STVARNOST U SATIRIČNOM OGLEDALU

VRIJEME SE UBILO
ZA SATIRU

OJ SRBIJO, MEĐU SILAMA, naslov je nečega što miriše na

recenziju nove Mirove knjige, a nosi potpis Milovana Vitezovića
- Ne piše nam se dobro. Ali nam se piše dobra satira! - tvrdi
Vitezović i kao dokaz navodi novu knjugu aforizama našeg Trebinjca
na privremenom radu po Beogradu i njegovoj svjetskoj okolini.
- Ako je naslov nepretenciozan, sadržaj rukopisa je pretenciozan
toliko da pretenciozniji teško može biti. A toliko crn ni Sredanović neće
da bude, već crnilo svojih misli prekriva sedim vlasima, pretvarajući se
(od misli do misli) u mudru hercegovačku starinu.
Mi ovamo Mira ne doživljavamo kao starca. Kod nas starci malo
govore, a Miro piše knjigu za knjigom.
“Smješna zbilja” je peta po redu. Valjda ga zato Vitezović i smatra
jednim od najplodnijih srpskih aforističara.
Da nije riječ o starcu, Vitezović će reći na još jedan način.
- Ova zbirka pokazuje nepresušnost njegovog duhovitog izvorišta,
u kojem se sve oko njega ogleda u svoj neodoljivoj otuđenosti.
Pokazuje da je on sam, što stariji, sve hrabriji, i da više nema tog
cenzora koji će ga ustaviti, jer živimo u najboljem od svih svetova - za
satiru.
 Kakva sretna okolnost. Za razliku od nas “normalnih”, stvarnost
je prava gozba za satiričare.
- Vreme je ubistveno - Vitezović piše aforizme na Sredanovićev
račun - i ne samo da nas sve pogađa, već nas i sve raznosi.
 Vrijeme se, eto, “ubilo i za satiru” pa Miru nije teško da “kao
kaktus”, pušta korijen “u našu pustinju”.
Vitezović, ukazuje na jedan paradoks, naime državu su počeli da
vole i brane satiričari. Da li im je to neko napakovao, ili su se u nečem
zeznuli?
- Već uvodni aforizam u ovom Sredanovićevom rukopisu ukazuje
na veliki srpski paradoks - da Srbiju, od velike do male, danas najviše
vole satiričari, i da se jedini usuđuju da to na sva usta precizno kažu
bez obzira na posledice i po Srbiju i po njih.
 
Naravno, u Sredanovićevom satiričnom kontekstu svi smo
zajedno. Srbija mu dođe kao pozornica i za sve druge, jer joj niko
prave granice ne zna.
- I u pratećim aforizmima Srbija je data sažeta, ali ne na
međunarodni zahtev. Data je bez granica koje se ne mogu odrediti.
Pukla u ljudima. Duševna, ako se izuzme većina prodanih duša. Srbija
se ovde brani od svih što je spore, sem satiričara.
 
Vitezović tvrdi da se Sredanović u ranijim knjigama pokazao kao
“duhovit i nepogrešiv prorok”.
Da smo to na vrijeme znali, mogli smo se nekako ovajditi...
- Sad kad nas je to stiglo i kada su nas doveli do ničeg dobrog i
još goreg, on oseća očaj umesto satisfakcije, koji opet prevladava
paradoksima. Tu je tajna formula po kojoj je nastao ovaj rukopis.
Zbog tog, ovako prevladanog očaja, ovu knjigu bi trebalo prepisivati
svima koji smo pod sličnim simptomima, ali sa strogo propisanim
načinom upotreba zbog opasnosti od predoziranja.
Vitezović otkriva još jednu javnu tajnu Sredanovićeve knjige.
U njoj smo svi mi. I što je od njega veoma uljudno - lako se
prepoznajemo.
- Ne znamo od čega živimo, a ne pitamo se zašto. Živimo u
prividu, to je naša demokratska realnost, pod vlasti koju smo birali
tajno - zbog stida. Dopali smo onima koje smo zaslužili. Oni su toga
svesni - teško nama.
 
I tako dalje. Sve nam je jasno. “Na sve smo pristali, sem na
sebe.”
To je moguće samo u državi koja ima “priliv dugova i odliv
mozgova”. U državi u kojoj vlada socijalna pravda jer je “siromaštvo
većini dosputpno”. U državi u kojoj nema više nikakve diskriminacije,
posebno one polne. Čak i poslanici, uredno, “psuju jedni drugima i oca
i majku”. U državi u kojoj su mnogi dali sve od sebe, pa im, eto, “više
ni prosjaci ne prilaze”. U državi koja u sve sfere života uvodi pravdu i
red pa nije važno što su školovani nezaposleni”, mnogo je važnije da
se, za to vrijeme, “zaposleni opismenjuju uz rad”.
I zbog toga nema brige.
Takva država stoji iza svakog od ovih aforizama.
 
Zato Vitezović kao recenzent nije imao mnogo glavobolje.
Napisao je:
- Preporučujem ovaj Sredanovićev rukopis za štampanje i čitanje.
Dakle: Uredniče, tiskaj! Čitaoče, čitaj i daj dalje.
Urednik je tiskao, a mi evo dajemo dalje.
Pa da vidimo dokle ćemo stići!?
 
 
UMJESTO BIOGRAFIJE / SVOJERUČNE BIlJEŠKE
 
Kao što je red, u svojo biografiji, Miro spominje i pretke. Nisu nešto bili slavni.
“Javno su ih kažnjavali. Na trgovima trebinjskim. Namicali su im omče. Na
vešalima carskim. Austrijskim. Da narod zastraše.”
Jer, “otac mu je bio knez. Moćnik. Lokalni.”
“Brat mu je”, i to je priznao čitaocu,  “za četiri godine pet puta krvario u borbi
za oslobođenje zemlje. Okupatore nije mrzeo na verskoj i rasnoj osnovi. Drugi brat,
kraljevski oficir, bio je uzaludan borac. Dozvolio je da ga zarobe na Kosovu. Četiri
ratne godine se izležavao u nemačkom logoru. U logoru je doživeo radost, kada su
saveznički avioni nebo zamračili”.
Miro o sebi kaže da je čovjek starog kova. Nama u Hercegovini ta je kovina
poznata. Veli, uz to, da je svijet ugledao u staroj Travuniji. Novu ne spominje. Bar ne
u posljednjoj knjizi. Ali, nikad se ne zna.
Jer,majka mu je nadjenula ime vlastodržca. Onog koji je vladao u susjedstvu,
Zahumljem, onog za koga je ispisano i islikano čuveno jevanđelje.
Takav, ne bi možda kreuo putem satiričara da se, kako svjedoči, na njegovom
krštenju popa nije “na greh naveo”. Omrsio se na krivi datum.
Iako ga je otac naučio kako se desnom rukom krsti stvari su se iskomplikovale.
Stari spletkaroš “Život” kasnije ga je naučio da se krsti i lijevom rukom.
To zato što, Miro priznaje, nije čistokrvan. Miješane je krvi. Srpske i
crnogorske.
Kad na sebe Gleda kao na drugog, Miro piše...
“Rano su mu uspostavljali dijagaoze. Doktor Levi mu je spašavao život. Bedni.
Nije bio hrabar. Od ustaša je bežao. U dedovinu. U Crnu Goru. Bio je preteča
sadašnjih mafijaša. Što se po svetu kriju.
Kao dete je bio u zbegovima. Rano je postao ljubitelj prirode. Ipripadnik
pokreta. Ekološkog.
Sa zmijama šarkama je spavao. Bestidnicama. Bez košuljice. U pećinama
hercegovačkim.
Psi su ga ujedali. Nepozvan se umešao. Da ih razvađa.
Učitelj ga je šibao. Zbog voća. Zelenog. Kazna kolektivna. Metoda vaspitna.
Makarenkova.
Kosti je lomio. Noge, ruke, rebra vita. Na fudbalu. Ne zna da dribla. Na ledu
uličnom. Ne zna da balansira.”
Naravno, dotakao se i svog školovanja - “u inostranstvima”. Bosanskom i
crnogorskom. Sad nema kud. Diplome nije nostrifikovao.
 Nije ga mimoišla ni Partija. Propala... Ona u koju su ga primali tajno.
“Sve što je imao, sa sobom je nosio. Da ga lakše pokradu.
Državne banke su ga spasile. Da ne postane profiter. Tajkun. Zarobile su mu
štednju. Deviznu.
Pred afričkim vračem je sedeo. Nogu prekrštenih. Proricao mu je sudbinu.
Crnu.”
Inače, nikad nije volio da odgovara ba pitanja.
Posebno u školi.
“Čuvari propale države su ga silom privodili. Na audiovizuelno saslušavanje.”
Strdao je i na evropskoj sceni...
“Pred ulazom u Kulturni centar svoje zemlje u Parizu, belosvetski teroristi su
mu priredili doček. Propustili su ga kroz svoje šake.
Pred njihovim kraljevskim veličanstvima natraške je hodio. Da im grešan leđa
ne okrene.”
Nije se uvijek bavio satirom, iao je i jednu diplomatsku pripremu. Tada je počeo
da govori dvosmileno.
Tako, sam po sebi, upao je u satiru. Alegorijsku.
“Izbliza je video satiričare srpske. Žive. Naj-veće. Nije ih pristrasni žiri birao.
Sami su se proglasili.”
Inače, Sredanović sebe smatra skribomanom.
Na duši mu je pet knjiga aforizama.
Recenzenti su mu bili razni, među njima i onaj Vitezović koji je napisao: „Hoćeš
li da ti kažem šta mislim o tvojoj knjizi, ili da ostanemo prijatelji!?"
Da ne bi stalno bio na bnrisanom prostoru, dao se u druge žanrove.
Pisao je kratke priče i poeziju.
Samo da zavara trag.
Inače, spada u one rijetke kojima su aforizmi prevođeni.
“Sa očevog na maternji jezik.”
 

Nedjeljko MARIĆ