Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
17. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE SVETOG PROROKA DANILA i s njim svetih triju mladića ANANIJE, 
AZARIJE i MISAILA 

‐ SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA ĐAKONA AVAKUMA, IGUMANA 
PAJSIJA i ostalih sa njima 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG DIONISIJA, arhiepiskopa Eginskog 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA JAKHA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG STEFANA ISPOVEDNIKA 

‐ SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA PATERMUTIJA, KOPRIJA i 
ALEKSANDRA 

‐ SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA NEKOLIKO STOTINA SRBA 

‐ SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA NIKITE 

 
ŽITIJE SVETOG PROROKA 

DANILA i s njim svetih triju mladića  

ANANIJE, AZARIJE i MISAILA 

  

VETI  prorok  Danilo  beše  od  carskog  plemena  Judina.  Kada  Navuhodonosor[1]  razori  i 
opleni  Jerusalim,  tada  i  Danilo,  kao  dečak,  bi  odveden  u  ropstvo  zajedno  s  Judejskim 
carem Joakimom i mnoštvom drugih Izrailjaca iz Jerusalima u Vavilon. Tamo se on još u 
mladosti proslavi Božjim darovima; naročito kada mudro izobliči nepravedne i bezakone 
sudije Judejske i izbavi od smrti nevinu Suzanu. 

U to  vreme  Jevreji koji  se nalažahu  u ropstvu Vavilonskom imađahu dva  starca ‐  sudije, 

koje oni izabraše da raspravljaju njihove međusobne razmirice. U određene dane ovi starci 
dolažahu  u  dom  uglednog  i  bogatog  čoveka  Joakima  i  presuđivahu  među  braćom 
razmirice. Joakim imađaše ženu, po imenu Suzanu, kćer Helkijevu, koja beše veoma lepa i 
bogobojažljiva.  Roditelji  njeni,  ljudi  pravedni,  behu  svoju  kćer  vaspitali  po  zakonu 
Mojsijevu. A ova dva starca behu ljudi bezakoniti: pod vidom suda oni tvorahu nepravdu, 
te se na njima ispuni reč Gospodnja: ʺiziđe bezakonje iz Vavilona od staraca sudijaʺ.[2] 

Ova dva starca svakodnevno posmatrahu Suzanu gde ulazi u baštu svoga muža i odlazi 
otuda, i u njima se pojavi pohota prema njoj. I razvratiše oni um svoj i skrenuše oči svoje 
da ne gledaju u nebo i da ne spominju pravedne sudove. Ali ne otkrivahu jedan drugome 
strast  svoju,  pošto  se  stiđahu  obelodaniti  to.  Svaki  je  od  njih  tražio  zgodnu  priliku  za 
zadovoljenje svoje strasti. I jednom oni rekoše jedan drugome: ʺHajdemo kući, jer je vreme 
ručkuʺ. I izišavši oni se rastadoše. No pri povratku oni se ponovo sretoše na istom mestu; i 
raspitujući jedan drugoga o tome, oni priznadoše jedan drugome strast svoju. Tada se oni 
dogovoriše  da  zajedno  vrebaju  zgodnu  priliku  i  nađu  Suzanu  samu.  I  trećega  dana 
Suzana, kao i obično, uđe u baštu samo sa dve služavke, sa namerom da se okupa pošto 
beše vrućina. U bašti ne beše nikoga, sem dva starca koji se behu sakrili i motrahu. Suzana 
reče služavkama: Donesite mi ulje i sapun, i zatvorite baštenska vrata, da se okupam. 

Služavke tako i postupiše: zatvoriše vrata i odoše, ne primetivši prikrivene starce. Kad one 
otidoše, oba starca ustadoše, priđoše k Suzani i rekoše: Eto, vrata su baštenska zatvorena i 
niko nas ne vidi, a mi te želimo. Stoga pristani na naš predlog, i budi s nama. Ne pristaneš 
li pak, mi ćemo svedočiti protivu tebe da je s tobom bio mladić, i da si zbog toga odaslala 
od  sebe  svoje  služavke.  ‐  Suzana  zajeca  i  reče:  U  teskobi  sam  strahovitoj:  ako  učinim  što 
predlažete, smrt mi je; ne učinim li, neću izbeći od vaših ruku. Bolje je za mene ne učiniti 
to i pasti u ruke vaše, negoli sagrešiti pred Bogom. 

I  povika  Suzana  na  sav  glas;  povikaše  takođe  i  starci  protiv  nje.  I  jedan  otrča  i  otvori 
baštenska  vrata.  A  kada  oni  što  se  nalažahu  u  kući  čuše  viku  iz  bašte,  dotrčaše  u  baštu 

2
kroz zadnja vratanca, da vide šta se dogodilo Suzani. A kada starci rekoše reči svoje, sluge 
se Suzanine postideše veoma, jer se nikada tako što nije reklo o Suzani. 

Sutradan, kada se narod sabra k Joakimu, mužu Suzaninom, dođoše i oba starca puni zle 
zamisli  protiv  Suzane:  da  je  predadu  na  smrt.  I  rekoše  starci  pred  narodom:  Pošaljite  po 
Suzanu,  kćer  Helkijevu  a  ženu  Joakimovu.  ‐  I  poslaše.  I  dođe  Suzana,  i  roditelji  njeni,  i 
deca njena, i svi rođaci njeni. A Suzana beše vrlo mlada i veoma lepa. Bezakonici narediše 
da joj otkriju lice, pošto beše pokriveno, da bi se nagledali lepote njene. A rođaci i svi koji 
je poznavahu plakahu. Međutim oba starca ustavši usred naroda, položiše ruke na glavu 
njenu.  A ona  plačući  pogleda  na  nebo, jer joj se srce  uzdaše u Gospoda. Tada  oba  starca 
rekoše:  ʺKada  mi  hođasmo  po  bašti,  ova  žena  uđe  sa  dve  služavke,  i  zatvori  baštenska 
vrata, i odasla služavke. I dođe k njoj mladić, koji se beše sakrio tamo, i leže s njom. A mi, 
nalazeći  se  u  uglu  bašte  i  videći  takvo  bezakonje,  pritrčasmo  k  njima  i  zatekosmo  ih  na 
delu,  no  mladića  ne  mogasmo  zadržati,  jer  beše  jači  od  nas,  i  otvorivši  baštenska  vrata 
pobeže. Ali ovu mi uhvatismo, i pitasmo je: Ko beše taj mladić? ‐ Međutim ona ne hte da 
nam  kaže.  O  tome  mi  svedočimoʺ.  ‐  I  poverova  im  skup,  kao  starešinama  narodnim  i 
sudijama, i osudi Suzanu na smrt. 

Tada  zavapi  Suzana  gromkim  glasom,  i  reče:  Bože  večni,  Ti  znaš  ono  što  je  sakriveno,  i 
Tebi  je  unapred  poznato  sve  pre  no  što  se  zbude!  Ti  znaš  da  oni  lažno  svedoče  protiv 
mene,  i  evo  ja  umirem  ne  učinivši  ništa  od  onoga  što  ovi  ljudi  zlobno  izmisliše  protiv 
meneʺ. ‐ I usliši Gospod glas njen. 

Kada  Suzanu  vođahu  na  smrt,  Bog  podstače  Duhom  Svetim  mladog  junošu,  kome  beše 
ime Danilo, te on gromkim glasom viknu: Čist sam ja od krvi njene! ‐ Tada se sav narod 
obrati  k  njemu,  i  upita  ga:  Šta  znači  ta  reč koju  si  rekao?  ‐ Danilo  onda  stavši  usred  njih 
reče: Tako li ste bezumni, sinovi Izrailjevi, te ne ispitavši stvar i ne došavši do istine o njoj, 
vi osudiste kćer Izrailjevu? Vratite se na sudište, jer ti starci lažno svedočiše protiv nje. 

I  odmah  se  sav  narod  hitno  vrati,  i  starešine  narodne  rekoše  Danilu:  Hajde,  sedni  usred 
nas i objasni nam stvar, jer ti Bog dade starešinstvo. ‐ I reče Danilo narodu: Razdvojte ih 
podaleko  jednog  od  drugog,  i  ja  ću  ih  ispitati.  ‐  A  kada  ih  odvojiše  jednog  od  drugog, 
Danilo  prizva  jednog  od  njih  i  reče  mu:  Omatoreli  u  zlim  danima!  sada  se  obelodaniše 
gresi  tvoji  koje  si  činio  ranije  izričući  nepravedne  presude:  osuđivao  si  nevine,  a 
opravdavao si krivce. Međutim Gospod Bog kaže: nevinog i pravednog ne ubijaj.[3] Zato, 
ako si video ovu ženu, reci pod kakvim si je drvetom video da razgovara s tim mladićem. ‐ 
On  odgovori:  Pod  mastikovim  drvetom.  ‐  Danilo  na  to  reče:  Tačno  si  slagao*  na  svoju 
glavu, jer evo angeo Božji, koji je primio odluku od Boga, raseći će te napola. ‐ Udaljivši 
ovoga,  Danilo  naredi  da  mu  privedu  drugoga  starca,  i  reče  mu:  Pleme  Hanana,  a  ne 
Judino!  tebe  zavede  lepota,  i  pohota  razvrati  srce  tvoje.  Tako  ste  postupali  vi  sa  kćerima 
Izrailjevim, i one iz straha življahu s vama; ali sada kći Judina ne podnese vaše bezakonje. 
Hajde,  kaži  mi,  pod  kakvim  si  je  drvetom  video  da  razgovara  s  tim  mladićem.  ‐  On 

3
odgovori: Pod zelenim hrastom. ‐ Danilo mu na to reče: Tačno si slagao na svoju glavu, jer 
angeo Božji s mačem čeka da te raseče napola, da bi vas uništio. 

Tada sav zbor povika gromkim glasom i blagoslovi Boga koji spasava one koji se uzdaju u 
Njega, i ustade na oba starca, jer ih Danilo izobliči ustima njihovim što su lažno svedočili. I 
postupiše s njim po zakonu Mojsijevu: ubiše ih, zbog strašnog zloumišljaja njihovog protiv 
bližnjega. I spasena bi u taj dan krv nevina. A Helkija i žena njegova proslaviše Boga zbog 
kćeri svoje Suzane zajedno s mužem njenim Joakimom i sa svima rođacima, jer se ne nađe 
u njoj sramna stvar. Danilo pak postade veliki pred narodom od toga dana, i potom, zbog 
mudrosti svoje i zbog darova Božjih što behu u njemu.[4] 

U  to  vreme  car  Vavilonski  Navuhodonosor  reče  Asfenazu,  starešini  svojih  dvorjana,  da 
dovede  između  zarobljenih  sinova  Izrailjevih,  i  od  carskoga  roda,  i  od  knezova,  mladiće 
koji su bez ikakvog telesnog nedostatka, lepi po izgledu, i naučeni svakoj mudrosti i vešti 
znanju  i  razumni  i  koji  mogu  stajati  u  carskom  dvoru,  pa  da  ih  uči  knjigama  i  jeziku 
Haldejskom. I naredi car da im se svaki dan daje hrana sa carske trpeze i od vina koje on 
pije, da se hrane tri godine, a potom da dvore cara. A među njima behu od sinova Judinih 
Danilo, Ananije, Misailo i Azarija. I starešina nad dvorjanima promeni im imena: Danilu 
dade  ime  Valtasar,  Ananiji  Sedrah,  Misailu  Misah,  Azariji  Avdenago.  Danilo,  zajedno  sa 
tri druga svoja, odluči u srcu svom da ne skvrnavi sebe jelima sa carske trpeze i vinom, i 
stoga  zamoli  starešinu  dvorjana  da  ih  ne  skvrnavi.  I  dade  Bog  Danilu  te  nađe  milost  i 
ljubav u starešine nad dvorjanima, I reče starešina Danilu: Bojim se gospodara svoga cara, 
koji vam je odredio jelo i piće; jer kad car vidi lica vaša lošija nego u ostalih mladića, vaših 
vrsnika,  biću  odgovoran  caru  glavom  svojom.  ‐  A  Danilo  reče  Amelsaru,  koga  starešina 
dvorjana  postavi  nad  Danilom,  Ananijom,  Misailom  i  Azarijom:  Ogledaj  sluge  svoje  za 
deset dana; neka nam se daje povrće da jedemo i voda da pijemo. I onda neka nam se vide 
lica pred tobom i lica mladićima koji jedu carsko jelo, pa kako vidiš, onako čini sa slugama 
svojim. 

I  posluša  ih  Amelsar,  i  ogleda  ih  za  deset  dana.  A  kad  prođe  deset  dana  lica  im  dođoše 
lepša i jedrija nego u svih onih mladića koji se hranjahu carskim jelima. I uzimaše Amelsar 
jelo njihovo i vino, i davaše im povrće. I dade Bog svoj četvorici mladića znanje i razum u 
svakoj  knjizi  i  mudrosti;  a  Danilu  dade  da  razume  svaku  utvaru  i  snove.  I  kad  prođe 
vreme  po  kome  car  beše  rekao  da  ih  izvedu,  izvede  ih  starešina  dvorjana  pred 
Navuhodonosora.  I  govori  car  s  njima,  i  ne  nađe  se  među  svima  ni  jedan  kao  Danilo, 
Ananija, Misailo i Azarija; i stajahu pred carem. I u svemu čemu treba mudrost i razum, za 
što ih car zapita, nađe da su deset puta bolji od svih vrača i zvezdara što ih beše u svemu 
carstvu njegovu.[5] 

U drugoj godini svoga carovanja Navuhodonosor usni san, i uznemiri mu se duh i san ga 
prođe.  I  naredi  car  da  sazovu  vrače  i  zvezdare  i  gatare  i  Haldeje,[6]  da  kažu  caru  san 
njegov.  I  oni  dođoše  i  staše  pred  carem.  I  reče  im  car:  Usnih  san,  n  uznemiri  mi  se  duh; 

4
želim da doznam šta sam snio. A Heldeji rekoše caru: Care, da si živ doveka! Ispričaj san 
slugama svojim, pa ćemo ti kazati šta znači. A car odgovori i reče Haldejcima: Zaboravio 
sam; ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, bićete isečeni i kuće će se vaše pretvoriti u 
bunjišta.  Haldeji  odgovoriše  caru  i  rekoše:  Nema  čoveka  na  zemlji  koji  bi  mogao  kazati 
caru to što ište; zato ni jedan car ni knez ni vlastelin nije nigda iskao tako što od vrača ili 
zvezdara ili Haldejca. I što car ište vrlo je teško; niti ima ikoga koji bi to mogao kazati caru 
osim bogova, koji ne žive među ljudima. 

Car  se  strahovito  razljuti  na  to,  i  zapovedi  da  se  pogube  svi  mudraci  Vavilonski.  A  kad 
iziđe zapovest, te ubijahu mudrace, stadoše tražiti i Danila i drugove da ih ubiju. Tada se 
Danilo  obrati  mudro  Ariohu  zapovedniku  stražarskom,  kome  beše  naređeno  ubijati 
mudrace Vavilonske, i upita ga zbog čega je car izdao tako groznu zapovest. Arioh ispriča 
sve Danilu. Tada Danilo otide i zamoli cara da mu ostavi vremena, pa će kazati caru šta 
san  znači.  Car  mu  ispuni  molbu,  i  Danilo  se  vrati  kući  svojoj,  i  ispriča  sve  drugovima 
svojim  Ananiji,  Azariji  i  Misailu,  da  se  mole  za  milost  Bogu  radi  te  tajne,  da  ne  bi  i  njih 
četvorica  poginuli  sa  ostalim  mudracima  Vavilonskim.  I  bi  tajna  otkrivena  Danilu  u 
noćnom  viđenju,  i  Danilo  proslavi  Boga.  Onda  Danilo  otide  k  Ariohu,  koga  car  beše 
odredio da pogubi mudrace Vavilonske, i reče mu: Ne ubijaj mudrace Vavilonske; izvedi 
me pred cara da kažem šta san znači. 

Arioh odmah izvede Danila pred cara, i reče mu: Nađoh čoveka između roblja Judina, koji 
će kazati caru šta san znači. A car reče Danilu: Možeš li mi kazati san koji sam snio i šta 
znači?  Danilo  odgovori  caru:  Tajne  o  kojima  car  pita  ne  mogu  kazati  caru  ni  mudraci  ni 
zvezdari  ni  vračari  ni  gatari.  Nego  ima  Bog  na  nebu  koji  otkriva  tajne  i  javlja  caru 
Navuhodonosoru  šta  će  biti  u  poslednje  dane.  Snishodljiv  prema  smirenju  našem,  On  i 
nama  otkri  san  tvoj;  jer  ja  to  saznadoh  ne  pomoću  neke  izuzetne  mudrosti  svoje  nego 
pomoću otkrivenja milosti Boga. San tvoj i što je videla glava tvoja na postelji tvojoj ovo je: 
Ti, care, na postelji svojoj razmišljaše šta će biti poslije, ko će carovati posle tebe; i Onaj koji 
otkriva tajne pokaza ti šta će biti. Ti, care, vide ovo: prema tebi stajaše kip velik, i svetlost 
mu silna, i strašan beše po izgledu. Glava tome kipu bejaše od čistoga zlata, prsi i mišice 
od  srebra,  trbuh  i  bedra  od  bakra,  goleni  od  gvožđa,  a  stopala  koje  od  gvožđa  koje  od 
gline. Ti gledaše dokle se kamen ne odvali od gore bez posredništva ruku, i udari u kip, u 
gvožđana i glinena stopala njegova, i smrska ih. Tada se sve zajedno razmrska: i gvožđe i 
glina i bakar i srebro i zlato; i postade kao pleva na gumnu u leto; i vetar odnese sve to, i 
ne ostade ni traga od svega toga; a kamen koji razmrska kip posta kao gora velika i ispuni 
svu zemlju. 

To je san tvoj, care! A on znači ovo: zlatna glava ‐ to si ti i carevi Vavilonski koji behu pre 
tebe;  srebro  označava  da  će  nakon  tebe  nastati  drugo  carstvo,  manje  od  tvoga;[7]  posle 
toga  biće  treće  carstvo  ‐  bakarno,  koje  će  vladati  po  svoj  zemlji;[8]  zatim  će  doći  četvrto 
carstvo, koje će biti tvrdo kao gvožđe, i kao što gvožđe satire i troši sve, tako će i ono sve 
satrti i polomiti. A što si video stopala i prste koje od kala lončarskoga koje od gvožđa, to 

5
znači  da  će  to  carstvo  biti  razdeljeno,  i  nešto  će  u  njemu  biti  jako  a  nešto  trošno.[9]  A  u 
dane tih careva Bog Nebesni podignuće carstvo koje se do veka neće rasuti, i to se carstvo 
neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva; a samo će ostati vavek. 
To carstvo biće duhovno.[10] ‐ Eto šta znači san, i tumačenje je verno. 

Tada car Navuhodonosor pade na lice svoje, i pokloni se Danilu, i zapovedi da mu prinesu 
dare i kad. I reče car Danilu: Zaista vaš Bog je Bog nad bogovima i Gospod nad gospodima 
i  Car  nad  carevima..  kada  ti  je  mogao  otkriti  ovu  tajnu.  ‐  I  uzvisi  car  Danila,  i  dade  mu 
mnoge  velike  darove,  i  učini  ga  gospodarem  svoj  zemlji  Vavilonskoj  i  poglavarem  nad 
svima  mudracima  Vavilonskim.  Isto  tako,  na  Danilovu  molbu,  car  odlikova  velikim 
počastima  drugove  Danilove:  Sedraha,  Misaha  i  Avdenaga,  postavivši  ih  nad  poslovima 
zemlje Vavilonske.[11] 

U  osamnaestoj  godini  ropstva  Vavilonskog  car  Navuhodonosor  načini  zlatan  kip,  kome 
visina  beše  šezdeset  lakata,  a  širina  šest  lakata;  i  namesti  ga  u  polju  Deiru  u  zemlji 
Vavilonskoj.  I  posla  car  Navuhodonosor  da  saberu  Knezove,  upravitelje  i  vojvode, 
starešine, rizničare, sudije, nastavnike i sve vlastele, da dođu na svečano otkrivanje kipa. I 
sabraše  se  svi,  i  stadoše  pred  kipom.  A  na  tom  istom  polju  Navuhodonosor  načini  i  peć 
ognjenu  užarenu  radi  pogubljenja  onih  koji  se  ne  budu  poklonili  njegovom  carskom 
naređenju. Tada glasnik povika iza glasa: Narodi, plemena i jezici, vama se objavljuje: kad 
čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire, pevanje i svakojake svirke, popadajte i poklonite 
se zlatnome kipu, koji postavi car Navuhodonosor. A ko ne padne i ne pokloni se, onaj čas 
biće bačen u peć ognjenu užarenu. 

Zato  kada  ljudi  čuše  rog,  svirale,  kitare,  gusle  i  svakojake  svirke,  popadaše  svi  narodi, 
plemena i jezici, i pokloniše se zlatnome kipu. A neki Haldeji taj čas dođoše i tužiše caru 
Ananiju,  Azariju  i  Misaila,  rekavši:  Bogovima  tvojim,  care,  oni  ne  služe,  i  zlatnom  kipu 
koji si postavio ne klanjaju se. ‐ Tada car prizva optužene i upita ih, je li istina što govore o 
njima.  A  oni  odgovoriše:  Bog  naš  kome  mi  služimo,  može  nas  izbaviti  iz  peći  ognjene 
užarene,  i  izbaviće  nas  iz  tvojih  ruku,  care.  A  i  kad  On  to  ne  bi  učinio,  znaj,  care,  da 
bogovima tvojim nećemo služiti, niti ćemo se pokloniti zlatnome kipu koji si postavio. 

Tada  se  Navuhodonosor  napuni  gnjeva  i  zapovedi  da  se  užari  peć  sedam  puta  većma 
nego što beše običaj. Pritom car naredi najjačim ljudima u vojsci svojoj da okuju Ananiju, 
Azariju i Misaila, i da ih bace u peć ognjenu užarenu. Vojnici izvršiše naređenje: okovaše 
ih u plaštovima njihovim i u obući i pod kapama, i u svemu odelu njihovu, pa ih baciše u 
peć  ognjenu  užarenu.  Pri  tome  izvršioce  naređenja  ubi  plamen  ognjeni  pošto  peć  beše 
strahovito užarena. A ova tri muža: Ananija, Azarija i Misailo, okovani padoše usred peći 
ognjene  užarene.  I  ne  samo  što  ne  doživeše  nikakvu  povredu,  nego  ustadoše  i  hođahu 
usred plamena, slaveći Boga i blagosiljajući Gospoda. Međutim careve sluge ne prestajahu 
raspaljivati  peć  naftom,  smolom,  kučinom  i  suvarcima;  i  dizaše  se  plamen  nad  peći 
četrdeset  devet  lakata;  i  suktaše,  i  sagore  one  Haldeje  koje  nađe  oko  peći.  Angeo  pak 

6
Gospodnji siđe u peć, i izbaci plamen ognja iz peći, i učini te u sredini peći ćarlijaše svež 
vetrić; i oganj ih se najmanje ne kosnu, niti ih povredi, Niti uznemiri. Tada ova tri muža, 
kao jednim ustima, zapevaše u peći, blagosiljajući i slaveći Boga: ʺBlagosloven si Gospode 
Bože otaca naših, slavljen i preuzvišen vavekʺ...[12] 

Car  Navuhodonosor,  čuvši  da  oni  pevaju,  prepade  se,  i  brže  ustavši  reče  svojim 
velmožama: Ne bacismo li u peć tri čoveka okovana? Oni odgovoriše caru: Da, care. Na to 
reče car: Eno, vidim četiri čoveka odrešena gde hode posred ognja i nije im ništa, i četvrti 
kao da je Sin Božji. ‐ Tada pristupi Navuhodonosor k vratima peći, ognjem užarene, i reče: 
Sedraše,  Misaše  i  Avdenago,  sluge  Boga  Višnjega,  izidite  i  hodite.  ‐  I  Sedrah,  Misah  i 
Avdenago izidoše isred ognja. I sabraše se knezovi i upravitelji i vojvode i većnici carevi, i 
videše  te  ljude  da  ih  sila  ognja  ne  potčini  sebi,  niti  im  se  kosa  na  glavi  spali,  niti  im  se 
odelo promeni, niti zadah od ognja prionu za njih. I pokloni se pred njima car Bogu, i reče: 
Da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla Angela Svoga i izbavi 
sluge  Svoje,  koje  se  u  Nj  pouzdaše.  Zato  evo  izdajem  zapovest:  da  se  svaki,  ma  iz  kog 
naroda i plemena i jezika bio, koji bi pohulio na Boga Sedrahova, Misahova i Avdenagova, 
iseče na komade i kuća mu se poruši, jer nema drugoga Boga koji može tako izbaviti. 

Posle  toga  car  obasu  velikom  čašću  Tri  Mladića,  uzvisivši  ih  nad  svima  i  udostojivši  ih 
starešinstva nad svima Jevrejima što behu u njegovom carstvu.[13] 

Međutim  Navuhodonosor,  blagujući  na  prestolu  svom,  veoma  se  pogordi,  i  nakon 
nemnogo vremena opet usni san koji mu predskazivaše njegov pad i smirenje. U tom onu 
vide on drvo usred zemlje. Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše 
se do kraja sve zemlje. Lišće mu beše divno i rod obilat, tako da bi se svi mogli prihraniti 
njime;  zverinje  poljsko  odmaraše  se  u  hladu  njegovu,  i  na  granama  njegovim  stanovahu 
ptice nebeske, i od njega se hranjaše svako telo. I gle, siđe s neba Stražar i Svetac; povika 
jako i reče ovako: ʺPosecite to drvo, i okrešite mu grane, i pokidajte mu lišće, i razmetnite 
mu  rod;  neka  pobegnu  zveri  ispod  njega  i  ptice  s  grana  njegovih;  ali  panj  sa  žilama 
ostavite mu u zemlji, i neka on, u okovima gvozdenim i usred trave poljske, osvežuje sebe 
rosom nebeskom, i neka boravi sa zverinjem u travi zemaljskoj; srce čovečije neka mu se 
promeni, i srce životinjsko neka mu se da, i sedam vremena neka prođe preko njegaʺ. 

Ovaj  san  uznemiri  cara  Navuhodonosora,  i  on  ponovo  sabra  sve  mudrace  Vavilanske, 
zvezdare i gatare, ispriča im svoj san i zatraži od njih da mu objasne šta on znači. Ali mu 
ni jedan od njih ne umede objasniti san, dok Navuhodonosor ne prizva Danila, na kome 
počivaše  Sveti  Duh  Božji.  Čuvši  carev  san  i  razmislivši  u  sebi,  Danilo  reče  caru: 
Gospodaru,  neka  ovaj  san  bude  tvojim  nenavidnicima,  i  značenje  njegovo  neprijateljima 
tvojim. Drvo što si video, to si ti, care, koji si velik i silan, i veličina je tvoja visoka i doseže 
do neba i vlast tvoja do krajeva zemaljskih. No uskoro ćeš izgubiti carstvo: bićeš prognan 
između ljudi, i provodićeš život sa zverima poljskim, i hraniće te travom kao vola, i rosa će 
te  nebeska  kvasiti,  i  sedam  će  vremena  proći  preko  tebe  dokle  poznaš  da  Višnji  vlada 

7
carstvom ljudskim i daje ga kome hoće. A što je naređeno da se oetavi panj sa žilama od 
drveta, to znači carstvo će ti biti vraćeno kada poznaš da nebesa vladaju. Zato, care, neka ti 
je  ugodan  savet  moj:  iskupi  grehe  svoje  pravdom  i  bezakonja  svoja  milostinjom  prema 
nevoljnima, eda bi ti Bog oprostio grehe. 

Tako  protumači  sveti  Danilo  san  caru.  I  zbi  se  sve  što  on  reče.  Jer  pošto  prođe  dvanaest 
meseca, hodeći po carskom dvoru u Vavilonu car reče: Nije li ovo Vavilon veliki što ga ja 
sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstva moga. 

Ove  reči  još  behu  u  ustima  caru,  a  glas  dođe  s  neba:  ʺTebi  se  govori,  care 
Navuhodonosore:  carstvo  se  uze  od  tebe!  I  bićeš  prognan  između  ljudi,  i  živećeš  sa 
zverinjem  poljskim,  i  hraniće  te  travom  kao  vola,  i  sedam  će  vremena  proći  preko  tebe 
dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoćeʺ. 

I tog časa ispuni se ova reč na Navuhodonosoru: um mu se pomrači, i on polude; zato ga u 
lance  okovaše;  i  pošto  mira  nemaše  pod  krovom  dvorca  njega  ostaviše  pod  otvorenim 
nebom; i bi prognan između ljudi, i jeđaše travu kao vo, i rosa mu nebeska kvasijaše telo, 
te mu kosa naraste kao perje u orla i nokti kao u ptice. A po isteku sedam godina, u toku 
kojih niko ne smejaše primiti njegovo carstvo, Navuhodonosor podiže oči svoje k Nebu, i 
um mu se povrati; i blagoslovi on Višnjega, i pohvali i proslavi Večnoživoga, čija je vlast 
večna  i  čije je carstvo  iz naraštaja u naraštaj. ʺI svi  stanovnici zemaljski ništa  nisu  prema 
Njemu,  ‐  razmišljaše  car,  ‐  i  On  radi  što  hoće  s  vojskom  nebeskom  i  sa  stanovnicima 
zemaljskim, i nema nikoga da bi mu ruku ustavio i rekao mu: šta radiš?ʺ U to vreme car se 
povrati svome umu,  i na  slavu carstva  njegova  vrati  mu  se veličanstvo  i pređašnji  ugled 
njegov;  i  dvorani  njegovi  i  velmože  potražiše  ga,  i  utvrdi  se  oN  u  carstvu  svom,  i 
veličanstvo se njegovo još više poveća.[14]1 

I  življaše  Navuhodonosor  hvaleći,  veličajući  i  slaveći  Cara  Nebesnoga.  Carova  on  svega 
četrdeset tri godine, i umre u miru. Po smrti Navuhodonosora carstvo Vavilonsko nasledi 
njegov  sin  Evilmerodah.  On  oslobodi  tamnice  zarobljenog  cara  Judejskog  Jehoniju, 
držanog tamo u okovima. I besedova s njim prijateljski, i dade mu presto viši od prestola 
careva  koji  behu  kod  njega  u  Vavilonu;  i  promeni  mu  tamničke  haljine,  i  on  svagda 
obedovaše s njim, u sve dane života svoga.[15] 

Po  smrti  Evilmerodaha  zacari  se  Navuhodonosorov  zet  Nabonid,  koji  učini  svojim 
sacarem  sina  svog  Valtazara.  Za  carovanja  njegova  prorok  Danilo  se  udostoji  mnogih 
viđenja, u kojima mu pod vidom raznih zveri bi ukazano na potonje careve i carstva, na 
Antihrista, na svršetak sveta, i na Strašni sud. 

ʺVideh, ‐ kaže Danilo, ‐ da se postaviše prestoli, i Stari danima sede: odelo mu beše belo 
kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna; presto mu beše kao plamen ognjegš, točkovi mu 
kao razbuktali  oganj.  Ognjena reka izlažaše  i  tecijaše ispod Njega;  hiljade hiljada služaše 
mu, i hiljade hiljada stajahu pred njim; sud sede, i knjige se otvorišeʺ.[16] 

8
I druga strašna i užasna otkrivenja vide Danilo; o tome se dovoljno piše u njegovoj knjizi. 

Jednom car Valtazar priredi veliku gozbu hiljadi velmoža svojih, i pijaše vino pred njima. 
Okusivši  vina  Valtazar  zapovedi  da  se  donesu  sudovi  zlatni  i  srebrni,  koje  ded  njegov 
Navuhodonosor  beše  odneo  iz  hrama  Jerusalimskog,  te  da  iz  njih  piju  car  i  velmože 
njegove, i žene njegove, i naložnice njegove. I donesoše sudove zlatne i srebrne, i pijahu iz 
njih  car  i  velmože  njegove,  žene  njegove  i  naložnice  njegove.  Pijahu  vino,  i  hvaljahu 
bogove zlatne i srebrne i bakarne i železne i drve!ne i kamene; a Boga Večnoga, koji ima 
vlast nad njima, ne proslaviše. V taj čas izidoše irsti ruke čovečje, i pisahu prema svetnjaku 
po  okrečenome  zidu  carskoga  dvora,  i  car  vide  ruku  koja  pisaše.  Tada  se  promeni  lice 
caru,  i  misli  ga  njegove  uznemiriše,  i  pojas  se  oko  njega  raspasa,  i  kolena  mu  udarahu 
jedno  o  drugo.  Povika  car  iza  glasa,  te  dovedoše  zvezdare,  Haldeje  i  gatare;  i  reče  car 
mudracima Vavilonskim: ʺKo pročita ovo pismo i objasni mi šta znači, taj će biti obučen u 
skerlet, i nosiće zlatan lančić o vratu, i biće treći gospodar u carstvuʺ.[17] 

Tada  pristupiše  svi  mudraci  carevi,  ali  ne  mogoše  pročitati  pisma  niti  objasniti  caru  šta 
znači. Zbog toga se car Vavilonski vrlo uznemiri i lice mu se sasvim izmeni; i velmože se 
njegove  prepadoše.  Radi  toga  u  palatu  gde  beše  gozba  dođe  carica  ‐  baba  Valtazarova  a 
žena Navuhodonosorova, i ispriča caru o Danilu, kako on ima u sebi Duha Božija, i kako 
ga je car Navuhodonosor u svoje vreme postavio za glavara svima mudracima, vračarima, 
zvezdarima,  Haldejima  i  gatarima,  zbog  njegove  velike  pameti  i  mudrosti  i  umenja 
tumačiti snove i viđenja i razmršivati zamršene stvari. 

Tada bi doveden Danilo pred cara, i car mu reče: Jesi li ti Danilo, jedan između zarobljenih 
sinova  Judejskih,  koje  ded  moj  car  Navuhodonosor  dovede  iz  Judeje?  Čuh  za  tebe  da  je 
Duh Božji u tebi, i svetlost i razum i mudrost velika da se nađe u tebe. Stoga pročitaj mi 
napisano na zidu prstima nevidljive ruke i kaži mi šta znači; a to ne mogoše učiniti mnogi 
mudraci, zvezdari i gatari. Ako dakle možeš pročitati ovo pismo i kazati mi šta znači, bićeš 
obučen u skerlet, i zlatan lančić nosićeš o vratu, i bićeš treći gospodar u carstvu mome. 

Tada odgovori Danilo i reče caru: Darovi tvoji neka tebi, i počasti svoje podaj drugome; a 
napisano  pročitaću  caru,  i  protumačiću  šta  znači.  ‐  Rekavši  to  caru,  sveti  Danilo  najpre 
spomenu caru deda njegovog Navuhodonosora kako on zbog gordosti bi kažnjen od Boga: 
izgubi obličje ljudsko, bi prognan od ljudi, i hranjaše se travom. Zatim Danilo izobliči cara 
Valtazara,  govoreći  mu:  A  ti,  Valtazare,  Nisi  ponizio  srce  svoje  premda  si  znao  sve  ovo. 
Nego si se podigao na Gospoda nebeskoga, i sudove doma njegova oskvrniste pivši vino 
iz  njih,  ti  i  velmože  tvoje  i  žene  tvoje  i  naložnice  tvoje.  Pored  toga  ti  pohvali  bogove 
srebrne i zlatne, bakarne i železne, drvene i kamene, koji ne vide niti čuju niti razumeju; i 
ne proslavi Boga, u čijoj je ruci duša tvoja i svi putevi tvoji. 

Pošto tako izobliči cara, Danilo se okrenu napisu na zidu i poče ga čitati. A beše napisano 
ovo:  ʺMene,  Tekel,  Ufarsinʺ.  Ove  reči  Danilo  protumači  ovako:  ʺMeneʺ  znači:  izbroji  Bog 

9
carovanje  tvoje  i  odredi  mu  kraj:  ʺTekelʺ:  izmeren  si  na  merila  i  našao  si  se  vrlo  lak; 
ʺUfarsinʺ: razdeli se carstvo tvoje, i dade se Midijanima i Persijanima. 

Čuvši  to,  car  obasu  Danila  počastima  kao  što  obeća,  iako  beše  uznemiren  zbog  tužnog 
predskazanja. Valtazar zapovedi, te obukoše Danila u skerlet, i metnuše mu zlatan lančić 
oko vrata; i car objavi za Danila da je on treći gospodar u njegovom carstvu. 

I  zbi  se  Danilovo  predskazanje:  iste  te  noći  bi  ubijen  car  Vavilonski  Valtazar,  a  Darije 
Medijanin,  zajedno  sa  Kirom  Persijskim,  preuze  carstvo;  a  beše  mu  šezdeset  dve 
godine.[18] 

U  vreme  svoga  carovanja  Darije  postavi  u  svome  carstvu  sto  dvadeset  satrapa  da  budu 
nad svim carstvom; a nad njima postavi tri starešine, od kojih jedan beše Danilo; satrapi su 
bili  dužni  podnositi  izveštaje  ovim  starešinama,  da  ne  bi  opterećivali  cara.  Danilo 
prevazilažaše i starešine i satrape, jer u njemu beše velik duh i car mišljaše da ga postavi 
nad svim carstvom svojim. Tada i starešine i satrapi gledahu da pronađu neku krivicu u 
Danilovom  upravljanju  carstvom;  ali  ne  mogahu  naći  nikakvu  pogrešku  ni  manu,  jer 
Danilo beše veran. Tada rekoše ti ljudi: Nećemo naći protiv Danila ništa, ako ne nađemo 
što protiv njega u zakonu Boga njegova. 

Onda te starešine i satrapi predstadoše caru i rekoše mu ovako: Care Darije, da si živ do 
veka! Sve starešine u carstvu tvome, namesnici i satrapi, savetnici i vojvode dogovoriše se 
da  se  donese  carska  odluka  i  oštra  naredba:  ko  se  u  toku  trideset  dana  bude  molio  ma 
kome  bogu  ili  čoveku,  osim  tebi,  care,  taj  da  se  baci  u  jamu  lavovsku.  Zato,  care,  donesi 
taku odluku i napiši naredbu, da bude neizmenljiva kao zakon Midijski i Persijski, i da se 
ne sme narušiti. 

Car  Darije,  ne  uvidevši  lukavu  nameru  njihovu,  donese  odluku  i  izdade  naredbu.  A 
Danilo kad doznade da je naredba izdata, otide kući svojoj, gde bejahu otvoreni prozori u 
njegovoj sobi prema Jerusalimu, i on triputa na dan padaše na kolena i moljaše se i hvalu 
davaše  Bogu  svome,  kao  što  on  to  činjaše  i  ranije.  A  oni  ljudi,  tajno  motreći  na  Danila, 
nađoše  ga  gde  se  moli  i  klanja  Bogu  svome.  Pa  otidoše  i  rekoše  caru:  Nisi  li,  care,  izdao 
naredbu, da svaki, koji se u toku trideset dana bude molio ma kome bogu ili čoveku osim 
tebi,  care,  bude  bačen  u  jamu  lavovsku?  Car  odgovori  i  reče:  Sasvim  je  tako,  a  zakon 
Midijski  i  Persijski  je  nepromenljiv.  ‐  Tada  oni  rekoše  caru:  Danilo,  jedan  od  zarobljenih 
sinova Judejskih, ne haje za tebe, care, ni za naredbu koju si izdao, nego se moli triputa na 
dan svojom molitvom. 

Čuvši  to  car  se  veoma  ožalosti,  i  naumi  u  srcu  svom  da  izbavi  Danila,  i  sve  do  zalaska 
sunca truđaše se da ga izbavi. No tužioci Danilovi pristupiše caru i rekoše mu: Znaj, care, 
da je zakon u Medijana i Persijana da se nikaka zabrana i naredba, koju izda car, ne menja. 

10
Tada car naredi te dovedoše Danila i baciše ga u jamu lavovsku; pritom car reče Danilu: 
Bog  tvoj,  kome  ti  bez  prestanka  služiš,  neka  te  izbavi.  ‐  I  donesoše  ogroman  kamen  i 
metnuše  jami  na  vrata,  i  car  ga  zapečati  svojim  prstenom  i  prstenom  svojih  velmoža,  da 
neprijatelji Danilovi ne bi nešto gore priredili Danilu, jer on imaše manje poverenja u zle 
ljude  nego  u  krvožedne  zverove.  Zatim  car  otide  u  svoj  dvor,  i  leže  bez  večere  ne 
dopustivši  da  mu  se  išta  donese  od  hrane;  i  san  pobeže  od  njega.  A  Bog  zatvori  usta 
lavovima, i oni ne darnuše Danila. 

Sutradan  car  ustade  ujutru  rano  i  otide  brže  k  jami  lavovskoj,  i  viknu  gromkim  glasom: 
Danilo,  slugo Boga živoga, Bog  tvoj, kome služiš bez prestanka,  uzmože  li te izbaviti  od 
lavova?  Danilo  reče  caru:  Care, da  si  živ  do  veka!  Bog  moj  posla  Angela  Svoga  i  zatvori 
usta  lavovima,  te  mi  ne  naudiše,  jer  se  nađoh  čist  pred  Njim,  a  i  pred  tobom,  care,  me 
učinih zla. 

‐  Car  se veoma  obradova tome, i zapovedi  da izvedu  Danila  izjame. I izvadiše Danila iz 

jame,  i  ne  nađe  se  povrede  na  njemu,  jer  verova  Bogu  svome.  I  naredi  car,  te  dovedoše 
ljude koji behu optužili Danila, i baciše u jamu lavovsku njih, decu njihovu i žene njihove; 
i još ne dođoše na dno jami, a lavovi ih zgrabiše i sve im kosti potrše. 

Posle  toga  car  Darije  napisa  svima  narodima  i  plemenima  i  jezicima  što  življahu  u  svoj 
zemlji:  ʺMir  da  vam  se  umnoži;  Od  mene  se  izdaje  ova  zapovest:  da  se  u  svakoj  oblasti 
carstva moga svak boji i straši Boga Danilova, jer }e Bog živi i večni, i carstvo se njegovo 
neće rasuti, i vlast je njegova beskrajna. On izbavlja i spasava, i čini znake i čudesa na nebu 
i na zemlji; On izbavi Danila od sile lavovskeʺ. 

I bejaše Danilo u prevelikoj časti kod cara Darija kao niko drugi, i car ga imađaše kao svog 
najprisnijeg prijatelja.  Takođe u velikoj časti  kod  cara  behu i tri druga Danilova:  Analija, 
Azarija i Misail.[19] 

Jevrejski istoričar Josif Flavije piše o Danilu da je on, kao prvi velikodostojnik, imao veliku 
vlast  u  carstvu  Persijskom,  i  da  je  u  gradu  Ekbatani[20]  podigao  znamenitu  kulu,  koja  u 
vremenu  spomenutog  istoričara,  nakon  nekoliko  stotina  godina  posle  zidanja,  izgleda 
nova, kao da je ovog časa sazidana. U toj kuli sahranjivahu se carevi Midijski i Persijski; a 
čuvanje kule beše povereno jednome od jevrejskih sveštenika. 

Posle cara Darija sveti Danilo bejaše takođe u velikoj časti i kod cara Kira, jer ga Kir učini 
najprisnijim  saradnikom  svojim  i  posrednikom  u  narodu.  I  življaše  Danilo  zajedno  sa 
carem, i beše slavniji od svih prijatelja njegovih. 

Bejaše  u  Vavilonjana  idol,  po  imenu  Vil,[21]  kome  oni  svaki  dan  prinošahu  po  dvadeset 
velikih  mera  pšeničnog  brašna,  četrdeset  ovaca,  i  vina  šest  mera.  I  car  ga  veoma 
počitovaše,  i  odlažaše  svaki  dan  da  mu  se  pokloni;  A  Danilo  se  klanjaše  Bogu  svome.  I 
upita car Danila: Zašto se ti ne klanjaš Vilu? 

11
‐ On odgovori: Zato što se ne klanjam idolima koji su načinjeni rukama ljudskim, nego se 
klanjam živome Bogu koji je stvorio nebo i zemlju i vlada nad svima i nad svačim. ‐ Car 
gaupita: Ne izgleda li ti da je Vil živi Bog? Zar ne vidiš koliko on jede i pije svaki dan? ‐ 
Danilo osmehnuvši se reče: 

Ne obmanjuj sebe, care, jer je on iznutra ilovača a spolja bakar, i nikada on niti što pojede 
niti što popi. 

Tada car, razgnjevivši se, prizva svoje žrece i reče im: Ako mi ne kažete ko svu tu hranu 
jede, bićete pobijeni. Ako mi pak dokažete da nju jede Vil, onda će Danilo biti ubijen zato 
što izgovori hulu na Vila. ‐ Na to Danilo reče caru: Neka bude po reči tvojoj. ‐ A Vilovih 
žrečeva  beše  sedamdeset,  osim  žena  i  dece.  I  ode  car  s  Danilom  u  hram  Vilov,  i  rekoše 
žreci Vilovi: Evo, mi ćemo izaći iz hrama, a ti, care, postavi jelo i vino, pa zaključaj vrata i 
zapečati ih svojim prstenom. I kada sutra dođeš i ne nađeš da je Vil pojeo sve, onda neka 
mi budemo pobijeni, ili Danilo koji je slagao i oklevetao nas. 

Rekavši  to  žrečevi  behu  potpuno  spokojni,  pošto  su  pod  trpezom  bili  načinili  potajni 
podzemni hodnik i ulaz, kojim su svagda dolazili i pojedali hranu. I kad oni iziđoše, i car 
postavi  hranu  pred  Vilom,  Danilo  naredi  slugama  svojim  te  donesoše  pepeo  i  posuše 
njime  sav  hram  u  prisustvu  samo  cara;  onda  izišavši  zaključaše  vrata,  zapečatiše  ih 
carevim prstenom, pa otidoše. A žreci, po običaju svom, dođoše noću sa ženama svojim i 
decom, i sve pojedoše i popiše. 

Sutradan porani  car, i  Danilo  s  njim.  I upita  car: Jesu  li čitavi pečati, Danilo? ‐ Čitavi  su, 

care,  ‐  odgovori  Danilo.  I  čim  se  otvoriše  vrata,  car  baci  pogled  na  trpezu  i  uskliknu 
gromkim glasom: Veliki si, Vile!; i nema u tebi ni kakve prevare! ‐ A Danilo, osmehnuvši 
se, zadrža cara da ne ulazi unutra, i reče mu: Pogledaj na pod i rasmotri čije su ovo stope. ‐ 
Car odgovori: Ovo su stope ljudi, žena i dece. 

I  razgnjevivši  se,  car  naredi  te  pohvataše  žrečeve  i  njihove  žene  i  decu,  i  oni  pokazaše 
potajni  hodnik  i  vrata,  kojima  su  dolazili  i  pojedali  što  se  nalazilo  na  trpezi.  Tada  car 
naredi te ih pobiše, a Vila predade Danilu, i Danilo ga razbi, i hram njegov razori.[22] 

Bejaše na tom mestu velika aždaja, i Vavilonjani je počitovahu. I reče car Danilu: Eda li ćeš 
i za aždaju ovu reći da je bakar? Eto, ona je živa, i jede i pije; ti ne možeš reći da ovaj bog 
nije živ; zato, pokloni mu se. ‐ Danilo reče: Gospodu Bogu mome poklanjam se, jer je On 
Bog  živi.  No  ti,  care,  daj  mi  dozvolu,  i  ja  ću  ubiti  aždaju  bez  mača  i  bez  štapa.  ‐  Car 
odgovori: Dajem ti dozvolu. ‐ Tada Danilo uze smolu, mast i vunu, ukuva ih zajedno, pa 
načini od toga grudvu, i baci je u usta aždaji; ova je pojede, i prepuče. I reče Danilo: Eto 
vaše svetinje! 

No  kada  Vavilonjani  čuše  za  to,  silno  uzroptaše  i  ustadoše  protiv  cara,  i  rekoše:  Car 
postade Jevrejin: razbi Vila, ubi aždaju, pobi žrečeve. ‐ I došavši k caru, rekoše mu: Predaj 

12
nam Danila, inače ćemo ubiti tebe i dom tvoj. ‐ I kada car vide da oni uporno nastojavaju 
na  tome,  on  bi  prinućen  da  im  preda  Danila.  A  oni  ga  baciše  u  jamu  lavovsku.  I  on 
provede tamo šest dana. U jami pak nalažahu se sedam lavova, i davahu im svaki dan po 
dva  teleta  i  po  dve  ovce.  No  ovom  prilikom  ne  dadoše  im  uobičajenu  hranu,  da  bi  oni 
pojeli Danila. Međutim Bog zatvori usta lavovima, kao i ranije; i Danilo boravljaše s njima 
u jami kao sa krotkim jaganjcima. 

U  Judeji  pak  bejaše  prorok  Avakum:  On  skuva  čorbu,  udrobi  hleb  u  nju,  i  ponese 
žeteocima  na  njivu.  No  Angeo  Gospodnji  reče  Avakumu:  Odnesi  taj  obed  što  imaš  u 
Vavilon  k  Danilu  u  jamu  lavovsku.  ‐  Avakum  reče:  Gospodine,  Vavilon  nikada  video 
nisam,  i  jamu  ne  znam.  ‐  Tada  ga  Angeo  Gospodnji  uhvati  za  teme,  i  držeći  ga  za  kosu 
postavi  ga  u  Vavilonu  iznad  jame  silom  duha  svoga.  I  viknu  Avakum  govoreći:  Danilo! 
Danilo!  uzmi  obed  koji  Bog  posla  tebi.  ‐  I  reče  Danilo:  Ti  se  opomenu  mene,  Bože,  i  ne 
ostavi  one  koji  Te  ljube.  ‐  I  ustade  Danilo,  i  jede.  A  Angeo  Božji  u  tren  oka  postavi 
Avakuma na njegovo mesto. 

U sedmi dan dođe car da ožali Danila. I prišavši k jami on zaviri u nju, i gle, ugleda Danila 
gde  sedi  u  njoj.  I  kliknu  car  gromkim  glasom,  i  reče:  Veliki  si,  Gospode,  Bože  Danilov,  i 
nema drugoga osim Tebe! ‐ I naredi car te izvadiše Danila iz jame, a vinovnike njegovog 
stradanja baciše u jamu, i lavovi ih tog časa pojedoše u prisustvu Danilovom.[23] 

Danilo i tri prijatelja njegova doživeše duboku starost. 

Sveti Kiril Aleksandrijski, i neki drugi, pišu da po smrti Navuhodonosora i ostalih careva, 
kod kojih Danilo i njegovi prijatelji behu u časti, nastade drugi car, po imenu Kambiz.[24] 
Doznavši  za  veru  njihovu,  on  ih  izvede  na  ispitivanje.  No  kada  ga  oni  izobličiše  zbog 
njegovog  zloverja,  on  naredi  da  se  odseče  glava  najpre  Ananiji.  Azarija  pak  raširi  svoj 
ogrtač, i primi na nj odsečenu glavu Ananijinu. A odsečenu glavu Azarijinu primi Misail. 
Glavu pak Misailovu, podmetnuvši svoj ogrtač, primi Danilo. Naposletku, odsekoše glavu 
i  Danilu.  Povestuje  se  da  po  posečenju  njihovom  svačija  glava  se  prilepi  k  svome  telu,  i 
Angeo  Gospodnji,  uzevši  tela  svetih,  odnese  ih  na  goru  Geval,[25]  i  tamo  ona  biše 
položena  pod  kamen.  Nakon  pak  četiri  stotina  godina,  u  dan  vaskrsenja  Gospoda  našeg 
Isusa  Hrista,  vaskrsnuše  i  oni  zajedno  sa  nekim  drugima,  i  javiše  se  mnogima,  pa  opet 
usnuše.[26]  A  sveti  Oci  odrediše  da  se  spomen  njihov  praznuje  na  sedam  dana  pred 
Hristovo  Rođenje,  pošto  i  oni  behu  iz  plemena  Judina,  iz  koga  i  Spasitelj  naš  vodi  Svoje 
poreklo po telu, te se na taj način javlja kao srodnik po telu ovih svetitelja. 

Molitvama ovih svetitelja neka ustroji u miru življenje naše Hristos Bog naš, kome slava sa 
Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.[27] 

  

  

13
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA 

ĐAKONA AVAKUMA, IGUMANA PAJSIJA 

i ostalih sa njima 

  

CRKVA Božja, osnovana na temelju Apostola i Proroka i zalivena krvlju svetih Mučenika, 
razrasla  se  kao  mnogogranato  drvo  koje  je  pokrilo  celu  vaseljenu.  Od  prvog  dana  svoga 
postojanja  Crkva  je  bila,  jeste  i  biće  mučenička.  Stradanje  i  gonjenje  Crkve  Božje  je 
atmosfera u kojoj ona neprekidno živi. U razna vremena to gonjenje je bivalo različito: čas 
javno  i  otvoreno,  čas  podmuklo  i  prikriveno.  Na  Njoj  se  neprekidno  ispunjavaju  reči 
njenog  osnivača  i  Glave,  Gospoda  Hrista:  ʺU  svetu  ćete  imati  nevoljeʺ;  jer  drukčije  i  ne 
može biti, pošto carstvo Njegovo (= Crkva) nije od ovoga sveta. Gospod je oduvek u ovom 
svetu,  kao  u  šarenoj  gradini  svojoj,  ubirao  kao  najmirisnije  cvetove  i  sabirao  u  nebeske 
žitnice Svoje najjedrije i najbolje plodove Crkve baš u vidu svetih Mučenika. Što je jedan 
narod bivao bogonosniji utoliko je divnije plodove davao u licu svoje najbolje dece; i opet, 
ukoliko  je  jedan  narod  više  plodova  slao  u  žitnice  Nebeskog  Domaćina  u  vidu  svetih 
Mučenika, utoliko je taj narod postojao bogonosniji i Bogu miliji. 

I  naš  mnogostradalni  Srpski  narod,  zasađen  kao  ʺdrvo  kraj  izvora  vodenihʺ  (Ps.  1,  3), 
davao je izobilne plodove ʺu svoje vremeʺ. On je kroz vekove punio i puni nebeske žitnice 
mnogocenim plodovima, koji nipočemu nisu huđi od prinosa ostalih hrišćanskih naroda. 
Krv  hrišćanskih  mučenika  ss  obilno  lila  od  dana  kada  je  srpski  narod  prosvećen  svetim 
krštenjem, pa sve do danas. Čitava jata svetih duša, nekada veća a nekada manja, uzletala 
su  u  nebesku  Srbiju,  ubeljena  krvlju  Jagnjetovom  i  svojom.  Njihov  broj  je  bivao  naročito 
veliki  u  vremena  opštenarodnog  stradanja,  kao  recimo  za  vreme  petvekovnog  turskog 
ropstva, kada je Bog predao srpski narod, greha njegovih radi, u agarjanske ruke, da mu 
se  telo  muči  eda  bi  se  duša  očistila.  U  tom  razdoblju  srpski  narod  se  okitio  kao 
mnogocenim  dragam  kamenjem  velikim  brojem  svojih  mučenika  i  novomučenika, 
dovršujući tako ʺnedostatke nevolja Hristovih na telu svomeʺ (Kol. 1, 24). Njihov broj je u 
potpunosti poznat samo svevidećem i sveznajućem Gospodu, isto kao i sve raznovrsnosti 
muka koje oni hrabro podneše za Gospoda svoga. Malo je onih koje po imenu znamo, a još 
manje  onih  čiji  je  mučenički  podvig  opisan  u  srpskom  martirologiju.  Jedan  od  ovih 
poslednjih,  čijem  se  podvigu  smerno  klanjamo  i  čiji  spomen  radosno  praznujemo,  jeste  i 
današnji  sveti  prepodobnomučenik  Đakon  Avakum,  koji  je  mučenički  postradao  od 
Turaka  za  vreme  Hadži‐Prodanove  bune  1814.  godine,  zajedno  sa  ostalim  svetim 
Novomučenicima. 

Ovaj  divni  izdanak  roda  srpskoga  i  ukras  Crkve  Božije,  rođen  je  u  Knez  Polju  ispod 
Kozare 1794. godine od oca Gavrila i majke Božane. Prosvećen svetim Krštenjem dobi ime 
Lepoje[28] što je valjda trebalo da nagovesti kako njegovu telesnu, tako i još više duševnu 

14
lepotu. Prve pojmove o Bogu i svetoj veri Pravoslavnoj dobio je Lepoje u roditeljskoj kući 
od  svoje  blagočestive  majke.  A  kada  je  dečko  porastao,  a  onako  mlad  ostao  bez  oca,[29] 
njegova majka ga odvede u manastir Moštanicu[30] da tamo izuči knjigu, jer je želela da se 
njen  jedinac  posveti  Bogu  na  službu.  Vrata  od  manastira  im  otvori  otac  Genadije, 
duhovnik te svete obitelji, koji ranije beše mirski sveštenik sa imenom Đorće Šuvak, i beše 
oženjen  sestrom  Gavrilovom  (oca  Lepojevog).  No  pošto  mu  umre  supruga  i  on  mlad 
obudove,  stupi  u  manastir,  zamonaši  se  i  dobi  ime  Genadije.  U  manastir  beše  sobom 
doveo i svoga sina jedinca Stojana koji beše Lepojevih godina. Ovaj, dakle, otac Genadije 
pogledavši u mladića što ga je mati dovela, dugo ne mogaše odvojiti oči od njega, jer 6n 
beše,  kako  veli  Sarajlija,  ʺdivan  i  dičan  kao  Apolonʺ,  a  dušom  lep  i  čedan  kao  prekrasni 
Josif, dok mu dobrota i celomudrije behu ispisani na licu. Mladić bi odmah primljen u tu 
svetu obitelj, a njegova dobra mati, udova, nikako ne htede da se odvoji od svoga jedinca, 
te i ona ostade u manastiru da poslužuje. 

Mladić,  budući  Bogom  obdaren  i  prosvećen,  ubrzo  nauči  pismo  i  izučavaše  svete  i 
božanstvene  knjige  naslađujući  se  večnom  Istinom,  koju  Bog  otkri  ljudima  radi  njihova 
spasenja. Uz to izuči i crkveno pojanje, te svojim umilnim glasom slavljaše Boga dan i noć, 
jer svom svojom čistotom i nevinom dušom zavole tu svetu obitelj i bogosluženje u njoj, te 
se  na  njega  mogahu  u  potpunosti  primeniti  reči  Psalmopevca:  ʺGospode,  zavoleh  lepotu 
doma  tvoga  i  mesto  gde  obitava  slava  tvojaʺ  (Ps.  26,  8).  Zbog  takvog  napredovanja  u 
vrlinama  i  svetom  poslušanju,  mladić  se  uskoro  ukrasi  svetim  angelskim  likom  i  dobi 
monaško  ime  Avakum.  A  kada  napuni  osamnaest  godina  bi  rukopoložen  za  đakona  od 
strane  pakračkog  mitropolita  Josifa  Jovanovića  Šakabente.  Tada  mladi  đakon  sa  suzama 
zahvaljivaše Bogu što ga je udostojio da služi svetu službu sa duhovnikom te obitelji, da 
stoji pred svetim Prestolom u oltaru i svojim rukama da se dotiče Svetih Božanskih Tajni. I 
hođaše  pravo putem  Gospodnjim izvršujući sa ljubavlju  i usrđem svoje  monaške  zavete, 
kako  bi  se  i  na  njemu  ispunile  reči  svetoga  Apostola:  ʺNiko  da  ne  postane  nemarljiv  za 
tvoju mladost; nego budi ugled vernima u reči, u životu, u ljubavi, u duhu, u veri, čistotiʺ 
(I Tim. 4, 12). 

No  kao  što  često  posle  tihog  i  sunčanog  dana  nailazi  strašna  oluja,  tako  i  ovde,  po 
dopuštenju Božjem, nastaše teška iskušenja kako za mladoga đakona, tako i za celu svetu 
obitelj. 

Godine 1809. buntovni Srbi Bosanske Krajine i Podkozarja, a pod uticajem Karađorđevog 
ustanka  u  Srbiji,  dignu  i  sami  ustanak,  poznat  pod  imenom  Jančićeva  buna,  koji  je  bio 
svirepo  ugušen. Teške  i  nesnosne  prilike  posle ugušene bune naterale su mnoge  Srbe da 
pobegnu u šume ili da prebegnu u Srbiju, Hrvatsku i Slavoniju. I sam iguman manastira 
Moštanice  Genadije  Šuvak,  koji  je  uzeo  vidnog  učešća  u  buni  sa  ostalim  sveštenicima  i 
kaluđerima,  krio  se  pune  tri  godine  od  turskih  očiju  i,  najzad,  1811.  godine  morao  je 
napustiti Bosnu i manastir Moštanicu oko čijeg se zgarišta povremeno nalazio i na njemu 
službu Božiju služio.. Nešto više od jedne godine proveo je u Slavoniji, uzevši sa sobom i 

15
svoga jedinca Stojana  i osamnaestogodišnjeg Avakuma, koji  se tek beše zađakonio,  kao  i 
njegovu  majku  Božanu.  Iz  Slavonije  su  krenuli  da  traže  mirnije  sklonište.  Išli  su  od 
manastira do manastira dok jednoga  dana  ne stigoše na  vrata  manastira Blagoveštenja u 
Trnavi u okolini Čačka. Vrata im otvori jedan prosed kaluđer i sa velikom ljubavlju ih sve 
primi.  Bio  je  to  iguman  Paisije,  rodom  tu  iz  Trnave  i  iz  familije  Ristovića.  Sa  Paisijem  je 
tada  u  manastiru  bila  i  njegova  stara  majka  Sinđelija,  kao  i  njegov  najmlađi  brat  Stevan, 
mladić oko 17‐18 godina, dok je njegov srednji brat Dimitrije živeo u svojoj kući nedaleko 
od  manastira.  Kako  Paisije  nije  imao  bratstva  za  kojim  je  veoma  žudeo,  oberučke  je 
prihvatio  ove  izbeglice  iz  manastira  Moštanice.  I  .  odjednom  ožive  ta  sveta  obitelj 
skladnim  pojanjem  i  lepotom  bogosluženja,  jer  sada  često  svetu  Službu  služahu  tri 
sveštenika:  iguman  Paisije,  otac  Genadije  i  paroh  Trnavski  Radovan  Vujović  sa  angelu 
podobnim  mlađanim  đakonom  Avakumom,  dok  su  na  službu  odgovarali  svojim 
anđelskim  glasovima  đakonovi  vršnjaci  Stojan  i  Stevan.  No  takav  blaženi  i  bogougodni 
život trajaše za kratko vreme. 

Posle propasti Karađorđevog ustanka u jesen 1813. godine, zulumi turski prevršiše svaku 
meru.  Srpske  glave  su  košene  kao  snoplje.  Zbegovi  su  se  po  planinama  napunili  srpske 
nejači,  koja  je  odatle  gledala  krvave  gavranove  kako  u  svojoj  zasićenosti  nadleću  leševe, 
koji su se svuda od Drine do Krajine i do Deligrada crneli, jer ih nije imao ko da iskupi i 
sahrani.  Mnogi  viđeniji  ljudi  su  najpre  odbegli  u  goru  u  hajduke.  Narod  je  stenjao  pod 
teretom  i  nevoljama.  To  je  primoralo  vojvode  i  kneževe  koji  su  ostali  u  Srbiji  da  polože 
oružje Turcima pred noge. Neki od njih su čak uz pomoć Turaka umirivali narod da se ne 
buni.  Najduže  je  u  šumi  ostao  Hadži‐Prodan  Gligorijević,  pa  se  najzad  i  on  predao 
čačanskom Muselimu Latifagi, s kojim je donekle i prijatelj bio. Predavši se, on se doselio i 
nastanio u Trnavskom manastiru. Iguman Paisije, čestiti duhovnik, bio je na velikom glasu 
zbog  svoga  rodoljublja,  te  su  ga  i  Turci  cenili  i  uvažavali.  Dolazak  Hadži‐Prodana, 
oprobanog  i  čuvenog  vojvode,  neobično  ga  je  obradovao,  a  istovetnost  misli  i  osećanja 
brzo  su  ih  srodile.  Oni  su  se  dogovorili  i  odlučili  da  ponovo  dižu  ustanak,  pa  su  čekali 
samo zgodan trenutak za to. 

Na  ojađeni  narod  je  pored  nevolje  od  Turakadošla  i  druga,  još  veća  i  teža.  Od  truleži 
nesahranjenih leševa, koje su Turci svuda sejali, zemlja se zakužila te je zavladala teška i 
opaka bolest, od koje leka nije bilo. Harala je preko cele zime, pa nastavila da kosi i cele 
iduće  godine.  Od  kuge  su  naročito  stradali  gradovi,  u  koje  su  se  opet  uselili  Turci. 
Trnavski  manastir,  budući  usamljen  u  planini,  bio  je  pošteđen  ove  opasnosti,  te  su  i 
njegovi  žitelji  bili  spokojni.  Ali,  nažalost,  ne  za  dugo.  Na  nesreću  njihovu,  čačanskom 
muselimu  Latifagi  dođe  ideja  da  i  on  sa  svojim  momcima,  svojim  blagom  i  oružjem 
potraži utočišta od ove opake bolesti u Trnavskom manastiru. 

Iguman Paisije i Hadži‐Prodan sada su bili pod neposrednom prismotrom Turaka, što im 
nije  bilo  prijatno.  Pa  ipak  početkom  septembra  1814.  godine,  iznad  Trnave  u  manastiru 
Stjeniku,  gde  je  bio  veliki  zbeg,  podalje  od  oka  čačanskog  muselima  Latifa  i  njegove 

16
telesne  garde,  koji  su  još  uvek  sedeli  u  Trnavskom  manastiru,  sastali  su  se  svi  knezovi, 
vojvode i duhovnici iz požeške nahije, među kojima su bili: Hadži‐Prodan, iguman Paisije, 
otac Genadije Šuvak i druga sveštena i civilna lica. Na tom sastanku se odluči da se narod 
diže na ustanak. Za voću ustanka izaberu kneza Miloša iz rudničke nahije, a za njegovog 
pomoćnika  Hadži‐Prodana.  Nad  ustanicima  je  izvršio  zakletvu  vrlo  popularni  iguman 
Paisije kome je stavljeno u dužnost da najbržim i najboljim putem signalizira ustanak, koji 
je imao planuti na Krstovdan 14. septembra 1814. godine. Sa skupa je upućeno poslanstvo 
knezu Milošu da ga izvesti o dogovoru i da ga umole da im se kao vođ pridruži. 

Tih dana je Latifaga preuzeo put iz Trnavskog manastira po Dragačevu i prema Žiči radi 
umirivanja  buntovne  raje.  Latif‐aga  je  u  pratnji  Hadži‐Prodana,  Avrama  Lukića,  Boke 
Protića  ‐  Gučanina,  popa  Nikole  Kostića  i  još  nekih  obilazio  sela  na  planini  Jelici  i  išao 
prema manastiru Žiči. Ovaj Latifov put išao je na ruku igumanu Paisiju da priđe izvršenju 
Stjeničke  zavere.  Uoči  samog  Krstovdana  iguman  Paisije,  hadži‐Prodanov  brat  Mijailo  i 
drugi naoružani ljudi, kojih je već bilo dosta po planini Jelici, napali su osmoricu Latifovih 
momaka  koji  su  bili  ostali  u  manastiru  da  čuvaju  Latifovo  blago  i  oružje,  razoružali  ih  i 
uzeli  veliko  muselimovo  blago.  O  događaju  u  Trnavi  odmah  je  javljeno  Hadži‐Prodanu, 
koji se noću iskrao iz Latifove pratnje u Trnavu, a sutradan na Krstovdan, nasred Trnave, 
na  Ilijaku,  razvijena  je  ustanička  zastava  oko  koje  se  okupilo  od  dve  do  četiri  hiljade 
ustanika. 

Tako,  dakle,  u  Trnavi,  ukraj  Čačka,  u  manastiru  Blagoveštenju,  Hadži‐Prodan,  iguman 

Paisije, Mijailo i drugi digli su ustanak na praznik Časnog Krsta, upravo onog istog dana 
kada  je  i  propao  pre  godinu  dana.  Tako  je  ustanak  vezan  za  praznik  Krsta  i  stradanja  i 
time dobio svoju simvoliku i tajanstvenost. Poneti krst svoga naroda, i svoj, na to je više 
nego  ikada  Krstovdan  pozivao.  Hadži‐Prodan  je  bio  svestan  toga  i  on  je  sada  poneo  taj 
krst zajedno sa svima koji su uz njega bili. 

Istina, čim je stigao u Trnavu, Hadži‐Prodan je oslobodio Latifove ljude i uputio ih da idu 
iz manastira u Čačak, a zadržao je Latifovo blago i oružje. Zatim je odmah razaslao ljude u 
ostale  nahije  i  obavestio  tamošnje  vojvode  o  događajima  u  Trnavi,  pozivajući  ih  da  se 
pridruže  ustanku.  Istovremeno,  Hadži‐Prodan  je  predosećao  opasnost  i  skori  napad 
Turaka. Utoliko pre što je knez Miloš odbio poziv da se pridruži ustanku i stane na čelo 
njega. Zima je bila na pragu, gore su izgubile zelenu boju. Hrane nije bilo, municije takođe. 
Zbegovi za žene i decu nisu bili pripremljeni. A na Beogradskom gradu radile su stotine 
Srba.  Mogu  ih  uzeti  za  taoce,  pobiti,  n  šta  je  onda  učinjeno?  Tako  je  tada  mislio  Miloš 
Obrenović  kada  mu  je  poruku  Hadži‐Prodana  doneo  neki  pop  Simo.  I  odlučio  je  onako 
kako Hadži‐Prodan nije želeo. Odbio je da se pridruži ustanicima. Govorio je da vreme za 
ustanak još nije stiglo. Kada su Hadži‐Prodan i oko njega okupljeni ljudi saznali za poruku 
kneza  Miloša  kakvoj  se  nisu  nadali,  ova  je  delovala  na  sve  kao  grom  iz  vedra  neba. 
Okupljeni ustanici se počeše razilaziti svak na svoju stranu i oružje sakrivati po pećinama i 
šupljim bukvama. 

17
U  početku,  nešto  pozivima  Hadži‐Prodanovim,  a  nešto  i  bez  njih  čulo  se  za  ustanak  u 
Trnavi. Pojedini knezovi, vojvode i ugledni ljudi počeli su da se dižu. Ustanak se širio kao 
trava  posle  dobrih  kiša.  Zahvatio  je  požešku  i  jagodinsku  nahiju,  kao  i  neka  sela 
kragujevačke nahije.  Izgledalo je da ustanak niko  neće moći ugušiti. Otpor  Turaka  bio je 
slab. Nigde nije bilo većeg okršaja, nigde da se skupe i odupru. Miloš je bio u nedoumici. 
Toliko  je  obećavao  Sulejman‐paši  u  Beogradu  da  će  u  Srbiji  biti  mirno,  da  je  to  jedina 
narodna  želja,  a  puške  već  uveliko  prašte  i  padaju  turski  vojnici.  Zato  ode  Ašinbegu, 
muselimu  rudničke  nahije,  i  reče  mu:  ʺJa  o  toj  buni  ne  znam,  dozvoli  mi  da  ja  narod 
stišamʺ! Pristade Ašin‐beg i reče da će i on vojsku poslati na Hadži‐Prodana i da će bunu 
zajednički  ugušiti.  Tako  ka  Trnavi  krene  vojska  da  uguši  ustanak.  Iz  Beograda  se 
istovremeno  kretala  velika  vojska  pod  komandom  Naja‐paše  Ibšira,  zamenika 
beogradskog  vezira.  Kod  Čačka  se  slegla  silna  vojska.  Hadži‐Prodan  imao  je  u  Trnavi 
malo  vojnika  i  nije  mogao  dočekati  Turke.  Naročito  ga  je  pogodilo  kada  je  video  da  je  i 
Miloš pošao na njega. Stoga je napustio Trnavu i pošao ka rudničkoj nahiji. 

Do jedine odlučnije bitke došlo je kod Knića u Gruži. Na jednoj strani bili su brojni Turci i 
Miloševi  ljudi,  a  na  drugoj  Hadži‐Prodan  sa  svega  nekoliko  stotina  ustanika,  ali 
odabranih. Bitka je trajala ceo dan, pa su vojske i zanoćile na bojištu. No pošto je ustanika 
bilo  mali  broj,  i  većina  voća  i  viđenijih  ljudi  već  ranije  bilo  pohvatano,  i  pošto  je  i  sam 
narod bio podeljen među sobom, to ustanici noću napuste bojište, jer se u takvim uslovima 
nije moglo ratovati sa turskom silom. Sa malim brojem ljudi Hadži‐Prodan više Ostružnice 
pređe u Srem, čime je praktično ustanak i propao. Ali time nisu i muke narodne prestale. 
Ta buna je ipak opominjala Turke da se Srbija nije umirila. Narod je samo trebalo pozvati, 
i  na  skupu  bi  bile  za  čas  mnoge  čete,  sa  oružjem  i  spremne  za  boj.  Zato  su  se  Turci 
potrudili,  i  ovu  bunu  iskoristili  kao  povod,  da  obezglave  narod.  Oni  su  pohvatali  skoro 
sve narodne prvake i viđenije ljude, naročito duhovne vođe, koji su na ma koji način bili 
umešani u Haci‐Prodanovu bunu, ili su Turcima mogli biti sumnjivi. 

Hajka je izvršena najpre u Čačku, gde su mnogi na prevaru pohvatani. Iz Čačka je Kaja‐
paša  vodio  neobičnu  kolonu.  Sve  te  pohvatane  ljude,  okovao  je  u  sindžire  i  vodio  ka 
Kragujevcu.  Govorilo  se  narodu  da  će  im  sve  biti  oprošteno,  jer  je  to  bnla  poruka  i 
Sulejman‐paše  iz  Beograda.  Naja‐paša  se  sastane  sa  Milošem  kod  Kragujevca.  Narod  iz 
okolnih  sela  dođe  u  Kragujevac  i  donese  hranu,  kao  pre  nekoliko  dana  u  Čačku.  I  tu  se 
ponovi  strašna  slika.  Mnogi  ljudi  padoše  u  si1ndžire  i  pridružiše  se  već  umornoj  i 
izmučenoj  koloni  ljudi  dovedenoj  iz  Čačka.  Naja  je  zatim  otišao  u  Jagodinu  koja  je 
doživela  isto  što  i  Čačak  i  Kragujevac.  Prilikom  hvatanja  roblja,  Turci  nisu  sve  trpali  u 
sindžire,  nego  su  mnoge  poubijali  na  licu  mesta.  Tako  su  Turci  šezdeset  ljudskih  glava 
posekli u Dragačevu, dok su ravno sto lica poveli u sindžirima za Beograd, sekući usput 
koga stignu, kao i svu nejač koja je išla za pohvatanim i zavezanim roditeljima. Isto tako u 
kragujevačkoj  nahiji  Turci  su  uhvatili  osamdeset  šest  uglednijih  lica,  zatvorili  ih  u 
kragujevačku tamnicu, i nakon nekoliko dana sve posekli. 

18
Turci  su  okovano  roblje  u  nekoliko  ʺštafetaʺ,  kako  su  nazivane  kolone  okovanog  roblja, 
sprovodili  u  Beograd.  Ka  Beogradu  se  kretala  prva  kolona  od  115  ljudi  okovanih  u 
sindžire,  bledih  i  umornih;  a  pored  njih  su  koračali  turski  vojnici  noseći  trofeje  pobede 
Sulejman‐paši.  U  toj  štafeti  je  bio  i  iguman  Paisije  kao  i  njegov  mladi  đakon  Avakum. 
Igumana  je  Naja  slao  kao  ʺnajlepšu  jabukuʺ  na  peškeš  svome  veziru.  Za  kolonom  su 
izmučene  i  premorene  posrtale  majka đakona Avakuma Božana i majka  igumana  Paisija 
Sinđelija, koje se nisu mogle odvojiti od svojih sinova. Kada je kolona prolazila kroz sela, 
žene su, pobuđivane hrišćanskim milosrđem, krišom iznosile hleb i dodavale taocima, dok 
su  ljudi  šaputali:  ʺpobiće  ih  sveʺ!  Kolona  je  najzad  stigla  u  Beograd  i  svi  su  se  obreli  u 
kazamatima,  zatvoreni  u  Nebojšu  Kulu.  Nastali  su  teški  dani  tamnovanja  i  iščekivanja 
grozne smrti. 

Dok  su  ovi  prvi  tamnovali,  Ibšir  Naja‐paša  i  Ašin‐beg  su  sa  Milošem  i  dalje  ʺumirivaliʺ 
narod  i  hvatali  novo  roblje  koje  je  takođe  dovođeno  u  Beograd,  ili  tu  i  tamo  ubijano. 
Kovani  sindžiri  sa  oštrim  alkama,  koje  su  se  upijale  u  vratove  iz  kojih  je  curila  krv, 
zveckali  su  tužno  po  ojađenoj  zemlji  Srbiji.  Nejednak  hod,  posustajanje  iznemoglih, 
propraćeno kamdžijanjem i psovkama sprovodnika, uvećavali su bol i kuknjavu roblja. V 
sindžirima  su  bili  ne  samo  ljudi  već  i  žene  pa  i  nejaka  deca.  ‐  Zima  mi  je,  kaže  jedna 
devojčica od petnaestinu godina svojoj majci, pa cvokoćući skupljaše ruke čas na grudi, a 
čas trljajući prste. ‐ Eno hana, kćeri, svratiće nas da se ogrejemo, teši kćerku majka. Ispred 
hana  kao  obično  je  trem  na  drvenim  ćulsijama  za  koje  povezaše  roblje,  a  sprovodnici 
uđoše  unutra  da  se  odmore  i  ogriju.  Pred  hanom  nasta  poskakivanje  od  zime  i  mraza,  a 
sprovodnici  pomisliše  da  roblje  kida  lance  i  pokušava  bekstvo.  Istrčaše  napolje,  pa  kad 
videše o čemu se radi, uz psovku vratiše se natrag. Tako je putovalo roblje od Jagodine do 
Beograda, radujući se mračnim tamnicama u čijim će debelim zidovima koliko toliko moći 
da se zagreju. 

Dok  je  roblje  tamnovalo  u  mračnim  zidinama  i  kopnilo  o  slaboj  hrani  (dobijali  su  samo 
parče  hleba  i  malo  vode  na  dan),  dotle  je  Sulejman  Skopljak‐paša  premišljao  kakvim 
mukama da umori ʺbuntovnikeʺ. Nije mu se htelo da ih brzo liši života, već da ih što više 
namuči, kako bi se ostali narod od njih ʺnaučio pametiʺ, te pristao da bude pokorna raja. 
Zato je smislio da ih sve žive na kolac natakne na Stambol Kapiji. 

Osvanuo  je  17.  decembar  1814.  godine.  Skopljak  je  poranio,  i  pljesnuvši  dlan  o  dlan 
pozvao  seiza.  Kada  je  seiz  ušao,  propisno  pozdravio  vezira  dubokim  klanjanjem,  i  stao 
mirno, vezir ga je upitao: 

ʺJe li živ onaj peksijan što mi ga je ćehaja iz Čačka na peškeš poslao?ʺ 

ʺŽiv je i zdrav, čestiti gospodaruʺ. 

ʺA dajete li mu šta da jede?ʺ 

19
ʺKomad hleba i malo vode na danʺ. 

ʺMnogo  je!  I  to  od  danas  neʺ,  rekao  je  strogo  zapovednički  vezir, naredivši da se spremi 
dobar hrastov kolac i da se isti stavi kod vrata pred kulom Nebojšom. 

Kada  je  veziru  saopšteno  da  je  zapovest  izvršena,  izdao  je  naređenje  da  izvedu  onu 
ʺnajlepšu jabukuʺ: 

ʺDaćete  mu onaj  cerovak da ponese  do Stambol‐Kapije.  Sa njime  povedite što više  roblja 

da gleda šenlukʺ, zapovedio je vezir, pošavši i sam na Stambol‐Kapiju sa svojom svitom. 

Dok  je  vezir  izdavao  naređenja,  i  dok  su  ih  seizi  hitro  izvršivali,  Đakon  Avakum  je  u 
tamnici kule Nebojše pevao na glas svojim umilnim glasom divnu crkvenu pesmu: 

ʺS nami Bog razumjejte jezici i pokarjajtesja, jako s nami Bog. 

Uslišite do poslednjih zemli, jako s nami Bog ...ʺ. 

U  neposrednoj  blizini  Đakona  Avakuma,  u  jednom  mračnom  uglu,  kolenopreklono, 

dodirujući  čas  čelom  zemlju,  čas  dižući  ruke  uvis,  iguman  Paisije  je  šaputao  sledeću 
molitvu: 

ʺO  Gospode  Isuse  Hriste,  Sine  Božji,  blagosiljam  onaj  dan  kada  sam  u  hramu 
Blagoveštenija Prečiste Tvoje Majke, u kome sam služio Tebi i Tvom narodu, spustio moj 
blagoslov na napaćeni i namučeni narod da ustane na neprijatelja, koji sve svetinje pogazi, 
uništi i popali. Ja verujem, Gospode, da će Tvome srpskom narodu, Tvojom pomoći, moj 
grešni i nedostojni blagoslov biti po milosti Tvojoj blagoveštenije i blaga i radosna vest u 
slobodi, koju ćeš Ti dati i doneti, da Te u njoj svenarodno proslavlja. Ti, Gospode, video si 
i znaš da je srce moje bilo daleko od zemaljskog blaga za koje se nisam nikada lakomio, i 
Ti si, Gospode, video i Ti znaš da je srce moje jedino vezano za narod, kao najveće blago 
moje posle Tebe. Pomozi, Gospode, narodu Tvome. 

Pomozi, Gospode, i meni jer si me udostojio angelskog obraza u sveštenom činu. Pomozi, 
Gospode,  da  sačuvam  taj  obraz,  podoban  anđelima  Tvojima,  na  slavu  Tvoju  a  na  čast  i 
ponos roda moga a nasleđa i dostojanstva Tvoga. 

Kolebanje i smutnje odagnaj od mene i neka, Gospode, bude volja Tvoja. 

Ne daj me, Gospode, u ruke neprijateljima da nemoći i slabošću mojom likuju, nego kroz 
mene, slugu Tvoga, proslavi narod Tvoj, decu moju i ceo rod srpski. 

Gospode, muke koje u ime Tvoje i za rod moj dobrovoljno nosim i primam kao najveći i 
najskupoceniji dar Tvoj, učini da budu srcu mome slatke kao nektar, a duši mojoj žednoj 
Tebe, neka budu spasonoone i celebne kao melem. 

20
Udostoj  me,  Gospode,  i  drugog  velikog  i  najvećeg  krštenja  krvlju  i  mučeništvom,  koje  si 
dao i daješ izbranicima svojim. Ali, Gospode, za jedno Te samo molim: krv ovog krštenja 
neka bude na neprijatelje Crkve Tvoje svete i roda srpskog .. .ʺ. 

Đakon Avakum beše završio sa pesmom, kroz koju je pevao pobedničku molitvu, i prišao 
svome  igumanu,  pa  kleknuvši  pored  njega,  sasluša  poslednje  reči  molitve,  na  koje  samo 
izusti:  ʺAmin  i  daj  Božeʺ,  a  u  taj  mah  zveket  brave  i  škripanje  teških  tamničkih  vrata 
prekide ih na molitvi. 

Jedan  sejmen  otvori  vrata,  tražeći  očima  igumana  Paisija.  Kada  ga  ugleda,  uđe  unutra, 
uhvati ga za rame, pa psujući i gurajući ga ispred sebe izvede iz tamnice. Đakon Avakum 
potrča za igumanom do ispred vrata i uhvati igumana za desnu ruku na koju spusti svoj 
poslednji celiv. Iguman Paisije je imao samo toliko vremena da ga poljubi u lice okvašeno 
toplim suzama. 

Stari iguman Paisije idući ka Stambol‐Kapiji, sa kocem na ramenu u društvu ostalih Srba 
zarobljenika, znajući kakva ga smrt očekuje, ne uplaši se, jer vera i duhovna moć koju mu 
Bog podari ispuniše dušu njegovu i on osećaše radost što će postradati za Hrista, Njegovu 
Crkvu i svoj narod. 

Onde  gde  se  doskora  nalazila  Kolarčeva  pivnica,  kod  spomenika  kneza  Mihaila,  bila  je 
Stambol‐Kapija.  Pred  ulazom  u  Stambol‐Kapiju  bio  je  pokretan  drveni  most  kojim  se 
ulazilo  u  nju.  Ispod  mosta  ujezerila  se  velika  baruština  prekrivena  zaleđenom 
žabokrečinom.  Na  samoj  kapiji  turski  sejmeni  čuvaju  stražu  a  u  svodovima  njenim  na 
gvozdenim kukama visilo je nekoliko srpskih glava. 

Vezir je izašao i stao sa svojom svitom na naročito spremljenom mestu na samoj Stambol‐
Kapiji  i  posmatrao  kako  kroz  nju  prolazi:  napred  nekoliko  sejmena,  a  za  njima  iguman 
Paisije  sa  hrastovim  kocem  na  ramenu,  a  pozadi  njega  u  sindžirima  korača  povezano 
roblje, probrano iz tamnice. Kada su svi prešli preko drvenog mosta, vezir je dao znak da 
stanu i pristupi se poslu. Sejmeni su stali. Stao je i iguman Paisije spustivši kolac, dugačak 
oko  dva  metra,  koji  mu  beše  otežao,  a  čiji  je  vrh  blago  izveden  još  od  same  njegove 
sredine.  Naslonivši  se  na  debeli  kolac,  iguman  Paisije  je  mirno  posmatrao  kako  jedan 
sejmen  kopa  rupu  iz  koje  drugi  izgrtaše  zemlju.  Kad  je  rupa  bila  gotova,  sejmeni  se 
uspraviše  i  pogledaše  u  vezira,  koji  pljesnu  dlan  o  dlan  i  time  dade  znak  da  rade  dalje. 
Jedan sejmen priđe igumanu Paisiju i uze kolac iz njegovih ruku, a druga dvojica dočepaše 
ga i opružiše potrbuške po zemlji i čvrsto vezaše. Dželat mu zatim nožem zaseče između 
nogu  meso  da  bi  kolac  lakše  prošao,  pa  vrh  njegov  uvuče  u  zarez.  Njegovi  pomagači 
drvenim maljevima polako kolac zabijahu u telo, a dželat ga pridržavaše da ne sklizne u 
stranu,  nego  pravce  da  ide  kraj  kičme  kako  bi  izbio  ispod  samog  potiljka.  Paisije  za  sve 
ovo vreme ječaše, a kad kolac uspraviše i zemlju dobro oko njega u rupi nabiše, on glasno 
izusti: ʺSlava Boguʺ. 

21
ʺBooožeʺ,  čuo  se  malo  docnije  prigušen  jauk  Paioijev,  a  vezir  je  zadovoljno  pljesnuo 
rukama i pokazao sejmenima na ono roblje koje je jednim delom popadalo na zemlju od 
užasa a drugim oči zaklonilo, okrenuvši se u stranu da ne gleda onaj stravičan prizor, koji 
je i njima pripremljen. Vezir se potom okrenuo i sa svojom svitom vratio u grad, a sejmeni 
povadivši  svoje  handžare  zašli  su  redom,  i  četrdeset  osam  lica  isekli,  i  na  kolje  mrtve 
nabili. 

Dan  je  bio  vedar.  Sunce  je  naginjalo  zapadu  i  svojim  rumenim  zracima  obasjavalo 
Stambol‐Kapiju,  a  jagodinsko  roblje  baš  tada  nastupaše  ispred  ove  užasne  kasapnice  na 
kojoj se pušila topla krv igumana Paisija i ostalih trnavskih Mučenika. Otac Genadije, koji 
beše u ovoj štafeti i koji beše posustao od putovanja, gledaše preko drvenog mosta na ulaz 
Stambol‐Kapije.  Odjedanput  se  trže  i  zasta  zaprepašćeno  kad  prepozna  na  kocu  svoga  u 
Hristu  brata  i  starešinu  igumana  Paisija.  Zastali  su  i  sprovodnici  sa  celom  ʺštafetomʺ, 
ukazujući  roblju  na  istu  sudbu  koja  ih  čeka.  Otac  Genadije  i  ostalo  roblje  u  sindžirima 
stajalo je oborenih glava pred ovim užasnim prizorom kvaseći zemlju vrelim suzama. 

Toga  dana  Sinđelija  je  kao  i  obično  pošla  da  obiđe  sinove  u  kuli  Nebojši.  Pred  Stambol‐
Kapijom  je  naglo  stala  prepoznavši  svoga  sina  Paisija.  Udarajući  se  u  prsa  zaridala  je 
gorko, a potom potrčala ka Nebojši da vidi da li je tamo njen drugi sin ‐ Dimitrije. 

Kada se Ibšir odmorio od dugog puta, zatraži od vezira da mu da Teofila Popovića, onoga 
dakle koji je pisao pisma i pozivao na ustanak, da se nasladi njegovim mukama. Vezir se 
rado  odazvao  svome  vernom  ćehaji.  Neposredno  pored  Paisija  jaukao  je  Teofilo,  Ibšir  se 
glasno cerekao sa istog mesta odakle je i vezir posmatrao pogubljenje Paisijevo. 

Ovakvi  i  slični  prizori  su  se  ponavljali  skoro  svakodnevno  i  nadalje  više  od  mesec  dana. 
Beograd beše bedna i tužna varoš posle propasti Srbije. On je bio tada ljudska kasapnica, 
gnezdo  užasa  i  strahota.  Gubilište  nije  bilo  stalno  određeno,  ono  je  bilo  svud,  u  gradu  i 
izvan  varoši,  pa  i  na  ćoškovima  čaršije.  Sa  zidova  gradskih  i  karaula  varoških  štrčale  su 
motke  i  kocevi  s  odsečenim  glavama  oko  kojih  se  gavranovi  skupljaju;  odmah  izvan 
varoši,  naročito  pored  glavnog  puta  od  Stambol‐Kapije  ka  Terazijama,  i  od  Bataldžamije 
ka  Tašmajdanu  nepokopane  i  unakažene  lešine  oko  kojih  se  psi  otimaju,  ili  još  živi 
Muče1nici na kolju, koji se po dva‐tri dana bore s dušom i razgovaraju sa srodnicima. ʺNa 
vračaru  od  Tašmajdana  do  Stambol‐Kapije,  priča  jedan  očevidac,  s  obe  strane  puta  stoji 
parada od ljudi, na kolje nabijeni ... imade ji 60 ili 70,  kromje što su nabijeni u Jagodini i 
Ćupriji;  među  ovima...  imade  popova  i  kaluđera  i  mnoge  su  psi  odozdo  izeli,  dokle  su 
mogli dohvatiti...ʺ. Po neko je imao toliko snage da grdnjom ili preklinjanjem učini da mu 
ko  pri  pomrčini  pištoljem  muke  prekrati.  Skopljak  Paša  je  svako  jutro  uzjahivao  svoga 
konja i izašavši na Stambol‐Kapiju šetao oko grada po bedemima i Kalemegdanu. Vršio je 
smotru nad ljudima koji su na kolju umirali, mučeći se po dva tri dana i sa zadovoljstvom 
je posmatrao neiskazane muke mučenika. 

22
Turci su neobično voleli kada su iz tamnice vodili roblje na gubilište da se uvek u svakoj 
partiji nađe po koji sveštenik. Njih su zato oni i prišteđivali da ih uvek bude. Na Svetoga 
Savu  (1815)  nabijeno  je  na  kolac  20  sveštenika,  među  kojima  i  pop  Simo  Sjeničanin,  pop 
Radovan Vujović paroh trnavski, pop Mijailo iz Ljutovnice i drugi. 

Za popa Radovana se priča kad su ga poveli sa ostalima na kolac Turci su ga terali da ide 
brže govoreći: 

ʺAjde brže, peksijaneʺ! 

ʺNisam peksijan no popʺ, odgovori Radovan. 

ʺA šta mu je to riječ pop? Valjda isto što derviš ili odžaʺ? upita jedan Turčin. 

ʺIzgovaraj za mnom prva slova ovih reči: P(astir) O(vaca) P(ravoslavnih)ʹʹ. 

Turčin je izgovorio: POP. 

Turci, pre nego što bi uzedi život Srbima, pokušavali su da im uzmu najpre dušu. Oni su, 
naučeni od oca svake laži ‐ đavola, obično nudili sve koje su vodili na gubilište da prime 
njihovu  poganu  veru,  opraštajući  im  pritom  sve  krivice  i  poklanjajući  im  život.  Malo  je 
bilo onih koji su se hteli time koristiti da bi izbegli ljute muke. Radije su odlazili i na kolac, 
govoreći:  ʺBolje  sa  koca  lajati,  nego  sa  Turcima  klanjatiʺ.  Pa  ipak  bilo  je  i  takvih,  koji  su 
pristajali da iznevere svoju veru. 

Kada  otac  Genadije,  prošavši  pored  živog  na  kocu  nabijenog  igumana  Paisija,  stiže  u 
tamnicu, njega ozari sreća, i na sebe zaboravi kada u tamnici beogradskoga grada zateče 
živa svoga jedinca Stojana, koga su sa igumanom Paisijem i đakonom Avakumom doterali 
iz Trnave u Beograd. Stojan je bio zajedno sa đakonom Avakumom. Ali se ocu Genadiju 
srce  brzo  poče  parati,  jer  ga  zaokupi  strah  od  predstojećih  muka,  udružen  sa  mislima  u 
kojima  je  gledao  sina  Stojana  kako  se  uvija  zajedno  sa  njim  na  kocu.  Zato  se  reši  da 
prihvati ponudu Turaka i da se poturči. Svoju odluku saopšti sinu Stojanu. Reče mu da on 
ovo  čini  u  velikoj  nevolji,  a  najviše  radi  njega  jedinca,  obećavajući  mu  da  će  se  jednoga 
dana  čim  se  prilika  ukaže,  ponovo  vratiti  u  svoju  svetu  veru  pravoslavnu.  Taj  razgovor 
među njima tekao je otprilike ovako: 

Stojan: Babo, Lepoju cerov kolac spremaju. 

Genadije: Svima je nama suđeno, sinko, da ga nosimo, neko pre a neko kasnije. Spasa nam 
Nema ni s koje strane. Možda će čestito djete preći u paščeću vjeru da kolac ne omasti. 

Stojan: Neće, bogami, babo, dobro ja njega poznajem. Tvrda je vera njegova. Taj se smrti 
ne boji. Zna on kako treba voleti Boga i ovu svetu zemlju. 

23
Genadije: Znam, djete, ali dobro utuvi što ti kažem: Muke su to prevelike, treba istrajati. Ja 
od  života  ništa  neMam.  Svejedno  mi  je  kad  ću  kolac  poneti,  ali  tebe  mi  je  žao,  tvoje 
mladosti  i  lepote.  Poslušaj  ti  tvog  baba,  ne  treba  zabrazditi.  Tursko  je  vreme  odzvonilo, 
treba našoj zemlji mišica. 

Stojan: Znam, babo, ali šta će reći .. . 

Genadije: Nema tu ali. Primićemo poganu vjeru za kratko vreme, dok prođe ovaj pokolj, 
pa ćemo posle, u ime Boga, opet biti što smo i bili. 

Stojan: Ama, babo, kako ćemo mimo ostalu našu braću? 

Genadije:  Lasno  ćemo,  sinko.  Neka  Turci  čine  svoje,  a  mi  ćemo  po  našem.  Vjeru  ćemo  u 
srcu nositi. I Lepoje će pristati da se poturči. 

Stojan: Neka bude kako ti veliš! 

Tako  dakle,  navaljivanjima  i  ubeđivanjima  otac  Genadije  privole  na  ovo  sina  Stojana.  O 
odluci  saopšti  i  đakonu  Avakumu  predlažući  mu  turčenje.  Đakon  Avakum  za  ovaj 
predlog  ne  hte  ni  da  čuje.  Odvraćaše  ih  od  njihove  namere,  ukazujući  igumanu  na 
dvostruko dostojanstvo ‐ sveštenomonaški anđelski obraz i srpski nacionalni ponos. Otac 
Genadije  ostade  pri  svome  i  saopšti  Turcima  svoju  i  svoga  sina  želju,  da  hoće  da  se 
poturče. Uvažiše im Turci molbu i obojicu izvedoše iz tamnice, davši ih Ibširu, koji ih na 
svečan način poturči. Od oca Genadija posta Mula‐Salija, a od Stojana ‐ Redžep.[31] 

Turci zanudiše i Dimitrija, Paisijevog brata, da se poturči, opraštajući mu svu krivicu. On 
to  odbi.  Jednoga  dana  izvedoše  i  njega  iz  tamnice,  izvan  gradskih  zidova,  odsekoše  mu 
glavu pa je natakoše na kolac.  

Od  svih  zatvorenika  koje  su  Turci  pohvatali  u  Hadži‐Prodanovoj  buni,  najviše  ih  je 
zanimao mladi i neustrašivi Đakon Avakum. Đakon Avakum lepotom svojom beše sličan 
krinu koji se tek rascvetava i Turci zadivljeni njegovom lepotom i mladošću, hteli su pošto 
poto da ga poturče eda bi ostao u životu. Beše došao red i na njega. Trebalo je sada i on da 
ispije gorku i tešku čašu koju je pre njega ispio njegov veliki učitelj iguman Paisije. Turci 
su  pokušavali  da  ga  privole  na  turčenje,  ali  ni  molbe  ni  pretnje  nisu  ga  mogle  na  to 
privoleti.  Na  sva  navaljivanja  i  obećanja  Turaka  da  se  poturči,  prezrevši  sve  ovo  ‐ 
zemaljska  blaga  koja  mu  nuđahu,  odgovarao  je  molitvom  Hristu,  Koji  ga  je  nevidljivo 
krepio i kao pravom vojniku davao snagu. 

Avakuma nisu samo Turci ubeđivali da se poturči. Nekadašnji njegov iguman i duhovnik 
Genadije,  a  sada  Mula‐Salija  i  Redžep,  obilazili  su  ga  u  tamnici,  ali  sa  njima  nije  hteo  ni 
jedne progovoriti. Govorio mu je Mula‐Salija: ʺSinko, Bog neka ti bude u pomoć. Poturči 
se,  ne  treba  ludo  mrijeti.  Eto,  Stojan  i  ja  ...ʺ.  ‐  Ne,  oče,  ja  sam  Hristov  vojnik.  Smrt  je 
olakšanje za sve nas. Radujmo se smrti. 

24
Kada sve ponude o poturčenju ostaše bezuspešne, kucnu i Đakonu Avakumu njegov čas. 
Jednoga  dana,  kada  se  sunce  rađalo  i  zlatnim  zracima  obasipalo  vrh  Avale  i  porobljenu 
Šumadiju, otvoriše se teška tamnička vrata i Turci izvedoše đakona Avakuma iz Nebojše, 
davši  mu  da  ponese  kolac  na  koji  će  kroz  koji  čas  biti  nabijen.  Ova  tužna  povorka,  koju 
praćahu i u kojoj uživahu Turci, uputi se na Kalemegdan. Za Đakonom Avakumom išla je 
njegova  bolom  utučena  majka  Božana,  plačući  i  izgovarajući  poluglasno  molbe  da  se 
poturči.  Dve  tri  suze  skotrljaše  se  niz  anđeosko  lice  ovog  mladog  vojnika  Hristovog  i 
divnog  srpskog  mladića,  ne  radi  bojazni  od  smrti,  već  to  behu  suze  sažaljenja,  koje  su 
istovremeno  bile  i  odgovor  ojađenoj  majci,  koju  sa  njima  opominjaše  da  se  okane 
uzaludnog preklinjanja. Đakon je nosio kolac hrabro i veselo i celim putem od Nebojše do 
mesta gubilišta iz glasa pevao: 

ʺNema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; Strašni Božji sud i Turke 
čeka,  Pa  vi  činʹte  što  je  vama  drago!  Skoro  ćete  i  vi  dolijati.  Bog  je  svedok  i  njegova 
pravdaʺ. 

Pred  Kalemegdanom,  njegova  bolom  skrhana  majka  glasno  zakuka  za  svojim  jedincem, 
koji mirno, kao i Hristos na svome golgotskom putu sa Krstom na leđima, nosaše zaoštren 
kolac. Majka ne mogaše odoleti svome materinskom bolu, i u roditeljskom grču sa očima 
punim suza pristupi mu i poslednju molbu izreče, da se poturči i spase svoj mlađani život. 
ʺBog  će ti  sinko,  oprostiti, jer to činiš u nevoljiʺ, govoraše mu ona. I na  ovu, punu bola i 
užasa, majčinu molbu Đakon Avakum kroz Bogom nadahnutu pesmu odgovori: 

  

ʺMajko moja na mleku ti hvala!  

Alʹ ne hvala na nauci takvoj!  

Brzo ćeš se obradovatʹ sinu!  

Dok pred Božje izidemo lice;  

Smrt izbavlja od svakijeh beda;  

Cvet proletnji tek za zimom ide,  

Blago tome ko ranije umre,  

Omanje je i muke i greha,  

Pa što kome Bog i vera dadne,  

A još ima braće na svijetuʺ. 

  

25
Došavši  na  mesto  pogubljena,  Turci  ponovo  počnu  savetovati  Đakona  Avakuma  da  se 
poturči, te da tako mlad ne umre pre vremena. 

ʺA zbilja, umiru li i Turci kadgodʺ? upita mladić smešeći se. 

ʺE,  pa  umiru  dabogmeʺ!  ‐  ʺOnda  je  svejedno  a  pre  a  posle.  Što  pre  umrem  omanje  mi  je 
grehaʺ, odgovori on odlučno. 

I  najzad,  u  poslednjem  momentu  kada  mu  se  već  i  sejmen  pašin  približi  da  obavi  ovaj 
tragičan i strašan čin, u kome Turci uživahu, približi mu se glasnikʹ vezirov i reče poruku 
gospodara svog koji sve ovo sa uživanjem posmatraše: 

  

ʺAvakume, srpski sine, ti Paisijev đače verni,  

Još trenutak imaš samo ‐ odreci se svoga Hrista?  

Ne htedneš li ‐ ti znaš dobro Paisijevu sudbu crnu!  

I tebe će ovog časa, pokositi sudba istaʺ.  

  

‐ ʺSmrt izbavlja od svih beda;  

Blago onom ko pre umre,  

Omanje je muka prošo, Bogu će se pre uzneti.  

Od hrišćanske vere lepe nema nigde vere lepše,  

Činʹte Turci što vam drago, i tako se mora mretiʺ!  

Burni žagor ʺdivno deteʺ kadune se čudom čude!  

ʺZar na kolac tu lepotu? Ne činimo, Turci krivoʺ!  

I duševan Turčin jedan, ‐ da uštedi dečku muke,  

Probode mu jataganom mučeničko srce živoʺ. 

  

I  izvrši  se  ovaj  poslednji  čin  drame  mučenika  Hristovog  u  kojoj  Turci  ne  ostvariše  svoju 
želju, jer mladi Đakon Avakum ispi čašu smrti sa radosnom nadom na netruležno življenje 
u vaskrslom Hristu Bogu. 

26
Majka  je  dugo  naricala  kod  koca,  koji  je  sa  njenim  sinom  jedincem  bio  uspravljen  među 
drugo  kolje,  na  kome  izdisahu  ranije  nabijeni  mučenici.  Milovala  je  i  ljubila  ruke  i  noge 
njegove, dok se nije stropoštala pod kolac, zarivši glavu u mlaku krv svoga jedinca, koja se 
beše razlila po zemlji. Negde u toku noći osvestila se, prekrstila i izgubila u mraku. 

Kolac  na  koji  je  toga  dana  nabijen  mladi  mučenik  Đakon  Avakum,  uspravljen  je  baš  na 
istom  mestu  gde  je  ravno  deset  godina  ranije  pogubljen  bogovađski  arhimandrit  Hadži 
Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim 
glasom sam sebi čitao molitvu ʺNa ishod dušeʺ, i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: 
ʺGotov sam, činʹte Turci svojeʺ! 

Dakle  nakon  deset  godina,  na  istom  mestu,  Đakon  Avakum  je  ponovio  skoro  iste  reči: 
ʺČinʹte  Turci  što  je  vama  dragoʺ,  te  je  tako  Kalemegdan  uistini  postao  mesto  dobrih 
megdana,  na  kome  su  ovi  prepodobnomučenici  pokazali  svoje  neustrašivo  junaštvo, 
izvojevali  neuvenljivu  pobedu  i  zadobili  venac  slave  od  Gospoda  svoga  i 
Podvigopoložnika,  da  se  večno  raduju  u  carstvu  Njegovom,  moleći  se  za  sve  one  koji 
verno poštuju sveti spomen njihov. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

DIONISIJA,  

arhiepiskopa Eginskog 

  

RODIO  se  na  ostrvu  Zakintu;  sin  znamenitih,  bogatih  i  T  plemenitih  roditelja,  Mokija  i 
Pavline.  Školovan,  izučio  dobro  svete  knjige,  prezreo  sujetu  ovog  prolaznog  sveta, 
zamonašio se. Kao monah, sav se predao duhovnim borbama monaškog življenja, posteći 
se,  moleći  se,  stražeći,  i  sve  uopšte  vrline  upražnjavajući.  Tako  se  podvizavajući,  on 
prevaziđe  sve  oce  svoje  obitelji,  čak  i  najvrlije  starce.  Zbog  svojih  vrlina  on  bi  udostojen 
prezviterskog čina. 

Umoljen  od  Atinskog  arhiepiskopa,  blaženi  Dionisije  se  primi  episkopskog  čina,  i  bi 
postavljen za arhiepiskopa Eginskog.[32] Imao preizobilnu ljubav prema Bogu i bližnjima. 
U  toj  ljubavi  On  spasao  život  ubici,  koji  mu  ubio  rođenog  brata  i  ispovedio  mu  taj  svoj 
greh: on prikrio ubicu ovog od gonitelja, i poslao ga na sigurno mesto; i tako ga spasao od 
suda. 

27
Zbog svetog života svog blaženi Dionisije bi udostojen od Boga dara čudotvorstva. Pored 
drugih  čudesa  jednom  zaustavio  tok  nabujale  reke,  i  tako  prešao  po  suvu  njeno  korito 
zajedno sa svojim đakonom. Osim toga dobio od Boga i dar prozorljivosti i predviđanja. 

Tako  svetleći  svojim  svetim  životom,  on  predade  svoju  svetu  dušu  u  ruke  Božije 
sedamnaestog  decembra  1624.  godine.  Njegove  mošti  posle  kratkog  vremena  biše 
otkrivene potpuno čitave: iz njih je teklo miro; i bivala su, i bivaju, mnoga čudesa od njih 
onima koji im pribegavaju s verom. Nalaze se danas na njegovom rodnom ostrvu Zakintu 
(u Jonskom moru).[33] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

JAKHA 

  

OVAJ sveti mučenik postrada za Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

STEFANA ISPOVEDNIKA 

  

PREPODOBNI  otac  naš  Stefan,  pre  monašenja  zvao  se  Dunalo  (ili  Danilo).  Bejaše  prvo 
velikaš i guverner ostrva Niverte, kod Kadiksa u Španiji. Poznavši svu sujetu ovoga sveta, 
on  napusti  i  slavu  i  bogatstvo,  pa  dođe  u  Rim,  gde  se  zamonaši.  Potom  ode  u  Carigrad, 
gde  je  razgovarao  s  carevima,  Konstantinom  i  Romanom  Porfirorodnim,[34]  pa  se  onda 
uputi u Jerusalim. U Jerusalimu on primi veliku shimu od patrijarha Hristodula,[35] koji 
mu dade ime Stefan. Kinjen i bijen od Saracena, koji ga primoravahu da obrije bradu, on se 
udalji u Egipat. Tamo on bi uhvaćen i posađen u tamnicu; i tamnovaše sa dva sveštenika 
šest meseci, moren glađu i žeđu i svakovrsnim mukama. Posle toga blaženi otac Stefan bi 
izveden  pred  Amira  egipatskog,  koji  ga  okova  u  teške  lance  i  primoravaše  ga  da  se 
odrekne  Hrista.  No  svetitelj  ostade  nepokolebljiv  i  neustrašivo  ispovedaše  da  je  Gospod 
naš Isus Hristos jedini istiniti Bog. Zbog toga bi stavljen na mnoge i strahovite muke, od 
kojih iznemogao on i umre. Preseli se u carstvo Hristovo krajem desetog veka. 

  

28
  

SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA 

PATERMUTIJA, KOPRIJA i ALEKSANDRA 

  

OVI ugodnici postradaše za vreme Julijana Odstupnika (361‐363). Najpre provoćahu život 
u molitvenom tihovanju u nekom pustom mestu Egipta. Krenuvši Odstupnik u rat protiv 
Persijanaca  i  čuvši  za  ove  Prepodobne,  posla  te  ih  dovedoše  preda  nj.  Najpre  upita 
Patermutija  koliko  ima  godina.  Kada  ovaj  odgovori  da  ima  45,  istera  ga  napolje.  Zatim 
prizva prepodobnog Koprija i raznim veštinama i laskanjima ovaj svezli, ubedi ga, avaj! da 
se odrekne Hrista. Kasnije Patermutije, podsetivši ga, na postove, molitve i druge podvige 
koje  činjaše u podvizavanju, povrati  ga opet u  veru Hristovu.  Saznavši za  to  Odstupnik, 
naredi da odseku jezik svetom Kopriju i da ga prostru na užarenu lesu. A kad ga nošahu 
na  lesu  i  videvši  je  gde  baca  iskre,  uplaši  se.  No  osnažen  opet  svetim  Patermutijem,  bi 
položen sa njim na lesu, ali blagodaću Hrista ostaše oba nepovređeni. 

Zatim biše bačeni obojica u užarenu peć, a zajedno sa njima uđe u peć i monah Aleksandar 
i  hrabro  ispovedi  Hrista.  Pošto  sva  trojica  ostaše  nepovređeni,  odsekoše  im  glave  po 
naredbi tiranina, i tako primiše blaženi vence mučeništva. 

  

  

SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA 

NEKOLIKO STOTINA SRBA 

  

SVI oni postradali ljuto mučeni za veru u raspetog Hrista Spasa u vreme Hadži‐Prodanove 
bune 1814. godine po raznim mestima Srbije. O njima se govori opširnije pod današnjim 
datumom  u  žitiju  i  stradanju  svetih  Prepodobnomučenika  Đakona  Avakuma  i  igumana 
Paisija. 

  

  

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

NIKITE 

  

29
OVAJ sveti mučenik postrada za Gospoda u novije doba, ali je po stradanju za veru ravan 
drevnim mučenicima. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Novuhodonosor ‐ sin Nabopolasara, car Vavilonski od 607. do 564. pre Hrista. 

2. Danil. 13, 5. 

3. 5 Mojs. 25, 1 

4. Ovaj događaj sa Suzanom opisan je u: Danil. 13, 1‐64. 

5. Dan. 1, 3‐20. 

6. Sve su ovo razni nazivi za ljude mudre i učene, koji su posedovali znanja duboka i 
opširna, naročito znanje o tajnim silama prirode, sveštenim pismenima‐ jeroglifima, 
kao i znanja iz oblasti astronomije i medicine. Pomno su izučavali prirodu, motrili 
nebeske  pojave,  tumačili  snove,  odgonetali  budućnost.  Većinom  su  ti  ljudi  bili  i 
žrečevi. Poneki su od njih toj svojoj učenosti dodavali i niske želje koristoljublja. 

7. Reč je o Midisko‐Persijskom carstvu. 

8. Misli se na Makedonsko carstvo. 

9. Razume se Siro‐Egipatsko carstvo. 

10. Kamen,  koji  se  odvali  od  gore  bez  posredništva  ruku  i  razbi  kip,  jeste,  po  učenju 
Crkve, Hristos, Sin Božji, koji će se roditi od Čiste i Neudate Djeve, bez muža. On će 
srušiti sva vremena carstva, i osnovati Carstvo duhovno i večno. 

11. Dan. 2, 1‐5. 10‐19. 24‐36. 38‐49. 

12. Ova  hvalebna  pesma  nalazi  se  u  istoj  knjizi  proroka  Danila:  3,  50  ‐90.  Ta  pesma 
služi  kao  osnov  7  i  8  pesme  crkvenih  kanona.  Doživljaj  Tri  Sveta  Mladića  u  peći 
Vavilonskoj  objašnjava  se  u  bogoslužbenim  pesmama  Pravoslavne  Crkve  kao 
praobraz  netljenog  boravka  Spasovog  u  grobu.  Stoga  se  treća  glava  iz  knjige 
proroka Danilai čita na večernju Velike Subote. 

30
13. Dan. 3, 1‐8. 17‐24. 46‐52. 91‐97. 

14. Dan. 4, 7‐13. 17‐19. 22‐36. 

15. 4 Car. 25, 27‐30; Jerem. 52, 31‐34. 

16. Dan. 7, 9‐10. 

17. Tojest prvi posle careva: Nabonida i Valtazara. 

18. Dan. 5, 1‐10. 13‐17. 23‐31 

19. Dan. 6, 1‐28. 

20. Ekbatana  ‐  glavni  grad  Midije  i  letnje  boravilište  persijskih,  a  kasnije  parćanskih 
careva.  Grad  je  bio  veoma  starodrevan,  čuven  po  svome  utvrđenom  zamku  i 
neobičnoj raskoši. 

21. Vil ili Bel (Feničanski: Vaal) ‐ ime glavnog Vavilonskog boga sunca. 

22. Dan. 14, 2‐22. 

23. Dan. 14, 23‐42. 

24. Kambiz ‐ car Persijski, sin Kira (529‐522. god.), odlikovao se svirepošću. 

25. Geval ‐ gora u plemenu Jefremovom, pa severnoj strani grada Sihema. 

26. Mt. 27, 52‐53. 

27. Sveta  carica  Jelena  prenela  mošti  svetog  proroka  Danila  u  Carigrad  i  položila  ih 
blizu  crkve  svetog  Romana.  Grob  njegov  do  sada  pokazuju  u  Suzi,  prestonici 
Persijskog carstva; njega počituju čak i neznabošci. 

28. Neki smatraju da nije sigurno da mu je to bilo kršteno ime ili ga je majka tako zvala 
iz milošte materinske i zbog lepote njegove (Vidi:Prota D. Vasić, Veliki ispovednik 
vere. Knjiga o Đakonu Avakumu, Beograd 1968, str. 78). 

29. Njegov  otac  Gavrilo  bude  uhvaćen  od  Turaka  u  poznatoj  Jančićevoj  buni,  i  na 
čardaku u Mašićima sa mnogim ustanicima živ nabijen na kolac 1809. godine. 

30. Manastir  Moštanica,  najstariji  spomenik  srpstva  i  pravoslavlja  u  donjem  Pounju, 

nalazi  se  pod  planinom  Kozarom,  na  dvanaestom  kilometru  južio  od  Bosanske 
Dubice. Tvrdi se da su ovaj manastir podigli Nemanjići (kralj Milutin i Dragutin), a 
da je iz ruševina obnovljen u16. veku za vreme patrijarha Makarija Sokolovića. Bio 
je kroz vekove duhovni, nacionalni i kulturni centar srpskoga naroda u tom kraju. 

31
31. Kada  je  nastupio  Časni  post  (1815),  Mula‐Salija  je  jednako  pomišljao  kako  da 
pobegne  od  Ibšira.  Najzad  je  to  uspeo  i  sa  sinom  Redželom  dođu  u  Sremske 
Karlovce  i  prijave  se  mitropolitu  Stratimiroviću.  Mitropolit,  pošto  su  mu  ispričali 
sve šta je i kako je bilo, prekrsti ih i od Mula‐Salije ponovo posta otac Genadije, a od 
Redžepa ‐ Stojan. Oca Genadija mitropolit pomaza sv. mirom i dade mu pravo da 
može vršiti sve sveštene obrede osim svete Liturgije i posla ga u Gradišku da tamo 
popuje.  Otac  Gepadije  je  u  Gradiški  popovao  nepune  tri  godine  i  1818.  godine 
umre, a za njim odmah umre i njegov sin jedinac Stojan. 

32. Egina je ostrvo u Saroničkom zalivu (između poluostrva Atike i Peloponeza). Tamo 
i danas postoji mitropolitska crkva u kojoj je bilo sedište Sv. arhiepiskopa Dionisija. 

33. Prenos moštiju Sv. Dionisija na ostrvo Zakint (izvršen 1716.godine) praznuje se 24. 
avgusta. 

34. Roman I Lakapen ‐ Vizantijski nar od 917‐944. godine. Konstantin VII ‐ Vizantijski 
car od 912‐959. godine, carovao jednovremeno s Romanom 

35. Hristofor ili Hristodul ‐ patrijarh Jerusalimski od 947. do 967. godine.  

32