Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
18. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE I STRADANjE SVETOG MUČENIKA SEVASTIJANA, i drugih s njim 

‐ STRADANjE SVETOG MUČENIKA EVIOTA 

 ‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA TRANKVILIJA, KLAVDIJA, KASTORIJA, 
VIKTORINA, SIMFORIJANA, TIVURTIJA, KASTULA, BRAĆE MARKA i 
MARKELINA, i ZOJE 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG MODESTA,  patrijarha Jerusalimskog 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA FOKE i ERMILA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG MIHAILA SINGELA, ISPOVEDNIKA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG FLORA, episkopa Aminskog 

‐ NEDELjA SVETIH OTACA pred Rođenjem Hristovim 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG SEVASTIJANA POŠEHONSKOG 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA ZAKHEJA đakona i ALFEJA čteca 

‐ SPOMEN SVETE SOFIJE ČUDOTVORKE 

‐ SPOMEN OSVEĆENjA HRAMA PRESVETE BOGORODICE u Halkopratiji u 
Carigradu 

 
ŽITIJE I STRADANjE SVETOG MUČENIKA 

SEVASTIJANA,  

i drugih s njim 

  

SVETI  Sevastijan  rodi  se  u  Italiji,  u  gradu  Narboni,  a  bi  vaspitan  i  školovan  u  gradu 
Mediolanu.  Neznabožni  carevi  Dioklecijan  i  Maksimijan[1]  toliko  ga  zavoleše,  da  ga 
postaviše za načalnika svoje dvorske garde, i narediše mu da svagda predstoji pred licem 
njihovim, jer on bejaše muž hrabar i pametan, pun mudrosti, istinit u rečima, pravičan u 
suđenjima,  oprezan  u  savetima,  veran  i  hrabar  u  poverenim  mu  poslovima  i  službama, 
čuven po dobroti, izvanredno čestit i pun svih vrlina. Vojnici ga poštovahu kao oca, i svi 
ga  dvorjani  ljubljahu i  uvažavahu,  jer  beše istinski  pobožan.  Tako  je  i  trebalo  biti:  da  svi 
ljudi ljube i uvažavaju onoga koga je Bog obasuo svojim darovima.  

Sve  vreme  Sevastijan  služaše  Hristu,  moleći  se  i  izvršujući  svete  zapovesti  Njegove.  No 
sve  to  on  činjaše  tajno,  da  neznabožni  carevi  ne  bi  doznali  za  njegovu  veru  u  Hrista.  A 
skrivaše  On  u  sebi,  pod  plaštom  zemaljske  vlasti,  vojnika  Hristova  ne  zato  što  se  bojao 
muka ili što je voleo bogatstvo pa se plašio da ga ne izgubi, već samo zato, da bi pomagao 
hrišćanima, koji u to vreme bejahu strahovito gonjeni i mučeni. 

One  između  njih,  kojima  ne  mogaše  izdejstvovati  oslobođenje  od  okova  i  mučenja  ili  im 
olakšati muke, on ukrepljavaše mudrim savetima da junački polože život svoj za Gospoda, 
čijom su krvlju iskupljeni, i da krv svoju proliju za Njega, očekujući večnu nagradu posle 
privremenih muka. Tako se on staraše da pridobije Bogu duše, koje đavo hoćaše otrgnuti 
od Boga i uvući ih u svoju pogibao. On postupaše po rečima Svetoga Pisma: ukrepljavaše 
klonule ruke i iznemogla kolena vernih,[2] a slabodušne, koji se sumnjahu i bojahu muka, 
on  hrabraše  i  na  podvig  podsticaše.  Videći  pred  sobom  mnoge  hrišćane  koji  se  dobrim 
podvigom  podvizavahu,  stradanja  podnošahu,  u  ljutim  mukama  veru  nepokolebljivo 
držahu,  i  ka  primanju  venaca  večnoga  života  otidoše,  Sevastijan  se  i  sam  raspaljivaše 
željom da postrada za Hrista, i očekivaše kada će mu Gospod ukazati zgodnu priliku za 
to.  I  najzad  nastade  takav  čas  kada  on  ne  uzmože  više  skrivati  u  sebi  oganj  Božanske 
ljubavi i revnosti koji plamćaše u njemu, i objavi svima ko je on: jer svetlost ne mogaše više 
skrivati u tami. 

U to vreme dva čestita i blagorodna muža, Markelin i Marko, rođena braća, biše uhvaćeni 
zbog  ispovedanja  Hrista,  i  dugo  u  tamnici  držani.  K  njima  često  dolažaše  blaženi 
Sevastijan i tešaše ih, razgovarajući o svetoj veri i savetujući im da se odreknu prolaznih 
blaga  zemaljskih  i  da  se  ne  boje  privremenih  muka.  Oni  poslušaše  njegov  zdravi  savet: 
junački podnesoše mučenja od mučitelja i, ostajući nepokolebljivi u veri, biše osuđeni na 
posečenje mačem. No baš u to vreme kada oni, gotovi umreti, prekloniše glave svoje pod 

2
mač, stiže naređenje da ih puste kućama njihovim, k roditeljima njihovim, ženama i deci. 
Prestareli  roditelji  njihovi,  Trankvilin  i  Markija,  behu  još  živi.  I  roditelji  njihovi  i  svi 
ukućani moliše gradonačelnika Rimskog Agresta Hromatija da produže život Markelinu i 
Marku  za  trideset  dana,  da  bi  ih  za  to  vreme  oni  mogli  nagovoriti  da  se  poklone 
neznabožačkim  bogovima,  jer  roditelji  njihovi,  i  žene,  i  sva  rodbina  njihova  behu 
neznabošci. Gradonačelnik im ispuni molbu. Tada roditelji, žene, deca, srodnici i prijatelji 
okružiše Markelina i Marka, i sa velikim plačem ih moljahu da se smiluju na sebe i na njih: 
da odustanu od svoje namere i postupe po volji careva. Otac, ukazujući na svoje sede vlasi 
i prestarelost i telesnu bolesnost, moljaše ih da se oni do smrti njegove drže praotačke vere 
i da ga po običaju sahrane: jer se već nadaše skoroj smrti, i ne mogaše hoditi sam nego ga 
drugi  pridržavahu  ili  prenošahu.  A  majka,  pokazujući  grudi  svoje  kojima  ih  je  odojila, 
zahtevaše od njih dužno poštovanje i sinovsku poslušnost, i moljaše ih da radi nje poštede 
život svoj i ne predaju sebe na dobrovoljnu smrt. Malena pak dečica pružahu ruke k njima, 
i noge im grljahu, i plakahu, moleći ih da ih ne ostavljaju sirote. A odojčad, koja još behu u 
pelenama  i  ne  umejahu  govoriti,  samim  izgledom  svojim  podsećahu  na  sirotanstvo  i 
pobuđivahu  u  roditeljima  žalost.  Žene  govorahu  o  svom  udovištvu,  i  lijući  tople  suze 
moljahu  ih  da  sa  sobom  ne  pogubljuju  i  njih,  izabravši  sebi  smrt,  a  njih  strovaljujući  u 
nevolje  udovištva.  Srodnici  pak  sa  suzama  ih  savetovahu  da  ne  nanose  takvu  sramotu 
kući svojoj i svoj rodbini svojoj, i ruganje od strane suseda, predajući sebe sramnoj smrti. I 
svi mnogo plakahu i silno kukahu. I šta su imala da rade nepobediva srca ova dva brata? 
Njih  ni  jedno  mučenje  ne  mogaše  pokolebati  tako  kao  ovo  iskušenje:  jer  savlađivani 
prirodnom ljubavlju prema prestarelim roditeljima i ženama i deci i srodnicima, i lomljeni 
sažaljenjem,  oni  se  počeše  sumnjati  i  kolebati  kao  trska  od  vetra,  i  srca  im  se  topiti  kao 
vosak  od  ognja.  Oni  i  sami  plakahu  zajedno  sa  srodnicima,  i  već  behu  skoro  gotovi  da 
popuste na njihove molbe i da se odreknu svete vere. 

Tada Sevastijan, koji se u to vreme desio tamo, videći da su oni skoro gotovi odreći se vere 
i  duše  svoje  pogubiti,  sažali  se  na  njih,  a  i  osetivši  da  je  nastalo  vreme  da  i  on  ispovedi 
svoju veru, te da tako i drugima pomogne i sam izađe na podvig stradanja, ustade usred 
prisutnih, dade znak svima da ućute, pa stade govoriti Markelinu i Marku ovako: 

ʺO, sjajni vojnici Hristovi! O, prekaljeni ratnici Božije vojske! Svojom velikom hrabrošću vi 
se junački već približiste  k slavlju, a sada  hoćete da zbog bednih žalopojki  vaših  bližnjih 
odbacite  venac  večni.  Ne  činite  to!  nego  podvigom  svojim  naučite  sada  Hristove  vojnike 
junaštvu; naučite ih. da se naoružavaju više verom nego železom; ne, bacajte zastave vaših 
pobeda radi ženskih suza, i ne dajte daha vražjoj glavi što je pod vašim nogama, da ne bi 
vrag, dobivši silu, opet poveo borbu protivu vas. Jer kada prvi ustanak njegov na vas beše 
opak,  to  ponovo  razdražen  on  će  vas  još  besnije  napasti.  Stoga,  slavnu  zastavu  podviga 
vašeg  podignite  iznad  svih  zemaljskih  ljubavi  i  ne  ostavljajte  nju  zbog  nekorisnih  dečjih 
suza. Ovi, koje vi vidite gde plaču, radovali bi se sada kada bi znali ono što vi znate, jer oni 
smatraju  da  život  postoji  samo  na  zemlji,  i  kada  se  on  završi  i  telo  umre,  neće  ostati  ni 

3
jednog delića duše žive. No kada bi oni znali da postoji drugi život, besmrtan i bezbolan, u 
kome  caruje  neprekidna  radost,  oni  bi  nesumnjivo  poželeli  da  uđu  u  njega,  s  vama,  i 
prezrevši vremeni život postarali bi se dobiti večni. Jer sadašnji život prolazi brzo, i toliko 
je nepostojan i neveran, da čak ljudi, ljubavlju privezani za njega, gube veru u njega. Od 
samoga početka sveta on je pogubljivao one koji su se uzdali u njega, obmanjivao one koji 
su ga želeli, narugao se onima koji su se gordili njime, slagao je sve, posramio svačiju nadu 
i pouzdanje, i pokazao se veoma lažljiv. O, kada bi ta laž bila samo u mašti, a ne uvodila u 
gorke zablude! No još je gore to što ovaj privremeni život vodi svoje ljubitelje k svakome 
bezakonju:  proždrljivce  naslađuje  prejedanjem  i  pijanstvom,  strastoljupce  uvlači  u 
bludočinstvo i u svakovrsne prljavštine, lupeža podgovara da krade, gnjevljivca da se ljuti, 
lažova  da  obmanjuje;  on  razvodi  muža  od  žene,  seje  neprijateljstvo  među  prijateljima, 
svađu među krotkima, nepravdu među pravednima, sablazni me 

ću  monasima;  on  oduzima  sudijama  pravosuđe,  čistima  celomudrenost,  umetnicima 

umetnost,  i  svima  dobre  naravi.  Da  spomenemo  i  najužasnije  zločine,  u  koje  on  uvodi 
svoje ljubitelje: kada brat ubija brata, ili sin oca, ili prijatelj pogubljuje prijatelja, ‐ po čijem 
to  nagovaranju  biva?  U  šta  se  nadaju  i  uzdaju  oni  koji  čine  takva  bezakonja?  Ne  radi  li 
ovog, tako mnogo voljenog života, ljudi mrze jedan drugog, starajući se svaki da što bolje 
uredi  svoje  postojanje?  Jer,  zašto  razbojnik  ubija  putnika,  bogataš  ugnjetava  siromaha, 
gordeljivac vređa smirenoga, i krivac goni nevinoga? Nema sumnje, sva ta zla čine oni koji 
služe sadašnjem životu i žele da dugo vreme ostanu u ljubavi prema njemu i da uživaju. 
On pak, učeći svakome zlu svoje ljubitelje i služitelje, predaje ih svojoj kćeri ‐ večnoj smrti, 
u koju biše survani i prvi ljudi, jer, premda i behu sazdani radi sticanja večnoga života, oni 
se dadoše u ljubav k vremenom životu i služahu stomaku, slastima i želji očiju,[3] a odatle 
padoše u pakao, ne odnevši sa sobom ništa od zemaljskih blaga. I upravo ovaj zemaljski 
život,  mili  prijatelji,  tako  obmanjuje  vas,  da  vi  svojim  nepravednim  savetima  hoćete  da 
vratite natrag k njemu prijatelje vaše koji grede k večnome životu. On vas nagovara, čestiti 
roditelji,  da  vi  bezumnom  kuknjavom  svojom  odvučete  natrag  sinove  vaše  koji  hitaju  k 
nebeskoj  vojsci,  i  k  neprolaznoj  slavi  i  prijateljstvu  Večnoga  Cara.  On  vas  ubeđuje,  o 
celomudrene  žene  svetih!  da  vi  svojim  umiljavanjem  razvratite  umove  mučenika  i 
odvratite  ih  od  dobre  namere  njihove,  a  usavetujete  im  smrt  umesto  života,  i  ropstvo 
umesto slobode. Jer ako oni pristanu na vaše savete, poživeće neko vreme zajedno s vama, 
a zatim će se morati rastati s vama, i to tako rastati, da nećete moći ugledati jedan drugoga 
sem  u  mestu  večnih  muka,  gde  plamen  sažiže  duše  nevernika,  gde  paklene  zmije  grizu 
usta  bogohulnika,  gde  aspide  kidaju  prsa  idolopoklonika,  gde  se  razleže  gorki  plač, 
duboki uzdasi i neprestano ridanje u mukama. Stoga dajte i ovima da izbegnu te muke, i 
postarajte se da same sebe izbavite od njih; ne ometajte ih da opet krenu ka pripremljenom 
im vencu nebeskom. Ne bojte se: oni se neće rastati s vama, nego idu da vam ugotove na 
nebesima  svetla  obitališta,  gde  ćete  vi  zajedno  s  njima  i  s  decom  vašom  uživati  večna 
blaga. Kada vi štaviše ovde uživate u lepim građevinama, utoliko ćete više uživati u lepoti 
onih  nebeskih  obitališta,  gde  trpeze  blistaju  čistim  zlatom,  gde  su  palate  načinjene  od 

4
dragog  kamenja,  ukrašene  biserjem  i  sijaju  slavom,  gde  bašte  uvek  cvetaju  neuvenljivim 
cvećem,  gde  divni  potoci  navodnjavaju  zelena  polja,  gde  je  vazduh  svagda  blagotvoran, 
gde životvorni vetrovi neiskazanim miomirom naslađuju čuvstva, gde je dan nezalazan i 
svetlost  nezahodna  i  radost  neprolazna;  i  tamo  nema  ni  uzdisanja,  ni  plača,  ni  tuge,  niti 
ikakve nelepote ili ičega grehovnog; tamo se ne oseća nikakav smrad, ne čuje se nikakav 
tužan i plačan i strašan glas, nego sve sama lepota, sve sami miris, sve sama radost; tamo 
neprestano pevaju angelski i arhangelski horovi koji složno slave Besmrtnoga Cara. Kako 
se onda takav život može prezirati, a privremeni voleti? Da li zbog bogatstava? ‐ Ali ona 
brzo  nestaju.  A  oni  koji  hoće  da  ih  večno  imaju  kod  sebe,  neka  čuju  šta  im  njihova 
bogatstva  govore:  ʺVi  nas  tako  volite,  vele  ona,  kao  da  se  nikada  nećete  rastati  s  nama. 
Kada vi budete umirali, mi ne možemo ići za vama, a dok ste vi živi mi možemo ići ispred 
vas, samo ako nam vi naredite ili nas pošaljete ispred sebe. Neka vam posluže kao primer 
zelenaški  zajmodavac  i  trudoljubivi  zemljodelac:  prvi  daje  u  zajam  čoveku  zlato,  da  bi 
dobio  od  njega  dvaputa  više;  drugi  seje  u  zemlju  različna  semena,  da  bi  dobio  stoputa 
toliko;  dužnik  dakle  vraća  svome  zajmodavcu  zlato  dvostruko  više,  a  zemlja  uzvraća 
sejaču  seme  stostruko.  Međutim  Bog,  eda  li  neće  uzvratiti  vam  mnogostruko  umnožena 
vaša bogatstva, ako ih poverite Njemu? Stoga, pošaljite tamo ispred sebe bogatstvo svoje, a 
sami  se  postarajte  otići  tamo.  Jer  kakva  je  korist  od  ovog  vremenog  života?  Neka  čovek 
poživi i sto godina; ali kada nastupi poslednji dan, neće li mu izgledati kao da nikada nije 
bilo ni sto minulih godina, ni svih životnih zadovoljstava? Ne ostaje li od svega toga samo 
nešto traga, kao od nekog stranog putnika koji je proveo s nama jedan dan? O, zaista samo 
bezuman  čovek,  i koji nije poznao istinska  blaga, može ne voleti  prekrasni  život  budući! 
Samo  vaistinu  nerazuman  čovek  može  se  bojati  izgubiti  brzo  prolazni  život,  da  bi  dobio 
onaj večni, u kome uživanja, bogatstva i radosti tako počinju da se nikada ne završe nego 
večito  postoje.  Ko  neće  da  bude  ljubitelj  večnoga  života,  taj  besmisleno  pogubljuje  i  ovaj 
vremeni  život,  a  pada  u  večnu  smrt,  i  okovan  boravi  u  paklu,  gde  je  oganj  neugasivi, 
tugovanje neprekidno, muke večne, gde žive zli dusi, u kojih su mašice, glave zmijine, iz 
njihovih  očiju  izleću  ognjene  strele,  zubi  su  im  veliki  kao  u  slona  i  ujedaju  kao  žalac 
škorpije, glasovi su im kao rikanje lavova, sam izgled njihov seje veliki strah i nanosi ljutu 
bolest  i  gorku  smrt.  O,  zar  nije  strašno  umreti  usred  takih  strahota  i  muka?  No  još  je 
strašnije to što oni žive radi toga da bi neprestano umirali, ne istrunjuju radi toga da bi se 
mučili bez kraja, bivaju čitavi da bi večito bili jedeni od strane zmija, i pojedeni se udovi 
opet obnavljaju da bi opet služili za hranu otrovnim zmijama i neuspavljivim crvima. O, 
prijatelji!  o,  roditelji!  o,  čestite  žene  svetih!  nemojte  želeti  ovu  svetu  dvojicu  odvojiti  od 
beskonačnog  života  i  uvaliti  ih  u  taku  strašnu  i  večnu  smrt!  ne  odvlačite  ih  od  radosti  u 
ridanje! ne savetujte im ići od svetlosti u tamu! ne dozivajte ih od slatkog pokoja u gorke 
muke! O, sveta dvojice, Markeline i Marko, ne dajte da vas prevari lukavi vrag, koji vam 
preko ukućana vaših priređuje takvo iskušenje! Ne strovaljujte sebe u beskonačne muke! 
ne predajite sebe u ruke demona! ne obmanjujte sebe ljubavlju vremenog života, lepotama 
vidljivoga  sveta  i  šturim  zadovoljstvima  žitejskim!  ne  dopustite  da  vas  pobede  molbe 
roditelja,  ridanja  žena,  suze  dece,  nežnosti  srodnika  i  prijatelja!  Setite  se  reči  Gospoda 

5
Hrista:  Neprijatelji  su  čoveku  Domašnji  njegovi  (Mt.  10,  36).  Jer  oni  koji  nas  od  Boga 
odvajaju  nisu  nam  prijatelji  već  neprijatelji;  i  ljubav  njihova  prema  nama  nije  istinita  već 
lažna, jer nas lišavaju tako velikog blaga i oduzimaju nam ljubav Božiju i Carstvo nebesko, 
pripravljeno onima koji ljube Boga. Ne dajite da vam iz ruku vaših otmu tu nagradu, radi 
koje se toliko trudiste: jer vi stvarno kao da već u rukama držite pripremljeno za vas blago, 
i  vi  već  stojite  pred  vratima  nebeskog  dvorca.  Gle,  vama  su  venci  već  ispleteni,  i 
Podvigostrojitelj  Hristos  čeka  da  vas  ovenča  i  proslavi  pred  svetim  angelima.  Eto,  kraj 
podviga  vašeg  već  je  na  vidiku:  zato  se  ne  osvrćite  natrag,  kao  žena  Lotova,  da  se  ne 
pretvorite u bezdahni stub,[4] jer ćete time pogubiti duše svoje. Ne odajte se suviše jakoj 
ljubavi prema roditeljima, ženama i deci, da ne postanete nedostojni Hrista koji je rekao: 
Koji ljubi oca ili mater, sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Ne 
budite tako nerazumni da počevši duhom završite telom. O, da mi Hristos Bog moj podari 
da krv svoju prolijem za Njega pred vašim očima, eda biste videli moje stradanje, i da bi 
vam moja smrt mogla ioslužiti za primer kako položiti duše za Gospoda vašeg i mogʺ. 

Kada  sveti  Sevastijan  govoraše  to  i  mnoge  slične  pouke,  njega  iznenada  obasja  s  neba 
Božanska svetlost, i lice njegovo zablista kao lice anđela, i neverni se uplašiše od slave lica 
njegova.  Neki  pak  videše  sedam  anđela,  koji  oblačahu  blaženog  Sevastijana  u  svetlu 
odeću, i Prekrasnog Mladića koji ga blagosiljaše i govoraše: ʺTi ćeš svagda biti sa mnomʺ. 

Sve se ovo zbivaše u domu protoskriniarija,[5] po imenu Nikostrata, kod koga Markelin i 
Marko behu pod stražom. A žena Nikostratova, po imenu Zoja, koja već šest godina beše 
onemila  od  teške  bolesti,  no  razum  i  sluh  u  nje  behu  nepovređeni,  sve  ču  i  dobro 
razumede što Sevastijan govoraše, i kada pritom vide blistanje lica njegova, ona pripade k 
nogama  njegovim  i  znacima  ga  moljaše  da  joj  razreši  jezik.  Blaženi  Sevastijan  reče:  Ako 
sam istiniti sluga Hristov, i istinito sve što ova žena od mene ču i čemu poverova , onda 
neka Gospod moj naredi da se usta njena otvore i jezik njen razreši, kao nekada proroku 
Zahariji, ocu Jovana Preteče.[6] 

Rekavši to on oseni krsnim znakom usta te žene, i ona tog časa progovori gromko i reče: 
Blažen  si  ti,  i  blagoslovena  je  reč  usta  tvojih,  i  blaženi  su  oni  koji  preko  tebe  veruju  u 
Hrista, Sina Boga živoga, jer ja očima svojim videh anđela koji s neba siđe k tebi i držaše 
pred  tobom  otvorenu  knjigu,  iz  koje  si  čitao  sve  što  si  rekao.  Stoga  blagosloveni  oni  koji 
veruju svemu što  si  rekao, a  prokleti  svi koji posumnjaju makar u jednu reč, izgovorenu 
od  tebe.  Jer  kao  što  jutarnja  zora  odgoni  tamu  noćnu  i  daje  svetlost  očima,  tako  svetlost 
reči tvojih odagna sav mrak moga neznanja i oslepljenja i darova mi svetli dan istinite vere 
i otvori mi posle šestogodišnje nemoći usta za slavljenje Boga. 

Videvši takvo čudo, svi prisutni poverovaše u Hrista. I Nikostrat, muž Zojin, videći toliku 
silu Hristovu, takođe pripade k nogama svetitelju moleći za oproštaj što je, po naređenju 
carevom, držao u okovima Markelina i Marka; i skinuvši im železne okove s ruku, on im 
grljaše kolena, i moljaše ih da izvole otići slobodno. I govoraše: O, kako bih ja bio blažen, 

6
kada  bih  zbog  vašeg  oslobođenja  doživeo  okove!  Prolivši  svoju  krv  za  vas,  ja  bih  oprao 
grehe svoje, i izbegnuvši večnu smrt dobio bih onaj život koji nam blagovoli objaviti Bog 
ustima gospodina Sevastijana. 

I kada Nikostrat moljaše svete da idu svojim kućama, oni mu rekoše: Čaše stradanja našeg 
mi  ne  želimo  da  ostavljamo  tebi;  bogat  je  i  milosrdan  Hristos  Gospod  naš,  i  svima  koji 
dolaze  k  Njemu  i  ištu  od  Njega  On  daruje  Svoju  nebesku  milost;  On  je  moćan  i  tebe 
udostojiti  takve  čaše,  ako  je  ti  iskreno  želiš.  Jer  kada  vama,  neverujućima,  bi  darovana 
svetlost poznanja istine, utoliko pre sada kada verujete vama će se dati sve što zaištete, jer 
je dobrota Božja svagda gotova ukazati ljudima traženu pomoć, naročito onima koji čvrsto 
veruju  u  Njega.  Vaša  vera  zače  se  maločas  od  današnjeg  poučenja,  i  vi  se  za  jedan  čas 
naučiste  onome  čemu  se  za  čitavu  godinu  jedva  može  naučiti  poneko,  i  ništa  vas,  kako 
vidimo, ne može sprečiti da vi, verujući u Gospoda našeg, budete gotovi umreti za Njega, 
ništa ‐ ni roditelji, ni deca, ni bogatstvo. Iznenada vi prezirete ono što svagda ljubljaste, i 
ištete  ono  što  nikada  znali  niste;  vi  nepoznatim  putem  krenuste,  i  odmah  ka  Hristu 
dođoste, i željom svojom već u nebo zađoste, pošto  nikakvu utehu na zemlji ne ištete. 0, 
kako  veliku  pohvalu  zaslužuje  ovo  delo!  O,  kako  je  dostojan  podražavanja  ovaj  primer 
vrline!  Vi  se  vodom  krštenja  još  ne  sjediniste  sa  Hristom,  vi  još  ne  videste  početke 
ratovanja, a već se laćate oružja za Cara Istinoga, i oslobađajući okova vojnike Njegove vi 
sami  postajete  Njegovi  sužnji,  i  ne  bojite  se  predati  sebe  na  smrt  za  one  koji  imaju  biti 
ubijeni. 

Umilenje obuze srca svih, i svi plakahu kajući se za prećašnje neznanje svoje i zato što su 
hteli  vojnike  Hristove  odvratiti  od  sjajnog  podviga.  Marko  tada  reče:  Naučite  se,  o  mili 
roditelji! i vi žene, i vi prijatelji! naučite se junački se suprotstavljati vragu, uzevši štit vere, 
o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga.[7] Neka ustaju i besne protivu 
nas  đavolove  sluge,  i  neka  tela  naša  muče  kakim  hoće  mukama:  oni  mogu  ubiti  telo,  ali 
dušu  koja  se  bori  za  veru  pobediti  ne  mogu.  Na  ubijanje  pak  i  mučenje  tela  mi  ne 
obraćamo  pažnju:  rane,  dobijene  za  cara,  donose  slavu  vojnicima.  Đavo  besni  na  nas 
samoubilačkim gnjevom, jer se i sam muči videći naše trpljenje; on nam zadaje razne muke 
i preti nam raznovrsnim smrtima, da bi, uplašivši nas, otrgao nas od dobrog podviga; gde 
pak muke nemaju uspeha, tamo on dejstvuje obmanom: obećava život, da bi oduzeo život; 
obećava ugled, da bi lišio ugleda; obećava bogatstvo, da bi uvukao u siromaštvo; obećava 
slavu, da bi naneo sramotu; obećava bezbrižan život, da bi nas sunovratio u večne muke i 
nevolje. Takva su lukavstva njegovog vojevanja protivu nas, takve su njegove prepredene 
namere:  telo  izbaviti  od  muka,  a  dušu  zaklati  gresima.  No  mi,  krenimo  protiv  njega: 
prezrimo telo, da bismo pomogli duši. Jer zašto da se bojimo privremene smrti, kada se mi 
nadamo  živeti  večito!  Zašto  da  žalimo  ovaj  život,  kada  se  nadamo  dobiti  bolji?  Neka  se 
smrti  boje  oni  koji  se  ne  nadaju  videti  budući  život.  O,  kako  je  mnogo  ljubitelja  ovoga 
života pogubio iznenadni slučaj: munja porazila, more potopilo, provalija progutala, mač 
zaklao!  I  tako  jadnici  ovaj  život  s  bolom  izgubiše,  a  drugi  ne  obretoše.  Stoga  neka  oni  i 

7
ridaju zbog ovog života, neka oni i drhte od smrti. A mi, kakav strah i kakav bol imamo 
od smrti; i kakvu brigu imamo o ovom životu mi, kojima je Hristos ugotovio blaženi večni 
život, pun blaga, kakva oko ljudsko ne vide, niti uvo ljudsko ču, niti um ljudski zamisli? 

Kada  sveti  Marko  govoraše  ovo,  i  slično  ovome,  sve  obuze  želja  za  budućim  životom,  a 
stadoše se gaditi sadašnjeg; svi se zapališe ljubavlju prema Hristu, a počeše mrzeti svet; i 
blagodarahu  Boga  što  On  obasja  tamu  njihovu,  otvori  im  oči  uma  i  izbavi  ih  od  pogibli 
pokazavši  im  put  spasenja.  Na  taj  način  oni  koji  dođoše  da  svete  mučenike  odvrate  od 
Hrista,  sami biše obraćeni ka  Hristu;  a oni koji se nadahu uloviti druge  u svoju pagubu, 
sami  se  uloviše  na  spasenje.  Nikostrat  pak  sa  ženom  uporno  moljaše  svetitelja  govoreći: 
Neću  jesti  ni  piti,  dok  nada  mnom  ne  bude  izvršena  tajna  hrišćanske  vere.  ‐  Sveti 
Sevastijan  mu  odgovori:  Promeni  službu,  i  počni  biti  više  Hristov  protoskriniarije  nego 
eparhov.  Stoga poslušaj  savet moj:  dovedi  sve koje imaš u  okovima i  tamnicama,  a  ja  ću 
pozvati sveštenika Božija, pa ćeš ti zajedno sa svima koji su poverovali biti udostojen od 
njega svetih tajni. Jer kada se đavo trudi da otrgne od Hrista k sebi svete sluge Njegove, 
utoliko  više  mi  smo  dužni  starati  se  da  otrgnemo  od  đavola  one  koje  on  nepravedno 
prisvoji i da ih ponovo predamo našem Sazdatelju. ‐ Nikostrat upita: Mogu li se svetinje 
davati zločincima i na smrt osuđenim prestupnicima? ‐ Sevastijan odgovori: Spasitelj naš 
došao je u svet radi grešnika i darovao tajnu krštenja, pomoću koje se oduzimaju od ljudi 
gresi i bezakonja a daje se Božanska blagodat. U samom početku svoga obraćenja prinesi 
Hristu ovaj dar: postaraj se o spasenju drugih, pa ćeš kao nagradu dobiti mučenički venac, 
ispleten iz neuvenljivih cvetova mnogih vrlina. 

Čuvši to, Nikostrat ode kod komentarisija[8] Klavdija i naredi mu da pošalje njegovoj kući 
sve  osuđenike  i  sužnje.  Kada  to  bi  učinjeno  i  svi  sužnji  okovani  u  lance  stigoše,  sveti 
Sevastijan  se  obrati  njima  sa  poučnom  rečju  o  spasenju.  I  našavši  da  su  oni  spremni  za 
veru  Hristovu  i  sposobni  za  primanje  blagodati  Božje,  naredi  da  skinu  okove  sa  sviju. 
Onda  otide  k  svetom  Polikarpu  prezviteru,  koji  se  krio  zbog  gonjenja,  i  obavesti  ga  o 
svemu šta se zbiva. Sveti Polikarp, zablagodarivši Bogu na tome, ode sa Sevastijanom kući 
Nikostratovoj,  i  obrativši  se  skupu  poverovavših,  reče:  Blaženi  ste  svi  vi  koji  čuste  reč 
Gospoda  našeg  koji  kaže:  Hodite  k  meni  svi  koji  ste  umorni  i  natovareni,  i  ja  ću  vas 
odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, 
i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako (Mt. 11, 28‐30). 
Stoga vama, braćo, koje će voda krštenja omiti i osvetivši vas načiniti vas milim sinovima 
Bogu,  potrebno  je  pokajanje,  da  dobijete  oproštaj  ranijih  grehova.  Sada  pak,  kada  vi 
pokazujete takvo usrće ka Hristu Bogu našem da verujući u Njega vi ste gotovi i umreti za 
Njega,  i  sami  želite  ono  od  čega  u  početku  htedoste  odvratiti  druge,  ‐  znajte  da  vi  već 
dobiste  oproštaj  i  pobedu  nad  nevidljivim  vragom.  Zna  Hristos  Gospod  naš  izvoditi 
svetlost iz tame i od odbačenih sudova činiti izabra!ne; tako On načini od Savla Pavla, od 
odstupnika apostola, i od gonitelja učitelja. Tako i vas danas prizva On iz neznaboštva u 
Crkvu Svoju, od nevernih načini verne sluge Svoje, i od neprijatelja prijatelje Svoje. Zbog 

8
obraćenja vašeg plače i rida svo zborište demona, sinova tame; međutim svi horovi svetih 
angela  nebeskih  raduju  se  i  vesele  se  zbog  vašeg  prosvećenja.  Stoga  neka  svaki  od  vas 
napiše svoje ime i da meni. Primanju pak krštenja neka prethodi post: postite se do večera; 
a kad veštastvena svetlost zađe, vama će neveštastvena svetlost zasijati u krštenju. 

Svi  se  ispuniše  radosti,  i  svaki  se  stade  spremati  za  krštenje.  Dok  se  to  događaše, 
komentarisije  Klavdije  dođe  k  Nikostratovoj  kući  i  pozva  Nikostrata  k  eparhu,  govoreći: 
Doznavši da si sve sužnje sabrao u svoju kuću, eparh se razgnjevi i naredi da te pozovem: 
Razmisli dakle šta ćeš mu odgovoriti. 

Nikostrat  ode  k  eparhu,  i  kada  ga  ovaj  upita  za  sužnje,  on  odgovori:  Po  naređenju  tvoje 
uzvišenosti ja uzeh pod stražu u svoj dom dva hrišćanina, Markelina i Marka, i da bi ih što 
više zastrašio ja dovedoh k njima druge sužnje, teško okovane i čvrsto vezane, eda bi oni, 
gledajući  na  njih,  i  sami  očekivali  sebi  ista  stradanja,  te  se  sa  tog  razloga  pokorili  vašem 
naređenju. ‐ Eparh pohvali Nikostrata i otpusti ga rekavši mu: Ti ćeš dobiti veliku nagradu 
od  njihovih  roditelja,  ako  ih  privedeš  k  jednomisliju  s  nama,  i  oni  budu  pušteni  čitavi  i 
zdravi. 

Vraćajući  se  s  Klavdijem  kući,  Nikostrat  mu  poče  pričati  o  svetom  Sevastijanu,  kako  on, 
prijatelj carev, jeste hrišćanin, savršen u Božanskom učenju, i kako utvrđuje u svojoj veri 
hrišćanska srca i naziva ovaj život privremenim i brzoprolaznim, a propoveda posle smrti 
drugi  život,  bolji  i  večni.  Još  mu  on  ispriča  kako  lice  Sevastijanovo  zablista  nebeskom 
svetlošću,  i  kako  on  isceli  od  šestogodišnje  nemoći  ženu  njegovu,  te  ona  stade  govoriti 
jasno.  ‐  Čuvši  to  od  Nikostrata,  Klavdije  reče:  Dva  moja  mala  sinčića  veoma  su  bolesni: 
jedan ima vodenu bolest, a drugi rane po celome telu. Stoga ću ga zamoliti da isceli sinove 
moje, jer ne sumnjam da će on, koji je iscelio nemoć u tvoje žene, moći isceliti i moju decu. 

Rekavši  to,  Klavdije  hitno  ode  kući  svojoj,  uze  oba  deteta  na  ruke,  dođe  Nikostratovoj 
kući,  pade  pred  noge  svetiteljima  Božjim  Sevastijanu  i  Polikarpu,  govoreći:  Bez  ikakve 
sumnje  verujem  svim  srcem  da  Hristos,  koga  vi  počitujete,  jeste  istiniti  Bog.  I  ja  evo 
donesoh ovde ova moja dva mala deteta, da ih vi spasete od smrti. ‐ Božanstveni muževi 
mu  rekoše:  Svi,  ma  kakvu  bolest  imali,  dobiće  isceljenje  danas  čim  budu  ušli  u  svetu 
krstionicu. 

Klavdije i nadalje izjavljivaše da veruje u Hrista i da hoće da bude hrišćanin. U to vreme 
svi se oni pripremahu za sveto krštenje, pisahu svoja imena i davahu prezviteru. Prvi dade 
svoje  ime  Trankvilin,  otac  Markelinov  i  Markov;  posle  njega  šest  prijatelja  njegovih: 
Ariston,  Kriskentijan,  Evtihijan,  Urvan,  Vitalije  i  Just;  zatim  Nikostrat  s  bratom  svojim 
Kastorijem  i  Klavdije  komentarisije,  za  njim  dva  njegova  sina  Simforijan  i  Feliks;  onda 
Markija,  majka  Markelinova,  i  Markova,  Simforosa,  žena  Klavdijeva,  i  Zoja,  žena 
Nikostratova,  i  sav  dom  Nikostratov  ‐  do  33  duše  obadva  pola;  i  naposletku  svi  sužnji 
dovedeni iz tamnice, njih 16 na broju. Svega pripremljenih za krštenje beše šezdeset četiri 
duše;  i  sve  ih  krsti  sveti  Polikarp.  Kum  im  beše  sveti  Sevastijan,  a  ženama  kume  behu 
9
Beatrisa  i  Lukina.  Pre  svih  deca  Klavdijeva  biše  uvedena  u  krstionicu,  i  tog  trenutka  se 
isceliše od svojih bolesti, tako da na telu njihovom ne ostade ni traga od dotadanjih rana. 
Posle  njih  privedoše  Trankvilina:  on  beše  ne  samo  iznemogao  od  starosti,  nego  tako 
kostoboljan  u  rukama i  nogama,  da  su  ga  jedva  mogli  nositi  na  rukama;  on  silne  bolove 
osećaše kada mu pred krštenje svlačahu odelo. Sveti Polikarp ga upita: Veruješ li, nimalo 
ne sumnjajući, da Jedinorodni Sin Božji, Gospod naš Isus Hristos, ima moći i vlasti da ti da 
zdravlje  i  otpusti  grehe?  ‐  Trankvilin  odgovori:  Verujem  da  Hristos,  Sin  Božji  i  Bog,  sve 
može; no ja od Njegove dobrote ištem samo jedno: da mi oprosti grehe, a o telesnoj bolesti 
i ne brinem se. 

Svi  se  prisutni  rasplakaše  od  radosti,  i  moljahu  Gospoda  da  pokaže  plod  vsre  njegove. 
Kada otpoče krštenje i Trankvilin bi upitan: ʺVeruješ li u Boga Oca, Sina i Svetoga Duha?ʺ i 
on  odgovori:  ʺverujemʺ,  i  dok  ova  reč  još  beše  u  ustima  njegovim,  ruke  njegove  i  noge 
oslobodiše  se  svih  bolova,  i  utvrdiše  se  stopala  njegova  i  gležnji,  i  sva  nemoć  starosti 
njegove  odstupi  od  njega,  i  ponovi  se  kao  u  orla  mladost  njegova,[9]  i  on  kliknu:  Ti  si 
jedini istiniti Bog, koga ne zna ovaj jadni svet. 

Posle njega svi ostali krstiše se svaki posebno. I u toku šesnaest dana, koji preostadoše od 
danog  Markelinu  i  Marku  roka,  oni  proslavljahu  Boga  crkvenim  pesmama  i  psalmima, 
utvrđivahu se u veri i pripremahu na mučenički podvig za ime Hristovo. 

A kad se rok od trideset dana približi kraju, eparh grada Rima Agresta Hromatije pozva k 
sebi Trankvilina, oca Markelinova i Markova, i upita ga za sinove njegove, jesu li pristali 
da  odstupe  od  hrišćanstva.  Trankvilin  odgovori:  Nemam  uopšte  reči  da  ti  dostojno 
zahvalim  za  tvoje  dobročinstvo.  Jer  da  nisi  po  svojoj  krotosti  obustavio  i  za  tolike  dane 
odložio  izvršenje  smrtne  presude  nad  mojim  sinovima,  onda  bih  ja  bio  lišen  sinova,  i 
sinovi moji bili lišeni oca. Svi srodnici i dragi prijatelji, a smatram i tvoja svetlost, radovaće 
se  sa  mnom,  pošto  se  mrtvima  darova  život,  i  povrati  se  tužnnma  veselost,  žalosnima 
radost. 

Tada eparh, držeći da sinovi Trankvilinovi hoće da se poklone bogovima, reče: Dođite u 
poslednji  dan,  i  neka  sinovi  tvoji  prinesu  bogovima  dužno  kaćenje  tamjanom.  ‐  Čuvši  to 
Trankvilin  reče: O, presvetli  mužu! da si  ti pravično  rasudio  o onome  što  se dogodilo  sa 
mnom i sinovima mojim, ti bi mogao shvatiti kakvu silu sadrži u sebi naziv: hrišćanin. ‐ 
Eparh na to reče: Nisi li poludeo, Trankviline? ‐ Trankvilin odgovori: Do sada sam bio lud 
i  telom  i  dušom,  ali  čim  poverovah  u  Hrista,  odmah  ozdravih  i  dušom  i  telom.  ‐  Eparh 
reče:  Kako  vidim,  ja  sam  tvojim  sinovima  odgodio  smrtnu  kaznu  ne  radi  toga  da  ih  ti 
odvratiš  od  njihove  zablude,  nego  da  oni  pridobiju  tebe  za  svoju  zabludu!  ‐  Trankvilin 
odgovori:  Molim  tvoju  svetlost  da  izvoli  rasuditi  šta  znači  sama  reč  zabluda  i  koja  dela 
treba  nazivati  zabludom.  ‐  Eparh  na  to  uzvrati:  Reci  sam  šta  treba  nazivati  zabludom.  ‐ 
Trankvilin odgovori: Prva zabluda jeste: ostaviti put života i hoditi putem smrti. ‐ Eparh 
upita:  A  koji  je  put  smrti?  ‐  Trankvilin  odgovori:  Ne  izgleda  li  tebi,  da  je  put  smrti  ovo: 

10
davati  ime  božanstava  smrtnim  ljudima  i  klanjati  se  njihovim  kipovima  od  drveta  i 
kamena?  ‐  Eparh  uzvrati:  Zar  nisu  bogovi  oni  kojima  se  mi  klanjamo?  ‐  Trankvilin 
odgovori: Zacelo ne treba smatrati za bogove one o kojima u vašim knjigama piše da su u 
gresima rođeni, da su imali nepravedne, zle i bezakone roditelje, da su sami živeli nesveto, 
nepravedno  i  u  mnogim  lažima,  i  da  su  u  gresima  pomrli.  Eda  li  ne  bejaše  Boga  na 
nebesima  pre  no  što  Kron  carovaše  nad  Krićanima,  i  jeđaše  svoju  decu?  ili  Krit  imađaše 
svoga  cara,  a  nebesa  ne  imađahu  Boga?  Zaista  su  u  velikoj  zabludi  oni  koji  smatraju  da 
Zevs,  sin  Kronov,  koji  beše  čovek,  podložan  zlobi  i  telesnoj  pohoti,  vlada  gromom  i 
raspolaže  munjama.  Koga  sve  on  nije  progonio,  kada  i  oca  svog  nije  poštedio?  i  kakvim 
sve  gresima  on  nije  oskvrnavio  sebe,  kada  je  svoju  rođenu  sestru  uzeo  sebi  za  ženu?  Na 
trgovima, po ulicama, po domovima, i svuda govori se i pripoveda se u knjigama kako se 
pogana  Junona  hvali  time  što  je  ona  žena  i  sestra  Zevsova.  Ne  veruješ  li  stoga,  presvetli 
mužu,  da  si  u  zabludi  počitujući  bogove,  prepune  takih  zločina,  za  koje  zakoni  rimski 
osuđuju  čoveka  na  kazne  i  smrt?  A  ti  takove  počituješ,  i  ostavivši  svemoćnoga,  ʺa 
nebesima carujućeg Boga, govoriš kamenu: ʺti si bog moj!ʺ i drvetu: ʺpomozi mi!ʺ Eparh na 
to  reče:  Otkako  počeše  huliti  bogove  i  odvraćati  se  od  poklonjenja  njima,  rimsko  carstvo 
snalaze mnoge nesreće. ‐ Nije tako, primeti Trankvilin; pročitaj deset knjiga Livijevih,[10] i 
ti  ćeš  doznati  da  je  rimska  vojska,  koja  prinosi  žrtve  demonima,  za  jedan  dan  izgubila 
preko  četrdeset  dve  hiljade  ljudi.  Zar  je  za  tebe  tajna  da  su  Franci  zauzeli  Kapitol,  i 
narugali se rimskoj sili?[11] Ranije, pre no što ljudi počeše poznavati istinoga Boga, grad 
Rim  pretrpe mnoštvo  nesreća, nečuvena  pustošenja,  razna  ubistva; a  sada, kada  verujući 
ljudi počituju nevidljivoga istinoga Boga, rimsko carstvo uživa spokojstvo i bezbednost, jer 
ga Bog izbranika Svojih radi ogradi mirom. No i pored svega toga vi ne priznajete toliko 
milosrdnog Boga, i sva dobročinstva koja bivaju od Stvoritelja vi pripisujete stvorenjima. 

Dok  oni  tako  razgovarahu  među  sobom,  otpoče  razgovor  o  Gospodu  Isusu,  i  Trankvilin 
ispriča kako i radi čega Sin Božji siđe na zemlju ne ostavljajući nebesa, i uze na sebe telo, 
da  bi  spasao  dušu  ljudsku  od  pogibli.  I  sve  što  sam  Trankvilin  beše  doznao  od  svetih: 
Sevastijana i Polikarpa, i čemu se još više nauči od blagodati Gospodnje, koja urazumljuje 
verujućeg čoveka, on izloži eparhu, pri čemu sam Gospod davaše mu usta i premudrost, 
kojoj se ne uzmože protiviti niti odgovoriti njegov protivnik. Ispriča on i to, kako se, dugo 
bolestan  od  kostobolje  u  rukama  i  nogama,  iznenada  isceli  blagodaću  Hristovom  u  času 
kada svim srcem poverova u Njega. 

Eparh, koji odavna i sam silno paćaše od kostobolje u nogama, naredi prisutnima da uzmu 
i odvedu Trankvilina, da bi ga, tobož, sutradan izveo na podrobnije ispitivanje. Međutim 
noću on tajno posla po Trankvilina, pozva ga k sebi, i predlažući mu darove moljaše ga da 
mu kaže lek kojim se isceli. Trankvilin mu reče: Neka zna tvoja časnost da se Bog naš silno 
gnjevi  na  one  koji  hoće  da  prodaju  ili  kupuju  blagodat  Njegovu.  Stoga,  ako  hoćeš  da  se 
isceliš  od  bolesti  svoje,  veruj  u  Hrista  Sina  Božjeg,  i  iscelićeš  se,  kao  što  i  mene  vidiš 
isceljena. Jer ja sam osećao silne bolove čak i onda kada su me nosili; jedanaest godina sve 

11
moje  žile  i  zglobovi  behu  okovani  neiskazanom  bolešću,  tako  da  su  mi  drugi  prinosili 
hranu k ustima; a kada poverovah u Hrista Boga, odmah dobih isceljenje, i evo me čitava i 
zdrava  blagodaću  istinitog  Spasa  mog.  Eparh  reče:  Molim  te,  dovedi  mi  toga  koji  bi 
posrednik tvoga ozdravljenja; i ako mi on podari isceljenje, onda ću i ja postati hrišćanin. 

Trankvilin  odmah  ode  i  pozva  svetog  Polikarpa;  sveti  Sevastijan  takođe  bi  pozvan.  I  oni 
naučiše eparha Agresta Hromatija i sina njegovog Tivurtija svetoj veri u Gospoda Hrista, i 
razbiše više od dvesta idola što se nalažahu u njegovom domu: drvene sagoreše, kamene 
razbiše, zlatne i srebrne slomiše u parčad i razdadoše siromasima. 

Kada  idole  razbijahu  i  lomljahu,  eparhu  se  javi  presvetli  mladić  i  reče:  Gospod  naš  Isus 
Hristos, u koga si poverovao, posla me k tebi da svima tvojim udovima podarim zdravlje. 
‐  Pri  ovoj  reči  Hromatije  tog  trenutka  postade  zdrav,  i  brzo  ustade  želeći  da  pripadne  k 
nogama javivšeg se mladića i da ih celiva, ali mu ovaj reče: Pazi, ne dodiruj me se, jer nisi 
svetim krštenjem omiven od idolskog smrada. ‐ Rekavši to on postade nevidljiv. 

Tada Hromatije sa sinom svojim Tivurtijem pripadoše k nogama svetih i gromko klicahu: 
Jedan  je  istiniti  Bog  Gospod  Isus  Hristos,  Jedinorodni  Sin  Svemoćnoga  Boga,  koga 
propovedate vi, o dobri učitelji! 

Svetitelji savetovahu Hromatija da pod izgovorom bolesti skine sa sebe čin eparha, da ne 
bi  vršio  suđenja,  na  kojima  je  bio  dužan  istjazavati,  suditi  i  mučiti  hrišćane.  I  još  mu 
savetovahu  da  ne posećuje neznabožačka  pozorišta,  nego  da se  oslobodi  svega  toga  radi 
sticanja duhovne mudrosti. Tako on ubrzo i uradi. 

Kada Hromatije pristupaše krštenju, on na pitanje: ʺveruješ li u Jednoga Boga?ʺ odgovori: 
ʺverujemʺ,  i  na  pitanje:  ʺodričeš  li  se  idola?ʺ  reče:  ʺodričem  seʺ.  Posle  toga  jerej  ga  upita: 
Odričeš li se svih grehova svojih? ‐ Hromatije odgovori jereju: O tome trebalo me je pitati 
u početku. Stoga ću se ponovo obući u svoje haljine i neću primiti sveto krštenje dok se ne 
odreknem  grehova  svojih:  pomiriću  se  sa  onima,  sa  kojima  bejah  u  neprijateljstvu;  i 
pokazaću  ljubav  svoju  k  onima  na  koje  se  gnjevljah,  a  moliću  za  oproštaj  one  koji  su 
gnjevni na mene; dužnicima mojim oprostiću sve dugove, a ako sam kome uzeo što silom, 
vratiću  mu  dvostruko.  Posle  smrti  svoje  žene  imađah  dve  naložnice;  njih  ću  udati, 
nagradivši  bračnim  darovima. Daću  slobodu robovima i robinjama;  srediću  po  Bogu  sve 
moje službene i domašnje poslove, i tada ću smelo reći: odričem se svih grehova svojih, i 
primiću sveto krštenje. 

Svetima biše po volji ove Hromatijeve reči; i krštenje bi odloženo dok on ne ispuni na delu 
sve što obeća. ‐ Posle toga Agrest Hromatije sa sinom Tivurtijem i sa svim domom svojim 
krsti  se  u  ime  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha;  tako  da  beše  do  hiljadu  i  četiri  stotine 
novoprosvećenih lica obadva pola. 

12
U to vreMe bejaše veliko gonjenje hrišćana: hrišćani nisu mogli ni hrane kupiti, niti vode 
zahvatiti,  pošto  svuda  na  trgovima,  po  ulicama,  kraj  bunara  i  izvora  i  potoka,  po 
naređenju neznabožaca, biše postavljeni mali idoli i pokraj njih budna straža radi toga, da 
bi svaki koji želi kupiti što od namirnica ili zahvatiti vode najpre se poklonio idolu koji je 
tamo stajao. To pak izmišliše neznabošci, da bi lakše raspoznavali hrišćane i vodili ih na 
mučenje.  Hrišćani  videći  to  ožalostiše  se,  jer  im  bez  poklonjenja  idolima  beše  nemoguće 
nabaviti hrane i pića, i voljahu trpeti glad i žeć nego poklanjati se idolima. Tada Hromatije 
naredi svima vernima u Rimu, da tajno uzimaju hranu i piće iz njegovog doma, pošto beše 
veoma bogat, i u domu njegovom skupljahu se verni radi slavljenja Boga. 

U  to  vreme  episkop  u  Rimu  bejaše  rođak  Dioklecijanov  blaženi  Gaj,[12]  rodom  iz 
Dalmacije.  On  služaše  liturgiju  u  domu  Hromatijevom  i  pričešćivaše  Božanskim  tajnama 
novoobraćene hrišćane. Zbog strahovitog gonjenja Hromatije je bio prinuđen otputovati iz 
Rima u Kampaniju[13] na svoja imanja, jer se bojao da se u Rimu na neki način ne sazna za 
njegovo  verovanje  u  Hrista,  a  tamo  je  mogao  spokojnije  živeti  i  slobodnije  držati  svetu 
veru. On objavi hrišćanima: da svi koji žele skloniti se od gonjenja i živeti spokojno, mogu 
ići s njim na njegova imanja, i obeća davati im tamo sve što im je potrebno za život. Pritom 
beše neophodno da sa Hromatijem i ostalim hrišćanima koji odlaze sa njim otputuje jedan 
od dvojice: ili Sevastijan ili Polikarp, radi utehe i okrepljenja vernih. Povodom toga među 
svetiteljima nastade blagočestivi spor, jer svaki je od njih želeo ostati u Rimu radi dobijanja 
mučeničkog  venca.  U  toku  te  pobožne  prepirke  svjatjejši  episkop  Gaj  reče:  Ako  vi  oba, 
želeći  umreti  za  Hrista,  predate  sebe  u  ruke  mučiteljima,  onda  ćete  ljude  Hristove  lišiti 
duhovne utehe. Zbog toga mislim da ti, brate Polikarpe, pošto imaš sveštenički čin i pun si 
Božanske  mudrosti,  treba  da  ideš  zajedno  s  gospodinom  Hromatijem,  da  bi  verne 
utešavao učenjem, a sumnjalice ukrepljavao, i hranio ih Božanskim tajnama. 

Čuvši  to,  sveti  Polikarp  se  pokori  episkopovom  naređenju  i  otputova  iz  Rima  zajedno  s 
Hromatijem  i  s  mnogim  drugim  hrišćanima.  Stoga  u  nedelju,  odsluživši  svetu  liturgiju, 
episkop reče vernima: Gospod naš Isus Hristos, znajući nemoć naše prirode, pokaza dva 
puta onima koji veruju u Njega: jedan put mučeništva, a drugi ispovedništva; ko ne može 
ići  putem  mučeništva,  neka  ide  putem  ispovedništva.  Ko  od  vas  želi  da  ide  s  duhovnim 
čedima  našim,  Hromatijem  i  Tivurtijem,  neka  ide;  a  ko  hoće  da  ostane  s  nama  ovde  u 
gradu, neka ostane: nikakvo rastojanje ne može razdvojiti one koji su sjedinjeni blagodaću 
Hristovom.  Ja,  ako  vas  i  ne  budem  gledao  svojim  telesnim  očima,  no  vi  ćete  svagda  biti 
pred mojim duhovnim očima. 

Kada episkop govoraše ovo, Tivurtije uskliknu: Molim te, oče, dopusti mi da ne odlazim 
odavde, jer veoma želim, ako bi to bilo moguće, i hiljadu puta biti ubijen za Boga moga, 
samo da dobijem od Njega život večni i neoduzimljivi! 

Radujući se Tivurtijevoj veri i takvoj revnosti za Boga, episkop se rasplaka i moli Boga, da 
bi se svi što ostaju s njim uzmogli podvizavati dobrim podvigom i udostojiti se mučeničke 

13
slave.  Ostadoše  dakle  sa  svetim  episkopom  Markelin  i  Marko  sa  ocem  njihovim 
Trankvilinom,  sveti  Sevastijan,  prekrasan  telom  i  još  prekrasniji  dušom  mladić  Tivurtije, 
protoskriniarije  Nikostrat  s  bratom  Kastorijem  i  ženom  Zojom,  i  Klavdije  s  bratom 
Viktorinom  i  sinom  Simporijanom,  isceljenim  od  vodene  bolesti.  Samo  ovi  ostadoše  u 
Rimu, a svi ostali odoše s Hromatijem i Polikarpom. 

Po njihovom odlasku svjatjejši episkop postavi Markelina i Marka za đakone, oca njihova 
Trankvilina  posveti  za  prezvitera,  a  svetog  Sevastijana,  nosioca  vojnih  oznaka,  odredi  za 
zaštitnika  crkve.  Ali  pošto  oni  ne  imđahu  takvo  tajno  mesto  gde  bi  mogli  vršiti 
Božanstvene  službe,  to  oni  prebivahu  kod  jednog  carskog  velikodostojnika  Kastula  u 
palati. A tako  postupiše zato što Kastul sa  domašnjima  ovojim bejaše potajni hrišćanin,  i 
što obnarodovani zakon o poklonjenju idolima nije se prostirao na one koji žive u carskim 
palatama, jer niko nije mogao ni pomisliti da bi hrišćanska vera mogla prodreti u carske 
dvore. Stoga se sveti lako mogahu skrivati kod Kastula sa Božanstvenim službama. Tamo 
oni provođahu dane i noći u molitvama i suzama i postu, sve trpeći i moleći Boga  da ih 
udostoji mučeničkog venca. K njima potajno dolažahu ljudi i žene, videvši isceljenja koja 
oni  davahu,  jer  molitvama  njihovim  davaše  se  bolnima  zdravlje,  slepima  progledanje,  i 
izgonjahu  se  iz  ljudi  nečisti  dusi,  zbog  čega  mnogi  tajno  primahu  od  svetih  hrišćansku 
veru. 

Jednom sveti Tivurtije iđaše putem, i ugledavši čoveka koji beše pao sa krova svoje kuće i 
razbio se i njegove roditelje i domašnje gde plaču oko njega, isceli ga svojom molitvom. I 
odmah taj čovek sa svim domom svojim poverova u Hrista i primi krštenje. 

Najzad  nastupi  vreme  stradanja svetih,  i na  stradalnički  podvig  prva pođe blažena Zoja, 

žena  Nikostratova.  Jer  kada  se  ona  moljaše  na  grobu  svetog  apostola  Petra,  primetiše  je 
neznabožački  vrebači  i  na  sud  odvedoše.  Tamo  je  primoravahu  da  prinese  žrtvu  idolu 
Marsa,[14] ali ona to ne htede učiniti. Zbog toga ona bi vrgnuta u mračnu tamnicu, i šest 
dana  morena  glađu.  Potom  bi  izvedena  iz  tamnice,  i  obešena  za  kosu  nad  smradnim 
dimom koji se gust dizao iz zapaljenog đubrišta, i ona predade dušu Bogu. Telo njeno bi 
bačeno u reku Tibar. 

Sveta  Zoja  javi  se  u  viđenju  svetom  Sevastijanu,  i  izvesti  ga  o  svojoj  končini.  Sevastijan 
ispriča to Trankvilinu; Trankvilin uzviknu: Eto, žene idu ispred nas ka vencu! zašto onda 
mi  živimo?  ‐  I  ode  na  isto  mesto,  na  grob  svetog  apostola.  Tamo  ga  neznabošci  ubiše 
kamenjem, pa baciše u reku Tibar. 

Nikostrat,  Kaetorije,  Klavdije,  Viktorin  i  Simforijan  biše  uhvaćeni  u  vreme  kada  hođahu 
obalom  Tibra,  tražeći  tela  svetih,  i  biše  privedeni  k  eparhu  grada  Favijanu.  U  toku  deset 
dana  eparh  se  truđaše  da  ih  miloštama,  pretnjama  i  mukama  privoli  na  prinošenje  žrtve 
idolima. Ne uspevši u tome, on naredi te im ogromne kamenove privezaše o vratove, pa u 
moru potopiše. 

14
Svetog  pak  mladića  Tivurtija  neki  lažni  hrišćanin  Torkvat,  vuk  u  ovčijoj  koži,  krišom 
pokaza  neznabošcima.  Oni  uhvatiše  Tivurtija,  pa  ga  vezana  zajedno  sa  Torkvatom, 
tobožnjim  hrišćaninom,  privedoše  na  sud  k  istome  eparhu  Favijanu.  Na  sudu  Torkvat 
odmah  obelodani  svoju  lukavost,  jer  se  samo  prividno  pravio  hrišćanin,  a  u  duši  bejaše 
pun neznabožja: on istupi kao svedok protiv Tivurtija, optužujući ga da je bogove rimske 
nazivao demonima.  Sveti pak Tivurtije držaše  se na sudu  kao istinit  i  hrabar ispovednik 
imena  Isusa  Hrista.  Sudija  mu  reče:  Nemoj  sramotiti  svoj  slavni  rod;  ti,  sin  tako  slavnog 
oca,  izabrao  si  skaredni  i  odvratni  život  hrišćanski,  koji  prate  sramota  i  muke  i  smrt  i 
ruglo.  ‐  Odgovori  sveti  Tivurtije:  Premudri  čoveče  i  rimski  sudijo!  ti  govoriš  da  ja 
sramotim rod svoj time što neću da počitujem i smatram za bogove sladostrasnu Veneru, 
krvosmešnika  Zevsa,  lažljivog  Hermesa,  žderonju  dece  Krona.  Međutim  ja  izjavljujem: 
slavu roda moga ja uvećavam time što počitujem Jedinog Istinitog, na nebesima carujućeg 
Boga, poklanjam se Njemu i nazivam se slugom Njegovim. Pretiš mi mukama? Ali, zar je 
nama hrišćanima strašno stradati za Boga našega? Pretiš mi mačem? Ali, mi ćemo se na taj 
način osloboditi telesne tamnice i dobiti nebesku slobodu. Pretiš mi ognjem? Ali, mi smo 
ugasili  u  telu  našem  veliki  plamen  pohote,  pa  zar  da  se  ovog  ognja  bojimo?  Pretiš  mi 
progonstvom? Ali, Bog naš je svuda, i gde smo sa Bogom ‐ tamo je mesto naše,  

Tada  Favijan  zapovedi  da  se  donese  mnogo  žeravice,  da  bi  svetitelja  postavio  bosog  na 
nju,  i  reče:  Ili  na  ovu  žeravicu  stavi  tamjan  i  prinesi  kad  bogovima,  ili  sam  stupi  na  nju 
bosim nogama. ‐ Prekrstivši se, sveti Tivurtije stupi bosim nogama na žeravicu i hoćaše po 
njoj tapkajući kao po mekom mirisnom cveću. I reče on sudiji: Ostavi svoje neverje i uveri 
se  da  je  istinit  Bog  moj  koji  zapoveda  stihijama  i  svukolikoj  tvorevini.  A  ti  ako  možeš, 
metni u ime tvoga Zevsa ruku svoju u kipeću vodu, pa vidi da li će ostati nepovređena. A 
na evo u ime Gospoda mog Isusa Hrista idem po ovom ognju kao po svežem cveću. Vidiš, 
dakle, kako se našem Sazdatelju pokorava svaka tvar. ‐ Sudija reče na to: Ko ne zna da vas 
je  Hristos  naučio  vradžbinama!  ‐  Umukni,  bedniče!  viknu  svetitelj  i  ne  usuđuj  se  svojim 
otrovnim ustima  izgovarati  s hulom to  veliko  i strašno Ime! ne  vređaj  sluh moj lajući na 
Ime Gospoda moga! 

Razgnjevivši  se  na  svetog  Tivurtija,  Favijan  ga  osudi  na  smrt.  I  svetitelj  bi  odveden  tri 
potrkališta  od  grada  na  Lavikanski  put;[15]  i  tamo  u  vreme  njegove  molitve  Bogu,  bi 
posečen mačem. Jedan hrišćanin ga pogrebe na tom istom mestu, i ljudima koji dolažahu 
na grob svetog Tivurtija davaše se velika blagodat njegovim molitvama. 

Posle toga onaj isti tobožnji hrišćanin Torkvat obavesti neznabošce o Kastulu, Markelinu i 
Marku. Sveti Kastul, posle trikratnog ispitivanja i trikratnog vešanja i mučenja, bi bačen u 
jamu  i  živ  zasut  zemljom;  i  tako  skonča.  Markelina  pak  i  Marka  Favijan  stavi  na  jedan 
panj,  ukuca  im  noge  gvozdenim  klincima,  i  reče  im:  Tako  ćete  stajati  sve  dok  se  ne 
poklonite bogovima. ‐ A oni, prikovani za jedno drvo, pevahu: Kako je divno i krasno, kad 
braća žive zajedno (Psal. 132, 1). ‐ I stajahu oni tako dan i noć pevajući i moleći se; a izjutra 
biše probodeni u rebra kopljima. Takav bi kraj njihovom mučenju. 

15
Posle  stradanja  i  končine  ovih  svetih  mučenika,  i  sveti  Sevastijan  bi  uzet  pod  stražu;  i 
eparh  izvesti  o  njemu  cara  Dioklecijana.  Prizvavši  ga  k  sebi  Dioklecijan  mu  reče:  Ja  te 
svagda  smatrah  među  najprvima  u  svome  dvorcu;  a  ti,  snujući  protivu  mene,  postade 
neprijatelj i meni i mojim bogovima; i dosada si skrivao tu svoju zlobu. ‐ Sveti Sevastijan 
odgovori: Ja svagda molih Hrista za tvoje zdravlje i prosih mir vascelom carstvu rimskom; 
a  poklanjah  se  Caru  Nebeskom,  pošto  vidim  da  je  nepravedno  poklanjati  se  kamenu  i 
iskati pomoć od njega, jer je to očigledno izmišljotina bezumnih. 

Razgnjevljen,  Dioklecijan  naredi  da  Sevastijana  odvedu  izvan  grada,  pa  usred  polja 
privežu naga za drvo, i onda izrešetaju strelama. Kada dakle Sevastijan bi postavljen kao 
meta za streljanje, mnoštvo vojnika stadoše sa svih strana odapinjati strele u njega, te mu 
tako načičkaše strelama svo sveto telo njegovo. I smatrajući da je sveti mučenik već umro, 
oni  otidoše  ostavivši  ga  tako  privezana  i  strelama  načičkana.  A  žena  svetog  mučenika 
Kastula, po imenu Irina, pođe noću da uzme i pogrebe telo svetog Sevastijana, i zateče ga 
živog i odnese kući svojoj, gde se svetitelj isceli od rana i postade potpuno zdrav. Hrišćani 
pak koji tajno dođoše k njemu moljahu ga da otputuje iz Rima, kao što su to uradili mnogi 
hrišćani, da ne bi ponovo pao u ruke neznabošcima. Međutim on, pomolivši se Bogu, ode i 
stade  na  stepenice  Heliogabala;[16]  i  ugledavši  careve  koji  prolažahu  tuda  viknu:  Žreci 
bogova  vaših,  o  carevi!  svojim  neznabožačkim  vradžbinama  smućuju  vas  govoreći  vam 
laži  o  hrišćanima  i  prikazujući  ih  kao  neprijatelje  Rimske  države;  međutim  znajte  da  su 
vam hrišćani od velike koristi, jer njihovim molitvama ovaj grad ide na bolje, i jer se oni 
neprestano mole za vaše carovanje i za zdravlje ove vojske rimske. 

Kada  sveti  Sevastijan  govoraše  to,  Dioklecijan  pogleda  na  njega  i  upita  ga:  Jesi  li  to  ti 
Sevastijane,  za  koga  nedavno  naredismo  da  bude  strelama  ubijen?  ‐  Svetitelj  odgovori: 
Gospod moj Isus Hristos blagoizvoli vaskrsnuti me, da bih ja došao k vama i pred svima 
ljudima bio svedok vaše nepravde, izobličavajući vas što nepravedno gonite hrišćane. 

Tada  Dioklecijan  naredi  da  svetog  Sevastijana  uzmu  i  vode  na  ipodrom.[17]  Tamo  sveti 
stradalac,  gromko  proslavljajući  Hrista  a  izobličavajući  idole  i  rimsku  zabludu,  bi 
motkama  premlaćen  i  ubijen.  I  on  radosno  kličući ode k Podvigostrojitelju  Hristu,  da  od 
Njega primi venac pobede za svoj sjajni podvig. Sveto pak telo njegovo neznabošci baciše 
noću u duboku smetlišnu jamu,[18] da ga neko od hrišćana ne bi našao i uzeo. No svetitelj 
se javi u viđenju pobožnoj ženi Lukini i reče joj: Doći do smetlišne jame što je blizu cirka; 
tamo ćeš naći moje telo gde visi na poprečnoj gredi; uzmi ga i odnesi u katakombe,[19] i 
pogrebi pri ulazu u pešteru, na putu Apostolskom.[20] 

Ta  blažena  žena  odmah  uze  sluge  svoje,  ode  u  ponoći  ka  označenoj  jami,  pobožno  uze 
mučenikovo  telo,  i  česno  ga  pogrebe  na  ukazanom  mestu,  hvaleći  Hrista  Boga  našeg, 
kome slava vavek. Amin. 

  

16
STRADANjE SVETOG MUČENIKA 

EVIOTA 

  

SVETI mučenik Eviot bejaše u vreme cara Maksimijana; rodom iz sela Ptoketa, u eparhiji 
Opsikijskoj.  On  provođaše  bogougodan  život,  i  upražnjavaše  svaku  vrstu  vrline.  Zbog 
toga on dožive mnoge muke od neznabožaca, vođen iz mesta u mesto, ružen i bijen. Sve to 
on  velikim  trpljenjem  podnošaše.  Pritom  on  činjaše  mnoga  čudesa,  i  time  obraćaše 
neznabošce u Hristovu veru. Jedanput ga neznabošci isprebijaše motkama i kamenicama. 
Zatim  ga  baci  še  u  oganj,  i  pošto  blagodaću  Hristovom  on  ostade  nepovređen,  mnogi 
prisutni videći ovo neobično čudo, poverovaše u Hrista i krstiše se. 

Čuvši  za  to,  igemon  Kizički  Leontije  posla  te  svetog  Eviota  uhvatiše  i  vezana  dovedoše 
pred  njega.  Igemon  odmah  naredi  n  mučenika  kamenjem  biše  po  ustima,  vilicama  i 
obrazima;  onda  ga  obesiše  o  mučilišno  drvo  i  tukoše  kamdžijama,  pa  ga  zatim  baciše 
zverovima  da  ga  pojedu.  No  pošto  ga  zverovi  ne  taknuše,  on  bi  bačen  u  tamnicu.  Ali 
mnogi  neznabošci,  videvši  ovakvo  čudo,  pristupiše  veri  Hristovoj  i  krstiše  se.  Igemon 
onda naredi gladijatorima da mučenika Eviota ubiju. Ali na gladijatore pade neki mrak, te 
oni izranjaviše i poubijaše jedan drugoga, a sveti mučenik ostade nepovređen. I mučenik 
ponovo bi bačen u tamnicu. 

Nakon  dvadeset  dva  dana  stiže  vest  da  je  Konstantin  Veliki  krenuo  iz  zapadnih  krajeva 
Evrope na Istok protiv tiranina Maksimijana. Uplašen time, Maksimijan naredi da se puste 
iz  tamnica  i  okova  hrišćani.  Tada  i  mnogopobedni  vojnik  Hristov  Eviot  bi  pušten  iz 
tamnice.  I  poživevši  još  pet  godina  on  činjaše  čudesa,  pa  u  miru  predade  dušu  svoju 
Gospodu 318. godine. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

TRANKVILIJA, KLAVDIJA, KASTORIJA, VIKTORINA,  

SIMFORIJANA, TIVURTIJA, KASTULA, BRAĆE MARKA 

i MARKELINA, i ZOJE 

  

O  OVIM  svetim  mučenicima  i  načinu  njihovog  stradanja  za  Gospoda  Hrista  videti  pod 
današnjim datumom: Stradanje svetog mučenika Sevastijana. 

17
  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

MODESTA,  

patrijarha Jerusalimskog 

  

VETI  Modest  rodio  se  u  gradu  Sevastiji[21]  od  pobožnih  i  bogobojažljivih  roditelja 
Jevsevija i Teodule. Ponesen ljubavlju ka Gospodu on se od rane mladosti odreče sveta i 
provođaše  strog  monaški  život.  Kasnije  on  bejaše  nastojatelj  manastira  svetog  Teodosija 
Velikog u Palestini. 

U  to  vreme  persijski  car  Hozroj  učini  pustošnu  najezdu  na  Siriju  i  Palestinu.[22] 
Persijancima  se  pridružiše  četrdeset  hiljada  Jevreja,  sa  ciljem  da  istrebe  sve  hrišćane 
palestinske. Jerusalim i okolina strahovito postradaše: hiljade monaha i klirika bi pobijeno, 
svi  hramovi  biše  opustošeni  i  spaljeni,  među  njima  i  hram  svetog  Groba  Gospodnjeg; 
patrijarh Zaharija sa mnoštvom naroda i svetim Krstom Gospodnjim bi odveden u ropstvo 
u  Persiju.  Jevreji  otkupiše  od  Persijanaca  nekoliko  hiljada  hrišćana  i  predadoše  ih  smrti. 
Broj pobijenih hrišćana penjao se do devedeset hiljada ljudi. 

Sveti Modest u to vreme izbeže smrt, i po okončanju najezde njemu bi poverena dužnost 
da  upravlja  Palestinskom  Crkvom  kao  čuvar  patrijaršijskog  prestola.  Prvo,  sveti  Modest 
pokupi ostatke pobijenih monaha u obitelji svetog Save Osvećenog[23] i česno ih položi u 
manastirsku  kosturnicu.  Potom  se  on  svom  revnošću  lati  obnavljanja  poruganih  svetih 
mesta. Ne plašeći se ni zloće Jevreja ni samovolje persijskih vlasti, on obnovi hram svetog 
Groba i hramove: Golgotski i Vitlejemski. U tome mu veoma mnogo pomože sveti Jovan 
Milostivi,  patrijarh  Aleksandrijski.[24]  Blaženi  Zaharija,  patrijarh  Jerusalimski,  pisaše 
svetome Modestu, podržavajući ga u svetim pothvatima, i tešeći i krepeći i njega i pastvu 
da budu čvrsti u veri. Nakon četrnaest godina patrijarh Zaharija se sa Krstom Gospodnjim 
vrati iz ropstva.[25] Posle prestavljenja svetog patrijarha Zaharije, na patrijaršijski presto bi 
uzveden sveti Modest. Upravljajući mudro svojom pastvom, sveti Modest činjaše mnoga 
divna  čudesa  i  isceljenja.  Dostigavši  duboku  starost,  sveti  Modest  u  97.  godini  svoga 
života mirno predade duh svoj Gospodu i preseli se u večne obitelji nebeske.[26] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

18
FOKE i ERMILA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

MIHAILA SINGELA, ISPOVEDNIKA 

  

PREPODOBNI  Mihail  bejaše  rodom  iz  Jerusalima,  sin  pobožnih  roditelja.  Pošto  dobi 
veoma visoko obrazovanje: do savršenstva izuči i  svu mudrost  jelinsku, neznabožačku, i 
svu  mudrost  hrišćansku,  on  postade  monah.  A  kad  mu  umre  otac,  njegova  majka  sa 
kćerima  zamonaši  se  takođe  u  jednom  ženskom  manastiru.  Monah  Mihail  vođaše 
podvižnički  i  bogougodan  život,  moreći  sebe  svakom  mukom,  i  bi  udostojen 
prezviterskog čina. Zatim se povuče u jednu usamljenu tihu pećinu. Tu k njemu dolažahu 
Teodor  i  Teofan  Ispovednici[27]  radi  zajedničkih  bogoslovskih  zanimanja.  Međutim 
patrijarh  Jerusalimski  Toma  I,  želeći  da  darove  blaženog  Mihaila  iskoristi  za  potrebe 
Crkve, pozva ga u Jerusalim i proizvede za singela.[28] 

Posle nekog vremena blaženom Mihailu bi poverena važna misija od strane patrijarha. U 
to doba u Rimu se raspališe žive prepirke povodom pogrešnog učenja o ishođenju Svetoga 
Duha (Filioque) i po ikonoboračkoj jeresi: sporovi su vođeni ne samo privatno, po kućama, 
nego i javno, po ulicama grada, i bili praćeni narodnim pobunama. Papa Rimski molbom 
se  obrati  patrijarhu  Jerusalimskom  Tomi  za  pomoć:  da  se  iskoreni  jeres  i  utvrdi 
Pravoslavna  vera,  po  saborskom  svetootačkom  predanju;  pri  tome  mu  uputi  i  nekoliko 
pitanja  u  vezi  sa  tim.  Povodom  ove  papine  molbe  patrijarh  Jerusalimski  posla  radi 
umirenja  Crkve  i  izobličenja  jeresi  singela  Mihaila  sa  njegovim  saradnicima  Teodorom  i 
Teofanom  i  drugima,  da  mole  cara  ikonoborca  Lava  Jermenina,[29]  da  prestane  sa 
gonjenjem Pravoslavlja. No Lav ih stavi na muke i posla u zatočenje. Kasnije prepodobni 
Mihail  bi  oslobođen  zatočenja.  Ali  za  carovanja  veoma  svirepog  ikonoborca,  cara 
Teofila,[30] prepodobni Mihail sa svojim sapodvižnicima bi ponovo stavljen na muke. No 
prepodobni  i  slavni  oci  se  muka  ni  najmanje  ne  uplašiše  niti  pokolebaše,  već  kao  tvrdi 
dijamanti protivljahu se zahtevima cara ikonoborca i junački branjahu pravoslavno učenje. 
Mnogo  puta  oni  vođahu  duge  razgovore  o  pravoslavnoj  veri  i  držahu  govore  protivu 
ikonoborca ‐ cara, zbog čega i biše osuđeni na izgnanstvo. 

Blaženi  Mihail  spočetka  bi  zaključan  u  dvorsku  tamnicu,  zajedno  sa  svojim  učenikom  i 
sapodvižnikom  Jovom,  gde  on  tamnovaše  okovan  u  teške  lance.  Potom  on  bi  sa  istim 
19
Jovom poslan u progonstvo u jedan manastir, Parusijadski. Za to vreme sveti Ispovednik 
proli mnogo gorkih suza; stradanja mu narušiše zdravlje, i telo mu se poguri; ali duhom 
Ispovednik  bejaše  nepokolebljivo  čvrst.  Kada  se  pak  po  smrti  Teofila  zacari  njegova 
supruga  carica  Teodora[31]  sa  sinom  svojim  Mihailom  i  ikonopoštovanje  bi  konačno 
utvrđeno,  a  revnitelji  pravoslavnog  učenja  biše  vraćeni  iz  progonstva  na  svoje  dužnosti, 
carica Teodora predloži ispovedniku pravoslavne vere singelu Mihailu patrijaraški presto 
u Carigradu posle zbačenog patrijarha ikonoborca Jovana Gramatika,[32] no on to odbi, i 
za  patrijarha  bi  postavljen  poznati  pobornik  Pravoslavlja,  sveti  Metodije.[33]  Prepodobni 
pak Mihail bi postavljen za starešinu Hore, najvećeg manastira u Carigradu, i tamo nađe 
odmor  duši  svojoj  posle  teških  ispovedničkih  stradanja.  Tu  on  ostatak  života  svoga 
provede  u bogougodnim podvizima, i  kada  mu  bi osamdeset pet godina on  mirno otide 
ka Gospodu, da primi od Njega venac ispovedništva.[34] 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

FLORA,  

episkopa Aminskog 

  

SVETI Flor živeo u vreme careva: Justina, Tiverija i Mavrikija;[35] otac mu se takođe zvao 
Flor  a  mati  Efimija;  plemić  i  plemićkog  roda;  dobio  izvanredno  obrazovanje,  i  crkveno  i 
svetovno.  Bio  na  službi  u  carskom  dvoru,  udostojen  zvanja  patricija.  Oženio  se  i  imao 
dece. Kada mu umre žena, a zatim umreše i deca od boginja, on duboko ožalošćen napusti 
službu  na  carskom  dvoru,  zamonaši  se  i  predade  monaškim  podvizima  u  manastiru,  u 
Anapli.[36] Zbog svojih podviga i vrlina Flor bi hirotonisan za episkopa grada Aminsa.[37] 
Kao  dobri  pastir  poverenog  mu  stada,  on  mudro  napasaše  svoju  pastvu  evanđelskom 
hranom, i činjaše mnoga čudesa, a zatim otide ka Gospodu.[38] 

  

  

NEDELjA SVETIH OTACA 

pred Rođenjem Hristovim 

  

U  DANE  pred  sam  praznik  Rođenja  Hrista  Boga  i  Spasa  našeg,  u  nedelju  koja  padne 
između 18. i 24. decembra, vrši se spomen starozavetnih Svetih Otaca Hristovih po telu, to 

20
jest onih Otaca od čijeg je plemena i roda proizašao Gospod naš Isus Hristos po telu, preko 
Presvete Bogorodice. To su oni Praoci i Oci Hristovi, od Avraama preko Davida do Josifa 
Zaručnika i Presvete Bogomatere, čija se imena navode u Rodoslovu Gospoda Isusa Hrista 
kod  Evanđelista  Mateja.  Zato  se  ove  nedelje  i  čita  to  Matejevo  Evanđelje  o  Rodoslovu 
Hristovom (Matej 1, 1‐17). 

Ali,  ove  nedelje  kao  i  one  prethodne,  tj.  u  nedelju  Svetih  Praotaca,  pominju  se  i  svi  oni 
starozavetni  Pravednici  koji  su  ranije  živeli  verom  u  dolazećeg  Mesiju,  Gospoda  Hrista 
Spasitelja,  i  koji  se  zato  spominju  u  Apostolu  koji  se  čita  u  ovu  nedelju  na  Liturgiji 
(Jevrejima 11, 9‐40). 

Osobito se pak u ovu nedelju Otaca Hristovih po telu spominju i opevavaju sveti Praoci i 
Patrijarsi  Avraam,  Isak  i  JakOv,  kao  i  Prorok  Danilo  među  lavovima  i  Tri  Mladića  u 
Vavilonskoj  peći.  Ujedno  sa  svima  njima,  Pravoslavna  Crkva  u  ove  predpraznične  dane 
dolaska  Hristovog  u  svet  i  čovekoljubivog  ovaploćenja  Njegovog  radi  spasa  čoveka  i 
sveta, poziva i svu tvar da slavi Rođenje Hristovo: ʺHodite svi da Rođenje Hristovo verno 
praznujemo; gore i humovi igrajte, proroci bogoglasni likujte, ljudi i narodi rukopljeskajte, 
jer  evo  blizu  dođe  spasenje  i  prosvećenje  svih,  jer  se  rađa  Hristos  od  Djeve  u  gradu 
Vitlejemuʺ. 

Tropar pak svetim Ocima Hristovim po telu, koji se u ovu nedelju peva na bogosluženju, 
govori  o  velikim  podvizima  vere  starozavetnih  pravednih  Otaca,  ali  je  tropar  najvećim 
svojim  delom  posvećen  svetom  Proroku  Danilu  među  lavovima  i  Trojici  Mladića  u  peći 
Vavilonskoj,  koji  su  u  ognjenom  plamenu  usijane  peći  ostali  nepovređeni  budući  pritom 
posećeni  rosom  Duha  i  prisustvom  Anđela  Božjeg,  što  je  sve  praobrazovalo  Hristovo 
useljenje u utrobu Svete Ajeve i rođenje iz  Nje Bogočoveka, koji Svojim Božanstvom nije 
opalio Njenu utrobu, nego je sačuvao Njeno devičanstvo nepovređenim. Ovaj dakle tropar 
Otaca  glasi  ovako  (glas  4):  ʺVelika  su  dela  vere.  Jer  na  samom  izvoru  plamena,  kao  na 
nekoj  vodi  odmora,  sveta  Tri  Mladića  radovahu  se;  a  Prorok  Danilo  pokaza  se  pastir 
lavovima kao ovcama. Njihovim molitvama, Hriste Bože, spasi duše našeʺ. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SEVASTIJANA POŠEHONSKOG 

  

OSNIVAČ i nastojatelj Preobraženskog manastira na reci Sohoti, blizu grada Pešehona, u 
Jaroelavskoj  guberniji.  Živeo  u  petnaestom  veku;  odlikovao  se  visoko  dobrodeteljnim 
životom  i  trudoljubljem.  Voleo  je  često  da  ponavlja  svojim  učenicima:  ʺBratije,  trpite 

21
nevolje i bede, da izbegnete večne mukeʺ. Upokojio se 1542. godine. Svete mošti njegove 
počivaju u njegovoj obitelji. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

ZAKHEJA đakona i ALFEJA čteca 

  

BORILI se i postradali za Hrista u Kesariji. 

  

  

SPOMEN SVETE 

SOFIJE ČUDOTVORKE 

  

SVETO živela i zbog toga čudesa činila. 

  

  

SPOMEN OSVEĆENjA HRAMA 

PRESVETE BOGORODICE u Halkopratiji u Carigradu 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Dioklecijai i Maksimijan ‐ sacarevi Rimske carevine, carovali od 284‐305. godine. 

2. Sravni: Is. 35, 3‐4. 

22
3. Sravni: 1 Jn. 2, 16. 

4. Mojs. 19, 26. 

5. Protoskriniarije  ‐  dvorski  rizničar,  osoba  velike  vlasti  kraj  eparha,  uživala  veliko 
poverenje careva, poveravani joj važni zadaci. 

6. Lk. 1, 64. 

7. Ef. 6, 16. 

8. Komentarisije ‐ starešina nad tamnicama u Rimskoj carevini i pisar pri suđenjima, 
koji prethodno vrši isleđenje optuženih, naročito hrišćanskih mučenika. 

9. Sravni: Psal. 102, 5. 

10. Tit  Livije  ‐  najveći  rimski  istoričar,  krajem  prvoga  veka  pre  Hrista  i  početkom 
prvoga veka posle Hrista. Njegova Istorija ima 142 knjige, od kojih je do nas došlo 
samo 35. 

11. Kapitol  ‐  unutrašnja  tvrđava  Rima.  Pod  Francima  podrazumevaju  se  Gali,  koji  su 
živeli u Cizalpiskoj Galiji (= Severna Italija).Najezda Gala bila u drugoj polovini IV 
veka  pre  Hrista;  završena  potpunim  porazom  Rimljana  i  opustošenjem  Rimske 
republike, od koga se ona dugo vremena nije mogla oporaviti. 

12. Sveti  Gaj  ‐  episkop  Rimski  od  283.  do  296;  postradao  mučenički  11.  avgusta  296. 
godine. 

13. Kampanija  ‐  primorska  oblast  drevne  Italije,  južno  od  Rima,  na  zapadnoj  obali 
Apeninskog poluostrva. 

14. Mars ‐ po verovanju drevnih Grka i Rimljana bio bog rata. 

15. Taj put je vodio na jugoistok od Rima u grad Benevent. 

16. Heliogabal ‐ rimski car, carovao od 218‐222. godine posle Hrista; sazidao sebi, kao 
bogu,  hram  na  jednom  od  brežuljaka  Rima:  Palatinskom,  uporedo  sa  carskim 
dvorcem. Stepenice Heliogabala ‐ stepenište njegovog hrama. 

17. Ipodrom  ‐  grkalište:  održavane  konjske  trke,  borbe  sa  divljim  zverovima,  borbe 
gladijatora. Tu su carevi ‐ gonitelji hrišćana predavali hrišćane divljim zverovima. 

18. Telo  svetog  Sevastijana  bačeno  u  gradsku  pomijaru,  zvanu:  ʺkloaka  Maksimovaʺ, 
nalazila se u blizini ipodroma, zvanog: ʺCirkus Maksimusʺ = najveći cirkus. ‐ Sveti 
Sevastijan postradao 18. decembra 287.godine. 

23
19. Katakombe: podzemni hodnici i peštere; pravili ih prvi hrišćani u okolini Rima, a i 
u  Neapolju,  Sirakuzi  i  u  drugim  gradovima,  radi  sahranjivanja  pokojnika.  Po 
zidovima  tih  hodnika  pravljena  su  udubljenja,  u  koja  su  polagana  tela  pokojnika 
bez  sanduka,  i  onda  otvori  zaziđivani  kamenjem.  Ređe  su  u  njima  pravljene 
posebne grobnice. Katakombe su osvetljavane kandilima i otvorima na svodu. Tuda 
su se na grobove rođaka, prijatelja, svetih i mučenika sticali verni da praznuju dane 
njihovih  spomena,  da  uznose  Bogu  zajedničke  molitve  i  da  vrše  tajnu  svete 
Evharistije. Mermerne ploče nad grobovima svetih i mučenika služile su kao presto 
pri vršenju tajne Evharistije. 

20. Mošti  svetog  mučenika  Sevastijana  počivaju  u  crkvi  svetog  Sevastijana  što  je  u 
Rimu, samo izvan grada. 

21. Sevastija Kapadokijska ‐ na istoku Male Azije, na granici prema Jermeniji. 

22. Hozroj  II  ‐  Persijski  car,  carovao  od  590‐628.  godine.  Najezdu  ovu  izvršio  614. 
godine. 

23. O  manastiru  Save  Osvećenog  videti  u  Žitiju  svetog  Save  Osvećenog  pod  5. 
decembrom. 

24. Sveti Jovan Milostivi praznuje se 12. novembra. 

25. To je bilo 628. godine, za carovanja Vizantijskog cara Iraklija. 

26. 18. decembra 634. godine. 

27. Zvani:  ʺNačertaniʺ;  oba  jeromonasi.  Praznuju  se:  Teodor  27.  decembra,  Teofan  11. 
oktobra. 

28. Singel  ‐  član  Pagrijaršijskog  saveta  koji  vodio  poslove  crkvene  uprave.  Singeli  su 
obavljali razne poruke patrijaraha; bili neposredni svedoci njihovog življenja; uvek 
bivali pored njih; i posle smrti njihove često bivali njihovi naslednici. 

29. Lav Jermenin, prvi gonitelj svetih ikona, carovao od 717‐741. g. 

30. Teofil carovao od 829‐842. godine. 

31. Teodora carovala od 842. do 855. godine, a Mihail od 855. do 867. g. 

32. Jovan  VII,  zbog  svoje  učenosti  nazvan  Gramatik,  patrijarhovao  od  832.  do  842. 
godine. 

33. Sveti Metodije I patrijarhovao od 842. do 846. godine. 

24
34. Prepodobni Mihail prestavio se 18. decembra, oko 845. godine. Svete mošti njegove 
u Carigradskom manastiru Pantokratora videli ruski poklonici: Stefan Novgorodac 
u 1342. godini, i jerođakon Zosima u 1420. godini. Od spisa prepodobnog Mihaila 
najvažniji je: ʺIspovedanje vereʺ. 

35. Carevi vizantijski: Justin II od 565. do 578. god.; Tiverije od 578. do 582. god.; sveti 
Mavrikije od 582. do 602. godine. 

36. Anapla ‐ predgrađe Carigrada. 

37. Grad Amins ili Amis ‐ u Kapadokiji, istočnoj oblasti Male Azije. 

38. Početkom sedmoga stoleća.  

25