Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
16. DECEMBAR 
  

  

‐ SPOMEN SVETOG PROROKA AGEJA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA MARINA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG NIKOLE HRISOVERGA, patrijarha Carigradskog 

‐ ŽITIJE SVETE TEOFANIJE CARICE 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG MEMNONA, arhiepiskopa Efeskog 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG SIMEONA, arhiepiskopa Antiohijskog 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA PROMA i ILARIJA 

‐ SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE SOFIJE 

1
SPOMEN SVETOG PROROKA 

AGEJA 

  

SVETI prorok Agej rođen u Vavilonu za vreme robovanja Izrailjeva. Iz plemena Levijeva. 
Prorokovao  na  470.  godina  pre  Hrista.  Posetio  Jerusalim  kao  mladić.  Podsticao 
Zorovavelja i Isusa sina Josedekova, poglavara svešteničkog, da obnove hram Gospodnji u 
Jerusalimu  proričući  tome  hramu  veću  slavu  nego  bivšem  hramu  Solomonovu:  Slava  će 
doma ovoga poslednjega biti veća nego onoga prvoga, veli Gospod Nad vojskama (Ag. 2, 
9). Jer će se u tome novom hramu javiti Gospod Spasitelj. Doživeo da vidi jedan deo hrama 
sazidan od Zorovavelja. U starosti umro i pridružio se pretcima svojim.  

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

MARINA 

  

SVETI  Marin  življaše  u  vreme  cara  Karina;[1]  visokog  porekla;  još  kao  mlad  bejaše  član 
carskog Senata, senator. Optužen zbog vere u Hrista, on bi kao hrišćanin izveden na sud, i 
primoravan  da  prinese  žrtvu  idolima.  No  pošto  on  to  ne  hte  učiniti,  njega  obesiše  i 
mačevima sekoše. Potom ga na užarenu lesu položiše; onda ga na usijani tiganj opružiše, 
pa ga u kazan vrele vode vrgoše. Ali, čuvan blagodaću Božjom, on u svemu tome ostade 
nepovređen. Posle toga On bi bačen u oganj; ali se oganj na čudesan način pretvori u rosu. 
Onda ga vrgoše među divlje zverove da ga pojedu, ali ga ovi ne darnuše. Posle svega toga 
bi  rešeno  da  mučenika  silom  uvedu  u  idolski  hram  i  primoraju  ga  da  prinese  žrtvu. 
Mučenik  utom  reče  caru:  Hoću  da  prinesem  žrtvu  bogovima.  ‐  Tome  se  obradova  car  i 
njegova svita. No kada svi uđoše u idolište, Marin se molitvom obrati Gospodu Hristu, i 
idoli  popadaše  i  razbiše  se.  To  veoma  ozlojedi  cara,  i  on  naredi  te  mučeniku  odsekoše 
glavu.  Tako  sveti  Marin  predade  dušu  svoju  Gospodu;  a  sveto  telo  njegovo  bi  pobožno 
pogrebeno od strane bogobojažljivih hrišćana.[2] 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA 

NAŠEG NIKOLE HRISOVERGA,  

2
patrijarha Carigradskog 

  

OVAJ  sveti  patrijarh  upravljao  crkvom  od  980.  do  995.  godine.  On  je  rukopoložio  za 
prezvitera velikog Simeona Novog Bogoslova onda kada ovaj duhovni velikan bi izabran 
za nastojatelja manastira svetog mučenika Mamanta u Carigradu. Za njegovo vreme desilo 
se na Kareji čudesno javljenje Arhangela Gavrila, koji je tom prilikom naučio monahe, da 
hvale  Presvetu  Bogorodicu  pesmom  ʺDostojno  jestʺ  napisavši  tu  pesmu  na  ploči  u  crkvi 
jedne kelije, koja se od tada naziva kelija ʺDostojnoʺ.[3] Znamenit i veliki jerarh; upokojio 
se mirno i prešao u Carstvo Božje. 

  

  

ŽITIJE SVETE 

TEOFANIJE CARICE 

  

BLAŽENA Teofanija rodi se u Carigradu od znamenitih roditelja, Konstantina i Ane, koji 
behu  srodnici nekolikih careva. Njen otac,  po činu ilustrije,[4]  i majka življahu u  česnom 
braku, i dugo vremena ne imađahu poroda. Zbog toga oni veoma tugovahu. Silno čeznući 
za  porodom,  oni  se  moljahu  Prečistoj  Vladičici  našoj  Bogorodici;  i  često  odlazeći  u  njen 
svečesni hram što je u Forakiji,[5] oni izlivahu gred Njom srca svoja u usrdnim molitvama. 
I govorahu:  Neka se, o  Gospodarice sveta, besplodnost naša razreši  milosrđem  Tvojim;  i 
neka posredovanjem Tvojim dobijemo porod od Sazdatelja! 

I  pošto  iskahu  sa  verom,  oni  i  dobiše  iskano  blagodaću  One  kojoj  se  usrdno  moljahu: 
dobiše razrešenje svoje besplodnosti i rodiše žensko čedo kome nadenuše ime Teofanija. 

Kada Teofanija napuni šest godina stadoše je učiti knjizi i upućivati u svako dobro delo. I 
još u detinjim godinama njenim mogahu se videti u njoj jasni znaci njenih potonjih velikih 
vrlina i svetosti. I radovahu se veoma roditelji njeni videći njenu dobrodušnost i pamet, i 
nadahu  se  uživati  kasnije  u  njenom  porodu.  Zbog  toga  oni  počeše  pogledati  mladića, 
sličnog  joj  po  znamenitosti  roda,  dobrodušnosti  i  pameti,  da  bi  je  po  zakonu  udomili, 
pošto je već pristizala za udadbu i bila više od svojih vrsnica ukrašena svima darovima. 

U  to  vreme  car  Vasilije  Makedonac[6]  tražaše  na  sve  strane  lepu  i  ukrašenu  vrlinama 
devojku  za  suprugu  svome  sinu  Lavu  Mudrom.[7]  Našavši  da  je  Teofanija  bolja  od  svih 
ostalih devojaka, on oženi njome svoga sina koji već beše proglašen za naslednika prestola. 
Svadba bi obavljena uz sveopštu radost i veselje. 

3
Posle nekog vremena lukavi vrag poseja kukolj u carskom domu između oca i sina, te otac 
sa  velikim  gnjevom  ustade  na  sina:  zatvori  ga  sa  suprugom  njegovom  Teofanijom  u 
tamnicu  i  postavi  jaku  stražu.  A  ovo  bi  učinjeno  pod  uticajem  tajne  zlobe  i  prepredenog 
lukavstva epiokopa Evhaitskog Teodora Santavarina, volha, koga car Lav nije voleo. 

Stvar  je  počela  ovako:  kada  umre  prvenac  cara  Vasilija  a  brat  cara  Lava,  Konstantin,  car 
Vasilije tugovaše za njim i neutešno plakaše, jer ga veoma ljubljaše. Tada spomenuti volh, 
videći cara u velikoj tuzi i želeći ga utešiti, pomoću svojih vradžbina pokaza caru umrlog 
sina njegovog Konstantina živa gde jaše na konju i ide mu u susret. Zagrlivši sina rukama 
i s ljubavlju ga celivavši, car ga ponovo izgubi iz vida, jer vradžbinsko privićenje i utvara 
iščeze. Car se udivi i užasnu, i smatrajući to viđenje za stvarnost on stade veoma uvažavati 
Santavarina i u svemu ga slušati kao svog iskrenog prijatelja. Mladi pak carević Lav, čovek 
pametan  i  bogobojažljiv,  zgadi  se  na  ovog  volha,  i  mrzeći  ga  kao  neprijatelja  Božjeg 
preziraše  ga.  A  Teodor,  mozgajući  kako  da  se  osveti  Lavu  za  taj  prezir,  smisli  ovakvo 
podlo  lukavstvo:  u  zgodnom  trenutku  on  nasamo  pristupi  k  careviću  Lavu,  i  tobož 
dobroželateljan  i  prijateljski  raspoložen  prema  njemu,  reče  mu:  Eto  ti  si  care  mlad  i  sa 
ocem svojim odlaziš u lov. Za svaki slučaj ti treba da tajno nosiš u čizmi nož: da ga nekada 
upotrebiš protiv zvera, nekada da ga u potrebnom trenutku pružiš ocu, a nekada, ako bi 
slučajno na tvog oca iznenada nasrnuo neki domašnji neprijatelj, kojih tvoj otac ima dosta, 
ti odmah izvukao taj nož, porazio neprijatelja i odbranio život svoga oca. 

Poslušavši  ovaj  lukavi  savet  svoga  neprijatelja  i  ne  shvativši  opasnost  od  toga,  Lav  poče 
tajno  nositi  nož  u  čizmi  kada  bi  sa  ocem  išao  u  lov  ili  Na  koju  drugu  stranu.  A  lukavi 
Santavarin  posle  izvesnog  vremena  reče  krišom  caru  Vasiliju:  Sin  tvoj  Lav  hoće  da  te 
iznenada ubije, da bi carovao sam. Kao dokaz zlog umišljaja njegovog nek ti posluži ovo: 
kada  kreneš  u  lov  sa  njim,  on  nosi  sakriven  u  čizmi  nož,  spremljen  da  te  u  zgodnom 
trenutku iznenada udari i ubije. Ako hoćeš da se uveriš u to, ti.sam proveri to: kreni u lov 
povevši i njega sa sobom, pa kad iziđete u polje ti naredi da ga pretresu i vide šta on ima u 
čizmi; i ti ćeš se lično uveriti da je istina ovo što ti kažem. 

Ubrzo potom car Vasilije uze mladoga cara, sina svog, i ode s njim u lov. A kada behu u 
polju,  car  naredi  da  se  vidi  šta  Lav  ima  u  čizmi.  I  bi  nađen  nož  oštar  s  obe  strane.  To 
odmah  zapali  cara  Vasilija  ognjem  neiskazane  jarosti  i  gnjeva  na  sina  njegova,  pošto  je 
smatrao da je istina što mu je Santavarin govorio o sinu kako hoće da ga ubije. I pri tom 
reče: Radi toga je on i nož spremio. ‐ A Lav, potpuno nevin, uveravaše da on nosi nož ne 
da ubije oca nego da mu život sačuva. Međutim silno razgnevljen otac, ne želeći ni reč čuti 
od  sina,  tog  časa  zatvori  njega  i  njegovu  suprugu,  blaženu  Teofaniju,  u  jednoj  tajnoj  i 
mračnoj odaji carskoga dvorca, i postavi jaku stražu. 

Tako lukavi volh Santavarin odmazdi careviću Lavu. Ali u tome najgore beše to što otac 
hoćaše, po nagovoru Santavarina, da sinu izbode i iskopa oči. I on bi to svakako učinio, da 
ga u tome ne sprečiše patrijarh i sav senat. 

4
Nevini car Lav i blažena Teofanija, ni krivi ni dužni, provedoše u mračnom zatvoru više 
od  tri  godine.  Tamo  oni  ništa  drugo  ne  upražnjavahu  do  jedino  molitvu  i  post,  tugujući 
zbog  svog  zatvora  i  prizivajući  svevidećeg  Boga  za  svedoka  svoje  nevinosti.  Senat  je 
mnogo puta hteo da moli cara za sina, ali mu se nije davala zgodna prilika. Naposletku, 
takva  mu  se  prilika  pruži  da  se  obrati  caru  sa  odnosnom  molbom.  A  to  se  dogodi  na 
sledeći način. 

U  carskoj  palati  beše  ptica  papagaj,  naučena  da  izgovara  neke  ljudske  reči,  i  time 
zabavljaše cara i druge zvanice. Jednom car, o prazniku svetog proroka Ilije, beše sazvao 
sve velikaše svoje u dvor na  gozbu. Za vreme veselja papagaj, ‐ da li od koga naučen  ili 
slučajno, ne zna se, ‐ mnogo puta izgovori ove reči: ʺavaj, avaj, gospodine Lave!ʺ ‐ Čuvši 
to,  svi  velikaši  prestadoše  jesti  i  piti,  i  sećahu  smućeni.  Videći  gde  smućeni  velikaši  niti 
jedu niti piju, car ih pitaše što su tako neveseli. Tada oni, smatrajući da je zgodna prilika, 
ustadoše  prepuni  suza  i  rekoše:  Kada  ptica,  nemajući  razuma,  tuguje  zbog  svog  nevino 
stradajućeg  gospodara,  i  ridajući  i  ištući  ga  govori:  ʺavaj,  avaj,  gospodine  Lave!ʺ  kako  se 
onda  možemo  veseliti,  jesti  i  piti  mi,  razumna  i  slovesna  bića,  koji  nasigurno  znamo  da 
tvoj  sin  a  naš  gospodin  strada  nevin,  i  da  zbog  ljudske  zlobe  i  klevete  trpi  gnjev  tvoj 
roditeljski? Nismo li mi još više dužni tugovati zbog toga? O, care! ako je sin tvoj sagrešio 
što tebi, ocu svome, i hteo podignuti ruku na tebe, daj nam ga ovamo, da ga na komade 
isečemo.  Ako  pak  on  ni  u  čemu  Nije  kriv,  kao  što  to  svi  nasigurno  znamo,  zašto  onda 
mučiš krv svoju? 

Ove reči silno darnuše cara, srce mu se razneži i potrese žalošću i umilenjem, i on odmah 
naredi da cara Lava izvedu iz mračnog zatvora, ostrigu mu naraslu za vreme tamnovanja 
kosu,  odenu  ga  u  carske  haljine,  i  s  počašću  dovedu  k  njemu.  I  kada  sve  to  bi  učinjeno, 
ustade  car  sav  zaliven  suzama,  zagrli  sina  i  celiva,  i  povrati  mu  pređašnje  carsko 
dostojanstvo. 

Posle toga car Vasilije požive još malo, razbole se i umre ostavivši carsku vlast svome sinu. 
A  Lav,  posle  smrti  svoga  oca,  naredi  te  volha  Santavarina  uhvatiše,  izbiše,  oči  mu 
izbodoše, i na zatočenje u grad Atinu poslaše. Tako se zloća ovoga volha sruči na njegovu 
sopstvenu glavu. A ovaj Santavarin beše po veri manihejac, po učenju volh, po licemerju 
hrišćanin,  po  činu  episkop,  a  po  mišljenju  cara  Vasilija  svetitelj  zbog  čudesa  koja  činjaše 
pomoću vradžbina. 

Blažena  pak  Teofanija,  stupivši  posle  svoga  zatvora  u  carski  život,  usrdno  rađaše  na 
spasenju svoje duše, ni u šta ne smatrajući carsku slavu i prezirući kao đubre i san slasti i 
sujetu  ovoga  sveta.  Ona  neprestano,  danju  i  noću,  imađaše  u  ustima  svojim  psalme, 
duhovne  pesme  i  molitve,  i  sav  život  svoj  provođaše  ugađajući  Bogu  i  ištući  Ga  delima 
milosrđa. Ona se ne staraše da carski ukrasi telo svoje. Iako ona spolja bivaše odevena sa 
izvesnim blagoljepijem, no ona je ispod haljina tajno nosila na telu grubu vlasenicu, kojom 
mučeno  umrtvljavaše  se  telo  njeno.  Život  njeN  beše  isposnički:  ona  se  hranjaše  prostim 

5
hlebom i sušenim zeljem, a obilne trpeze behu potpuno odbačene od nje. Sva bogatstva i 
dragocenosti  što  joj  dolažahu  do  ruku,  ona  razdavaše  ništima  i  ubogima,  siročadi  i 
udovicama; njima  davaše takođe skupocene haljine  i nakite.  Ona  obnavljaše  bedne kelije 
monaške i manastire, snabdevajući ih imanjima i svima potrebama. 

Takvo  beše  staranje  i briga  ove hristoljubive  carice  o  svima.  Na  svoje  sluge i  robinje  ona 
gledaše  kao  na  braću  i  sestre;  i  nikoga  ne  nazivaše  prosto,  po  imenu,  nego  sve  veličaše 
zvanjem  o Gospodu, ukazujući poštovanje imenu, činu i dužnosti  svakoga. I ne izgovori 
ona jezikom svojim kletvu, i ne iziđe iz usta njenih ni lažna reč, ni ogovaranje, ni kleveta, 
niti ikakva nepotrebna reč. A prema svima ona beše dobra: plakaše s plačnima, radovaše 
se  s  radosnima.  Mada  postelja  njena  i  beše  pokrivena  visonom[8]  i  ukrašena  zlatnim 
ukrasima,  no  ona  nije  spavala  na  njoj,  nego  je  prostirala  na  zemlju  suru  rogožu  preko 
oštrih životinjskih kostiju i zuba, legala da spava na njoj, i takvu postelju svoju svaku noć 
davidski suzama natapala,[9] i posle kratkog spavanja na slavoslovljenje Boga ustajala. 

Od tako surovog isposničkog života blažena Teofanija zapade u tešku telesnu bolest. Ipak 
ona  ne  iznemože  dušom  od  neprestane  molitve,  niti  prestade  poučavati  se  Božanskim 
zakonima,  čitajući  sveštene  knjige  i  izvršujući  čitano.  Sva  njena  radost  beše:  pomagati 
nevoljnima,  štititi  udovice,  starati  se  o  siročadi,  tešiti  tužne,  otirati  suze  plačnima.  I  beše 
ona  majka  svima  koji  ne  imađahu  skloništa  i  pomoći.  Živeći  u  svetu,  ona  odbaci  sve 
svetsko; nalazeći se u braku, ona zavole blagi jaram Hristov, i uzevši na rame krst Hristov 
ponese ga; i tako ugodi Bogu. 

Predosećajući  izlazak  duše  svoje  iz  tela,  blažena  Teofanija  naloži  da  joj  svi  dođu  radi 
oproštaja. Zatim, davši svima poslednji celiv, ona pređe iz carstva zemaljskog k nebesnom, 
i  predstade  Caru  slave,  ukrašena  mnogim  vrlinama  svojim.  I  bi  uvršćena  u  red  svetih, 
vrlinama ugodivši Bogu; a česno telo njeno bi svečano sahranjeno.[10] 

Muž  blažene  Teofanije,  car  Lav  Mudri,  još  za  života  njena,  videći  njenu  veliku  svetost  i 
počitujući  je ne kao suprugu nego kao  gospođu  svoju i posrednicu  pred Bogom,  namisli 
pre vremena podići hram u njeno ime. A svetiteljka, saznavši za to, ne samo ne pristade na 
to, nego i strogo mu zabrani da to čini. Sgoga hram koji se već bio počeo zidati u njeno ime 
bi preimenovan u ime Svih Svetih. I od istoga cara, po savetovanju sa celom Crkvom, bi 
ustanovljeno  da  se  praznik  Svih  Svetih  praznuje  u  prvu  nedelju  posle  Pedesetnice.  Car 
govoraše:  ʺAko  je  Teofanija  sveta,  neka  se  i  ona  praznuje  zajedno  sa  Svima  Svetima,  u 
slavu Bogu slavljenome od Svih Svetih!ʺ Njemu neka je i od nas slava vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

MEMNONA,  

6
arhiepiskopa Efeskog 

  

OVAJ  sveti  otac  učestovao  na  Trećem  Vaseljenskom  Saboru,  431.  godine,  zajedno  sa 
Svetim  Kirilom  Aleksandrijskim  a  protiv  jeretika  Nestorija.  Branio  pravoslavnu  veru  u 
ovaploćenje Bogočoveka Hrista od Presvete Bogorodice. Prestavio se u miru. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

SIMEONA,  

arhiepiskopa Antiohijskog 

  

POMINjE  se  zajedno  sa  Memnonom,  arhiepiskopom  Efeskim,  koji  se  opet  često  meša  sa 
Modestom, patrijarhom Jerusalimskim (o kome videti pod 18. decembrom). 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

PROMA i ILARIJA 

  

OVI sveti mučenici postradali za Hrista mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE 

SOFIJE 

  

U SVETU kneginja Solomonija, supruga velikoga kneza Vasilija Joanoviča. Razvedena od 
svoga  supruga  kao  nerotkinja,  ona  protiv  svoje  volje  bi  zamonašena  u  Roždestvenskom 
ženskom manastiru, i potom poslana u Suzdaljski Pokrovski manastir. U borbi sa sobom 
prepodobna  Sofija  svetim  podvizima  očisti  i  osveti  dušu  svoju.  I  pošto  bogougodno 

7
provede  u  manastiru  17  godina,  ona  se  prestavi  1542.  godine.  Od  groba  njenog  bivahu 
mnoga čudesa i isceljenja. Svete mošti njene pokoje se u Suzdaljskom manastiru. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Karin ‐ rimski car od 282. do 283. godine. 

2. Sveti Marin postradao oko 238. godine. 

3. Vidi pod 13. juni. 

4. Tako su nazivani u Vizantiji visoki carski doglavnici. 

5. Forakija ‐ kraj u Carigradu. 

6. Vasilije I Makedonac ‐ Vizantijski car, carovao od 867‐886. g. 

7. Lav VI Mudri, naslednik Vasilija Makedonca, carovao od 886‐911.godine. 

8. Vison ‐ skupocena, fina i meka, blistava lanena tkanina. 

9. Sravni: Psal. 6, 7. 

10. Blažena  carica  Teofanija  upokojila  se  oko  893.  godine.  Ona  je  sahranjena  u  crkvi 
Svih  Svetih,  podignutoj  od  njenog  muža,  u  blizini  hrama  svetih  Apostola,  gde 
kasnije bi ustrojen ženski manastir. U sadašnje vreme svete mošti blažene Teofanije 
počivaju u patrijaršiji Carigradskoj.