Anton Pavlovi

ehov

Galeb
Komedija u etiri ina Prevod: Kiril Taranovski Naslov originala: LICA: IRINA NIKOLAJEVNA ARKADINA , po mu u Trepljeva, glumica. KONSTANTIN GAVRILOVI TREPLJEV, njen sin, mladi . PETAR NIKOLAJEVI SORIN, njen brat. NINA MIHAILOVNA ZARE NA, mlada devojka, k i bogatog posednika. ILIJA AFANASIJEVI AMRAJEV, biv i poru nik, upravnik kod Sorina. POLINA ANDREJEVNA, njegova ena. MA A, njegova k i. BORIS ALEKSEJEVI TRIGORIN, knji evnik. JEVGENIJE ALEKSEJEVI DORN, lekar. SEMJON SEMJONOVI MEDVEDENKO, u itelj. JAKOV, radnik. KUVAR. SOBARICA. Radnja se doga a na imanju Sorina. Izme u tre eg i etvrtog ina prolaze dve godine. PRVI IN Jedan deo parka na Sorinovom imanju. iroka aleja koja vodi pravo od gledali ta u dubinu parka prema jezeru; ona je pregra ena pozornicom, na brzu ruku napravljenom za amatersku pre dstavu, tako da se jezero uop te ne vidi. Levo i desno od pozornice bunje. Nekoliko stolica, sto i . Tek to je sunce za lo. Na pozornici iza spu tene zavese Jakov i drugi radnici; uje se ka alj i lupa. Ma a i Medvedenko dolaze s leve strane, vra aju se iz etnje. MEDVEDENKO: Za to vi uvek nosite crne haljine? MA A: To je crnina za mojim ivotom. Ja sam nesre na. MEDVEDENKO: Za to? (Razmi lja) Ne shvatam... Vi ste zdravi, otac vam, istina, nije bogat, ali je dosta imu an. Ja ivim mnogo te e od vas. Dobijam samo dvadeset tri rublje mese no, a jo mi oduzimaju od toga u penzioni fond, pa ipak ne nosim crninu. (Seda.) MA A: Nije u pitanju novac. I siromah mo e biti sre an. MEDVEDENKO: U teoriji, a u praksi to izgleda ovako: ja, mati, dve sestre i brat, a plata iznosi samo dvadeset tri rublje. Jesti i piti moramo! aj i e er nam je potreban! Duvan potreban! Hajde sad, izi i na kraj. MA A (gleda pozornicu): Skoro e po eti predstava. MEDVEDENKO: Da. Igra e Zare na, a komad je napisao Konstantin Gavrilovi . Oni su zaljubljeni jedno u drugo i danas e se njihove du e spojiti u te nji da zajedno stvore jednu umetni ku sliku. A moja du a nema dodirnih ta aka s va om. Ja volim vas, ne mogu od e nje da ostanem kod ku e, svaki dan prelazim pe ice est vrsta ovamo i est natrag i nailazim samo na ravnodu nost s va e strane. To je razumljivo. Ja nemam sredstava, porodica mi je velika... Ko bi se udao za oveka koji ni sam nema ta da jede?

MA A: Gluposti. ( mr e burmut) Va a me ljubav dira, ali ja ne mogu da vam je uzvratim, eto to je sve. (Pru a mu burmuticu.) Poslu ite se. MEDVEDENKO: Hvala, ne u. Pauza. MA A: Zapara je, svakako e no as biti oluje. Vi samo filozofirate ili govorite o novcu. Po va em mi ljenju nema ve e nesre e od sirotinje, a ja dr im da je hiljadu puta bolje nositi rite i mu iti se nego... Uostalom, vi to ne mo ete razumeti... S desne strane ulaze Sorin i Trepljev. SORIN (po tapaju i se): Meni je, brate, u selu nekako nelagodno; sasvim razumljivo, ja se nikad ne u navi i na selo. Sino sam legao u deset, a jutros sam se probudio u devet; imao sam ose aj kao da mi se od dugog spavanja mozak zalepio za lobanju, i uvek tako. (Smeje se) A posle ru ka sam opet nehotice zaspao, sad se vu em kao isprebijan, ovo je neizdr ljivo na kraju krajeva... TREPLJEV: Ima pravo, ti treba da ivi u gradu. (Spaziv i Ma u i Medvedenka) Gospodo, kad bude vreme, bi ete pozvani, sad nemojte ovde sedeti. Idite, molim vas. SORIN (Ma i): Marija Ilini na, budite dobri, zamolite va eg oca da naredi da se odve e pseto, ina e po celu no urla. Sestra opet cele no i nije oka sklopila. MA A: Recite to sami mom ocu, ja ne u. Oslobodite me toga, molim vas. (Medvedenku.) Hajdemo! MEDVEDENKO (Trepljevu): Javite nam kad bude vreme. Oboje odlaze. SORIN: Zna i da e opet cele no i urlati pseto. Ala je to udno, nikad u selu nisam iveo po svom efu. Uzmem tako dvadeset osam dana odsustva i do em ovamo da se odmorim, kad ono - odmah me salete raznim glupostima, tako da ve prvog dana dobijem volju da pobegnem. (Smeje se) Uvek sam s najve im zadovoljstvom odlazio odavde... E, sad sam u penziji; nemam kud na kraju krajeva. Hteo ne hteo - moram da ivim ovde... JAKOV (Trepljevu): Konstantine Gavrilovi u, mi idemo da se kupamo. TREPLJEV: Dobro, samo kroz deset minuta budite na svojim mestima. (Gleda na sat.) JAKOV: Razumem. (Odlazi.) TREPLJEV (razgleda pozornicu): Eto ti pozori ta. Zavesa, zatim prva kulisa, jo jedna, a dalje prazan prostor. Dekora nema. Pogled na jezero i horizont. Di i emo zavesu ta no u pola devet, kad izi e mesec. SORIN: Sjajno. TREPLJEV: Ako Zare na zakasni, propa e, naravno, sav efekat. Ve bi trebalo da je tu. Otac i ma eha paze na nju, te ko joj je da se izvu e iz ku e, kao da ivi u tamnici. (Popravlja ujaku ma nu.) Kosa ti je stra no upava, brada tako e. Treba da se pod i a ... SORIN ( e ljaju i bradu): To je tragedija mog ivota. U mladosti sam izgledao kao drevna pijanica. Mene nisu nikad volele ene. (Sedaju i) Za to je sestra neraspolo ena? TREPLJEV: Za to? Dosa uje se. (Seda pored njega.) Ljubomorna je. Ona je i protiv mene, i protiv predstave i protiv mog komada, zato to ne igra ona, nego Zare na. Ona i ne poznaje moj komad, a ve ga mrzi. SORIN (smeje se): ta ti pada na pamet... TREPLJEV: Krivo joj je to e na ovoj maloj pozornici imati uspeha Zare na, a ne ona. (Pogledav i na sat.) Moja mati je psiholo ki unikum; ona je neosporno darovita i pametna ena, u stanju je da pla e nad knjigom, mo e da ti izrecituje napamet celog Njekrasova, neguje bolesnike kao an eo; ali samo poku aj da pohvali pred njom Eleonoru Duze! Ohoho! Treba hvaliti samo nju, treba pisati samo o njoj, drati se, odu evljavati se njenom neobi nom igrom u La dame aux camlias ili u Pijanstvu ivota , ali po to ovde, u selu, nema tog narkotika, ona se dosa uje i ljuti se, svi smo mi - njeni neprijatelji, svi smo krivi. Osim toga, ona je sujeverna, hvata je strah od tri sve e, od trinaestog u mesecu. Ona je krta. Ona ima u Odesi, u banci, sedamdeset hiljada - ja to pouzdano znam. A ako zatra i od nje ne to na zajam, po e e da pla e. SORIN: Ti si uobrazio da se tvoj komad ne dopada majci i ve se uzbu uje , to je sve. Umiri se, mati te obo ava.

TREPLJEV (kidaju i latice cveta): Voli - ne voli, voli - ne voli, voli - ne voli. (Smeje se) Vidi , moja me mati ne voli. Pa naravno. Ona je eljna ivota, ho e da voli, da nosi svetle bluze, a meni je ve dvadeset pet godina i ja je stalno podse am da vi e nije mlada. Kad mene nema, njoj je samo trideset dve godine; kad sam ja pored nje, njoj je etrdeset tri - i zato me mrzi. Ona zna tako e da ja ne priznajem pozori te. Ona voli pozori te, njoj se ini da ona tu slu i ove anstvu, svetoj umetnosti, a po mom mi ljenju savremeno pozori te je - ablon, predrasuda. Kad se di e zavesa i pri ve ernjoj svetlosti, u sobi sa tri zida, ovi veliki talenti, sve tenici svete umetnosti, prikazuju kako ljudi jedu, piju, vole, hodaju, nose svoje kapute; kad se iz trivijalnih scena i fraza trude da izvuku moral - mali moral, jednostavan, koristan u doma em ivotu; kad mi u hiljadu varijacija iznose uvek jedno te isto, jedno te isto, jedno te isto - onda ja be im, be im kao to je be ao Mopasan od Ajfelove kule koja mu je pritiskivala mozak svojom trivijalno u. SORIN: Bez pozori ta se ne mo e. TREPLJEV: Potrebne su nove forme. Nove forme su potrebne, a ako ih nema - onda ni ta ne treba. (Gleda na sat) Ja volim majku, jako je volim; ona vodi neuredan ivot, ve ito uga a onom novelistu, njeno se ime stalno povla i po novinama - i mene to zamara. A ponekad iz mene progovara egoizam obi nog smrtnika, do e mi ao to je moja mati poznata glumica; onda mi se ini: da je ona obi na ena, ja bih bio sre niji. Ujko, ta mo e biti o ajnije i gluplje od ove situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same veli ine, glumci i pisci, a me u njima samo ja nisam ni ta, i oni me toleriraju samo zato to sam njen sin. Ko sam ja? ta sam ja? Napustio sam univerzitet u tre oj godini studija iz razloga koji, kao to se ka e, ne zavise od redakcije, ni po emu se ne isti em, to se ti e novaca nemam ni prebijene pare, a u ispravama mi stoji da sam gra anin iz Kijeva. Moj otac nije bio plemi , bio je prost gra anin, mada je i on bio poznati glumac. Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i knji evnici ponekad uka u svoju milostivu pa nju, meni se ini da oni odmeravaju o ima koliko sam ni tavan - i ja poga am njihove misli i patim od poni enja... SORIN: Nego, reci mi ti kakav je ovek taj novelist? Nikako da ga shvatim. On samo uti. TREPLJEV: On je pametan ovek, jednostavan, zna , malo melanholi an. Vrlo je po ten. etrdeset godina jo ne e skoro navr iti, a ve je slavan i sit do gu e... to se ti e njegovih pripovedaka... ne znam ta da ti ka em... Simpati no, darovito... ali... posle Tolstoja ili Zole ne e ti pasti na pamet da ita Trigorina. SORIN: A ja, brate, volim knji evnike. Nekad sam strasno eleo dve stvari: hteo sam da se o enim i hteo sam da postanem knji evnik, ali ni jedno ni drugo mi nije po lo za rukom. Da. Prijatno je biti i mali knji evnik, na kraju krajeva. TREPLJEV (oslu kuje): ujem korake... (Zagrli ujaka) Ja bez nje ne mogu da ivim... ak je i zvuk njenih koraka divan... Ja sam neizmerno sre an. (Brzo polazi u susret Nini Zare noj koja ulazi.) arobnice, e njo moja... NINA (uzbu eno): Nisam zakasnila? Je l' te da nisam zakasnila?... TREPLJEV (ljube i joj ruke): Ne, ne, ne... NINA: Celog dana sam se brinula, bilo me je strah! Bojala sam se da me otac ne e pustiti... Ali sad je on oti ao s ma ehom. Nebo se crveni, ve po inje da izlazi mesec, a ja teram konja, teram... (Smeje se) Ali sam zadovoljna. ( vrsto ste e Sorinu ruku.) SORIN (smeje se): Okice su, izgleda, uplakane... He-he! Ne valja! NINA: To je samo onako... Vidite kako te ko di em. Za pola sata moram da se vratim, treba po uriti. Moram, moram, nemojte me zadr avati. Otac ne zna da sam ovde. TREPLJEV: Zbilja, vreme je ve da po nemo. Treba pozvati sve. SORIN: Idem ja. Sad u. (Polazi na desnu stranu peva) U Francusku dva grenadira... (Okre e se) Jednom sam tako zapevao, kad mi neki zamenik dr avnog tu ioca re e: ,,Vi, va e prevashodstvo, imate jak glas... Zatim malo promisli i dodade: Ali... Neprijatan. (Smeje se i odlazi.) NINA: Otac i njegova ena ne pu taju me ovamo. Ka u da je ovde boemska atmosfera... pla e se da ne odem u glumice... A mene privla i ovo jezero, kao galeba... Moje je srce ispunjeno vama. (Okre e se) TREPLJEV: Sami smo.

NINA: ini mi se da nekog ima tamo... TREPLJEV: Nema nikog. (Poljubac) NINA: Koje je ovo drvo? TREPLJEV: Brest. NINA: Za to je tako crno? TREPLJEV: Ve je ve e, svi predmeti postaju crni. Nemojte oti i rano, preklinjem vas. NINA: Nemogu e. TREPLJEV: A ako ja do em kod vas, Nina? Ja u cele no i stajati u ba ti i gledati u va prozor. NINA: Nemojte, primeti e vas uvar. Trezor jo nije nau io na vas, laja e. TREPLJEV: Ja vas volim. NINA: Pst... TREPLJEV ( uje korake): Ko je? Jeste li vi, Jakove? JAKOV (iza zavese): Mi smo. TREPLJEV: Idite na svoja mesta. Vreme je. Da li izlazi mesec? JAKOV: Izlazi. TREPLJEV: Imate li piritusa? Imate sumpora? Kada se pojave crvene o i treba da miri e na sumpor. (Nini) Idite, tamo je sve spremno. Jeste li uzbu eni?... NINA: Da, veoma. Va a mama - kako tako, nje se ne bojim, ali kod vas je Trigorin... Mene je strah i sramota da igram pred njim... Poznati pisac... Je li mlad? TREPLJEV: Jeste. NINA: Kako su mu divne pri e. TREPLJEV (hladno): Ne znam, nisam ih itao. NINA: Te ko je igrati u va em komadu. U njemu nema ivih lica. TREPLJEV: iva lica! ivot ne treba prikazivati onakvim kakav je, nego onakvim kakav treba da bude, kakav se javlja u snovima. NINA: U va em komadu je malo radnje, samo deklamacija. A u komadu, po mom mi ljenju, svakako mora da bude i ljubavi. Oboje odlaze na pozornicu. Ulaze Polina Andrejevna i Dorn. POLINA ANDREJEVNA: Ose a se vlaga. Vratite se, obucite kalja e. DORN: Meni je vru ina. POLINA ANDREJEVNA: Vi se ne uvate. To je kod vas inat. Vi ste lekar i odli no znate koliko je tetan vla an vazduh, ali elite da ja patim: za inat ste ostali celo ve e na terasi... DORN (pevu i): ,,Ne reci mi da mladost minu ludo... POLINA ANDREJEVNA: Vas je toliko zaneo razgovor s Irinom Nikolajevnom da niste primetili kako je hladno. Priznajte - ona vam se svi a... DORN: Meni je pedeset pet godina. POLINA ANDREJEVNA: To je sitnica, za mu karca to nije starost. Vi ste se sjajno sa uvali i jo se svi ate enama. DORN: ta onda upravo ho ete? POLINA ANDREJEVNA: Pred glumicom svi ste vi spremni da padnete na kolena. Svi! DORN (pevu i) : Ja pred tobom opet... Ako dru tvo voli glumce i ima prema njima druk iji stav nego, na primer, prema trgovcima - to je u prirodi stvari. To je idealizam. POLINA ANDREJEVNA: ene su se uvek zaljubljivale u vas i ve ale vam se oko vrata. Je li to idealizam? DORN (slegne ramenima): Pa... U odnosima ena prema meni bilo je mnogo lepoga. Mene su ene poglavito volele kao odli nog lekara. Pre deset petnaest godina, se ate se, u celoj guberniji ja sam bio jedini pristojan ginekolog. Osim toga, ja sam uvek bio po ten ovek. POLINA ANDREJEVNA (hvata ga za ruku): Dragi moj! DORN: Lak e. Neko dolazi. Ulaze: Arkadina ispod ruke sa Sorinom, Trigorin, amrajev, Medvedenko i Ma a. AMRAJEV: 1873 godine u Poltavi na va aru ona je izvanredno igrala. Divota! Bo anstveno je igrala! Znate li jo , mo da, gde je sad komi ar adin, Pavle Semjonovi ? U ulozi Raspljujeva bio je jedinstven,

bolji od Sadovskog, kunsm vam se, draga gospo o. Gde je sad on? ARKADINA: Vi me pitate o nekakvim prepotopskim... Otkud ja znam! (Seda.) AMRAJEV (uzdah) Pavle adin! Takvih vi e nema! Srozalo se pozori te, Irina Nikolajevna! Nekad su bili sna ni hrastovi, a sad vidimo samo panjeve. DORN: Velikih talenata sad ima malo, to je istina, ali je prose an glumac sada mnogo bolji. AMRAJEV: Ne bih se mogao s vama slo iti. Uostalom, to je stvar ukusa. De gustibus aut bene,aut nihil. Trepljev izlazi iza pozornice. ARKADINA (sinu): Moj dragi sine, kad e da po ne? TREPLJEV: Za jedan minut. Molim vas da budete strpljivi. ARKADINA (deklamuje iz Hamleta): O, sine moj! Ti moje o i mojoj du i svra a , Gde vidim tako mrke, crne mrlje to nikad boju izgubiti ne e. TREPLJEV (iz Hamleta) : O za to si utonula u razvrat I ljubav tra ila u postelji zlo inca. Iza zavese uje se rog. Gospodo, po etak! Molim vas! Pauza. Ja po injem. (Udara tapi em i govori glasno.) O, vi, dostojanstvene stare seni koje lebdite u no i nad ovim jezerom, uspavajte nas i neka usnimo ono to e biti kroz dvesta hiljada godina. SORIN: Kroz dvesta hiljada godina ni ta ne e biti. TREPLJEV: Pa dobro, neka nam prika u to ni ta. ARKADINA: Neka. Mi spavamo. Di e se zavesa; pogled na jezero; mesec nad horizontom, njegov odsjaj u vodi; na velikom kamenu sedi Nina Zare na, sva u belom. NINA: LJudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe koje su obitavale u vodi, morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati - jednom re ju, svi ivoti, svi ivoti, svi ivoti, pre av i svoj tu ni krug, ugasili su se... Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog ivog bi a, i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se vi e ne bude kri u i drali, a hru tevi se vi e ne uju u lipovim umicama. Hladno, hladno, hladno. Prazno, prazno, prazno. Jezivo, jezivo, jezivo. (Pauza) Tela ivih bi a nestala su u prahu i ve na materija pretvorila ih je u kamenje, u vodu, u oblake, a sve du e slile su se u jednu. Du a celog sveta - to sam ja... ja... U meni je du a Aleksandra Makedonskog, i Cezara, i ekspira, i Napoleona i poslednje pijavice. U meni se svest svih ljudi slila s instinktima ivotinja i ja pamtim sve, sve, sve - i svaki ivot u sebi pre ivljujem ponovo. Pojavljuje se barska svetlost. ARKADINA (tiho): To je ne to dekadentno. TREPLJEV (preklinju i i prekorno): Mama! NINA: Ja sam sama. Jedanput u sto godina otvaram usta i govorim, i moj glas tu no odjekuje u ovoj pusto i i niko me ne uje... Ni vi me, blede svetlosti, ne ujete... Pred zoru vas ra a smradna mo vara i vi lutate do zore, ali bez misli, bez volje, bez treperenja ivota. U strahu da se u vama ne pojavi ivot - otac ve ne materije, avo, svakog trenutka vr i u vama, kao i u kamenju i u vodi, izmenu atoma i vi se neprekidno menjate. U celoj vasioni ostaje stalan i nepromenljiv samo duh. (Pauza) Kao su anj, ba en u prazni duboki bunar, ja ne znam gde sam i ta me eka. Za mene nije tajna samo to da mi je su eno da pobedim u upornoj, estokoj borbi sa avolom, na elom materijalnih snaga, da e se posle toga materija i duh sliti u divnoj harmoniji i da e onda nastupiti carstvo vasionske volje. Ali to e biti samo onda kada se malo pomalo, posle dugog, dugog niza hiljadugodi ta, i mesec, i sjajni Sirijus i zemlja pretvore u prah... A do onde - u as, u as... (Pauza; na pozadini jezera pojavljuju se dve crvene ta ke.) Eno, pribli ava se moj mo ni protivnik, avo. Ja vidim njegove stra ne, purpurne o i... ARKADINA: Miri e na sumpor. Da li to tako mora da bude? TREPLJEV: Da.

ARKADINA (smeje se): Priznajem, to je efekat. TREPLJEV: Mama! NINA: NJemu je dosadno bez oveka... POLINA ANDREJEVNA (Dornu): Skinuli ste e ir. Metnite ga na glavu, nazep ete. ARKADINA: Doktor je skinuo e ir pred avolom, ocem ve ne materije. TREPLJEV (plane, glasno): Predstava je zavr ena! Dosta! Zavesa! ARKADINA: Za to se ljuti ? TREPLJEV: Dosta! Zavesa! Spu taj zavesu! (Lupne nogom.) Zavesa! (Zavesa pada) Oprostite! Ja sam izgubio iz vida da samo mali broj izabranih ima pravo da pi e komade i igra na pozornici. Ja sam naru io monopol!... Meni... ja... (Ho e jo ne to da ka e, ali samo odmahne rukom i ode.) ARKADINA: ta mu je? SORIN: Irina, ne sme se tako, draga moja, postupati s ambicioznim mladi em. ARKADINA: ta sam mu ja rekla? SORIN: Ti si ga uvredila. ARKADINA: On je sam rekao da je to ala i ja sam primila njegov komad kao alu. SORIN: Pa ipak... ARKADINA: Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta ta ka ete! Zna i da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo vazduh sumporom ne radi ale,nego da napravi demonstraciju. Hteo je da nas pou i kako treba pisati i ta treba igrati. Najzad, to ve postaje dosadno. Ovi stalni ispadi protiv mene i neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni, ambiciozni de ak! SORIN: On je eleo da ti priredi zadovoljstvo! ARKADINA: Je li?A to onda nije izabrao neki obi an komad, nego nas je naterao da slu amo ovo dekadentno buncanje? ale radi ja sam spremna da slu am i buncanje, ali ovde se ispoljavaju pretenzije na nove forme, na novu eru u umetnosti. A po mom mi ljenju, nema tu nikakvih novih formi, prosto je u pitanju njegova r ava narav. TRIGORIN: Svako pi e onako kako ho e i kako mo e. ARKADINA: Neka on pi e kako ho e i kako mo e, samo neka mene ostavi na miru. DORN: Jupitere, ti se ljuti ... ARKADINA: Ja nisam Jupiter, nego ena. (Pali cigaretu) Ja se ne ljutim, samo mi je krivo to jedan mladi tako dosadno provodi vreme. Ja nisam htela da ga uvredim. MEDVEDENKO: Niko nema osnova da odvaja duh od materije, jer je sam taj duh, verovatno, skup materijalnih atoma. ( ivo, Trigorinu.) Nego znate, kad bi neko prikazao na pozornici kako ivimo mi, u itelji! Te ko, te ko ivimo! ARKADINA: Sve je to ta no, samo ne emo vi e da razgovaramo ni o pozori nim komadima ni o atomima. Ve e je tako lepo. ujete li, gospodo, pesmu? (Oslu kuju) Kako lepo pevaju! POLINA ANDREJEVNA: Na onoj obali. Pauza. ARKADINA (Trigorinu): Sedite pored mene. Pre jedno deset-petnaest godina, ovde, na jezeru, muzika i pesma ula se neprekidno skoro celu no . Ovde na obali ima est plemi kih imanja. Se am se smeh, graja, pucnjava, i ljubavi, ljubavi... Jeune premier i idol svih tih imanja bio je onda, da vam ga predstavim (pokazuje glavom na Dorna), Doktor Jevgenije Sergejevi . I sad je on divan, ali je onda bio neodoljiv. Ipak, mene po inje da grize savest. Za to sam uvredila mog sirotog de ka? Nemam mira. (Glasno) Kosta! Sine! Kosta! MA A: Idem ja da ga potra im. ARKADINA: Idite, draga moja. MA A (polazi na levu stranu): Konstantine Gavrilovi u! Ohoj! (Odlazi.) NINA (izlazi iza pozornice): Izgleda da se predstava ne e nastaviti, ja mogu da izi em. Dobro ve e! LJubi se s Arkadinom i Polinom Andrejevnom. SORIN: Bravo! Bravo! ARKADINA: Bravo! Bravo! Mi smo u ivali. S takvom spolja no u, s takvim divnim glasom ne smete, greh je da sedite u selu. Vi sigurno imate dara. ujete? Vi treba da stupite na pozornicu!

NINA: Ah, to mi je san! (Uzdahne) Ali se taj san nikad ne e ostvariti. ARKADINA: Ko zna? Nego, dopustite da vam predstavim: Trigorin, Boris Aleksejevi . NINA: Ah, neobi no se radujem... (Zbuniv i se.) Ja uvek itam va a dela... ARKADINA (naterav i je da sedne pored nje): ta ste se zbunili, draga moja. On je slavan ovek, ali ima jednostavnu du u. Pogledajte, i on se zbunio. DORN: Mislim da ve mo emo di i zavesu, ovako je nekako jezivo. AMRAJEV (glasno): Jakove, digni, brate, zavesu! Zavesa se di e. NINA (Trigorinu): Je l' te da je udnovat ovaj srmad? TRIGORIN: Ja nisam ni ta razumeo. Uostalom, gledao sam sa zadovoljstvom. Vi ste tako iskreno igrali. I dekor je bio divan. (Pauza) Sigurno u ovom jezeru ima dosta riba. NINA: Da. TRIGORIN: Ja volim da pecam. Za mene nema ve eg u ivanja nego da sedim pred ve e na obali i piljim u plovak. NINA: A ja mislim da za onog ko je iskusio u ivanje koje pru a stvarala tvo - nikakva druga u ivanja ne postoje. ARKADINA (smeju i se): Ne govorite tako. Kad mu napravite komplimenat, on se odmah izgubi. AMRAJEV: Se am se, u Moskvi, u operi, uveni Silva je uhvatio donje ce. A te ve eri, kao za pakost, sedeo je na galeriji jedan bas iz sinodskog hora, i odjednom, mo ete zamisliti na e krajnje iznena enje, odjednom ujemo sa galerije: Bravo, Silva! - za itavu oktavu ni e... Evo ovako. (Iz basa) Bravo, Silva... Pozori te je prosto zamrlo... Pauza. DORN: Tihi an eo je proleteo. Tako se kod nas ka e kad svi za ute. NINA: Meni je vreme. Zbogom. ARKADINA: Kuda? Kuda tako rano? Mi vas ne emo pustiti. NINA: eka me otac. ARKADINA: Ala je on neki... (LJube se) Pa, ta da se radi! ao nam je to idete. NINA: Kad bi ste znali kako mi je te ko da odem! ARKADINA: Treba da vas neko isprati, dete moje! NINA (upla eno): O, ne, ne! SORIN (preklinju i): Ostanite! NINA: Ne mogu, Petre Nikolajevi u. SORIN: Ostanite jo bar jedan sat. Zaboga, nije to ni ta... NINA (razmisliv i, kroz suze): Ne mogu. (Rukuje se i brzo odlazi.) ARKADINA: U stvari - ovo je vrlo nesre na devojka. Ka u da je njena pokojna mati ostavila mu u celo svoje ogromno imanje, sve do poslednje pare, i sada ova devojka nema ni ta, jer je njen otac ve zave tao sve svojoj drugoj eni. To je stra no. DORN: Jeste, njen tatica je prili na stoka, mora mu se odati puno priznanje. SORIN (trlja ozeble prste): Hajdemo, gospodo, i mi, ve je prili no vla no. Bole me noge. ARKADINA: One su ti kao od drveta, jedva se mi u. Pa dobro, hajdemo, zlosre ni star e. (Uzima ga pod ruku.) AMRAJEV (nude i ruku eni): Madam? SORIN: ujem kako urla pseto. ( amrajevu) Budite dobri, Ilija Afanasijevi u, naredite da ga odve u. AMRAJEV: Nemogu e, Petre Nikolajevi u, bojim se da se lopovi ne uvuku u ambar. Tamo mi stoji proso. (Medvedenku, koji ide pored njega.) Da, za itavu oktavu ni e: Bravo, Silva! I nije neki peva , nego obi an sinodski horista. MEDVEDENKO: A koliku platu ima sinodski horista? Svi odlaze, osim Dorna. DORN (sam): Ne znam, mo da se ja ni ta ne razumem ili sam pomerio pame u, ali meni se komad svideo. U njemu ima ne to. Kad je ova devojka govorila o samo i, i docnije, kad su se pojavile crvene o i avola, meni su od uzbu enja drhtale ruke. Sve e, naivno... Eno, izgleda, dolazi on. Hteo bih da

mu ka em ne to lepo. TREPLJEV (ulazi): Svi su ve oti li. DORN: Ja sam ovde. TREPLJEV: Mene po celom parku tra i Ma enjka. Nesnosno stvorenje. DORN: Konstantine Gavrilovi u, meni se va komad neobi no svideo... Nekako je udnovat i nisam uo kraj, ali ipak je ostavio sna an utisak na mene. Vi ste darovit ovek, vi treba da nastavite. (Trepljev mu vrsto ste e ruku i naglo ga zagrli.) Uf, kako ste nervozni. Suze u o ima... Znate ta bih hteo da vam ka em? Vi ste uzeli si e iz oblasti apstraktnih ideja. To je dobro, zato to umetni ko delo apsolutno mora izra avati neku veliku misao. Lepo je samo ono to je ozbiljno. Kako ste bledi! TREPLJEV: Vi velite - da nastavim? DORN: Da... Ali prikazujte samo ono to je va no i ve no. Vi znate da sam ja pro iveo ivot zanimljivo, s ukusom, ja sam zadovoljan, ali da sam imao prilike da iskusim onaj duhovni polet koji imaju umetnici u trenucima stvaranja, meni se ini da bih ja prezirao svoju materijalnu ljusku i sve to je toj ljusci svojstveno i be ao bih sa zemlje to dalje, u visinu. TREPLJEV: Oprostite, gde je Zare na? DORN: I jo ne to. Delo mora imati jasnu, odre enu misao. Vi morate znati za to pi ete, jer, ina e, ako krenete tim ivopisnim putem bez odre enog cilja, vi ete zalutati i va talenat e vas upropastiti. TREPLJEV (nestrpljivo): Gde je Zare na? DORN: Ona je oti la ku i. TREPLJEV (o ajno): ta sad da radim? Ja elim da je vidim... Moram da je vidim... Po i u do nje. Ulazi Ma a. DORN (Trepljevu): Umirite se, prijatelju. TREPLJEV: Ipak idem. Moram da odem. MA A: Idite ku i, Konstantine Gavrilovi u. eka vas va a mama. Ona se brine. TREPLJEV: Recite joj da sam oti ao. I molim vas sve, ostavite me na miru! Ostavite me! Ne idite svud za mnom! DORN: De, de, de, dragi moj.... ne smete tako... Ru no je to... TREPLJEV (kroz suze): Zbogom, doktore. Hvala vam... (Odlazi) DORN (uzdi e): Mladost, mladost! MA A: Kad ovek nema ta da ka e, onda obi no govori: mladost, mladost... ( mr e burmut.) DORN (oduzima joj burmuticu i baca je u bunje): To je ru no. (Pauza) U ku i, ini mi se, neko svira. Treba da idem tamo. MA A: ekajte. DORN: ta ho ete? MA A: Jo jednom ho u da vam ka em... Ho u da porazgovaram... (Uzbu eno) Ja ne volim svog oca, ali prema vama ose am simpatije. Ne znam za to, ali svom du om ose am da ste mi bliski... Pomozite mi. Pomozite mi ili u u initi glupost, za inat u upropastiti svoj ivot... Ne mogu vi e... DORN: Kako? Kako da vam pomognem? MA A: Ja patim. Niko, niko ne zna koliko patim! (Spu ta mu glavu na grudi, tiho.) Ja volim Konstantina. DORN: Kako su svi nervozni! Kako su svi nervozni! I koliko ljubavi... O, za arano jezero! (Ne no) Ali ta ja mogu, dete moje? ta? ta? Zavesa

DRUGI IN Teren za kroket. U dubini, s desne strane, ku a sa velikom terasom, s leve strane se vidi jezero na kome ble ti odsjaj od sunca. Leje sa cve em. Podne. Vru ina. Pored terena, u hladu stare lipe, sede na klupi Arkadina, Dorn i Ma a. Dorn na kolenima dr i otvorenu knjigu.

ARKADINA (Ma i): Ustanite. (Obe ustaju) Stanite pored mene. Vama je dvadeset i dve godine, a meni je skoro dvaput vi e. Jevgenije Sergejevi u, ko je mla i od nas dve? DORN: Naravno - vi. ARKADINA: Eto vidite... A za to? Zato to ja radim, ja ose am, ja sam stalno u pokretu, a vi samo sedite na jednom mestu, ne ivite... Moje je pravilo: da ne mislim o budu nosti. Ja nikad ne mislim ni na starost ni na smrt. to mora da bude, to se ne mo e izbe i. MA A: A ja se ose am kao da sam se ve odavno rodila, svoj ivot vu em za sobom kao beskona ni lep... I esto nemam nikakve volje da ivim. (Seda) Naravno, sve su to sitnice. Treba se prodrmati, zbaciti sa sebe sve to. DORN (pevu i): Lepi cveti i moji, zbor'te sad vi... ARKADINA: Osim toga, ja sam korektna kao Englez. Ja, draga moja, pazim na sebe, kao to se ka e, uvek sam obu ena i o e ljana comme il faut. Ja da dopustim sebi da izi em iz ku e, makar samo u ba tu, u bluzi ili neo e ljana? Nikad. Sa uvala sam se zato to nikad nisam bila aljkava, nisam se zapu tala kao neki... (Podbo iv i se, eta po terenu) Eto pogledajte - kao devoj ica. Mogla bih i petnaestogodi nju da igram. DORN: Dakle, ja ipak nastavljam. (Uzima knjigu) Stali smo kod bra nara i pacova... ARKADINA: I pacova. itajte. (Seda) Uostalom, dajte meni, ja u da itam. Na mene je red. (Uzima knjigu i tra i o ima.) I pacova... A, evo ga... ( ita) I, naravno, za ljude iz visokog dru tva isto tako je opasno da maze knji evnike i privla e ih u svoje dru tvo kao to je opasno za bra nara da gaji pacove u svojim ambarima. A me utim ih vole. Dakle, kad ena izabere pisca koga eli da zarobi, ona ga opseda pomo u komplimenata, ljubaznosti i uga anja... To je mo da tako kod Francuza, kod nas nema ni ta od toga, nikakvih programa. Kod nas se ena, obi no, pre nego to e zarobiti pisca, sama zaljubi do u iju, to da znate. Ne treba daleko tra iti, uzmite mene i Trigorina. Dolazi Sorin, po tapaju i se, pored njega Nina; Medvedenko gura za njima praznu fotelju. SORIN (tonom kojim se govori deci) Je l' te? Radujemo se? Danas smo, najzad, veseli? (Sestri) Imamo prijatnu novost! Otac i ma eha otputovali su u Tver i mi smo sad slobodni itava tri dana. NINA (seda pored Arkadine i grli je) Ja sam sre na! Sad pripadam vama. SORIN (seda u svoju fotelju) Ona je danas lepa. ARKADINA: Elegantna, interesantna... Zato vas moram pohvaliti. (LJubi Ninu) Samo ne treba da vas mnogo hvalimo, jo emo da vas ureknemo. Gde je Boris Aleksejevi ? NINA: Na jezeru, sa kupatila peca ribu. ARKADINA: Kako mu to ne dosadi! (Ho e da nastavi sa itanjem.) NINA: ta to itate? ARKADINA: Mopasan ,,Na vodi , draga moja. (Pro ita nekoliko redova u sebi.) Dalje je neinteresantno i neta no. (Zatvara knjigu) Ne to sam bri na. Recite, ta je mom sinu? Za to je tako tu an i mra an? On itave dane provodi na jezeru i ja ga skoro uop te ne vidim. MA A: Te ko mu je na du i. (Nini, boja ljivo.) Molim vas, recitujte ne to iz njegova komada. NINA (sle e ramenima): Vi to elite? To je tako neinteresantno! MA A (uzdr avaju i odu evljenje): Kad on sam ne to recituje, o i mu se sijaju i sav prebledi. On ima divan, tu an glas i manire kao u pesnika. uje se kako hr e Sorin. DORN: Laku no ! ARKADINA: Petre! SORIN: A? ARKADINA: Ti spava ? SORIN: Ne. Pauza. ARKADINA: Ti se ne le i , a to ne valja, brate, SORIN: Ja bih hteo da se le im, ali eto - doktor ne e. DORN: Le iti se u ezdesetoj godini... SORIN: I u ezdesetoj godini ovek eli da ivi.

DORN (jetko): Ih! Onda uzimajte valerijanu. ARKADINA: Ja bih rekla da bi mu dobro inila neka banja. DORN: Pa dobro. Mo e da ide u banju. A mo e i da ne ide. ARKADINA: Sad razumej ne to. DORN: Nema tu ta da se razume. Sve je jasno. Pauza. MEDVEDENKO: Petar Nikolajevi treba da ostavi duvan. SORIN: Gluposti. DORN: Ne, nisu to gluposti. Vino i duvan ine oveka bezli nim. Posle cigare ili a ice rakije vi niste vi e Petar Nikolajevi nego Petar Nikolajevi plus jo neko, va e se ja razliva i vi se odnosite prema sebi samom kao prema tre em licu - on. SORIN (smeje se): Lako je vama filozofirati. Vi ste dosta pro iveli u svom veku, a ja? Slu io sam u sudskoj struci dvadeset osam godina, ali jo nisam iveo, ni ta nisam iskusio, i na kraju krajeva, a to je sasvim razumljivo, meni se tek sada ivi. Vi ste siti i ravnodu ni i zato ste skloni filozofiji, a ja ho u da ivim i zato pijem za ru kom heres i pu im cigare i kraj. Eto to je sve. DORN: ovek treba da ozbiljno gleda na ivot, a le iti se u ezdesetoj godini, aliti to se u mladosti malo u ivalo, to je, oprostite mi, lakomislenost. MA A (ustaje): Ve je sigurno vreme za doru ak. (Polazi lenjim, tromim hodom) Utrnula mi je noga. (Odlazi) DORN: Sad ide da pre doru ka trgne a icu dve. SORIN: Nije na la sre u u ivotu, sirotica. DORN: Sve je to koje ta, va e prevashodstvo. SORIN: Vi govorite kao sit ovek. ARKADINA: Ah, ta mo e biti dosadnije od ove simpati ne seoske dosade! Vru ina, ti ina, niko ni ta ne radi, svi filozofiraju... Lepo je s vama, prijatelji moji, prijatno vas je slu ati, ali... ali sedeti u svojoj sobi i u iti ulogu - kud i kamo je lep e. NINA (odu evljeno): Divno! Ja vas razumem. SORIN: Naravio, u gradu je lep e. Sedi u svom kabinetu, lakej nikog ne pu ta bez prijave, telefon... na ulici fijakeri i tako dalje... DORN (pevu i): Lepi cveti i moji, zbor'te sad vi... Ulazi amrajev, za njim Polina Andrejevna. AMRAJEV: Evo i na ih. Dobar dan! (LJubi ruku Arkadinoj, zatim Nini.) Vrlo mi je milo to vas vidim u dobrom zdravlju. (Arkadinoj) ena mi ka e da se danas spremate zajedno s njom u grad. Je li to istina? ARKADINA: Da, spremamo se. AMRAJEV: Hm... To je sjajno, ali kako ete oti i, draga gospo o? Danas nam konji voze ra , svi su radnici zaposleni. Kojim ete konjima no i, ako smem pitati? ARKADINA: Kojim? Otkud ja znam - kojim! SORIN: Pa mi imamo konje samo za vo nju. AMRAJEV (uzbu eno): Samo za vo nju? A odakle u da nabavim amove? Odakle u da nabavim amove? udnovato! Neshvatljivo! Draga gospo o! Oprostite, ja se duboko klanjam va em talentu, spreman sam da dam za vas deset godina ivota, ali konje vam ne mogu dati! ARKADINA: Ali ako ja moram da idem? udna stvar! AMRAJEV: Draga gospo o, vi ne znate ta zna i gazdinstvo! ARKADINA (plane) To je stara. pri a! U tom slu aju ja danas idem u Moskvu. Pogodite negde u selu za mene konje, ina e u pe ke na stanicu. AMRAJEV (plane) U tom slu aju ja vam otkazujem slu bu! Tra ite drutog upravnika! (Odlazi) ARKADINA: Svakog leta se isto ponavlja, svakog leta me ovde vre aju! Nikad me vi e ne ete videti ovde! (Odlazi na levu stranu, gde, otprilike, treba da. ss nalazi, kupatilo na jezeru, malo docnije se vidi kako ona ulazi u ku u, za njom ide Trigorin s udicama i kofom.) SORIN (plane): To je drskost! Prava svinjarija! Meni je to dodijalo na kraju krajeva. Odmah sve konje

ovamo! NINA (Polini Andrejevnoj): Odbiti Irinu Nikolajevnu, uvenu glumicu! Zar svaka njeia elja, ak i ef, iisu va niji od va eg gazdinstva? Prosto neverovatno! POLINA ANDREJEVNA (o ajno): ta ja mogu? Stavite se u moj polo aj, ta ja mogu? SORIN (Nini): Hajdemo sestri... Svi emo je preklinjati da ne ide. Ho emo li? (Gledaju i u pravcu kojim je oti ao amrajev.) Nesnosan ovek! Despot! NINA (ne daju i mu da ustane): Sedite, Sedite. Mi emo vas odgurati. (Ona i Medvedenko guraju fotelju.) Ah, ala je to stra no! SORIN: Da, da, stra no... Ali to mu ne e olako pro i, sad u ja da se objasnim s njim. Odlaze; ostaju samo Dorn i Polina Andrejevna. DORN: LJudi su dosadni. U stvari, trebalo bi va eg mu a prosto izbaciti odavde kao kufer, a sve e se svr iti na tome to e mu se ova stara mama, Petar Nikolajevi , i njegova sestra izviniti. Vide ete! POLINA ANDREJEVNA: On je i konje za vo nju poslao na njivu. I svakog dana se de avaju sli ni nesporazumi. Kad biste znali kako me on jedi! Ja sam prosto bolesna; vidite, ja sva drhtim. Ja ne podnosim njegovu grubost. (Preklinju i) Jevgenije, dragi moj, najmiliji moj, uzmite me k sebi... Na e vreme prolazi, mi vi e nismo mladi, bar pred kraj ivota da ne moramo da se krijemo, da la emo... Pauza. DORN: Meni je pedeset pet godina, kasno je menjati ivot. POLINA ANDREJEVNA: Znam - vi me odbijate zato to osim mene ima i drugih ena kbje su vam bliske. Sve njih ne mo ete uzeti k sebi. Ja to razumem. Oprostite, ja sam vam dosadila. Nina se pojavljuje pored ku e; ona bere cve e. DORN: Ne, niste. POLINA ANDREJEVNA: Ja patim od ljubomore. Naravno, vi ste lekar, vi ne mo ete izbegavati ene. Ja to razumem.... DORN (Nini, koja prilazi): Kako je tamo? NINA: Irina Nikolajevna pla e, Petar Nikolajevi ima gu enje. DORN (ustaje): Idem da im dam valerijane... NINA (pru a mu cve e): Izvolite! DORN: Merci bien. (Polazi ka ku i.) POLINA ANDREJEVNA (idu i za njim): Ala je lepo ovo cve e! (Pored ku e, potmulim glasom.) Dajte mi to cve e! Dajte mi to cve e! (Po to joj on da cve e, ona ga gu va i baca u stranu; oboje ulaze u ku u) NINA (sama): Kako je to udno videti da uvena glumica pla e, i to jo zbog tako bezna ajnog razloga! Zar nije udno i to to poznati pisac, ljubimac publike, o kome pi u u novinama, ije se slike prodaju, koga prevode na strane jezike - po ceo dan peca ribu i raduje se to je upecao dva klena. Mislila sam da su slavni ljudi oholi, nepristupa ni, da oni preziru gomilu i svojom slavom, sjajem svog imena, kao da joj se svete zato to ona iznad svega stavlja visoko poreklo i bogatstvo. Ali eto - oni pla u, pecaju ribu, kartaju se, smeju se i ljute kao svi ostali... TREPLJEV (dolazi gologlav, s pu kom i ustreljenim galebom): Jeste li sami? NINA: Sama sam. Trepljev joj spu ta pred noge galeba. NINA: ta to zna i? TREPLJEV: U inio sam danas podlost - ubio sam ovog galeba. Me em ga pred va e noge. NINA: ta vam je? (Di e galeba i gleda ga.) TREPLJEV (posle pauze): Uskoro u na isti na in ubiti samog sebe. NINA: Ja ne mogu da vas poznam. TREPLJEV: Da, odonda otkad ja nisam u stanju da poznam vas. Vi ste se promenili prema meni, va pogled je hladan, moje prisustvo vam smeta. NINA: U poslednje vreme postali ste razdra ljivi, govorite nekako nerazumljivo, nekakvim simbolima. I ovaj galeb je tako e sigurno neki simbol, ali, oprostite, ja ga ne razumem. (Spu ta galeba na klupu.) Ja sam suvi e prosta da bih vas mogla razumeti. TREPLJEV: To je po elo jo one ve eri kad je onako glupo propao moj komad. ene ne pra taju

neuspeh. Ja sam sve spalio, sve do poslednjeg tabaka. Kad biste znali kako sam nesre an! Va a hladno a je stra na, neverovatna, kao da sam se probudio i odjednom video da je jezero presu ilo, da se upilo u zemlju. Vi ste mi malo as rekli da ste suvi e prosti da biste me mogli razumeti. A ta tu ima da se razume? Moj komad se nije dopao, vi prezirete moje nadahnu e, sad me ve smatrate prose nim ovekom, ni tarijom, kakvih ima mnogo... (Lupi nogom) Kako ja to dobro vidim, kako dobro vidim! To mi stoji u mozgu kao klin, neka je proklet on zajedno s mojom ambicijom koja mi si e krv, si e kao zmija... (Opaziv i Trigorina kako dolazi itaju i knjigu.) Eno ga dolazi, pravi talenat, kora a kao Hamlet, i tako e s knjigom. (Podra ava) Re i, re i... Ovo sunce jo vam nije pri lo, a vi se ve sme ite, va pogled se rastopio pod njegovim zracima. Ne u da vam smetam. (Brzo odlazi) TRIGORIN (bele i u bele nicu): mr e burmut i pije rakiju... Uvek nosi samo crno. U nju je zaljubljen u itelj. NINA: Dobar dan, Borise Aleksejevn u! TRIGORIN: Dobar dan. Neo ekivano je ispalo tako da mi, izgleda, jo danas putujemo. Te ko da emo se ikad videti. Ja retko imam prilike da vidim mlade devojke, mlade i iiteresantne, ja sam ve zaboravio i ne mogu jasno da predo im sebi ta ovek ose a u osamnaestoj ili devetnaestoj godini, zato su mi u novelama i pri ama mlade devojke obi no neistinite. Ja bih voleo makar jedan sat da budem na va em mestu da bih saznao ta vi mislite i ta ste vi uop te. NINA: A ja bih volela da budem na va em mestu. TRIGORIN: Za to? NINA: Da bih saznala ta ose a poznati daroviti pisac. Kako se ose a slava? Kako vi ose ate svoju slavu? TRIGORIN: Kako? Verovatno nikako. Ja o tome nisam nikad razmi ljao. (Razmisliv i) Jedno mora bi ti ta no: ili vi preuveli avate moju slavu ili se ona uop te nikako ne ose a. NINA: A kad itate o sebi u novinama? TRIGORIN: Kada me hvale, meni je milo; a kad me grde, posle toga sam dva dana neraspolo en. NINA: Divan svet! Kako vam zavidim, kad biste znali! LJudi imaju razli itu sudbinu. Neki ivotare dosadno, neprimetno, svi nalik jedni na druge, svi nesre ni; drugima je, kao na primer vama - vi ste jedan od miliona, pao u deo interesantan ivot, svetao, pun zna aja... Vi ste sre ni... TRIGORIN: Ja? (Sle u i ramenima) Hm... Eto, vi govorite o slavi, o sre i, o nekakvom svetlom, interesantnom ivotu, a za mene su sve te lepe re i, oprostite, isto to i vo ni ele, koji ja nikad ne jedem. Vi ste vrlo mladi i vrlo dobri. NINA: Va ivot je divan! TRIGORIN: ega ima u njemu naro ito lepog? (Gleda na sat) Moram i i da pi em. Oprostite, nemam vremena... (Smeje se) Vi ste, kao to se ka e, zgazili na moj najmiliji ulj, i zato po injem da se nerviram i pomalo da se ljutim. Uostalom, hajde da razgovaramo. Razgovara emo o mom divnom, svetlom ivotu... Dakle, odakle da po nemo? (Malo porazmisliv i) Postoje opsesije, kad ovek danju i no u misli, na primer, samo o mesecu; i ja imam takav svoj mesec. Danju i no u me mori jedna nametljiva misao: ja moram da pi em, ja moram da pi em, ja moram... Tek to sam zavr io jednu novelu, a ve moram da pi em drugu, zatim tre u, posle tre e etvrtu... Pi em neprestano, kao ovek koji se vozi i samo menja konje, i druk ije ne mogu. ega tu ima divnog i svetlog, pitam ja vas? O, kakav luda ki ivot! Eto, sad sam s vama, uzbu ujem se, a me utim svestan sam svakog trenutka da me eka nedovr ena novela. Eto, vidim oblak koji li i na klavir. Mislim: mora u spomenuti u nekoj pri i kako je po nebu plovio oblak nalik na klavir. Miri e posunac. Br e bolje pamtim: sladunjavi miris, udovi ka boja, treba pomenuti pri opisu letnjeg ve era. Hvatam kod sebe i kod vas svaku frazu, svaku re i urim da zaklju am sve te fraze i sve te re i u svoju literarnu ostavu: mogu koji put zatrebati! Kad prekinem da radim, jurim u pozori te ili na pecanje; pa tu bi bar ovek mogao da se odmori, da se zaboravi; me utim - ni ta od toga, u glavi se ve vrti te ko gvozdeno jezgro - novi si e, i ve me ne to vu e za sto, treba opet po uriti i pisati, pisati. I tako uvek, uvek; nikad nemam mira od sebe samog i ose am kako sam pro direm svoj vlastiti ivot, kako za med koji dajem nekom u prostor, skupljam prah sa svojih najlep ih cvetova, ak i kidam same cvetove i gazim njihovo korenje. Zar nisam - ludak? Zar se moji prijatelji i poznanici dr e prema meni kao prema zdravom oveku? ,, ta

pi ete? ta ete nam pokloniti? Uvek jedno te isto, uvek jedno te isto, i meni se ini da su pa nja poznanika, komplimenti, odu evljenje, samo obmana, da me oni obmanjuju kao bolesnika i ponekad se bojim da e mi se neko prikrasti s le a, da e me zgrabiti i odvesti, kao Popri ina, u ludnicu. A u onim godinama, u mladim, najlep im godinama, kad sam tek po injao, moj knji evni rad je bio samo mu enje. Mali pisac, naro ito ako nema sre e, sam sebi izgleda nezgrapan, nespretan, suvi an, ivci su mu napeti, iskidani; njega neodoljivo privla e ljudi koji imaju veze s knji evno u i umetno u, on se vrti oko njih, nepriznat, neirimetan, boje i se da smelo i pravo gleda u o i kao strasni kockar koji nema novaca. Ja nisam video svog itaoca, ali odnekud u mojoj uobrazilji on mi izgleda neprijateljski raspolo en, nepoverljiv. Ja sam se pla io publike, ona mi je izgledala stra na, i kad bi mi se desilo da izi em pred nju sa svojim novim komadom, meni se svaki put inilo da su crnomanjasti ljudi neprijateljski raspolo eni prema meni, a plavi - hladni i ravnodu ni. O, kako je to stra no! Kakva je to bila muka! NINA: Oprostite, ali zar vam nadahnu e i sam proces stvaranja ne pru aju uzvi ene, sre ne trenutke? TRIGORIN: Da. Kad pi em, meni je prijatno. Prijatno mi je i da vr im korekturu, ali... im knjiga izi e iz tampe, ne mogu vi e da je podnesem, vidim da je sve pogre no, da nije trebalo uop te pisati i meni je krivo, te ko na du i. (Smeje se) A publika ita: ,,Jeste, simpati no, darovito... Simpati no, ali daleko od Tolstoja ili: Divna stvar, ali su Ocevi i deca Turgenjeva lep i. I tako sve do groba: sve e biti simpati no i darovito, simpati no i darovito - i ni ta vi e, a kad umrem, poznanici, prolaze i pored mog groba, govori e: Ovde le i Trigorin. Dobar je to bio pisac, ali je pisao gore od Turgenjeva. NINA: Oprostite, ja ne mogu da vas shvatim. Vas je prosto razmazio uspeh. TRIGORIN: Kakav uspeh? Ja se sebi nikad nisam svi ao. Ja ne volim sebe kao pisca. Najgore je to to sam u nekakvom bunilu i esto ne znam ta pi em... Eto, ja volim ovu vodu, drve e, nebo, ja ose am prirodu, ona izaziva u meni strast, neodoljivu elju da pi em. Ali ja nisam samo pejza ist, ja sam jo i gra anin, ja volim otad binu, narod, ja ose am ovo: ako sam pisac, ja sam du an da govorim o narodu, o njegovim patnjama, o njegovoj budu nosti, da govorim o pauci, o pravima oveka i tako dalje i tako dalje, i ja govorim o svemu tom, urim se, mene sa svih strana teraju da pohitam; ljute se, ja se bacam levo desno kao lisica koju gone psi, vidim da se ivot i nauka stalno razvijaju, kre u napred, a ja stalno zaostajem kao seljak koji je zakasnio na voz i, najzad, ose am da umem da slikam samo pejza , a da sam u svemu ostalom la an, la an do sr i. NINA: Vi ste suvi e zauzeti poslom i nemate ni vremena ni volje da shvatite svoj zna aj. Neka ste nezadovoljni sobom, ali za druge ste veliki i divni! Da sam ja takav pisac kao vi, ja bih rtvovala gomili svoj ivot, ali bih bila svesna da je njena sre a u tome to se ona, ta gomila, uzdi e do mene; i ona bi me vozila u ko ijama. TRIGORIN: E, ba u ko ijama... ta sam ja, Agamemnon? Oboje se nasme e. NINA: Za sre u biti knji evnica ili glumica, ja bih podnela i prezir svojih bliskih, nema tinu, razo arenje, ivela bih na mansardi i jela samo suv hleb, patila bih od nezadovoljstva samom sobom, od svesti o svojim nedostacima, ali zato bih tra ila slavu... pravu, bu nu slavu... (Pokriva lice rukama.) Glava mi se vrti... Ah! GLAS ARKADINE (iz ku e) Borise Aleksejevi u! TRIGORIN: Zovu me... Sigurno da se pakujemo. A ne ide mi se. (Okre e se prema jezeru) Eto, pogledajte kakva blagodet!... Divota! NINA: Vidite li na onoj obali ku u i park? TRIGORIN: Vidim. NINA: To je imanje moje pokojne majke. Ja sam se tamo rodila. Ceo sam ivot provela pored ovog jezera i poznajem na njemu svako ostrvce. TRIGORIN: Lepo je tu kod vas! (Spaziv i galeba.) A ta je to? NINA: Galeb. Konstantin Gavrilovi ga je ubio. TRIGORIN: Lepa ptica. Boga mi, ne ide mi se. Nagovorite Irinu Nikolajevnu da ostane. (Bele i ne to u bele nicu.) NINA: ta to pi ete?

TRIGORIN: Onako, bele im ne to... Pao mi je na pamet jedan si e... (Stavlja bele nicu u d ep.) Si e za malu pri u: na obali jezera od detinjstva ivi mlada devojka, ovakva kao vi; voli jezero kao galeb, i sre na je i slobodna kao galeb. Ali slu ajno je nai ao jedan ovek, video ju je i prosto iz dosade upropastio - kao ovog galeba. Pauza. Na prozoru se pojavljuje Arkadina. ARKADINA: Borise Aleksejevi u, gde ste? TRIGORIN: Odmah! (Polazi i okre e se ka Nini; pred prozorom, Arkadinoj.) ta je bilo? ARKADINA: Ostajemo. Tritorin ulazi u ku u. NINA (prilazi rampi; posle kra eg razmi ljanja) San! Zavesa TRE I IN Trpezarija u ku i Sorina. Levo i desno vrata. Bife. Orman e s lekovima. Posred sobe sto. Kofer i kutije za e ire, vidi se da se vr e pripreme za put. Trigorin doru kuje. Ma a stoji pored njega. MA A: Sve vam to pri am kao piscu. Mo ete: da se poslu ite. Ka em vam po du i: da se on ozbiljno ranio, ja ne bih ivela ni trenutka. Pa ipak sam hrabra. Odlu ila sam odjednom: i upa u tu ljubav iz svog srca, i upa u je iz korena. TRIGORIN: A na koji na in? MA A: Udajem se. Za Medvedenka. TRIGORIN: Za onog u itelja? MA A: Da. TRIGORIN: Ne razumem ta vam to treba. MA A: Voleti bez nade, godinama stalno ne to o ekivati... A ovako, kad se udam, ne u imati vremena da mislim na ljubav, nove brige ugu i e sve to je bilo ranije. Ipak je to, znate, promena. Ho emo li jo po jednu? TRIGORIN: Da nije dosta? MA A: Koje ta. (Nato i dve a ice) Nemojte me tako gledati. ene piju e e nego to mislite. Manjina pije otvoreno, kao ja, a ve ina kri om. Tako je to. I samo rakiju ili konjak. (Kuca se) Nek' vam je sre no! Vi ste jednostavan ovek, teta je to idete. Piju. TRIGORIN: Ni meni se ne ide. MA A: A vi je zamolite da ostane. TRIGORIN: Ne, sad vi e ne e ostati. NJen sin se pona a sasvim netakti no. Prvo je poku ao da se ubije, a sada, ka u, ho e da me pozove na dvoboj. A zbog ega? Duri se, frk e, propoveda nove forme.... Pa za sve nas ima mesta, i za nove i za stare - za to da se guramo? MA A: Tu je jo i ljubomora posredi. Uostalom, to se mene ne ti e. Pauza. Jakov prolazi s leva na desno s koferom; ulazi Nina i zastaje pored prozora. MA A: Moj u itelj nije mnogo pametan, ali je dobar ovek i siromah, i mene jako voli. ao mi ga je. I njegove stare majke mi je ao. A sad, dopustite da vam po elim sve najlep e. Ne pominjite me po zlu. ( vrsto mu ste e ruku.) Vrlo sam zahvalna za va prijateljski stav prema meni. Po aljite mi svoje knjige, svakako s posvetom. Samo nemojte pisati mnogopo tovanoj , nego samo ovako: Mariji, bez igde ikog svog, koja bog bi znao za to ivi na ovom svetu. Zbogom. (Izlazi) NINA (pru a prema Trigoriiu ruku stisnutu u penicu) Par ili nepar? TRIGORIN: Par. NINA (uzdahne) Ne. U ruci mi je samo jedno zrno gra ka. Ja sam zamislila: da li treba da odem u glumice ili ne? Kad bi mi bar neko dao savet. TRIGORIN: Te ko je tu davati savete. Pauza.

NINA: Mi se rastajemo i... mo da se vi e ne emo videti. Molim vas da primite od mene za uspomenu ovaj mali medaljon. Naredila sam da se ure u va i inicijali... a s ove strane naslov va e knjige ,,Dani i no i . TRIGORIN: Kako graciozno! (LJubi medaljon.)Divan poklon! NINA: Setite me se ponekad. TRIGORIN: Se a u se. Se a u se vas onakve kakva ste bili onog vedrog jutra - se ate li se? Pre nedelju dana, kad ste, imali svetlu haljinu... Mi smo razgovarali... onda je na klupi le ao beli galeb... NINA (zami ljeno) Da, galeb... (Pauza) Vi e ne smemo da razgovaramo, neko dolazi... Pred, odlazak poklonite mi dva minuta, preklinjem vas... Odlazi levo; istovremeno s desne strane ulaze Arkadina, Sorin u fraku sa zvezdom, zatim Jakov, zauzet oko pakovanja. ARKADINA: Ti, stari, ostani kod ku e. Kako e ti s tvojim reumatizmom u goste? (Trigorinu) Ko je to malo as izi ao? Nina? TRIGORIN: Da. ARKADINA: Pardon, mi smo vas omeli... (Seda) Rekla bih da sam sve spakovala. Umorila sam se. TRIGORIN ( ita na medaljonu) ,,Dani i no i , strana 121, 11 i 12 red. JAKOV (raspremaju i sto) Ho emo li i udice spakovati? TRIGORIN: Dabome, one e mi jo trebati. A knjige pokloni nekom. JAKOV: Razumem. TRIGORIN (za sebe) Strana 121, 11 i 12 red. ta pi e u tim redovima? (Arkadinoj) Ima li u ovoj ku i mojih knjiga? ARKADINA: Kod brata u kabinetu, u onom ormanu u o ku. TRIGORIN: Strana 121... (Izlazi) ARKADINA: Zbilja, Petre, bolje da ostane ... SORIN: Vi odlazite, bez vas e mi biti te ko kod ku e. ARKADINA: A ta ima u gradu? SORIN: Ni ta naro ito, pa ipak... (Smeje se.) Polaga e se kamen temeljac zemskog doma i tako dalje... Hteo bih za koji asak da se otrgnem iz ovog ustajalog ivota, ina e sam se prosto ubu ao kao stara mu tikla. Naredio sam da kola do u u jedan sat, zajedno emo krenuti. ARKADINA (posle pauze) Hajde sad - ivi ovde, ne dosa uj se, pazi da ne nazebe . I pazi na mog sina. uvaj ga. Pou avaj ga. (Pauza) Eto, odlazim, a ne u znati za to je Konstantin hteo da se ubije. Mislim da je glavni uzrok bila ljubomora. Bolje je da to pre odvedem Trigorina odavde. SORIN: ta da ti ka em? Bilo je i drugih razloga. Razumljiva stvar - mladi , pametan, ivi u selu, bogu iza le a, bez novaca, bez situacije, bez budu nosti. Ni ta ne radi. Stidi se i boji se svog nerada. Ja ga neobi no volim, a i on mene voli, pa ipak, na kraju krajeva, njemu se ini da je on ovde suvi an u ku i, da ivi od milosti, kao. gotovan.. Sasvim razumljivo - samoljublje... ARKADINA: Muku mu im s njim! (Razmi lja) Kad bi stupio u slu bu, ta veli ? SORIN (zvi di, zatim neodlu no) Meni se ini da bi bilo najbolje re enje kad bi mu ti... dala malo novaca. Pre svega, on treba da se pristojno obu e. Pogledaj, jedno te isto odelo nosi ve tri godine, ide bez mantila. (Smeje se) A i malo da se mladi razonodi ne bi bilo r avo... Da ode, recimo, u inostranstvo... To ne bi mnogo ko talo. ARKADINA: Ali ipak... Uostalom, odelo bih jo mogla da mu kupim, ali za inostranstvo... Ne, sada mu ne mogu ni odelo kupiti. (Odlu no) Nemam novaca! Sorin se smeje. ARKADINA: Nemam! SORIN (zvi di) Dobro. Oprosti, draga moja, ne ljuti se. Ja ti verujem... Ti si velikodu na, plemenita ena. ARKADINA (kroz suze) Nemam ja novaca! SORIN: Da ja imam novaca, jasna stvar - ja bih mu sam dao, ali sad nemam ni ta, ni prebijene pare. (Smeje se) Celu moju penziju uzima upravnik i tro i je pa zemljoradnju, na stoku, na p ele, i moj novac badava propada. P ele ginu, krave crkavaju, konje nikad ne mogu da dobijem...

ARKADINA: Da, ja imam novaca, ali ja sam glumica. Samo toalete su me potpuno upropastile... SORIN: Ti si dobra, mila... Ja te po tujem... Da... Ali danas mi opet ne to nije dobro... (Zanosi se) Vrti mi se u glavi... (Dr i se za sto) Meni je zlo. ARKADINA (upla ena) Petre! (Ho e da ga pridr i.) Petre, dragi moj... (Vi e) Pomozite mi! Pomozite! Ulaze: Trepljev sa zavojem na glavi i Medvedenko. ARKADINA: NJemu je zlo! SORIN: Ni ta, ni ta... (Sme i se i pije vodu.) Ve me je pro lo... gotovo... TREPLJEV (majci) Ne pla i se, mama, to nije opasno. Ujki se sada to esto de ava. (Ujaku) Ujko, treba da prilegne malo. SORIN: Dobro, malo... Pa ipak idem u grad... Odmori u se malo i onda idem... Prosta stvar... (Polazi po tapaju i se.) MEDVEDENKO (vodi ga pod ruku) Ima jedna zagonetka: ujutru na etiri, u podne na dve, a uve e na tri... SORIN (smeje se) Ta no. A no u na le ima. Hvala vam, mogu i sam da idem. MEDVEDENKO: Ostavite, nemojte se ustru avati!... On i Sorin odlaze. ARKADINA: Ala me je upla io! TREPLJEV: Za njega nije dobro da ivi na selu. Dosa uje se. Eh, kad bi se ti, mama, ne to raspolo ila i pozajmila mu hiljadu, hiljadu i po rubalja, on bi mogao da pro ivi u gradu itavu godinu dana. ARKADINA: Ja nemam novaca. Ja sam glumica, nisam bankar. Pauza. TREPLJEV: Mama, promeni mi zavoj. Ti to tako lepo radi . ARKADINA (vadi iz ku ne apoteke jodoform i kutiju sa zavojima) A doktor je zakasnio. TREPLJEV: Obe ao je da e do i u deset, a sad je ve podne. ARKADINA: Sedi. (Skida mu s glave zavoj.) Kao da ima almu. Ju e je neki putnik pitao u kuhinji ta si po narodnosti. Ve ti je rana skoro zarasla. Jo sasvim malo... (LJubi ga u glavu) A kad ja odem, ne e opet bum-bum? TREPLJEV: Ne, mama. Ono je bio trenutak bezumnog o ajanja kad nisam vladao samim sobom. Vi e se to ne e ponoviti. (LJubi joj ruku.) Ti ima zlatne ruke. Se am se, vrlo davno, kad si jo radila na dr avnoj pozornici - ja sam jo bio dete - kod nas u dvori tu se desila tu a, isprebijali su jednu stanarku, pralju. Se a li se? Digli su je sa zemlje onesve enu... Ti si je stalno obilazila, nosila joj lekove, kupala u koritu njenu decu. Zar se ne se a ? ARKADINA: Ne. (Stavlja nov zavoj.) TREPLJEV: Dve balerine su jo stanovale u istoj ku i... Dolazile su ti na kafu... ARKADINA: Toga se se am. TREPLJEV: Bile su jako pobo ne. (Pauza) U poslednje vreme, ovih dana, ja te volim isto onako ne no i odano kao u detinjstvu. Osim tebe nikog vi e nemam. Samo za to, za to potpada pod uticaj onog oveka? ARKADINA: Ti ga ne razume , Konstantiie. On je neobi no plemenit ovek... TREPLJEV: Pa ipak, kad su mu rekli kako ja ho u da ga pozovem na dvoboj, njegova plemepitost ga nije spre ila da se poka e kao kukavica. Odlazi. Sramno be i! ARKADINA: Kakve gluposti! Ja sam ga sama molila da ode odavde. TREPLJEV: Neobi no plemenit ovek! Eto, ti i ja se sada skoro sva amo zbog njega, a on nam se sada negde u salonu ili u parku smeje... prosve uje Ninu, trudi se da je kona no ubedi kako je on genije. ARKADINA: Ti u iva da mi govori neprijatne stvari. Ja po tujem tog oveka i molim te da preda mnom ne govori o njemu ni ta ru no. TREPLJEV: A ja ga ne po tujem. Ti bi htela da ga i ja smatram genijem, ali, oprosti, ja ne umem da la em, od njegovih pripovedaka meni se uvek smu i. ARKADINA: To je zavist. LJudima koji nisu daroviti, a imaju velike pretenzije, ni ta drugo ne ostaje nego da pori u prave talente. I to mi je neka uteha! TREPLJEV (ironi no) Pravi talenti! (LJutito.) Ja sam darovitiji od svih vas, ako ho ete da znate!

(Zdere zavoj s glave.) Vi, miranti, prigrabili ste prvenstvo u umetnosti i smatrate za zakonito i istinito samo ono to radite vi sami, a sve ostalo tla ite i gu ite! Ne priznajem ja vas! Ne priznajem ni tebe ni njega! ARKADINA: Dekadent! TREPLJEV: Idi u svoje drago pozori te i igraj u bednim, glupim komadima! ARKADINA: Nikad ja nisam igrala u takvim komadima. Ostavi me na miru! Nisi u stanju da napi e ni bedni vodvilj i . Palan anin! Gotovan! TREPLJEV: Cicijo! ARKADINA: Odrpanko! Trepljev seda i tiho pla e. ARKADINA: Ni tarijo! (Uzbu eno pro eta po sobi.) Ne pla i. Nemoj plakati... (Pla e) Nemoj... (LJubi ga u elo, u obraze, u kosu.) Drago moje dete, oprosti mi... Oprosti svojoj gre noj majci. Oprosti meni, nesre noj. TREPLJEV (grli je) Kad bi ti ziala! Ja sam sve izgubio. Ona me ne voli, ja vi e ne mogu da pi em... Propali su svi moji snovi... ARKADINA: Ne o ajavaj... Sve e se lepo svr iti. On e otputovati, ona e te opet zavoleti. (Bri e mu suze.) Dosta. Mi smo se ve pomirili. TREPLJEV (ljubi joj ruke) Da, mama. ARKADINA (ne no) Pomiri se i s njim. Nije potreban taj dvoboj... Je li da nije potreban? TREPLJEV: Dobro... Samo, mama, dozvoli mi da se ne susre em s njim. Te ko mi je... to je iznad moje snage... (Ulazi Trigorin) Eto... Idem ja... (Brzo stavlja lekove u orman e.) A zavoj e mi doktor staviti... TRIGORIN (tra i u knjizi) Strana 121... 11 i 12 red... Evo... ( ita) ,,Ako ti kadgod zatreba moj ivot, do i i uzmi ga. Trepljev di e sa zemlje zavoj i izlazi. ARKADINA (gleda na sat) Skoro e do i kola. TRIGORIN (za sebe) Ako ti kadgod zatreba moj ivot, do i i uzmi ga. ARKADINA: Nadam se da si ve sve spakovao? TRIGORIN (nestrpljivo) Jesam, jesam... (Razmi lja) Za to sam u tom zovu iste du e osetio tugu i za to mi se srce tako bolno steglo?... Ako ti kadgod zatreba moj ivot, do i i uzmi ga. (Arkadinoj) Da ostanemo jo jedan dan! Arkadina odmahuje glavom u znak odbijanja. TRIGORIN: Hajde da ostanemo! ARKADINA: Dragi moj, ja znam ta te ovde zadr ava. Ali savladaj se. Ti si se malo opio, otrezni se. TRIGORIN: Budi i ti trezvena, budi pametna, razborita, preklinjem te, pogledaj na sve to kao pravi prijatelj... (Ste e joj ruku) Ti si u stanju da ini rtve... Budi mi prijatelj, pusti me... ARKADINA (jako uzbu ena) Zar si toliko zaljubljen? TRIGORIN: Mene ne to vu e njoj! Mo da je to ba ono to mi je potrebno. ARKADINA: LJubav palana ke devojke? O, kako malo sebe poznaje ! TRIGORIN: Ponekad ljudi idu, a spavaju, tako i ja sad govorim s tobom, a ini mi se da spavam i vidim nju u snu... Obuzeli su me slatki, divni snovi... Pusti me... ARKADINA (drhte i) Ne, ne... Ja sam obi na ena, sa mnom se ne mo e tako govoriti... Ne mu i me, Borise... Mene je strah... TRIGORIN: Ako bude htela, mo e da postane neobi na. Mladala ka ljubav, divna, poeti na, ljubav koja te di e u svet snova, samo ona mo e pru iti sre u na zemlji! Takvu ljubav jo nisam iskusio... U mladosti nisam imao vremeia, obijao sam pragove redakcija, borio sam se s nema tinom... A sad, evo je, takva ljubav je do la najzad, zove me... Zar ima smisla da be im od nje? ARKADINA (ljutito) Ti si lud! TRIGORIN: Neka sam. ARKADINA: Vi ste se svi dogovorili da me danas mu ite! (Pla e) TRIGORIN (hvata se za glavu) Ne shvata! Ne e da shvati! ARKADINA: Zar sam ja tako stara i ru na da se sa mnom bez ustru avanja mo e govoriti o drugim

enama? (Grli ga i ljubi.) O, ti si poludeo! Moj lepi, moj divni... Ti si poslednja stranica mog ivota! (Klekne pred njim.) Moja radost, moj ponos, moje bla enstvo... (Grli njegova kolena.) Ako me ti ostavi makar i za jedan sat, ja to ne u pre iveti, polude u, moj neobi pi, divni, gospodaru moj... TRIGORIN: Mo e neko da u e. (Poma e joj da ustane.) ARKADINA: Neka, ja se ne stidim svoje ljubavi prema tebi. (LJubi mu ruke.) Zlato moje, luda glavo, ti bi hteo da luduje , ali ja ne u, ne u da te pustim!... (Smeje se) Ti si moj... moj... i ovo elo je moje, i o i su moje i ova divna svilena kosa je tako e moja... Ti si sav moj. Ti si tako darovit, pametan, najbolji savremeni pisac, ti si jedina nada Rusije... Ti ima toliko iskrenosti, jednostavnosti, sve ine, zdravog humora... Ti ume jednim potezom da prika e ono to je glavno, ono to je karakteristi no za neku li nost ili pejza , ljudi su kod tebe ivi. O, tebe ovek ne mo e itati bez odu evljenja! Misli da je to laskanje? Da ti ja kadim? Dobro, pogledaj me u o i... nogledaj... Li im li ja na la ljivicu? Eto vidi , samo ja umem da te cenim, samo ti ja govorim istinu, dragi moj, divni... Ho e li sa mnom? Je li? Ne e me ostaviti?... TRIGORIN: Ja nemam svoje volje... Nikad je nisam ni imao... Trom, mek, uvek poslu an - zar se to mo e svi ati eni? Uzmi me, vodi, ali samo me ne pu taj od sebe ni za trenutak... ARKADINA (u sebi) Sada je moj. (Le erno, kao da se ni ta nije desilo.) Uostalom, ako ho e , mo e da ostane . Ja u po i sama, a ti e do i docnije, kroz nedelju dana. Zbilja, to da se uri ? TRIGORIN: Ne, kad je ve tako, da po emo zajedno. ARKADINA: Kako ho e . Ako ho e zajedno, da po emo zajedno... Pauza. Trigorin ne to bele i u bele nicu. ARKADINA: ta to bele i ? TRIGORIN: Jutros sam uo lep izraz: ,,Devoja ka uma ... Mo e mi zatrebati. (Prote e se) Dakle da idemo? Opet vagoni, stanice, bifei, tele i kotleti, razgovori... AMRAJEV (ulazi) ast mi je da vam sa alo u javim da kola ekaju. Vreme je, draga gospo o, da krenete na stanicu; voz dolazi u dva i pet minuta. Molim vas, Irina Nikolajevna, budite dobri, raspitajte se gde je sada glumac Suzdaljcev? Da li je iv? Da li je zdrav? Nekad smo lumpovali zajedno... U Oplja kanoj po ti je jedinstveno igrao... S njime je, se am se, u Jelisavetgradu slu io tragi ar Izmajlov, tako e znamenita li nost... Nemojte uriti, draga gospo o, jo mo ete pri ekati pet minuta. Jednom su u nekoj melodrami igrali zaverenike, trebalo je re i: ,,Upali smo u klopku , a Izmajlov je rekao: Upali smo u plovku ... (Smeje se.) U plovku! Dok on govori, Jakov posluje oko prtljaga, sobarica donosi Arkadinoj e ir, ogrta , suncobran, rukavice, svi poma u Arkadinoj da se obu e. Na vrata s leve strane proviruje kuvar, koji malo docnije neodlu vo ulazi. Ulazi Polina Andrejevna, zatim Sorin i Medvedenko. POLINA ANDREJEVNA (s korpicom) Evo vam malo ljiva za put... Vrlo su slatke. Mo da ete hteti da se zasladite. ARKADINA: Vi ste vrlo dobri, Polina Andrejevna. POLINA ANDREJEVNA: Zbogom, draga moja! Ako vam ne to nije bilo po volji, oprostite. (Pla e) ARKADINA (grli je) Sve je bilo lepo, sve je bilo lepo. Samo ne treba plakati. Polina Andrejevna. Prolazi na e vreme. ARKADINA: ta da se radi! SORIN (u kaputu s pelerinom, sa e irom na glavi, sa tapom u ruci, ulazi s leve strane; prolaze i kroz sobu) Sestro, vreme je, pazi da ne zakasnimo na kraju krajeva. Ja idem da sednem u kola. (Izlazi) MEDVEDENKO: A ja idem pe ke na stanicu... da ispratim... Ja u brzo... (Izlazi) ARKADINA: Dovi enja, dragi moji... Ako budemo ivi i zdravi, na leto emo se opet videti... (Sobarica, Jakov i kuvar ljube joj ruku.) Ne zaboravite me. (Pru a kuvaru rublju.) Evo vam rublja za sve troje. KUVAR: Najlep a vam hvala, gospo o. Sre an put! Mnogo smo vam zahvalni! JAKOV: Sre an put! AMRAJEV: Javite nam se koji put, usre ite nas! Zbogom, Borise Aleksejevi u! ARKADINA: Gde je Konstantin? Recite mu da odlazim. Treba da se pozdravimo. E, ne pominjite nas po zlu. (Jakovu) Dala sam rublju kuvaru, to je za sve troje. Svi odlaze na desno. Pozornica je prazna. Iza pozornice graja, kao obi no pri ispra aju. Sobarica se

vra a da uzme sa stola korpu sa ljivama i opet izlazi. TRIGORIN (vra a se) Zaboravio sam svoj tap. On je, izgleda, tamo na terasi. (Polazi i kod vrata s leve strane susre e se s Ninom koja ulazi. ) To ste vi? Mi odlazimo... NINA: Ja sam predose ala da emo se jo videti. (Uzbu eno) Borise Aleksejevi u, ja sam se definitivno re ila, kocka je pala, idem u glumice. Sutra ve ne u biti ovde, napu tam oca, napu tam sve, po injem nov ivot... Odlazim kao i vi... u Moskvu. Tamo emo se videti. TRIGORIN (okre e se) Otsednite u Slovenskom bazaru ... Javite mi se odmah... Mol anovka, ku a Groholjskog... Ja se urim... Pauza. NINA: Jo samo trenutak... TRIGORIN (tiho) Vi ste divni... Kakva je sre a verovati da emo se uskoro videti! (Ona mu pada na grudi.) Ja u opet videti ove divne o i, neizrecivo divan, ne an osmeh... ove blage crte, izraz an eoske ednosti... Draga moja... (Dug poljubac.) Izme u tre eg i etvrtog ina prolaze dve godine. ETVRTI IN Jedan od salona u ku i Sorina, koji je Konstantin Trepljev pretvorio u radni kabinet. S leve i desne strane - vrata koja vode u unutra nje sobe. Pravo - staklena vrata na terasu. Osim obi nog salonskog name taja, u desnom uglu - pisa i sto, kraj vrata s leve strane - turski dizan, orman s knjigama, knjige na prozorima, na stolicama. - Ve e. Gori jedna lampa pod aba urom. Sumrak. uje se kako umi drve e i zavija vetar u dimnjacima. No ni uvar lupa. Medvedenko i Ma a ulaze. MA A (vi e) Konstantine Gavrilovi u! Konstantine Gavrilovi u! (Gleda levo desno) Nema nikog. Stari svaki as pita gde je Kosta, gde je Kosta... Ne mo e da ivi bez njega... MEDVEDENKO: Boji se samo e. (Oslu kuje.) Kakvo pogano vreme! Ve drugi dan. MA A (poja ava plamen u lampi) Na jezeru talasi. Ogromni. MEDVEDENKO: Napolju je mrak. Trebalo bi narediti da sru e u parku onu pozornicu. Stoji gola, ru na, kao kostur, a zavesa klopara na vetru. Kad sam sino prolazio onuda, u inilo mi se kao da neko na njoj pla e. MA A: Koje ta... Pauza. MEDVEDENKO: Hajdemo, Ma a, ku i! MA A (odbija glavom) Ja u ostati ovde da spavam. MEDVEDENKO (preklinje) Ma a, hajdemo! Na e dete je sigurno gladno. MA A: ta je s tim? Matrjona e ga nahraniti. Pauza. MEDVEDENKO: ao mi ga je. Ve tre u no bez majke... MA A: Ti si postao dosadan. Ranije si bar ponekad filozofirao, a sad samo, dete, ku i, dete, ku i i ni ta drugo ne ujem od tebe. MEDVEDENKO: Hajdemo, Ma a! MA A: Idi sam! MEDVEDENKO: Tvoj otac mi ne e dati konja. MA A: Zamoli ga, da e ti. MEDVEDENKO: Pa da ga molim. Dakle, ti e do i sutra? MA A ( mr e burmut) Dobro, de, sutra. Dosadan si... Ulaze Trepljev i Polina Andrejevna; Trepljev nosi jastuke i ebe, a Polina Andrejevna ar ave; spu taju ih na turski divan; zatim Trepljev odlazi za svoj sto i seda. MA A: Za to to, mama? POLINA ANDREJEVNA: Petar Nikolajevi je molio da mu namestimo kod Koste. MA A: Dajte, ja u... (Name ta postelju)

POLINA ANDREJEVNA (uzdi e) Starac - kao dete... (Prilazi pisa em stolu, i nasloniv i se na lakat, razgleda rukopis. Pauza.) MEDVEDENKO: Pa da idem... Zbogom, Ma a (LJubi eni ruku) Zbogom, mama. (Ho e da poljubi ruku ta ti) POLINA ANDREJEVNA (nervozno) Hajd', idi s milim bogom. MEDVEDENKO: Zbogom, Konstantine Gavrilovi u. Trepljev mu utke pru a ruku. Medvedenko izlazi. POLINA ANDREJEVNA (gleda u rukopis) Niko nije ni sanjao da ete vi, Kosta, postati pravi pisac. A sad, hvala bogu, po eli su da vam i novac alju iz asopisa. (Pomiluje ga rukom po kosi.) I prolep ao se... Dragi Kosta, dobri moj, budite malo ne niji prema mojoj Ma enjki!... MA A (name taju i postelju) Ostavite ga, mama. POLINA ANDREJEVNA (Trepljevu) Ona je mila. (Pauza) eni, Kosta, ni ta nije potrebno, samo da je ovek ne no pogleda. Znam po sebi. Trepljev ustaje od stola i utke izlazi. MA A: Eto, naljutili ste ga! ta ste ga okupili! POLINA ANDREJEVNA: ao mi te je, Ma enjka. MA A: Pa ta je s tim! POLINA ANDREJEVNA: Boli me srce zbog tebe. Ja sve vidim, sve razumem. MA A: Sve su to glunosti. O ajni ka ljubav postoji samo u romanima. Sve su to sitnice. Samo ne treba ovek da se podaje tome i da o ekuje ne to, o ekuje da dune povoljan vetar... Ako se u srce uvukla ljubav - treba je izbaciti. Eto, obe ali su mi da e premestiti mu a u drugi srez. Kad pre emo tamo sve u zaboraviti... iz srca u i upati... Iz tre e sobe uje se melanholi ni valcer. POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Zna i da mu. je te ko. MA A (ne ujno se dva tri puta okrene po ritmu valcera) Glavno je, mama, ne gledati o ima. Neka samo premeste mog Semjona, onda u, verujte, za mesec daia zaboraviti. Sve su to sitnice. Otvaraju se vrata s leve strane. Dorn i Medvedenko guraju Sorina u fotelji. MEDVEDENKO: Sad nas je estoro u ku i. A bra no sedamdeset kopejki pud. DORN: Hajde sad, iza i na kraj. MEDVEDENKO: Lako je vama smejati se. Vi imate novaca za bacanje. DORN: Novaca? Za trideset godipa lekarske prakse, dragi moj, te ke prakse, jer nisam pripadao sebi ni danju ni no u, po lo mi je za rukom da u tedim samo dve hiljade, a i njih sam tu skoro potro io u inostranstvu. Ja nemam ni ta. MA A (mu u) Nisi oti ao? MEDVEDENKO (kao da se izvinjava) ta u? Kad mi ne daju konja! MA A (jetko, tiho) Uh, samo da te ne gledam! Fotelja se zaustavlja u levoj polovini sobe; Polina Andrejevna, Ma a i Dorn sedaju pored Sorina; Medvedenko, o alo en, povla i se u stranu. DORN: Koliko je ovde promena kod vas! Od salona ste napravili kabinet. MA A: Ovde je Konstantinu Gavrilovi u zgodnije da radi. Mo e kad god ho e da izi e u park i da tamo misli. Lupa no ni uvar. SORIN: Gde je sestra? DORN: Oti la je na stanicu da do eka Trigorina. Sad e se vratiti. SORIN: Kad ste ve smatrali za potrebno da zovete sestru, zna i da sam opasno bolestan. (Po utav i.) Ba je sme no, ja sam opasno bolestan, a me utim ne dobijam nikakvih lekova. DORN: A ta bi ste eleli? Valerijane? Sode? Kinina? SORIN: E, po inje filozofija! Oh, ovo je napast! (Pokazuje glavom na divan) Je li to za mene name teno? POLINA ANDREJEVNA: Za vas, Petre Nikolajevi u.

SORIN: Hvala vam. DORN (pevu i) Mesec ve plovi po no nome nebu... SORIN: Ho u da dam Kosti si e za novelu. Ona treba da ima naslov: ovek koji je hteo. L homme qui a voula. U mladosti sam nekad eleo da postanem knji evnik - i nisam postao; eleo sam da lepo govorim - a govorio sam stra no r avo (podra ava sebe): I to je sve, i tako dalje, ovaj, onaj... Ponekad razvla im, razvla im rezime, ak se sav preznojim; eleo sam da se o enim - i nisam se o enio; eleo sam da uvek ivim u gradu i eto, zavr avam svoj ivot na selu i tako dalje. DORN: eleo sam da postanem vi i gra anski savetnik - i postao sam. SORIN (smeje se) Za tim nisam te io. To je do lo samo po sebi. DORN: Biti nezadovoljan ivotom u ezdeset drugoj godini - nije velikodu no. SORIN: Ala ste vi tvrdoglav ovek! Razumejte: meni se ivi! DORN: To je lakomisleno. Po prirodnim zakonima svaki ivot mora da se zavr i. SORIN: Vi rezonujete kao sit ovek. Vi ste siti i zato ste ravnodu ni prema ivotu, vama je svejedno. Ali i vi ete se pla iti kad budete umirali. DORN: Strah od smrti je ivotinjski strah... Treba ga gu iti u sebi. Svesno se boje smrti samo oni koji veruju u ve ni ivot, koji se pla e zbog svojih grehova. A vi ste, prvo, ateist, a drugo - kakve grehove vi imate? Vi ste dvadeset pet godina slu ili u sudskoj struci - i to je sve. SORIN (smeje se) Dvadeset osam... Ulazi Trepljev i seda na amlicu pored Sorinovih nogu. Ma a za celo vreme nikako ne skida s njega o iju. DORN: Mi smetamo Konstantinu Gavrilovi u da radi. TREPLJEV: Ne, ni ta. Pauza. MEDVEDENKO: Dopustite da vas pitam, gospodine doktore, koji vam se grad u inostranstvu najvi e svideo? DORN: enova. TREPLJEV: Za to enova ? DORN: Tamo je divna uli na gomila. Izi e uve e iz hotela, a cela ulica vrvi od sveta. Tumara tako u gomili bez ikakvog cilja, ovamo onamo, cik-cak, ivi zajedno s njom, stapa se s njom psihi ki i po inje verovati da je zaista mogu a jedna du a celog sveta, kao ona koju je nekad u va em komadu igrala Nina Zare na. Kad sam je ve pomenuo, recite - gde je sad ona? Gde je i ta radi? TREPLJEV: Verovatno je dobro. DORN: Govorili su mi da je tobo e po ela da vodi nekakav neobi an ivot. U emu je stvar? TREPLJEV: To je, doktore, duga ka pri a. DORN: A vi ispri ajte ukratko. Pauza. TREPLJEV: Ona je pobegla od ku e i ivela s Trigorinom. Je li vam to poznato? DORN: Jeste. TREPLJEV: Imala je dete. Dete je umrlo. Trigorin se ohladio prema njoj i vratio se svojim starim simpatijama, to se, uostalom, moglo o ekivati. Upravo, on nije nikad ni ostavljao stare, nego, kao ovek bez karaktera, nekako je umeo pa obe strane. Koliko ja mogu zaklju iti iz onog to mi je poznato, li ni Ninin ivot je potpuno proma en. DORN: A gluma? TREPLJEV: S glumom je, izgleda, jo gore. Debitovala je negde u okolini Moskve u letnjem pozori tu, zatim je otputovala u provinciju. Ja je onda nikako nisam gubio iz vida i neko vreme sam svuda i ao za njom. Ona je uzimala da igra velike uloge, ali je igrala grubo, bez ukusa, vikala je, imala je o tre gestove. Imala je trenutaka kad je znala darovito da uzvikne, darovito da umre, ali su to bili samo trenuci. DORN: Zna i da ipak ima dara? TREPLJEV: Te ko je re i. Verovatno ima. Ja sam je vi ao, ali ona nije htela da me vidi i hotelska posluga me nije pu tala k njoj. Ja sam shvatao njeno raspolo enje i nisam insistirao da do e do

sastanka. (Pauza) ta bih vam jo rekao? Zatim, kad sam se ve bio vratio ku i, po eo sam da dobijam od nje pisma. Pametna pisma, srda na, interesantna; ona se nije alila, ali sam ose ao da je duboko nesre na: svaki red je li io na bolesni, napeti ivac. I ma ta joj je malo bolesna. Potpisivala se - Galeb. U Rusalci vodeni ar ka e za sebe da je gavran, a ona je u pismima stalno ponavljala da je galeb. Sada je ovde. DORN: Kako ovde? TREPLJEV: U varo i, u gostionici. Ve pet dana ivi tamo u sobama za preno i te. Bio sam oti ao do nje, a i Marija Ilini na je odlazila, samo ona nikog ne prima. Semjon Semjonovi uverava da ju je ju e posle ru ka video u polju, dve vrste odavde. MEDVEDENKO: Da, video sam je. I la je put varo i. Ja sam je pozdravio, pitao sam je to ne svrati kod nas. Rekla je da e svratiti. TREPLJEV: Ne e ona svratiti. (Pauza) Otac i ma eha ne e da znaju za nju. Svuda su postavili stra are i naredili im da je ne pu taju ak ni da pri e njihovom imanju. (Zajedno s doktorom prilazi pisa em stolu) Kako je lako, doktore, biti filozof na hartiji i kako je to te ko u ivotu! SORIN: Divna je to devojka bila. DORN: ta ka ete? SORIN: Divna je to, velim, bila devojka. Vi i gra anski savetnik Sorin bio je ak u nju zaljubljen neko vreme. DORN: Stari Don uan. uje se smeh amrajeva. POLINA ANDREJEVNA: ini mi se da su na i do li sa stanice... TREPLJEV: Jeste, ujem mamin glas. Ulaze Arkadina i Trigorin, za njima amrajev. AMRAJEV (ulaze i) Mi svi starimo, tro imo se pod uticajem stihija, a vi ste, draga gospo o, jo uvek mladi... Svetla bluza, ivost, gracija... ARKADINA: Vi opet ho ete da me ureknete, dosadni ove e! TRIGORIN (Sorinu) Dobro ve e, Petre Nikolajevi u. A vi opet bolujete? Ne valja vam to! (Opaziv i Ma u, radosno.) Marija Ilini na! MA A: Jeste li me poznali? (Ste e mu ruku.) TRIGORIN: Jeste li udati? MA A: Odavno. TRIGORIN: Sre ni? (Pozdravlja da s Dornom i Medvedenkom, zatim neodlu no prilazi Trepljevu.) Irina Nikolajevna mi je rekla da ste ve zaboravili staro i da se vi e ne ljutite. Trepljev mu pru a ruku. ARKADINA (sinu) Boris Aleksejevi ti je doneo jedan asopis s tvojom novom pri om. TREPLJEV (uzima svesku, Trigorinu) Hvala vam. Vi ste vrlo ljubazni. Sedaju. TRIGORIN: alju vam pozdrave va i po tovaoci... U Petrogradu i u Moskvi svet se interesuje za vas, svi me pitaju o vama. Pitaju kako izgledate, koliko vam je godina, jeste li crnomanjasti ili plavi. Odnekud svi misle da niste vi e mladi. I niko ne zna va e pravo prezime, jer sve tampate pod pseudonimom, vi ste tajanstveni kao Gvozdena maska. TREPLJEV: Ho ete li dugo kod nas ostati? TRIGORIN: Ne, jo sutra mislim za Moskvu. Moram. urim se da dovr im novelu, osim toga obe ao sam da dam ne to za zbornik. Jednom re ju - stara pri a. Dok oni razgovaraju, Arkadina i Polina Andrejevna stavljaju posred sobe sto i za kartanje i otvaraju ga. amrajev pali sve e, name ta stolice. Vade iz ormana tom bolu. TRIGORIN: Vreme nas je neljubazno do ekalo. Vetar je stra no jak. Sutra izjutra, ako se smiri, idem na jezero da pecam. Osim toga, treba da pogledam park i ono mesto gde je - se ate li se? - izvo en va komad. Kod mene je sazreo jedan motiv, treba samo obnoviti u se anju mesto radnje. MA A (ocu) Tata, dozvoli mom mu u da uzme konja! On mora ku i. AMRAJEV (podra ava je) Konja... Ku i... (Strogo) Sama si videla: malo as smo slali na stanicu.

Ne emo ga valjda opet zamarati. MA A: Ali ima i drugih konja... (Vide i da otac uti, odmahne rukom.) Od vas ne to tra iti... MEDVEDENKO: Ma a, idem ja pe ke. Boga mi... POLINA ANDREJEVNA (uzdi e) Pe ke, po takvom vremenu... (Seda za sto i ) Izvolite, gospodo. MEDVEDENKO: Pa samo est vrsta... Zbogom... (LJubi eni ruku.) Zbogom, mama. (Ta ta mu nerado pru a ruku da je poljubi.)Ja ne bih nikog uznemiravao, ali dete... (Klanja se svima) Zbogom... (Izlazi; ide kao da je ne to skrivio) AMRAJEV: Neka, sti i e. Nije general. POLINA ANDREJEVNA (kuca po stolu) Izvolite, gospodo. Da ne gubimo vreme, skoro e nas zvati na ve eru. amrajev, Ma a i Dorn sedaju za sto. ARKADINA (Trigorinu) Kad nastupe duge jesenje ve eri, ovde se igra tombola. Eto, pogledajte. Starinska tombola, njome smo se igrali jo s pokojnom majkom dok smo jo bili deca. Ho ete li pre ve ere jednu partiju s nama? (Seda s Trigorinom za sto.) Igra je dosadna, ali ako se ovek navikne, mo e da se podnese. (Deli svima po tri karte.) TREPLJEV (prelistava asopis) Svoju pri u je pro itao, a moju ak nije ni rasekao. (Spu ta asopis na pisa i sto, zatim polazi vratima s leve strane; prolaze i pored majke, ljubi je u kosu.) ARKADINA: A ti, Kosta? TREPLJEV: Oprosti, nisam raspolo en... Pro eta u se malo. (Izlazi) ARKADINA: Ulog - deset kopejki. Doktore, uplatite za mene. DORN: Ho u. MA A: Jesu li svi uplatili? Ja po injem... Dvadeset dva! ARKADINA: Imam. MA A: Tri! DORN: U redu. MA A: Jeste li stavili tri? Osam! Osamdeset jedan! Deset! AMRAJEV: Nemoj da se uri . ARKADINA: Kako su me u Harkovu do ekali, bo e moj, jo mi se vrti u glavi! MA A: Trideset etiri! Iza pozornice se uje melanholi ni valcer. ARKADINA: Studenti su mi priredili ovacije... Tri korpe, dva venca, i ovo... (Skida s grudi bro i baca ga na sto.) AMRAJEV: Lepa stvar... MA A: Pedeset! DORN: Ta no pedeset? ARKADINA: Ja sam imala izvanrednu toaletu. Ne ka em da mi se ovo ili ono ne mo e osporiti, ali to se obla enja ti e - umem da se obu em. POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Te ko mu je, jadniku. AMRAJEV: U novinama ga jako grde. MA A: Sedamdeset sedam! ARKADINA: Ne treba da obra a pa nju na to. TRIGORIN: On nema sre e. Nikako ne mo e da pogodi pravi ton. Ne to udno, neodre eno, neki put - ak nalik na buncanje. Nijedne ive li nosti. MA A: Jedanaest. ARKADINA (okrene se Sorinu.) Petre, je li ti dosadno? (Pauza) Spava. DORN: Spava vi i gra anski savetnik. MA A: Sedam! Devedeset! TRIGORIN: Kad bih iveo na ovakvom imanju, kraj jezera, mislite da bih ne to pisao? Ja bih pobedio u sebi tu strast i samo bih pecao ribu. MA A: Dvadeset osam! TRIGORIN: Uhvatiti grge a ili kostre a to je pravo bla enstvo!

DORN: A ja verujem u Konstantina Gavrilovi a. Ne to kod njega ima! Ne to ima! On misli slikama, pri e su mu slikovite, upe atljive, ja ih sna no ose am. teta je samo to nema odre enih zadataka. U ini utisak na itaoca - i ni ta vi e, a to nije dosta. Irina Nikolajevna, radujete li se to vam je sin knji evnik? ARKADINA: Zamislite, jo nisam itala njegove stvari. Nemam vremena. MA A: Dvadeset est! Trepljev polako ulazi i prilazi svom stolu. AMRAJEV (Trigorinu) A kod nas je, Borise Aleksejevi u, ostala jedna va a stvar. TRIGORIN: Koja? AMRAJEV: Jednom prilikom je Konstantin Gavrilovi ubio galeba, a vi ste me zamolili da dam da vam se napravi od njega punjena ptica. TRIGORIN: Ne se am se. (Prise a se) Ne, ne se am se! MA A: ezdeset est! Jedan! TREPLJEV ( irom otvara prozor, oslu kuje) Ala je jezivo napolju! Ne znam za to sam tako uznemiren. ARKADINA: Kosta, zatvori prozor, duva. Trepljev zatvara prozor. MA A: Osamdeset osam! TRIGORIN: Kod mene tombola, gospodo. ARKADINA (veselo) Bravo, bravo! AMRAJEV: Bravo! ARKADINA: Ovaj ovek uvek i svuda ima sre e. (Ustaje) A sad hajdmo da prezalogajimo togod. Na slavni gost danas nije ru ao. Nastavi emo posle ve ere. (Sinu) Kosta, ostavi svoje rukopise, hajdemo da ve eramo. TREPLJEV: Ne u, mama, ja sam sit. ARKADINA: Kako god ho e . (Budi Sorina) Petre, da ve eramo! (Uzima amrajeva ispod ruke.) Pri a u vam kako su me do ekali u Harkovu... Polina Andrejevna gasi na stolu sve e, zatim ona i Dorn guraju fotelju. Svi izlaze na levu stranu; na pozornici ostaje samo Trepljev za pisa im stolom. TREPLJEV (sprema se da pi e; letimice ita ono to je ve napisano) Ja sam tako mnogo govorio o novim formama, a sad ose am da i sam malo pomalo padam u ablon. ( ita) Plakat na ogradi glasi... Bledo lice, oivi eno tamnom kosom... Glasi, oivi eno... To je glupo. (Precrtava) Po e u od trenutka kad je junaka probudio pljusak, a sve ostalo napolje. Opis mese ine dug je i prefinjen. Trigorin ima ve tiie, on se izradio, lako je njemu. Kod njega na brani ble ti grli razbijene boce i crni se senka vodeni kog to ka - i mese na no je gotova, a kod mene - i blaga svetlost, i lako treperenje zvezda i daleki zvuci klavira koji se tope u mirnom mirisnom vazduhu... To se ne mo e izdr ati. (Pauza) Da, ja sve vi e dolazim do uverenja da nije re o starim ili novim reformama, nego da ovek treba da pi e ne misle i ni na kakve forme, da pi e zato to mu re i slobodno teku iz du e. (Neko kuca na prozor pored stola.) Ko je to? (Gleda kroz prozor.) Ni ta se ne vidi... (Otvara staklena vrata i gleda u ba tu.) Neko je potr ao niz stepenice. (Vikne) Ko je tu? (Izlazi; uje se kako brzo ide preko terase; za pola minuta se vra a s Ninom Zare nom.)Nina! Nina! (Nina mu spu ta glavu na grudi i prigu eno jeca. Dirnut) Nina, Nina! To ste vi... vi... Kao da sam predose ao, celoga dana mi je bilo tako te ko na srcu. (Skida joj e ir i ogrta .) O, dobra moja, draga moja, ona je do la! Ne emo plakati, ne emo! NINA: Ovde nekog ima. TREPLJEV: Nema nikog. NINA: Zatvorite vrata, mo e neko da u e. TREPLJEV: Niko ne e u i. NINA: Ja znam. Irina Nikolajevna je ovde. Zaklju ajte vrata... TREPLJEV (zaklju ava vrata s desne strane, prilazi vratima s leve) Ovde nema klju a. Stavi u tu fotelju. (Stavlja fotelju pred vrata.) Ne bojte se, niko ne e u i. NINA (gleda ga pa ljivo u lice) Dajte da vas pogledam. (Okre e se) Ovde je toplo, lepo... Nekad je tu bio salon. Jesam li se jako promenila?

TREPLJEV: Da... Smr ali ste i o i su vam do le velike. Nina, zaista je udno to vas vidim. Za to me niste pu tali da do em k vama? Za to dosad niste do li? Ja znam da ste ovde ve skoro nedelju dana... Ja sam svakog dana odlazio k vama po nekoliko puta, stajao ispod va eg prozora kao prosjak. NINA: Bojala sam se da me vi mrzite. Svake no i sanjam kako me gledate i ne mo ete da me poznate. Kad biste znali! Od prvog dana posle dolaska stalno sam lutala ovuda... pored jezera. Pored va e ku e sam bila mnogo puta i nisam se mogla re iti da u em. Hajde da sednemo. (Sedaju) Hajde da sednemo i da razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno... ujete li vetar? Kod Turgenjeva ima jedno mesto: Blago onome ko u takvu no sedi u ku i, ko ima svoj topli kutak. Ja sam - galeb... Ne, to nije ono. (Trlja elo) ta sam po ela?... Da... Turgenjev... ,,I neka pomogne bog svima besku nicima i lutalicama... Ni ta... (Jeca.) TREPLJEV: Nina, opet vi... Nina! NINA: Ni ta, tako mi je lak e... Ve dve godine nisam plakala. Sino kasno oti la sam u park da pogledam da li je jo itava na a pozornica... A ona jo stoji. Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bilo mi je lak e, du a mi se malo razvedrila. Vidite, vi e ne pla em. (Uzima ga za ruku.) Dakle, postali ste knji evnik... Vi ste knji evnik, a ja glumica... Oboje smo upali u vrtlog... ivela sam sre io, kao dete - im se probudim ujutru, pevam; volela sam vas, sanjala o slavi, a sada? Sutra ujutru moram da putujem za Jelec u tre oj klasi... sa seljacima, a u Jelecu e me obrazovani trgovci saletati komplimentima. ivot je grub! TREPLJEV: Za to u Jelec? NINA: Potpisala sam anga man za celu zimu. Vreme je ve da putujem. TREPLJEV: Nina, ja sam vas kleo, mrzeo, cepao va a pisma i fotografije, ali sam svakog trenutka bio svestan da je moja du a zanavek vezana za vas. Nisam u stanju da vas zaboravim, Nina. Otkako sam izgubio vas i po eo da objavljujem svoje pri e, ivot mi je postao nepodno ljiv - ja patim... Moja se mladost odjednom prekinula i meni se ini da sam ve pro iveo na svetu devedeset godina. Ja vas zovem, ljubim zemlju po kojoj ste vi gazili; kud god pogledam, svuda mi izlazi pred o i va e lice, ovaj ne ni osmeh koji mi je zra io u najlep im godinama mog ivota... NINA (zbunjeno) Za to on tako govori, za to on tako govori! TREPLJEV: Ja sam potpuno sam, ne greje me ni ija ljubav, meni je hladno kao u podzemlju; sve to napi em, sve je to suvo i mra no. Ostanite ovde, Nina, preklinjem vas, ili mi dopustite da po em s vama. Nina brzo stavlja e ir na glavu i obla i ogrta . TREPLJEV: Za to, Nina? Molim vas, Nina... (Gleda je kako se sprema.) Pauza. NINA: Moja kola stoje kod kapijice. Nemojte me ispra ati, idem sama... (Kroz suze) Dajte mi vode... TREPLJEV (daje joj da pije) Kuda ete sada? NINA: U varo . (Pauza) Je li ovde Irina Nikolajevna? TREPLJEV: Jeste... U etvrtak je ujaku pozlilo, mi smo joj brzojavili da do e. NINA: Za to govorite da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene treba ubiti. (Klone, nasloni se na sto.) Stra no sam umorna! Kad bih se mogla odmoriti... odmoriti! (Di e glavu) Ja sam galeb... Ne, to nije ono. Ja sam glumica! Pa da! ( uje smeh Arkadine i Trigorina, oslu kuje, aatim pritr ava vratima s leve strane i gleda kroz klju aonicu.) I on je tu... (Vra a se Trepljevu) Pa da... Ni ta... Dabome... On nije verovao u moje sposobnosti, samo se smejao mojim snovima, i malo pomalo i ja sam prestala da verujem i klonula duhom... Tu su jo bile ljubavne brige, ljubomora i uvek - strah za dete... Postala sam sitna, bezna ajna du a, igrala sam mehani ki... Nisam znala kud u s rukama, nisam umela da stojim na pozornici, nisam vladala svojim glasom. Vi ne razumete to stanje - kad ovek ose a da odvratno igra. Ja sam - galeb. Ne, to nije ono... Se ate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Slu ajno je nai ao jedan ovek, video, i prosto iz dosade upropastio... Si e za malu pri u... Ne, to nije ono... (Trlja elo) ta sam ono htela?... Ja govorim o pozori tu. Sad je druk ije... Sad sam prava glumica, igram s u ivanjem, sa zanosom, opijam se na pozornici i ose am da sam divna. A sada, dok ivim ovde, ja stalno idem pe ke, idem i mislim, mislim i ose am kako rastu moje du evne snage... I sada znam, razumem, Kosta, da u na em poslu - bilo da igramo na pozornici ili

pi emo - nije glavno slava, sjaj, sve ono o emu sam sanjala; glavno je da ovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako te ko; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim ivota. TREPLJEV (tu no) Vi ste na li svoj put, vi znate kuda idete, a ja se jo jednako vrtim u haosu snova i slika, a ne znam za to i kome to treba. Ja ne verujem ni u ta i ne znam u emu je moj poziv. NINA (oslu kuje) Pst... Idem ja. Zbogom. Kad postanem velika glumica, do ite da me vidite. Obe avate li? A sada... (Ste e mu ruku) Ve je kasno. Jedva se dr im na nogama... Ja sam iscrpljena, gladna sam... TREPLJEV: Ostanite, done u vam da ve erate... NINA: Ne, ne... Nemojte me ispra ati, idem sama... Kola su mi blizu... Dakle, ona ga je dovela sobom? Pa ta, svejedno. Kad vidite Trigorina, ne govorite mu ni ta... Ja ga volim. Volim ga ak ja e nego ranije... Si e za malu pri u... Volim, volim strasno, volim kao o ajnik. Lepo je bilo nekad, Kosta! Se ate li se? Kako je vedar, topao, radostan, ist bio ivot, kakva su bila ose anja - ose anja koja li e na ne no, suptilno cve e... Se ate li se?... (Recituje) LJudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe koje su obitavale u vodi, morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati jednom re ju, svi ivoti, svi ivoti, svi ivoti, pre av i svoj tu ni krug, ugasili su se... Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog ivog bi a, i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se vi e ne bude kri u i drali, a hru tevi se vi e ne uju u lipovim umicama... (Naglo zagrli Trepljeva i pobegne kroz staklena vrata.) TREPLJEV (posle pauze) Zlo, ako je neko sretne u ba ti i ka e mami... To mo e o alostiti mamu... (U toku od dva minuta utke cepa sve svoje rukopise i baca nod sto, zatim otklju ava vrata na desnoj strani i izlazi.) DORN (trude i se da otvori vrata s leve strane) udnovato, izgleda da su vrata zaklju ana... (Ulazi i stavlja fotelju na svoje mesto.) Trka s preponama. Ulaze Arkadina, Polina Andrejevna, za njima Jakov s fla ama i Ma a; malo docnije amrajev i Trigorin. ARKADINA: Crno vino i pivo za Borisa Aleksejevi a stavite ovamo, na sto. Mi emo igrati i piti. Hajde da sednemo, gospodo. POLINA ANDREJEVNA (Jakovu) I odmah donesi aj... (Pali sve e i seda za sto i .) AMRAJEV (prilazi s Trigorinom ormanu) Evo, to je ona stvar o kojoj sam vam govorio... (Vadi iz ormana punjenog galeba.) Va a narud bina. TRIGORIN (razgleda galeba) Ne se am se! (Prise a se) Ne, ne se am se! S desne strane iza pozornice uje se pucanj. Svi se trgnu. ARKADINA (upla eno) ta je to? DORN: Ni ta. Mora biti da je ne to puklo u mojoj ru noj apoteci. Ne brinite se. (Izlazi na desnu stranu, vra a se za pola minuta.) Dabome. Eksplodirala je fla ica s etrom. (Pevu i) Ja pred tobom opet sav o aran stojim... ARKADINA (seda za sto) Uf, ala sam se upla ila! To me je potsetilo na ono... (Pokriva lice rukama) ak mi se smrklo pred o ima. DORN (prelistava agopis, Trigorinu) Ovde je pre dva meseca bio tampan jedan lanak... pismo iz Amerike, i ja sam hteo da vas pitam zgodnom prilikom... (Obgrli Trigorina oko struka i vodi ga ka rampi.) ...Kako me neobi no interesuje to pitanje... (Za jedan ton ni e, tiho.) Sklonite odavde na neki na in Irinu Nikolajevnu. Konstantin Gavrilovi se ubio. Zavesa 1896. :*