Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
27. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETOG APOSTOLA, PRVOMUČENIKA I ARHIĐAKONA 

STEFANA 

‐ ŽITIJE I STRADANjE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA I ISPOVEDNIKA 

TEODORA I BRATA MU PREPODOBNOG TEOFANA, Načertanih 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG TEODORA, arhiepiskopa Carigradskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG LUKE TRIGLINA 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA MAVRIKIJA i sa njime sedamdeset 
Mučenika 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA MAVRIKIJA 

 
STRADANjE SVETOG APOSTOLA,  

PRVOMUČENIKA I ARHIĐAKONA 

STEFANA 

  

POŠTO Gospod naš Isus Hristos izvrši tajnu našeg spasenja, i uznese se na nebo, i od Oca 
nisposla na apostole Duha Svetoga u vidu ognjenih jezika, i prva Crkva u Jerusalimu poče 
se  umnožavati,  niče  u  njoj  ubrzo  nezadovoljstvo  među  hrišćanima  iz  jelina  prema 
hrišćanima iz Jevreja (D. A. 6, 1).[1] Pod ovim jelinima ne podrazumevaju se oni jelini koji 
su  se  klanjali  idolima,  i  koje  Sveto  Pismo  obično  naziva  neznabošcima.  U  to  vreme 
neznabošcima  još  ne  behu  otvorena  vrata  vere  Hristove,  niti  im  se  propovedaše  reč 
spasenja.  Štaviše,  neznabošce  ne  počeše  primati  u  Crkvu  ni  uskoro  po  kamenovanju 
svetoga Stefana. Prvi neznabožac koji postade hrišćanin beše Kornilije kapetan; njega krsti 
sveti  apostol  Petar.  A  hrišćani  iz  obrezanih  Jevreja  stadoše  negodovati  što  je  Petar  išao 
među  neobrezane,  i  roptahu  na  njega,  dok  im  on  ne  objasni  o  viđenju  koje  je  imao:  o 
platnu s neba. Tada se oni smiriše, i slavljahu Boga, govoreći: Dakle i neznabošcima Bog 
dade pokajanje za život.[2] 

Jasno  je,  za  života  svetoga  Stefana  roptahu  oni  Jevreji  što  behu  rasejani  po  raznim 
zemljama  i  držahu  se  zakona  Mojsijeva,  kao  što  i  sveti  apostol  Jakov  piše  u  svojoj 
Poslanici:  ʺsvima  dvanaest  kolena  rasejanim  po  svetu  pozdravljeʺ  (Jak.  1,  1).  ‐  Ti  Jevreji 
behu primili jelinski (= grčki) jezik, ali ne i  veru jelinsku. Zato ih i nazivahu jelinima oni 
koji  življahu  u  Jerusalimu.  To  i  sveti  Zlatoust  veli:  ʺSmatram  da  se  i  u  ovom  slučaju 
jelinima nazivaju oni Jevreji koji su govorili jelinski (= grčki). Iako Jevreji, oni su govorili 
grčkiʺ. ‐ Takvi dakle jelini hrišćani podigoše viku na hrišćane iz Jerusalimskih Jevreja što 
se  njihove  udovice  nipodaštavahu  pri  svakodnevnom  raspoređivanju  služenja:  ili  ih 
određivahu na beznačajnije poslove, ili im davahu manje i lošije hrane i odeće. 

Pri takom stanju stvari svetih dvanaest Apostola sazvaše sve ondašnje verne i rekoše im: 
Nije prilično nama da ostavimo reč Božiju pa da služimo oko trpeza. Zato, braćo, izaberite 
između  sebe  sedam  uglednih  ljudi,  punih  Duha  Svetoga  i  premudrosti,  koje  ćemo 
postaviti nad ovim poslom; a mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati (D. A. 6, 2‐4). ‐ Ova 
reč  bi  po  volji  svima  vernima,  i  oni  odmah  izabraše:  Stefana,  čoveka  puna  vere  i  Duha 
Svetoga, Filipa, Prohora, Nikanora, Timona, Parmena i Nikolu došljaka iz Antiohije. 

Sama  imena  ovih  izabranika  pokazuju,  da  oni  behu  rodom  ne  od  Jevreja  koji  življahu  u 
Jerusalimu  već  od  onih  koji  življahu  u  jelinskim  zemljama,  jer  im  imena  nisu  jevrejska 
nego  jelinska.  Od  njih  Stefan  bejaše  rođak  Savlu,  kasnijem  apostolu  Pavlu;  a  Pavle  beše 
rodom  iz  grada  Tarsa,  u  Kilikiji.  Ova  sedmorica  biše  izabrani  između  jelina  za  služenje 
siromašnim  udovicama,  da  bi  se  jelini,  koji  dotle  tugovahu  zbog  svojih  zanemarenih 

2
udovica, smirili i prestali žaliti se i roptati. Sve ove izabranike dovedoše pred apostole, i 
oni se pomoliše za njih, metnuše ruke na njih, i postaviše ih za đakone. 

A  Stefan,  pun  vere  i  sile,  beše  prvi  među  njima,  i  zato  bi  nazvan  arhiđakon.  On  činjaše 
znake i čudesa velika među ljudima. Ta čudesa ne spominju se u Svetom Pismu. Ali to nije 
ni čudo, jer se i za dela samog Gospoda Hrista veli ovo: Ima i drugo mnogo što učini Isus, 
koje kad bi se redom zapisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. 
21,  25).  Uostalom,  sa  sigurnošću  možemo  reći  da  je  sveti  Stefan,  slično  najstarijim 
Apostolima, metao ruke na bolesnike i ozdravljao ih. Pored toga on beše silan u delu i u 
reči,  verne  utvrđivaše  u  veri  a  neverne  Jevreje  izobličavaše,  dokazujući  im  iz  zakona  i 
proroka, da oni nepravedno iz zavisti ubiše Sina Božija, Mesiju, očekivanog toliko vekova. 

Jednom, kada među Jevrejima, i farisejima, i sadukejima, i jelinskim Jevrejima buknu spor 
o Gospodu našem Isusu Hristu, i jedni govorahu da je On prorok, a drugi da je varalica, 
treći pak da je Sin Božji, sveti Stefan se pope na uzvišicu i stade blagovestiti svima o Hristu 
Gospodu,  govoreći:  Ljudi  braćo!  Zašto  se  toliko  ljutite  i  prepirete,  i  sav  se  Jerusalim 
podelio u partije? Blago čoveku koji je poverovao u Gospoda našega Isusa Hrista, jer On 
radi  toga  savi  nebesa,  siđe  i  rodi  se  od  Presvete  i  Prečiste  Djeve,  izabrane  pre  postanja 
sveta,  da  nas  oslobodi  od  grehova  naših;  On  nemoći  naše  uze  i  bolesti  ponese;  slepima 
davaše vid, gubavce očišćavaše, đavole izgonjaše. 

A oni, čuvši to, stadoše se prepirati, govoreći suprotno i huleći propovedanoga Gospoda, 
kao  što  o  tome  piše  u  Delima  Apostolskim:  ʺNeki  iz  zbornice  koja  se  zove  Liverćanska  i 
Karinačka i Aleksandrinačka i neki iz Kilikije i Asije prepirahu se sa Stefanomʺ (D. A. 6, 9). 
Jer  Jevreji  koji  življahu  među  jelinima  po  raznim  zemljama,  imađahu  svoje  posebne 
sinagoge  u  Jerusalimu.  Na  taj  način,  pored  najprve  arhisinagoge  jevrejske,  u  Jerusalimu 
bejaše  mnogo  sinagoga  raznih  došljaka,  ili  Jevreja  koji  življahu  po  raznim  zemljama 
jelinskim; i Jevreji iz svake od tih zemalja isključivo u svoju sinagogu šiljahu decu svoju da 
se  uče  Zakonu  Božiju.  A  i  oni  sami,  svake  godine  dolazeći  na  poklonjenje  ka  hramu 
Solomonovom, bavljahu se po svojim sinagogama, sabirahu se i učahu se u njima, kao što 
se to vidi iz druge glave Dela Apostolskih gde se kaže: ʺU Jerusalimu se nalažahu Jevreji, 
ljudi pobožni iz svakoga naroda koji je pod nebom, Parćani, Miđaniʺ, i ostali (D. A. 2, 5. 9‐
11),[3]  tojest  Jevreji  koji  žive  u  Parćiji,  u  Midiji,  p  u  ostalim  spomenutim  zemljama,  koji 
behu došli na praznik u Jerusalim. Shodno tome, u Jerusalimu behu sinagoge: Kilikijske, 
Aleksandrijska,  Kirinejska.[4]  O  Libertinskoj[5]  pak  pričaju,  da  je  u  njoj  bilo  posebno 
pleme  Jevreja,  koje  vodi  svoje  poreklo  od  onih  Jevreja,  koji  nekada  biše  zarobljeni  od 
Pompeja rimskog,[6] pa potom pušteni na slobodu, zbog čega su se i nazivali ʺliberiʺ, tojest 
slobodni.  To  i  sveti  Zlatoust  kaže:  ʺLibertincima  su  se  nazivali  oni  kojima  je  od  strane 
Rimljana  bila  darovana  sloboda.  I  pošto  u Jerusalimu  življahu  mnogi  poklonici  iz  raznih 
zemalja,  to  oni  imađahu  i  sinagoge  svoje  u  Jerusalimu,  gde  slušahu  čitanje  Zakona  i 
moljahu seʺ. 

3
Ljudi  dakle  iz  spomenutih  sinagoga:  Liverćanske,  Kirinačke  i  drugih,  prepirući  se  sa 
Stefanom, ne mogahu protivustati premudrosti i Duhu kojim on govoraše (D. A. 6, 10). I 
sveti  Stefan  u  to  vreme  rečju  istIne  nadvlada  tri  dela  sveta:  Evropu,  Aziju  i  Afriku. 
Nadvlada Evropu u licu Liverćanaca koji behu došli iz Rima evropskog grada; nadvlada 
Aziju u licu Kilikijaca koji behu iz Azije; nadvlada Afriku u licu Kirinaca i Aleksandrinaca, 
koji behu porod Afrike. 

Međutim  ovi  pobeđenici,  nemajući  šta  da  kažu  protivu  propovedane  Stefanove  istine, 
svetlije  od  sunca,  raspališe  se  gnjevom  i  razgoreše  zavišću,  pa  nagovoriše  neke  između 
svojih jednomišljenika, ljubitelje laži, da izveste veliku arhisinagogu jevrejsku kako su oni, 
tobož,  čuli  Stefana  gde  govori  hulne  reči  protivu  Mojsija  i  Boga.  Pobunivši  na  taj  način 
narod  i  starešine  i  književnike,  oni  napadoše  na  svetoga  Stefana,  uhvatiše  i  dovedoše  u 
sinagogu k poglavarima svešteničkim i velikom mnoštvu zakonoučitelja. Izvedoše onda i 
lažne svedoke koji govorahu: Ovaj čovek ne prestaje huliti na ovo sveto mesto i na zakon. 
Jer  ga  čusmo  gde  govori:  Isus  Nazarećanin  razvaliće  ovo  mesto,  i  izmeniće  običaje  koje 
nam ostavi Mojsije (D. A. 6, 10‐14). 

Međutim sveti Stefan stajaše usred tog ubilačkog skupa kao angeo Božji, sijajući svetlošću 
božanske blagodati, kao nekada Mojsije: jer se preobrazi spoljašnji izgled lica njegova, i svi 
koji  seđahu  na  saboru  videše  lice  njegovo  kao  lice  angela  (D.  A.  6,  15).  A  poglavar 
sveštenički upita ga: Je li istina što o tebi govore svedoci? ‐ Sveti Stefan otvori usta svoja i 
izgovori dugu reč. On poče od Avraama, koji prvi dobi obećanje o dolasku Mesije. Zatim 
ispriča svu istoriju do Mojsija, spominjući ga sa svakim strahopoštovanjem i uvaženjem, i 
na taj način jasno pokazivaše i pobijaše lažne svedoke da on ne huli na Mojsija i na Zakon 
Božji  dat  preko  Mojsija,  i  još  jasnije  dokazivaše  da  su  upravo  oci  njihovi  bili  hulitelji 
Mojsija. Ne htedoše oci naši, govoraše on, poslušati Mojsija, nego ga odbaciše, i okrenuše 
se srcem svojim ka Egiptu (D. A. 7, 39). 

Zatim  pobijajući  drugu  klevetu,  kako  on  tobož  huli  na  sveto  mesto,  reče:  ʺSolomon  Mu 
podiže  hramʺ  (D.  A.  7,  47).  Ovim  rečima  sveti  Stefan  kao  da  govoraše  ovo:  Ja  znam  ovo 
sveto  mesto,  po  Božjem  blagovolenju  od  cara  Solomona  mudro  ustrojeno  i  slavom 
Gospodnjom  u  oblaku  pokazanom  osvećeno;  ja  počitujem  hram,  načinjen  rukama 
ljudskim  u  slavu  Božiju,  ali  pritom  i  ovo  izjavljujem:  da  Bog  više  voli  živeti  u 
neveštastvenim  hramovima,  tojest  u  dušama  ljudskim  čistim.  Svevišnji  ne  živi  u 
rukotvorenim hramovima, govoraše sveti Stefan, kao što Bog govori preko proroka: Nebo 
je  meni  presto  a  zemlja  podnožje  nogama  mojim.  Kako  ćete  mi  hram  sazidati?  govori 
Gospod. Ili koje je mesto za moje počivanje? Ne stvori li ruka moja sve ovo? (Is. 66, 1‐2). 

Naposletku, ispunivši se božanske revnosti kao nekada Ilija, sveti Stefan stade izobličavati 
sav  sabor:  Tvrdovrati  i  neobrezanih  srca  i  ušiju  vi  se  jednako  protivite  Duhu  Svetome; 
kako  oci  vaši,  tako  i  vi.  Koga  od  proroka  ne  proteraše  oci  vaši?  Oni  pobiše  one  koji 

4
unapred  javiše o dolasku Pravednika  (=  obećanog Mesije),  kojega  vi sad  izdajnici  i ubice 
postadoste (D. A. 7, 51‐52). 

Ove  reči  svetoga  Stefana  izazvaše  u  poglavaru  svešteničkom  i  književnicima  neiskazanu 

jarost,  i  svi  oni  slušajući  ovo  besnijahu  u  srcima  svojim,  i  škrgutahu  zubima  na  nj.  No 
Stefan  ne  obraćaše  pažnju  na  njihov  gnjev,  jer  beše  pun  Duha  Svetoga  koji  ga  i  činjaše 
hrabrim  i  bogonadahnutim.  Pogledavši  na  nebo,  on  vide  slavu  Božiju.  Dotada  on  beše 
samo obuzet željom da je vidi, i sa čvrstom verom se nadaše da će je dobiti; a tada, pred 
sam  izlazak  iz  tela,  poče  je  gledati  i  početke  blaženstva  od  nje  doživljavati;  vide  on  i 
samoga  Hrista  Isusa,  Vladiku  i  Gospoda  svog  gde  stoji  na  nebu  i  kao  očekuje  dolazak 
njegov k Njemu, da čim se razreši tela brzo ode k Njemu, i tamo gde je On, sam Gospod, 
bude  i  sluga  Njegov  (sr.  Jn.  12,  26).  A  što  Stefan  sam  vide,  on  to  objavi  svima  kliknuvši 
gromkim  glasom:  ʺEvo  vidim  nebesa  otvorena  i  Sina  Čovečijega  gde  stoji  s  desne  strane 
Boguʺ (D. A. 7, 56). 

Sveti  Stefan  ne  utaji  ovo  svoje  viđenje,  kao  što  je  to  običaj  kod  svetitelja:  smirenja  svoga 
radi ‐ ne kazivati drugama otkrivenja koja im bivaju od Boga. Naprotiv, on svima objavi 
ovo preslavno otkrivenje radi toga, da se verni utvrde u veri a da se neverni postide. A on 
tako  postupi  i  radi  toga,  da  uveri  mučenike  koji  budu  posle  njega:  da  onima  koji 
mučenički  umiru  za  Hrista  nema  nikakve  prepreke  pri  uzlaženju  na  nebo,  niti  ikakve 
smetnje,  ni  ispitivanja,  nego  im  je  otvoren  prav  i  slobodan  put,  otvoreno  nebo,  gotova 
nagrada,  sam  Nagraditelj  podviga stojeći  čeka;  sama Gospodnja  slava srete  mučenika  na 
vratima  nebeskim.  I  zbog  toga  sveti  Prvomučenik  ne  prećutkujući  objavljuje  svima  što 
vidi, kao time prizivajući i drugs posle sebe ka istom mučeničkom vencu. 

Zavidljivi  pak  Jevreji,  naviknuti  ubijati  proroke,  pored  toga  bili  su  ustali  i  na  samoga 
Gospoda,  Ispunitelja  Zakona  i  Proroka,  sada  ne  otrpeše  reči  istine  i  ne  htedoše  slušati  o 
viđenju  svetoga  Stefana,  nego  povikavši  iza  glasa  zatiskivahu  uši  svoje,  i  jednodušno 
navališe  na  njega,  izvedoše  ga  iz  grada,  kao  ranije  Gospoda  Isusa  koji  blagoizvoli 
postradati  izvan  gradskih  zidina,  i  zasipahu  kamenjem  dobrog  i  vernog  slugu 
Gospodnjeg.  A  da  bi  im  lakše  bilo  bacati  kamenje  na  svetitelja,  lažni  svedoci  i  ubice 
skinuše sa sebe gornje haljine i metnuše ih kraj nogu mladića, po imenu Savla, koji, iako 
roćak i istoplemenik kamenovanog, silno besnijaše protiv njega iz revnosti za Stari Zakon. 
Savle,  veli  se  u  Delima  Apostolskim,  beše  pristao  na  njegovo  ubijanje  (D.  A.  8,  1).  Sveti 
Zlatoust o tome ovako kaže: ʺTugovaše Savle što nije imao bezbroj ruku, da svima njima 
bije  Stefana;  no  i  ovako  on  nađe,  te  mučenika  ubijahu  mnoge  ruke  lažnih  svedoka,  čije 
haljine čuvaše onʺ. 

U  vreme  kada  svetog  Stefana  ubijahu  u  dolini  Josafatovoj,  koja  leži  između  Jerusalima  i 
Eleona kraj Kedarskog potoka  koji  ima mnogo  kamenja na  obalama, stajaše  podaleko  na 
jednoj  uzvišici  Prečista  Djeva  sa  svetim  Jovanom  Bogoslovom  posmatrajući  sa  gore,  i 

5
usrdno se moljaše za Stefana Gospodu i Sinu svome, da ga ukrepi u trpljenju i primi dušu 
njegovu u ruke Svoje. 

O kako slatka, premda kroz ljuto kamenovanje, beše smrt svetome Prvomučeniku, kada na 
njegov podvig gledahu: sa nebeske visine Preslatki Isus, a sa zemne gore Preslatka Mati sa 
ljubljenim učenikom! I kad sveti Stefan, pod silnom kamenom kišom koja padaše na njega, 
sav obagren krvlju, iznemogavaše telom i razrešavaše se od uza tela, on paćaše srcem ne 
za sebe već za one koji ga ubijahu, i usrdnije se moljaše za njih nego za sebe. Jer za sebe on, 
stojeći pravo, govoraše: ʺGospode Isuse, primi duh moj!ʺ ‐ A za svoje ubice on i na kolena 
kleče i zavapi iza glasa, govoreći: ʺGospode, ne upiši im ovo u greh!ʺ ‐ I rekavši to predade 
Gospodu Hristu dušu svoju čistu (D. A. 7, 58‐60). 

Tako  skonča  divni  podvižnik;  okrvavljenim  kamenjem  kao  crvenim  ružama  bi  ovenčan 
prvi  mučenik  i  uđe  u  otvoreno  nebo, koje  on  vide,  ka Gospodu  i  Caru  slave,  da  caruje s 
Njim u beskonačnom carstvu. 

Sveti Stefan bi rukopoložen za arhiđakona od svetih Apostola uskoro posle Pedesetnice, a 
postrada  iste  godine  po  Vaznesenju  Gospodnjem,  27.  decembra,  imajući  malo  više  od 
trideset godina. Licem on beše veoma lep, no dušom još lepši. 

Sveto  pak  telo  njegovo  bi  bačeno  na  pojedenje  zverima  i  pticama,  i  ležaše  dan  i  noć 
nepogrebeno.  I  tek  naredne  noći  poznati  u  Jerusalimu  jevrejski  zakonoučitelj,[7]  koji 
potom i sam poverova u Hrista sa sinom svojim Avivom, posla česne i verne ljude, i tajno 
uzevši  telo  svetiteljevo,  odnese  ga  na  svoje  imanje,  udaljeno  od  Jerusalima  blizu  četiri 
kilometra, zvano Kafargamala, i tamo česno sahrani, učinivši nad njim plač veliki. ʺI ko ne 
bi plakao, veli sveti Zlatoust, gledajući na to krotko jagnje, kamenjem ubijeno i mrtvo!ʺ 

Nakon  pak  mnogo  godina  posle  toga,  blagočestiva  carica  grčka  Evdokija,  supruga 
Teodosija Mlađeg,[8] došavši u Jerusalim, ona na mestu gde sveti prvomučenik Stefan bi 
ubijen  i  zemlja  obagrena  česnom  krvlju  njegovom,  podiže  prekrasnu  crkvu  u  ime 
njegovo,[9] a u čast Hristu Bogu, kome slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE I STRADANjE  

SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA I ISPOVEDNIKA 

TEODORA 

I BRATA MU PREPODOBNOG 

TEOFANA,  

6
Načertanih 

  

MEĐU MUČENICIMA postradalim za Hrista, jedni su se podvizavali za hrišćansku veru 
suprotstavljajući  se  neznabošcima  koji  su  štitili  svoju  idolopokloničku  zabludu;  a  drugi, 
podvizavajući  se  za  pravu  veru  protiv  hrišćana,  no  hrišćana  koji  su  nepravoslavno 
verovali, podneše ne  manje  trudova od  prvih, zbog čega  i dobiše jednake  s  njima  vence. 
Meću ove druge spada divni i veliki Teodor. 

Teodora  odgaji  Palestina,  data  Bogom  u  nasleđe  Avraamu  i  s  pravom  nazvana  obećana 
zemlja,  jer  iz  nje  proizađe  ne  samo  sav  sabor  Proroka  i  Patrijaraha,  nego  i  sam  Hristos 
otuda je po telu, a tako isto i sav sabor bogougodnih Apostola. Ta zemlja dade svetu i ovaj 
svetilnik vere i stub pobožnosti ‐ svetog Teodora. Jer njegovi blagorodni roditelji,[10] čije 
se  svo  imanje  i  bogatstvo  sastojaše  u  tome  što  behu  i  nazivahu  se  hrišćani,  življahu  u 
svetom  gradu  Jerusalimu.  Izdanak  njihov,  sveti  Teodor  još  u  ranom  detinjstvu  steče  od 
njih veliku mudrost; i u doba dečaštva on posedovaše um ne dečački. Umesto da se bavi 
dečjim igrama i posvećuje pažnju pozorištima, on stalno boravljaše po hramovima Božjim. 
Za njega beše najprijatnije pozorište: da marljivo posmatra dobra dela i čestite naravi, i da 
sebe  uči  njima  i  upražnjava  ih.  Ujedno  s  tim,  njemu  beše  hvala  ovo:  besprekorno  slušati 
svoje  roditelje.  Jednom  rečju:  Teodor  od  samog  početka  pokaza,  kao  peka  plodonosna 
voćka, kakav će on biti kasnije. 

Kada  Teodor  poodraste,  roditelji  ga  dadoše  u  manastir  svetog  Save  Osvećenog  jednom 
učenom  i  vrlinskom  prezviteru,  da  kod  njega  izuči  Božanske  knjige  Svetoga  Pisma,  a 
ujedno  s  tim  da  se  nauči  i  strahu  Božijem.  Teodor  imađaše  brata  po  imenu  Teofana, 
mlađeg od njega po godinama ali ravnog njemu po vrlinama. Oni se zajedno učahu kod 
tog  istog  prezvitera.  Bistar,  Teodor  za  kratko  vreme  izuči  svu  predavanu  mu  knjižnu 
nauku.  No  žudeći  za  višom  filosofijom,  za  višim  znanjima,  Teodor  izađe  iz  manastira  i 
nađe  jednog  starijeg,  vrlo  mudrog  čoveka,  i  zamoli  ga  da  ga  uzme  među  svoje  učenike. 
Kod  ovog  učitelja  Teodor  savršeno izuči ne samo svetsku filosofiju nego  steče i  mudrost 
duhovnu. On se nauči od njega prezirati svet i sve što je u svetu. I pošto postade savršen u 
obema  filosofijama,  u  obema  naukama:  svetskoj  i  duhovnoj,  on  se  ponovo  vrati  u  obitelj 
svetoga Save. I zamonaši se. 

Tvoreći  kao  monah  ugodna  Bogu  dela,  on  životom  svojim  prevazilažaše  druge.  Jer  ko 
tamo beše krotkiji od njega? ko nezlobiviji? ko uzdržljiviji? ko bolje od njega znađaše kada 
treba ćutati ili govoriti, ili što uraditi, i to tako da se ni molčanije ne naruši, niti korisna reč 
propusti izgovoriti u pravo vreme, niti neki manastirski posao ostaviti neurađen? Ko tako 
umrtvi  telo  svoje,  obuzda  oči  i  jezik,  odbi  napadaje  pomisli,  kao  Teodor?  Zbog  takvih 
vrlina  njegovih,  po  promislu  Božjem  a  i  po  želji  sve  tamošnje  bratije,  njega  Jerusalimski 
arhijerej posveti za prezvitera. 

7
I  tako,  obitelj  svetoga  Save  imađaše  njega  kao  vrednu  pčelu  koja  marljivo  skuplja  med 
vrlina. No o prepodobnom Teodoru valja  reći i to,  da u njemu beše nešto što nekada i u 
proroku  Jeremiji,  kome  bi  rečeno  od  Boga:  Prije  nego  te  sazdah  u  utrobi,  znah  te;  i  prije 
nego  izide  iz  utrobe,  posvetih  te  (Jerem.  1,  5).  Jer  kada  on  još  kao  dečko  življaše  u  lavri 
svetoga  Save  i  učaše se  knjizi  kod  spomenutog  prezvitera,  ovaj bogonadahnuti  prezviter 
proreče  o  njemu  ovo:  ʺOvaj  divni  mladić  svoj  podvižnički  život  na  zemlji  završiće 
mučeničkom  smrću  radi  Hristaʺ.  ‐  To  se  kasnije  i  zbi,  kao  što  će  se  videti  iz  daljeg 
izlaganja. 

U  to  vreme  ponovo  planu  ikonoborska  jeres  koja  beše  iskorenjena  iz  Crkve  posle  Lava 
Isavrijanca,  Konstantina  Kopronima  i  sina  mu  Lava  Hazara,  i  predana  anatemi  Sedmim 
Vaseljenskim  saborom,[11]  sazvanim  od  blagočestive  carice  Irine  i  sina  joj  Konstantina. 
Ovu jeres obnovi zločestivi car Lav Jermenin.[12] 

Kada  svjatjejši  patrijarh  Nikifor[13]  krunisaše  Lava  Jermenina  u  sabornoj  crkvi  za  cara  i 
metaše  mu  krunu  na  glavu,  on  oseti  u  rukama  svojim  bol,  kao  od  trnja,  i  činjaše  se 
svetitelju  ta  kruna  u  rukama  oštra  i  bodljikava  kao  trn;  i  tada  svjatjejšemu  patrijarhu  bi 
jasno  da  je  to  očigledno  znamenje  onih  zala  i  muka  koje  će  ovaj car  naneti  kasnije  Crkvi 
Hristovoj. 

U  početku  lukavi  car  skrivaše  u  sebi  potajnu  jeres  i  pokazivaše  se  pobožan,  dok  se  ne 
učvrsti  pa  prestolu.  Ali  posle  velikog  rata  sa  Bugarima,  iz  koga  on  izađe  kao  slavni 
pobednik, on izbljuva skrivani u njemu otrov zloće, i otvoreno pokaza da je ikonoborac. A 
to bi na sledeći način. Vrativši se iz rata, car se opomenu jednog monaha zatvorenika koji 
mu  nekada  proreče  da  će  postati  car,  što  se  i  zbi.  Želeći  da  mu  ss  zahvali  za  to 
proročanstvo, car mu po jednom vernom sluzi svom posla razne darove: zlatne i srebrne 
sasude, namirnice i indijske mirise. Ali carev izaslanik ne zateče tog monaha živa, jer beše 
umro, a mesto njega u tom istom zatvoru življaše njegov učenik Savatije. Izaslanik carev 
stade  moliti  Savatija  da  primi  carske  darove,  poslane  njegovom  učitelju,  i  da  se  moli  za 
cara.  Međutim  Savatije  odbi  i  darove  i  njihovog  donosioca,  i  izjavi  da  je  car  nedostojan 
carskog prestola, pošto poštuje ikone i pokorava se dogmatima, propisanim od pređašnje 
carice  Irine  i  bivšeg  patrijarha  Tarasija.  Pritom  bednik  grđaše  Irinu  i  Tarasija,  nazivajući 
Irinu  risom  a  Tarasija  smutljivcem  narodnim;  caru  pak  Lavu  prećaše  brzim  gubljenjem 
carstva i života, ako što pre ne odbaci ikone kao idole. 

Vrativši  se  k  caru,  izaslanik  mu  ispriča  sve  što  ču  od  crnorizca,  a  predade  mu  i  pismo  o 
tome  od  ovoga.  Zbunjen  time,  car  dozva  ovog  najvernijeg  savetnika  po  imenu  Teodota, 
sina Melisijskog[14] patricije Mihaila, zvanog Kasiter, i nasamo se savetova s njim šta da 
radi. A Teodot, davno zaražen ikonoborskom jeresju, očekivaše samo zgodnu priliku, da 
otvoreno izrazi svoje zloverje. On dade caru ovakav savet: U Dagistinskom manastiru živi 
jedan sveti monah, čudotvorac i prozorljivac: potrebno je s njim porazgovarati i postupiti 
po njegovom naređenju. 

8
Kada on to reče, i car pristade na to, Teodot krišom otide hitno u Dagistinski manastir k 
tome crnorizcu, koji beše jeretik, i reče mu: Naredne noći car će doći k tebi u hudoj odeći, 
da porazgovara s tobom o veri i drugim stvarima, i da dobije od tebe pametan savet. A ti 
mu  savetuj  da  primi  odbačene  dogmate  pređašnjeg  cara  Lava  Isavrijanca,  i  da  iz  Božjih 
hramova  izbaci  idole  (tako  ovaj  bednik  nazivaše  svete  ikone).  Zatim  se  postaraj  da  ga 
uplašiš, da će on, ako to ne uradi, za kratko vreme izgubiti i život i carstvo; ako pak obeća 
da će to uraditi, onda mu ti proročki predskaži dug život i sretno carovanje. 

Tako se jeretik Teodot dogovori sa tim monahom jeretikom, da privuku k svome zloverju 
cara,  već  naklonjenog  zamisli  srca  njihova.  Car  pak,  ne  znajući  ništa  o  lukavstvu 
Teodotovom,  čim  pade  noć  uputi  se  k  tom  tobožnjem  čudotvorcu  i  lažnom  proroku, 
prerušen u hudu odeću, da ga ne bi raspoznali. A vođaše ga isti Teodot. Kada dođoše  k 
spomenutom  crnorizcu  i  otpočeše  razgovor,  crnorizac  stojeći  blizu  cara,  i  kao  da  preko 
Božjeg  otkrivenja  poznade  u  njemu  cara,  s  čuđenjem  reče:  Nisi  dobro  postupio  care, 
hudom odećom  skrivajući  pred  nama  svoje carsko dostojanstvo.  No, iako si tako  uradio, 
ipak blagodat Božja ne dopusti da dugo ostanemo u neznanju, nego nam otkri da si ti car a 
ne običan čovek. 

Čuvši  to  car  se  zaprepasti,  i  poverova  da  je  ovaj  crnorizac  i  sveti  čovek,  i  čudotvorac,  i 
prozorljivi  prorok.  I  car  se  lako  prikloni  svemu  što  mu  on  naredi,  ni  najmanje  ne 
sumnjajući  u  ono  što  usta  ovoga  proricahu,  i  primajući  kao  dušekoristan  i  zdrav  savet 
ovoga koji ustvari beše dušeguban i pun zmijskog otrova. I obeća car da će smesta izvršiti 
sve što mu savetova crnorizac jeretik, nahuškan od sličnog sebi jeretika Teodota. I ode car 
pun zle namere, da pokrene gonjenje svetih ikona. 

I tako, slično silnoj oluji, car odmah poče smućivati Crkvu Hristovu: svjatjejšago patrijarha 
Nikifora,  koji  ne  pristade  na  njegov  bezbožni  predlog,  on  posla  na  zatočenje  u 
Prokonis[15]  to  isto  on  uradi  sa  Teofanom,  nastojateljem  obitelji,  poznate  pod  nazivom 
Veliko  Selo,[16]  i  sa  Teodorom  Studitom,[17]  i  sa  mnogim  drugim  velikim  i 
bogonadahnutim  ocima,  koji  se  silno  protivljahu  njemu.  Sve  ih  car  progna  i  posla  na 
zatočenje po bliskim i dalekim zemljama. A na patrijaršijski presto uzvede na sam Uskrs 
gorespomenutog jeretika Teodota Melisijskog, zvanog Kasiter, svog savetnika. I bi on kao 
ʺmrzost opustošenjaʺ koja stoji na mestu svetom (sr. Mt. 24, 15; Dan. 9, 27). 

Tada  Bog,  u  pravednom  gnjevu  svom  na  bezumnog  cara,  dopusti  iznenadnu  najezdu 
inoplemenika,  Arabljana.  Jer  oni,  stanovnici  istočnih  pustinja,  sabraše  svu  silu  svoju  i 
upadoše u grčke oblasti pustošeći zemlju, napadajući palestinske manastire, među njima i 
obitelj  svetoga  Save  Osvećenog,  u  kojoj  monahovaše  blaženi  Teodor  sa  bratom  svojim 
Teofanom. Svjatjejši patrijarh svetog grada Jerusalima razumede da je ovo kazna za grehe i 
posledica  gnjeva  Božija  zbog  poruganja  i  odbačenja  svetih  ikona.  Pokrenut  revnošću  za 
Pravoslavlje,  on  stade  tražiti  način  kako  da  ugasi  oganj  i  da  izobliči  zlo  činjeno  od 
narušilaca otačkih predanja i novatora. U tome traženju načina on nađe da je najpodesniji 

9
za  taj  posao  prepodobni  Teodor,  čuven  po  pravednosti  i  mudrosti,  čovek  koji  diše 
božanskom  revnošću  i  kao  neustrašiv  junak  stoji  na  straži  Pravoslavlja.  Ogradivši  ga 
molitvom  i  utvrdivši  nadom  u  Hrista,  patrijarh  ga  posla  u  carski  grad  da  izobliči 
bezakonje. 

Kao  poslušan  sin,  blaženi  Teodor  ne  odbi  izvršiti  naređenje,  nego  se  s  radošću  pokori, 
gotov da za pravu veru primi ne samo mnogobrojne trudove iego i najveća stradanja, i da 
dušu  svoju  položi  za  poštovanje  svetih  ikona.  Uzevši  sa  sobom  brata  svoga  Teofana, 
prepodobni  Teodor  krenu  na  put  i  brzo  stiže  u  carsku  prestonicu.  Tamo  on  najpre 
neustrašivo  izobliči  zbog  jeresi  najamnika,  koji  ne  beše  pastir,  tojest  lažnog  patrijarha 
Carigradskog,  Teodota  Melisijskog.  Izobliči  ga  što  razvraća  one  kojima  upravlja, 
upropašćuje  one  koje  hrani  ubitačnom  hranom  jeretičkog  učenja,  ubija  one  koje  pase,  i 
razara  crkvu  pravoverja  gradeći  idolište  zloverja.  Zatim  prepodobni  stupi  pred  samoga 
cara, i imajući u ustima reč Božiju kao oštar mač, stade zastrašivati cara, dokazujući mu da 
on pogubljuje ne samo svoju dušu nego i ljude Božje razvraća obmanom i vuče ih u svoju 
pogibao. I moljaše prepodobni cara da se ostavi zločestivog umovanja i vrati pobožnosti. 

I  onda  reče  caru:  Možda  ćeš  na  taj  način  umilostiviti  Gospoda,  i  nećeš  ispiti  svu  čašu 
gnjeva Božija koji te već pritiskuje. 

Udivivši  se  slobodi  govorenja  prepodobnoga,  ubedljivosti  reči  njegovih,  krotosti  naravi 
njegove,  i  neustrašivoj  smelosti  njegovoj,  car  se  u  isto  vreme  i  postide  njegove  svete 
čestitosti,  i  krotko  primi  njegovo  izobličavanje.  Zatim  dozvavši  ga  drugi  put,  car 
prijateljski  razgovaraše s njim, i upita ga ko je on, otkuda je došao, i šta želi da postigne 
svojim  neustrašivim  izobličavanjem.  Prepodobni  obavesti  cara  da  mu  je  otačastvo 
Palestina, i da je otuda došao radi toga, da se otvoreno zauzme za poštovanje Boga, pošto 
vidi kako sramote Cara Nebesnoga na ikonama Njegovim i vređaju Ga nepravedno goneći 
pobožne služitelje Njegove. Pritom reče caru: ʺNe treba se stideti i bojati cara zemaljskog, 
kada on gnjevi Bogaʺ. 

Zatim prepodobni stade izlagati dogmate svete vere i učiti o odavanju dužnog molitvenog 
poštovanja  božanskim  ikonama.  Navodeći  pritom  mnoga  mesta  iz  Svetoga  Pisma  on 
dodade  i  ovo:  Poštovanje  svetih  ikona  je  znak  naše  ljubavi  i  stremljenja  ka  Hristu,  kao  i 
svedočanstvo  naše  vere  i  našeg  ispovedanja  istinitosti  Njegovog  ovaploćenja.  ‐  Car  se 
dugo  prepiraše  s  prepodobnim,  protivstavljajući  mu  razloge  svoga  zloverja,  ali  bez 
ikakvog uspeha, pošto reči božanstvenoga muža behu tvrde kao dijamant i vera njegova 
nepokolebljiva  kao  tvrda  stena.  I  posle  dute  prepirke  Teodor  pobedi  cara  i  dokaza  mu 
neodrživost njegovih shvatanja. Šta onda uradi lukavi car? On smisli da laskama pokoleba 
nepokolebljivi stub, pokušavajući da molbama i darovima, i obećavanjem počasti, privoli 
prepodobnog  Teodora  na  jednomislije  s  njim,  no  i  to  ostade  bez  uspeha.  Najzad 
prepodobni reče caru: Care, ti si zaboravio zavete koje si dao Bogu kada arhijerej stavljaše 

10
krunu  na  glavu  tvoju.  Poštedi  dušu  svoju,  i  vrati  Crkvi  ukras  njen.  Ne  ratuj  sa  Bogom, 
Sudijom pravednim i krepkim. 

Tada  car,  promenivši  lukavu  krotost  u  svoju  prirodnu  i  svojstvenu  mu  zversku  jarost, 
naredi  te  ispovednika  Hristova  Teodora  i  brata  mu  Teofana  dugo  i  silno  biše.  Zatim  Ih 
obojicu posla na zatočenje u morsko ždrelo, zapovedivši da im  niko  ne daje ni hranu, ni 
piće, ni odeću, da bi, ‐ reče bezbožni car ‐, zli zlom smrću poginuli. 

Dok  svetitelji  tako  stradahu  za  Hristove  ikone,  ʺBog  ‐  Gospod  odmazdeʺ  ne  zakasni 
pravednim sudom Svojim uzvratiti bezakoniku. Jer car, koji imađaše i ime zversko i narav 
zversku,  pogibe  kao  zver:  bi  zaklan.  A  pogibija  ta  beše  predskazana  naročitim 
otkrivenjem, koje dobi careva majka na kratko vreme pre pogibije nesrećnog sina njenog. 
A ona mnogo već godina beše udovica i provođaše život u uzdržanju. Ona imade u snu 
ovakvo  viđenje:  izgledalo  joj  je  kao  da  ide  u  Vlahernsku  crkvu  Prečiste  Djeve 
Bogorodice,[18]  i  ulazeći  na  vrata  ona  srete  neku  presvetlu  Djevu,  okruženu  mnoštvom 
ljudi u belim haljinama, a sva crkva beše puna krvi koja je kao reka tekla; ona Djeva naredi 
jednome od belorizaca da zahvati i napuni krčag krvlju i da majci bezbožnoga cara da pije. 
Videći  to,  majka  careva  reče  sa  užasom:  Ja  već  mnogo  godina  ne  jedem  mesa  zbog 
udovištva  mog.  Kako  ću  onda  piti  ovu  krv?  ‐  Tada  je  presvetla  Djeva  ona  sa  gnjevom 
upita:  ʺA  zašto  sin  tvoj  ne  prestaje  prolivati  krv  i  time  gnjeviti  mene  i  moga  Božanskog 
Sina?ʺ 

Pri tome se majka careva probudi, puna straha i trepeta. I od toga vremena ona neprestano 
i sa mnogim suzama savetovaše svoga sina, cara, da prestane goniti svete ikone i zbog njih 
prolivati krv hrišćansku. Ali drugi Juda, rob jeresi i lukava varalica, ostade nepopravljiv. 

A  dogodi  se  i  drugo  strašno  viđenje,  koje  sam  car  imade  na  šest  dana  pre  svoje  jezive 
pogibije.  Caru  se  u  snu  javi  svjatjejši  Tarasije,  patrijarh  za  carovanja  Irine  i  Konstantina, 
koji  već  beše  davno  preminuo.  Sa  velikim  gnjevom  patrijarh  Tarasije  narećivaše  nekome 
mužu  Mihailu,  da  cara  udari  mačem.  Izvršujući  naređenje,  Mihailo  snažno  udari  cara  i 
probode ga skroz. 

Sam to videvši u snu, car se probudi ne bez velikog trepeta, nedoumevajući šta ovo ima da 
znači.  No  držeći  da  u  manastiru  svetog  Tarasija  ima  neki  Mihailo  koji  namerava  da  ga 
ubije, on odmah posla da mu otuda dovedu monahe; i raspitujući za Mihaila, on naredi da 
ih drže u okovima dok mu oni iz svoje sredine ne pokažu Mihaila. 

U to vreme u Carigradu življaše neki vojvoda po imenu Mihailo, a po nadimku Travlos ili 
Vavlos,[19]  rodom  iz  Amoreje.[20]  Ranije  on  sam  mnogo  pomagaše  Lavu  da  se  dokopa 
carskog prestola, i bejaše mu veran i mio, te mu car Lav kao kum krsti sina. Međutim, taj 
Mihailo  se  kasnije  zbog  nečega  razljuti  na  cara,  i  svoje  prijateljstvo  promeni  u 
neprijateljstvo;  i  on  je  mnogo  puta,  veseleći  se  sa  prijateljima  svojim,  u  pijanom  stanju 
neoprezno govorio rđave stvari o caru. A neki, koji potajno behu neprijateljski raspoloženi 

11
prema caru, videći Mihailovo neprijateljsko držanje prema caru, pridružiše se njemu; i broj 
njihov  ne  beše  mali.  I  oni  se  dogovoriše  da  cara  ubiju  i  Mihaila  dovedu  na  presto.  Ali 
Mihailo,  neobuzdana  jezika,  ne  umede  da  ćuti,  nego  se  negde  pohvali  da  će  biti  car.  To 
dođe  do  carevih  ušiju,  i  on  odmah  uhvati  Mihaila,  i  osudi  ga  da  živ  bude  spaljen. 
Okovanog  Mihaila  već  vođahu  u  kupatilsku  peć  da  ga  spale,  čemu  i  sam  car 
prisustvovaše,  želeći  da  svojim  očima  vidi  njegov  kraj.  To  beše  24.  decembra,  na  Badnji 
da!n, uoči Božića. Međutim careva žena Teodosija, doznavši za to, hitno izađe iz dvorca, i 
stade s gnjevom koriti cara i nazivati ga bogoprotivnikom što ni sveti Praznik ne počituje 
kada  se  ima  pričestiti  Božanskim  Tajnama.  Car  je  posluša  i  naredi  da  Mihaila  vrate, 
odlažući  njegovo  spaljivanje  za  drugo  vreme.  A  zatim,  okrenuvši  se  k  carici,  reče:  Ženo, 
postupih  kako  si  mi  naredila,  poslušavši  tvoj  gnjevni  savet;  ali  ćeš  ti  i  deca  naša  uskoro 
videti šta će posle ovoga biti. 

Ovim rečima bezakoni car nevoljno izreče o sebi proročanstvo, jer mu kraj beše vrlo blizu. 
Okovanog  pak  Mihaila  car  poveri  na  čuvanje  dvorskom  stražaru  Papiju,  a  sam  uze  kod 
sebe ključeve od okova sužnjevih. I svu tu noć car provede bez sna i tužan: jer tugovaše u 
njemu  duh  njegov,  ne  znajući  šta  da  uradi.  No  ustavši,  car  sam  pođe  da  vidi  sužnja  šta 
radi:  da  li  plače  i  tuguje,  kao  što  je  običaj  kod  osuđenih  na  smrt.  I  kad  on  tiho  otškrinu 
tajna  vrata  od  Papijeve  sobe,  on  ugleda  nešto  potpuno  neočekivano  za  sebe,  naime: 
Mihaila,  koga  se  nadao  zateći  tužna  i  setna,  on  ugleda  gde  dubokim  snom  spava  na 
visokoj  i  divno  nameštenoj  postelji  Papijevoj,  a  Papija  gde  spava  na  goloj  zemlji.  Car  se 
zaprepasti videći osuđenoga sužnja u tolikoj počasti i spokojstvu, i udalji se ljut, preteći da 
će odmah pogubiti ne samo Mihaila nego i Papija. To ču jedan momak koji se nalazio na 
spavanju u toj istoj sobi; i poznavši cara on probudi Mihaila i Papija, i ispriča im kako je 
dolazio  car  i  pretio  da7  će  ih  obojicu  pogubiti.  I  sve  njih  obuze  strah.  Tada  Mihailo,  bez 
protivljenja od strane Papija, odmah posla k svojim jednomišljenicima nekog Teoktista sa 
ovakvom porukom: ʺAko vi bez ikakvog odlaganja ne privedete odmah u delo ono o čemu 
smo se dogovorili, onda ću ja sutra ispričati caru sve i optužiti posebno svakoga od vas, da 
bi ne samo Ja izgubio glavu nego i svi vi sa mnomʺ. 

Zaverenici se uplašiše od ovakve pretnje, pa se sastadoše i stadoše se dogovarati kako da 
spasu  i  sebe  i  Mihaila  od  ove  opasnosti  i  smrti.  Ovo  se  događaše  u  ponoći,  i  u  crkvama 
otpočinjaše uobičajeno bdenije Roždestvu Hristovom. Pošto se zaverenici dogovoriše, oni 
sakriše oružje pod svoje haljine i uputiše se carskom dvorcu, k takozvanoj Slonovoj kapiji. 
Tamo se izmešaše sa carskim pevačima, koji kroz tu kapiju ulažahu u pridvornu crkvu, i 
zajedno s njima uđoše u crkvu, tobož  na bdenije.  Dođe  i car u crkvu, i po  svom  običaju, 
stojeći za desnom pevnicom, otpočinjaše sam crkveno pojanje, a imađaše vrlo gromak glas. 
I kada se već pevaše Kanon i približavaše se sedma pesma, zaverenici stadoše tiho govoriti 
jedan  drugome:  Šta  stojimo  ovde  dangubeći?  Evo,  skoro  će  se  završiti  pojanje.  Šta  mi 
čekamo? 

12
U to baš vreme car gromko zapeva: ʺVsecarja ljuboviju ulovleniji otroci, ukorišaʺ.[21] Tada 
jedan od zaverenika izvuče mač ispod haljine, polete na cara, ali učini pogrešku: umesto 
cara on udari horovođu desne pevnice, da li zato što je horovođa po rastu bio sličan caru, 
ili  što  je  zbog  zime  bio  pokrivene  glave  kao  car.  Kada  horovođa  naglo  otkri  glavu, 
pogreška se obelodani. A car, shvativši da je posredi zavera, pobeže u oltar, dohvati krst i 
stade  njime  zaštićivati  sebe  na  dverima,  odbijajući  udarce  zaverenika.  Utom  nalete  neki 
strašan  vojnik  ogromnoga  rasta.  Ugledavši  ga,  car  ga  stade  zaklinjati  oltarom  Božjim  da 
mu ne čini zla. ʺSada je vreme ne zaklinjanja već ubistvaʺ, ‐odgovori ovaj i zadade mačem 
Lavu Jermeninu silan udarac i teško ga rani odsekavši mu ruku zajedno sa krajem krsta. 
Tada i ostali vojnici stadoše kasapiti cara; i on pavši na zemlju valjaše se u krvi svojoj još 
dišući. Jedan pak vojnik, videvši da car još diše, odrubi mu glavu. 

Tako, zaklan kao zver, bezakoni car u strašnim mukama izvrže dušu svoju u osvitak dana. 
On  bi  ubijen  na  samom  onom  mestu  gde  se  najpre  drznu  baciti  na  zemlju  ikonu 
Spasiteljevu,  popljuvati  je  i  nogama  zgaziti.  Carova  Lav  Jermenin  sedam  godina  i  pet 
meseci;  po  svojoj  svireposti  on  beše  ravan  velikim  drevnim  goniteljima  Crkve.  Posle 
ubistva telo njegovo bi bačeno na trg usred grada i čitav dan ležaše izmrcvareno, i niko se 
ne nađe da ožali njegovu smrt, nego se sav grad radovaše. 

Priča se još i to, da se u trenutku, kada ovaj bedni ikonohulnik bi ubijen, čuo s neba neki 
radostan  glas  koji  je  mnogima  objavljivao  smrt  zločestivog  cara.  Neki  mornari,  čuvši  taj 
glas, zapisaše čas, i potom doznadoše da je to bio onaj čas u koji pogibe zveroliki krvopija. 
S decom pak njegovom uradi se dvostruko strašnije od onoga što on uradi sa decom svoga 
prethodnika, cara Mihaila Rangave: jer kao što on uškopi dva sina cara Mihaila, tako beše 
uškopljeni i njegova četiri sina: Vasilije, nazvan Konstantin i predodređen za cara, Savatije, 
Grigorije  i  Teodosije.  No  Teodosije,  ne  mogavši  podneti  bolove  uškopljenja  umre,  i  bi 
pogreben  zajedno  sa  ocem;  a  Vasilije,  preimenovan  u  Konstantina,  oneme  od  bolova 
uškopljenja. Svi oni biše zatočeni sa svojom majkom. 

Čim  Lav  bi  ubijen,  vojnici  pohitaše  k  Mihailu  i  posadiše  ga  na  carski  presto  onako  sa 
okovima na nogama, jer ključ od okova, kao što je rečeno, čuvaše sam car. Zatim, kada se 
razdani, oni pokidaše okove i odvedoše ga u veliku crkvu. I krunisan bi Mihail Travlos za 
cara na sam Božić. 

Posle  zacarenja  Mihailova  svi  ispovednici  Hristovi  biše  pušteni  iz  zatočenja,  i  svaki 
nesmetano  ode  svome  domu.  Iako  novi  car  Mihailo  ne  beše  pravoslavan  već  pristalica 
ikonoborske jeresi, ipak ne gonjaše pravoslavne, prepuštajući svakome slobodu da veruje 
po  svojoj  volji.  On  beše  čovek  nenaučen  reči  Božjoj,  i  ne  bavljaše  se  knjigom;  sav  beše 
pogružen u sujetu i žitejske brige. 

Blaženi  Teodor  sa  svojim  bratom  Teofanom  vrati  se  iz  zatočenja  ne  u  svoje  otačastvo, 
Palestinu, nego u Carigrad ‐ mesto koje im beše palo u deo radi propovedi, i počeše javno 
propovedati pobožnost, i mnoge odvraćahu od ikonoborske jeresi i učahu Pravoslavlju. 
13
U  to  vreme  življaše  u  Carigradu  neki  čovek.  po  imenu  Jovan,[22]  koji  pripadaše  istoj, 
ikonoborskoj  jeresi  kojoj  i  car,  i  imađaše  veliki  uticaj  na  cara.  Noseći  monašku  odeću  i 
licemerno se pokazujući kao obrazac vrlina, on opčini ne samo cara nego i mnoge članove 
Senata, te ga oni slušahu i držahu se njegovih lukavih saveta, kao mudrih. On kasnije i na 
patrijaraški  presto  stupi  posle  Teodora  jeretika,  budući  i  sam  takav  isti  jeretik.  Ne  želeći 
gledati na slobodi Teodora i Teofana, ta dva svetilnika Pravoslavlja, koji prosvećivahu sav 
carski grad, on ih predade tamnici. Zatim ih prizva k sebi na razgovor i dugo se preniraše 
s njima. Ali pošto ih ne mogade pobediti, on izdejstvova kod cara kao njegov učitelj i prvi 
savetnik,  te  ih  izagna  iz  grada  i  posla  na  zatočenje  u  kraj,  zvan  Sostenijum.[23]  No  za 
prepobodne  ispovednike  tući  kraj  postade  Hrista  radi  kao  otačastvo,  jer  oni  ovuda  behu 
gotovi stradati za Hristove ikone. 

Ubrzo  posle  toga  umre  car  Mihailo,  ostavivši  za  sobom  na  prestolu  sina  Teofila,[24]  koji 
usrdnije  od  drugih  beše  privržen  ikonoborskoj  jeresi  i  koji  ponovo  podiže  gonjenje  na 
Crkvu.  I  opet  počeše  izbacivati  svete  ikone  i  ismevati  ih;  i  opet  počeše  spremati  za 
pravoslavne  istjazanja,  sudišta,  tamnice;  i  opet  se  obnoviše  svakovrsna  nepravedna 
mučenja. I mnogi biše mučeni, da bi se pokorili carskoj volji; i mnogi, uplašivši se muka, 
potčinjavahu  se,  mada  se  docnije  i  pokajaše.  Tada  i  svetog  Teodora  s  bratom  postigoše 
nova  stradanja.  Car  bi  obavešten  o  njemu  da  je  nepokolebljiv  u  svome  ispovedanju  i 
nepobediv u reči, i kao što sam počituje ikone tako i druge uči da tako čine.[25] 

Bezbožni  car  odmah  naredi,  te  blaženog  Teodora  sa  Teofanom  i  drugim  pravoslavnima 
dovedoše pred gradskog eparha na sud. I pošto na sudu, posle duge prepirke rečima, a i 
laskanja  i  pretnji  od  strane  eparha,  sveti  Teodor  se  ne  pokori,  to  njega  obnažiše  i  dugo 
vreme  silno  tukoše  debelim  bičevima.  A  kada  mučitelji  prestadoše  da  ga  biju,  on  stajaše 
usred  sudišta  nag  i  sav  krvav  na  gledanje  angelima  i  ljudima,  radujući  se  ranama 
dobijenim  za  Hrista.  Ovaj  prizor  eparhu  izgledaše  nepristojan,  no  svetitelj  reče:  ʺJa  sam 
borac, i iziđoh da se borim sa neprijateljima za ikone Gospoda moga; a borci obično nagi 
izlaze u borbu. Zbog toga i ja stojim nag da, ako ugledam koga od vernih gde iznemogava 
od  rana  koje  mu  vi  sada  zadajete,  odmah  podmetnem  pod  udarce  telo  moje  mesto 
njegovog.  I  time  nedostatak  trpljenja  njegovog  dopunim  na  telu  momʺ.  ‐  O,  da  silna 
junaka! O, neustrašivih reči! O, usrđa k Bogu! 

Posle  toga  blaženi  Teodor  s  bratom  bi  ponovo  poslan  na  zatočenje  u  Afusiju.[26]  I  ko  će 
iskazati njihova zlopaćenja na putu i u spomenutom mestu: okove, bure, glad, žegu, mraz, 
klevete, napade, svakodnevno umiranje? ‐ Dosta je reći, da oni Hrista radi sve to radosno 
trpljahu, zajedno sa drugim izgnanstvom. 

Prođoše  dve  godine,  i  njih  ponovo,  po  carskom  naređenju,  dovedoše  u  Carigrad,  i  pred 
samoga  cara  izvedoše  na  ispitivanje.  Jer  caru  beše  mnogo  stalo  do  toga,  da  ih  privuče  u 
svoje zloverje. A šta oni u to vreme pretrpeše, vidi se iz poslanice koju oni kasnije napisaše 
Jovanu, episkopu Kizičkom.[27] U toj poslanici oni sami kažu o sebi ovo: 

14
ʺKada  nas  privedoše  k  carevom  dvorcu,  i  mi,  predvođeni  eparhom,  ulažasmo  na  kapiju, 
car  nam  se  ukaza  vrlo  strašan  i  sav  jarostan;  a  mnoštvo  dvorjana  koji  predstojahu  caru 
okružiše  nas,  i  mi  se  izdaleka  poklonismo  caru.  On  nam  vrlo  ljutito  i  strahovito  grubo 
naredi  da  mu  priđemo  bliže,  pa  nas  upita:  U  kojoj  ste  zemlji  rođeni?  ‐  Kada  mu  mi 
odgovorismo: ʺU Moavitskojʺ, on nas ponovo upita: Zašto ste došli ovamo? ‐ I pre no što 
mu odgovorismo, on naredi da nas biju po licu. I dugo nas strahovito šamarahu, da umalo 
ne  padosmo  na  zemlju;  i  da  se  ja,  veli  Teodor,  ne  uhvatih  za  odeću  onoga  što  me je  bio, 
pao  bih  kraj  podnožja  carevog  prestola;  međutim,  držeći  se  za  odeću  bijućeg  me,  ja  sam 
nepomičan primao udarce. A kad prestadoše da nas biju, car nas ponovo upita: Zašto ste 
došli ovamo? ‐ Mi smo ćutali i gledali u zemlju, pošto još ne besmo došli k sebi od silnih 
bolova, nanesenih nam batinama. Tada car, obrativši se eparhu koji je blizu stajao, besno 
vičući  i  gadno  psujući,  reče:  Vuci  ih  odavde,  pa  im  žigoši  lica,  i  onda  ih  predaj  dvojici 
Saracena,[28] da ih odvedu u njihovu zemlju. 

ʺNedaleko pak stajaše neki stihotvorac, koji držaše u rukama hartiju, na kojoj behu ispisani 
stihovi odnosno nas. Car mu naredi da stihove pročita, pa dodade: Ako su stihovi i rđavi, 
Nek te nije briga! ‐ Stihotvorac odgovori: Dovoljni su i ovakvi stihovi za porugu njima. ‐ 
Neko  pak  od  prisutnih  primeti:  Oni,  gospodaru,  nisu  ni  dostojni  boljih  stihova.  ‐  Onda 
biše pročitani sledeći stihovi: 

Pošto svi vole posećivati grad,  

Gde noge Božije stajahu 

Dajući radost svetu, ‐ 

Tamo se pojaviše i ovi 

Najpokvareniji sasudi zablude. 

I pošto se odadoše mnogim gresima,  

Oni ‐ nevernici i nepotrebni 

Biše otuda kao zločinci prognani. 

Ali oni, dobegnuvši u ovaj carski grad,  

Ne prestadoše zlo tvoriti svuda. 

Zato im lica žigosaše,  

I oni odavde kao zli prognani biše. 

ʺPošto  saslušasmo  čitane  stihove,  car  naredi  da  nas  odvedu  pod  stražu.  No  kada  mi 
iziđosmo,  neko  nas  sustiže  i  naredi  da  se  vratimo;  i  mi  hitno  opet  bismo  izvedeni  pred 

15
cara.  Ugledavši  nas,  car  reče:  Izgleda  mi  da  vi,  odlazeći  odavde,  govoraste  sebi: 
narugasmo se caru. Ali evo, ja ću se prvo narugati, pa vas onda otpustiti. 

ʺRekavši  to,  on  naredi  da  nas  svuku.  I  pošto  nas  svukoše,  prvo  počeše  biti  mene,  veli 
Teodor. Pri tome sam car pomagaše onima koji me bijahu i neprestano vikaše: Bij jače! ‐ I 
biše  me  po  plećima  i  po  prsima  bez  ikakve  poštede  i  milosti.  A  dok  me  bijahu,  ja  sam 
uzvikivao:  ʺMi  ti  ništa  ne  sagrešismo,  care!ʺ  a  i  ovo:  ʺGospode,  pomiluj!  Presveta 
Bogorodice, doći nam u pomoć!ʺ 

ʺZatim  stadoše  biti  moga  brata,  koji  je  na  sličan  načiʹn  vapio  i  govorio:  Presveta 
Bogorodice, Ti si sa Sinom svojim bežala u Egipat, pogledaj na mene mučenoga! Gospode, 
Gospode, Ti izbavljaš slaboga iz ruku silnika, ne udalji pomoć Tvoju od nas! 

ʺPošto nas car izbi do mile volje, on ponovo naredi da nas odvedu pod stražuʺ. 

Sve to napisaše o sebi episkopu Kizičkom sami hrabri stradalci. 

Nakon pak četiri dana oni ponovo biše izvedeni pred eparha. I on umiljato reče: Pričestite 
se  s  nama  samo  jedanput,  pa  ću  vas  pustiti  da  idete  kuda  hoćete.  ‐  Blaženi  Teodor  se 
nasmeja  i  reče:  Gospodine  eparhe,  tvoj  predlog  liči  mi  na  to,  kao  kad  bi  mi  neko  rekao: 
jedno te molim, dozvoli mi samo da ti odsečem glavu, pa onda idi kuda hoćeš. Znaj dakle: 
lakše je zemlju premestiti gore a nebo dole, nego li nas odvratiti od Pravoslavlja. 

Tada  eparh  naredi  da  im  se  lica  žigošu  na  taj  način  što  će  se  na  njima  urezati  gore 
navedeni stihovi. A stradalcima još ne behu zarasle nedavno zadobijene rane, i još ih silno 
boljahu. No bez obzira na to, njih rastegoše na daskama poleđuške, i počeše im bosti čela i 
lica  naročitim  spravama,  urezujući  im  spomenute  stihove.  Čitav  dan  njih  mučiše  tim 
urezivanjem,  i  tek  kad  sunce  zađe  i  sumrak  pade  mučitelji  prestadoše  sa  mučenjem.  A 
žigosani, ʺnačertaniʺ stradalci, odlazeći od eparha, govorahu: Znajte svi vi što ste ovde, da 
će heruvim koji čuva raj, kada ugleda na licima našim ovaj urez, ovo načertanje, spustiti 
svoj  plameni  mač  i  dati  nam  slobodan  ulazak  u  raj.  Jer  ovo  novo  mučenje,  koje  nam  vi 
prirediste, od veka bilo nije. Nema sumnje ova će se načertanja obresti i na licu Hristovom, 
i krivica za to pašće na vas, jer On kaže: Kada učiniste jednome od moje najmanje braće, 
meni učiniste (Mt. 25, 40). 

Posle ovog novog i bezočnog mučenja, podnetog radi svetih ikona, i dok krv još tecijaše, 
svetitelje zatvoriše u tamnicu. Zatim ih, po naređenju gore spomenutog Jovana, u to vreme 
već patrijarha,  ponovo poslaše  na zatočenje u Apameju Vitinijsku.[29]  Pri tome bi izdato 
naređenje:  da,  kada  tamo  umru,  ne  udostojiti  tela  njihova  pogreba  čovečanskog,  nego  ih 
kao skotske mrcine izbaciti daleko izvan grada. 

Kada pak sveti ispovednici putovahu u zatočenje, dogodi im se da prolažahu pored onog 
ostrva na kome u to vreme življaše, takođe u zatočenju radi svetih ikona sveti Metodije, 2 
kasnije  patrijarh  Carigradski.  On  tamnovaše  tamo,  zatvoren  u  jednoj  grobnici  sa  dva 

16
razbojnika,  a  hranu  dobijaše  od  nekog  ribara.  Srevši  se  slučajno  na  putu  sa  tim  ribarem, 
svetitelji  doznadoše  od  njega  sve  o  svetom  Metodiju.  Ali  pošto  im  beše  nemoguće  da  se 
vide s njim, jer vojnici koji ih sprovođahu behu veoma svirepi, oni mu napisaše i poslaše 
po tom ribaru ovu malu pesmicu: 

Živome mrtvacu koji u grobu obitava, Na zemlji živi a nebo prohodi, Pišu okovani sužnji 
u okovima, Pišu oni kojima su lica načertana. 

Pročitavši  ovu  pesmicu,  i  doznavši  iz  ribareva  kazivanja  mnogo  šta  o  prepodobnim 
stradalcima, sveti Metodije se uteši duhom, i uznese blagodarnost Bogu koji ih ukrepljuje 
na takav codvig. I napisa prepodobnim stradalcima ovakvu lesmicu: 

Zapisane u nepropadljivu knjigu nebesku, Dvojicu, žigosane na licima, Njih, onaj što je pre 
smrti pogreben, Pozdravlja sužanj živ sahranjen. 

Vođeni od vojnika, prepodobni stigoše u Apameju, noseći na čelima svojim verodostojan 
znak  svoje  blagočestive  vere  u  Hrista.  I  tamo  oni  biše  zatvoreni  u  tamnicu.  Prepodobni 
Teodor, već veoma star i iznemogao od mnogobrojnih rana i podnesenih trudova, zaspa u 
tamnici  o  Gospodu  na  dan  svetog  prvomučenika  Stefana,[30]  i  otide  u  večni  pokoj, 
ostavivši mnogostradalno telo svoje u okovima za Hrista dobijenim. A brat njegov po telu 
i  po  duhu  prepodobni  Teofan,  oplakavši  svoj  rastanak  s  bratom  i  otpojavši  nadgrobna 
pesmopjenija, položi telo brata svoga u drveni sanduk. 

Priča  se  da  se  jedan  veliki  po  vrlinama  starac  desio  u  Apameji  u  vreme  prestavljenja 
prepodobnog  Teodora  i  čuo  angelsko  pevanje  odozgo,  što  je  bilo  dokaz  o  svečanom 
ulaženju njegovom sa angelima na nebo. 

Po  smrti  cara  Teofila,  Crkvi  bi  darovan  mir:  jer  blagočestiva  carica  Teodora  sa  svojim 
sinom  Mihailom[31]  vrati  iz  zatočenja  sve  svete  oce  i odade  im  čast  i  hvalu.  Tada  i  sveti 
Teofan  bi  pušten  iz  tamnice.  On  zajedno  sa  ostalima  dođe  u  Carigrad,  noseći  na  svome 
čelu znamenje pobede svoje nad zloverjem, i bi znamenit među svetim ocima kao heruvim 
među  angelima.  U  prvu  pak  nedelju  svete  Četrdesetnice  biše  veoma  svečano  unesene  u 
Crkvu  svete  ikone.[32]  Za  tu  svečanost  blaženi  Teofan  napisa  i  ispeva  prekrasan 
kanon.[33]  Zatim  on  bi  postavljen  za  mitropolita  grada  Nikeje  i  rukopoložen  od  svetog 
patrijarha  Metodija,  onog  što  ranije  beše  zatočen  i  zatvoren  u  grobnici.  I  tako,  svetlost 
Pravoslavlja zasija i blagodaću Hristovom potpuno bi prognana tama ikonoborske jeresi, 
koja je sto dvadeset godina smućivala i pomućivala Crkvu Božiju. 

Uskoro  posle  toga  biše  prenete  iz  Apameje  u  Halkidon[34]  česne  mošti  ispovednika 
Hristovog,  prepodobnog  Teodora,[35]  pri  čemu  se  od  njih  davahu  mnoga  isceljenja  u 
slavu Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Duhom vavek. Amin. 

  

17
  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

TEODORA,  

arhiepiskopa Carigradskog 

  

SVETI  Teodor  beše  rodom  iz  Carigrada,  gde  i  dobi  svoje  vaspitanje.  Kada  stiže  u  zrele 
godine,  on  bi  zbog  svoje  velike  pobožnosti  i  velikih  vrlina  rukopoložen  za  prezvitera 
Velike  crkve.[36]  Zatim  postade  singel[37]  i  skevofilaks.[38]  Posle  smrti  ondašnjeg 
patrijarha  Carigradskog  Konstantina,  blaženi  Teodor  bi  primoran  od  samog  cara,  i  od 
celog senata, a naročito od sabora sveštenih arhijereja, da se primi patrijaraškog položaja, i 
tako  bi  hirotonisan  za  patrijarha  Carigradskog.[39]  No  nakon  nekog  vremena,  pod 
uticajem pakosnih kleveta njegovih neprijatelja, on bi svrgnut s patrijaraškog prestola. Ali 
potom istina odnese pobedu, i sveti Teodor bi ponovo uveden na patrijaraški presto.[40] I 
posle bogougodnog upravljanja Crkvom u toku dve godine i tri meseca, on u miru otide 
ka Gospodu.[41] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

LUKE TRIGLINA 

  

PREPODOBNI  otac  Luka  bogougodno  se  podvizavao  u  jednom  manastiru  nedaleko  od 
Carigrada u mestu Trigla, gde je jedno vreme i iguman bio. U miru se upokojio. Na zemlji 
živeo  iznad  svega  zemaljskog;  na  nebu  se  naslađuje  neiskazanim  blaženstvom  u 
sozercanju Trosunčanog Gospoda Ljubavi. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

MAVRIKIJA 

i sa njime sedamdeset Mučenika 

  

18
OVI sveti mučenici slave se i 22. februara, gde je i izneto njihovo opširno žitije. 

  

  

SPOMEN 

SVETOG MUČENIKA MAVRIKIJA 

  

OVAJ sveti mučenik se slavi i 1. jula, gde se i nalazi njegovo kratko žitije. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Jelinima su se nazivali Jevreji koji su živeli u raznim zemljama neznabožačkog sveta 
i  govorili  na  onda  veoma  rasprostranjenom  grčkom  jeziku;  o  prazniku  oni  su 
dolazili u Jerusalim i poduže se zadržavali u njemu. 

2. D. A. 10, 1‐11, 18. 

3. Sve  ove  zemlje,  nekadašnja  posebna  carstva,  kasnije  su  pokorene  od  Rimske 
carevine;  one  su  se  nalazile  između  Kaspijskog  mora  i  Persijskog  zaliva.  Parćija  ‐ 
prostrana  zemlja  na  jugoistoku  od  Kaspijskog  mora;  Midija  ‐  zapadni  deo  Irana, 
južno od Kaspijskog mora; Elam ‐zemlja iza Mesopotamije, s one strane Tigra. 

4. Kirineja ‐ oblast gornje Libije, pored severne obale Afrike. 

5. Libertinci (latinska reč: slobodni) ‐ Jevreji; pobeđeni od Rimljana u vreme ratovanja 
s njima, naročito od PompeJa, 60 godina pre Hrista. 

6. Pompej  ‐  znameniti  rimski  vojskovođa  n  zavojevač;  posle  pada  Rimske  republike 

jedan od triumvira, upravljao trećim delom države. 

7. Gamalil  ‐  znameniti  zakonoučitelj  jevrejski,  zauzimao  visoki  položaj  u 

Jerusalimskom sinedrionu, poštovan od svega naroda, nazivan ʺslavom zakonaʺ. Po 
predanju, njega i sina mu Aviva krstili sveti apostoli Petar i Pavle. 

19
8. Teodosije II, ili Mlađi, carovao od 408‐450. godine. 

9. Crkva  osvećena  460.  godine;  ona  bila  tako  prostrana,  da  je  u  njoj  moglo  stati  do 
deset hiljada ljudi. 

10. Otac prepodobnog Teodora beše prezviter Jona, koji se prestavi u manastiru svetog 
Save Osvećenog. Spomen svetog prezvitera Jone Crkva proslavlja 22. septembra. 

11. Sedmi Vaseljenski sabor održan u Nikeji 787. godine. On utvrdi ikonopoštovanje, a 
sabor održan pod Konstantinom Kopronimom oglasi za jeretički. 

12. Lav Jermenin carovao od 813‐820. godine. 

13. Upravljao  Carigradskom  crkvom  od  806‐815.  godine;  premiiuo  828.  godine  u 
zatočenju; spomen njegov Crkva praznuje 13. marta i 2. juna. 

14. Melisa  ‐  grad  u  Frigiji,  koja  obuhvatala  sav  srednji  deo  zapadne  polovine 
Maloazijskog poluostrva. 

15. Prokonis ‐ ostrvo u Mramornom moru. 

16. Ova obitelj bila nedaleko od Carigrada. 

17. Nastojatelj čuvenog Studitskog manastira, znameniti Ispovednik Pravoslavne vere. 
Njegov sveti spomen 11. novembra. 

18. Vlaherna ‐ kraj u Carigradu na zapadnoj strani grada. U vreme procvata Vizantijske 
carevine kraj Vlaherna se slavio po svemu Istoku svojim svetinjama. Naročito je kraj 
Vlaherna bio poznat po Bogorodičnoj crkvi, podignutoj od cara Lava I Velikog (457‐
474.  god.),  za  vreme  kojega  su  u  tu  crkvu,  474.  godine,  bile  položene  česne  rize 
Presvete Bogorodice, donesene iz Palestine. U toj crkvi se čuvao u zlatnom kovčegu 
još i omofor Presvete Bogorodice i deo Njenog pojasa. 

19. Nadimak Travlos ‐ latinska reč (grčka: Valvos =Balba) znači Mucavi. Ovaj Mihailo 
postao je docnije car, i carovao od 820‐829. god. 

20. Amoreja ‐ grad u Maloazijskoj pokrajini Frigiji. 

21. Sedmi irmos drugog Kanona na praznik Roždestva Hristova. 

22. Jovan  Gramatik  ‐  vaspitač  cara  Teofila,  kasnije  patrijarh  Carigradski  (od  832‐842 
godine); umro u zatočenju. 

23. Sostenijum ‐ kraj u okolini Carigrada. 

24. Teofil carovao od 829‐842 godine. 

20
25. Spomenici te prosvetne delatnosti svetog Teodora jesu pouke štosu^ostale od njega. 
Njemu  se  pripisuje:  ʺRazmišljanje  o  poštovanju  ikonaʺ  i  knjiga  ʺO  pravoslavnoj 
veriʺ. 

26. Afusija, inače Ofiusa, ‐ ostrvo blizu Carigrada. 

27. Kizik ‐ grad u severozapadnom delu Male Azije, na južnoj obali Mramornog mora. 

28. Tako hrišćanski pisci nazivaju ove muslimane, naročito Arabljane. 

29. Apameja  Vitinijska  tako  se  nazivala  za  razliku  od  Apameje  Sirijske.  Vitinija  ‐ 
severozapadna oblast Male Azije. 

30. Spomen  svetog  prvomučenika  Stefana  praznuje  se  27.  decembra;  a  tog  istog  dana 
praznuje se i spomen svetog Teodora Načertanog. 

31. Car  Mihail  III  od  (842‐867  godine)  stupio  na  presto  kada  mu  je  bilo  četiri  godine, 
stoga je državom upravljala do 855. godine njegova majka, carica Teodora. 

32. To je bilo 19. februara 843. godine. Taj dan nazvan je danom trijumfa Pravoslavlja; i 
ustanovljeno je da se taj dan praznuje svake godine u prvu nedelju Velikog Posta, i 
ta se nedelja zove Nedelja Pravoslavlja. 

33. Prepodobni  Teofan  ostavio  je  posle  sebe  mnoga  dela  u  odbranu  Pravoslavlja;  i 
naročito je poznat kao pisac kanona; broj kanona koje je on napisao dostiže do 148. 
Najbolji  su  mu  kanoni:  Kanon  u  nedelju  Pravoslavlja,  svi  Kanoni  Apostolima,  i 
Kanoni preminulima. Pored toga sveti Teofan je pisao i stihire na neke dane. 

34. Halkidon ‐ grad, nalazi se preko puta Carigrada, na maloazijskoj obali Bosfora. 

35. To  je  bilo  još  za  života  njegova  brata  svetog  Teofana,  koji  napisa  svetom  Teodoru 
kanon sa akrostihom: ʺTvoja brate bližnjaja pletu hvaliʺ, tojest: Tebi, brate, istinske 
pletem pohvale. 

36. Tojest: saborne crkve Svete Sofije. 

37. Singel  ‐  član  patrijaršijskog  saveta,  koji  je  upravljao  mnogim  crkvenim  poslovima. 
Singeli  su  obavljali  razne  naloge  patrijaraha,  bili  neposredni  svedoci  njihovog 
života,  pošto  su  se  stalno  nalazili  pored  njih;  a  često  posle  njihove  smrti  bivali 
njihovi naslednici na patrijaršijskom prestolu. Sama reč singel znači: sakelejnik. 

38. Skevofilaks ‐ sasudočuvar, rizničar. 

39. To je bilo 676. godine. 

21
40. Sveti Teodor bio je svrgnut s patrijaršijskog prestola 678. godine, a ponovo vraćen 
683. godine. 

41. Sveti Teodor upokojio se 686. godine.  

22