Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
23. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETIH DESET MUČENIKA KRITSKIH 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG NIFONTA, episkopa Kiparskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAVLA, episkopa Neokesarijskog 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA SHINONA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA DAVIDA DVINSKOG 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA HRISOGONA 

‐ SPOMEN OSVEĆENjA VELIKE HRISTOVE CRKVE = SVETE SOFIJE u Carigradu 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG TEOKTISTA, arhiepiskopa Novgorodskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NAUMA OHRIDSKOG ČUDOTVORCA 

 
STRADANjE SVETIH 

DESET MUČENIKA KRITSKIH 

  

RIMSKI  car  Dekije  postavi  na  ostrvu  Kritu  za  poglavara  svoga  imenjaka  Dekija,  koji 
svome caru beše sličan po svireposti, nasilništvu i gonjenju hrišćana. Čim dođe na ostrvo 
Krit, poglavar Dekije odmah izdade naređenje, da sve koji veruju u Hrista dovode k njemu 
na mučenje. I dovođahu k njemu hrišćane tvrde u veri, i on ih posle mnogih ispitivanja i 
mučenja pogubljivaše na razne načine. U to vreme biše uzeti i dovedeni k mučitelju i ova 
desetorica  izvanrednih  ljudi.  Behu  oni  rodom  iz  raznih  gradova:  Iz  Gortinskog  grada 
Teodul,  Saturnin,  Evpor,  Gelasije  i  Evnikijan;  iz  Kiosa  Zotik;  iz  Epineja  Pompije  i 
Agatopus; iz Kidonije Vasilid; iz Iraklije Evarest. Svi oni podjednako stremljahu k večnom 
nebeskom blaženstvu. Oni predstadoše mučitelju, i kakve sve smele reči ne izgovoriše oni! 
kakvo  junaštvo  ne  pokazaše!  kakva  sve  mučenja  ne  doživeše!  kakva  zlostavljanja  ne 
pobediše  trpljenjem!  Njih  biše,  mučiše,  po  zemlji  vukoše,  kamenjem  tukoše,  ismevaše, 
pljuvaše;  i  svaku  vrstu  poruge  oni  trpeše  u  toku  trideset  dana.  A  za  23.  decembar  bi 
određeno poslednje suđenje. 

Toga  dana  sudija  zasede  na  sudištu,  i  stradalci  biše  privedeni  na  završno  isleđenje,  svi 
puni  junaštva  i  neustrašivosti.  Poglavar  pak  besnijaše  od  jarosti  i  bezumlja,  žudan  da 
stradalce ljutim mukama namuči i umori; a oni behu gotovi da trpe do poslednjeg daha. 
Krvoločni  igemon  gnjevno  pogleda  na  njih  i  reče:  Kakvo  je  to  bezumlje  vaše,  da  vas  ni 
razum  ni  vreme  ne  nauči  onome  što  je  korisno  po  vas?  ‐  Zatim,  kao  ustrašivši  ih  već 
samim gnjevom, on dodade: Prinesite žrtvu; a ako nećete, ja vam više ništa govoriti neću, i 
vi  ćete  poznati  ko  je  Dekije,  kome  vi  nećete  da  se  pokorite.  ‐  Nato  mučenici  odgovoriše: 
Igemone, mi i rečju i delom, i to u toku dosta vremena, jasno vam pokazasmo, da nećemo 
ni  bogovima  prineti  žrtve  niti  se  vašem  naređenju  pokoriti.  ‐  A  igemon,  upadajući  im  u 
reč, upita: Zar ni najmanje ne pomišljate na muke, nesrećnici? ‐ Svetitelji odgovoriše: Mi se 
uopšte ne bojimo muka, nego smo ti štaviše veoma blagodarni što si nam pripremio taku 
duhovnu gozbu, tojest mučenje za Hrista, pripremio, i pozvao nas na nju. ‐ Igemon reče: 
Još malo pa nećete tako govoriti više, jer ćete upoznati silu velikih bogova koje vi bestidno 
hulite,  ne  stideći  se  mnogih  ovde  prisutnih  mudrih  lica,  koja  počituju  najprvoga  među 
bogovima Zevsa, zatim Heru, Reju i ostale. Sada ćete biti stavljeni na takve muke, da će ne 
samo nestati vašeg junaštva, nego će strah obuzeti i druge koji su nepokorni kao i vi, samo 
ako se obretu takvi. 

Na  to  čvrsti  dušom  muževi  odgovoriše:  Ne  govori  nam,  igemone,  o  Zevsu  i  njegovoj 
materi  Reji!  To  za  nas  nije  novost:  slušali  smo  mi  od  otaca  naših  o  njegovom  poreklu, 
životu  i  naravi.  On  je  bio  toliko  neuzdržljiv  i  toliko  pokvaren,  da  je  bludočinstvovao  ne 
samo  sa  ženama  nego  i  sa  muškarcima;  vradžbinama  i  mađioničarskom  veštinom  on  je 
menjao svoj spoljašnji izgled samo da bi svoju pohotljivost zadovoljio, i stalno je skvrnavio 
2
sebe sramnim  delima. Neki  pak, obuzeti istom  strašću,  sledovahu njegovim  gadostima; i 
oni ga proglasiše za boga, i hramove mu podigoše, i žrtve mu stadoše prinositi, da bi se 
smatralo da je i bogu prijatno ono što je njima po volji, i da bludničko i pohotljivo življenje 
ne samo nije odvratno bogu, nego je, avaj! takvo življenje svojstveno bogu. 

Dok  ugodnici  Božji  govorahu  tako,  igemon  se  kidaše  od  gnjeva  osećajući  da  su  oni  u 
pravu. Pritom još više besnijaše narod, i kidisaše na mučenike, i rukama bi ih rastrgao, da 
Dekije  svojom  vikom  i  mahanjem  ruku  ne  prekrati  narodnu  uzbunu  i  metež.  Pošto 
zavlada  tišina,  igemon  stade  razmišljati  kakvu  ljutu  smrt  da  izmisli  za  mučenike.  I  po 
naređenju  igemonovom  mučitelji  zgrabiše  svetitelje  da  ih  muče;  i  stadoše  ih  stavljati  na 
razne muke, no sve one behu podjednake po svireposti i bolovima. Jedan od njih bi obešen 
i strugan železnim noktima: žile mu se čupahu, i parčad mesa od tela njegova na zemlju 
padahu. Druge kamenjem i oštrim motkama tukoše po rebrima sve do kostiju. Treći, bijeni 
teškim  olovom,  zglobovi  im  se  izglavljivahu,  a  kosti  lomljahu  i  drobljahu.  Svakoga 
mučahu na poseban način. Čak je bolno i slušati o tako bezdušnim mučenjima: jer kao što 
je  za  žalostive  nepodnošljivo  gledati  na  ta  mučenja,  tako  je  teško  i  slušati  njihovo 
podrobno opisivanje. Međutim mučenici primahu takve muke sasvim spokojno, ili tačnije 
reći: trpljahu ih s radošću, i onima koji unaokolo stajahu izgledalo je da mučenici stradaju 
ne  toliko  od  bola  koliko  žale  što  je  tih  muka  tako  malo  i  što  ih  ne  stavljaju  na  još 
mnogobrojnije  muke.  Stoga  se  sticahu  k  njima  da  pogledaju  na  njih  kao  na  nešto  novo  i 
neobično svi, i verni i neverni: verni koji tajno držahu veru hitahu da se nadive junaštvu 
stradalnika, i da kroz to utvrde sebe u veri; a neverni hitahu da se narugaju triljenju svetih 
i da, gledajući na njihovo strašno mučenje, uživaju u njihovim mukama. Pri tome oni ne 
samo ne pokazivahu nikakvo sažaljenje, nego podsticahu igemona i mučitelje na još veću 
bezdušnost. Tako podstican od ovih, igemon izdavaše naređenja, a mučitelji ih izvršivahu; 
birov  pak  u  to  vreme  vikaše:  Poštedite  sebe  same!  pokorite  se  upravljačima!  nrinesite 
žrtvu bogovima! 

Međutim  mučenici  usred  takvih  i  tolikih  bezdušnih  mučenja  behu  svojim  junačkim 
trpljenjem  iznad  svih:  iznad  naroda  i  birova  i  mučitelja  i  samoga  igemona;  a  pre  svega  ‐ 
iznad  kneza  njihovog  Satane  i  svukolike  sile  njegove.  Jer  svi  mučenici,  kao  da  su  se 
dogovorili,  klicahu  jednim  ustima:  Mi  smo  hrišćani!  mi  smo  Hristova  žrtva,  zaklana  za 
Hrista! Ako i hiljadama puta treba umreti, umrećemo rado! 

Kada sveti mučenici pokazaše da sve muke nisu ništa za njih, tada revnosni sluga Satanin 
Dekije, izgubivši nadu da ih može ubediti ili prinuditi da bogovima prinesu žrtvu, donese 
smrtnu  presudu:  da  budu  posečeni  mačem.  Tada  svete  stradalce  povedoše  na  gubilište, 
nedaleko  od  grada.  To  se  gubilište  nazivalo  Alonijum.  Na  putu  ka  gubilištu  stradalci 
projaviše nešto novo i neobično: za sve vreme mučenja jednodušni i jednomisleni, oni se 
pred kraj stadoše prepirati među sobom, ko će od njih prvi stupiti pod mač i najpre primiti 
venac. No tu prepirku prekrati Teodul, jedan od ovog svetog zbora, govoreći da će između 
njih biti prvi onaj koji posle svih podmetne pod mač glavu svoju: jer ako se on, gledajući 

3
ispred sebe posečenje i smrt svih ostalih prijatelja svojih, ni najmanje ne uplaši, niti pokaže 
ikakvu  tugu,  niti  mu  se  lice  izmeni,  Onda  će  se  on  vaistinu  javiti  kao  najodlučniji 
podvižnik  i  pobednik.  Ove  Teodulove  reči  svima  se  dopadoše.  Tada  oni  prvo  odpevaše 
zajedničku pesmu Bogu: ʺBlagosloven Gospod, koji nas ne dade , zubima njihovim da nas 
rastržu! Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačkeʺ ... i ostalo.[1] Zatim, došavši na 
gubilište,  svaki  od  njih  očita  ovu  molitvu:  ʺOprosti,  Gospode,  slugama  Tvojim,  i  primi 
prolivanje krvi naše za nas i za naše srodnike i prijatelje i za svo otačastvo, da se oslobode 
od  tame  neznanja  i  svetlim  očima  ugledaju  hrišćansku  veru,  i  poznadu  Tebe,  Istinitu 
Svetlost, Care Večni!ʺ 

Pošto  se  oni  tako  pomoliše  Bogu,  stadoše  im  jednom  za  drugim  odsecati  svete  i 
dobropobedne  glave,  a  duše  njihove  s  radošću  uzlažahu  ka  Hristu  Bogu.  Posle  pak 
njihovog  posečenja,  kada  dželati  otidoše,  neki  od  hrišćana  što  ostadoše  na  gubilištu, 
sabraše sveta tela blaženih mučenika i česno pogreboše.[2] 

Kada prestade gonjenje i opet zasija hrišćanska vera, blaženi Pavle, episkop grada Gortine, 
doputova  sa  ostrva  Krita  u  Carigrad,  i  izradi  dozvolu  da  prenese  tela  svetih  deset 
mučenika  iz  mesta  Alonijuma,  u  kome  su  oni  bili  pogrebeni  posle  posečenja  mačem,  u 
Gortinu. Vrativši se na Krit i stigavši u mesto Alonijum sa mnoštvom hrišćana, od kojih su 
neki  bili  prisutni  pri  stradanju  svetih,  on  obrete  mošti  svetih  deset  mučenika  čitave  ‐ 
netljene,  i  svečano  ih  prenese  na  zaštitu  gradu  i  na  pomoć  svima  kojima  je  pomoć 
potrebna.  Njihovim  molitvama  neka  se  udostojimo  i  mi  postati  zajedničari  ugotovljenih 
njima nebeskih blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, kome sa 
Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIFONTA,  

episkopa Kiparskog 

  

PREPODOBNI Nifont rodio se u Paflagoniji u gradu Plagionu,[3] sin jednog znamenitog 
čoveka po imenu Agapita. U dečjim godinama svojim Nifont bi poveren vojvodi Savatiju, 
koga Konstantin Veliki beše poslao iz Carigrada u Paflagoniju. Vojvoda odasla dečaka sa 
svojim protovestiarijem[4] u Carigrad svojoj ženi radi školovanja. I stade se dečko učiti u 
prezvitera Petra, koji življaše u dvoru vojvodinom, i učaše se prilježno i uspešno, jer beše 
bistar  i  sposoban.  U  dečjim  godinama  svojim  Nifont  beše  dobar,  tih,  krotak,  smiren,  i 
stalno je išao u crkvu. A kada zađe u mladićske godine, on se poče pomalo kvariti pored 

4
rđavih  drugova:  jer  mladići,  ako  ne  žive  pod  strogim  nadzorom,  lako  podležu  rđavom 
uticaju. I kada se među odraslim ljudima dobar lako kvari od rđavoga, kao što je rečeno: 
ʺsa  nevaljalim  ćeš  se  pokvaritiʺ  (Psal.  17,  27),  utoliko  pre  to  se  dešava  među  mladićima, 
koji  su  prirodno  više  skloni  zlu  nego  dobru,  kao  što  je  pisano:  Razum  čovekov  usrdno 
naginje  ka  zlu  od  mladosti  njegove  (1  Mojs.  8,  21).  Tako  i  mladi  Nifont  poče  živeti  u 
neradu  i  lenjosti,  i  jesti  bez  mere  i  opijati  se.  Zatim  se  nauči  od  nevaljalih  mladića 
praznosloviti i psovati, na predstave glumačke odlaziti, a potom i sramna dela činiti; i sve 
noći  provođaše  lakomisleno  s  mladićima,  prljajući  sebe  nečistim  gresima.  Usto  on  poče  i 
da  krade,  i  da  se  svađa  sa  svima,  i  da  se  tuče.  I  beše  on  na  sablazan  drugim  mladim 
ljudima, pošto on ne samo sam činjaše svako bezakonje nego i mnoge druge navođaše na 
to.  

Jedan poznanik Nifontov po imenu Vasilije, stalno mu govoraše: Teško tebi, Nifonte! ti si 
živ  telom,  ali  si  već  umro  dušom,  i  samo  tvoja  senka  hoda  među  ljudima!  ‐  A  Nifont 
ponekad ne obraćaše pažnju na te reči, ponekad pak počinjaše jecati i plakati zbog grehova 
svojih;  ipak,  vučen  svojim  rđavim  navikama  kao  uzdom,  on  potonjavaše  u  poganim 
delima kao u moru, i potpuno izgubivši nadu na spasenje govoraše: Ja sam već propao i ne 
mogu  se  vratiti  na  pokajanje,  onda  bar  da  se  ovde  nauživam  zemaljskih  slasti.  ‐  I  đavo 
toliko  osurovi  srce  Nifontu,  da  se  on  više  uopšte  nije  mogao  moliti:  jer  u  njega  na  srcu 
svagda ležaše kao kamen. Gospođa pak kod koje Nifont življaše, gledajući takvo razvratno 
življenje njegovo, sa bolom u srcu govoraše: Avaj meni! otkuda me snađe ova napast? ‐ I 
mnogo  puta  ona  ga  savetovaše,  i  svađaše  se  s  njim,  i  grđaše  ga,  i  bijaše  ga,  ali  se  on  ne 
popravljaše.  

Ovo  se  iznosi  da  se  pokaže  kako  je  veliko  milosrđe  Božje  kojim  on  izvodi  vrednosno  iz 
nedostojnoga i od grešnika čini  pravednike, i da nema greha koji pobeđuje čovekoljublje 
Božije.  Još  se  ovo  iznosi  zato,  da  i  mi  grešni  imamo  primer  kako  ne  treba  da  očajavamo 
kada  utonemo  u  mnoga  bezakonja  nego  da  ispravimo  sebe  pokajanjem  kao  Nifont.  O, 
kako divno popravi sebe Nifont! On koji beše sasud greha, docnije istinskim pokajanjem 
načini sebe sasudom Svetoga Duha, kao što će se videti iz kazivanja koje sledi.  

Nifont  imađaše  jednog  prijatelja  po  imenu  Nikodim.  Jednom  ode  k  njemu  Nifont; 
Nikodim  pogleda  u  njega  i  prepade  se,  s  čuđenjem  posmatrajući  njegovo  lice.  Nifont  ga 
upita: Što tako gledaš na mene kao da se ne poznajemo? ‐ Nikodim odgovori: ʺVeruj mi, 
brate, ja te nikada ne videh takvoga kao sada: lice ti je strašno kao u crncaʺ,  

Čuvši to mladić se uplaši, a ujedno i zastide, pa pokrivši lice rukom otide žalostan. Putem 
pak  on  govoraše  sam  sebi:  Teško  meni  grešnome!  kada  sam  u  ovom  svetu  crn  dušom  i 
telom,  šta  li  ću  onda  biti  na  sudu  Božjem?  kako  ću  izaći  pred  lice  Božije?  Teško  meni 
strasnome! gde si sada, dušo moja? Avaj meni! šta da radim? mogu li se ja pokajati? ima li, 
ko bi me uputio na pokajanje i rekao mi da li se mogu spasti? Kako ću reći Bogu: ʺpomiluj 
me!ʺ kada sam učinio pred Njim tolika gadna dela? 

5
To,  i  još  mnogo  drugo  govoreći  sebi,  Nifont  stiže  doma  tužan  i  sav  skrhan;  u  njemu  se 
borahu suprotne pomisli. Dobra pomisao govoraše mu: ʺPomoli se Bogu noću, da postupi 
s  tobom  kako  on  hoćeʺ.  A  zla  pomisao  protivljaše  se  tome,  govoreći:  ʺAko  staneš  na 
molitvu, pošašavićeš, i bićeš sulud, i svi će te ismevatiʺ. ‐ Pritom mu đavo ubacivaše strah 
u um, i silno mu smućivaše dušu. ‐ A on, jedva malo ukrepivši se, reče sebi: Kada življah 
bludno,  nikakvo  me  zlo  ne  snaće;  a  kada  hoću  da  se  pomolim  Bogu,  zar  će  mi  se  desiti 
kakvo zlo? Proklet budi ti, nečisti i prepredeni đavole, koji mi našaptavaš ovako što! 

Kada  ovlada  noć,  Nifont  ustade  s  postelje  i  poče  plakati  i  udarati  se  u  grudi,  govoreći: 
Kako ja u ranijim godinama življah pobožno i vrlinski, a sada umreh ljuto ranjen gresima. 
No, Gospode Bože moj, u Tebe se uzdam, sačuvaj me, da mi nekad đavo ne ugrabi dušu 
kao lav, a nema ko da izbavi (sr. Psal. 7, 2. 3). 

Dok Nifont stajaše na molitvi i gledaše na istok, odjednom naiđe mrkli mrak, približi mu 
se, raslabi ga i vrže u slabost i neizmerni strah. Nifont se užasnu i leže na svoju postelju, 
uzdišući i plačući zbog grehova svojih. Sutradan pak izjutra on ode u crkvu; i podigavši 
oči  svoje  on  pogleda  na  ikonu  Prečiste  Djeve  Marije  Bogorodice  i  zavapi  k  Njoj:  Pomiluj 
me, zastupnice hrišćana,  Obradovana, čista! pomozi mi  po  velikoj milosti svojoj,  jer  si Ti 
uzdanica i nada onih koji se kaju. ‐ Pri ovim rečima njegovim ikona Bogomatere osmehnu 
se i lice joj zasija. Ugledavši ovo čudo, Nifont se udivi, i poče se radovati i veseliti srcem. 
Zatim reče: O, dubino čovekoljublja Božija! Kako je velika milost Tvoja, Gospode, koju Ti 
pokazuješ  na  onima  koji  sagrešiše  pred  Tobom!  jer  radi  njih  Ti  si  dao  i  Prečistu  Svoju 
Mater da bude molitvenica ka Tvome veličanstvu! 

Pošto dugo provede u molitvi, Nifont s ljubavlju celiva ikonu Presvete Bogorodice, iziđe iz 
crkve, i govoraše u sebi: Vidi, jadna dušo, koliko Bog ljubi nas, a mi sami bežimo od Njega. 
Eto,  On  nam  je  Prečistu  Mater  Svoju  dao  za  zastupnicu,  a  mi  i  ovu  Pomoćnicu 
odbacujemo. 

Posle  toga  Nifontu  se  u  snoviđenju  javi  đavo  u  obliku  jednoga  momčeta  koji  mu  je  bio 
drug  u  bezakonjima:  stoji  on  prema  njemu  tužan,  kao  da  je  u  dubokoj  žalosti;  Nifont 
pogleda  na  njega  i  upita  ga:  Zašto  si  tako  tužan?  ‐  Đavo  odgovori:  Eto  već  je  treći  dan 
otkako si išao kod svog druga Nikodima i pokvario se. Zbog toga sam tužan, i ne mogu da 
podnosim što si me prezreo. ‐ Nifont ga upita: A zašto tebe to toliko žalosti? ‐ No đavo se 
okrenu i ne dade mu odgovora. Nifont se tog časa probudi, i jasno mu bi da je đavo tužan 
zbog njegovog pokajanja. Zato brzo ustade, hitno ode u crkvu, i uperivši um i oči u onu 
ikonu Presvete Bogorodice moljaše se dok opet ne ugleda Nju gde se osmehuje, i on oseti 
božansku sladost u srcu svom. 

Jednoga dana, idući u crkvu na molitvu, Nifont ugleda nekog čoveka kako se nepristojno 
ponaša  na  ulici,  i  osudi  ga  u  mislima  svojim.  A  kada  uđe  u  hram  Božji,  on  po  običaju 
podiže oči na ikonu i odmah ugleda Prečistu Bogorodicu sa licem gnjevnim i tužnim kako 
se odvraća od njega. Nifont se silno prepade, i spustivši pogled dole reče sebi: ʺTeško meni 
6
grešnome!  ja  jednu  radost  imađah  Vladičice!  ‐  tvoju  presvetu  ikonu;  sada  pak  i  ona 
odvraća  lice  svoje  od  mene,  a  zbog  čega,  ne  znamʺ.  Zatim,  pribirajući  svoje  misli,  on  se 
odjednom seti da je osudio grešnika, i razumede da je zbog toga Mati Gospodnja odvratila 
lice  svoje  od  njega.  Uzdahnuvši  iz  dubine  srca,  on  kroz  plač  reče:  Bože,  prosti  meni 
grešnome:  jer  prigrabih  sebi  Tvoje  dostojanstvo  i  Tvoju  vlast  i  osudih  bližnjega  svog  pre 
Tvoga  suda.  No  Ti,  Vladiko,  smiluj  se  na  mene,  jer  se  u  Tebe  nada  duša  moja.  I  evo  od 
sada nikada neću osuditi brata svoga. 

To i mnogo drugo govoraše Nifont sa suzama, pa ponovo podiže oči ka ikoni, i vide da se 
ona osmehuje kao i pre. I od toga vremena on stade vrlo strogo čuvati sebe od osuđivanja. 
I  tako  bivaše  svagda  kad  god  bi  Nifont  sagrešio  u  čemu  bilo:  ikona  Prečiste  Bogomatere 
odvraćaše lice svoje, i time se Nifont poučavaše i popravljaše. 

Jednom kada Nifont kofom vađaše vodu iz bunara, đavo ga saplete i on se obema nogama 
okliznu  i  pade  u  bunar;  i  leteći  naniže  on  se  uhvati  za  kofu  i  zavapi:  ʺVladičice,  pomozi 
mi!ʺ ‐ I tog časa on se obrete nepovređen na gredi iznad bunara. Od tada, shvativši da ga 
Bogorodica čuva, on poče svagda imati ime Njeno u svojim ustima. 

Posle  toga  Nifont  se  razbole,  i  bolovaše  od  Vaskrsa  do  Prepolovljenja,  i  u  bolesti  toj  on 
Ništa drugo ne govoraše osim: ʺHvala Bogu mome! hvala pomoćnici mojoj Prečistoj Djevi 
Materi!ʺ  ‐  U  ponedeljnik  pak  pred  sredu  Prepolovljenja  on  se  pomoli  ovako:  ʺGospode 
Bože  moj,  udostoj  me  da  se  pričestim  Svetim  Tajnama  Tvojim  u  dan  Prepolovljenja,  jer 
duša moja silno želi da se nasiti Prečistim Telom Tvojimʺ. 

Zatim  on  zaspa,  i  bi  mu  ovakvo  viđenje:  dve  presvetle  žene,  slične  mironosicama, 
prolažahu pored njegove postelje: jedna u carskoj porfiri sa maslinovom grančicom u ruci, 
a  druga,  slična  njoj,  iđaše  za  njom  i  nošaše  maleni  sasud  sa  nekom  svetinjom,  a  držaše  i 
stručac  omočen  u  sveti  jelej;  prišavši  k  postelji  one  se zaustaviše.  I  žena  u  carskoj  porfiri 
reče  drugoj:  Vidi,  Anastasija,  od  čega  boluje  ovaj  mladić?  ‐  Anastasija  joj  odgovori:  On, 
Gospođo, boluje od neuzdržljivoeti jezika svoga, jer kada je bio zdrav usta svoja zatvarao 
nije, i sada ga Gospod kažnjava da ne bi tamo bio osuđen sa svetom: jer njega Bog veoma 
ljubi  i  kažnjava  ga,  a  ti,  Gospođo,  ako  hoćeš,  pomiluj  ga  i  pomozi  mu.  ‐  Žena  u  carskoj 
porfiri odgovori: Pomilovaću ga, samo ga povedi kuda mi idemo. ‐ Anastasija uze Nifonta 
za  ruku  i  odvede  u  hram  svetih  Apostola.  Tada  Žena  u  carskoj  porfiri  reče  Anastasiji: 
Uzmi  jeleja  iz  kandila  što  gori  u  oltaru  i  pomaži  ga  od  glave  do  nogu.  ‐  Anastasija  ga 
pomaza  i  reče:  Pogledaj,  Vladičice,  evo  ja  izvrših  Tvoje  naređenje.  ‐  Osmehnu  se  Žena  u 
carskoj  porfiri  i  reče:  Ovo  je  znamenje  milosrđa,  radi  koga  dođosmo.  ‐  I  dade  Nifontu 
maslinovu  grančicu  koju  držaše  u  ruci,  govoreći:  Vidi  i  znaj  da  je  ova  grančica  od 
blagodati  Gospodnje;  ja  je  dajem  tebi,  pošto  se  sada  izli  na  tebe  milost  svemilosrdnoga 
Boga; a ti se od sada bori sa đavolima, pobedićeš ih lako kao da su trska ili seno. 

Nifont  se  pokloni  do  nogu,  i  probudivši  se  razumede  da  ovo  viđenje  bejaše  blagoslov 
Prečiste Bogorodice, i on odmah ozdravi i ustade s postelje; u utorak on se okrepi hranom, 
7
a  na  sam  dan  Prepolovljenja  ode  u  crkvu  i  ‐  sa  velikom  se  radošću  pričesti  Božanskim 
Tajnama. 

Tako blaženi Nifont, uz pomoć Božju, ispravi život svoj, odreče se sveta i postade monah. I 
dade  se  Nifont  na  podvige  i  velike  trudove,  umrtvljujući  telo  svoje  i  podjarmljujući  ga 
duhu,  i  provodeći  dane  svoje  u  suzama  i  strogom  pokajanju.  On  brižljivo  postavljaše 
stražu  ustima  svojim,  veoma  se  čuvajući  praznoslovlja,  još  više  psovanja,  vređanja  i 
klevetanja.  I  propisa  on  sebi  ovakvo  pravilo:  silno  udariti  sebe  rukom  po  licu  četrdeset 
puta  kada  mu  se  dogodi  da  iz  neopreznosti  izgovori  nepotrebnu  ili  ružnu  reč.  Ponekad 
pak  on  stavljaše  sebi  u  usta  kamen,  i  nošaše  ga  dugo  vreme  govoreći  sebi:  Bolje  ti  je, 
bezakoniče,  da  kamenje  jedeš  nego  da  izgovoriš  neku  rđavu  reč.  ‐  Često,  zatvorivši  se  u 
svojoj keliji i svukavši se, on čim bilo bijaše sebe po svemu telu tako silno, da mu ponekad 
od rana otpadahu parčad mesa sa tela. Tako se uporno boraše on s nevidljivim vragom, ali 
i  ovaj  vođaše  silnu  borbu  protiv  njega,  pričinjavajući  mu  svakojaka  zla  i  želeći  pobediti 
njegovo  nepobedivo  junaštvo.  U  vreme  molitve  đavo  mu  se  javljaše  nekad  u  vidu  ptice 
koja skakuće pred njim, nekad u vidu crnoga psa koji naleće na njega, da bi ga uplašio i 
prekInuo  mu  molitvu;  ali  ga  on  odgonjaše  krsnim  znakom.  Kada  pak  on  bivaše  gladan, 
đavo  mu  donošaše  raznovrsne  đakonije  od  ribe  i  mesa  i  ukusna  jela:  ali  je  blaženi  tada 
govorio:  Jelo  nas  Neće  postaviti  pred  Bogom;[5]  ti  đavole,  sam  jedi  svoja  jela,  ili  ih  nosi 
tamo gde ljudi od svoga stomaka prave sebi boga. Kada svetitelj bdejaše, đavo navođaše 
na njega dremež i jak san; no blaženi, čim bi osetio to, uzimao je štap i snažno tukao sebe, 
govoreći: Dadoh ti da jedeš i piješ, a ti hoćeš još i da spavaš. Evo ja ću te štapom odmoriti. ‐ 
A kada bi ponekad osetio u sebi telesnu požudu, on po čitavu nedelju nije uzimao hleba u 
usta,  i  morio je sebe glađu i žeđu  dok ne  bi umrtvio  u sebi pagubnu strast.  Kada  bi  pak 
osetio silnu žeđ, on je zahvatao vodu, stavljao je pred sebe, i posmatrajući je govorio: Kako 
je slatka ova voda! ‐ Zatim bi srknuo malo vode, zadržao je kratko u ustima, pa izbacio. A 
đavo,  ne  podnoseći  takvo  trpljenje  blaženoga,  gromko  je  uzvikivao:  Pobedio  si  me, 
Nifonte! ‐ Međutim sveti Nifont, pripisujući pobedu nad đavolima Božjoj sili i pomoći a ne 
svojim  podvizima  i  uzdržanju,  odgovarao  mu  je:  Pobeđujem  tebe  ne  ja  nego  sila  Boga 
našega koja čuva sluge svoje. 

Bog  dopusti  da  na  Nifonta  dođe  iskušenje,  da  bi  se  on,  prekaljen  kao  zlato  u  topionici, 
obreo  dostojan  blagodati  Gospodnje.  A  to  iskušenje  sastojalo  se  u  ovome:  po  dejstvu 
đavola Nifont bi umno poremećen u toku četiri godine. Stajaše jednom Nifont na molitvi 
od večera do jutra, i iznenada ču on strahovitu huku koja se nosi s desne strane na levu. 
Svetitelj se užasnu, i razmišljaše kakva je to huka; utom odmah naiđe đavo strašilno ričući 
od gnjeva, i toliko uplaši svetitelja da se svetitelju pomrači um. A kada svetitelj jedva dođe 
k sebi i htede da se pomoli Bogu i da se prekrsti, đavo napade na njega, govoreći: Ostavi 
molitvu, i ja se neću boriti s tobom. ‐ Blaženi odgovori: Nipošto te poslušati neću, nečisti 
duše! Ako ti je Bog naredio da me pogubiš, ja ću to primiti s blagodarnošću; ako pak nije, 
onda ću te pomoću Božjom brzo pobediti. 

8
‐ Đavo mu na to reče: Varaš se, Nifonte: Boga nema; jer gde je On? 

To đavo neprestano govoraše Nifontu, razvraćajući mu um i pomračujući. A svetitelj mu 
odgovoraše:  Ti,  đavole,  govoriš  kao  bezumnik,  jer:  ʺreče  bezumnik  u  srcu  svom:  nema 
Bogaʺ  (Psal.  13,  1;  52,  1).  ‐  I  htede  svetitelj  da  se  pomoli  Bogu,  ali  ne  uzmože:  ustima 
izgovaraše reči, a um mu se ne pokoravaše. I beše svetitelj u velikoj tuzi imajući pomračeni 
um. Od toga vremena on siđe s uma, i paćaše. A kada bi ponekad malo došao sebi, đavo 
mu opet ne prestajaše govoriti: ʺnema Bogaʺ. ‐ No svetitelj mu odgovaraše: Ako čak u blud 
padnem, ako ubijem, ako neko drugo zlo učinim, no ja se Hrista moga odreći neću. 

‐ A đavo mu opet govoraše: Šta veliš: ima li Hrista? Ne, nema Hrista: ja jedini držim sve i 
sva, i carujem nad svim i svačim. Ko je to tebi rekao, da Boga ima, ili da Hrista ima? 

‐ Svetitelj odgovaraše: Nećeš me prevariti, mračna silo! odlazi od mene, neprijatelju svake 
pravde! 

Međutim đavo ne odstupaše od svetog Nifonta i neprestano se boraše s njim, pomračujući 
mu  um  i  primoravajući  ga  da  rekne:  ʺnema  Bogaʺ.  Tako  svetitelj  provede  četiri  godine 
boreći  se  s  đavolom  i  primoravajući  sebe  na  molitvu.  Jednom  on  za  vreme  molitve, 
posumnjavši ima li Boga, pogleda na Spasiteljevu ikonu, i uzdahnuvši iz dubine srca pruži 
ruke svoje ka ikoni, govoreći: Bože, Bože moj, zašto si me ostavio?[6] pokaži mi jesi li Ti 
Bog i nema  li drugog  osim  Tebe, da se ne bih  priklonio  vražjem  savetu. ‐ Rekavši  to,  on 
vide gde lice Hristovo na ikoni sija kao sunce, i oseti neiskazano divan miris. Prestravljen, 
on se baci na zemlju, govoreći: Oprosti mi, Vladiko, što se sablaznih o Tebe sumnjajući u 
Tebe, Boga mog; evo, od sada verujem da si Ti Jedini Bog i Tvorac svekolike tvorevine. ‐ 
Ležeći na zemlji on podiže glavu i pogleda na ikonu Spasovu, i vide čudesnu stvar: ikona 
Gospodnja  pokretaše  oči  i  obrve  kao  živ  čovek.  Nifont  kliknu:  Blagosloven  Bog  moj  i 
blagosloveno slavno ime Njegovo sada i vavek. Amin! 

Od  toga  vremena  siđe  na  Nifonta  blagodat  Božija,  pošto  se  već  navršiše  četiri  godine 
iskušenja njegova. Posle toga lice njegovo bejaše svagda veselo i svetlo. I zbog toga se neki 
u  nedoumici  pitahu:  Šta  ovo  znači,  toliko  godina  on  hođaše  tužan,  a  sada  je  radostan  i 
veseo? 

I dobi sveti Nifont neustrašivost prema đavolima; i ismevajući ih govoraše: Gde su oni što 
tvrde da nema Boga? ‐ I pobeđivaše ih on neprestanom molitvom. 

Razmišljajući  pak  o  svojim  pređašnjim  gresima,  on  reče  sebi:  Hajdmo,  grešni  Nifonte,  u 
crkvu; ispovedimo grehe svoje Gospodu; jer tamo nas očekuje žalostivi Otac. ‐ I pođe on u 
crkvu.  A  kada  se  približi  crkvenim  vratima,  Nifont  podiže  ruke  u  vis  i  jecajući  gorko 
zavapi:  Gospode  Isuse  Hriste,  Bože  moj,  primi  mene  umrlog  dušom  i  umom!  primi 
hulnika  i  grešnika,  poganog  dušom  i  telom!  primi  bestidnog  nevaljalca,  i  ne  odvrati  lica 
Tvoga! ne reci, Vladiko, ne znam ko si, nego počuj glas moljenja moga i spasi me, jer Ti ne 

9
želiš Shmrti grešnika; i ja te neću ostaviti, niti ću odstupiti od Tebe dok me ne uslišiš i ne 
daruješ mi oproštaj grehova. 

Dok  se  on  tako  moljaše,  iznenada  nastade  silna  huka  s  neba,  i  svetitelj  kao  u  ushićenju 
ugleda  lice  muža  presvetlog  u  oblaku,  i  viđahu  se  ruke  ispružene,  kojima  on  zagrli 
blaženoga,  kao  nekada  Otac  bludnoga  sina,[7]  i  celivaše  ga,  govoreći:  Dobro  si  došao 
ovamo, izmučeno čedo moje! jer sam mnogo patio, mnogo tugovao zbog tebe. Kako srce 
goraše  očekujući  kada  ćeš  se  obratiti  k  meni,  uveče  ili  izjutra;  sada  se  radujem,  sada  se 
veselim videći gde se svim srcem obraćaš k meni. 

Ovo kasnije ispriča Nifont učeniku svome, i pri tome plakaše silno. Posle toga kada se on 
moljaše opet, javi se angeo Božji sa čašom punom mira koje izli na glavu njegovu; i napuni 
se miomirom to mesto. Isto tako kada Nifont bijaše sebe po telu zadajući sebi rane, angeo 
siđe i kađaše oko njega omiomirujući to mesto. 

U  blaženoga  Nifonta  duhovne  oči  behu  toliko  prosvećene,  da  on  znađaše  tajne  srca 
ljudskog.  Sa  angelima  on  razgovaraše  javno  kao  sa  prijateljima  svojim,  i  đavole  viđaše 
jasno. Jednom kada se on vraćaše iz crkve svete Anastasije u svoju kolibu, ugleda na kapiji 
doma  jedne  bludnice  angela  u  obliku  mladića  kako  gorko  plače,  i  upita  ga  za  razlog 
njegovog  plača.  Angeo  odgovori:  Ja  sam  od  Boga  dat  kao  čuvar  jednom  ovdašnjem 
čoveku,  koji  sada  u  ovom  domu  spava  sa  bludnicom,  i  time  me  veoma  ožalošćuje;  ne 
mogu da gledam bezakonje koje on čini. Kako da ne plačem videći u kakvu je tamu pao lik 
Božji?  ‐  Blaženi  ga  upita:  A  zašto  ga  ne  kazniš,  da  bi  on  prestao  sa  grehom?  ‐  Angeo 
odgovori:  Ja  nemam  mogućnosti  da  mu  se  približim,  jer  otkako  poče  grešiti  on  je  sluga 
đavolima,  i  ja  više  nemam  vlasti  nad  njim:  jer  Bog  stvori  čoveka  sa  slobodnom  voljom, 
pokazavši mu tesan put i širok, da ide kojim hoće. ‐ Tada sveti Nifont reče svome učeniku: 
Ništa nije smrdljivije od greha bluda; ali, ako se bludnik pokaje, onda ga Bog prima brže 
nego druge bezakonike; jer se ovaj greh javlja od prirode podsticanjem đavoljim, a izgoni 
se ova strast usrdnom molitvom, strogim postom i raznim umrtvljavanjem tela.  

Za svetitelja beše vidno i to, kako đavoli hodaju po narodu i kušaju ljude, našaptavajući im 
osuđivanje,  klevetu,  svađe  i  raznovrsne  jade.  Jednom  svetitelj  vide  jednoga  čoveka  na 
poslu; i gle, k njemu dođe đavo i stade mu šaptati na uvo; nedaleko od njega drugi čovek 
rađaše svoj posao: đavo i k ovome dođe i pošapta mu na uvo. Tada oni ostaviše svoj posao 
i  počeše  se  svađati.  A  blaženi  ustavši  reče:  O,  đavolje  lukavstvo,  kako  ti  seješ  omrazu 
među ljudima!  

Jednom  napade  na  svetog  Nifonta  demon  sujete,  i  govoraše  mu:  Ti  ćeš  od  sada  činiti 
čudesa, i proslaviće se ime tvoje po svoj zemlji, jer si ugodio Bogu. ‐ A blaženi reče tome 
demonu: Pričekaj, i ja ću ti učiniti čudo. ‐ I našavši kamen pred sobom, reče: Tebi govorim, 
kamenu:  kreni  odavde  i  pređi  na  drugo  mesto.  ‐  Ali  kamen  ostade  nepokretan.  Tada 
svetitelj reče demonu: Eto tvoj dar, đavole! ‐ i pljunu mu u lice. Zatim se pomoli Bogu, i 
đavo odmah iščeze. 
10
Jednom prilikom sveti Nifont vide neko duhovno lice, iza kojega iđaše đavo našaptavajući 
mu nečiste i hulne misli. A čovek taj, osećajući ovo đavolovo nasrtanje, često se osvrtaše i 
pljuvaše  na  đavola.  Onda  blaženi  reče  zlome  duhu:  Prestani,  đavole,  uznemiravati  sluge 
Božje! Kakva ti je korist od toga što će ta duša poći u propast? ‐ Đavo odgovori: Nema nam 
koristi  od  toga,  ali  mi  imamo  naređenje  od  cara  našega  i  od  knezova  koji  vladaju  nad 
nama,  da  se  borimo  sa  ljudima.  Ako  pak  knezovi  naši  saznadu,  da  se  mi  ne  borimo  sa 
ljudima, onda nas silno biju. 

Drugom  prilikom  blaženi  Nifont  vide  jednoga  monaha:  ide  i  šapuće  molitvu,  a  iz  usta 
njegovih  izlazi  plamen  ognjeni  i  doseže  do  neba;  sa  njim  ide  anđeo  njegov,  sa  ognjenim 
kopljem u rukama, kojim odgoni đavole od toga monaha. 

Uoči  Uskrsa,  uveče  na  Veliku  Subotu,  stajaše  blaženi  Nifont  u  crkvi  s  narodom,  i  vide 
Prečistu  Bogorodicu  sa  apostolima  i  mnoštvom  svetitelja  gde  dođe  u  crkvu  i  s 
materinskom  ljubavlju  posmatraše  prisutne  ljude.  I  veoma  se  radovaše  svakome  od  njih 
koga vide da se stara o svome spasenju, a posmatrajući one nemarne ona mahaše glavom i 
plakaše. Ipak se Ona, pruživši ruke, moljaše Bogu za sve, da svi dobiju spasenje. Videći to, 
prepodobni se ispuni  neiskazane radosti što Prečista Bogorodica  ne ostavlja hrišćane već 
im neprestano pomaže. 

Jednom, kada prepodobni Nifont spavaše, iznenada naiđe đavo sa oružjem u ruci, i jurnu 
na  njega  sa  namerom  da  ga  ubije,  ali,  zadržan  silom  Božjom,  on  ne  mogade  nikakvo  zlo 
učiniti svetitelju, i pobeže škrgućući zubima i govoreći: O, Marija! ti me svagda odgoniš od 
ovog svirepog čoveka! 

Prepodobni  Nifont  imađaše  blagodatni  dar:  da  svojim  rečima  dušekorisno  poučava  i 
utešava iskušavane. Jedan brat dođe tužan k svetitelju i upita ga: Šta da radim, oče? mene 
silno  uznemiravaju  zli  dusi:  jedem  li,  pijem  li,  stojim  li  na  molitvi,  oni  mi  našaptavaju  u 
srce čas jeresi, čas teške hule na Gospoda mog Isusa Hrista i Prečistu Mater Njegovu, i na 
svete  ikone;  i  ja  se  bojim  da  nekad  ne  siđe  oganj  s  neba  i  spali  me  živog.  ‐  Svetitelj 
odgovori: Primi, brate, moj savet. Kada se more ustalasa, kolike talase ono podiže i udara 
o kamen, a talasi se opet vraćaju u more: tako i zle pomisli koje đavo šalje utiču na dušu 
čovekovu;  i  ako  čovek  posluša  njegov  savet  i  sleduje  mu,  onda  propada,  kao  što 
propadoše  mnoga  pokorivši  se  njemu.  No  ako  čovek  koga  napadaju  hulne  pomisli  ne 
pristaje  na  njih,  nego  se,  naprotiv,  junački  bori  sa  njima  i  protivi  im  se,  pljujući  đavola, 
onda  se  zloća  đavolova  vraća  na  njega  samog,  a  taj  čovek  dobija  nagradu  od  Boga.  I  ti, 
čedo,  trpi,  protiveći  se  đavolu  molitvom  i  postom,  i  on  će  brzo  pobeći  od  tebe.  Pritom 
čuvaj  se  klevete  i  gnjeva,  jer  oni  najviše  izazivaju  hule.  ‐  Tako  poučivši  brata,  blaženi 
Nifont ga otpusti s mirom. 

Prepodobni  Nifont  ne  beše  lišen  ni  blagodatnog  dara  isceljivanja  bolesti.  Jednom  dođe  k 
njemu  neka  žena  koja  paćaše  od  zubobolje  i  moli  svetitelja  da  je  isceli.  A  on  joj  reče:  Mi 
smo  ljudi  grešni  i  nečisti,  i  ne  možemo  te  isceliti  ako  se  sam  Bog  Ne  smiluje  na  tebe.  ‐  I 
11
rekavši  to,  blaženi  Nifont  ode  u  crkvu,  pomoli  se,  i  uzevši  jelej  iz  kandila  pred  ikonom 
Presvete  Bogorodice  pomaza  bolesnici  sav otok  na  licu,  i  odmah  prestade  bol.  I  isceljena 
žena  otide  slaveći  Boga.  ‐  I  drugu  ženu  koja  mu  ranije  dostavljaše  hranu,  kada  se  ova 
razbole i beše na samrti, on isceli molitvom i učini je zdravom. 

Pored  toga  blaženi  Nifont  svojim  prozorljivim  očima  viđaše  i  duše  ljudske  po  njihovom 
izlasku iz tela. Jednom, stojeći u crkvi svete Anastasije na molitvi, on podiže oči k nebu i 
vide  nebesa  otvorena  i  mnoštvo  angela,  od  kojih  jedni  na  zemlju  silažahu,  drugi  uvis 
uzlažahu,  noseći  na  nebo  duše  ljudske.  I  dok  on  to  posmatraše,  gle,  dva  angela  iđahu  u 
visinu  noseći  neku  dušu.  I  kada  se  približiše  k  mitarstvu  za  blud,  iziđoše  mitari[8]  ‐ 
demoni  i  sa  gnjevom  rekoše:  Ta  je  duša  naša;  kako  smete  da  je  nosite  mimo?  ‐  Angeli 
odgovoriše: A kakav znak na njoj imate, te je nazivate svojom? ‐ Demoni rekoše: Ona je do 
smrti  grešila,  skvrnaveći  sebe  ne  samo  na  prirodan  način  već  i  na  protivprirodan;  osim 
toga ona je osuđivala bližnjega; i što je gore od toga, umrla je bez pokajanja. A vi, šta velite 
na to? ‐ Angeli odgovoriše: Mi nikako ne možemo verovati ni vama ni vašem ocu đavolu, 
dok ne upitamo angela hranitelja ove duše. ‐ A kad njega upitaše, on reče: Zaista, mnogo je 
grešila ta duša; ali otkako se razbole, ona poče plakati i ispovedati grehe svoje Bogu; i ako 
joj  je  Bog  oprostio,  to  On  zna  zašto,  On  ima  vlast;  i  slava  pravednom  sudu  Njegovom!  ‐ 
Tada angeli, posramivši demone uđoše s dušom na nebeska vrata. 

Potom ugleda blaženi gde angeli nose drugu dušu, a demoni istrčaše k njima i vikahu: Što 
vi  nosite  duše  ne  upoznavši  ih,  kao  na  primer  tu  koju  nosite,  a  ona  je  srebroljubiva, 
bludna, zlopamtljiva, poharu je izvršila! ‐ Angeli odgovoriše: Mi to dobro znamo; i mada 
je sve to ona i učinila, ali je plakala i tugovala, ispovedala grehe i davala milostinju; zbog 
toga  joj  je  Bog  i  oprostio.  ‐  Na  to  demoni  počeše  negodovati:  Ako  je  ta  duša  dostojna 
milosti  Božje,  onda  uzmite  grešnike  iz  celoga  sveta!  I  rašta  bismo  se  mi  onda  trudili!  ‐ 
Angeli im odgovoriše: Svi grešnici koji smireno sa suzama ispovedaju grehe svoje, dobiće 
oproštaj  po  milosti  Božjoj;  a  koji  umiru  bez  pokajanja,  njima  će  suditi  Bog.  ‐  Pošto  tako 
posramiše zle duhove, angeli prođoše. 

Još  vide  svetitelj  kako  angeli  uznose  dušu  jednog  čoveka  bogoljubivog,  celomudrenog  i 
milostivog, i koji imađaše ljubav k svima. Ugledavši ovu dušu demoni škrgutahu zubima. 
Angeli pak Božiji izlažahu iz nebeskih vrata u susret toj duši i pozdravljahu je, govoreći: 
Slava Tebi, Hriste Bože, što je nisi ostavio  u rukama  vražijim, nego si  je izbavio iz  pakla 
preispodnjeg. 

Posle nekog vremena blaženi Nifont vide gde demoni dušu jednu vuku u pakao. To beše 
duša jednoga roba, koga gospodar kinjaše glađu i batinama; a on, ne podnoseći mučenje, 
nahuškan demonom, uze konopac i obesi se. Stoga njegov angeo hranitelj iđaše poizdalje i 
plakaše gorko, a demoni se veseljahu. Plačućem angelu bi naređeno od Boga da ide u grad 
Rim i čuva jedno novorođenče, koje tamo u to vreme krstiše. 

12
Vide prepodobni i još jednu dušu koju angeli nošahu na vazduhu, a njih sretahu vojske i 
vojske demona; i oni još ne behu došli do četvrtog mitarstva, a demoni oteše iz ruku svetih 
angela tu dušu i ismevajući je baciše u bezdan. To beše duša jednoga klirika crkve svetog 
Elevterija.  Taj  klirik  stalno  gnjevljaše  Boga  bludom,  vračanjem  i  pljačkom;  a  umre 
iznenada bez pokajanja, i postade radost demonima. 

Prepodobni podiže u Carigradu crkvu u ime Prečiste Bogorodice, življaše pri njoj, i mnoge 
neverne  obraćaše  ka  Hristovoj  veri.  Đavo,  ne  podnoseći  to  što  Nifont  otrže  mnoge  od 
demonske zablude, dođe na njega sa mnoštvom demona, oko hiljadu njih; i noću napavši 
na  njega  hoćahu  da  ga  muče,  i  obitalište  njegovo  napuni  se  demona.  No  on  im  zapreti 
silom  krsnom,  i  uz  pomoć  Božiju  i  saradnju  svetog  angela,  on  hvataše  svakoga  od  njih 
posebno i udaraše im po hiljadu batina, dok se oni ne zakleše njemu da se neće prikučiti 
čak ni mestu gde se spominje Nifontovo ime. 

Razgovarajući  jednom  sa  bratijom  o  duševnoj  koristi,  Nifont  se  opomenu  jedne  stvari  i 
ispriča je bratiji, govoreći: Bejaše u ovome gradu u jednoga velikodostojnika rob po imenu 
Vasilije,  po  zanatu  krojač,  rđave  naravi,  oskvrnitelj,  nepokoran  i  tvrdica;  on  sve  svoje 
vreme gubljaše u igrama i u nečistim telesnim gresima sa bludnicama, i ne slušaše savete 
svoga  gospodara.  No  divnim  promišljanjem  milosrdnog  Gospoda  njemu  bi  ustrojeno 
spasenje  na  sledeći  način:  zbog  grehova  ljudskih,  po  dopuštenju  Božjem,  nastupi  velika 
glad,  i  gospodari  počeše  zbog  oskudice  u  hrani  otpuštati  svoje  robove;  tako  i  Vasilija 
otpusti  njegov  gospodar.  Vasilije ode, i prvoga dana  prodade  svoje  odelo da sebi  nabavi 
hranu: Zatim poče hoditi nag i prositi milostinju; a beše zima, i on se smrzavaše i ceptijaše 
od  mraza.  Naposletku,  iznemogao  on  leže  na  jednoj  ulici;  i  uskoro  mu  istruleše  prsti  na 
nogama, pa mu zatim otpadoše i same noge. Trpeći sve to, Vasilije smatraše da mu je to 
kazna  za  grehe  njegove,  i  ništa  drugo  ne  govoraše  sem:  ʺHvala  Bogu  za  sve!ʺ  Tako 
provede  on  dva  meseca  ležeći  na  ulici  bez  krova  nad  glavom,  plačući  i  ridajući  zbog 
grehova svojih. Desi se da tim putem naiće neki hristoljubac po imenu Nikifor. Ugledavši 
paćenika  Vasilija,  on  naredi  slugama  svojim  da  ga  odnesu  njegovoj  kući.  Tamo  ga  s 
ljubavlju  zbrinu,  svojim  rukama  nameštajući  mu  postelju  i  hraneći  ga.  Nakon  pak  dve 
nedelje, u subotu, bolesni Vasilije poče govoriti: Dobro ste došli, sveti angeli! odmorite se 
malo, pa ćemo poći. A oni mu rekoše: Ne! nego hajde brže, jer te Gospod zove. ‐ Vasilije 
odgovori: Pričekajte me malo, dok vratim dug; uzeo sam od jednog mog prijatelja u zajam 
deset lepti, a još mu ih nisam vratio; eda me zbog toga đavo ne bi zadržao u vazduhu. ‐ 
Anđeli  pričekaše  dok  Vasilije  sabra  deset  lepti  i  posla  ih  kome  beše  dužan,  pa  onda 
predade duh svoj Bogu. Eto vidite, deco, ‐ završi svoje kazivanje sveti Nifont ‐, kakvi  su 
sudovi Božji, i kakvim sve načinima On spasava grešnika. 

Jednom blaženi Nifont sa svojim učenikom dođe na molitvu u crkvu, koja se nalažaše kraj 
takozvanih  Aponijevih  palata.  U  crkvi  arhijerej  služaše  božanstvenu  službu.  I  gle,  u 
svetitelja  se  otvoriše  duhovne  oči,  i  on  ugleda  oganj  koji  siće  s  neba  i  pokri  oltar  i 
arhijereja;  a  za  vreme  pojanja  ʺSvjatij  Božeʺ  pojaviše  se  četiri  angela  i  pevahu  zajedno  sa 

13
pevačima.  A  kada  se  čitaše  Apostol,  vide  blaženi  svetog  apostola  Pavla  gde  otpozadi 
nadzirava onoga što čita. Kada se pak čitaše Evanđelje, onda reči kao svetilnici uzlažahu 
na nebo. A kada se prenošahu Darovi, svuče se crkvena zavesa i otvori se nebo, i oseti se 
divan  miomir;  zatim  stadoše  silaziti  angeli  pevajući:  ʺSlava  Hristu  Bogu!ʺ  Oni  donesoše 
prekrasno  Detence,  postaviše  ga  na  diskos,  a  sami  okružiše  presto  i  služahu  Česnim 
Darima; dva pak serafima i dva heruvima, lebdeći nad glavom njegovom zakriljivahu ga 
krilima svojim. Kada nastade vreme osvećenja Darova i izvršenja Strašne Tajne, jedan od 
najsvetlijih angela pristupi, i uzevši nož zakla Detence, i krv Njegovu istoči u svetu čašu, a 
Detence  položivši  na  diskos  sam  s  pobožnošću  ponovo  stade  na  svoje  mesto.  Potom 
nastade pričešćivanje Božanskim Tajnama, i vide blaženi da u nekih pričasnika lica behu 
svetla kao sunce, a u drugih tamna i mračna kao u crnaca. Prisutni angeli motrahu kako ko 
pristupa svetom Pričešću: one koji se dostojno pričešćivahu oni veličahu, a odvraćahu se i 
gnušahu  onih  koji  to  nedostojno  činjahu.  A  kad  se  završi  sveta  služba,  sveti  Nifont  vide 
gde se Detence odjednom opet obrete celo u rukama angelskim, i uznese se na nebo. ‐ Ovo 
kasnije sam prepodobni ispriča svome učeniku, koji i zapisa to na korist mnogima.  

Jednom sveti Nifont, idući u crkvu Prečiste Bogorodice, koju sam podiže, vide gde putem 
ide  crnac, vrlo  tužan:  a to  bejaše  knez  demonski; za njim iđahu i drugi demoni.  Kada  se 
približiše i čuše crkveno pojanje, manji demoni počeše koriti svoga kneza, govoreći: Vidi 
kako se ime Isusovo proslavlja od onih koje mi nekada držasmo u svojoj vlasti. A gde je 
naša sila? Sva je pobeđena, i carstvo naše razoreno je. ‐ Tako demoni korahu svoga kneza, 
a on im odgovori: Ne žalostite se zbog toga, ne tugujte, jer ću ja skoro učiniti da hrišćani 
ostave Isusa, i slaviće nas.  

Kada oni malo odmakoše, sretoše tridesetoricu ljudi. Knez demonski pristupi k jednom od 
njih  i  prošapta  mu  na  uvo:  ovome  odmah  pade  neki  mrak  na  um,  i  on  poče  govoriti 
sramotne reči, smejati se i pevati bezobrazne pesme. Zatim oni sretoše jednoga svirača koji 
iđaše i sviraše. Blaženi Nifont ugleda gde jedan demon vezuje sve ostale jednim konopcem 
i vuče ih za sviračem, i svi oni idu za njim igrajući i skačući; a mnogo naroda pridruži im 
se, i iđaše pevajući sramne pesme i igrajući: jer ih demoni vucijahu zakačivši im udicama 
srce. Jedan pak bogat čovek koji posmatraše to iz svoje kuće, dade sviraču leptu, da pred 
njim  poigraju.  Kada  svirač  spusti  leptu  u  svoj  cep,  demoni  je  uzeše  i  poslaše  u  pakao 
svome ocu Satani, sa ovakvom porukom: Raduj se, oče naš! evo Alazion, knez naš, šalje ti 
ovu  žrtvu,  koju  neprijatelji  naši  hrišćani  prinesoše,  davši  pare  za  igre.  ‐  Primivši  dar, 
Satana  se  obradova  i  reče:  Starajte  se,  deco,  da  raste  žrtva  naša,  i  pobeđujte  hrišćane!  ‐  I 
zatim opet vrati leptu u džep sviraču. 

Blaženi Nifont, videći to duhovnim očima, sa bolom reče: O, teško onima koji preko igara 
prinose  žrtvu  demonima.  ‐  I  poučavaše  slušaoce  da  se  čuvaju  skarednih  i  nepristojnih 
igara, pošto su od đavola. 

14
Jednom posle molitve svetitelj bi u ushićenju, i vide polje ogromno, podjednake dužine i 
širine,  i  na  njemu  stajaše  mnoštvo  demona,  razdeljenih  na  pukove;  pukova  beše  svega 
trista  šezdeset  pet  ‐  prema  broju  teških  grehova.  Jedan  najmračniji  demon  prebrojavaše 
vojnike, raspoređivaše pukove kao za bitku, i govoraše: Na mene gledajte, i ničega se ne 
bojte,  jer  sila  moja  biće  s  vama!  ‐  Neki  demoni  doneše  mnoštvo  raznovrsnog  oružja  i 
razdadoše na pukove. Zatim đavo knez dade svakome puku silu vračanja i mađija, i pusti 
ih po svoj zemlji protiv Crkve Hristove. 

Kada blaženi Nifont posmatraše to, odjednom bi glas k njemu: Okreni se, Nifonte, na istok 
i pogledaj. ‐ On se okrenu i ugleda čisto i divno polje i na njemu, daleko više nego demona 
na suprotnoj strani, stajaše bezbrojno mnoštvo, stotine i stotine hiljada i hiljada vojnika u 
belim haljinama, svi naoružani kao za bitku. Utom naiće neki muž svetliji od sunca, i reče: 
Tako  naređuje  Gospod  Savaot:  idite  po  svoj  zemlji,  pomažite  hrišćanima  i čuvajte  njihov 
život. ‐ Videvši to, prepodobni proslavi Boga koji pomaže Crkvi Svojoj. 

Kada se pak prepodobni Nifont već približi starosti, nastade vreme njegovog arhijerejstva, 
što  mu  bi  predskazano  od  Boga  kroz  sledeće  viđenje:  pokaza  se  pred  njim  neko  polje, 
prepuno  ovaca  kojih  beše  do  hiljade  hiljada,  ali  u  njih  ne  beše  pastira.  Blaženi  pomisli  u 
sebi: Kako to, zar se ove ovce bez pastira ne boje vuka? ‐ I tog trenutka preda nj stupi muž 
svetozaran,  sličan  svetom  apostolu  Pavlu,  i  reče:  Što  ti  stojiš  dokon  i  posmatraš  carske 
ovce; zašto ih ti ne paseš? ‐ Odgovori blaženi Nifont: Eda li ću ja pasti carske ovce, ja koji 
nisam naučen takvome poslu i veoma sam slab? ‐ A pojavljenik reče: Tebi Car naređuje da 
ih  malo popaseš, pa ćeš  se potom  upokojiti i  veliku  nagradu  dobiti. ‐ I  rekavši to  on  mu 
dade žezal, uruči mu ovce i tor, pa otide. 

Prenuvši se, blaženi razmišljaše šta ovo znači. I bi mu jasno, da pojavivši se muž jeste sveti 
apostol  Pavle,  a  ovce  ‐  ljudi,  a  tor  ‐  Crkva.  I  on  se  veoma  uplaši  da  ga  na  neki  način  ne 
postave  za  episkopa  u  carskom  gradu.[9]  I  reče  Nifont  sebi:  ʺTako  li  ja  umolih  Boga,  da 
ni.nad  kim  ne  budem  vlastelin?  I  eto  On  hoće  da  mi  podari  vlast.  No,  postupiću  kao 
prorok Jona, i pobeći ću odavdeʺ. ‐ Onda uze svoga učenika, izađe iz svoje kelije, i sede na 
lađu.  Pri  tihom  vetru  lađa  brzo  stiže  u  Aleksandriju,  gde  tada  beše  episkopom 
Aleksandar,[10]  koji  upravljaše  Crkvom  posle  Petra,  postradalog  za  Hrista  pod 
Dioklecijanom.  Tog  istog  dana  stigoše  u  Aleksandriju  žitelji  grada  Konstancije  sa  ostrva 
Kipra,  i  moljahu  arhiepiskopa  Aleksandra  da  im  postavi  za  episkopa  čoveka  koji  je  po 
njegovom  mišljenju  dostojan  toga,  pošto  se  beše  prestavio  njihov  pastir  Hristofor,  čovek 
svet i čestan. Arhiepiskop im reče: Počekajte malo, dok mi Bog ukaže na takvoga čoveka. 

I  tu  noć  arhiepiskop  vide  svetog  apostola  Pavla  koji  ga  pitaše:  Kota  ćeš  postaviti  za 
episkopa u gradu Konstanciji? 

‐  Arhiepiskop  odgovori:  Ne  znam;  koga  Bog  hoće.  ‐  Javljenik  reče:  Bog  će  ti  ukazati 
dostojnoga, samo budi sutra sa svim klirom u crkvi i posmatraj one što ulaze; i koga vidiš 
da po svemu liči na mene, njemu i uruči pastvu. 
15
Sutradan  izjutra  patrijarh  seđaše  u  crkvi  i  posmatraše  one  što  ulaze,  ko  će  biti  sličan 
javivšem  se.  A  Nifont,  ne  znajući  ništa  o  tome,  pođe  u  crkvu,  i  putem  govoraše  svome 
učeniku:  Osećam  u  srcu  neku  tugu,  a  i  radost.  Eda  li  nam  se  neće  desiti  što?  ‐  I  sa  tim 
rečima  on  uđe  u  crkvu.  A  patrijarh,  ugledavši  ga,  reče  svome  arhiđakonu:  Pogledaj, 
Atanasije, ne liči li onaj čovek po licu na ikonu svetog apostola Pavla? 

‐ Arhiđakon odgovori: Da, oče, zaista je tako, i dostojan je pasti Hristovu Crkvu: jer vidim 
angela  Božja  gde  ide  s  njim  i  razgovara;  osim  toga  na  njegovoj  glavi  vidi  se  kruna  od 
dragog kamenja. 

Tada  patrijarh  prizva  svetitelja,  celiva  ga,  i  oni  sedoše.  Arhiđakon  s  osmehom  reče 
Nifontu:  Ono  od  čega  si  bežao,  oče,  na  to  si  sada  i  protiv  svoje  volje  došao.  ‐  A  kada 
blaženi saznade šta će s njim biti, uzdahnu i reče: O, teško meni! grešan sam ja i nedostojan 
da mi se takva vlast da! ‐ Patrijarh odgovori: O, kada bih ja bio tako nedostojan! 

I  rekavši  to,  patrijarh  ustade,  i  otpoče  božanstvenu  liturgiju,  i  posveti  prepodobnoga 

Nifonta u stepen klirika; zatim ga u toku nekoliko dana posveti za đakona i prezvitera; a 
posle  toga  uzdiže  ga  i  u  arhijerejski  čin,  pri  sveopštoj  radosti  svih  zbog  takvog  pastira, 
ukazanog Bogom. 

Po  postavljenju  svom  za  episkopa,  blaženi  Nifont  provede  u  Aleksandriji  tri  dana, 
razgovarajući  sa  tamošnjim  svetim  muževima.  Posle  toga  patrijarh  otpusti  Nifonta  na 
njegov presto, poslavši s njim radi ukazivanja mu počasti arhiđakona svog i druge svete 
muževe. Oni stigoše  u Kiparski grad Konstanciju četvrtoga  septembra;  i  izaslanici,  pošto 
ga ustoličiše, vratiše se u Aleksandriju, slaveći Boga. 

Svetitelj Božji Nifont poče usrdno pasti stado Hristovo, starajući se o spasenju njihovom. 
Beše on pravi otac sirotanima, i udovicama, besplatni lekar bolesnicima i dobrotvor; usto 
činjaše  on  razna  čudesa  koja  je  nemoguće  popisati.  Zbog  toga  on  beše  veoma  voljen  i 
poštovan od sviju. 

Budno  i  neumorno  starajući  se  o  svojoj  pastvi,  blaženi  Nifont  jednoga  dana  u  podne 
ugleda ogromnog crnca gde ulazeći u grad, tobož sav slomljen, oslanja se na štap, i često 
se  odmara  putem.  Svetitelj  poznade  da  je  to  đavo,  pa  povika  k  njemu:  Tebi  govorim, 
svepogani, zašto si i kako si smeo doći ovamo? ‐ Crnacʺpogledana njega s gnjevom, kao da 
hoće da ga proguta, i reče: Čuh da si ovde, pa dođoh da te sa ovcama tvojim porušim. ‐ 
Svetitelj mu na to reče: Slabotinjo, ti si sam srušen, a mene li hoćeš da srušiš? Ja sam video 
jednoga  podvižnika  koji  se  boraše  s  vama,  i  trideset  vas  ratovaše  s  njim,  ali  vi  svi 
izNemogoste u borbi. Ko onda da se ne nasmeje vašoj nemoći!‐ Đavo onda reče: Ne čudi 
se tome! o, da mi je pređašnje sile, ja bih te vrlo lako srušio. .Ali od kako Isus bi raspet, ja 
sam zaista nemoćan. ‐ Svetitelj odgovori: I sada, ako se Hristu mome pomolim, šta će biti s 
tobom, bestidniče? ‐ Ja znam, odgovori đavo, da ti mnogo možeš; ali, nemoj mi učiniti zlo, 

16
jer ću evo otići iz tvoga grada, i više mu se neću približiti. ‐ Videvši to, svetitelj zablagodari 
Bogu što ga čuva i što pastvu njegovu štiti od zlog demona. 

Pošto je neko vreme upravljao Crkvom Hristovom, sveti Nifont se približi končini svojoj, 
koju  on  uznade  na  tri  dana  ranije.  Tada  dođe  k  njemu  i  veliki  Atanasije,  ondašnji 
arhiđakon,  no  koji  zatim,  po  prestavljenju  patrijarha  Aleksandra,  primi  presto 
Aleksandrijske Crkve.[11] Atanasija Bog blagovremeno obavesti o bliskoj končini svetoga 
Nifonta; stoga on dođe sa svim klirom svojim da se oprosti sa ugodnikom Božjim i da mu 
da poslednji celiv. Sveti Nifont, ugledavši Atanasija, upita ga: Zašto si se namučio, blaženi 
oče,  da  dođeš  k  meni,  grešnome  čoveku?  ‐  Atanasije  odgovori:  Doznadoh  da  ti  sutra 
odlaziš  u  gornji  Jerusalim,  pa  dođoh  da  porazgovaram  s  tobom.  Molim  te,  kada 
predstaneš  prestolu  Božjem,  pomeni  i  mene  tamo,  da  i  ja  obretem  milost  u  Gospoda.  ‐ 
Svetitelj na to reče: 

I ti, oče, kada prinosiš Strašnu Žrtvu, pominji i moju ubogost. 

Te noći sveti Nifont se dugo moli za sebe i za svoju pastvu. I javi mu se angeo Gospodnji 
sa  utehom  i  izvešćem  da  mu  je  ugotovljen  večni  pokoj.  U  vreme  pak  jutarnjeg 
bogosluženja  počeše  ga  mučiti  teški  bolovi  u  telu,  stoga  on  reče  svome  učeniku:  Čedo, 
prostri  mi  rogožu  na  zemlji.  ‐  Kada  učenik  uradi  to,  sveti  Nifont  leže  na  rogožu  veoma 
bolestan. A kada se razdani, k njemu dođe Atanasije Veliki i sevši pored njega upita: Oče, 
ima  li  kakva  korist  od  bolesti  čoveku  ili  ne?  ‐  Svetitelj  odgovori:  Kao  što  zlato  kada  ga 
prekaljuju  u  ognju  uklanja  rđu,  tako  i  čovek  bolujući  očišćuje  se  od  grehova  svojih.  ‐ 
Zatim, poćutavši malo, zaplaka. Posle toga se osmehnu, i lice mu zasija, i on reče: Dobro 
ste došli, angeli sveti! ‐ Malo kasnije, on reče: Radujte se, mučenici sveti! ‐ i lice mu još jače 
zasija. Kratko vreme zatim on opet reče: Blagodat vam, proroci blaženi! 

Tada se i svetom Atanasiju otvoriše duhovne oči, i on vide da blaženoga pozdravljaju svi 
likovi[12]  svetitelja,  svaki  lik  posebno.  Zatim  Nifont  radosno  reče:  Pozdravljam  vas 
sveštenici,  prepodobni,  i  svi  sveti!  ‐  Onda  ućuta.  I  malo  zatim  on  uskliknu:  Raduj  se, 
Obradovana,  divna  svetlosti  moja,  pomoćnice  moja  i  kreposti,  blagosiljam  Te,  Blaga,  jer 
pamtim milost i blagodat Tvoju! 

Posle  toga  on  umuče,  i  zasija  se  lice  njegovo  kao  sunce,  tako  da  se  svi  prisutni 
zaprepastiše. Pritom se osećaše i veoma mirisav miomir. Uskoro zatim bi glas s neba koji 
ga  prizivaše  u  večni  pokoj.  I  tako  predade  on  česnu  i  svetu  dušu  svoju  u  ruke  Božije 
decembra dvadeset trećeg. 

I  bi  plač  i  ridanje  veliko  u  svemu  gradu.  I  pogreboše  svetoga  Nifonta  svečano  u  velikoj 
crkvi svetih Apostola, slaveći milosrdnog prema grešnicima a divnog u svetima Oca i Sina 
i Svetoga Duha vavek, amin. 

  

17
  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PAVLA,  

episkopa Neokesarijskog 

  

SVETI  otac  naš  Pavle,  budući  episkopom  Neokesariskim,  toliko  postade  čuven  po 
vrlinama,  da  slavno  ime  njegovo  dođe  do  ušiju  i  Likinija[13]  koji  tada  carovaše  im  u 
Nikomidiji.  Likinije,  počevši  žestoko  goniti  hrišćane,  posla  ljude  te  mu  svetoga  Pavla 
dovedoše  na  sud.  Car  tiranin  najpre  se  postara  da  svetitelja  zaplaši  raznim 
zastrašivanjima; zatim ga stavi na teške muke. Svetitelj tako junački podnošaše sve muke, 
da  i  cara  i  sve  prisutne  zaprepasti  njegovo  neuporedljivo  junaštvo  i  trpljenje.  Posle  toga 
svetitelj  bi  podvrgnut  ovakom  mučenju:  usijanu  gvozdenu  ploču  kovač  kleštama  metnu 
na  dlan  svetitelju,  onda  dlan  druge  ruke  svetiteljeve  položi  preko  te  usijane  ploče,  pa 
zatim stavi obruč preko dlanova, steže ga, i tako držaše dok se usijana ploča ne ohladi. Od 
toga se žile i mišići na svetiteljevim rukama potpuno umrtviše, te on više nije bio u stanju 
vladati  svojim  prstima.  Zatim  svetog  stradalca  poslaše  u  progonstvo  u  tamnicu,  Na 
obalama reke Eufrata. 

Kada se car Konstantin Veliki konačno zacari na Istoku, tada biše pušteni na slobodu svi 
hrišćani  koji  su  se  nalazili  po  tamnicama  i  u  progonstvu,  i  svaki  se  vrati  u  svoju 
postojbinu. Tada se i sveti otac naš Pavle vrati u Neokesariju na svoj episkopski presto, i 
blistaše vrlinama kao i ranije kada je bio pustinjak. 

Kada se 325. godine u Nikeji sastade Prvi Vaseljenski Sabor, na njemu učestvovaše i sveti 
otac Pavle, sa ostalim svetim Ocima. Sveti Pavle beše jedan iz tamošnjih bogonosnih Otaca 
koji  na  telu  svom  nošahu  rane  Gospoda  Isusa.  Od  prisutnih  na  Saboru  Otaca:  neki  behu 
lišeni ruku, neki ušiju, neki nosa, neki oka, a neki imađahu neku drugu povredu na telu; 
drugi  za  Hrista  behu  pretrpeli  bijenje,  lomljenje  kostiju,  iščašivanje  zglobova,  paljenje 
ognjem,  struganje  raznih  delova  tela.  Sve  to  behu  sjajna  svedočanstva  ljubavi  njihove 
prema  Gospodu  Hristu.  Meću  prisutnim  svetim  Ocima  i  blaženi  Pavle  imađaše  na  telu 
svedočanstva svoga stradanja za Hrista: ožiljke od batina i ruke sagorene i onesposobljene 
za  rad.  Pošto  trista  osamnaest  bogonosnih  Otaca  na  Saboru  osudiše  Arija  i  predadoše 
anatemi, svi zajednički posetiše cara Konstantina. Pri tome blaženi car uze ruke blaženoga 
Pavla,  celiva  ih,  pa  prislanjajući  ih  na  svoje  oči  i  druge  delove  tela  izgovori  ove 
nezaboravne  reči:  ʺNikad  nije  dosta  celivati  ove  ruke  koje  za  Hrista  Boga  našeg  biše 
sažežene i umrtvljeneʺ. 

Posle Sabora blaženi Pavle se vrati u svoj grad na arhijerejski presto, i upravljavši Crkvom 
dosta godina, on s mirom otide ka Gospodu i dobi od Njega venac ispovedništva. 

18
  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

SHINONA 

  

OVAJ sveti mučenik postrada za Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

DAVIDA DVINSKOG 

  

PERSIJANAC  po  ocu  i  Jermenin  po  majci,  sveti  David  postradao  zato  što  se  obratio  ka 
Hristu, 693. godine. Pogreben u gradu Ečmiadzinu. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

HRISOGONA 

  

NAJPRE bio eparh solunski, a zatim mučenik Hristov. 

  

  

SPOMEN OSVEĆENjA 

VELIKE HRISTOVE CRKVE = SVETE SOFIJE 

u Carigradu 

  

  

19
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

TEOKTISTA,  

arhiepiskopa Novgorodskog 

  

KAO  nastojatelj  Novgorodskog  Blagoveštenskog  manastira  II  bio  postavljen  za 

arhiepiskopa  Novgorodskog.  Kao  arhiepiskop  podigao  dve  crkve  u  Novgorodu.  Nakon 
osmogodišnjeg  upravljanja  pastvom  on  se,  iz  ljubavi  prema  usamljeničkom  molitvenom 
tihovanju, povukao u Blagoveštenski manastir. Sveti molitvenik upokojio se 1310. godine. 
Svete  mošti  njegove  počivaju  u  Jurjevom  manastiru;  one  se  proslavile  čudesnim 
isceljenjima. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NAUMA OHRIDSKOG ČUDOTVORCA 

  

VETI Naum ‐ učenik ravnoapostolnih učitelja Slovenskih svetog  Kirila i Metodija i jedan 
od  Petočislenika,  koji  su  najrevnosnije  sarađivali  onim  apostolima  Slovenskim.  Sveti 
Naum  putovao  je  u  Rim,  gde  se  proslavio  čudotvornom  moći  kao  i  velikom  učenošću. 
Beše znalac mnogih jezika. Iz njegovih se očiju izlivala isceliteljska sila,  koja je isceljivala 
bolesnike koji su sa verom samo pogledali u oči svetog ugodnika Božijeg. Pri povratku iz 
Rima  sveti  Naum  i  Kliment  se  nastaniše,  pomoću  cara  Borisa  Mihaila,  na  obalama 
Ohridskog jezera. Dok je sveti Kliment delovao kao episkop u Ohridu, dotle je sveti Naum 
osnovao  na  južnoj  obali  jezera  manastir,  koji  i  dan  danas  krasi  tu  obalu,  ‐  kao  što  ime 
svetog  Nauma  krasi  istoriju  slovenskog  hrišćanstva  ‐,  i  koji  je  kroz  vekove  i  vekove  bio 
izvor  čudotvorne  sile  i  utočište  bolnim  i  nevoljnim.  Oko  svetog  Nauma  sabralo  se  beše 
mnoštvo  monaha  odasvud  sa  Balkana.  Sveti  Naum  je  bio  mudar  učitelj,  jedinstven 
rukovođ  monaha,  odlučan  podvižnik,  čudotvoran  molitvenik  i  duhovnik.  Neumorni 
trudbenik  sveti Naum se osobito trudio na prevođenju Svetoga  Pisma, i ostalih crkvenih 
knjiga,  sa  grčkog  jezika  na  slovenski.  Činio  je  čudesa  za  života  i  po  smrti.  Njegove 
čudotvorne mošti i dan danas zadivljuju mnogobrojnim čudesima, naročito iscelenjima od 
teških  bolesti,  ponaosob  ludila.  Upokojio  se  u  prvoj  polovini  desetoga  veka  i  preselio  u 
radost Hrista ljubljenoga. 

  

20
  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Psal. 123, 68. 

2. To je bilo polovinom drugoga veka. 

3. U severnom delu Male Azije. 

4. Protovestiarije ‐ glavni nadzornik carske garderobe na Carigradskom dvoru. 

5. Sr. 1 Kor. 8, 8. 

6. Psal. 21, 1; Mt. 27, 46; Mk. 15, 34. 

7. Sr. Lk. 15, 20 

8. Mitar ‐ carinik; mitarstvo ‐ duhovna carinarnica. 

9. Tojest u Carigradu. 

10. Sveti  Aleksandar  bio  patrijarhom  Aleksandrijskim  od  312.  do326.  godine;  spomen 
njegov praznuje se 29. maja. 

11. Sveti Atanasije Veliki praznuje se 18. januara i 2. maja. 

12. Lik  (=  Horda);  zbor,  sabor,  skup,  hor,  vrsta,  red;  angeli  sačinjavaju  zaseban  lik, 
apostoli zaseban, i tako redom: proroci, mučenici, prepodobni... 

13. Likinije ‐ carovao od 307. do 324. godine u istočnoj polovini Rimske carevine.  
 

21