Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
25. DECEMBAR 
  

  

‐ ROĐENjE GOSPODA I BOGA I SPASA NAŠEGA ISUSA HRISTA 

POVEST O ROĐENjU GOSPODA BOGA i SPASA NAŠEG ISUSA HRISTA 

POVEST O POKLONjENjU MUDRACA 

‐ SPOMEN VITLEJEMSKIH PASTIRA koji prvi videše novorođenog Gospoda 

 
ROĐENjE 

GOSPODA I BOGA I SPASA NAŠEGA ISUSA HRISTA 

  

A KAD se navrši vreme posla Bog Sina Svog Jedinorodnog (Gal. 4, 4), da spase rod ljudski. 
I  kad  se  ispuni  devet  meseci  od  blagovesti,  koju  javi  arhangel  Gavril  Presvetoj  Djevi  u 
Nazaretu govoreći: Raduj se, blagodatna! ... evo začećeš i rodićeš Sina (Lk. 1, 28. 31), ‐ u to 
vreme  iziđe  zapovest  od  ćesara  Avgusta,  da  se  popiše  sav  narod  u  carevini  rimskoj. 
Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni 
dođe  s  Presvetom  Djevom  u  Vitlejem,  grad  Davidov,  jer  oboje  behu  od  carskog  kolena 
Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i 
Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčar sku, gde 
pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra 
rodi Presveta Djeva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što 
Ga  je  i  začela  bez  greha,  od  Duha  Svetoga  a  ne  od  čoveka,  ona  Ga  sama  povi  u  lanene 
pelene, pokloni Mu se kao Bogu, i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu 
se  pokloni  kao  božanskom  plodu  devičanske  utrobe.  Tada  dođoše  i  pastiri  iz  polja, 
upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I čuše pastiri mnoštvo 
angela Božjih gde poju: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 
2, 14). U  to  vreme  stigoše  i  tri mudraca s Istoka  vođeni čudesnom zvezdom, s darovima 
svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se, kao Caru nad carevima, i darivaše 
Ga darovima svojim (Mt. 2, 11). 

Tako  dođe  u  svet  Onaj,  čiji  dolazak  bi  prorečen  od  proroka,  rodi  se  onako  kako  bi 
prorečeno:  od  Prečiste  Djeve,  u  gradu  Vitlejemu,  od  kolena  Davidova  po  telu,  u  vreme 
kada  više  ne  beše  u  Jerusalimu  cara  od  roda  Judina,  nego  carovaše  Irod  tuđin.  Posle 
mnogih  Svojih  praobraza  i  nagoveštenja,  izaslanika  i  vesnika,  proroka  i  pravednika, 
mudraca  i  careva,  najzad  se  javi  On,  Gospodar  svega  i  Car  nad  carevima,  da  izvrši  delo 
spasenja ljudskog, koje ne mogahu izvršiti sluge Njegove: ni angeli, ni ljudi, niti ma koje 
drugo stvorenje. Jer je trebalo spasti ljude od greha, smrti i đavola. A samo je Bog jači od 
đavola i njegovih glavnih zlotvornih sila: greha i smrti. To spasenje je izvršio ovaploćeni 
Bog ‐ Bogočovek Hristos Isus, koji u Bogočovečanskom telu Svom ‐ Crkvi i spasava ljude 
od  greha,  smrti  i  đavola,  spasava  ih  svetim  božanskim  Tajnama  i  svetim  evanđelskim 
vrlinama.  Zato  Njemu  neka  je  večna  slava  i  hvala  i  poklonjenje  od  svih  bića  ljudskih  u 
svima svetovima. Amin. 

  

POVEST 

O ROĐENjU GOSPODA BOGA i SPASA NAŠEG 

2
ISUSA HRISTA[1] 

  

ROBENjE  Isusa  Hrista  bi  po  obručenju  Preblagoslovene  Matere  Njegove,  Prečiste  Djeve 
Marije,  Josifu,  čoveku  pravednom  i  već  starom,  kome  beše  osamdeset  godina.  Prečista 
Djeva  bi  data  njemu,  po  svedočanstvu  svetog  Grigorija  Niskog[2]  i  svetog  Epifanija 
Kiparskog,[3] pod vidom supružanstva, da on čuva Njeno devstvo i da se stara o njoj. A 
još pre nego što stadoše živeti zajedno nađe se da je Ona trudna od Duha Svetoga. Jer Josif 
bejaše prividni muž Marijin, a u stvari čuvar posvećene Bogu devičanske čistote Njene, i 
očevidac i svedok besprekornog života Njenog. Jer Gospodu bi ugodno da utaji od đavola 
tajnu  Svoga  ovaploćenja  od  Prečiste  Djeve,  pokrivši  supružanstvom  devstvo  Svoje 
Presvete Matere, da vrag ne bi doznao da je to ona Djeva za koju prorok Isaija reče: Eto, 
devojka će zatrudneti (Mt. 1, 23; Is. 7, 14). 

O  tome  svedoči  sveti  Atanasije,  arhiepiskop  Aleksandrijski,  govoreći:  ʺJosif  beše  dužan 
poslužiti  tajni,  da  bi  se  Djeva,  kao  imajući  muža,  slavila,[4]  i  da  bi  sama  stvar  ostala 
sakrivena  od  đavola,  te  da  on  ne  bi  saznao  na  koji  će  način  Bog  blagovoleti  boraviti  s 
ljudimaʺ.[5] I sveti Vasilije Veliki veli: ʺObručenje s Josifom bi izvršeno, da bi se od kneza 
ovoga  sveta,  đavola,  sakrilo  ovaploćenje  Sina  Božijaʺ.[6]  To  isto  kaže  i  sveti  Jovan 
Damaskin: ʺJosif se obručuje Mariji kao muž, da bi đavo, ne znajući o bezmužnom rođenju 
Hristovom  od  Djeve,  odstupio,  tojest  prestao  pobuđivati  Iroda  i  podsticati  Jevreje  na 
zavist.  Jer đavo,  još  od  vremena  kada  proreče  Isaija:  ʺeto,  devojka  će  zatrudneti  i  roditiʺ, 
budno  motraše  na  sve  devojke,  da  koja  od  njih  ne  zatrudni  bez  muža  i  ne  rodi  ostajući 
devojka.  Božji  promisao  ustroji  obručenje  Djeve  Marije  Josifu,  da  bi  se  od  kneza  tame 
sakrilo i devstvo Prečiste Bogorodice i ovaploćenje Boga Logosaʺ. 

Još  pre  izvršenja  supružanske  tajne,  nađe  se  da  je Prečista  Djeva  Marija  trudna  od  Duha 
Svetoga,  i  rastijaše  sveta  utroba  Njena  smeštajući  u  sebi  nesmestivog  Boga.  No  naročito 
Njena  trudnoća  postade  jasno  primetna  kada  se  Ona  posle  tromesečnog  boravka  kod 
Jelisavete  vrati  domu  svome,[7]  i  Božanstveni  plod  s  dana  na  dan  rastijaše  u  Njoj  i 
približavaše  se  dan  porođaja.  Uvidevši  to,  Josif  utonu  u  veliku  nedoumicu  i  tugu,  jer 
mišljaše da je Ona pogazila zavet devstvenosti. Veoma smućen, starac govoraše u sebi: Ja 
je ne poznah, i čak se ni pomišlju ne ogreših o nju, a eto Ona je bremenita. Avaj, kako se to 
desilo?  ko  je  prelasti?  Prosto  ne  znam  šta  da  radim.  Da  li  da  je  izobličim  kao 
zakonoprestupnicu, ili da prećutim zbog sramote i njene i moje? Ako je izobličim, Ona će 
nesumnjivo, po zakonu Mojsijevom, biti zasuta kamenjem, i ja ću ispasti kao mučitelj, koji 
ju  je  predao  na  ljutu  smrt.  Ako  pak  prećutim  ne  izobličivši  je,  onda  će  mi  udeo  biti  s 
preljubočincima. O, šta ću da radim? Ne znam. Otpustiću je tajno, neka ide kuda hoće. Ili 
ću ja sam otići od Nje u daleku zemlju, da oči moje ne vide takvu sramotu. 

Razmišljajući  u  sebi  tako,  pravedni  Josif  pristupi  Djevi  Mariji,  kako  o  tome  svedoči  sveti 
Sofronije,  patrijarh  Jerusalimski,[8]  i  reče  joj:  Marija,  šta  je  to  što  u  tebe  vidim?  za 
3
poštovanje ‐ sramotu, za radost ‐ tugu, umesto hvale donela si mi prezrenje; od sveštenika 
u hramu ja te primih besprekornu. A šta sada vidim?[9] ‐ I sveti Atanasije Aleksandrijski 
ovako  govori  o  tome:  Josif,  videći  da  je  Djeva  Marija  trudna,  no  ne  znajući  kakvo  je 
skupoceno blago u njoj, sav smućen pitaše je: ʺŠta se to dogodi s Tobom, Marija? Nisi li Ti 
ona česna Devojka, vaspitana u sveštenim pritvorima hrama? Nisi li Ti ona Marija koja nije 
htela  ni  pogledati  u  lice  muškarca?  Nisi  li  Ti  ona  Marija  koju  sveštenici  nisu  mogli 
nagovoriti  da  stupi  u  brak?  Nisi  li  Ti  ona  koja  se  zavetovala  ružu  devstvenosti  sačuvati 
neuvenljivom?  Gde  je  palata  Tvoje  celomudrenosti?  Gde  je  besprekorni  vajat  Tvoje 
devstvene čistote? Gde je Tvoje stidljivo lice? Ja se stidim, a Ti si smela pošto ja skrivam 
greh Tvojʺ. 

Kada Josif govoraše ovo Svetoj Djevi, ‐ o! kako se stiđaše Ona: prečisto Jagnje, besprekorna 
golubica,  celomudrena  Djeva,  crveneći  u  licu  od  takih  reči  Josifovih!  Ne  smejaše  Ona  da 
mu otkrije blagovest donesenu Joj Arhangelom i proročanstvo izrečeno o Njoj Jelisavetom, 
da  ne  bi  ispala  slavoljubiva  i  hvalisava.  To  ističe  i  gorespomenuti  sveti  Atanasije, 
stavljajući Joj u usta ovakve reči k Josifu: Ako ja sama budem govorila tebi o sebi, onda ću 
ispasti  sujetna.  Strpi  se  malo,  Josife,  pa  će  te  pastiri  obavestiti  o  meni.  ‐  I  ništa  drugo  ne 
govoraše  Djeva  Marija  Josifu  do  ovo:  Živ  je  Gospod  koji  me  dosad  čuva  u  besprekornoj 
devstvenosti, te ne poznah greh, i niko se ne dotače mene, a što je u meni jeste od Božje 
volje i dejstva. 

Međutim  Josif  kao  čovek  mišljaše  po  čovečanski,  smatrajući  da  je  Njena  trudnoća  od 
greha. Ali, budući pravedan, ne hte je sramotiti, već namisli tajno je pustiti; ili, kako se veli 
u sirijskom prevodu: on namisli tajno je ostaviti, tojest otići od Nje nekuda daleko. A kada 
on tako pomisli, gle, angeo Gospodnji javi mu se u snu, govoreći: ʺJosife, sine Davidov, ne 
boj se uzeti Marije žene svojeʺ. Angeo zato naziva Djevu ženom Josifovom, da bi u Josifu 
uništio  misao  o  preljubočinstvu,  jer  Josif  mišljaše  da  je  Marija  začela  od  preljubočinstva. 
Angeo  kao  da  veli  Josifu:  ʺobručnica  je  tvoja  žena,  a  ne  nekog  drugog  mužaʺ.  O  tome 
blaženi  Teofilakt  kaže:  ʺAngeo  naziva  Mariju  ženom  Josifovom,  pokazujući  time  da  se 
obručnica njegova nije oskvrnila s drugim. A naziva je ženom njegovom još i zato, da bi se 
zajedno  sa  devstvenošću  poštovao  i  zakoniti  brakʺ.  Tako  rasuđuje  i  sveti  Vasilije  Veliki: 
ʺAngeo naziva Mariju i Djevom i obručnicom mužu, da bi se i devstvu odalo poštovanje i 
brak  ne  bio  ukoren.  Devstvo  dakle  bi  izabrano  za  sveto  rođenje,  a  obručenje,  koje  je 
početak braka, bi izvršeno po zakonu zato, da ne bi ko pomislio da je od bezakonja ono što 
se ima roditi; a još i zato, da bi Josif bio stalni svedok Marijine čistote, te da je ne bi stali 
klevetati kako je Ona, tobož, oskvrnavila svoje devstvo. Jer u licu svoga obručnika Josifa 
Ona  imađaše  svedoka  i  čuvara  svoga  životaʺ.  Reči  angela  Josifu:  ʺne  boj  se  uzeti  Marije 
žene svojeʺ, po tumačenju svetog Grigorija Niskog i blaženog Jeronima, znače: ʺprimi ženu 
svoju  po  obručenju,  a  Djevu  po  njenom  zavetu  danom  Boguʺ;  jer  Ona  jeste  prva  u 
Izrailjskom  narodu  devojka  koja  se  zavetova  Bogu  očuvati  neoskvrnjenim  devičanstvo 
svoje do kraja života. ʺNe boj se, jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetogaʺ. A rodiće 

4
Ona Sina, i ti Mu nadeni ime kao otac, iako nemaš udela u Njegovom Rođenju. Jer pošto je 
običaj da očevi daju imena svojoj deci, kao što Avraam dade svome sinu ime Isaak (1 Mojs. 
21, 2), tako i ti, premda nisi prirodni već samo tobožnji otac Detencetu, poslužićeš Mu kao 
otac nadenuvši Mu ime. ‐ Sveti Teofilakt ovako govori Josifu od lica Angela: ʺPremda nisi 
imao nikakvog udela u Rođenju Detenceta, ipak hoću da ti dam zvanje oca, da bi ti i ime 
dao Detencetu; ti ćeš Mu nadenuti ime, mada Ono i nije tvoj porod; no time ćeš učiniti ono 
što je svojstveno ocu. A koje ime? Isus, što znači Spasitelj, jer će On spasti ljude Svoje od 
grehova njihovihʺ. 

Josif, probudivši se od sna, učiNi kao što mu zapovedi angeo Gospodnji i uze ženu svoju, 
obručenu  njemu,  a  Djevu  besprekornu,  zavetom  devstva  posvećenu  Gospodu,  i  Mater 
Vladike  koja  zače  Spasitelja  sveta  od  Duha  Svetoga.  On  je  uze  kao  obručenicu  svoju,  s 
ljubavlju Joj odajući veliko poštovanje kao Djevi Gospodnjoj, i služeći Joj bogobojažljivo i 
sa strahom kao Materi Spasiteljevoj. 

ʺI  ne  znađaše  za  nju  dok  ne  rodiʺ  (Mt.  1,  25),  tojest,  po  objašnjenju  blaženog  Teofilakta, 
nikada je on ne poznade kao ženu. Jer kako je On, budući pravedan, mogao poznati Nju, 
kada  mu  Ona  beše  data  iz  hrama  Gospodnjeg  ne  radi  braka,  već  radi  čuvanja  njenoga 
devstva  pod  vidom  braka?  Kako  se  on  mogao  dotaći  device  Gospodnje  koja  je  obećala 
Bogu večno devstvo? Kako se on mogao kosnuti Svebesprekorne Matere Gospoda svoga i 
Sazdatelja? A što se tiče Evanđelskih reči: ʺdok ne rodiʺ, treba imati na umu da u Svetom 
Pismu izraz ʺdokʺ obično označava vreme koje ne prestaje. Jer i David kaže: ʺReče Gospod 
Gospodu  mome:  sjedi  meni  s  desne  strane,  dok  položim  neprijatelje  tvoje  za  podnožje 
nogama  tvojimʺ  (Psal.  109,  1).  Ove  reči  ne  znače  da  će  Gospod  ‐  Sin  samo  dotle  sedeti  s 
desne strane Gospoda ‐ Oca, dok On ne položi neprijatelje Njegove za podnožje nogama 
njegovim; nego one znače to, da će Gospod Sin, i pOšto Mu neprijatelji budu položeni pod 
nogs Njegove, još slavnije sedeti kao Pobeditelj u beskonačne vekove. Slično tome piše se i 
o svetom Josifu: ʺne znađaše za nju dok ne rodiʺ. Ove reči znače ne kao da je on nju potom 
imao poznati, kako su to neki jeretici smatrali, što je tuće Pravoslavnoj crkvi, nego da se po 
Rođenju takvoga Sina koji beše Bog ovaploćeni, i posle tolikih čudesa koja se dogodiše u 
vreme  Rođenja  Njegova,  kojih  Josif  beše  očevidac,  ovaj  blagočestivi  starac  ne  samo  ne 
smejaše  dotaći  Nje  nego  je  i  duboko  poštovaše  kao  sluga  gospođu  svoju,  služeći  Joj  kao 
Materi  Božjoj  sa  strahom  i  trepetom.  O  toj  reči  ʺdokʺ  sveti  Teofilakt  piše  ovako:  ʺSveto 
Pismo obično tako govori; kao na primer ovo o potopu: ne vrati se gavran u kovčeg dok ne 
presahnu voda ʺa zemlji (1 Mojs. 8, 7), a on se i posle toga vratio nije. I Hristos kaže: Ja sam 
s  vama  do  svršetka  veka  (Mt.  28,  20).  A  zar  po  svršetku  veka  On  neće  biti  s  nama? 
Naprotiv, tada će On još više, u beskonačne vekove, biti s nama. Tako se i ovde kaže: ʺdok 
ne  rodiʺ,  tojest:  Josif  ne  pozna  Presvetu  Djevu  ni  do  Rođenja,  ni  po  Rođenju,  kao  što  će 
Gospod i u toku veka, i po svršetku veka, biti s nama neodstupno. Jer kako se Josif mogao 
kosnuti Prečiste Djeve, pošto je saznao o neiskazanom Rođenju od Nje Spasitelja?ʺ 

5
Iz  svega  dosad  rečenoga  jasno  se  pokazuje  da  je  Prečista  Bogorodica  i  po  začeću  i  po 
trudnoći  sačuvala  besprekorno  devstvo.  A  kada  se  isti  Angeo  javi  Josifu  posle  Rođenja 
Hristovog  u  Vitlejemu  i  u  Egiitu,  pošto  se  Josif  već  bio  uverio  u  čistotu  Marijinu  i  o 
Rođenju  Bogomladenca  od  Duha  Svetoga,  tada  Angeo  ne  naziva  Prečistu  Djevu  Mariju 
ženom  njegovom  već  Majkom  Rođenoga,  jer  u  Evanđelju  piše  ovako:  A  kad  mudraci 
otidoše, gle angeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: ustani, uzmi dete i mater njegovu, 
(a ne ženu tvoju), pa beži u Egipat (Mt. 2, 13). I opet u Egiptu angeo govori Josifu: ustani, i 
uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu (Mt. 13, 21), jasno pokazujući time da 
on Josifa upućivaše ne na brak nego na služenje Mladencu i Materi Njegovoj. Tako dakle, 
Josif  ne  poznade  Mariju  kao  ženu  ne  samo  dok  Ona  ne  rodi  Sina  svoga  prvenca,  nego  i 
posle Rođenja Bogomladenca Ona ostade čedna Djeva, kao što o tome složno svedoče svi 
veliki Učitelji Crkve. 

Priča  se  i  ovo:[10]  u  vreme  kada  Presveta  Djeva  Marija  beše  bremenita,  neki  knjižnik  po 
imenu  Anin  dođe  ‐  pošto  se  angeo  već  beše  javio  Josifu  ‐  kući  njihovoj,  i  ugledavši 
bremenitu  Devicu,  hitno  ode  k  prvosvešteniku  i  k  svemu  sinedrionu  i  reče  im:  ʺTaj  Josif 
drvodelja, za koga vi svedočaste da je pravedan, izvršio je bezakonje: tajno je upropastio i 
oskvrnavio  Djevu  koja  mu  bi  data  iz  hrama  Gospodnjeg  na  čuvanje,  i  eto  ona  je  sada 
bremenitaʺ.  Prvosveštenik  posla  sluge  kući  Josifovoj,  i  nađoše  Mariju  bremenitu,  kao  što 
kaza  onaj  knjižnik.  Onda  oni  uzeše  Nju  sa  Josifom  i  odvedoše  ih  prvosvešteniku  i 
sinedrionu.  Prvosveštenik  reče  Djevi  Mariji:  ʺZaboravila  si  Boga  ti,  vaspitana  u  Svetinji 
nad svetinjama; ti koja si primala hranu iz ruku angelskih i slušala pevanje angelsko. Šta si 
to uradila? ‐ A ona plačući govoraše: Živ Gospod Bog moj, ja sam čista i muža ne znam. ‐ 
Tada prvosveštenik reče Josifu: Šta si to uradio? ‐ Josif odgovori: Živ Gospod Bog moj, ja 
sam  čist  od  Nje.  ‐  Na  to  prvosveštenik  reče  Josifu:  Pošto  glavu  svoju  nisi  priklonio  pod 
krepku  ruku  Božiju,  da  bi  potomstvo  tvoje  bilo  blagosloveno,  i  tajno  si  se  od  sinova 
Izrailjevih sastao sa Djevom, posvećenom Gospodu na dar, zato ste vi oboje dužni popiti 
vodu izobličenja, da bi Gospod obelodanio greh vaš pred svima.[11]  

‐  Takav  sud  Bog  je  ustanovio  preko  Mojsija;  to  je  opisano  u  Četvrtoj  knjizi  Mojsijevoj,  u 
petoj glavi: ako bi se u neko lice, bio to muž ili žena, posumnjalo da je učinilo preljubu, a 
to  lice  ne  kaže  istinu  o  tome,  onda  se  takvome  licu  davala  zakletvena  voda  uz  naročita 
sveštenodejstva i preko posebnog čina. I po sudu Božjem, posle pijenja te vode, zbivalo se 
neko  izobličiteljno  znamenje  na  licu  koje  je  izvršilo  preljubu,  po  kome  se  znamenju 
obelodanjivalo učinjeno bezakonje. Tom dakle vodom, po propisanom činu, prvosveštenik 
napoji najpre Josifa, pa onda Mariju, i ne dogodi se na njoj nikakvo izobličiteljno znamenje, 
tako da se narod čuđaše što se greh njihov ne obelodani. Tada im prvosveštenik reče: Kada 
Gospod  Bog  ne  objavi  greh  vaš,  onda  idite  s  mirom.  ‐  I  otpusti  ih.  A  Josif,  uzevši  Djevu 
Mariju, ode kući svojoj radujući se, i slaveći Boga Izrailjeva. 

Posle  toga  iziđe  zapovest  od  ćesara  Avgusta[12]  da  se  popiše  sav  svet;  i  svi  iđahu  da  se 
popišu  svaki  u  svoj  grad.  Pođe  i  Josif  iz  Galileje  iz  grada  Nazareta  u  Judeju  u  grad 

6
Davidov  koji  se  zvaše  Vitlejem,  jer  on  beše  iz  doma  i  plemena  Davidova,  da  se  popiše  s 
Marijom, obručenom za njega ženom, koja beše trudna (Lk. 2, 1‐5). Vitlejem je maleni grad, 
nedaleko  od  Jerusalima  na  jugu,  pored  puta  što  vodi  u  planinski  kraj,  ka  svešteničkom 
gradu  Hevronu,  gde  bejaše  dom  Zaharijin  i  gde  Prečista  Djeva,  posle  Arhangelova 
blagovešća,  poseti  i  pozdravi  Jelisavetu,  Pretečinu  majku.  Vitlejem  se  dakle  nalazi  na 
sredini puta između Jerusalima i Hevrona, a od Nazareta galilejskoga grada do Vitlejema 
ima tri dana hoda, i nešto više. Vitlejem se naziva gradom Davidovim zato što se u njemu 
rodio car David i u njemu bio pomazan za cara; tamo i Rahila umre (1 Mojs. 35, 19); tamo 
se  nalazi  i  grob  Davidova  oca  Jeseja.  Vitlejem  se  najpre  nazivao  Efrata,  ali  Jakov,  kada 
pasijaše  tamo  svoja  stada,  nazva  ga  domom  hleba  (=  Vitlejemom),  proviđajući  duhom  i 
predskazujući da se u tom mestu ima roditi ʺhleb koji siđe s nebaʺ ‐ Hristos Gospod (Jn. 6, 
51). Blizu pak Vitlejema, na istoku, prema Davidovom studencu, nedaleko od koga David 
jednom silno ožeDni i reče: Ko bi mi doneo vode da pijem iz studenca Vitlejemskoga što je 
kod  vrata!  (2  Car.  23,  15),  nalazi  se  pećina  u  kamenitoj  gori,  na  kojoj  leži  grad  Vitlejem. 
Nedaleko od te pećine nalažaše se njiva Salomije, koja življaše u Vitlejemu a beše rođaka i 
Djevi Mariji i Josifu. I kad se Josif približi gradu, dođe vreme da Čista Nevesta rodi, i on 
stade  tražiti  kuću  za  prenoćište,  gde  bi  Porodilja  mogla  imati  udobno  mesto  sebi,  da  bi 
rodila na svet Blagosloveni plod utrobe Svoje. Ali on ne nađe stana zbog mnoštva naroda 
koji beše došao da se popiše, i beše zauzeo ne samo opštu gostionicu nego i sav grad. Zbog 
toga Josif i svrati u spomenutu pećinu, pošto im ne beše mesta u gostionici, a dan je već 
naginjao  k  večeru.  Ta  pak  pećina  služaše  kao  sklonište  za  stoku.  U  njoj  Prečista  i 
Preblagoslovena  Djeva  toplo  se  u  ponoći  moljaše  Bogu,  i  sva  bogomislijem  nalazeći  se  u 
Bogu i goreći čežnjom i ljubavlju k Njemu, ona bez bola rodi Gospoda našega Isusa Hrista, 
u dvadeset peti dan meseca decembra. 

Tako  i  dolikovaše  da  rodi  bez  bola  Ona  koja  zače  bez  supružanske  naslade:  ʺne  poznah 
naslade, reče Ona, jer nisam u braku.[13] A pošto Ona zače čisto, tako se i porodi Ona bez 
gubljenja devstva, kao što govori o tome sveti Grigorije Niski: ʺDjeva zače, Djeva nošaše, 
Djeva rodi, Djeva ostade; nijedno od dogodivših se na zemlji čuda nije slično ovomeʺ.[14] I 
sveti  Damaskin  kaže:  O,  čuda  novijeg  od  svih  drevnih  čudesa!  jer  ko  zna  majku  koja  je 
rodila bez muža?ʺ[15] Presveta Djeva rodi Hrista bez muža, kao što Adam proizvede Evu 
bez  žene.  O  tome  sveti  Zlatoust  govori  ovako:  ʺKao  što  Adam  bez  žene  proizvede  ženu, 
tako i ovde Djeva bez muža rodi Muža, odužujući muževima dug za Evu. Adam ostao ceo 
celcat  pošto  mu  bi  izvađeno  iz  tela  rebro,  i  Djeva  ostade  čedna  ne  izgubivši  devstvo  po 
Rođenju Mladencaʺ.[16] I zbi se ono što je praslikovano u nesagorivoj kupini i u Crvenom 
moru: ʺjer kao što kupina goreći ne sagorevaše, ‐ peva Crkva ‐, tako Djeva si rodila, i Djeva 
si  ostalaʺ.[17]  I  opet:  ʺmore  po  prelasku  Izrailja  ostade  neprohodno;  Besprekorna,  po 
Rođenju Emanuila, ostade čednaʺ.[18] 

Tako, Uvekdjeva rodi ovaploćenog Boga ne povredivši Svoje devstvo. Pored toga Ona se 
porodi  bez  uobičajene  pomoći  i  prisluživanja  babice,  kao  što  svedoči  o  tome  sveti 

7
Atanasije  Aleksandrijski,  objašnjavajući  evanđelske  reči:  ʺrodi  sina  svoga  prvenca,  i  povi 
ga,  i  metnu  ga  u  jasleʺ  (Lk.  2,  7).  On  kaže:  ʺPogledaj  na  tajanstveno  Rođenje  Djeve:  Ona 
sama  rodi,  i  sama  povi  Mladenca.  Kod  mirskih  žena  jedna  rađa  a  druga  povija;  kod 
Presvete pak Djeve nije tako. Ona sama rodi, i sama povi; sama bezbolna mati i neučena 
babica,  Ona  ne  dopusti  nikome  da  se  nečistim  rukama  dotakne  Prečistoga  Poroda:  sama 
Ona  posluži  Rođenome  od  Nje,  i  povi  Ga,  i  metnu  Ga  u  jasleʺ.  Tako  i  sveti  Kiprijan:  ʺU 
Rođenju  i  posle  Rođenja  Djeva  Božanskom  silom  ostade  djeva;  Ona  koja  se  porodi  bez 
bola,  ne  beše  Joj  potrebna  nikakva  usluga  od  strane  babice,  nego  sama  bi  porodilja  i 
služiteljka Porodu, i Svome milom Čedu ukazuje pobožno staranje: miluje Ga, grli, ljubi, 
daje Mu sisu; i sve to Ona čini radosno, bez ikakvog bola, bez ikakve nemoći prirode, koji 
su  prirodni  pri  porođajuʺ.  Tako  dakle  Ona  svome  Božanskom  Porodu  posluži  svojim 
devojačkim  rukama,  ne  čekajući  rođaku  svoju  staricu  Salomiju,  po  koju  Josif  ode  da  je 
pozove da posluži Presvetoj Djevi. Ali Salomija dođe kada već sve beše svršeno, jer Ona 
koja rodi, Ona i posluži, noseći Mladenca, povijajući Ga, i mećući Ga u jasle. 

Sveti  sveštenomučenik  Zinon  episkop[19]  saopštava  i  ovo:  kada  babica  dođe,  ona  ne 
verova  da  je  porođaj  bio  devstven  i  da  nije  povredio  devstvo  Porodiljino,  i  staraše  se da 
istinitost toga proveri na način svojstven babičkoj veštini. Ali ona odmah iskusi kaznu za 
drski  postupak  svoj:  jer  ruka  koja  se  drznu  da  to  proveri,  iznenada  bi  zahvaćena  nekom 
strahovitom ognjenom bolešću i sasuši se. Kada pak ona svoju sasušenu ruku prisloni na 
Božanskog Mladenca, ruka se tog časa isceli i postade zdrava kao što je i ranije bila. Tada 
Salomija poverova da Mati jeste Djeva, a Mladenac ‐ Bog.[20] 

Posle  toga  Devstvena  Porodilja  i  neobična  Služiteljka  Svome  Porodu,  povivši  Sladčajše 
čedo  Svoje  u  lanene,  bele,  čiste,  tanane  pelene,  blagovremeno  spremljene  i  iz  Nazareta 
donesene, i metnuvši Ga u jasle što behu u toj pećini, pokloni Mu se kao Bogu i Stvoritelju. 
To  spominje  blaženi  Josif,  pisac  kanona,[21]  kada  se  obraća  k  Prečistoj  Djevi  ovakim 
rečima:  Djevice,  držeći  u  rukama  Ovaploćenog  i  Obavijenog  čovečjim  obličjem,  i 
poklanjajući  Mu  se  i  celivajući  Ga  materinski,  Ti  Mu  govoraše:  Čedo  preslatko,  kako  ja 
ovako držim Tebe koji rukom držiš svu tvar?[22] Nema sumnje da se Bogodjevica pokloni 
do  zemlje  Rođenome  od  Nje  koji  ležaše  u  jaslama;  i  njih  sa  udivljenjem  okružavahu 
nevidljivo  angelski  činovi,  kao  što  o  tome  svedoči  Crkva  govoreći:  Angeli  okružavahu 
jasle  kao  presto  heruvimski,  jer  pećinu  u  kojoj  leži  Gospod  gledahu  kao  nebo.[23]  A  uz 
jasla  behu  privezani  vo  i  magarac,  da  se  ispuni  Pismo:  Vo  poznaje  gospodara  svoga  i 
magarac  jasle  gospodara  svoga  (Is.  1,  3).  A  taj  vo  i  magarac  behu  dovedeni  Josifom  iz 
Nazareta. Magarac bi doveden zbog bremenite Djeve, da bi je nosio na sebi za vreme puta; 
a  vola  dovede  Josif  da  ga  proda,  i  tako  isplati  dužni  danak  caru  i  sebi  kupi  sve  što  je 
potrebno.  Stojeći  za  jaslima,  obe  te  beslovesne  životinje  svojom  parom  zagrevahu 
Mladenca u to zimsko vreme, i na taj način služahu svome Gospodaru i Tvorcu. A i Josif 
se  pokloni  i  Rođenome  i  Rodivšej  jer  tada  poznade  on  da  Rođeno  od  Nje  jeste  od  Duha 
Svetoga. O tome sveti Atanasije veli ovo: ʺZaista Josif ne znađaše Nju dok Ona ne roli Sina 

8
svoga  prvenca;  sve  dok  Djeva  nošaše  u  utrobi  svojoj  Začeto,  Josif  Je  ne  znađaše,  ne 
znađaše šta je u Njoj, šta se u Njoj zbiva. A kada Ona rodi, tada on poznade: tada poznade 
Josif Djevu, kakva bejaše sila u Njoj, i šta se Ona udostoji postati;. tada poznade on videvši 
Djevu gde doji i u isto vreme čuva svoje devstvo neprikosnovenim; tada poznade on kada 
Djeva  rodi,  ali  ne  iskusi  ono  što  je  svojstveno  porodiljama;  tada  poznade  on  da  Nesecivi 
Kamen  dade  silu  Duhovnome  Kamenu;[24]  tada  poznade  Josif  da  se  na  Nju  odnose  reči 
proroka  Isaije:  ʺEto,  devojka  će  zatrudnetiʺ  (Is.  7,  14)ʺ.  ‐  Ove  reči  svetog  Atanasija 
potvrđuju,  da  je  u  to  vreme  Josif  poznao  silu  tajne,  i  poznavši  poklonio  se  sa  strahom  i 
radošću,  blagodareći  ovaploćenoga  Boga  što  ga  udostoji  da  bude  očevidac  i  služitelj  ove 
tajne. 

Što se tiče dana u koji se zbilo Rođenje Hristovo, mnogi pouzdani pisci tvrde da je to bilo u 
ponoći  između  subote  i  nedelje.  A  to  se  slaže  i  sa  Šestim  Vaseljenskim  Saborom,  koji 
objašnjava da  se nedelja praznuje i sa tog  razloga što se Gospod Hristos  rodio  u  taj  dan: 
ʺjer u taj dan Gospod stvori svetlost; u taj dan Gospod blagoizvole roditi se; u taj dan On 
primi  krštenje  u  Jordanu  od  Jovana;  u  taj  dan  sam  premilostivi  Iskupitelj  roda  ljudskog 
vaskrse iz mrtvih radi spasenja našeg; u taj dan On izli Duha Svetoga na učenike Svojeʺ. 
Jer  kao  što  se  tačno  zna:  Gospod  Hristos  se  zače  u  devičanskoj  utrobi  na  Blagovesti  u 
petak,  i  u  petak  postrada;  tako  se  On  u  nedelju  rodi,  u  nedelju  i  vaskrse.  I  dolikovaše 
Hristu da se rodi u nedelju ‐ dan u koji Bog reče: ʺNeka bude svetlostʺ, i u koji ʺbi svetlostʺ 
(1  Mojs.  1,  3)  u  taj  isti  dan  trebalo  je  da  i  On  sam,  Svetlost  Večna,  zasija  svetu.  A  da  se 
Hristos imao roditi  noću, i u koji čas noći, proročki je predskazano u Knjizi Premudrosti 
Solomonove,  gde  se  kaže:  ʺJer  kada  krotka  tišina  zali  sve,  i  noć  u  svome  toku  dostiže 
sredinu, siđe s neba od carskih prestola Svemoguća Reč Tvoja, Gospode, kao strašni ratnik 
na sredinu propale zemljeʺ (Prem. Solom. 18, 14‐15). 

Zbiše se i čudesa velika po vaseljeni u vreme Rođenja Hristova. Jer u onaj sami čas u koji 
Gospod naš iziđe kroz čistotom zapečaćena devičanska vrata, iznenada u toj pećini poteče 
iz  kamena  izvor  vode,  a  u  Rimu  izbi  iz  zemlje  izvor  jeleja  i  poteče  u  reku  Tibar.  Hram 
idolski,  nazivan  večnim,  sruši  se;  idoli  se  isporazbijaše,  i  na  nebu  se  pokazaše  tamo  tri 
sunca. A u Španiji te noći pojavi se oblak svetliji od sunca; u Judejskoj pak zemlji vinogradi 
engadski  procvetaše  u  zimsko  doba.  No  divnije  od  svega  beše  ono  što  je  opisano  u 
Evanđelju, kada angeli s pesmopojem siđoše s neba i jasno se pokazaše ljudima. A dogodi 
se  to  ovako.  Prema  onoj  pećini  u  kojoj  se  rodi  Hristos,  po  svedočanstvu  blaženoga 
Jeronima, nahođaše se vrlo visoka kula, zvana Ader, u kojoj življahu pastiri stada. Tamo, 
te  noći,  trojica  njih  behu  budni  i  čuvahu  svoje  stado.  I  gle,  vrhovni  među  Nebeskim 
Silama, angeo, za koga sveti Kiprijan misli da je sveti blagovesnik Gavril, javi se njima u 
velikom  sjaju,  blistajući  nebeskom  slavom,  kojom  i  njih  obasja.  Videvši  ga  oni  se  veoma 
uplašiše.  No  pojavljeni  angeo,  naredivši  im  da  strah  odbace  i  da  se  ne  boje,  objavi  im 
radost  koja  je  Rođenjem  Spasiteljevim  došla  svemu  svetu.  Pritom  on  im  ukaza  na  znak 
istinitosti svoje blagovesti, rekavši im: naći ćete dete povijeno gde leži u jaslama (Lk. 2, 12). 

9
Dok im angeo govoraše to, odjednom se ču u vazduhu pojanje mnoštva nebeskih vojnika 
koji  slavljahu  Boga  i  pevahu:  Slava  na  visini  Bogu,  i  na  zemlji  mir,  među  ljudima  dobra 
volja  (Lk.  2,  13‐14).  Posle  tog  javljenja  angela  i  pevanja  nebeskih  vojnika,  pastiri  se 
posavetovaše  i  hitno  odoše  do  Vitlejema  da  vide  je  li  istina  što  im  angeo  kaza.  Kada 
dođoše, oni nađoše Prečistu Djevu Mariju Bogorodicu, i svetog Josifa njenog obručnika, i 
Dete povijeno gde leži u jaslama. I poverovavši čvrsto da je to Hristos Gospod, očekivani 
Mesija, koji je došao da spase rod ljudski, Oni mu se pokloniše, i ispričaše sve što videše i 
čuše, i što im bi rečeno od angela o ovom Detencetu. I svi koji čuše: Josif, Salomija i oni koji 
u to vreme behu došli tamo, diviše se tome što im kazaše pastiri; a naročito Prečista Djeva 
Mati sve reči ove čuvaše i slagaše ih u srcu svome. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga 
(Lk. 2, 15‐20). 

Tako se zbi Rođenje Isusa Hrista, Gospoda našeg, kome i od nas grešnih neka bude čast i 
slava,  poklonjenje  i  blagodarenje,  sa  bespočetnim  Ocem  Njegovim  i  sa  Večnim  Duhom, 
sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

POVEST 

O POKLONjENjU MUDRACA 

  

KADA  se  Isus  rodi  u  Vitlejemu  Judejskome  u  dane  Iroda  cara,  gle  dođoše  mudraci  od 
istoka (Mt. 2, 1), ‐ ne iz jedne određene istočne zemlje nego iz raznih zemalja, kao što se to 
vidi iz dela svetih Otaca, koji na razne načine govore o tome. Neki od svetih Otaca misle 
da su mudraci bili iz Persije. Tako misle: sveti Zlatoust, sveti Kiril Aleksandrijski, blaženi 
Teofilakt i drugi. A tako misle zbog toga što je u to vreme tamo vrlo visoko stajala nauka 
zvezdočataca,[25]  i  tamo  niko  nije  mogao  postati  car  dok  prethodno  ne  izuči  tu  nauku. 
Drugi pak od Otaca smatraju da su mudraci bili iz Arabije. Tako smatraju sveti mučenik 
Justin Filosof, sveti Kiprijan, sveti Epifanije. A tako smatraju zbog toga što je ta zemlja bila 
veoma bogata zlatom, tamjanom i izmirnom. A neki sveti Oci misle da su mudraci došli iz 
Etiopije,  jer  je  otuda  došla  nekada  carica  Savska,  tojest  etiopska,  u  Jerusalim,  da  čuje 
premudrost  Solomonovu  (3  Car.  10,  1‐13),  što  je,  po  tumačenju  blaženog  Jeronima,  bilo 
praobraz  ovog  dolaska  mudraca  k  duhovnom  Solomonu  ‐  Hristu,  koji  je  Božija 
premudrost.[26] A i David govori: Etiopija će pružiti ruke svoje k Bogu (Psal. 67, 32). 

Uostalom,  sve  spomenute  zemlje  su  na  istoku  i  graniče  jedna  s  drugom;  one  izobiluju 
zlatom,  tamjanom  i  mirisima;  u  svima  se  njima  veoma  negovalo  čarobnjaštvo  i 
zvezdočatstvo;  pritom  mudracima  u  tim  zemljama  nije  bilo  nepoznato  Valaamovo 
proroštvo  o  zvezdi  koja  je  imala  zasijati,  a  koje  se  proroštvo  predavalo  iz  roda  u  rod 
usmeno  i  pismeno.  Može  se  smatrati  kao  najverovatnije  ovo:  jedan  je  od  mudraca  bio  iz 

10
Persije  drugi  iz  Arabije,  a  treći  iz  Etiopije.  O  tome  imamo  ukazanje  u  proroštvu 
Davidovom,  gde  je  rečeno:  Carevi  Tarsiski  i  ostrvljani  doneće  dare,  carevi  Arabijski  i 
Savski  daće  danak  (Psal.  71,  10).  A  ovo  David  predskaza,  kako  pretpostavljaju  tumači 
Svetoga  Pisma,  o  mudracima  koji  su  imali  doći  ka  Hristu  s  darovima.  Reči  Davidove: 
ʺcarevi  Tarsiskiʺ  označavaju  ʺprekomorskeʺ,  jer  Tarsis  označava  ʺmoreʺ,  te  tako  pod  tim 
treba  razumeti  Persiju,  zemlju  ʺza  moremʺ.  Reči  pak:  ʺcarevi  Arabijskiʺ  jasno  ukazuju  na 
Arabiju. A reč ʺSavskiʺ ukazuje na Etiopiju, u kojoj je grad Sava prestonica. Tako dakle ova 
tri mudraca = volha behu iz Persije, Arabije i Etiopije. 

Ovi se mudraci nazivaju volsi ne u tom smislu da se oni bave demonskim vradžbinama, 
mađijama  i  zlotvornim  činima,  zaklinjanjima  i  bajanjima,  već  zato  što  je  kod  Arabljana, 
Sirijaca,  Persijanaca,  Etiopljana  i  drugih  istočnih  naroda  bio  običaj  svoje  mudrace  i 
zvezdočatce  nazivati  volsima  =  magima.  I  ova  tri  mudraca  =  volha  ne  behu  dakle  iz 
sredine vračara i čarobnjaka već iz sredine najmudrijih zvezdočataca i filosofa. A nazivaju 
se oni i carevi, ne u smislu velikih careva koji imaju pod svojom vlašću mnoge zemlje, već 
kao  oni  koji  su  dobili  od  njih  vlast  u  svome  gradu  ili  u  određenoj  kneževini.  Jer  Sveto 
Pismo naziva poglavare pojedinih gradova carevima, kao što se to vidi iz četrnaeste glave 
Prve knjige Mojsijeve. Iz kojih pak gradova behu ova tri cara, nema pouzdanih podataka; 
samo se to zna, da su iz istočnih zemalja, da ih je bilo trojica, prema broju triju donesenih 
darova:  zlata,  tamjana  i  izmirne.  Mada  je  svaki  od  njih  išao  iz  svoje  zemlje,  no  vođeni 
jednom zvezdom, oni se, po Božjem promislu, sastadoše putem, pa saznavši nameru jedan 
drugoga  nastaviše  put  zajedno  idući  za  zvezdom,  o  kojoj  nekada  predskaza  preslavni 
zvezdočatac Valaam rekavši: Izaći će zvezda iz Jakova i ustaće čovek iz Izrailja (4 Mojs. 24, 
17).  A  kakva  je  to  zvezda  bila?  Sveti  Zlatoust  i  Teofilakt  tvrde  da  to  nije  bila  zvezda  iz 
broja  nebeskih  vidljivih  zvezda  već  neka  Božanska  i  angelska  sila  koja  se  javila  umesto 
zvezde.  Jer  sve  zvezde  postoje  od  početka  stvaranja  sveta,  a  ova  se  zvezda  pojavila  na 
kraju vekova, pri ovaploćenju Boga Reči. Sve zvezde imaju svoje mesto na nebu, a ova se 
zvezda  videla  na  vazduhu;  sve  zvezde  obično  se  kreću  od  istoka  na  zapad,  a  ova  se 
zvezda  neobično  kretala  od  istoka  na  jug  u  pravcu  Jerusalima;  sve  zvezde  sijaju  samo 
noću,  a  ova  zvezda  je  i  danju  sijala  slično  suncu,  neuporedivo  prevazilazeći  nebeske 
zvezde i sijanjem i veličinom; sve zvezde sa ostalim svetilima stalno su u pokretu i jure, a 
ova  zvezda  nekada  iđaše  a  nekada  stajaše,  kao  što  blaženi  Teofilakt  veli:  ʺKada  iđahu 
mudraci, iđaše i zvezda; a kada se oni odmarahu, i ona stajašeʺ. 

O vremenu pak pojave te zvezde, razni tumači razno misle. Jedni vele da se ona pojavila u 
samu  noć  i  u  sami  čas  Spasiteljeva  Rođenja  od  Djeve.  Ali  svakako  nije  tako.  Jer  ako  se 
zvezda  pojavila  u  to  vreme,  kako  su  onda  mudraci  iz  takve  daljine  mogli  stići  do 
Jerusalima  u  tako  kratkom  roku?  Josif  je,  po  isteku  četrdeset  dana  posle  Rođenja 
Bogomladenca  i  po  zakonskom  očišćenju  u  hramu,  odmah,  ne  zadržavajući  se  u  svojoj 
kući u Nazaretu, uzevši samo što je najpotrebnije za put, hitno krenuo u Egipat. Mada neki 
i govore da su ti mudraci upotrebili brze konje, hitno prevalili svoj put, i u trinaesti dan po 

11
Rođenju Hristovom stigli u Vitlejem. Ali to je neverovatno. Jer, pre svega, oni su bili carevi 
a  ne  brzohodci,  i  putovali  s  darovima  i  sa  mnogim  slugama,  kao  što  dolikuje  carskom 
zvanju i časti, a isto tako i sa teglećom marvom i stvarima potrebnim za putovanje. Kako je 
onda bilo moguće da oni za trinaest dana stignu do Vitlejema iz Persije, Arabije i Etiopije? 
Pored toga oni su bili zadržani neko vreme u Jerusalimu od Iroda, dok Irod nije sabrao sve 
glavare  svešteničke  i  književnike  i  oni  razjasnili  da  se  Hristos  ima  roditi  u  Vitlejemu 
Judejskome. Druti tumači, među njima i sveti Epifanije, kažu da se zvezda pojavila u času 
Rođenja Hristova, ali da su mudraci došli na poklonjenje posle dve godine i zatekli Hrista 
kao dvogodišnje Dete. Ovo je mišljenje zasnovano na tome što je Irod naredio, da se pobiju 
sva deca od dve godine i naniže, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca. No za ovo 
mišljenje sveti Teofilakt veli da je očigledno netačno, jer vascela Crkva nasigurno zna  da 
su se ti mudraci poklonili Hristu u Vitlejemu, kada se Hristos nalazio još u pećini. A posle 
dve godine Hristos se ne samo ne nalažaše u Vitlejemu nego ni u Palestini već u Egiptu. 
Jer po svedočanstvu svetoga Luke, posle očišćenja u četrdeseti dan u hramu gde je starac 
Simeon sreo Gospoda i izvršeno sve po zakonu Gospodnjem, sveti Josif i Prečista Djeva sa 
Detencetom odmah se vratiše u Galileju a ne u Judeju, u svoj grad Nazaret a ne u Vitlejem; 
i  iz  Nazareta,  po  naređenju  Angela,  otputovaše  u  Egipat.  Kako  su  onda  mudraci  mogli, 
posle dve godine naći Hrista u Vitlejemu? 

Drevni  pak  grčki  istoričar  Nikifor[27]  veli,  da  se  zvezda  pojavila  na  istoku  pre  Rođenja 
Hristova na dve godine, i da su mudraci putovali do Jerusalima dve godine, te tako stigli 
u  sami  čas  Rođenja.  Naizgled,  i  ovaj  se  istoričar  slaže  s  onim  što  piše  u  Evanđelju  o 
pokolju dece od dve godine i naniže. Ali i ovo mišljenje nije verodostojno. Jer kakva bi to 
nužda naterala te mudrace da dve godine putuju iz istočnih zemalja, kada se otuda može 
za dva ili tri meseca doći do Jerusalima? Neka su oni, kao carevi, putovali sporo i dugo, no 
i u tom slučaju oni nisu mogli probaviti na putu više od šest ili sedam meseci, jer istočne 
zemlje,  kao  Persija,  Arabija  i  Etiopija,  nisu  toliko  daleko  od  Jerusalima,  da  bi  putovanje 
moglo trajati dve godine. 

A  koje  bi  mišljenje  o  vremenu  pojave  zvezde  bilo  najverodostojnije?  Smatram,  mišljenje 
svetog  Jovana  Zlatousta  i  svetog  Teofilakta.  Ovi  učitelji  govore  ovako:  ʺZvezda  se  javi 
mudracima pre Rođenja Hristova. Pošto su imali provesti mnogo vremena na putu, zato 
im se zvezda javi dugo vremena pre Rođenja Spasova, da bi oni mogli blagovremeno stići 
u Vitlejem i pokloniti se Hristu dok je još bio u povojuʺ. 

Obratimo pažnju na to da ovi sveti Učitelji ne određuju toj zvezdi dvogodišnje vreme, već 
samo kažu: ʺdugo vremena preʺ, kao govoreći: ʺnekoliko meseci preʺ. Na osnovu takvog 
tumačenja  ovih  svetih  Učitelja,  možemo  izvesti  ovakav  pobožan  zaključak:  zvezda  se 
pojavila na istoku u onaj sami dan i čas, u koji blagovešću Arhangela i silaskom Svetoga 
Duha  Bog  Logos  postade  telo,  začevši  se  u  prečistoj  utrobi  devičanskoj.  Tako  dakle,  na 
devet meseci pre Rođenja Hristova, na sam dan Blagovesti mudraci su ugledali zvezdu na 
istoku, i spočetka se u nedoumici čudili i razmišljali kakva li je to zvezda. Nije li ona neki 

12
meteor  koji  blesne  u  vazduhu,  i  predskazuje  neku  nesreću,  kao  što  je  to  slučaj  s 
kometama?  ‐  Da,  u  samoj  stvari  ta  zvezda  je  predskazivala  u  tim  zemljama  nesreću  za 
dušeubicu  vraga,  naime:  slom  idola,  izgnanje  demona,  a  granuće  svetlosti  svete  vere. 
Potom shvativši da to nije neka slučajna zvezda nego ima neku Božansku silu, mudraci se 
opomenuše drevnog proroštva Valaamovog, i predskazanja Eritrejske sibile[28] da će se u 
Izrailju  roditi  Gospod  i  Car  vaseljene.  I  oni  zaključiše  da  ovo  i  jeste  Njegova  zvezda, 
odavna predskazana. 

Poverovavši  čvrsto  da  je  to  nesumnjivo  tako,  mudraci  se  potpuno  spremiše  za  put,  pa 
krenuše  iz  svojih  zemalja.  I  putem  se,  kao  što  je  rečeno,  sretoše  i  zajedno  produžiše  put 
jednodušno. Međutim stade isticati devetomesečni rok od pojave zvezde, i približavaše se 
čas  Rođenja  Hristova.  A  n  oni  se  približiše  k  predelima  Palestinskim,  i  najzad  stigoše  u 
prestonicu  Judeje  Jerusalim,  i  to  na  sam  dan  Rođenja  Hristova.  A  kada  se  primicahu  k 
Jerusalimu, zvezda koja ih vođaše, odjednom se sakri iz očiju. Jer da je ta zvezda zasijala i 
u Jerusalimu, narod bi je nema sumnje ugledao, i pošao za njom zajedno sa mudracima ka 
Hristu. Tada bi i Irod i zavidljive jevrejske starešine sinagoge doznali gde se nalazi rođeni 
Hristos,  i  prevremeno  bi  Ga  ubili  iz  zavisti.  No  Božji  promisao,  koji  na  najbolji  način 
ustrojava  naše  spasenje,  naredi  zvezdi  da  se  sakrije,  jedno  stoga  da  oni  koji  traže  dušu 
Detinju ne bi doznali gde se nalazi pećina, a drugo stoga što su oči zloćudnog Jevrejskog 
naroda bile nedostojne videti čudesnu zvezdu onu; i treće, da ispita veru njihovu, da li će 
poverovati  rečima  tih  mudraca  koji  blagoveste  dolazak  Mesijin,  i  da  li  će  zaželeti  da 
poznadu  Hrista,  Spasitelja  sveta;  a  ne  zažele  li,  onda  neka  im  to  bude  na  veću  osudu.  O 
tome  blaženi  Teofilakt  rasuđuje  ovako:  Radi  čega  dođoše  mudraci?  Na  osudu  Jevrejima, 
jer  kada  volsi,  budući  neznabošci,  poverovaše,  kakav  onda  izgovor  mogu  dati  Jevreji? 
Volsi  dođoše  iz  tako  dalekih  zemalja  da  se  poklone  Hristu,  a  Jevreji,  imajući  Ga u  svojoj 
sredini, gonjahu Gaʺ. 

Kada mudraci uđoše u prestoni grad Jerusalim, oni pitahu o novorođenom Caru: Gde je 
car  Judejski  što  se  rodi?  Jer  videsmo  zvezdu  njegovu  na  istoku  i  dođosmo  da  mu  se 
poklonimo (Mt. 2, 2). I ova nova vest odmah udivi narod, a smuti cara Iroda i sve starešine 
jerusalimske. Car sabravši sve glavare svešteničke i književnike narodne, pitaše ih: gde će 
se  roditi  Hristos?  (Mt.  2,  4).  Jer  on  se  uplaši  da  mu  se  ne  oduzme  carstvo,  i  razmišljaše 
kako bi ubio novorođenog Cara. Doznavši da se Hristos ima roditi u Vitlejemu, on dozva 
mudrace i izvesti se od njih o vremenu kad se pojavila zvezda. Zatim prikrivši prevaru, a 
imajući misao nepravednu i nameru zlu, reče mudracima lukavo: Idite i  ispitajte tačno o 
detetu, pa ;kada ga nađete, javite mi, da i ja dođem da mu se poklonim (Mt. 2, 8). 

Kada mudraci otidoše iz Jerusalima, odmah se pojavi zvezda, koja ih je vodila i pođe pred 
njima, a oni se veoma obradovaše njenom ponovnom pojavljenju. I iđaše pred njima dok 
ih ne dovede u Viltejem do pećine i stade odozgo gde beše Detence. Nad tim obitalištem 
gde se nalažaše Dete, zaustavi se zvezda, tojest ona siđe s visine dole i približi se zemlji. 
Jer  bi  inače  nemoguće  bilo  raspoznati  nad  kojim  to  mestancetom  ona  stoji,  da  se  nije 

13
spustila  niže.  Tako  rasuđuje  i  blaženi  Teofilakt,  sledeći  svetom  Zlatoustu:  ʺTo  beše 
neobično  znamenje,  jer  zvezda  siđe  s  visine,  i  spustivši  se  k  zemlji  pokaza  mudracima 
mesto. Jer da je ona  ostala na  visini,  kako  bi onda  oni  mogli  doznati ono  posebno mesto 
gde se nalazio Hristos? Jer svaka zvezda ima pod svojom svetlošću mnoga mesta. I kao što 
ti često vidiš mesec iznad svoje kuće, tako i meni izgleda da se on nalazi i sija iznad moje 
kuće; i svima se tako čini kao da samo iznad njih stoji mesec, ili kakva bilo zvezda. Tako i 
ova  zvezda  ne  bi  mogla  jasno  pokazati  Hrista  da  se  nije  spustila  i  stala  iznad  glave 
Detencetaʺ. 

Po  ovome čudu  se  vidi  da  ta  zvezda  ne  bejaše  od  onih  što  su  na  svodu  nebeskom,  nego 
predstavljaše posebnu silu Božju. Tako dakle, mudraci ušavši u kuću nađoše Onoga koga 
su  tražili,  kao  što  kaže  Evanđelje  (Mt.  2,  11).  Na  osnovu  toga  neki  misle  da  su  mudraci 
našli  Hrista  ne  u  pećini  nego  u  nekoj  kući  u  gradu,  pošto  Evanđelje  spominje  ne  pećinu 
nego kuću. Po mišljenju takvih, Evanđelje kao da veli: ʺKada se mnoštvo naroda, koji beše 
došao  radi  popisa,  raziđe,  onda  se  isprazni  i  opšta  gostionica  i  druge  kuće  vitlejemskih 
žitelja, te Mater sa Detetom bi prevedena iz pećine u neku kuću. No sveti mučenik Justin, 
Zlatoust, Grigorije Niski i Jeronim kažu da je Gospod ostao u pećini gde se rodio sve do 
vremena očišćenja koje je bivalo u četrdeseti dan, i da su Ga i mudraci našli tamo. I to se 
tako  dogodilo  zato,  da  bi  carevi  zemaljski  doznali  da  je  carstvo  novorođenoga  Cara  u 
siromaštvu,  u  smirenju,  i  u  preziranju  slave  ovoga  sveta,  a  ne  u  bogatstvima,  oholosti  i 
palatama. Sve se to tako dogodilo još i zato, da bi se što jače mogla projaviti njihova velika 
vera, koja je učinila te se oni nisu pokajali i uzroptali kada su Onoga, radi koga su prevalili 
tako  dugačak  i  težak  put  i  nadali  se  naći  Ga  u  carskim  palatama,  našli  u  takvom 
siromaštvu. 

Našavši Gospoda u pećini, mudraci padoše i pokloniše Mu se, tojest ne prostim poklonom 
nego poklonom doličnim Bogu, pokloniše Mu se ne samo kao čoveku nego i kao Bogu. Jer, 
kao  što  kažu  sveti  Irinej  i  papa  Lav:  ʺti  mudraci,  tajanstveno  prosvećeni  blagodaću 
Gospodnjom,  ugledavši  Mladenca,  poznaše  i  poverovaše  da  je  On  ‐  Bog,  i  zato  Mu  se 
pokloniše, ne samo kao Caru nego i kao Bogu, poklonjenjem koje priliči Bogu. Zbog toga je 
i  napisano:  padoše,  pa  otvoriše  riznice  svoje  i  prinesoše  mu  dare  (Mt.  2,  11),  ispunjujući 
naređenje:  Nemoj  izaći  pred  Gospoda  prazan  (2  Mojs.  23,  15).  A  kakve  to  dare?  Zlato, 
tamjan  i  izmirnu:  zlato  kao  Caru,  tamjan  kao  Bogu,  izmirnu  kao  smrtnome  čoveku.  Jer 
Jevreji  izmirnom  pomazivahu  telo  umrloga,  želeći  ga  sačuvati  celo.  Na  taj  način  tri  cara 
počavstvovaše  darima  Jednoga  od  Trojice,  i  tim  darima  ispovediše  da  su  u  Njemu  dve 
prirode. O tome sveti Lav govori ovako: ʺOni prinose tamjan Bogu, izmirnu čoveku, zlato 
Caru,  pravilno  počitujući  Božansku  i  čovečansku  prirodu  u  jedinstvu;  u  to  oni  srcem 
veruju a darima ispovedajuʺ. 

Primivši u snu vest od javivšeg im se Angela da se ne vraćaju k zlokovarnom Irodu koji je 
imao  nameru  ubiti  novorođenog  Cara,  mudraci  drugim  putem  otidoše  svaki  u  svoju 
zemlju, i tamo postadoše učitelji i propovednici Hristovi, po verodostojnom svedočanstvu 

14
Nikifora. Jer propovedajući dolazak u svet Hrista, Sina Božija, oni učahu ljude da veruju u 
Njega,  kao  što  i  sami  verovahu.  I  nema  sumnje  da  se  oni  posle  smrti  udostojiše  biti 
uvršćeni u lik svetih. A imena su njihova ova: prvi ‐ Melhior, star i sed, sa dugom kosom i 
bradom;  on  donese  zlato  Caru  i  Gospodaru.  Drugi  ‐  Gospar,  mlad  i  bez  brade,  lica 
rumena;  on  donese  tamjan  očovečivšem  se  Bogu.  Treći  ‐  Valtasar,  crnpurast  u  licu  i  vrlo 
bradat; on donese izmirnu smrtnom Sinu Čovečijem. 

Tela njihova, posle mnogih godina, beše preneta najpre u Carigrad, zatim u Mediolan,[29] 
pa onda u Keln,[30] u čast ovaploćenog Hrista Boga, kome sa Onom koja Ga je rodila, neka 
je i od nas slava vavek. Amin. 

  

SPOMEN 

VITLEJEMSKIH PASTIRA 

koji prvi videše novorođenog Gospoda 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. U ovoj ʺpovestiʺ iznete su razne pojedinosti o Rođenju Gospoda Hrista, kojih nema 
u  Evanđelskoj  blagovesti  o  tome.  Skoro  ove  te  pojedinosti  pozajmljene  su  iz 
takozvanih apokrifnih evanđelja. Pod tim nazivom poznata su kazivanja o raznim 
okolnostima  iz  Spasiteljevog  zemaljskog  života,  naročito  iz  doba  Njegovog 
detinjstva i dečaštva, koja su se pojavila u prvim vekovima hrišćanske Crkve. Neka 
od tih kazivanja predstavljaju ne što drugo do pismene zabeleške onih okolnosti iz 
zemaljskog života Spasiteljevog, koje nisu ušle u Evanđelje, ali su putem usmenog 
pričanja sačuvane među pobožnim hrišćanima, koji su veoma voleli i cenili sve što 
se  odnosi  na  Spasiteljev  život.  Mnoga  od  tih  kazivanja  su  opisi  takvih  događaja, 
koje  je  Crkva  prigrlila  kao  odjeke  istinskog  predanja  o  Ličnosti  Gospoda  Hrista, 
Bogomatere,  Josifa  i  drugih  evanđelskih  svetih  ljudi  i  žena.  U  tu  vrstu  kazivanja 
spada  na  prvom  mestu  ʺPrvoevanđelje  Jakovljevoʺ,  koje  je  nesumnjivo  najstariji 
spomenik apokrifne književnosti iz oblasti evanđelske istorije koji je došao do nas. 
Mnoga  svetootačka  svedočanstva,  koja  sv.  Dimitrije  Rostovski  navodi  u  svojoj 
ʺPovesti  o  Rođenju  Gospoda  Hristaʺ,  Sveti  Oci  su  uzeli  upravo  iz  tog  najstarijeg 

15
 ʺapokrifnog evanđeljaʺ. No uporedo sa spisima, u kojima je veći deo kazivanja bio 
zasnovan  na  drevnom  crkvenom  predanju,  pojaviše  se  u  prvim  vekovima 
hrišćanske Crkve i takvi apokrifni zbornici o zemaljskom životu Gospoda Hrista, u 
kojima se jasno primećuje da su mnoge stvari u njima pisane rukom raznih jeretika, 
kao  na  primer  ‐  gnostika,  evionita  i  drugih.  U  takve  zbornike  spada  takozvano 
ʺEvanđelje Tominoʺ, ʺEvanđelje detinjstva Spasiteljevogʺ i neka druga. Takvu vrstu 
apokrifnih spisa Crkva je uvek odbacivala i strogo osuđivala. 

2. Sveti Grigorije, brat svetog Vasilija Velikog, praznuje se 10.januara. 

3. Sveti Epifanije Kiparski praznuje se 12. maja. 

4. Poznato  je  da  je  kod  Jevreja,  do  dolaska  Mesije,  devstvenost  bila  skoro  nešto 
sramno, i samo se brak smatrao kao neko potpuno blagosloveno stanje. 

5. Reč na Roždestvo Hristovo. 

6. Reč na Roždestvo Hristovo. 

7. Lk. 1, 56. 

8. Spomen njegov Crkva praznuje 11. marta. 

9. Iz službe predprazništva Rođenja Hristova, tropar na prvom Carskom času. 

10. Ovo se nalazi u apokrifnom evanđelju Jakovljevom (= ʺPrvoevanđelje Jakovljevoʺ) u 
glavi petnaestoj i šestnaestoj; i u mnogim drugim apokrifnim spisima. 

11. Ovde  je  reč  o  poznatom  obredu,  koji  se  po  Mojsijevom  zakonu  (1  Mojs,  5,  11‐31) 
vršio u slučaju kada muž podozreva svoju ženu da je izvršila preljubu. Takvu ženu 
muž je dovodio k svešteniku. Pošto bi prineo žrtvu, sveštenik je uzimao svete vode 
u sud zemljani, stavljao u nju prah s poda skinije ili hrama (kada je hram zamenio 
skiniju),  otkrivao  glavu  ženinu,  polagao  joj  u  ruke  hlebni  prinos,  i  zaklinjao  je 
ovako:  ʺAko  nije  niko  spavao  s  tobom,  i  ako  nisi  zastranila  od  muža  svoga,  na 
nečistotu, neka ti ne bude ništa od ove vode gorke, koja nosi prokletstvo. Ako li si 
zastranila od muža svoga i oskvrnila se, i ko god drugi osim muža spavao s tobom, 
neka  te  Gospod  postavi  za  uklin  i  za  kletvu  u  narodu  tvom  učinivši  da  ti  bedro 
spadne a trbuh oteče. I neka ti ova voda prokleta uđe u creva da ti oteče trbuh i da 
ti bedro spadneʺ. ‐ Posle toga sveštenik je davao dotičnoj ženi da pije od te vode. ‐ 
Pada  u  oči  da  je  po  kazivanju  apokrifnog  evanđelja  sam  prvosveštenik  (a  ne 
sveštenik) izvršio ovaj obred, i to ne samo nad Djevom Marijom već i nad Josifom. 

12. Avgust, prvi rimski car (15 god. pre Hrista do 14 god. posle Hrista). Potpuno ime 
njegovo glasilo je: Kaj ‐ Julije ‐ Cezar ‐ Oktavijan ‐ Avgust. On je bio sin Oktavija i 
Akcije,  ćerke  Julija,  sestre  Julija  ‐  Cezara.  Posle  bitke  kod  Akciuma,  u  kojoj  je 

16
13. Stihira 2, na ʺGospodi vozvahʺ, Blagovesti Presvete Bogorodice. 

14. Reč na Rođenje Hristovo. 

15. Stihira na stihovnje, Glas 2. 

16. Reč na Hristovo Roždestvo. 

17. Dogmatik drugoga glasa. 

18. Dogmatik petoga glasa. 

19. Spomen njegov praznuje se 12. aprila. 

20. Ovo je uzeto iz ʺPrvoevanđelja Jakovljevogʺ. 

21. Prepodobni Josif Pesmopisac praznuje se 4. aprila. 

22. Služba predprazništva Roždestva Hristova, 33. decembar, Kanon: pesma 8. 

23. Tamo, Tripjesnec na povečerju, pesma 9. 

24. Sravni: Dan. 2, 34; 1 Kor. 10, 4. 

25. Zvezdočatci ‐ astronomi ‐ astrolozi: po kretanju zvezda i drugih nebeskih tela i po 
njihovom ovakom ili onakom položaju predskazivali buduće događaje i učili da od 
toga zavise sudbine ljudi. 

26. Tumačenje na proroka Isaiju. 

27. Nikifor Kalist, grčki istoričar četrnaestog veka, napisao je ʺIstoriju Crkveʺ. 

28. Sibile su bile proricateljke od neznabožaca. Nekima su od njih, kao sibili Kumejskoj, 
sibili  Eritrejskoj,  i  još  nekima,  drevni  hrišćanski  pisci  pripisivali  predskazanja  o 
Spasitelju, i uopšte o vremenima Novoga Zaveta. 

29. Mediolan, današnji Milano, veliki grad u severnoj Italiji; prestonica drevne Ligurije. 

30. Keln (u starini: Kolonija Agripina), drevni grad na Rajni, u Germaniji, u kome, po 
pobožnom  verovanju  tamošnjih  hrišćana,  počivaju  delovi  česnih  moštiju  svetih  tri 
mudraca.  

17