Arhimandrit  JUSTIN  Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
22. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE ANASTASIJE UZOREŠITELNICE i drugih 
s njom 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA HRISOGONA 

‐ SPOMEN SVETE MUČENICE TEODOTIJE i troje dece njene 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ZOILA  

 
STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE 

ANASTASIJE UZOREŠITELNICE 

i drugih s njom 

  

PREKRASNA  među  ženama  Anastasija  bi  rođena  u  znamenitom  gradu  Rimu.  Visokog 
roda,  ona  svojom  telesnom  i  duševnom  krasotom,  svojom  dobrom  naravi  i  krotošću 
prevazilažaše sve. Otac joj, ugledni senator, beše neznabožac; a majka joj beše hrišćanka, i 
zvaše se Fausta. Još u ranom detinjstvu majka poveri Anastasiju radi učenja knjige nekom 
Hrisogonu,  čoveku  čuvenom  po  mudrosti  i  čestitom  po  životu  hrišćaninu  pobožnom  i 
veoma  iskusnom  u  božanskim  stvarima,  a  kasnije  i  mučeniku.  Od  ovog  svetog  čoveka 
Anastasija  se  nauči  ne  samo  pismenosti  nego  i  tome:  da  je  Jedini  Istiniti  Bog  ‐  Alfa  i 
Omega, Početak i Kraj celokupne vidljive i nevidljive tvorevine, i da je On konačni cilj svih 
pobožnih želja, srca ljudskog. Takvom poznanju i ljubavi božanskoj nauči se Anastasija, i 
usrdno  izučavaše  hrišćanske  knjige,  dan  i  noć  poučavajući  se  u  zakonu  Gospodnjem  i 
utvrđujući srce svoje u ljubavi Božjoj. 

Pošto završi svoje učenje kod Hrisogona, Anastasija se veoma proču, i svi je hvaljahu kao 
mudru i kao divnu. A kada joj zatim blažena majka Fausta otide iz ovoga života, otac dade 
Anastasiju  silom  i  protiv  njene  volje  za  nekog  visokorodnog  vlastelina  Publija,  po  veri 
neznabošca. I bi odvedena 

Anastasija  u  dom  ženikov:  verna  k  nevernom,  jagnje  Hristovo  k  vuku.  Ali  Anastasiju 
čuvaše Bog, ka kome ona uzdisaše dan i noć plačući srcem, te ona ne izgubi devičanstvo 
svoje, i nečisti muž ne oskvrnavi čisto telo njeno. Jer Anastasija, izgovarajući se na žensku 
boleet,  koja  je  tobož  svakodnevno  i  neprestano  muči,  tvrđaše  mužu  da  nije  sposobna  za 
telesnu  vezu  s  njim.  Zbog  toga  je  muž  ponekad  kinjaše  i  zlostavljaše,  no  njen  Anđeo 
Hranitelj  joj  nevidljivo  pomagaše  i  iz  ruku  muževljevih  spasavaše.  I  tako  ona  stalno 
ostajaše devojka. 

Anastasija  je  često,  krišom  se  oblačeći  u  proste  ubožjačke  haljine,  tajno  odlazila  od  kuće, 
praćena  samo  jednom  vernom  robinjom,  obilazila  sve  tamnice,  zlatom  potkupljivala 
tamničke  stražare,  i  posećivala  sužnje  koji  tamnovahu  radi  Hrista.  I  služaše  im 
bogobojažljivo  i  s  ljubavlju:  perijaše  im  ruke  i  noge,  otiraše  im  krv,  prevezivaše  im  rane, 
čišćaše im ćelije, davaše im ponude svakome prema njegovoj potrebi, pa se onda vraćaše 
kući. No ovo Anastasijino često posećivanje tamnica ne ostade tajna za njenoga muža, i on 
se  još  jače  razgnjevi  na  nju.  Istina,  on  je  i  ranije  kinjaše  što  ne  odgovara  svojim  bračnim 
dužnostima.  Ali  kada  mu  nesrećna  robinja,  koja  je  pratila  Anastasiju  za  vreme  tih 
posećivanja tamnica, ispriča sve, on strahovito izbi Anastasiju, zatvori je u kući, i postavi 
joj stražu da prag od kuće ne prekorači. I tugovaše sveta Anastasija zbog Hristovih sužanja 

2
što  ih  ne  posećuje,  što  im  ne  služi,  i  što  im  ne  nosi  ponude.  No  naročito  paćaše  zbog 
učitelja  svog,  svetog  Hrisogona,  što  ga  ne  vidi.  Jer  on  već  dve  godine  ležaše  u  tamnici, 
trpeći  mnoge  i  razne  muke.  Ranije,  dok  je  bila  slobodna,  Anastasija  je  često  odlazila  k 
njemu; ali sada zatvorena i stražom čuvana, ona to nije mogla činiti. Muž pak osobito silno 
zlostavljaše  Anastasiju  otkako  joj  umre  otac,  čijeg  ogromnog  imanja  ona  ostade  jedina 
naslednica,  pošto  on  nije  imao  druge  dece.  Publije,  ne  voleći  Anastasiju  zbog  njenog 
izbegavanja  telesnih  bračnih  veza,  nameravaše  da  umori  Anastasiju,  i  tako  postane 
naslednik celokupnog imanja njenog, pa da sebi dovede drugu ženu. I muž smatraše svetu 
devojku Anastasiju kao zarobljenicu i robinju, i zlostavljaše je i mučaše svakodnevno. To 
se vidi iz pisma koje ona krišom posla svetom Hrisogonu po jednoj starici. To pismo glasi: 

ʺSvetom  ispovedniku  Hrisogonu,  Anastasija.  Premda  otac  moj  bejaše  idolopoklonik,  ali 
majka mi bejaše hrišćanka i sav život provede pobožno i čisto u hrišćanskoj veri. Ona me 
još  od  povoja  načini  hrišćankom.  Po  njenom  odlasku  iz  ovoga  sveta  ja  pod  moranjem 
primih  na  sebe  jaram  muža  bogohulnika.  Ali  po  velikom  milosrđu  Božjem,  izbegavajući 
muževljevu postelju izmišljenom bolešću, ja danju i noću grlim stope Gospoda mog Isusa 
Hrista.  Međutim  muž  hvasta  se  mojim  nasledstvom  i  troši  ga  sa  nedostojnim  i  poganim 
idolopoklonicima, mene  je kao vračaru i bogohulnicu  stavio pod taku  svirepu  stražu, da 
očekujem  smrt.  I  stvarno,  meni  ništa  drugo  ne  ostaje  nego  da  ispustim  dušu  i  padnem 
mrtva. Mada ću se u smrti veseliti zbog ispovedanja Gospoda mog Isusa Hrista, ipak silno 
tugujem  što  gledam  gde  se  sva  moja  bogatstva  koja  sam  obećala  Bogu,  rasipaju  rukama 
ljudi  neznabožnih  i  tuđih  Bogu.  I  toga  radi  molim  te,  o  čoveče  Božiji,  zamoli  usrdno 
Vladiku Hrista: da moga muža ili ostavi u životu ako providi da će se kad tad obratiti veri; 
ili  ako  će  zauvek  ostati  u  neznaboštvu,  onda  neka  naredi  da  on  iziđe  iz  sredine  živih  i 
ustupi  mesto  onima  koji  počituju  Boga.  Jer  bolje  mu  je  umreti  nego  Sina  Božjeg  ne 
ispovedati  i  smetati  onima  koji  Ga  ispovedaju.  Sam  Hristos  mi  je  svedok  da  ću  se,  ako 
budem  slobodna,  priljubiti  stopama  svetih  i  starati  se  svim  srcem  o  njima,  kao  što  sam  i 
bila počela. Spasavaj se, čoveče Božji, i mene pominjiʺ. 

Sveti Hrisogon posla Anastasiji u odgovor ovakvo pismo: ʺHrisogon Anastasiji. Tebi, koja 
se nalaziš usred bure i nemira ovoga sveta, uskoro će idući po vodi doći Hristos i jednom 
rečju naređenja Svog utišati sve đavolske oluje što su navalile na tebe. Stoga, kao da si na 
sredini mora, očekuj Hrista koji će doći k tebi, i u srcu svom vapij sa prorokom govoreći: 
Što  si  klonula,  dušo  moja,  i  što  me  smućuješ?  Uzdaj  se  u  Boga,  jer  ću  ga  još  slaviti, 
spasitelja moga i Boga moga (Psal. 41, 6). Nadaj se dvostrukom daru od Boga: jer tebi će se 
i  vremeno  nasledstvo  povratiti  i  nebesko  pripremiti.  A  Gospod  radi  toga  dobrotvorstvo 
Svoje  produžuje  kroz teške doživljaje, da  ne bismo  smatrali  da  je rđavo  ono  što  nam  On 
daje: jer ti Gospod ne nanosi štete nego te kuša. I ovo znaj, zaštita nije sigurna kada biva 
od čoveka, jer Sveto Pismo kaže: Proklet čovek koji se uzda u čoveka; i blagosloven čovek 
koji se uzda u Gospoda (Jerem. 17, 5. 7). Čuvaj se čvrsto i budno od svih grehova; i samo 
od  Boga  išti  utehe,  držeći  zapovesti  Njegove.  Tebi  će  se  skoro  povratiti  mirno  vreme;  i 

3
usred  noćne  tame  posetiće  te  svetlost  cvetnog  dana;  i  granuće  ti  sunčano  vedri  dani  iza 
minule zime, da bi ti svima koji stradaju za ime Hristovo pružala vremenu utehu, i sama 
ćeš se bez sumnje udostojiti večne utehe. Spasavaj se o Gospodu i moli se za meneʺ. 

Posle malo vremena Anastasija, svirepo i smrtno izmučena od zlog i neznabožnog muža, 
napisa  svetom  Hrisogonu  ovako:  ʺIspovedniku  Hristovom  Hrisogonu  Anastasija.  Kraj 
dođe  telu  mome;  pomeni  me,  da  bi  izlazeću  dušu  moju  primio  Gospod,  za  ljubav  koga 
trpim ono što ćeš čuti iz usta ove stariceʺ. 

Sveti  Hrisogon  joj  odgovori  ovakvim  pismom:  ʺHrisogon  Anastasiji.  Svetlosti  uvek 
prethodi  tama,  a  posle  bolesti  vraća  se  zdravlje,  i  posle  smrti  nastupa  život.  Jednim  se 
završetkom  završavaju  i  neprijatnosti  sveta  u  blagopolučnosti:  da  očajanje  ne  bi  vladalo 
Ojađenima i prazno kočoperenje radosnima. Jedno je more na koje izlaze čamci tela naših, 
i pod jednim krmanošem plove duše naše. No čamci nekih su jači, i bure im ne škode; a 
drugih su slabi, i u pristaništu su blizu potopljenja: jer je blizu vreme da poginu oni koji ne 
pomišljaju stići u spasonosno pristanište. Ti pak, o besprekorna služiteljko Hristova, svom 
mišlju priveži sebe za krst Hristov, i pripremi sebe za delo Gospodnje. A kad u tom delu 
poslužiš  po  svojoj  želji,  tada  ćeš  sa  slavom  mučeništva  preći  ka  Hristuʺ.  Ovim  pismom 
sveti Hrisogon izreče proročanstvo o skoroj pogibiji Publija, zlog muža Anastasijinog. U te 
dane car posla Publija sa izaslanicima caru Persijskom. I kad putovahu morem, iznenada 
nastade  bura,  i  Publije  potonu  i  udavi  se,  te  tako  bednik  pogibe  sa  hukom.  Sveta  pak 
Anastasija  izbavi  se  kao  ptica  iz  lovačke  mreže,  sačuvavši  svoje  devičanstvo,  i  primi 
celokupno  nasledstvo  što  joj  beše  ostalo  posle  roditelja.  I  stade  opet  obilaziti  tamnice, 
služeći svetim stradalcima Hristovim ne samo imanjem svojim, nego ih i tešeći mudrim i 
blagorazumnim rečima, i pobuđujući ih na junačko trpljenje i neustrašivu smrt za Hrista. 

U to vreme car Dioklecijan se nalažaše u Akvileji[1] i staraše se na sve moguće načine da 
mu nijedan hrišćanin ne umakne i sakrije se. Iz Rima ga izvestiše da su tamnice prepune 
hrišćana  i  da  ih  muče  raznovrsnim  mukama,  ali  se  oni  ne  odriču  Hrista  svog.  Svima  je 
njima učitelj Hrisogon; njega svi slušaju, i čvrsto se drže njegovog učenja. Tada car naredi 
da  sve  stave  na  muke  i  umore  na  razne  načine,  samo  da  Hrisogona  pošalju  k  njemu.  Jer 
mišljaše car, ako Hrisogona pobedi, lako će onda savladati sve ostale hrišćane. 

Kada  svetog  Hrisogona  vođahu  k  caru  na  sud,  Anastasija  iđaše  za  njim  izdaleka. 
Ugledavši svetitelja, car mu najpre stade govoriti vrlo blago: Hrisogone, primi dobar savet: 
pređi u našu veru i ugodi bogovima, a sebi izaberi veselje mesto nevolja, i korisno mesto 
nekorisnog. Još znaj da ću te ne samo osloboditi muka i darovati ti slatko videlo, nego ću 
te  odmah  postaviti  i  za  eparha  velikoga  grada  Rima.  ‐  Svetitelj  odgovori:  Ja  poznadoh 
jedinoga Boga, i On mi je slađi od svakoga videla, miliji od svakoga života, skupoceniji od 
svakog blaga. U Njega i srcem verujem; Njega i ustima ispovedam, i dušom počitujem, i 
kolena  svoja  pred  njim  preklanjam  javno;  a  mnoge  bogove  tvoje,  i  basne,  i  demone, 
nipošto neću poštovati, jer o njima mislim što i Sokrat, koji kaže: Od njih treba bežati svom 

4
snagom, jer su varalice ljudi i poznati dušeubice. Darovi pak i počasti koje mi obećavaš, za 
mene ne znače ništa do san i senku. 

Ne  podnoseći  ovako  smele  reči  Hrisogonove,  car  naredi  vojnicima  da  odmah  odvedu 
Hrisogona u zabačeno mesto i odseku mu glavu. I ležaše telo svetiteljevo na obali morskoj, 
nedaleko  od  obitališta  nekog  prezvitera  Zoila,  čoveka  svetog,  i  triju  devojaka,  sestara  po 
telu i duhu: Agapije, Hionije i Irine.[2] Taj prezviter, nekim otkrivenjem Božjim saznavši 
za telo svetog Hrisogona, uze ga sa glavom, položi u kovčeg i sakri u svome domu.[3] I u 
trideseti dan njemu se sveti Hrisogon javi u viđenju i reče: Znaj da će za ovih devet dana te 
tri  device  Hristove,  koje  žive  blizu  tebe,  biti  uzete  na  mučenje.  No  ti  reci  sluškinji 
Gospodnjoj  Anastasiji,  da  ih  brižljivo  hrabri  na  junački  podvig  dok  se  ne  ovenčaju 
stradanjem. A i ti imaj dobru nadu, da ćeš primiti slatke plodove trudova svojih: jer ćeš se 
uskoro osloboditi zemaljskog sveta i biti odveden Hristu sa postradalima za Njega. 

To  isto  bi  otkriveno  i  svetoj  Anastasiji.  I  ona,  pobuđivana  Duhom  Božjim,  dođe  domu 
prezvitera Zoila, koga dotad nije poznavala, i pitaše ga gde su te device, . o čijoj budućoj 
mučeničkoj  končini  njemu  bi  otkriveno  u  viđenju.  Prezviter  joj  pokaza  njihovu  kuću,  i 
sveta  Anastasija  provede  s  njima  jednu  noć,  s  ljubavlju  im  govoreći  mnoge  spasonosne  i 
pune  božanske  ljubavi  pouke,  i  na  taj  način  sokoleći  ih  da  junački  stoje  za  Hrista  ženika 
svog  do  prolivanja  krvi  svoje  za  Njega.  Tom  prilikom  sveta  Anastasija  vide  i  mošti 
mučenika Hristova, svetog Hrisogona, milog učitelja svog, i plaka nad njima dugo od sveg 
srca, preporučujući sebe njegovim molitvama. 

Zatim se opet sveta Anastasija vrati u Akvileju. I bi kao što reče sveti Hrisogon prezviteru 
Zoilu  u  viđenju:  za  devet  dana  prezviter  Zoil  se  prestavi  ka  Gospodu;  a  svete  device: 
Agapija,  Hionija  i  Irina,  biše  uhvaćene,  i  pred  cara  Dioklecijana  na  sud  izvedene.  On  ih 
dugo i laskama i pretnjama nagovaraše i primoravaše da idolima prinesu žrtve; ali pošto 
one nipošto ne htedoše, on ih vrže u tamnicu. A sveta Anastasija odmah, po običaju svom, 
ode k ovim svetim devojkama, i tešaše ih uzdanjem u sigurnu pomoć Hristovu i nadom u 
slavnu pobedu i trijumf nad neprijateljem. 

U to vreme car otputova u Makedoniju zbog nekih narodnih poslova, a svete tri devojke 
biše predate mučitelju Dulkiciju. Ovaj ih podvrže ispitivanju i mučenju, pa ih uruči nekom 
Sisiniju komitu[4] na istjazavanje. Sisinije vrže svetu Agapiju i Hioniju u oganj, gde one i 
skončaše predavši duh Bogu a tela svoja ostavivši u ognju čitava i nepovređena. Svetu pak 
Irinu  jedan  od  komitovih  vojnika  ustreli  strelom,  i  svetiteljka  skonča.  Sveta  tela  njihova 
uze  sveta  Anastasija,  zavi  ih  u  bele  plaštanice  sa  mirisima,  i  bogobojažljivo  položi  !na 
česnom mestu, veličajući njihova stradanja. 

Posle  toga  sveta  Anastasija  hođaše  iz  grada  u  grad,  i  iz  zemlje  u  zemlju,  služeći  svetim 
sužnjima  po  tamnicama,  zbrinjavajući  o  svom  trošku  Hristove  sužnje  hranom  i  pićem  i 
lekovima  i  svakom  potrebom,  olakšavajući  muke  velikim  stradalcima  i  telom 
iznemoglima,  i  zlatom  kupujući  u  tamničkih  stražara  odmor  mnogogodišnjim  sužnjima. 
5
Zbog  toga  ona  i  bi  nazvana  uzorešitelnica:  jer  mnogima  razdreši  uze  svojim  tajnim 
staranjem  o  njima,  mnogima  izdejstvova  olakšice,  mnogima  isceli  neizlečive  rane  svojim 
zauzimanjem i vidanjem, mnoge polumrtve oživi svojim služenjem, a ohrabri zdrave koji 
iđahu  na  mučenje.  Beše  sveta  Anastasija  i  lekarsku  nauku  izučila,  te  sama  lečaše  one  u 
ranama, i ne gnušaše se nositi na svojim rukama one koji ne behu u stanju vladati svojim 
nogama  i  rukama,  Hrista  radi  polomljenim  i  izranavljenim;  takve  ona  svojim  rukama 
hranjaše i pojaše, i gnoj im čišćaše, i rane previjaše. I svetoj Anastasiji beše radost i veselje 
samo  ovo:  da  kao  samome  Hristu  usrdno  posluži  onima  koji  stradaju  za  ispovedanje 
preslatkog imena Hristovog. O tome se ona svom mišlju svojom staraše; na tome ona svim 
usrđem  svojim  rađaše,  i  oko  toga  se  ona  svom  snagom  svojom  truđaše,  nemoć  prirode 
svoje savlađujući čvrstinom duše i junaštvom, i ljubavlju k Bogu i bližnjima, a vrh svega 
ljubavlju k svetim stradalcima, uvek bliskih Bogu, o kojima ona sa Davidom zboraše: Kako 
su mi dragoceni prijatelji tvoji, Bože! (Psal. 138, 17). 

Kada  sveta  uzorešitelnica  Anastasija  boravljaše  u  Makedoniji,  ona  se  i  tamo  bavljaše 
svojim  uobičajenim  služenjem  svetima.  Tamo  se  ona  upozna  sa  jednom  vrlo  mladom 
udovicom, po imenu Teodotijom, koja beše rodom iz Vitinijskog grada Nikeje. Posle smrti 
svoga muža Teodotija ostade sa tri svoja mala sinčića, i življaše u Makedoniji, provodeći 
svoje  udovičke  dane  u  pobožnom  hrišćanskom  življenju.  Blažena  Anastasija  često 
obitavaše  kod  ove  udovice,  jer  je  ljubljaše  kao  vernu  sluškinju  Hristovu,  i  tešahu  se 
međusobno slatkim razgovorima o preslatkoj ljubavi Božjoj, radi koje toliki svetitelji Božji 
duše  svoje  s  radošću  položiše.  No  posle  izvesnog  vremena  saznade  se  da  je  Teodotija 
hrišćanka. Kao takva ona bi izvedena na sud pred cara. Za vreme tog nečastivog suđenja 
neko iz careve svite, po imenu Levkadije, bi ranjen Teodotijinom lepotom, i moli cara da je 
ne pogubljuje, nego da mu je da za ženu. Car odmah pristade na to, nadajući se da će je 
muž brže obratiti k bogovima. 

Levkadije uze Teodotiju sa decom njenom i odvede kući svojoj. I šta sve on ne učini, i šta 
sve ne izgovori, moleći Teodotiju, i savetujući joj, i laskajući joj, i preteći joj, da učini ove 
dve  stvari:  da  se  odrekne  Hrista  i  da  pristane  da  mu  bude  žena.  A  Teodotija  mu 
odgovaraše:  Ako  se  trudiš  da  me  dobiješ  za  svoju  žvnu  da  bi  raspolagao  mojim 
bogatstvima i imanjima, evo ja ti ih sve dobrovoljno poklanjam, samo me ostavi da Hristu 
služim, eda bih mesto svih bogatstava jedino Hrista nasledila. Ako pak želiš mene voleći 
moju lepotu, i paštiš se da me od Hrista odvratiš, onda znaj, ti pokušavaš nemoguću stvar: 
jer ćeš pre lepotu moju u nelepotu izmeniti, i život u smrt, no što ćeš um moj otrgnuti od 
Hrista i privoleti me na brak s tobom. 

Tih dana pojavi se potreba te Levkadije otide sa carem nekuda na put, a Teodotiju ostavi u 
svome  domu.  I  zadrža  se  Levkadije  na  putu  dugo  vreme.  Teodotija  pak  pošto  se  malo 
odmori,  služaše  sa  svetom  Anastasijom  sužnjima,  bolne  isceljujući,  mrtve  sahranjujući,  a 
žive na velike podvige ukrepljujući. Međutim car Dioklecijan bi i ovom prilikom izvešten, 
da  su  po  gradovima  tamnice  prepune  hrišćana,  i  nema  gde  da  se  smeštaju  drugi  sužnji. 

6
Tada  neznabožni  mučitelj  naredi  da  za  jednu  noć  budu  na  razne  načine  pobijeni  svi 
hrišćani  po  tamnicama,  da  bi  tamnice  mogle  primiti  u  sebe  druge  hrišćane.  I  bi  za  to 
odrećena jedna noć, koja bezbroj mučenika posla ka nezalaznom danu, uspavavši im tela 
snom pomoću raznovrsnih smrti: jer jedne poseče mač, druge potopi voda, neke sažegoše 
užarene  peći,  a  neke  žive  primi  utroba  zemlje,  jer  pobacavši  ih  u  duboke  rovove  i  jame, 
žive ih zasuše peskom i kamenjem. 

A  kad  svanu,  mučenikoljubiva  Anastasija  blažena  po  običaju  svom  dođe  u  jednu  od 
tamnica, i ne našavši nikoga ona ispuni vazduh plačem i ridanjem. Upitana od tamošnjih 
vojnika  zašto  tako  rida,  ona  odgovori:  Tražim  sluge  Boga  moga  koji  juče  behu  u  ovoj 
tamnici, a sada ne znam gde su. ‐ Vojnici pak, poznavši da je hrišćanka, odmah je uhvatiše 
i odvedoše k carskom namesniku Ilirije Floru. Kada namesnik upita svetu Anastasiju: Jesi 
li  hrišćanka?  ona  gromoglasno  odgovori:  Vaistinu,  hrišćanka  sam.  Jer  što  tebi  izgleda 
odvratno, to je meni premilo. Naziv hrišćanin za vas je bogohulan, a za mene dragocen i 
slavan. ‐ Kada pak namesnik saznade da je Anastasija iz Rima i visokog roda, on je upita: 
Šta  te  onda  pokrenu  da  ostaviš  svoje  slavno  otačastvo  Rim  i  dođeš  ovamo?  ‐  Svetiteljka 
odgovori:  Šta  drugo  osim  glas Gospoda  mog  koji  me  priziva  k  sebi,  jer Njemu  jedinome 
sledujući,  ja  ostavih  otačastvo  i  prijatelje,  i  uzevši  krst  Hrista  moga,  brzim  i  radosnim 
koracima  krenuh  stopama  Njegovim.  ‐  Namesnik  je  upita:  Gde  je  taj  koga  ti  nazivaš 
Hristos? ‐ Svetiteljka odgovori: Nema mesta gde Hrista ne bi bilo. On je na nebu, On je u 
moru,  On  je  na  zemlji,  On  je  i  u  svima  koji  Ga  prizivaju  i  boje  Ga  se,  prosvećujući  im 
razume  i  svagda  prebivajući  s  njima.  ‐  Namesnik  je  upita:  Gde  su  ti  koji  se  boje  Hrista 
tvoga, o kojima govoriš, kaži nam da ih upoznamo? ‐ Svetiteljka odgovori: Dosada behu s 
nama  na  zemlji  u  telu,  a  sada  su,  ostavivši  ovo  dole,  na  nebesima,  i  sa  visine  gledaju  na 
nas:  jer  im  to  izdejstvova  smrt  koju  primiše  za  Hrista.  Meću  njih  biću  uvršćena  i  ja,  jer 
želim da krenem istim putem kojima i oni. 

Pošto  carski  namesnik  nije  mogao  preduzeti  ništa  protiv  visokorodne  Rimljanke  dok  ne 
obavesti  o  njoj  cara,  on  napisa  podroban  izveštaj  o  Anastasiji  i  posla  Dioklecijanu. 
Dioklecijanu pak behu poznati i Anastasijini roditelji, i njen muž, i ona sama. I doznavši da 
Anastasija troši na uboge hrišćane imanje što nasledi od roditelja, on, želeći da se dokopa 
tog imanja, naredi da mu dovedu Anastasiju. Kada Anastasiju dovedoše pred njega, on je 
stade  raspitivati  za  njeno  imanje,  više  voleći  bogatstvo  negoli  bogove  svoje.  I  govoraše: 
Gde su riznice što su ostale od tvoga oca? ‐ Svetiteljka odgOvori hrabro: Da mi je još nešto 
ostalo od riznica i imanja, kojima bih još mogla služiti slugama Hrista mog, onda ja ne bih 
predala sebe u ruke onima koji ištu krvi hrišćanske. Ali pošto sam sva blaga već potrošila 
kako treba, meni ostaje još samo telo moje, i evo hitam da i njega prinesem na dar Hristu 
mome. 

Car, videći Anastasijino Neustrašivo izjašnjavanje, i osećajući junačku hrabrost duše njene, 
izgubi  nadu  da  će  je  rečima  savladati  i  išta  dobiti  od  njenih  bogatstava  pošto  ih  je 
potrošila.  Pri  tome  on  se  bojaše  da  se  upusti  u  dug  razgovor  s  njom,  da  ga  ona  ne  bi 

7
posramila mudrim rečima svojim. Zato naredi da Anastasiju odvedu eparhu, govoreći: Ne 
dolikuje carevom veleljepiju da razgovara sa bezumnom ženom. 

Eparh  mirnim  glasom  reče  Anastasiji:  ženo,  zašto  nećeš  da  bogovima  prineseš  žrtve  kao 
što ih otac tvoj prinošaše, nego ostavivši ih počituješ Hrista koga ne znaš, koji je od Jevreja 
rođen, a od njih i ubijen kao zločinac. ‐ Anastasija odgovori: I ja u domu svom imađah i 
bogove i boginje, zlatne i srebrne i bakarne, i videći ih gde onako uzaludni služe pticama 
za  sletišta  a  paucima  i  muvama  za  obitališta,  ja  ih  pobacah  u  oganj,  da  im  ptice,  pauci  i 
muve ne bi nanosili sramotu. I iziđoše mi iz ognja novci zlatni i srebrni i bakarni, te ja za te 
novce  mnoge  gladne  nahranih,  nage  odenuh,  nevoljne  pomogoh,  i  potrebite  zbrinuh.  I 
tako bogove koji stajahu uzaludni i nekorisni, ja upotrebih na korist mnogima. ‐ Razjaren, 
eparh viknu: Ja o tom bezbožnom delu tvom neću ni da slušam ušima svojim. ‐ Svetiteljka 
se  nasmeja  i  reče:  Čudim  se,  sudijo,  rasuđivanju  tvome,  te  delo  moje  nazivaš  bezbožnim 
delom. Jer da je u tih bezdahnih idola bilo bar jedno čuvstvo, ili jedna ma kakva sila, šta bi 
ih onda sprečilo da se otmu iz ruku koje ih razbijaju, ili da odmazde tim razbijačima? ili 
bar  da  od  vas  zaištu  pomoć?  Ali  oni  i  ne  znaju  šta  se  s  njima  zbiva!  ‐  Sudija  prekinu 
Anastasiji reč viknuvši: Svebožanstveni car naš naredi sve prazne reči ostaviti i od dvoga 
jedno učiniti: ili bogovima prinesi žrtvu, ili ćeš zlo poginuti. ‐ A svetiteljka govoraše da za 
Hrista umreti, to ne znači poginuti nego se obresti u večnom životu. 

Posle  mnogih  ovakvih  uzajamnih  reči  eparh  uvide  da  je  sveta  Anastasija  nepokolebljiva, 
pa  ode  i  obavesti  cara.  Dioklecijan  se  silno  razgnjevi  i  dok  razmišljaše  šta  da  čini  s 
Anastasijom,  neko  od  savetnika  predloži  caru  da  Anastasiju  preda  vrhovnom  žrecu 
Kapitolskom  Ulpijanu,  da  je  on  ili  rečima  pridobije  ili  mukama  prisili,  no  ako  se  ona  ne 
pokori,  da  je  smrću  uništi.  Sve  pak  što  bi  ostalo  od  Anastasijinog  imanja,  neka  Ulpijan 
preda  Kapitolu.  Ovaj  savet  se  dopade  caru,  k  on  odmah  predade  svetu  Anastasiju 
vrhovnom žrecu Ulpijanu. 

Ulpijan  uze  Anastasiju  i  česno  odvede  svojoj  kući,  želeći  da  je  ulovi  ljubaznošću  a  ne 
jarošću.  I  pošto  je  dugo  i  laskavo  savetovao  Anastasiju,  on  izloži  pred  njom  dve  vrste 
sasvim suprotnih stvari: na jednoj strani sve divne predmete ovoga sveta, a na drugoj sve 
sprave  za  mučenje,  strašne  i  za  gledanje.  Dakle,  na  jednoj  strani  drago  kamenje,  na 
suprotnoj oštre kame! na jednoj ‐ zlatni i kristalni kreveti sa skupocenom posteljinom, na 
drugoj  ‐  gvozdeni  usijani  kreveti  zasuti  žeravicom;  na  jednoj  ‐  ćerdani,  minđuše  i  razni 
zlatni  i  biserni  nakiti,  na  drugoj  ‐  okovi,  lanci  i  železni  konopci;  na  jednoj  ‐  raskošna 
ogledala i sav pribor za žensko ulepšavanje, na drugoj ‐ gvozdeni grebeni za deranje tela i 
klešta  za  kidanje  mesa  i  železna  bodila;  na  jednoj  ‐  najskupocenije  haljine,  na  drugoj  ‐ 
opeke i prtene krpe za trljanje i podljućivanje nanesenih za vreme mučenja rana. 

Radi  čega  to  uradi  ovaj  lukavi  i  podmukli  arhižrec?  Radi  čega  stavi  prema  divnim 
stvarima  užaone,  i  prema  prijatnima  neprijatne,  prema  primamljivima  odvratne?  Radi 
toga  da:  ili  pomoću  prvih  prelasti  ili  pomoću  drugih  uplaši  nevestu  Hristovu.  No  ona, 

8
prezirući  prve,  nije  se  plašila  drugih;  i  voljom  svojom  grljaše  sprave  za  mučenje  a  ne 
ženske nakite. I šta postiže bedni arhižrec? Ono što govori prorok: Nepravda prevari sebe 
samu (Psal. 26, 12). Tako i arhižrec sve to, ne znajući, ustroji na svoju sramotu i stid. Jer se 
u svemu tome obelodani, s jedne strane Anastasijino veliko junaštvo i njena ljubav prema 
Hristu,  a  s  druge  strane  nemoć  i  ništavnost  Ulpijanovog  zloumišljaja  i  lukavstva  i 
podmuklosti i prevare. Jer kada arhižrec, reče svetoj Anastasiji: ʺIzaberi sebi od ovih dveju 
strana koju hoćešʺ, ona pogledavši na stranu gde behu izložene svetovne stvari reče: ʺTo je 
tvoje, đavole, i onih koji tebi služe; sa njima ćeš biti predat večnoj pogibliʺ. Pogledavši pak 
na okove i ostale strahotne sprave za mučenje, sveta Anastasija reče: ʺOkićena ovim, ja ću 
se milom ženiku mom Hristu pokazati predivna i sveprijatna. Ovo dakle izabiram, a ono 
prezirem; ovo ištem, a ono odbacujem; ovo volim zbog milog Gospoda mog, a ono mrzim 
i pljujemʺ. 

Međutim arhižrec još šteđaše Anastasiju, i ne gubljaše nadu da će se ona promeniti. Zato 
joj predloži tri dana na razmišljanje. Ovaj predlog teško pade mučenici, i ona reče: Zašto 
odlažeš? Zašto me odmah Ne staviš na muke? Šta drugo očekuješ da čuješ od mene sem 
ovoga što ti govorim sada? Bogovima tvojim žrtve prineti neću, i volji tvojoj i cara tvoga 
pokoriti  se  neću.  Naprotiv,  žrtvu  hvale  prineću  Caru  vekova,  jedinom  besmrtnom  Bogu 
mom, za koga polažem dušu svoju, i tvoje muke prezirem, samo da Hrista dobijem koji je 
život večni. ‐ Upita je žrec: Eda li i ti, bezumnice, želiš sebi smrt kao što je Hristova? ‐ A 
mučenica, čuvši gde spominje smrt Hristovu, ispuni se radosti i reče: Amin! Amin! Neka 
mi to bude, Hriste Care! ‐ Žrec je upita: A šta znači ta reč Amin? ‐ Svetiteljka odgovori: Ti 
nisi  dostojan  tu  reč  ni  shvatiti  ni  izgovoriti.  Jer  niko  pametan  ne  lije  skupoceno  miro  u 
pokvaren sud. 

Tada  Ulpijan  naredi  da  Anastasiju  na  tri  dana  odvedu  k  poznatim  joj  ženama  i  njenim 
Nekadanjim susetkama i drugaricama, da je one usavetuju, i raskrave joj srce da se vrati 
otačaskim bogovima. I šta sve ne činjahu te lukave i neznabožne žene! kakve reči, kakve 
savete,  kakva  laskanja,  i  kakva  mila  i  pristojna  šaputanja  ne  ulivahu  u  njene  uši, 
dočaravajući  umu  njenom  lepotu  i  slasti  ovoga  sveta!  Ali  sveta Anastasija beše  za  sve  to 
gluva i nema. Pa usto ona u toku ta tri dana ne okusi ni hleba ni vode, samo u srcu svom 
neprestano vapijaše ka Hristu, Ženiku svom. 

Po  isteku  tri  dana  vrhovni  žrec  idolopoklonički  Ulpijan,  videći  da  je  sveta  Anastasija  u 
ispovedanju Hrista nepokolebljiva kao stub i gora nepokretna, donese odluku da je stavi 
na  muke.  Ali  prethodno  zažele  bednik  da  čistu  golubicu  Hristovu  oskvrnavi  svojom 
nečistotom. I kada htede da je se dotakne, on tog časa oslepi i spopade ga takva glavobolja, 
da on kao bezuman vikaše i prizivaše svoje bogove u pomoć. Onda naredi da ga odnesu u 
idolski  hram,  nadajući  se  isceljenju  od  bogova  kojima  služi.  Ali  umesto  pomoći  njega 
snađe ogromna šteta, i umesto života on dobi smrt, jer tamo u mukama izvrže dušu svoju, 
i otide k bogovima svojim u pakao. 

9
Glas o tome brzo se pronese na sve strane. A sveta Anastasija postade slobodna. I otišavši 
odatle  ona  otide  kod  gorespomenute  duhovne  sestre  svoje  Teodotije,  koja  je  prebivala  u 
domu Levkadija komita, i ispriča joj sve što je pretrpela, i o čudu koje Bog učini preko nje, i 
o  milosti  koju  izli  na  nju.  Posle  pak  nekoliko  dana  vrati  se  komit  Levkadije  iz  Vitinije.  I 
ponovo  kao  i  prvi  put  stade  nagovarati  Teodotiju  i  blagim  i  strašilnim  rečima  na  dva 
bezakonja:  na  veru u nečastive  bogove  svoje  i  na  pogani  brak  sa  njim.  No  videvši  da  od 
toga nema ništa, i još saznavši da je i Anastasija tu, on se strahovito razgnjevi. I odmah uze 
Anastasiju,  sveza  je  i  predade  sudu,  a  Teodotiju  sa  decom  njenom  posla  vezanu 
Vitinijskom antipatu,[5] Nikitiju, sa pismenim izveštajem o svemu što se odnosi na nju. 

Blažena  Teodotija,  dovedena  k  antipatu  Nikitiju,  bi  izvedena  na  sud.  I  kada  joj  sudija, 
saslušavajući je, poče pretiti mukama, tada njen najstariji sin Evod, mali dečko, reče: Mi se, 
sudijo,  ne  bojimo  muka  od  ljudi,  jer  one  osiguravaju  telu  neraspadljivost  a  duši 
besmrtnost; nego se bojimo Boga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu ognjenom (Mt. 
10,  28).  ‐  Sudija  odmah  naredi  da  dečka  prućem  biju  sve  dok  mu  krv  ne  poteče,  i  to 
naočigled majke. A majka gledajući to radovaše se, i rečima sokoljaše čedo svoje da junački 
trpi. 

Posle  toga  Teodotija  bi  predata  nekom  besramniku  Girtaku  da  je  oskvrni.  Ali  kada  ovaj 
pristupi  k  celomudrenoj  sluškinji  Hristovoj  i  htede  da  je  se  dotakne,  ugleda  kraj  nje 
blistavog mladića, koji ljutito pogleda na njega bestidnika, i udari ga silno rukom po licu i 
raskrvavi ga. Za ovo čudo doznade i antipat. Ali on, umesto da u tome vidi  dokaz kako 
Bog čuva čistotu celomudrenika, postade još bezumniji i to čudo pripisivaše mađijama. I 
naredivši da se peć silno užeže, on vrže u nju majku sa troje dece. I tako sveta Teodotija sa 
blagoslovenim  plodom  utrobe  svoje  postade  blagoslovena  i  blagoprijatna  žrtva  Bogu,  jer 
tamo i skonča.[6] 

U  to  pak  vreme  sveta  Anastasija  bejaše  u  tamnici  Ilirskog  igemona.  Jer  ovaj,  budući 
zlatoljubiv, a čuvši da je Anastasija bogata i ima mnogo imanja, dozva je nasamo i reče joj: 
Znam, ženo, da si bogata imanjem, a da si po veri hrišćanka, što i sama ne skrivaš. Izvrši 
dakle  zapovesti  Hrista  vašega,  koji  vam  zakonom  naređuje  da  sva  bogatstva  prezirete  i 
postanete  siroti:  ustupi  mi  svoje  bogatstvo  i  nasleđe  i  sva  imanja.  Postupivši  tako,  ti  ćeš 
steći dvostruki dobitak: i zapovest ćeš Hristovu ispuniti, i slobodu ćeš dobiti od nas, te ćeš 
bez  straha  i  smetnje  poslužiti  Bogu  svome.  ‐  Na  to  premudra  Anastasija  odgovori 
blagorazumno: Ali, sudijo, negde je u Evanđelju rekao Hristos moj: Prodaj imanje svoje i 
podaj  siromaeima,  i  imaćeš  blago  na  nebu  (Mt.  19,  21).  A  ti  si  bogat;  i  ko  bi  bio  tako 
bezuman da tebi da ono što pripada siromasima? i ko bi bio tako lud da hranu gladnih da 
onome  koji  u  slastima  i  nasladama  živi?  Ali  kada  bih  te  videla  gladna,  i  žedna,  i  naga,  i 
bolesna,  i  u  tamnicu  vrgnuta,  ja  bih  onda  učinila  tebi  što  nam  je  zapoveđeno  od  Hrista: 
nahranila bih te, napojila bih te, odenula bih te, posetila bih te, poslužila bih ti, pomogla 
bih ti, dajući ti što je potrebno. 

10
Razgnjevivši se, igemon zatvori svetu Anastasiju u mračnoj tamnici, i trideset dana moraše 
je  glađu.  Ali  sveta  mučenica  se  hranjaše  nadom  svojom,  ‐  Gospodom  Hristom,  jer  joj  to 
beše slatka hrana i u teskobi uteha. I njoj se svake noći javljaše sveta mučenica Teodotija, i 
ispunjavaše  joj  srce  veseljem,  i  ukrepljavaše  je.  I  Anastasija  razgovaraše  s  njom  dugo  o 
mnogim stvarima, i raspitivaše je. Jednom je upita ovo: kako ona dolazi k njoj posle smrti? 
‐ Sveta Teodotija joj objasni, da je dušama mučenika darovana od Boga naročita blagodat, 
da po odlasku sa zemlje dolaze kojima hoće na zemlji, razgovaraju s njima, i teše ih. 

Zatim igemon, pošto već prođe trideset dana, vide da Anastasija nije iznemogla od gladi 
već je zdrava i radosna, razgnjevi se na stražare smatrajući da su joj oni davali hranu, pa 
zatvori  Anastasiju u najsigurniju  tamnicu,  zapečati tamnicu svojim pečatom, i  postavivši 
najverniju  stražu,  produži  drugih  trideset  dana  mučiti  Anastasiju  glađu  i  žeđu.  A  sveta 
Anastasija i danju i noću hranjaše se i napajaše suzama, moleći se Bogu neprestano. 

A kad istekoše i ovih trideset dana, igemon izvede Anastasiju iz tamnice, pa videvši da se 
u licu nije promenila, osudi je na smrt, i to da sa drugim osuđenicima, osuđenima na smrt 
za  razne  zločine,  bude  potopljena  u  moru.  Među  njima  se  nalažaše  i  jedan  blagočestiv 
čovek, po imenu Evtihijan, koji za Hrista beše lišen celokupnog imanja svog, pa osuđen na 
istu smrt. Sve osuđenike posadiše na lađu i izvezoše na more. A kad stigoše nasred pučine 
morske,  vojnici  probušiše  lađu  na  mnogo  mesta  da  bi  potonula,  a  sami  sedoše  u 
pripremljeni čamac, i odveslaše ka obali. I kada lađa već poče tonuti, svi osuđenici na lađi 
iznenada ugledaše svetu mučenicu Teodotiju gde uredi jedra i krmani krmom ka obali, i 
lađa plovljaše sasvim sigurno. Gledajući to čudo i videći da su spaseni od potopljenja, svi 
osuđenici pripadoše k nogama dvoje hrišćana: 

Evtihijana  i  Anastasije,  izjavljujući  da  žele  postati  hrišćani.  I  kad  se  srećno  iskrcaše  na 
kopno,  oni  biše  od  Evtihijaia  i  Anastasije  naučeni  veri  u  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  i 
krstiše  se.  A  beše  sto  dvadeset  duša  koje  se  spasoše  od  potopljenja  i  poverovaše  u 
Gospoda. Kada pak igemon saznade za to, on sve njih pogubi na razne načine. A odnosno 
svete  mučenice  Anastasije  naredi  da  je  između  četiri  stuba  rastegnutu  i  vezanu  ognjem 
spale. 

I  tako  završi  svoj  stradalački  podvig  blažena  Uzorešitelnica,  razrešivši  se  telesnih  uza  i 
otišavši  ka  željenoj  slobodi  nebeskoj.[7]  Sveto  pak  telo  njeno,  nepovređeno  od  ognja, 
izmoli  od  igemonove  žene  jedna  pobožna  žena  po  imenu  Apolinarija,  i  česno  sahrani  u 
vrtu  kraj  kuće  svoje.  A  kada  kasnije  prestade  gonjenje,  ona  nad  grobom  svete 
velikomučenice  Anastasije  podiže  crkvu.  Nakon  pak  mnogo  godina  česne  mošti  svete 
velikomučenice biše svečano prenete u prestonicu Carigrad, na zaštitu i spasenje gradu, a 
u  slavu  Hrista  Boga  našeg,  sa  Ocem  i  Svetim  Duhom  u  Jednom  Božanstvu  slavljenog 
vavek. Amin. 

  

11
  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

HRISOGONA 

  

SVETI  i  bogomudri  učitelj  svete  velikomučenice  Anastasije  Uzorešitelnice.  Postradao  u 

Nikeji pod carem Dioklecijanom.[8] 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

TEODOTIJE 

i troje dece njene 

  

MLADA  udovica  sa  troje  dece.  Sapodvižnica  svete  velikomučenice  Anastasije 

Uzorešitelnice. Spaljena sa svoje troje dece u užarenoj peći, u Nikeji.[9] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ZOILA 

  

SVETI  mučenik  Zoil  radi  večnoga  života  u  Hristu  žrtvovao  svoj  privremeni  zemaljski 
život. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

12
1. Akvileja ‐ grad u severnoj Italiji, na rečici Natisoni. Docnije porušen od varvara. 

2. Spomen ovih svetih mučenica praznuje se 16. aprila. 

3. Kasnije  česna  glava  preneta  u  Rim,  a  sveto  telo  svetog  Hrisogona  nalazi  se  u 
Veneciji. 

4. Komiti  su  prvobitno  bili  pratioci  visokih  carskih  službenika  po  pokrajinama,  a 
kasnije pratioci careva i njihova svita. Od cara Konstantina Velikog komitima su se 
nazivali svi dvorjani. 

5. Antipat =  carski namesnik; prokonzul; upravitelj  oblasti u koju je ulazilo  nekoliko 

pokrajina. 

6. Sveta Teodotija postrada sa svetom decom svojom u gradu Nikeji, u Vitiniji. 

7. To je bilo oko 304. godine, u 22. dan meseca decembra. 

8. Opširnije  o  tome  vidi  pod  današnjim  datumom:  Stradanje  svete  velikomučenice 

Anastasije Uzorešitelnice i drugih s njom. 

9. Opširnije  o  tome  vidi  pod  današnjim  datumom:  Stradanje  svete  velikomučenice 

Anastasije Uzorešitelnice i drugih s njom.  

13