ŽIVOT I DOŽIVLJAJI I PODVIZI SVETOG OCA NAŠEG KONSTANTINA FILOZOFA,

PRVOG NASTAVNIKA I UČITELJA SLOVENSKOG NARODA[1-2]

Bog milostivi i darežljivi[3] očekujući pokajanje ljudi da bi se svi spasili i došli do poznanja
istine[4] jer ne želi smrti griješniku već pokajanje i život,[5] pa makar on bio i potpuno odan zlu
ne dopušta da ljudski rod oslabi i otpadne, te da podlegne đavoljem sablaznu i pogine, nego u
svako vrijeme i svakoga trena ne prestaje nam djeliti mnoge blagodati, isprva pa i dosada,
najprije preko patrijarha i otaca, zatim preko proroka, a iza njih preko apostola i mučenika,
preko pravednika i učitelja odabirajući ih iz ovoga mnogometežnoga života. Ta zna Gospod
koji su njegovi, kao što i reče: "Ovce moje slušaju glas moj i ja poznajem njih i zovem ih po
imenu[6] i idu za mnom i ja im dajem život vječni[7]. To učini i za naš rod i uzdiže nam ovoga
učitelja koji prosvijetli narod naš, što um svoj pomrači zbog slabosti, a još više zbog đavolje
lukavosti, te ne htjede hoditi u svijetlu Božijih zapovjedi.[8] A život njegov, makar ukratko
ispričan, pokazuje kakav je on bio, pa onaj koji hoće, slušajući to, postaće njemu sličan
dobivajući polet i odbacujući ljenost, kao što kaže apostol:
- Na mene se ugledajte, kao što se ja na Krista.[9]
U Solunu gradu bio je neki muž, plemenita roda i bogat, po imenu Lav, zauzimajući čin
drungarija pod strategom[10]. On je bio pravovjeran i pravedan ispunjavajući u potpunosti sve
Božije zapovjedi kao nekada Job. Živeći sa svojom ženom, rodi sedmoro djece; sedmo,
najmlađe djete, bio je Konstantin Filozof, nastavnik i učitelj naš. Kada ga mati rodi, predade
ga dojilji da ga doji; ali djete nikako ne htjede primati druge dojke osim majčine sve dok ne bi
uzdojeno. A to bi Božija promisao da djete, othranjeno čistim majčinim mlijekom, bude dobar
izdanak sa dobrog korjena. Poslije toga su ovi vrli roditelji sporazumno nekih 14 godina
suzdržljivo živjeli kao brat i sestra samo za Gospoda i nikako ne prestupiše toga zavjeta sve
dok ih smrt ne razdvoji. Kad je trebalo da otac ide na Sud[11] plakala je majka nad dječakom
govoreći:
- Za ništa se drugo ne brinem, nego za ovo jedino djete, kako će biti odgojeno? A on joj reče:
- Vjeruj mi, ženo, u Boga se uzdam da će mu on poslati oca i takvog vaspitača koji nastavlja
sve kršćane.[12]
Tako se i dogodilo.
Kad je bio dječak od sedam godina on usni san, pa ispriča ocu i majci i reče:
- Strateg mi je, sakupivši sve djevojke našega grada, kazao: "Izaberi od njih koju želiš sebi za
životnu saputnicu i pomoćnicu prema sebi"[13]. Ja sam, pak, pogledao i sve promotrio i
ugledao jednu, od svih najlepšu, svetla lica, bogato ukrašenu zlatnim ogrlicama i biserjem i
svakojakim nakitom. Ime joj je bilo Sofija, t. j. mudrost. Nju izabrah.
Čuvši tu priču njegovi roditelji mu rekoše:
- Čuvaj, sine, zapovest oca svoga i ne odbacuj pouke majke svoje,[14] jer zapovest je svetiljka i
svetlost zakonu[15]. Već reci Premudrosti: "Budi mi sestra, i prijateljicom svojom učini
mudrost,[16] jer Premudrost sija jače od sunca[17] i ona će te, ako je odabereš sebi za
drugaricu,[18] izbaviti od mnogih zala.
Kada su ga dali na školovanje, napredovao je bolje u naukama nego svi drugi učenici
zadivljujući sve shvatanjem i vanrednim uspehom u veštinama.[19]
Međutim, jednoga dana zajedno sa sinovima bogataša, koji su imali običaj da se zabavljaju
lovom, iziđe i Konstantin u polje i uze svoga jastreba[20]. Kada ga ispusti, po volji Božijoj
podiže se vetar, dohvati jastreba i odnese. Dečaka je zbog toga obuzela takva tuga i žalost da
dva dana nije jeo hleba[21]. Jer milostivi Bog po svome čovekoljublju ulovi ga, ne želeći da se
taj navikne na životna zadovoljstva, - kao što nekada ulovi Plakidu[22] u lovu pomoću jelena, -
tako je i ovoga pomoću jastreba. Razmišljajući o zadovoljstvima[23] ovoga života, dečak se
pokaja i reče:
- Zar je takav ovaj život da umesto radosti žalost prebiva? Od danas poći ću drugim putem,
boljim od ovoga, neću da trošim dane u metežu ovoga života.
I lativši se nauke, sedeo je kod kuće svoje učeći napamet knjige svetoga Grigorija
Bogoslova[24]. Na zidu je napravio znak krsta i ispisao ovu pohvalu svetom Grigoriju:
O, Grigoriju, čoveče po telu, anđele po duši!
Budući telom čovek, javljaš se - anđeo.
Tvoja, naime, usta, kao jedan od serafima,
Boga proslavljaju i svu vaseljenu prosvetljuju
tumačenjem prave vere, stoga i mene
koji klečim pred tobom sa ljubavlju i verom,
primi, i budi mi prosvetitelj i učitelj.
Tako se zahvaljivaše[25] Bogu.
Kad se zadubio u mnoge besede i veliku mudrost, a nije mogao da shvati njihov duboki
smisao, pade u veliku tugu. A zadesi se baš tu neki stranac, vešt gramatik, te pođe k njemu i
zamoli ga padajući pred noge njegove i predajući mu se:
- Budi dobar i nauči me gramatičkoj veštini. Taj, pak, pošto je zakopao svoj talenat, reče mu:
- Mladiću, ne muči se. Zarekao sam se, naime, da nipošto u životu mome neću nikoga tome
učiti. Mladić mu se opet klanjao i u suzama ga molio:
- Uzmi sav moj deo koji mi sleduje od kuće oca mojega, samo me nauči.
Kako ga ovaj nije hteo uslišiti, pošao je dečko domu svome i usrdno se molio da se ispuni
želja srca njegova.
Bog ubrzo ispuni želju onih koji ga se boje[26]. O njegovoj lepoti, bistrini i marljivosti u
učenju, što se u njemu bilo udružilo, dočuo je carski upravitelj, koji se zove logotet[27], te
pošalje po njega da bi učio zajedno sa carem. Kad je dečak to čuo, radosno krene na put i na
putu se klečeći molio govoreći:
- Bože otaca naših, i Gospode milostivi,
koji si sve stvorio rečju i premudrošću svojom
i sazdao čoveka da vlada tvojim tvorevinama,[28]
daj mi premudrost koja obavija tvoj presto[29]
da shvatim šta je tebi ugodno
i da se spasem.
Ja sam, naime, rab tvoj
i sin rabinje tvoje[30].
I zatim, izgovorivši do kraja Solomonovu molitvu, ustade i reče:
- Amin.[31]
Kad je došao u Carigrad, predali su ga učiteljima da uči. Izučivši svu gramatiku za tri meseca,
on se latio i drugih nauka. Kod Lava[32] je učio Homera i geometriju, a kod Fotija[33]
dijalektiku i sve filosofske nauke, osim toga i retoriku i aritmetiku, astronomiju i muziku, kao
i sve druge helenske veštine. Tako je svima njima ovladao kao da je samo jednu učio. Brzina
se združila sa marljivošću, jedna je prethodila drugoj, i tako se postižu znanje i veštine. Više
od učenosti ispoljavala se u njegovom izgledu blagost; besedovaše sa onima sa kojima beše
korisnije, izbegavajući one koji idu stranputicom[34] i razmišljaše[35] kako bi promenio
zemaljsko nebeskim, oslobodio se ovoga tela i živeo sa Bogom.
Uvidevši kakav je on čovek, logotet mu predade vlast nad svojom kućom i dade mu dozvolu
da slobodno može dolaziti u carsku palatu. A jednom prilikom ga zapita:
- Filosofe, želeo bih da doznam šta je filosofija?
On, pak, bez razmišljanja smesta odgovori:
- Razumevanje Božijih i ljudskih stvari, koliko se može čovek približiti Bogu, te uči čoveka
da delima bude slika i prilika onoga koji ga je stvorio. I odonda ga još više zavole, i uvek ga o
svemu ispitivaše taj, tako visoki i častan muž. On mu, naime izradi filosofsku nauku i u
sažetom obliku rastumači veliku mudrost.
Što je više ugađao Bogu svojim čistim životom, to su ga svi više voleli. I logotet mu je sa
poštovanjem ukazivao svaku čast i nudio mu mnogo zlata, ali on nije primao. Jednom će mu
reći:
- Tvoje me lepota i mudrost više od svega primoravaju da te volim. Imam lepu i bogatu
poćerku, plemenita i visoka roda, kojoj sam krsni kum. Ako hoćeš, daću ti je za životnog
druga. A pošto si od cara visoku čast i kneževinu primio, očekuj još i više: jer ćeš uskoro i
strateg postati. -
Filosof mu odgovori:
- To je, doista, velik dar za one koji za njim čeznu, a za mene učenje je iznad svega, kojim,
obogativši svoj um, želim postići pradedovsku[36] čast i bogatstvo. -
Kad ču njegov odgovor, logotet otide carici i reče:
- Ovaj mladi filosof ne voli ovoga sveta; ne puštajmo ga iz svoga društva, nego ga zaredimo
za sveštenika i dajmo mu službu bibliotekara kod patrijarha u Svetoj Sofiji, ne bismo li ga na
taj način zadržali?
Tako i učiniše sa njim.
A on, ostavši na toj dužnosti vrlo kratko vreme, otide na Usko[37] more, i tu se potajno sakri u
manastir. Tražili su ga šest meseci i jedva su ga našli. Pošto ga nisu mogli prisiliti da se vrati
na tu dužnost, nagovorili su ga da preuzme katedru i da predaje filosofiju domaćima i
strancima sa svim dužnostima i odgovarajućim prihodima. I toga se prihvati[38].
Tada je patrijarh Jovan[39] pokrenuo jeres učeći da se ne poštuju svete ikone. Sazvali su sabor i
osudili ga da krivo uči i proterali ga sa prestola. On je, pak kazao:
- Nasilno su me proterali, ali me nisu pobedili u prepirci, jer niko se ne može suprotstaviti
mojim rečima.
Onda car sa patrijarhom[40] pripremivši Filosofa, posla ga protiv Jovana rekavši ovo:
- Ako možeš ovoga mladića pobediti u sporu, dobićeš ponovo svoj presto.
Jovan, pak, ugledavši Filosofa, na izgled tako mlada, a ne znajući da je po umu tako mudar,
kao i one koji behu sa njim poslani, reče im:
- Vi niste dostojni moga! podnožija, kako ću se onda ja sa vama prepirati?
Na to mu Filosof odgovori:
- Ne postupaj kao obični ljudi, već. se ugledaj na Božije zapovedi. Kao što si ti od zemlje, a
dušu je Bog stvorio, tako smo i mi svi. Stoga, čoveče, gledajući na zemlju ne budi ohol.
Opet će reći Jovan:
- Nema smisla tražiti cveće ujesen, niti starca u vojsku terati, kao nekog mladića Nestora.[41] A
Filosof mu odgovori:
- Sam protiv sebe govoriš. Reci mi u kom je dobu duša jača od tela? Odgovori, pak:
- U starosti. Na to će Filosof:
- Na kakvu te borbu teramo, na telesnu ili na duhovnu? - Taj reče:
- Na duhovnu. Filosof odgovori:
- Prema tome ti sada hoćeš da budeš jači, zato nam ne govori takvih priča, jer ne tražimo
cveće kad mu vreme nije, niti te na vojnu teramo.
Tako osramoćen starac u drugom pravcu skrete razgovor i reče:
- Reci mi, mladiću, zašto se mi ne klanjamo slomljenom krstu, niti ga ljubimo? A kako vas
nije stid da ukazujete poštu ikoni ako je ona naslikana samo do prsa?
A Filosof odgovori:
- Krst, naime, ima četiri dela; ako li mu nedostaje jedan deo, to se već gubi njegov oblik, a
ikona samo licem predstavlja lik i sliku onoga radi koga je bila naslikana. Ko je gleda neće
videti ni lice lava, niti lice risa, nego lik onoga koga predstavlja.
Opet starac nastavi:
- Kako se, dakle, vi klanjate krstu bez natpisa, mada su postojali i drugi krstovi, a ikonu, ako
nije napisano ime onoga koga ona predstavlja, ne poštujete?
Filosof odgovori:
- Svaki krst ima oblik sličan Hristovom krstu, dok ikone nemaju sve isti oblik. Starac, pak,
reče:
- Budući da je rekao Bog Mojsiju: "Ne gradi sebi bilo kakva lika[42], zašto ih vi stvarate i
klanjate im se?
Na ovo Filosof odgovori:
- Ako bi Bog kazao: "Ne gradi nikakva lika, ti bi bio u pravu, ali je kazao: ne bilo kakva, t. j.
nedostojna. -
Starac na ovo nije mogao odgovoriti, i osramoćen, zaćuta.
Posle toga Agareni, zvani Saraceni[43], počeše bogohuliti jedino božanstvo svete Trojice
govoreći:
- Kako, vi hrišćani, smatrajući da je Bog jedan, istoga opet rastavljate na tri tvrdeći da su otac
i sin i sveti Duh? Ako to možete jasno protumačiti, pošaljite nam takve ljude koji mogu
govoriti o tome i nas ubediti. -
Filosofu je tada bilo 24 godine. Car sazvavši sabor, dozva ga i reče mu:
- Čuješ li, Filosofe, šta govore pogani Agareni protiv naše vere? Pošto si sluga i učenik svete
Trojice, idi, i usprotivi im se, a Bog, koji privodi kraju svaku stvar, koga slavimo u Trojici:
otac i sin i sveti Duh, on neka ti da blagoslov i snagu u rečima, neka te pokaže kao novog
drugog Davida, koji je sa tri kamena pobedio Golijata[44], i neka te vrati nama, dostojnog
carstva nebeskoga.
Kad je to čuo odgovori:
- Rado idem za veru hrišćansku. Zar može nešto za mene biti slađe na ovom svetu nego za
svetu Trojicu živeti i umreti?
Dodelili su mu asikrita[45] Georgija i poslali ih. Kad stigoše tamo, ugledaše čudnovate i gnusne
stvari, koje su oni tamo napravili na porugu i potsmeh svim hrišćanima koji su onde živeli
čineći im time mnoga ogorčenja. Naslikali su, naime, likove demona na spoljašnjim vratima
svih hrišćanskih kuća, te su pred njima izvodili uvredljive prizore[46]. Upitaše onda Filosofa
ovim rečima:
- Možeš li, Filosofe, razumeti šta ovo treba da znači? -
A on reče:
- Vidim demonske likove i mislim da tu unutra stanuju hrišćani, pa kako ovi zajedno sa njima
živeti ne mogu, beže od njih napolje. A tamo gde takvih slika izvana nema, tu su oni unutra
zajedno sa ukućanima.
Sedeći za vreme ručka, Agareni, pametni i učeni ljudi, vešti geometriji, astronomiji i ostalim
naukama, kušajući ga, postavljali su mu pitanja govoreći:
- Vidiš li u tome, Filosofe, divno čudo, što nam je Božiji prorok Muhamed doneo blagovest od
Boga i obratio moje ljude, a što se i svi mi pridržavamo njegovog zakona ni u čemu od njega
ne odstupajući. Vi, pak, hrišćani, ispovedate zakon Hrista, vašeg proroka, jedni ovako, drugi
onako, kako se kome dopada, - tako činite i radite.
- Ovima Filosof odgovori:
- Naš Bog je kao morska dubina[47], i prorok o njemu govori: "Rod njegov ko će iskati, jer se
njegov život od zemlje uznosi"[48]. Da njega traže mnogi ulaze u tu dubinu[49], - i oni, snažna
uma, njegovom pomoći primajući umno blago preplivavaju i vraćaju se, a slabi, kao da
pokušavaju u trulim lađicama prebroditi,- jedni tonu, a drugi sa mukom jedva dišu ljuljajući
se na valovima u besnažnoj lenosti. Vaše je, naime, usko) i dostupno, tako da ga može svako
preskočiti, mali i veliki. Ono nije iznad ljudskih navika, pa ga svako može ispunjavati. A ništa
vam nije prorok zapovedao. Budući da nije obuzdao vaš gnev i pohotu, već ih je dopustio, to
u koju provaliju može vas gurnuti? Pametan neka razume. Hristos, pak, ne tako: već podiže
odozdo teret nagore verom i delom Božijim uči čoveka.
Kao tvorac svega stvorio je čoveka na sredini između anđela i životinje, govorom i razumom
odvojivši ga od životinja, a gnevom i pohotom od anđela, te kojemu se od tih delova
približava, preko toga dela se još više pridružuje - gornjima ili donjima.
Upitaše ga onda opet:
- Kako vi, kad je Bog jedan, slavite ga kao da su tri, kaži ako znaš? Nazivate ga ocem, sinom i
Duhom. Ako, pak, tako govorite, onda mu dajte i ženu da se od njega mnogi bogovi rasplode.
Odgovori na to Filosof:
- Ne govorite bogohulstvo tako nezgodno. Mi smo dobro naučili i od otaca i od proroka i od
učitelja da slavimo Trojicu, naime: oca i Reč i Duh, tri lica u jednom biću. Reč se, naime,
ovaplotila u devici i rodila se našega radi spasenja, kako svedoči i vaš prorok, Muhamed, koji
je napisao ovo: "Mi poslasmo duh naš k devici s time da rodi[50]. Polazeći od ovoga dajem
vam obaveštenje o Trojici.
Pobeđeni obim) rečima oni skretoše spor u drugom pravcu govoreći:
- Tako je kao što kažeš, goste. Ako je, dakle, Hristos vaš Bog, zašto ne činite kao što
zapoveda? U jevanđeljskim knjigama je, naime, napisano: "Molite se za neprijatelja, dobro
činite onima koji vas mrze i progone, i okrenite obraz onome koji vas udara[51]. Vi pak, ne
radite tako, već oštrite suprotno oružje protiv onih koji vam tako čine.
Na to Filosof odgovori:
Kada su u zakonu dve zapovedi, ko izvršava zakon:
da li onaj koji ispunjava jednu ili onaj koji obe?
Odgovoriše oni da onaj koji obe. A Filosof produži:
- Bog je kazao: "Molite se za one koji vas vređaju.[52] On je opet rekao: "Od ove ljubavi niko
veću ne može ispoljiti u životu nego da dušu svoju položi za prijatelja".[53] Radi bližnjih svojih
mi; to činimo da ne bi zajedno sa telesnim ropstvom i duša njihova zarobljena bila.
A opet su oni kazali:
- Hristos je dao danak za sebe i za druge. Zašto i vi ne činite njegova dela? Ako već sebe
sprečavate da platite, zašto bar ovome velikom i moćnom narodu, izmailskom, ne dajete
danak za braću vašu i prijatelje? Mi, zaista, malo zahtevamo, - samo jedan zlatnik, - i to dokle
god bude ovoga sveta, čuvaćemo mir među sobom kao što niko dosada nije. Filosof na to
odgovori:
- Ako neko, želi da sledi učitelja, ide njegovim tragom i susreće drugoga koji ga odvraća, da li
mu je taj prijatelj ili neprijatelj?
Odgovoriše oni:
- Neprijatelj. Filosof nastavi:
- Kada je Hristos dao danak, koje je carstvo tada bilo, izmailsko ili rimsko? Oni odgovoriše:
- Rimsko. On, pak, reče:
- Stoga nam ne treba zameriti, pošto svi mi dajemo danak Rimljanima.
Posle toga mnoga druga pitanja mu postavljaše kušajući ga u svim veštinama koje su oni sami
znali. Pričao im je o svemu, te ih je i u tome nadvladao. Rekoše njemu:
- Kako ti to sve znaš? A Filosof im odgovori:
- Neki čovek, zahvativši morske vode, nosio ju je u mešini i kočoperio se govoreći
prolaznicima:
"Vidite li vodu koju nema niko osim mene?" Priđe mu neki pomorac i reče: "Da li se praviš
lud kada se hvališ samo smrdljivom mešinom?" A mi toga imamo celo more!" - Tako i vi
postupate, a sve su umetnosti potekle od nas.[54]
Posle toga, da bi ga zadivili, pokazali su njemu zasađen vinograd, koji je nekada iznikao iz
zemlje. A kad im je on objasnio kako se to dešava, oni su mu onda pokazali sve bogatstvo i
palate, ukrašene zlatom i srebrom, dragim kamenjem i biserom, govoreći:
- Gledaj, Filosofe, divno čudo! Velika je moć i ogromno je bogatstvo amerumnino[55],
saracenskog vladara.
A on I™ je kazao:
Nikako čudo to nije, a Bogu slava i hvala, koji je stvorio sve to i dao na utehu ljudima;
njegovo je to, a ne nekog drugoga.
Ogorčeni, vratiše se opet svojoj zlobi, i dadoše mu da ispije otrov; ali milostivi Bog, koji je
kazao:
"Ako i smrtno što ispijete, neće vam nauditi[56], -- izbavi i njega i u svoju zemlju zdrava opet
povrati.
Prođe malo vremena i Konstantin, odrekavši se svega ovoga sveta, nastani se na jednom
mestu, daleko od buke života, posvetivši svu pažnju samoposmatranju; ništa nije ostavljao za
sutra[57] već je sve razdavao siromasima predavajući brigu o sebi Bogu,[58] koji se svakog dana
o svemu brine[59].
Jednom na praznični dan njegov sluga se potuži:
- Ništa baš nemamo na tako svečan dan.
On, pak, mu reče:
- Onaj koji je nekada prehranio Izrailjčane u pustinji daće i nama ovde hranu; nego, idi, i
pozovi bar pet siromaha koji očekuju Božije pomoći.
I kada je došlo vreme ručku, tada donese neki čovek breme sa mnogo raznovrsnih jela i deset
zlatnika. I Konstantin se zahvali Bogu za sve ovo. Zatim uputi se na Olimp[60] svome bratu
Metodiju i tu poče živeti neprestano se moleći Bogu, samo sa knjigama razgovarajući.
Dođoše caru poslanici od Hazara[61] i rekoše:
- Oduvek poznajemo samo jednoga Boga, koji je nad svima, i njemu se klanjamo prema
istoku, a držimo se drugih svojih poganih običaja. Jevreji nas, pak, nagovaraju da primimo
njihovu veru i obred, a Saraceni sa druge strane, nudeći nam mir i mnoge darove, vuku nas u
svoju veru govoreći: "Naša je vera bolja nego kod svih drugih naroda", - stoga se obraćamo
vama gajeći staro prijateljstvo i ljubav, jer ste vi veliki narod i držite carsku vlast od Boga, te,
tražeći vašega saveta, molimo da pošaljete učena muža od vas, pa ako bude nadvladao u sporu
Jevreje i Saracene, - prihvatićemo vašu veru.
Tada car potraži Filosofa, i kada ga je našao, ispriča mu šta su rekli Hazari i reče:
- Idi, Filosofe, k tim ljudima, te im propovedaj i protumači o svetoj Trojici sa njenom
pomoću. Jer niko drugi ne može to učiniti onako kako dostoji.
On, pak, reče:
- Ako naređuješ, gospodaru, za takvu propoved sa radošću idem pešice i bosonog i bez
svega[62], kao što je i Bog svojim učenicima zapovedao da to ne nose.
Ali je car odgovorio:
- Kad bi ti želeo da to učiniš samo kao svoj lični poduhvat, onda mi dobro kažeš; ali, imajući
u vidu carsku državu i čast časno idi sa carskom podrškom.
Onda krene na put i, stigavši u Herson[63], tu savlada jevrejski jezik i knjige, prevede osam
delova gramatike[64] i time još više produbi svoja znanja. Međutim, živeo je tu i neki
Samarićanin[65] koji je dolazio k njemu i sa njime se prepirao, te donevši knjige samarićanske,
pokazao ih je njemu. Filosof ih izmoli od njega, zatvori se u kuću i stade se moliti; a pošto ga
je Bog urazumeo, poče čitati knjige bez greške. Videći to, Samarićanin iz sveg glasa uzvikne i
izusti: - Zaista, koji u Hrista veruju skoro će primiti Duh sveti i blagodat njegovu.
Pošto se onda sin njegov pokrstio, i on sam se za njim pokrsti.
Tu nađe jevanđelje i psaltir, pisane ruskim[66] pismom, i čoveka nađe koji tim jezikom govori;
i razgovarajući s njime i ovladavši snagom govora, prevodeći na svoj jezik, ustanovi razliku
samoglasničkih i suglasničkih slova, moleći se Bogu, uskoro poče čitati i pričati na
samarićanskom, te su mu se mnogi divili i hvalili Boga.
Kad je saznao da sveti Kliment[67] još leži u moru, pomoli se i reče:
- Verujem u Boga i uzdam se u svetog Klimenta da ću naći njegove mošti i izneti ih iz mora.
Ubedivši arhiepiskopa, on sa čitavim sveštenstvom i sa pobožnim ljudima sede u lađu, pa
pođu na to mesto. Velika tišina zavlada na moru, pa dođoše i počeše kopati pevajući.
Odjednom oseti se jak miomiris kao iz mnogobrojnih kandila, a zatim se pojaviše svete mošti.
Uzeše ih sa velikom čašću i uz slavlje svih građana odnesoše u grad, kao što je opisano u
sastavu o pronalasku njegovom[68].
U to vreme hazarski vojvoda, došavši sa vojskom, opkoli jedan hrišćanski gradić i opsedne
ga. Saznavši o tome, Filosof bez oklevanja pođe k njemu te, porazgovorivši s njim, i uz
poučne upute ukroti ga, a ovaj obeća da će se pokrstiti i udalji se ne pričinivši nikakve štete
tim ljudima.
A Filosof krete natrag svojim putem. I kada je on bio na molitvi za vreme prvoga časa,
napadoše ga Ugri[69] urlajući; kao vukovi i htedoše ga ubiti. Ali on se ne uplaši i ne ostavi
svoje molitve, već je samo prizivao:
- Gospodi pomiluj! - Pošto je prethodno već bio završio službu. Oni, pak, ugledavši ga po
Božijoj zapovedi, ukrotiše se i počeše mu se klanjati; te čuvši iz njegovih usta poučne besede,
otpustiše ga zajedno sa celom družinom.
Ušavši u lađu, Konstantin se uputio u Hazariju na Meotsko jezero[70] i Kaspijska vrata
kavkaskih gora[71]. Hazari poslaše u susret njemu čoveka, lukava i dovitljiva, koji sa njima
zapodene razgovor i reče mu:
- Zašto vi imate rđav običaj da na mesto jednoga cara postavljate drugoga iz drugoga roda? A
mi se držimo jednoga roda.
Filosof mu, pak, reče:
- I bog je na mesto Saula, koji nije činio kako je njemu ugodno, izabrao Davida koji je ugađao
njemu, i rod njegov.
Taj će opet reći:
Zašto vi držite u rukama knjige kad iz njih sve priče pripovedate? A mi ne tako: već svu
mudrost vadimo iz grudi kao da smo je prethodno progutali, te se ne razmećemo svojim
znanjem o književnosti kao što vi.
A Filosof mu reče:
- Odgovoriću ti na to: ako sretneš naga čoveka a on ti kaže: mnogo haljina i zlata imam, - da li
ćeš mu poverovati videći ga naga?
On reče:
- Ne.
Tada mu kaže:
- Tako ja i tebi govorim: ako si progutao svu mudrost, to mi kaži, koliko je rodova do Mojsija
i koliko je godina svaki rod vladao?
Pošto nije mogao na to da mu odgovori, - zaćuta. Kad je stigao na mesto i kad je trebalo da
sednu za ručak kod kagana[72], postaviše mu ovo pitanje:
- Kakvo je tvoje dostojanstvo, pa da te posadimo po tvome činu?
Konstantin odgovori:
- Dedu sam imao velikog i vrlo slavnog, koji je stajao blizu uz cara, a pošto se dobrovoljno
odrekao date mu slave, bi proteran, i došavši u tuđinu, osiromaši i tamo me rodi. A ja, tražeći
staru dedovsku čast, nisam uspeo da je steknem, Adamov sam, naime, unuk.
A odgovoriše mu:
- Dostojno i ispravno govoriš, goste. I od toga časa počeše mu ukazivati još veće počasti.
Kagan, podigavši čašu, reče:
- Pijem u ime jedinoga Boga, koji je stvorio svu tvar.
Filosof, pak, uzevši čašu, reče:
- Pijem u ime jedinoga Boga i njegove Reči[73], kojom su se nebesa utvrdila, i u ime
životvornoga Duha, u kojem se javlja sva sila njihova.
Odgovori mu kagan:
- O svemu tome jednako govorimo, a samo ovo različito shvatamo. Vi, naime, slavite Trojicu,
a mi jedinoga Boga kao što je u knjigama.
A Filosof će na to:
- Knjige propovedaju Reč i Duh. Ako ti ko ukazuje čast, a, tvoju reč i duh ne poštuje, a drugi
opet poštuje sve troje, koji ti, dakle, od njih dvojice bolje ukazuje čast?
A on reče:
- Onaj koji poštuje sve troje.
Na to Filosof odgovori:
- Stoga i mi bolje činimo kad to u stvarima prikazujemo i proroke slušamo. Isaija je, naime,
kazao:
"Čuj me, Jakove i Izrailju, koga ja zovem, ja sam prvi, ja sam i va veki, ja sam i sada, mene
posla Gospod i Duh njegov[75].
Tada Judeji koji su stajali oko njega rekoše mu:
- Reci, dakle, kako može žena smestiti u svoju utrobu Boga, na kojega ne može ni gledati, a
kamoli ga roditi?
Filosof, pak, pokazujući prstom na kagana i prvog njegovog savetnika, reče:
- Ako će neko kazati da prvi savetnik ne može udvoriti kagana, a opet će reći da poslednji
njegov sluga može kagana i udvoriti i čast mu ukazati, recite mi, kako treba da ga nazovemo:
ludim ili razumnim?
Odgovoriše oni:
- Pa i velikom budalom! Opet će im Filosof reći:
- Šta je od svih vidljivih tvari najčasnije? Odgovoriše njemu:
- Čovek, jer je stvoren kao slika Božija. Na to im Filosof opet reče:
- Pa zar nisu glupi koji kažu da se Bog ne može smestiti u čoveka, a on se bio smestio i u
kupinu, i u oblak, i\u buru i dim onda kad se javio Mojsiju i Jovu. Kako bi on mogao, dok je
jedan bolestan, - da drugoga leči? Budući da je, naime, ljudski rod istrunuo, od koga bi
drugog mogao ponovo biti obnovljen ako ne od samoga Tvorca; odgovorite mi? Ako lekar
hoće da stavi melem bolesniku, da li će ga staviti na drvo ili na kamen i da li će pokazati da se
čovek od toga iscelio? I kako je Mojsije, nadahnut svetim Duhom, u svojoj molitvi kazao
raskriljenih ruku: "U gromu hridi i glasu truba[76] ne javljaj nam se više, Gospode milosrdni,
nego se useli u našu utrobu i oduzmi nam naše grehove.[77] Jer tako Akila[78] govori.
I onda se raziđoše sa ručka, utvrdivši dan kada će o svemu ovome voditi besedu.
Kada je opet seo sa kaganom, Filosof reče:
- Eto, ja sam jedini čovek među vama bez rodbine i bez prijatelja, a svi, pak, raspravljamo o
Bogu, u čijim je rukama sve, pa i naša srca. Oni od vas koji su jaki na rečima u našoj besedi o
onom što će razumeti neka kažu da je tako; a što ne razumeju neka pitaju da im objasnimo.
A Judeji odgovoriše i rekoše:
- I mi u knjigama pazimo na Reč i na Duh. Kaži nam onda, koji je zakon dao Bog ljudima
najpre? Mojsijev ili onaj koga se vi pridržavate?
Filosof na to kaže:
- Da li zato pitate što se vi prvoga zakona pridržavate?
Oni odgovoriše:
- Da, prvoga se upravo i treba.
Filosof nastavi:
- U tom slučaju ako hoćete da se držite prvobitnoga zakona, to se potpuno odreknite od
obrezivanja.
- Upitaše ga oni:
- Zašto tako govoriš? Filosof će reći:
- Kažite mi i ne tajite, da li je prvi zakon bio sa obrezivanjem ili bez obrezivanja? Oni
odgovoriše:
- Mislimo da je sa obrezivanjem. Filosof, pak reče:
- Nije li Bog najpre dao zakon Noju, a posle zapovedi, danoj Adamu i po njegovu otpadništvu
nazivajući zavetom zakon? On mu je, naime, kazao: "Ja, evo, postavljam zavet svoj sa tobom
i tvojim semenom i sa celom zemljom",[79] sadržan u trima zapovedima: sve jedite kao zeleno
bilje, sve što je pod nebesima i što je na zemlji, i što je u vodama, samo ne jedite mesa sa
krvlju, u kojoj je duša njegova. A ko prolije krv čovečiju, da se prolije njegova krv za
onoga".[80] Šta, dakle, možete reći protiv ovoga kad kažete da držite prvi zakon?
Judeji mu, pak, odgovoriše:
- Smatramo da je prvi zakon Mojsijev. A ono drugo Bog nije nazvao zakonom, nego zavetom,
kao što je i pre toga zapoved čoveku u raju, a onda Avramu drugačije - obrezivanje, a ne
zakon; drugo je, naime, zakon, drugo, pak, zavet; zato je Tvorac jedno i drugo različito
nazvao.
- Filosof im na to odgovori:
- A ja ću vam reći da se zakon naziva zavetom. Jer Bog reče Avramu: "Postavljam zakon svoj
u telo vaše, što je nazvao takođe zavetom, da to bude znamenje između mene i tebe".[81] Isto
tako on opet doziva Jeremiju: "Čuj onda zakon ovaj: reći ćeš - kaže -ljudima Judinim i što
žive u Jerusalimu i kaži im: Ovako veli gospod Bog Izrailjev: proklet da je čovek koji ne
posluša reči ovoga zaveta, koji ja zapovedih ocima vašim onoga dana kada ih izvedoh iz
zemlje egipatske".[82]
Na to odgovoriše Judeji:
- Tako i mi mislimo da se zakon naziva zavetom. I koliki su se držali Mojsijevog zakona - svi
Bogu ugodiše. I mi njega držimo i nadamo se da ćemo biti takvi; a vi, postavivši drugi zakon,
gazite zakon Božiji.
Filosof im reče:
- I dobro činimo. Da se, naime, Avram nije prihvatio obrezivanja, već da se držao Nojeva
zaveta, on se ne bi nazivao prijatelj Božiji[83], niti, pak, Mojsije, koji je kasnije opet napisao
zakon, a da se prvoga nije pridržavao. Tako i mi sledimo njihov primer i, primivši od Boga
zakon, smatramo da zapoved Božija ostaje čvrsta. Davši, dakle, zakon Noju, Gospod mu nije
rekao da će mu dati i drugi, ali koji večno prebiva u živoj duši.[84] Niti opet Avramu, davši
obećanje, nije mu nagovestio da će i drugi dati Mojsiju. Prema tome, vi čuvate zakon, a Bog
po Jezekilju kliče: "Promeniću ga i daću vam drugi zakon[85]. I Jeremija otvoreno kaže:
"Evo, idu dani, govori Gospod, i odrediću domu Judinu i domu Izrailjevu nov zavet, ne po
zavetu koji sam zaveštao ocima vašim onoga dana kada ih uzeh za ruku da ih izvedem iz
zemlje egipatske, jer i oni nisu ostali verni mome zakonu, i ja ih zamrzeh. Evo zavet moj što
zaveštavam domu Izrailjevu: "Posle ovih dana - reče Gospod - stavljam zakone moje u
njihove pomisli i na srcima njihovim napisaću ih i biću im Bog i oni će biti moj narod."[86] I
opet isti Jeremija kaže:
"Tako govori Gospod svedržitelj: Stanite na putevima i gledajte i pitajte za večne putanje
Gospodnje, i vidite koji je put istine, i po njemu kročite i naći ćete očišćenje dušama vašim.
Oni rekoše: Ne idemo. Postavih stražare među vama, poslušajte glas trube. I rekoše: Nećemo
poslušati. - Stoga čuće narodi i pastiri njihovih stada."[87]
I tada: "Slušaj, zemljo: evo ja šaljem na ovaj narod zlo, plod njihova otpadništva, jer ne
poslušaše i ne primiše reči proroka mojih i zakon moj, koji su proroci propovedali, -
odbaciše."[88]
I ne samo ovim jedinim dokazaću da je zakon prolazan, već je to jasno i iz mnogih drugih
razloga koje navode proroci.
Odgovoriše mu Judeji:
- Zaista, svaki Judejac to zna da će tako biti, ali još nije došlo vreme za Pomazanika. Na to će
im Filosof reći:
- Zašto tako kažete, kada vidite da je Jerusalim razrušen i žrtve su prestale i sve se ispunilo što
su o vama proroci prorekli? Malahija, pak, o vama jasno oglašava: "Niste mi u mojoj volji,
veli Gospod Svedržitelj, i neću primiti žrtava iz vaših ruku, pošto se od istoka sunca do
zapada slavi moje ime među narodima i na svakom mestu se pali tamjan mojemu imenu i
žrtva čista, jer je veliko ime moje među narodima", veli Gospod Svedržitelj.[89] Oni, pak,
rekoše:
- To što govoriš znači: svi narodi biće blagosloveni radi nas i obrezani u gradu Jerusalimu. A
Filosof reče:
- Tako govori Mojsije: "Ako poslušavši mene, budete poslušno u svemu čuvali zakon, biće
međe vaše od mora Crvenoga do mora Filistinskoga i od pustinje do reke Eufrata."[90] I
proroci kliču: "Mi narodi od semena Avramova bićemo blagosloveni, i koje su potomci
korena Jaseova[91] nazvali nadom naroda[92] i koji smo slavom Božijom osvećeni kao svetlost
cele zemlje i svih ostrva"[93] - nezavisno od toga zakona i mesta. Zaharije, naime, kaže: Raduj
se mnogo kćeri Sionska, evo car tvoj ide k tebi, krotak, i jašeći na ždrebetu magarećem,
mladunčetu podjarmljene".[94] I onda: "Istrebiće Jefremovo oružije i konje Jerusalimske, i
navestiće mir narodima, a vlast će mu biti od kraja zemlje do konca vaseljene."[95] Jakov, pak,
reče: "Neće ponestati knezova u kolenu Judinom, ni vođa iz bedara njegovih, dokle ne dođe
onaj za koga se to čuva, i taj je iščekivanje naroda.[96] Kada vidite da se sve to zbilo i izvršilo,
koga drugoga očekujete? Jer Danilo, poučen od anđela, reče: "Sedamdeset će nedelja do
Hristavođe, t. j. četiri stotine i devedeset godina da se zapečati viđenje i proročanstvo.[97] Šta
po vašemu znači gvozdeno carstvo, na koje Danilo[98] pomišlja u onom viđenju?
Odgovoriše oni:
- Rimsko.
Filosof ih tada upita:
- A kamen koji se odvalio od gore bez ruku čovečijih[99] - ko je?
Odgovoriše oni:
- Pomazanik, - pa nastaviše:
- Ako, dakle, priznamo na osnovu proroka i drugih dokaza da je on već došao, kao što ti
kažeš, kako onda Rimsko carstvo dosada drži gospodstvo?
Odgovori Filosof:
- Ne drži više. Prošlo je, naime, kao i sve ostalo prema slici viđenja. Jer naše carstvo nije
rimsko, već Hristovo, kao što prorok kaže: "Bog će nebeski podignuti carstvo koje se doveka
neće rasuti, i njegovo se carstvo neće prepustiti drugome narodu; ono će satrti i razvejati sva
carstva, a samo će stajati va veki.[100] Zar nije hrišćansko carstvo koje se sada naziva
Hristovim imenom? Rimljani su, naime, poštovali idole, a ovi, bilo iz ovoga, bilo iz onoga
naroda i plemena carstvuju u Hristovo ime, kao što izjavljuje, obraćajući vam se, prorok
Isaija: "Ostaviste ime vaše da se njime nasite izabranici moji, a vas će Gospod pobiti, pa one
što njemu služe nazivaće novim imenom koje će biti blagosiljano po celoj zemlji, jer
blagosiljaju Boga istinitog i oni koji se zaklinju na zemlji kunu se Bogom nebesnim[101].
Nije li se izvršilo čitavo predskazanje proroka, jasno kazano o Hristu? Isaija, naime, proriče
njegovo rođenje od device govoreći ovako: "Eto, devica će primiti u utrobu i roditi sina i
nadenuće mu ime Emanuilo, što znači sa nama je Bog"[102]. A Mihej reče: "I ti Vitlejeme,
zemljo Judina,[103] ni po čemu nisi najmanji pod vlašću vođa Judinih, jer će iz tebe izići vođa
koji će biti pastir naroda moga Izraila, njegovo je poreklo iskonsko, od osvita vekova. Stoga
će ih pustiti do roka dok će rodilja roditi"[104]. A Jeremija:
"Pitajte i vidite da li muško rodi? Jer je velik taj dan, nije takvog drugog bilo, i mučan čas
dođe Jakovu i time bude spasen"[105]. Isaija, pak, reče: "Pre nego što porodi ona što je u
porođajnim mukama, pre nego dođe porođaj, izbegne bolove i rodi muško."[106] Opet će na to
Judeji:
- Mi smo od Sima blagosloveno pleme, blagoslovljeni smo od oca našega Noja, a vi niste.
Razlažući im o tome, Konstantin reče:
- Blagoslov oca vašega nije ništa drugo do blagodarenje Bogu, od onoga, pak, ništa ne
proizilazi. Ovako je, naime: blagosloven gospod Bog Simov. A Jafetu, od koga smo mi, kaže:
"Da raširi gospod Bog Jafeta i da se nastani u poljima Simovim."[107]
I tako objašnjavajući im iz proroka i drugih knjiga, nije odustajao dok nisu sami rekli:
- Tako je kako ti kažeš. I opet rekoše:
- Zašto se vi uzdate u čoveka i mislite da ste blagosloveni, a svete knjige proklinju takvoga?
Odgovori Filosof:
- Prema tome da li je David proklet ili blagosloven?
Oni, pak, rekoše:
- Veoma je blagosloven. A Filosof kaže:
- Tako i mi se uzdamo u onoga, u koga i on. Jer je on, naime, kazao u psalmima: "Evo čoveka
mira mojega, u kojega se uzdah"[108]. A taj čovek je Hristos Bog.[109] Ko se, pak, uzda u obična
čoveka, toga i mi smatramo prokletim.
Onda oni pređu na drugi predmet govoreći:
- Kako vi hrišćani, odbacujete obrezivanje, a Hristos ga nije odbacio, već. ga je prema zakonu
izvršio?
Odgovori Filosof?:
- Onaj koji je, naime, prvo rekao Avramu: "Evo postaviću znak zaveta između mene i tebe[110],
taj je došao i ispunio ga čuvajući ga od onoga (Avrama) do ovoga (Hrista), a nadalje nije mu
dao da traje, već. nam je dao krštenje.
Oni, pak, rekoše:
- Kako onda drugi ranije ugodiše Bogu ne primivši toga znamenja[111] nego Avramova?
Odgovori Filosof:
- Nema ni jednog među onima koji bi dve žene imao nego samo Avram. I radi toga obrezuje
njegov ud određujući granice koje dalje neće prestupati, a dajući ostalima) primer prema
prvome Adamovu razdoblju da bi ga sledili. I Jakovu, pak, učini to isto ukočivši mu žilu
njegova stegna[112], zato što je uzeo četiri žene. Ovaj, shvativši uzrok zbog kojega mu je to
učinjeno, dade mu ime Izrail, to jest, um koji vidi Boga.[113] I od tada se više nije približavao
ženi. A Avram toga nije razumeo.
Judeji ga opet upitaše:
- Kako vi, koji se klanjate idolima, mislite da ugađate Bogu?
Odgovori Filosof:
- Najpre se naučite da razlikujete imena, šta je to ikona, a šta je to idol? I ako ste to razumeli
ne napadajte na hrišćane, jer deset značenja ima taj izraz u vašem jeziku. Pitam vas, dakle, ja:
da li je bila slika ona skinija, koju je Mojsije na gori ugledao, i doneo dole i, da li je on sliku
slike umetnički načinio, kako priliči, sliku ukrasa - klince i kože i ćilime i izvrsne heruvime?
Pošto je on to tako učinio da li ćemo vam zbog toga reći da odajete čast i klanjate se drvetu,
kožama i suknima, a ne Bogu, koji je u to vreme pokazao takvu sliku? Isto je i sa
Solomonovim hramom, u kojem su bili prikazani heruvimi i anđeli i mnoge druge slike. Tako,
dakle, i mi, hrišćani, stvarajući ikone Božijih ugodnika, odajemo im čast odvajajući to što je
dobro od slika demona. Svete knjige, naime, kude one koji prinose kao žrtvu sinove svoje i
kćeri nagoveštavajući im gnev Božiji, a druge knjige opet hvale one koji žrtvuju svoje sinove
i kćeri.
Opet mu rekoše Judeji:
- Kako vi upotrebljavajući za hranu svinjetinu i zečevinu[114] ne postupate protiv Božije
zapovedi? Odgovori im:
- Prvi zavet je zapovedao: sve jedite kao zeleno bilje,[115] jer je čistima sve čisto, a kod pogana
se i savest oskvrnila.[116] I Bog u knjizi Bitija veli: "Eto, sve je veoma dobro.[117] Ali vašega
radi lakomstva nešto malo od toga izuzme. Jer pojede rečeno Jakov i nasiti se i odvrgne se
ljubimac[118]. I opet: sedoše ljudi jesti i piti i ustaše igrati[119].
Od mnogo toga mi smo ukratko izložili onoliko samo za sećanje; ko, pak, hoće da traži u
potpunosti ove besede, naći će ih u knjigama njegovim[120], koje je preveo učitelj naš i
arhiepiskop Metodije, brat Konstantina Filosofa, razdelivši ih na osam beseda, i tu ćete videti
snagu reči od Božije blagodati kao plamen koji spaljuje protivnike.
Kada je hazarski kagan sa zapovednicima čuo te slatke i prikladne reči njegove, rekoše mu:
- Od Boga si poslan ovamo za naše uzdanje, od njega si stekao spoznaju svih knjiga, sve si po
redu izlagao dosita nasladivši sve nas medenom slašću reči iz svetih knjiga. Ali mi smo
nepismeni ljudi, pa verujemo tome da je to tako od Boga. Već, ako još više hoćeš dati mir
našim dušama, svaku pouku, za koju te pitamo, objasni nam po redu u pričama.
I onda se raziđoše na počinak.
Kada su se sakupili drugoga dana rekoše mu ovo:
- Pokaži nam, časni mužu, pričama i umnim razmatranjem koja je vera bolja od sviju?
Odgovori im Filosof:
- Dvoje mladenaca bila su kod nekog cara u velikoj časti i veoma voljena. Kada su oni
sagrešili, car ih, izgnavši iz zemlje, protera. Pošto su tamo živeli mnogo godina, izrodiše decu
u bedi. Deca, pak, sastajući se zajedno savetovahu se kojim bi putem opet povratila prvobitno
dostojanstvo. Jedan je od njih ovako govorio, drugi onako, a svaki je drukčije savetovao. Koji
bi savet bio najprikladniji? Zar ne najbolji? Oni, pak rekoše:
- Radi čega tako govoriš? Svako, naime, svoj savet smatra boljim od drugoga. Tako Judeji
svoj smatraju boljim, Saraceni svoj, a drugi - neki drugi. Kaži nam onda, koji treba da
smatramo među ovima za najbolji?
Reći će na to Filosof:
- Oganj kuša zlato i srebro, a čovek razumom odseca laž od istine. Recite mi, dakle: šta je bilo
uzrok prvoga pada? Nije li to posledica gledanja na sladki plod i žudnja za božanstvo?
Oni, pak, rekoše:
- Tako je. Filosof, pak, reče:
- Ako nekome pozli, pošto je meda jeo ili studenu vodu pio, pa dođe lekar i kaže mu: "Pojedi
još više meda i ozdravićeš". A onome što bude vodu pio kazaće: "Napi se studene vode i nag
stani na mraz, pa ćeš ozdraviti". Drugi, pak, lekar kaže ne tako, nego suprotno lečenje
propisuje: postiti pijući umesto meda gorko, a umesto hladnim sagrevati se toplim. Koji,
dakle, od ove obojice veštije leči?
Odgovoriše svi:
- Onaj koji propisuje suprotne lekove. Naime, gorčinom ovoga života treba pohotnu slast
umrtviti, a smernošću oholost suprotnim lečeći suprotnost.
I mi takođe kažemo: da drvo koje prvo trn pusti, docnije će sladak plod roditi. Reći će opet
Filosof?
- Dobro rekoste. U? Hristovu je zakonu oštrina Božijeg života, a onda u večnim
prebivalištima donosi plod stostruko.
Jedan, pak, od njih, savetnik, dobro poznavajući svu saracensku zlobu, zapita Filosofa:
- Reci nam, goste, zašto se vi ne pridržavate Muhameda? On je, naime veoma pohvalio Hrista
u svojim knjigama rekavši da se rodio od device, sestre Mojsijeve, prorok veliki, mrtve
vaskrsavao i svaku bolest celio snagom velikom.[121]
Odgovori mu, pak, Filosof:
- Neka sudi nama obojici kagan. Kaži onda, ako je Muhamed prorok, kako ćemo verovati
Danilu? Jer ovaj reče: "Do Hrista će prestati svako viđenje i proročanstvo".[122] Kako, pak,
može biti prorok taj koji se javio posle Hrista? Ako, naime, nazovemo toga prorokom, tada
Danila odbacujemo.
Rekoše na to mnogi od njih:
Danilo, što je govorio, sa Božijim je nadahnućem govorio, a za Muhameda svi znamo da je
varalica i pogubnik opšteg spasenja, i da su njegove najveće gadosti koje je on izbljuvao
poslužile zlobi i sramotnim delima.
Reče, pak, prvi savetnik od njih saracenskim[123] prijateljima:
- Sa Božijom pomoću ovaj gost svu židovsku oholost oborio je na zemlju, a vašu na drugu
obalu reke prebacio je kao đubre. A onda reče čitavom narodu:
"Kao što je Bog dao caru hrišćanskome vlast nad svima narodima[124] i savršenu mudrost, tako
i veru u njih je ulio, a bez nje niko ne može večnog života doživeti. Bogu neka je slava va
veki. I svi rekoše:
- Amin.
A Filosof reče svima sa suzama:
- Braćo i očevi, prijatelji i deco! Evo Bog je dao razumevanja za sve i dostojan odgovor. Ako
li ima još neko, ko se protivi, neka dođe i ospori ili će u prepirci biti pobijen. Ko se saglasi sa
ovim, neka se krsti u ime svete Trojice. Ko, pak, neće, taj greh nije na meni, a on će uvideti na
sudnjem danu kada će sesti sudija drevni svojim danima i suditi svima narodima kao Bog.[125]
Odgovoriše oni:
- Nismo mi sebi neprijatelji i od današnjeg dana pomalo neka se krsti ko može i hoće
dobrovoljno. A ko se od nas na zapad klanja, ili po židovski moli ili saracenske vere
pridržava, uskoro će smrti primiti od nas.
I tako se raziđoše sa radošću.
A krstilo se njih do dvesta ljudi odbacivši mrske paganske običaje i bezakone ženidbe.
A kagan je napisao caru ovakvo pismo: "Ti si nam poslao, gospodaru, takva čoveka koji nam
je objasnio svetlost hrišćanske vere i rečju i delom, i uverismo se da je to prava vera i
zapovedismo ljudima da se dobrovoljno krste u nadi da ćemo i mi to isto dostići. Svi smo mi,
naime, drugovi i prijatelji tvome carstvu i spremni smo da ti služimo gde će tebi biti potrebno.
Kada je ispraćao Filosofa, kagan mu stade davati mnoge darove, ali on ih ne primi nego reče:
- Daj mi, koliko imaš ovde grčkih zarobljenika; to mi je više od svih darova.
Sakupiše ih tako do dve stotine i predadoše mu i on radosno krene na svoj put.
Kada su došli u bezvodne puste krajeve, nisu mogli podnositi žeđ. A kada su našli vodu u
slatini nisu mogli piti, bila je, naime, gorka kao žuč. Pošto su se svi razišli da traže vodu,
Konstantin reče Metodiju, bratu svome:
- Ne mogu više trpeti žeđ, daj mi zahvati ove vode. Onaj koji je nekada Izrailjćanima
promenio gorku vodu u slatku[126], taj će i nama dati tu utehu.
Zahvatili su i našli da je slatka kao medovina i studena. Napili su se i proslavili Boga, koji
takve stvari čini slugama svojim.
U Hersonu za vreme večere sa arhiepiskopom Filosof reče:
-- Pomoli se za mene, oče, kao što bi to za mene učinio moj otac.
Pošto su ga, pak, neki nasamo upitali zašto to čini, odgovori Filosof:
- Doista, otići će od nas ujutru Gospodu i ostaviti nas.
Tako je i bilo i ove su se reči ispunile. Kod fulskog naroda beše ogromni hrast, srastao sa
trešnjom, pod njim su prinosili žrtve, nazivajući ga imenom Aleksandar, a ženama nisu
dopuštali da se približavaju njemu, da prisustvuju obredu prinošenja žrtava. Kad je Filosof o
tome čuo, potrudi se da dođe do njih i, stavši među njih, reče im:
- Heleni su pošli na večnu muku, jer su se nebu i zemlji, tako velikim i dobrim stvarima kao
Bogu klanjali. A vi, koji se klanjate drvetu, bezvrednoj stvari, namenjenoj za gorenje, kako
ćete izbeći večnog ognja?
Odgovoriše oni:
- Nismo mi to tek odsada počeli činiti, već. smo od otaca preuzeli i preko toga postižemo sve
ono što molimo, a najvažnije što pada obilna kiša. Pa kako ćemo mi to učiniti kada se niko od
naših to nije usudio da učini? Ako bi se neko i usudio da to učini, u tome će času i smrt
uvideti, a mi nećemo videti kiše do kraja života.
Odgovori im Filosof:
- Bog o vama u svetim knjigama govori, a vi, kako se od njega odmećete? Upravo Isaija kliče
u ime Gospoda govoreći: "Idem da sakupim sva plemena i narode, i doći će i videće slavu
moju, i postaviću znak na njih i poslaću one od njih koji su se spasli k narodima u Tarsis, u
Ful[127] i Lud, i u Mosoh i Tovel, i u Jeladu i na daljna ostrva koja nisu čula za ime moje i
razglasiće slavu moju među narodima, kaže Gospod Svedržitelj."[128] I opet: "Poslaću ribare i
lovce mnoge da vas ulove po brdima i kamenitim stenama.[129] Upoznajte, braćo, Boga, koji
vas je stvorio. Evo jevanđelja Novoga zaveta Božija, u kojem ste vi pokršteni.
I tako sladkim rečima nagovori ih i naredi im da poseku drvo i spale ga. Poklonivši se, njihov
starešina priđe, poljubi jevanđelje, a onda i svi ostali. Primivši od Filosofa bele sveće pevajući
uputiše se drvetu, te Filosof uze sekiru, trideset i tri puta udari i naredi svima da ga seku pod
koren i da ga spale. Te iste noći Bog je poslao kišu, i sa velikom radošću proslaviše Boga, a
Bog se tome radovao mnogo.
Filosof, pak pođe u Carigrad, nakon što se sastao sa carem, živeo je daleko od buke moleći se
Bogu i prebivajući u crkvi Svetih apostola. Postoji u Svetoj Sofiji čaša od dragog kamenja,
delo Solomona, na kojoj su židovskim i samarićanskim slovima ispisani stihovi, koje niko
nije mogao ni pročitati ni objasniti. Uzevši nju, Filosof pročita i objasni. Ovakav je, naime,
prvi stih:
"Čašo moja, čašo moja, prorokuj dokle je zvezda. Budi za piće Gospodu, prvencu, koji bdi
noću".
Zatim je drugi stih:
"Da Gospod okusi stvorena je od drveta drugoga:[130] Pi, i opijaj se veseljem, i usklikni:
aliluja!"
I onda treći stih:
"Eto kneza, i ceo sabor ugledaće njegovu slavu, i car David je među njima".
Zatim je napisan broj devet stotina i devetoro. Kad ih je Filosof potanko proračunao, nađe da
je od dvanaeste godine Solomonova carstva do carstva Hristova devet stotina i devet godina. I
to je proročanstvo o Hristu.
Dok se tako Filosof veselio o Bogu, opet prispe drugi posao i trud ne manji od prethodnih.
Rastislav, naime, moravski knez, potstaknut od Boga, pošto se posavetovao sa svojim
knezovima i Moravljanima,[131] uputi poslanstvo caru Mihajlu sa porukom:
"Naši su se ljudi odrekli paganstva i pridržavajući se hrišćanskog zakona, ali mi nemamo
takvoga učitelja koji bi nam na našem jeziku pravu hrišćansku veru objasnio da bi i druge
zemlje videći to nas sledile[132]. Za to pošalji nam, gospodaru, takvog episkopa i učitelja. Jer
od vas polaze uvek na sve strane dobri zakoni."
Car, pak, sazvavši sabor, pozva Konstantina Filosofa i, upoznavši ga sa tom stvari, reče mu:
- Znam da si umoran, Filosofe, ali treba da ti tamo ideš, niko drugi ne može izvršiti taj zadatak
onako kao ti.
Odgovori Filosof:
- Mada mi je telo premoreno i mada sam bolestan, rado idem tamo samo ako imaju slova za
svoj jezik. Car će mu na to reći:
- Moj ded i otac moj i mnogi drugi tražili su to i nisu našli, kako bih onda ja mogao da ih
pronađem?[133]
A Filosof reče:
- Ko može na vodi besedu napisati[134] ili[135] ime jeretika za sebe steći?
Odgovori mu car opet sa svojim ujakom Vardom:[136]
- Ako ti hoćeš Bog ti to može dati, koji daje svima što ga mole ne sumnjajući[137] i koji otvara
onima što kucaju.[138]
Filosof onda otide i po svom starom načinu oda se molitvi zajedno sa svojim saradnicima i
uskoro mu se javi Bog, koji uvek posluša molitvu slugu svojih. I tada sastavi slova i poče
pisati jevanđeljsku besedu:
"U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč"[139] i ostalo. Car se tome obradovao i
zajedno sa svojim savetnicima proslavio je Boga, te pošalje njega sa mnogim darovima,
napisavši Rastislavu ovu poslanicu:
"Bog, koji hoće da svako dođe do spoznaje istine[140] i da se podigne na veće dostojanstvo,
videvši tvoju veru i podvig, učinio je i sada u naše doba otkrivši slova za vaš jezik, što nije
bilo davano nego samo u prvobitno doba, da se i vi pridružite velikim narodima koji slave
Boga na svome jeziku. I eto poslali smo tebi onoga kome se Bog javio, muža čestita i
blagoverna, veoma učena i filosofa. Eto, primivši taj dar, veći i dostojniji nego sve zlato i
srebro i drago kamenje i prolazna bogatstvo, žurno pođi sa njime da učvrstiš to delo i svim
srcem potražiš Boga, te ne odbacuj opštega spasenja, nego sve pokreni da se ne zalenje, već
da se prihvate pravoga puta, da i ti, koji si ih doveo svojim podvigom do spoznaje Boga,
primiš svoju platu za to u ovom veku i u budućem za sve te duše koje će verovati u Hrista
boga našega odsada pa doveka, i da ostaviš spomen o sebi budućim pokoljenjima, poput
Konstantina, cara velikoga.[141]
Kada je Konstantin stigao u Moravsku, sa velikom počašću primio ga je Rastislav i, sabravši
učenike, predade mu da ih uči. Ovaj je ubrzo preveo sve crkveno bogoslužje i naučio ih
jutarnjoj, časovima, večernjoj, povečerju i tajnoj službi.[142] I otvoriše se, po rečima proroka,
uši gluvih da čuju reči Pisma i jasan posta jezik mutavih.[143] A Bog se mnogo tome veselio, a
đavo bi posramljen.
Pošto se Božija nauka širila, iskonski zlobni zavidljivac, prokleti đavo, nije mogao podneti to
dobro, te uđe u svoje sudove i poče mnoge buniti govoreći im:
- Ne slavi se Bog ovim. Ako bi, naime, njemu to ugodno bilo, zar nije mogao učiniti da bi oni,
ispočetka[144] pišući svoje besede slovima, slavili Boga? On je izabrao samo tri jezika:
jevrejski, grčki i latinski, na kojima se dostoji slavu Bogu odavati.
To su bili latinski i franački arhijereji sa sveštenicima i učenicima koji su tako govorili.
Stupivši sa njima u borbu, kao David sa tuđinima, pobeđujući ih rečima Pisma, nazove ih
trojezičnicima, jer je tako Pilat napisao na natpisu Gospodnjem.[145]
I nisu samo to govorili, nego su učili i drugim bezobrazlucima govoreći: da pod zemljom žive
ljudi velikih glava i da su svi gmizavci tvorevine đavola; i ako ko ubije zmiju, otpustiće mu se
radi toga devet grehova: ako li ko ubije čoveka, tri meseca neka pije iz drvene čaše i ne dotiče
se staklene;[146] i nisu zabranjivali prinositi žrtvu po starom običaju, niti sklapati divlje
brakove.
On je sve to kao trnje posekao i spalio ognjem propovedi govoreći:
- Prorok veli o tome: "Prinesi Bogu žrtvu zahvalnošću i podaj Višnjem molitve svoje.[147] A
ženu mladosti svoje ne otpuštaj, ako je, naime, zamrzivši, otpustiš, sramota će pokriti tvoju
pohotu,[148] - kaže Gospod Svedržitelj. I čuvajte se u duhu vašem i da niko od vas ne napusti
žene svoje mladosti. Činili ste ono što mrzeh, jer je Bog bio svedok između tebe i žene
mladosti tvoje, koju si napustio, a ona ti je drugarica i žena zakletve tvoje."[149] I u jevanđelju
kaže:
"Čuli ste šta je rečeno starima: ne činite preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na
ženu sa pohotom, već je učinio preljubu u srcu svojemu."[150] I opet: "Kažem vam da svaki
koji pusti ženu svoju, ako ne iz razloga njezine nevere, - navodi je te čini preljubu. I koji
raspuštenicu uzme-preljubu čini".[151] I apostol[152] reče: "Što je Bog sastavio, čovek da ne
rastavlja".[153]
I tako je proveo u Moravskoj četrdeset meseci, te krene da posveti svoje učenike.[154] Na tome
putu ga primi Kocelj, knez panonski,[155] i veoma zavoli slovensko pismo i izuči ga i dade do
pedeset učenika da se nauče tome, te mu ukaže velike počasti i isprati ga dalje.
Nije on uzeo ni od Rastislava, ni od Kocelja, ni zlata, ni srebra, niti drugih stvari, nego je
izlagao jevanđeljsku reč bez naplate, i samo isprosi od obojice devet stotina zarobljenika i
oslobodi ih.
Kada je on bio u Veneciji, sakupiše se protiv njega episkopi, popovi i crnorisci kao vrane na
sokola, i podigoše trojezičku jeres govoreći:
- Čoveče, kaži nam, kako si ti sada stvorio Slovenima knjige i učiš po njima, što do sada niko
nije izumeo, ni apostoli, ni rimski papa, ni Grigorije Bogoslov, ni Jeronim, ni Avgustin? Mi,
pak, znamo samo tri jezika, na kojima dostoji u knjigama slaviti Boga - jevrejski, jelenski i
latinski.
Odgovori im Filosof:
- Ne pada li kiša od Boga na sve podjednako? Ili sunce ne sija takođe za sve?[156] Zar ne
udišemo vazduh svi jednako? Kako se, dakle, ne stidite da priznate samo tri jezika, a za sve
druge narode i plemena hoćete da budu slepi i gluhi? Kažite mi, da li Boga smatrate tako
nemoćnim da to ne može dati, ili tako zavidljivim da to neće? Mi, pak, poznamo više naroda
koji su vični knjizi i Bogu odaju slavu svaki na svome jeziku. A upravo su to ovi: Jermeni,
Persijanci, Avazgi, Iverci, Sugdi, Goti, Obri, Tursi, Hazari, Arabljani, Egipćani i Sirci[157] i
mnogi drugi. Ako li na osnovu toga nećete da razumete, tada bar iz svetih knjiga upoznajte
sudiju. David, naime, kliče govoreći:
"Pojte Gospodu, sva zemljo, pojte Gospodu pesmu novu[158]. I opet: "Uskliknite Gospodu, sva
zemljo, pojte i veselite se i zapevajte";[159] i na drugom mestu: "Sva zemlja neka se pokloni
tebi i poje tebi, i neka poje imenu tvojemu, Višnji".[160] I dalje: "Hvalite Boga svi narodi i
proslavite ga svi ljudi.[161] I sve što diše neka hvali Gospoda."[162] I u jevanđelju je rečeno: "A
kolike ih je primio dade im vlast da budu sinovi Božiji".[163] I opet u istome: "Ne molimo, pak,
samo za njih, nego i za one koji u mene poveruju njihove reči radi da svi jedno budu, kao ti,
oče, što si u meni i ja u tebi."[164] Matej, pak, veli: "Dana mi bi svaka vlast na nebu i na zemlji.
Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime oca i sina i svetoga Duha učeći ih da čuvaju
sve što sam vam zapovedao; i evo ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka. Amin."[165] I
Marko opet: "Pođite u čitav svet i propovedajte jevanđelje svakome stvorenju. I ko bude
verovao i krstio se, spasen će biti, a ko neće verovati biće osuđen. A znaci onima koji veruju
biće ovi: imenom će mojim isterivati đavole, govoriće novim jezicima".[166] Kažem, pak, i
vama učiteljima zakona: "Jao vama književnici i fariseji, licemeri, što ljudima zatvarate
carstvo nebesko, jer vi ne ulazite, niti puštate da uđu oni koji bi hteli."[167] I opet: "Jao vama
književnici što uzeste ključ od spoznaje: i sami ne uđoste i one što hoće da uđu
sprečavate."[168] A Korinćanima Pavle reče: "Hteo bih da svi govorite jezike, a još više da
prorokujete:
jer je veći onaj koji prorokuje nego li koji govori jezike, osim ako ne tumači da bi i crkva od
toga primila korist. A sad, braćo, ako dođem k vama jezike govoreći, kakvu ću korist učiniti
ako vam ne govorim radi jasnoće i razumevanja, ili proročanstva ili za pouku? Čak i bezdušne
stvari koje daju glas, bilo svirala, bilo gusle, ako ne pokaže razlike u zvuku, kako će se
razumeti šta se svira ili gudi? Jer, ako truba da nerazgovetan glas, ko će se spremati na boj?
Tako i vi ako nerazumljivu reč rečete jezikom, kako će se razumeti šta govorite? Jer ćete
govoriti u vazduh? Koliko je različitih reči u svetu, i ni jedna od njih nije bez značenja. Ako
ne znam smisao govora, biću za onoga koji mi govori sličan varvarinu,[169] i onaj koji govori
varvarin za mene. Tako i vi, budući da se starate za duhovne darove u korist crkve, molite da
bi ih imali u izobilju. Stoga koji govori jezikom neka se moli da tumači. Ako se na tuđem
jeziku molim, duh moj se moli, a um moj ne daje ploda. Šta je dakle? Moliću se duhom, a
moliću se i umom; pevam duhom, pevam i umom. Ako blagosiljaš duhom, kako će onaj koji
stoji na mestu nerazumnoga reći amin na tvoju molitvu kada ne razume šta govoriš? Ti,
naime, dobro slaviš, ali se drugi ne izgrađuje. Zahvaljujem Bogu mojemu, bolje od svih vas
govorim jezike. Ali u crkvi volim pet reči umom svojim reći da i druge poučim, nego li
hiljade reči na jezicima. Braćo, ne budite deca po umu, nego prema nevaljalstvu i budite deca,
a razumom budite savršeni. U zakonu je, kao što znate, napisano: drugim jezicima i drugim
usnama govoriću narodu ovome, i ni tako me neće poslušati, - govori Gospod.[170] Stoga jezici
nisu za vernike, nego za nevernike, a proroštvo nije za nevernike, već za vernike. Ako se,
dakle, skupi crkva sva zajedno i svi govore jezicima, a dođe neko ko ne razume neće li reći da
ste pobesneli? Ako li svi prorokuju i dođe neko ko nije upućen ili ne veruje, svi će ga
razobličiti i svi će ga ispitivati i tajne će srca njegova izići na videlo, i tako će se, pavši ničice,
pokloniti Bogu i ispovediti: zaista je Bog među vama. Šta je onda braćo? Kada se sastajete
svako od vas ima psalam, ima pouku, ima otkrivenje, ima jezik, ima kazivanje, a sve neka
bude za izgrađivanje. Ako li ko govori jezike, neka govore dvojica ili trojica i to po redu, a
jedan da tumači. Ako li ne bude tumača, neka ćuti u crkvi, a sebi da govori i Bogu. A proroci,
pak, dva ili tri da govore, a drugi da objašnjavaju. Ako li se javi otkrivenje nekome drugome
od prisutnih neka prvi ućuti. Jer možete prorokovati svi, jedan po jedan, da se svi pouče i da
svi dobiju utehu. Duhovi se proročki pokoravaju prorocima, jer Bog nije Bog nereda, nego
mira.
[Kao što je u svim crkvama svetih, žene vaše treba da ćute, jer nije im rečeno da govore, nego
da budu poslušne, kao što i zakon kaže. Ako li hoće da se čemu nauče, kod kuće muževe svoje
neka pitaju; jer ne priliči da žena u crkvi govori. Da li je od vas reč Božija pošla? Ili se nađe
samo kod vas? Ako ko misli da je prorok ili duhovan, neka razume šta vam pišem,][171] jer su
to Gospodnje zapovesti. Ako li ko ne razume, neka ne razume. Stoga, braćo, starajte se da
prorokujete, ali ne branite i govoriti jezicima. I sve neka bude lepo i uredno.[172] I opet veli:
"Svaki jezik da| ispoveda da je gospod Isus Hristos u slavu Bogu ocu. Amin."[173]
I ovim rečima i mnogim drugim posrami ih i otide napustivši ih.[174]
Kada je rimski papa saznao o njemu, pošalje po njega. I kada je došao u Rim, sam apostolski
namesnik Hadrijan[175] iziđe njemu u susret sa svima građanima noseći sveće, jer se doznalo
da on nosi mošti svetog Klimenta, mučenika i pape rimskoga. I Bog odmah učini preslavna
čudesa zbog njega: tu, naime, jedan nemoćan čovek bi isceljen, i mnogi se drugi isceliše od
različitih bolesti, te i zarobljenici koji su prizvali Hrista[176] i svetog Klimenta oslobodiše se iz
ruku onih koji su ih zarobili.
Papa, pošto je primio knjige slovenske,[177] osveti ih i stavi ih u crkvu Svete Marije, što se
nazva Fatne[178] (Jaslice), i pevaše nad njima svetu liturgiju. Zatim papa naredi dvojici
episkopa Formozu i Gondrihu[179] da posvete slovenske učenike. I prilikom posvećenja pevali
su liturgiju u crkvi svetoga apostola Petra na slovenskom jeziku. Drugoga dana pevaše u crkvi
svete Petronile, a trećega dana u crkvi svetoga Andreje, a zatim opet u crkvi velikog učitelja
vaseljenskog Pavla apostola pevali su svenoćno bdenje slaveći Boga na slovenskom, ujutro
opet liturgiju nad svetim njegovim grobom, u čemu su sudelovali episkop Arsenije, jedan od
sedmorice episkopa, i Anastasije bibliotekar.[180]
A Filosof sa učenicima svojim neprestano u molitvama za to odavaše hvalu Bogu. A Rimljani
su stalno dolazili k njemu, raspitujući ga o svemu i dobivajući od njega dvostruko i trostruko
objašnjenje, [te su se sa radošću vraćali natrag svojim domovima.][181] A neki Židov koji je
takođe dolazio i sa njim se prepirao jednom mu reče:
- Nije još po računu vremena došao Hristos, za koga knjige i proroci kažu da će se roditi od
device.
Ali Filosof, izračunavši mu sve godine od Adama po pokolenjima, objasni podrobno da je
došao i da je toliko godina prošlo otada dosada, te naučivši ga, otpusti.
Onda su ga snašle mnoge tegobe i poče da poboljeva. I pošto je mnogo dana podnosio muke
bolesti, jedanput privideo mu se Božiji lik, te poče ovako pevati:
- Zbog onih koji su mi rekli: "U dom gospodnji uđimo, - razveselio se duh moj i srce moje
obradovalo."[182]
I obukavši se u svečane rize, provede tako ceo dan radostan govoreći:
- Odsada nisam sluga ni caru, niti bilo kome drugome na zemlji, nego samo Bogu
Svedržitelju. Nisam bio i bih i jesam večno. Amin.
A sutradan obuče se u svetu monašku shimu pridruživši svetlost k svetlosti[183] i nadene sebi
ime Kiril. I u toj shimi ostao je pedeset dana.
I kada se približi čas da se upokoji i preseli u večna prebivališta, podigne ruke svoje k Bogu i
pomoli se sa suzama govoreći ovako:
"Gospode Bože moj,
koji si sve anđelske redove i bestelesne sile stvorio,
a nebo razapeo[184] i zemlju osnovao[185]
i ove stvari iz nebitija u bitije doveo,[186]
koji svagda poslušaš one koji ispunjavaju volju tvoju
i koje se boje tebe
i čuvaju zapovedi tvoje,
poslušaj moju molitvu
i sačuvaj tvoje verno stado
za koje si postavio mene,
nevrednog i nedostojnog raba tvoga.
Izbavljaj sve od makakve bezbožne i paganske zlobe
od makakvog mnogorečitog i hulnog jeretičkog jezika
koji hulu govori protiv tebe,
pogubi trojezičku jeres,
i podiži crkvu svoju množeći,
i okupi sve u jednom duhu,
i učini od njih uzorne ljude[187]
koji jedinstveno misle o istinitoj veri tvojoj i
pravom ispovedanju,
i udahni u srca njihova reč tvoje nauke,
jer je to tvoj dar.

Ako si nas nedostojne primio

za propovedanje Jevanđelja Hrista tvoga,
onda one koji usrdno rade na dobrim delima
i koji čine ono što je tebi ugodno,
a koje si meni bio dao,
tebi kao tvoje predajem:
upravljaj njima svojom moćnom desnicom
i pokri ih krovom krila tvojih[188]
da svi hvale i slave ime tvoje,
oca i sina i svetoga Duha.
Amin.
Onda je sve izljubio svetim celovom i rekao:
- Blagosloven Bog, koji nas ne dade kao lovinu zubima nevidljivih neprijatelja naših da nas
rastržu, nego mrežu njihovu rastrže i izbavi nas da ne
istrunimo.[189]
I tako usni o Gospodu, imajući četrdeset i dve godine, četrnaestoga dana meseca februara,
drugoga indikta od stvorenja ovoga sveta šest hiljada tri stotine sedamdeset i sedme
godine.[190]
I zapovedi apostolski namesnik svima Grcima koji su bili u Rimu, a takođe i Rimljanima da,
sakupivši se sa svećama, pevaju nad njim i da mu učine sprovod onako kako bi učinili svome
papi. Tako je i bilo.
Onda Metodije, brat njegov, zamoli apostolskog namesnika govoreći:
- Mati nas je zaklela da kad jedan od nas Prvi na Sud pođe, neka drugi prenese brata u svoj
manastir i tu ga pokopa.
Papa, pak, naredi da ga polože u les i zakuju željeznim klincima, i tako ga je držao sedam
dana dok se spremalo za put.
A rekoše apostolskom namesniku rimski episkopi:
- Budući da je njega koji je prošao mnoge zemlje Bog doveo ovamo i ovde dušu njegovu
primio, ovde treba da bude i pokopan kao častan muž.
I reče apostolski namesnik:
- Radi svetosti njegove i ljubavi, uprkos rimskom običaju, pokopaću ga u mojoj grobnici u
crkvi Svetoga apostola Petra.
Tada kaže brat njegov:
- Pošto ne poslušaste mene, i ne dadoste ga to, ako vam je drago, neka leži u crkvi Svetoga
Klimenta, sa kojim je ovamo i došao.
I naredi apostolski namesnik tako učiniti. I kada su se ponovo sakupili svi episkopi i
crnorisci,[191] u želji da ga sprovedu sa počašću i pokopaju ga episkopi rekoše:
- Otkucajmo kovčeg da vidimo da li je još čitav ili mu se već nešto počelo oduzimati.[192]
I trudiše se mnogo, ali nisu mogli otkovati po Božijoj volji. I tako ga zajedno sa kovčegom
položiše u grobnicu sa desne strane oltara u crkvi Svetoga Klimenta gde se onda počeše
mnoga čudesa zbivati. Videći to Rimljani još više počeše držati do njegove svetosti i časti, i
naslikavši ikonu njegovu nad grobom[193] njegovim, počeše nad njim paliti sveću, danju i
noću, hvaleći Boga koji tako proslavi one što njega slave. Njemu, naime, neka je slava i čast i
poštovanje u veki vekova. Amin.
Napomene
1. Naslov navodimo prema rukopisu Moskovske duhovne akademije. U tekstu kod Vladislava
Gramatika iz 1469. godine stoji: - Uspomena i žitije blaženoga učitelja našega, Konstantina
Filosofa, prvog prosvetitelja Slovena.
2. "Blagoslovi oče" je uobičajeno obraćanje igumanu pre čitanja žitija ili propovedi.
3. Prorok Joil II 13: Psalmi CX 4. i dr.
4. Pavlova I Timotiju II 4.
5. Prorok Jezekilj XXXIII 11.
6. Jovan X 3.
7. Jovan X 27-28.
8. Knjiga Varuha IV 1. 2.
9. Pavlova I Korinćanima XI I.
10. Drungarij pod strategom - vizantijski vojni zapovednik neposredno potčinjen zapovedniku
vojne oblasti - "teme".
11. Na sud Božiji - kad je bio na samrti.
12. Vizantijski car se smatrao idealnim vladarem svih hrišćana.
13. I Mojsijeva II 20.
14. Priče Solomunove VI 20.
15. Priče Solomunove VI 23.
16. Priče Solomunove VII 4.
17. Knjiga Premudrosti Solomunove VII 89.
18. Knjiga Premudrosti Solomunove VIII 29. X 9.
19. U rukopisu Vladislava Gramatika: vanrednom brzinom pamćenja.
20. U rukopisu Vladislava Gramatika: kraguj - vrsta sokola.
21. U rukopisu Vladislava Gramatika: ništa.
22. Istorijska istočnjačka legenda o svetome Plakidi, koja je negde u VIII veku prenesena u
Rim. Tu se misli na obraćanje u hrišćanstvo Jevstahija Plakidi pomoću čuda sa jelenom.
23. U rukopisu Vladislava Gramatika: osujeti.
24. Grigorije Bogoslov-Nazijanski jedan od najvećih crkvenih otaca u IV veku (330-390.
posle Hrista).
25. U rukopisu Vladislava Gramatika: tako se zaklinjaše.
26. Psalmi CXLIV 19.
27. Teoktist je bio logotet (kancelar) carice Teodore, koja je od 842-856. godine vladala
umesto maloletnog sina Mihaila, kome je 842. bilo svega tri godine. Jasno je da je to netačna
primedba i da Konstantin nije mogao učiti zajedno sa njim.
28. Knjiga premudrosti Solomunove IX 1.
29. Knjiga premudrosti Solomunove IX 4.
30. Knjiga premudrosti Solomunove IX 5; Psalmi CXV 6.
31. Pisac žitija se obilno služi navodima raznih knjiga Svetog pisma. Govoreći o
verodostojnosti izvora prof. Grivec ističe da je dubina izvornih misli u ovom delu nesumnjivo
istorijska slika Konstantinove učenosti.
32. Solunski nadbiskup Lav bio je veliki matematičar i oko 843. godine profesor carskog
univerziteta u Carigradu.
33. Fotije, poznata istorijska ličnost, najveći vizantijski naučnik IX veka, kasnije carigradski
patrijarh.
34. U rukopisu Vladislava Gramatika: zlobi.
35. U rukopisu Vladislava Gramatika: težeći i radeći jedino na tome.
36. Pradedovsku čast - odnosi se na praoca Adama i na ono njegovo dostojanstvo i ugled što
je imao pre greha.
37. Bosfor.
38. Verovatno je zbog toga i dobio naziv Konstantin Filosof u najstarijim slovenskim i
latinskim izvorima.
39. Jovan ikonoborački patrijarh (832-843) koga je svrgao carigradski sinod.
40. Kod Vladislava Gramatika: sa patricijima.
41. Legenda o solunskom hrišćaninu - mladiću Nestoru kaže da je u dvoboju savladao jačeg
paganskog Rimljanina.
42. II Mojsijeva XX 4.
43. Agareni i Saraceni je srednjovekovni naziv za Arabljane koji su prema I Mojsijevoj knjizi
XVI potomci Abrahamove sluškinje Agare. Agareni se zovu i Izmailćani, pošto su potekli od
Izmaila, sina Abrahama i Agare.
44. "Tri" kamena su slika svete Trojice, ali se ne zasniva na Svetom pismu koje govori o pet
kamenova: I knjiga o carevima XVII 40.
45. Asikrit - dvorski sekretar.
46. Radi jasnoće konteksta ovo mesto je prevedeno prema opširnijem odlomku teksta
Vladislava Gramatika, jer skraćeni i pojednostavljeni tekst rukopisa Moskovske duhovne
akademije iz sredine XV veka ništa ne olakšava objašnjenje samog sadržaja, te je prema tome
teško pretpostaviti da bi to bio prepis starijega predloška bolje redakcije.
47. U tekstu Vladislava Gramatika: pučina.
48. Prorok Isaija LIII 8.
49. Kod Vladislava Gramatika: pučinu.
50. Koran, sura XIX 17.
51. Luka VI 27-29; Matej V 44.
52. Luka VI 28.
53. Jovan XV 13.
54. U ovoj priči, naročito u njenim završnim rečima, bolje nego na drugim mestima ispoljeno
je Konstantinovo ubeđenje u prevashodstvo grčke kulture nad arapskom.
55. Kalif na arapskom Emir-Al-Mumenin, što odgovara grčkome amerumnes, otuda se javlja i
u slovenskim tekstovima žitija: bogatstvo mnogo amerumnino.
56. Marko XVI 18.
57. Matej VI 34.
58. Psalmi LIV 23.
59. I Petrova V 7.
60. Olimp je planina u Maloj Aziji u blizini Carigrada, u IX veku veliki monaški centar.
61. Hazari su od VII-XI veka imali veliku državu od Hersona do Kavkaza, Kaspijskog mora i
Urala. Jevreji su kod njih uživali veliki ugled u IX veku. Hazarski vladar prešao je u VIII
veku na jevrejsku veru.
62. Matej X 10.
63. Starosedelačka grčka kolonija na Krimu. U Hersonu je Konstantin morao da sačeka
pogodno vreme za plovidbu po Crnome moru, a podatak o učenju jezika i književnosti
upućuje da je verovatno tu proboravio više meseci.
64. Moguće je da autor "žitija" tu misli na prevod hebrejske gramatike na grčki jezik, ali to
nije jasno.
65. Jedan deo Samarićana nastanio se na Krimu zajedno sa Židovima u vreme progona od
strane vizantijskih vlasti oko 723.
66. Većina naučnika pod ovim izrazom podrazumeva gotska slova.
67. Sveti Kliment je rimski papa za vreme cara Trajana u II veku, docnije poslan u okolinu
Hersona, mučenički je udavljen u moru, premda su ti istorijski izvori VI veka dosta
nepouzdani.
68. Pronalazak moštiju svetoga Klimenta opisao je sam Konstantin na grčkom jeziku, o čemu
svedoči pismo bibliotekara Anastazija episkopu Gauderiku. Moguće je da se slovenski prevod
toga opisa sačuvao u tzv. "Hersonskoj legendi".
69. Mađari u doba njihove seobe kroz Južnu Rusiju.
70. Danas Azovsko more.
71. Kaspijska vrata bila su, po mišljenju većine slavista, kod grada Derbenta, gde je bila letnja
rezidencija hazarskog kana.
72. Kagan - mongolska titula vladara koju su upotrebljavali Avari i Hazari; isti izraz na
turskom chakan, chan, bio je upotrebljen kod Tatara.
73. Kod Vladislava Gramatika još stoji: Boga koji je svu tvar stvorio Rečju.
74. Psalmi XXXII 6.
75. Prorok Isaija XLVIII 12. 16.
76. II Mojsijeva XIX 16 i dr.
77. II Mojsijeva XXXIV 9.
78. Židov Akvila u II veku ropski je preveo Stari zavet na grčki jezik, pa i ovo mesto: "u
unutrašnjosti", koje pravilno treba da glasi "među nama".
79. I Mojsijeva IX 9.
80. I Mojsijeva IX 3-6.
81. I Mojsijeva XVII 3-17.
82. Prorok Jeremija XI 2-4.
83. I Jakovljeva II 23; prorok Isaija XLI 8 i dr.
84. I Mojsijeva IX 16.
85. Prorok Jezekilj XI 19; XXXVI 26.
86. Prorok Jeremija XXXI 31-33.
87. Prorok Jeremija VI 16-18.
88. Prorok Jeremija VI 19.
89. Prorok Malahija I 10-11.
90. V Mojsijeva XI 22-24.
91. Prorok Isaija XI 1.
92. I Mojsijeva XLIX 10.
93. Prorok Isaija XLIX 1. 6.
94. Prorok Zaharije IX 9.
95. Prorok Zaharije IX 10.
96. I Mojsijeva XLIX 10.
97. Prorok Danilo IX 24.
98. Prorok Danilo II 40.
99. Prorok Danilo II 45.
100. Prorok Danilo II 44.
101. Prorok Isaija LXVI 15-16.
102. Prorok Isaija VII 14.
103. Tako Matej II 6; prorok Mihej V 2.
104. Matej II 6, prorok Mihej V 2-3.
105. Prorok Jeremija XXX 6-7.
106. Prorok Isaija LXVI 7.
107. I Mojsijeva IX 27.
108. Psalmi HL 10.
109. Pogrešno: taj čovek je hinavski prijatelj.
110. I Mojsijeva IX 12. To je bilo rečeno Noju a ne Abrahamu.
111. Krštenja.
112. I Mojsijeva XXXII 25-32.
113. Crkveni oci često ponavljaju to tumačenje što se zasniva na netačnoj etimologiji.
114. III Mojsijeva XI 6. 7; V Mojsijeva XIV 7. 8.
115. I Mojsijeva IX 3.
116. Pavlova Titu I 15.
116. Pavlova Titu I 15.
117. I Mojsijeva I 31.
118. V Mojsijeva XXXII 15.
119. II Mojsijeva XXXII 6.
120. Konstantinovim.
121. Koran, sura III 35. XIX 27. III 48.
122. Prorok Danilo IX 24.
123. Saracenskim prijateljima - židovskim prijateljima u tekstu Vladislava Gramatika.
124. Ideja istočnog hrišćanskog carstva izražena je u duhu Konstantinovog rodoljublja.
125. Prorok Danilo VII 9. 10.
126. II Mojsijeva XV 23-25.
127. Tako je u izvornom hebrejskom tekstu, grčki je prevod Fud, te bi se iz toga moglo
zaključiti da je Konstantin poznavao i upotrebljavao i hebrejske izvore.
128. Prorok Isaija LXVI 18-19.
129. Prorok Jeremija XVI 16.
130. Nejasan tekst. Gornji prevod odgovara smislu prevoda Ler-Slavinskog. Isto bi se moglo
razumeti i kao: - da Gospod okusi tvorevinu - plod drugog drveta tj. vinove loze.
131. Rastislav, knez moravski od 846-870. Hrišćanstvo je u Moravskoj nesumnjivo poteklo
još početkom IX veka za vreme kneza Pribine.
132. Na mnogim mestima oba žitija ispunjena je ideja panslavizma.
133. Slovenske besede Grci su pisali vrlo oskudno sa grčkim slovima, kao što su i na Zapadu
sa latinskim (Frižinski odlomci).
134. Prevod grčke poslovice.
135. Većina rukopisa ima veznik I, a u "moskovskom" je Š.
136. Varda - brat careve regentkinje Teodore, ujak maloletnog cara Mihaila III.
137. Matej XXI 21. 22.
138. Matej VII 7. 8.; Luka XI 9.
139. Jovan I 1. Prihvaćeno je uglavnom mišljenje među slavistima da je Konstantin pred svod
odlazak u Moravsku preveo bar one delove Svetog pisma koji su bili potrebni za
propovedanje hrišćanske vere.
140. I Pavlova Timotiju II 4.
141. Konstantin.
142. Tajna služba - mystice leiturgia - liturgija.
143. Prorok Isaija XXXV 5; XXXII 4.
144. Isprva, kao što stoji u moskovskom rukopisu XV veka, misli se na narodne liturgije koje
su nastajale samo u prvim vekovima.
145. Trojezičnici ili pilatnici - pristalice jedne jeresi.
146. Sujeverja ove vrste nisu tako strašna i još do nedavno postojala su kod Belorusa.
147. Psalmi XLIX 14.
148. Prorok Malahija II 5.
149. Prorok Malahija II 14-16. Ova oba mesta iz proroka Malahije su nešto izmenjena.
150. Matej V 27-28.
151. Matej V 32.
152. Pravilno: Hristos.
153. Matej XIX 6.
154. Solunska braća proboravila su u Moravskoj oko tri i po godine sigurno negde do
polovine 866. god. Svakako jedan od razloga njihovog odlaska u tom momentu bio je rat
nemačkog kralja Ludvika sa Rastislavom.
155. Panonski knez Kocelj bio je sin kneza Pribine koga je potisnuo oko 833. godine
moravski knez Miomir, a Kocelja je postavio posle nekoliko godina da vlada Panonijom
nemački kralj Ludvik.
156. Matej V 45.
157. Jovan Zlatousti u objašnjenju svetoga Jovana navodi:
Sirce, Egipćane, Indijce, Persijance, Etiopljane i mnoge druge narode koji su preveli na svoj
jezik njegovo učenje i naučili da mudruju mada su varvari. U većini rukopisa stoji: Tursi a u
nekima i Turci. Šafarik pretpostavlja i mogućnost nastanka tog izraza iz prvobitnog gotoi ti
rusi (rg>si?) smatrajući da naziv "rusi" na ovom mestu, kao i u VIII glavi ne označava
Slovene Ruse nego Varjage - Ruse u Taurima, ili se tu možda čak podrazumevaju Ursilinzi;
Avazgi - kavkaski narod; Iverci tj. Gruzini koji su imali hrišćansku kulturu i narodnu liturgiju;
Sugdi - armensko pleme na Krimu, nekad nastanjeno u oblasti današnjega mesta Sudak. Grčki
letopisci tvrde da su Sugdaiti sredinom VI veka živeli pored Kaspijskog mora. Ime Tursi je
teško tačnije odrediti.
158. Psalmi XCV 1.
159. Psalmi LXV 4.
160. Psalmi LXV 4.
161. Psalmi CXVI 1.
162. Psalmi CL 6.
163. Jovan I 12.
164. Jovan XVII 20-21.
165. Matej XXVIII 18-20.
166. Marko XVI 15-17.
167. Matej XXIII 13.
168. Luka XI 52.
169. Varvarin upotrebljen je u ovom tekstu prvenstveno da označi ne Grka, prema tome
čoveka koji govori nerazumljivim i nejasnim jezikom.
170. Prorok Isaija XXVIII 11.
171. Odlomak u zagradama postoji samo u rukopisu Vladislava Gramatika, a verovatno nije
postojao u protografu žitija, jer pitanje ponašanja žena u crkvi nije u sadržajnoj vezi sa
predmetom disputa, te je verovatno uneseno u kasniji spisak prema tekstu Apostola I Pavlova
Korinćanima XIV.
172. I Pavlova Korinćanima XIV 5-25; 39-40.
173. Pavlova Filibljanima II 11.
174. Matej XVI 4.
175. Hadrijan II je bio ustoličen 14. decembra 867.
176. Samo u rukopisu Vladislava Gramatika.
177. Verovatno je ceo slovenski misal (delimično sačuvan u Kijevskim listićima) po rimskom
obredu.
178. Praesepe. Maria Maggiore.
179. Episkop Formos se početkom 868. vratio iz Bugarske, on nije bio naklonjen slovenskom
bogosluženju na grčkom. Episkopa Gauderiha oslobodio je Hadrijan II iz zarobljeništva cara
Ludovika II.
180. Bibliotekar Anastazije, kao i njegov stric - episkop Arsenije, bio je veliki diplomata,
uživao je veliki uticaj na papu Hadrijana II.
181. Samo u rukopisu Vladislava Gramatika.
182. Psalmi CXXI 1. XV 9.
183. Hrišćanski Grci su monaški zavet smatrali za drugi krst. Taj krst su nazivali phos,
photismos, luč, svetlost; te je i Ćirilo, kad se zamonašio, primio drugi krst.
184. Psalmi CIII 2.
185. Psalmi CI 26; CIII 5; CXVIII 90.
186. Iz liturgije Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog.
187. I Petrova II 9. u liturgiji svetog Vasilija.
188. Psalmi LX 5.
189. Psalmi CXXIII 6-7.
190. Kad je umro 869. bilo mu je 42 godine, znači da je rođen 826. ili 827. godine.
191. U rukopisu Vladislava Gramatika: sa svim narodom.
192. Raspadati.
193. Slika se još čuva, ali je grob prazan.

Žitije Metodijevo

Uspomena i život blaženoga oca našega i učitelja Metodija, arhiepiskopa moravskoga

Bog blagi i svemogući[1] stvorio je od nebitija u bitije[2] sve stvari, vidljive i nevidljive, i
ukrasio to svom lepotom, pa onaj ko bude o njoj u svojoj svesti barem ponešto razmišljao,
moći će donekle razumeti i upoznati Onoga koji je sazdao takva dela divna i mnoga. Jer,
prema razmišljanju o veličini i lepoti tvorevina može se spoznati i roditelj njihov[3], koga
anđeli opevaju trisvetim glasovima, a svi pravoverni slavimo u svetoj Trojici, tj. u Ocu i Sinu
i Svetom duhu, koja je trima hipostatima, što bi se moglo reći u tri lica, a u jednom božanstvu.
Pre, naime, svakoga časa i dobi i vremena, više svakoga uma i smisla netvarnog otac sam je
rodio sina, kao što reče Premudrost: "Pre svih bregova rađa mene".[4] I u jevanđelju reče
prečistim ustima sama Božija Reč, koja se ovaplotila u poslednje vreme[5] našega radi
spasenja: "Ja sam u Ocu, a Otac je u meni".[6] Od istoga Oca i Sveti duh izlazi, kao što reče
sam Sin Božijim glasom: "Duh istine koji od Oca izlazi."[7] Ovaj Bog sazda svu tvar, kao što
govori David: "Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva moć
njihova, jer taj reče i budu, taj zapovedi i izgrade se".[8] Ispred svega stvori čoveka uzevši
praha od zemlje i od sebe dušu udahnuvši životvornim dahom,[9] i razum reči i samovlast
dade, pa uvede u Raj, zapoved mu zapovedivši za kušnju da, ako je sačuva ostaće besmrtan,
ako li prestupi, smrću će umreti po svojoj volji, a ne zbog Božije odluke.
A kada je đavo ugledao čoveka toliko časta i uzdignuta na ono mesto[10] sa kojega on zbog
svoje oholosti pade, navede ga da prestupi zapoved. I Bog iz raja izgna čoveka i na smrt
osudi. I otada počeo je nečastivi iskušavati i sablažnjavati mnogim pakostima[11] čovečiji rod.
Ali Bog po velikoj milosti i ljubavi nije konačno napustio čoveka, nego u svako doba i vreme
izabirao je muževe i javljao ljudima dela njihova i podvig da bi ugledajući se na njih svi ka
dobru težili.
Tako je bio Enoh, koji se prvi usudi prizivati ime Gospodnje.[12] Potom, pak, Enoh, ugodivši
Bogu, bi prenesen k njemu. Noj se pokazao pravednim u svome rodu,[13] te je izbegao od
potopa u svome kovčegu da bi se opet zemlja napunila tvarju Božijom i ukrasila.[14] Avram
posle podele plemena, kada su svi zalutali, poznade Boga i bi nazvan drugom Njegovim i
primi obećanje: "U tvome semenu će biti blagoslovljeni svi narodi".[15] Isak, kao što je
Hristos, na goru bi doveden za žrtvu. Jakov idole tastove uništi,[16] te vide lestvice od zemlje
do nebesa sa anđelima Božijima koji su po njoj uzlazili i silazili,[17] pa blagosiljajući sinove
svoje o Hristu prorokova.[18] Josif u Egiptu narod prehrani i Božijim se pokaže. Jova
avstidijskoga, kao pravedna, istinita i neporočna[20] prikazuju knjige: iskušenje primivši i
pretrpevši, bi blagosloven od Boga.[21] Mojsije sa Aronom među sveštenicima Božijim[22] bi
nazvan bogom faraona[23] i kazni Egipat mukama i Božije ljude izvede, danju oblakom
svetlim, a noću stupom ognjenim[24], i rascepi more i prođu po suhu[25], a Egipćane potopi, i u
bezvodnoj pustinji[26] ljude napoji vodom i hlebom anđeoskim[27] nasiti i pticama, i govorivši
sa Bogom, lice u lice, koliko je moguće čoveku sa Bogom govoriti,[28] zakon ljudima dade
Božijim prstom napisan.[29] Isus Navin ljudima Božijim zemlju podeli pobedivši protivnike.
Sudije su takođe mnoge pobede izvojevale. A Samuil, primivši Božiju milost[30] cara pomaza i
postavi po Gospodnjoj reči.[31] U svojoj krotosti[32] David postade pastir ljudima[33] i pesmama
Božijim nauči. Solomon, mudrost od Boga primivši više od svih ljudi, sastavi mnoge dobre
pouke sa pričama, mada ih ni sam nije u potpunosti ostvario. Ilija, koji zlobu ljudsku izobliči
glađu,[34] i mrtva dečaka vaskrsnu,[35] i oganj sa nebesa rečju iznese i mnoge popali,[36] i žrtve
sažeže čudesnim ognjem, te mrske sveštenike pobi,[37] uziđe na nebo na kolima ognjenim sa
konjima,[38] učeniku davši dvostruku snagu duha.[39] Jelisej, njegov ogrtač[40] primivši, još veća
čudesa stvori. Ostali proroci, svaki; u svoje doba, o divnim stvarima što će da dođu
prorokovaše.
Za njima veliki Jovan, posrednik između Starog i Novog zakona, postade krstitelj Hristov i
svedok i propovednik živima kao i mrtvima. Sveti apostoli Petar i Pavle sa ostalim Hristovim
učenicima, poput munje sav svet prošavši, osvetiše svu zemlju. Za ovima mučenici krvlju
svojom opraše gnusobu,[41] a naslednici svetih apostola, pokrstivši cara, velikim podvigom i
trudom neznaboštvo uništiše. Časni Silvestar[42] sa tri stotine i osamnaest otaca, uz pomoć
velikog cara Konstantina, sakupivši prvi sabor u Nikeji, Arija[43] pobedi, prokle njega i jeres
njegovu, koju je on podigao protiv svete Trojice, kao što je nekada Avram sa tri stotine i
osamnaest momaka cara potukao i od Melhisedeka, cara Salimska, primio blagoslov sa
hlebom i vinom, jer je bio sveštenik Boga Višnjega.[44] Damas,[45] pak, i Grigorije Bogoslov sa
sto i pedeset otaca i sa velikim carem Teodosijem[46] u Carigradu utvrdiše sveti simbol
"verujem u jedinoga Boga", a Makedonija[47] odbaciše, prokleše njega i njegovo bogohuljenje,
koje je govorio protiv svetoga Duha. Kelestin i Kiril[48] sa dve stotine otaca i sa drugim carem
oboriše u Efesu Nestorija[49] sa svim gadostima koje je govorio protiv Hrista. Lav i
Anatolije[50] sa pravovernim carem Markijanom[51] i sa šest stotina i trideset otaca u Halkidonu
Jeftihijevo[52] bezumlje i budalaštine prokleše. Virgilije sa Bogu ugodnim Justinom[53] i sa sto
šezdeset i pet otaca sazvavši peti sabor istraživši predmet prokleše krivce. Agaton[54]
apostolski papa, sa dve stotine i sedamdeset otaca i čestitim Konstantinom[55] carem na
šestom[56] saboru velika crkvena previranja ugušiše i izgnavši krivce, prokleše ih sa svima tim
učenicima, i to: Teodorom Faranskim, Sevirom i Pironom, Kirom Aleksandrijskim,
Honorijem Rimskim, Makarijem Antiohijskim[57] i ostalim njihovim pristalicama, a hrišćansku
veru, na istini utemeljivši, utvrdiše.
A posle svih ovih, Bog milostivi, koji hoće da svaki čovek bude spasen i da dođe do saznanja
istine[58] u naše doba radi našega naroda o kojem se nije bio niko nikada pobrinuo, na dobro
delo pokrene našeg učitelja, blaženog Metodija, pa se nećemo postideti da prema vrlinama i
podvizima poredimo njega sa onim Božijim ugodnicima. Sa jednima je, naime, bio ravan, a
od drugih malo manji, a od nekih veći, rečite prestignuvši delom, a trudbenike rečju, jer
sledeći primer sviju, na sebi je ispoljavao sliku svakoga:[59] strah Božiji, ispunjavanje
zapovedi, telesnu čistotu, usrdne molitve i svetost, reč snažnu i krotku, moćnu za neprijatelje,
a krotku na poslušne pouci, srčanost i blagost, milosrđe i ljubav, strastvenost i strpljenje,
bivajući sve za svakoga da bi sve pridobio.[60]
Bio je, pak, ne iz prostog roda sa obe strane, već veoma dobra i poštovana, iz davnine
poznatog Bogu, i caru i celoj Solunskoj oblasti, što se ispoljavalo i u njegovoj spoljašnjosti.
Stoga i pravnici, koji su ga voleli od detinjstva, sa poštovanjem su govorili o njemu, dok mu
car, saznavši za njegovu bistrinu, nije predao na upravu slovensku kneževinu, a reći ću kao da
je prozreo da će ga poslati Slovenima za učitelja i prvog arhiepiskopa, da bi, naime, upoznao
sve slovenske običaje i da bi se na njih pomalo navikao.
Pošto je proveo više godina u toj kneževini i video mnoge puste meteže u životu ovome,
premeni težnju k zemaljskoj tami na misli o nebu, jer nije hteo časnu dušu[61] dati u ropstvo
onome što nije večno. I u pogodni čas napusti kneževinu i pošavši na Olimp, gde borave sveti
oci, postriže se, obuče crne rize i prebivao je u poslušnosti pokore vršeći u potpunosti sve
monaško pravilo i usrdno čitajući knjige.
Dođe određeni čas i posla car po Filosofa, brata njegova da ide Hazarima i da ga uzme sa
sobom u pomoć. Bili su, naime, tamo Židovi koji su hrišćansku veru veoma hulili. On, pak,
reče:
- Spreman sam za hrišćansku veru umreti.
I nije prečuo, već pošavši, služio je kao rab mlađemu bratu i bio mu je poslušan. Ovaj, pak,
molitvom, a Filosof rečju nadjačaše ih, te se posramiše. Kada su car i patrijarh videli njegov
dobar podvig na putu k Bogu,[62] nagovarali su ga da bi ga posvetili za arhiepiskopa na časno
mesto, gde je potreban takav muž. A pošto on nije pristao, protiv njegove volje postaviše ga
za igumana u manastiru koji se zove Polihron i koji je imao dohodak od dvadeset četiri merice
zlata, a otaca preko sedamdeset bilo je u njemu.
Dogodi se tih dana da Rastislav, knez slovenski sa Svatoplukom poslaše iz Moravske caru
Mihailu poruku sa ovim rečima: "Božijom milošću zdravi smo, i k nama su došli mnogi
učitelji-hrišćani od Vlaha i od Grka i od Nemaca, učeći nas različito. A mi Sloveni smo prost
puk i nemamo nikoga koji bi nas uputio na istinu i razumno objasnio. Zato, dobri gospodaru,
pošalji takva muža koji bi nas uredio u svakoj pravdi".
Tada car Mihailo reče Filosofu Konstantinu. - Čuješ li Filosofe, ove reči? Drugi ovoga i
učiniti ne može osim tebe. Dakle, na ti mnogo darova, i uzmi brata svoga igumana Metodija,
te idi! Jer obojica ste Solunjani, a Solunjani svi čisto govore slovenski."[63]
Tada nisu smela otkazati ni Bogu, ni caru, po rečima svetoga apostola Petra, koji reče: "Boga
se bojte, cara poštujte",[64] već poslušavši visoku reč, predadoše se molitvi zajedno sa drugima
koji su bili istog duga kao i oni. I tu otkri Bog Filosofu slovenske knjige, i onda stvorivši
slova i sastavivši besedu, krene na put u Moravsku uzevši Metodija. A ovaj je opet počeo
poslušno pokoravajući se služiti Filosofu i učiti sa njim. I kada su protekle tri godine vratiše
se iz Moravske naučivši učenike.
Kada je apostolski namesnik[65] saznao za takve muževe posla po njih želeći ih videti kao
Anđele Božije, blagoslovi učenje njihovo, položivši slovensko jevanđelje na oltar svetoga
Petra apostola i posveti blaženoga Metodija za sveštenika. Bilo je, pak, više drugih ljudi koji
su grdili slovenske knjige govoreći da se ne dostoji ni jednome narodu da ima slova svoja
osim Jevreja, Grka i Latina, kao što je na Pilatovom natpisu koji na krstu Gospodnjem napisa,
- pa ih apostolski namesnik, nazvavši pilatovcima i trojezičnicima[66] prokle, te naredi jednom
episkopu koji je od iste bolesti bolovao[67] da posveti od slovenskih učenika tri popa i dva
čteca.
Posle mnogo dana Filosof idući na sud reče Metodiju, bratu svojemu:
- Eto, brate, bila smo obojica u spregu jednu brazdu orući i ja na lehi padam svoj dan[68]
završavajući. A ti mnogo voliš Goru,[69] pa nemoj radi Gore napustiti učiteljskog zadatka
svojega, jer ćeš njime još pre biti spasen.
Tada Kocelj, obrativši se apostolskom namesniku, zamoli da bi njemu pustio Metodija,
blaženoga učitelja našega. I reče apostolski namesnik:
- Ne samo tebi jedinome, nego i svim ovim slovenskim zemljama šaljem ga kao učitelja od
Boga i od svetoga apostola Petra, prvog namesnika i ključara carstva nebeskoga. I pošalje ga
napisavši ovu poslanicu: "Hadrijan, episkop i rab Božiji, Rastislavu i Svatopluku i Kocelju!"
Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.[70] Čusmo o vama duhovne
stvari, pa zatim smo i žudeli sa željom i molitvom radi vašega spasenja, - da je pokrenuo
Gospod srca vaša tražiti njega i pokazao vam kako ne samo verom nego i dobrim delima treba
služiti Bogu; jer je vera bez dela mrtva[71] i otpadaju oni koji misle da Boga poznaju, a delima
se od njega odmeću.[72]
Niste samo, naime, od svoga svetiteljskog prestola tražili za učitelja, već. i od blagovernog[73]
cara Mihaila. Taj je poslao vama blaženoga Filosofa Konstantina sa bratom sve dok mi ne
stigosmo. A oni kada su saznali da vlast apostolskog prestola doseže do vaših krajeva, nisu
učinili ništa protiv kanona, nego su došli k nama i doneli mošti svetoga Klimenta.
Mi, pak pošto smo trostruku radost primili, naumismo nakon ispitivanja poslati Metodija,
posvetivši njega sa učenicima, kao našeg sina, u vaše krajeve: muža, savršena razumom i
pravoverna, da vas uči kao što ste molili propovedajući knjige na vašem jeziku u potpunosti
prema svemu crkvenome pravilu i sa svetom misom, što će reći službom i sa krštenjem, kao
što je otpočeo Filosof Konstantin Božijom blagodaću po molitvama svetoga Klimenta. A ako
će i neko drugi moći da dostojno i pravoverno tumači, neka bude sveto i blagosloveno od
Boga i od nas i od sve katoličke i apostolske crkve kako bi vi što lakše Božije zapovedi
usvojili.
Samo ovaj jedini običaj čuvajte da se na misi najpre čitaju Apostol i Jevanđelje na rimskom, a
onda na slovenskom da bi se ispunila reč Pisma: "Da proslavljaju Gospoda svi narodi"[74] i na
drugom mestu: Svi će javljati na različitim jezicima veličanstvo Božije kao što će im dati sveti
Duh da odgovaraju.[75]
Ako pak, neko od sakupljenih kod vas učitelja i onih koji češu uši i koji odvraćaju od istine na
blud,[76] usudi se i počne vas drugačije sablažnjavati grdeći knjige jezika vašega, neka bude
odbačen ne samo od pričešća nego i od crkve dok se ne popravi, jer oni su vuci, a ne ovce, pa
treba da ih poznajete po njihovim plodovima[77] i da ih se čuvate.
Vi, pak, deco, ljubljena, poslušajte nauku Božiju i ne odbacite pouke crkvene, pa da budete
pravi poklonici Božiji, oca našeg nebeskoga sa svima svetima. Amin.
Onda ga je Kocelj primio sa velikom čašću i ponovo ga posla apostolskom namesniku sa
dvadeset muževa, plemića, da njega njemu posveti za episkopa u Panoniji na presto svetoga
Andronika[78] apostola od sedamdesetorice; što se i zbilo.
Zatim, pak, neprijatelj koji zavidi dobru[79] i protivnik istine[80] pokrene srce neprijatelju
moravskoga kralja protiv njega, sa svima episkopima pod izgovorom da: "U našoj oblasti
učiš". On, pak, odgovori:
- I ja, ako bih video da je vaša, otišao bih odavde, ali ona je svetoga Petra. Doista, ako vi
gramžljivosti radi i lakomosti za starim granicama postupate protivno kanonima i zabranjujete
nauku Božiju, pazite se da vam ne bi, kad kušate železnu goru koštanim temenom probiti, -
mozak vaš procurio.
Odgovoriše mu u jarosti ovako:
- Zlo ćeš proći.
Odgovori on:
- Istinu govorim pred carevima i ne stidim se,[81] a vi, pak, činite prema meni kako vas je
volja. Jer nisam bolji od onih koji su pravdu govoreći u mnogim mukama život ovaj izgubili.
A kada su mnoge reči pale, te se nije moglo njemu protivrečiti, reče kralj molećivo:
- Ostavite na miru moga Metodija, jer se već kao kod peći oznoji.
Reče on:
- Da, gospodaru. Jednom ljudi sretoše oznojena filosofa i rekoše mu:
- Zašto se znojiš? A on njima:
- Sa grubijanima se prepirah!
Pošto je zbog te reči došlo do sukoba, raziđoše se, a njega poslaše u Švapsku i držali su ga dve
i po godine.
Dopre glas o tome do apostolskog namesnika, i kada je saznao, posla prokletstvo na njih sa
zabranom da pevaju mise, tj. službe svi kraljevski episkopi dok ga drže u zatvoru. I tada ga
pustiše rekavši Kocelju:
- Ako ovoga budeš imao kod sebe, nećeš proći dobro sa nama.[82]
Ali oni ne izbegoše suda svetoga Petra, jer četiri[83] episkopa od njih umreše.
Dogodi se tada da Moravljani, uvidevši da nemački popovi koji su živeli kod njih nisu se
njima približavali, već su rovarili protiv njih, proteraše ih sve i obratiše se apostolskom
namesniku:
- Budući da su i ranije oci naši od svetoga Petra krštenje primili, to daj nam Metodija za
arhiepiskopa i učitelja.
I onda ga je apostolski namesnik poslao,[84] te knez Svatopluk sa svima Moravljanima primi
ga i poveri mu sve crkve i sveštenstvo po svim gradovima i od toga dana veoma poče da raste
nauka Božija i sveštenstvo da se množi u svim gradovima i neznabošci da veruju u istinitog
Boga odričući se svojih budalaština. A sa time počela je Moravska država da se širi na sve
strane i neprijatelje svoje da pobeđuje i to odlučno kao što i ti sami uvek pričaju.
Bila je u njemu blagodat proročanstva tako da su se zbivala mnoga proricanja njegova, od
kojih ćemo jedno ili dva ispričati,
Neznabožački knez veoma moćan sa sedištem na Visli rugaše se hrišćanima i činiše pakosti.
Poslavši Metodija k njemu reče:
- Dobro bi bilo tebi, sine, da se svojom voljom krstiš na svojoj zemlji, a da ne budeš kao
zarobljenik silom pokršten u tuđoj zemlji, i setićeš se mene.
Tako i bi.
Nekada je opet Svatopluk ratovao sa neznabošcima i kako ništa nije uspevao, već se to
otezalo, pa se približavala misa, tj. služba[85] na dan svetoga Petra, posla Metodije k njemu
poruku: "Ako mi obećaš da ćeš na dan svetoga Petra sa svojim vojnicima biti kod mene,
verujem u Boga da će ti ih ubrzo predati".
Tako je i bilo.
Neki drug veoma bogat i savetnik knežev[86] oženi se sa snahom svojom tj. jetrvom. I uprkos
mnogih prekora, i pouka i opomena nije ih Metodije mogao rastaviti. Jer neki drugi koji su se
držali kao rabi Božiji tajno su ih kvarili laskajući im zbog imanja; pa onda izopšti ih iz crkve i
reče:
- Doći će čas kada neće moći pomoći te ulizice, a mojih ćete se reči setiti, ali ništa se neće
moći učiniti.
Iznenada, kada ih je Bog napustio, pade na njih napast te se ne nađe mesto njihovo, već kao
da ih je vihor što prah podiže razvejao.[87] I mnogo drugo slično ovome, što je u pričama jasno
prikazano.
Sve to nije mogao da podnese stari neprijatelj i zavidljivac čovečijem rodu, te podiže protiv
njega neke druge, kao Datona i Avirona protiv Mojsija,[88] jedne javno, a druge potajno, i to
one koji boluju od iopatorske jeresi[89] i slabije odvraćaju ka sebi sa pravoga puta govoreći:
Nama je papa dao vlast, a ovoga naređuje da proteramo napolje i učenje njegovo.
Tada oni, sakupivši sav narod moravski, narede da se pred njima pročita poslanica kako bi
čuli o njegovom izgnanstvu. Ljudi, pak, kao što je obično kod čoveka, svi su tugovali i
žalostili se da se njima oduzima takav pastir i učitelj, izuzev slabića koje je obmana pokretala
kao vetar lišće. A kada su pročitali knjige apostolskog namesnika, nađoše napisano:[90] "Brat
naš Metodije je svet i pravoveran i apostolsko delo dela, i u njegovim su rukama od Boga i od
apostolskog prestola sve slovenske zemlje, te ko ga prokune proklet je,[91] a ko ga blagoslovi
taj nek je blagoslovljen". I obrukani raziđoše se kao magla sramotno.
Ali se ni na tome njihova zloba ne zaustavi, nego rekoše:
- Car je na njega gnevan i ako ga nađe da mu nema života.
Ali, milostivi Bog ni u ovom nije hteo postideti svoga slugu, pa je stavio caru na srce - jer je
carevo srce vazda u ruci Božijoj[92] - te posla k njemu ovako pismo:
"Časni oče, veoma želim da vidim tebe. Učini dobro delo, i potrudi se do nas da te vidimo,
dok si na ovom svetu, i da molitvu tvoju primim".
On je onda smesta pošao onamo, i car ga primi sa velikom čašću i radošću; i pošto je učenje
njegovo pohvalno, zadrža od učenika njegovih popa i đakona sa knjigama. I učini sve po
njegovoj volji, sve što god je želeo, i nije se oglušio ni u čemu; izljubi ga i bogato obdari, i
opet ga otpremi svečano do njegovog prestola, pa tako i patrijarh.
Onda je na svim putevima upadao u mnoge nezgode od nečastivog, u pustim predelima među
razbojnike, a na moru u burne valove, na rekama u iznenadne smrtne opasnosti, tako da se na
njemu ispuniše reči apostola: "Pogiblji od razbojnika, pogiblji na moru, pogiblji u rekama,
pogiblji od lažne braće, u mukama i naporima, u čestim bdenjima, često u gladi i žeđi",[93] i
drugim tegobama koje apostol spominje.
Nakon toga je odbacio svu vrevu života i brige svoje Bogu predao.[94] A najpre od svojih
učenika odabere dva popa, najbolja brzopisca, i posadi ih da prevedu što brže celo Sveto
pismo, osim Makaveja, sa grčkog jezika na slovenski, za šest[95] meseci, počev od marta
meseca do dvadeset i šestoga dana meseca oktobra. Kad završi dostojnu hvalu i slavu prinese
Bogu, koji daje takvu blagodat i uspeh, te svetu tajnu žrtvu[96] sa sveštenstvom uznesavši,
proslavi dan svetoga Dimitrija[97] jer je pre toga bio samo Psaltir i Jevanđelje sa Apostolom i
odabranim crkvenim službama[98] zajedno sa Filosofom preveo. Tada je i nomokanon, to jest
pravilo zakona, i knjige otaca preveo.
Kada je stigao u Dunavsku oblast kralju ugarskome, zažele da ga vidi. I mada su neki govorili
i mislili da neće njemu umaći bez muke, pođe kod njega. Ovaj, pak, kao što dostoji vladaru
primi ga počasno i svečano sa veseljem, te porazgovorivši sa njim onako kao što dolikuje
takvim muževima besede voditi, otpusti ga sa ljubavlju i celovom uz velike darove. Reče mu:
- Pomeni me, časni oče, vazda u svetim molitvama tvojim.
Tako kada je sve optužbe sa svih strana otklonio i usta mnogorečitih[99] zapušio[100], tok života
dokonča, veru sačuva u očekivanju pravednog venca.[101] Pošto je tako ugodio Bogu, postade
omiljen.[102] Poče se približavati čas da primi pokoj od strasti i nagradu za mnoge podvige.[103]
Onda su ga upitali i rekli:
- Koga smatraš, oče i učitelju časni, među učenicima tvojim da bi ti bio naslednik u učenju
tvojemu?
A on im pokaza jednoga od istaknutih učenika svojih, zvanog Gorazda, rekavši:
- Ovo je slobodan muž iz vaše zemlje, a dobro upućen u latinske knjige, pravoveran. Neka na
to bude Božija volja i vaša ljubav, kao što je i moja.
I kada se na Cvetnu nedelju sakupio čitav narod, on uđe u crkvu i iznemogao izgovori
blagoslov caru, i knezu, i sveštenicima i svom narodu, te reče:
- Pazite na mene, deco, do trećeg dana.
Tako i bi.
U osvit trećeg dana još je rekao:
- U tvoje ruke, Gospode, dušu moju predajem.[104]
I počine na rukama sveštenika šestoga dana meseca aprila trećeg indikta šest hiljada tri stotine
devedeset i treće godine od stvaranja celoga sveta.
Tada njegovi učenici staviše ga u les i ukazavši mu dostojne počasti, obaviše crkvenu službu
na latinskom, grčkom i slovenskom i sahraniše ga u sabornoj crkvi, pa se pridruži svojim
ocima,[105] i patrijarsima, i prorocima, i apostolima, učiteljima i mučenicima. Ljudi, pak,
bezbrojno sabrani narod, pratili su ga sa svećama oplakujući dobroga učitelja i pastira,
muškarci i žene, mali i veliki, bogati i siromasi, slobodni i robovi, udovice i sirote, tuđini i
domaći, nemoćni i zdravi, svi su pratili onoga što je bio sve svima da bi sve pridobio.[106]
"Ti, pak, sa visine, sveta i čestita glavo,
molitvama svojim pazi nas koji tebe hoćemo,
izbavljaj od svake napasti učenike svoje
i učenje širi,
a jeresi proganjaj
da, proživivši ovde dostojno zvanja našega,
stanemo sa tobom, tvoje stado,
sa desne strane Hrista Boga našega,
večni život primajući od njega,
jer je njemu slava i čast va veki vekova.
Amin."
Žitije Metodijevo - Napomene
1. Pridev svemogući je zapadnog porekla, načinjen prema latinskom omnipotens;
istočnoslovenski je svedržitelj prema grčkom pantokrator.
2. Pavlova Rimljanima IV 17.
3. Knjiga premudrosti Solomunove XIII 5.
4. Priče Solomunove VIII 25.
5. I Petrova I 20.
6. Jovan XIV 11.
7. Jovan XV 26.
8. Psalmi XXXII 6. 9.
9. I Mojsijeva II 7.
10. Pradedovske časti.
11. Pavlova Efescima VI 11.
12. I Mojsijeva IV 26.
13. I Mojsijeva VI 9. i Sirahova XLIV 16.
14. I Mojsijeva II 1.
15. I Mojsijeva XXII 8; XXVI 4.
16. I Mojsijeva XXXV 2-4.
17. I Mojsijeva XXVIII 12.
18. I Mojsijeva XLIX 8-12 i 22-26.
19. I Mojsijeva XLI 38.
20. Jovan I 1.
21. Jovan XLII 12.
22. Psalmi XCVIII 6.
23. II Mojsijeva VII 1.
24. Mojsijeva XIII 21. Psalmi LXXVII 14.
25. II Mojsijeva XIV 29. Psalmi LXXVII 13.
26. Psalmi LXXVII 17 i 40 i dr.
27. Psalmi LXXVII 25.
28. II Mojsijeva XXXIII 11.
29. II Mojsijeva XXXI 18.
30. Sirahova XLVI 16.
31. I knjiga o carevima VIII 22.
32. I knjiga Makaveja II 57.
33. Psalmi LXXVII 71. - David, tvorac psalma, odlikovao se velikim pesničkim darom, pevao
je kao pastir na paši, a zatim i na carskom dvoru.
34. III knjiga o carevima XVII 1.
35. III knjiga o carevima XVII 17-24.
36. IV knjiga o carevima I 9-14.
37. III knjiga o carevima XVIII 20-40.
38. IV knjiga o carevima II 11. Ilija je bio sa Mojsijem najveći prorok.
39. IV knjiga o carevima II 9.
40. Milot - melote - ovčiji kožuh, IV knjiga o carevima II 13.
41. Gnusoba - ljaga. Crkveni oci su slavili mučeništvo kao veliku snagu očišćenja.
42. Silvestar I, sveti papa, 314-335. Za njegovo vreme sazvan je Prvi vaseljenski sabor u
Nikeji 325. god. na kome je "arijanstvo" zvanično osuđeno kao jeres.
43. Arija - vođa jeretičkog pokreta "arijanstvo".
44. I Mojsijeva XIV 18.
45. Damas I, papa 366-384.
46. Car Teodosije I, 379-395.
47. Makedonije, carigradski patrijarh, jedan od pristalica "nestorijanstva" u kasnijoj eposi
(495-511).
48. Kelestin, papa 422-432. Kiril, aleksandrijski patrijarh 412-444.
49. Nestorije, carigradski patrijarh, začetnik jedne nove jeresi, "nestorijanstva", koja je
osuđena u Efesu na III vaseljenskom saboru (431).
50. Lav I - Veliki papa 440-461. Anatolije - carigradski patrijarh 449-458.
51. Car vizantijski, 450-457.
52. U Halkidonu je bio Četvrti vaseljenski sabor 451. Jeftihije - pristalica "monofizitizma",
nove jeresi; delovao je u Carigradu.
53. Justin - car 518-527, ali se ovde radi o Justinijanu I, 527-565, koji je sazvao ovaj - Peti
vaseljenski sabor 553; Vigilije - papa 537-555.
54. Agaton, papa 678-681.
55. Konstantin IV, 668-685.
56. Šesti vaseljenski sabor u Carigradu 680-681.
57. Teodor Faranski, sinajski monah, Sergije i Pir te Kir patrijarh Aleksandrijski 630/631. i
643/644, Honorije I, rimski papa 625-638, i Makarije, patrijarh antiohijski 681. - jeretici
osuđeni na Šestom vaseljenskom saboru.
58. I Pavlova Timotiju II 4.
59. Iz Grigorijeva govora XXI 4.
60. I Pavlova Korinćanima IX 22.
61. Govor Grigorija Bogoslova XXI 6.
62. Matej XXII 16, Marko XII 14 i dr.
63. Poznato je bilo da su Solunska braća dobro poznavala slovenski.
64. I Petrova II 17.
65. Papa.
66. Tako je nazvao Konstantin protivnike, a papa je, priznavši slovensku službu, samim tim
osudio njene protivnike.
67. Trijezičnik je bio episkop Formos. U Bugarskoj 866. i 867. on se strogo pridržavao
latinskoga obreda potiskujući vizantijske crkvene običaje.
68. Jovan IX 4.
69. Olimp.
70. Luka II 14.
71. Jakov II 26.
72. Pavlova Titu I 16.
73. Službeni naziv vizantijskog cara.
74. Psalmi CXVI 1.
75. Apostolska dela II 11 i 4.
76. II Pavlova Timotiju IV 3-4.
77. Matej VII 15-16.
78. Po staroj tradiciji Andronik je jedan od sedamdesetorice Hristovih učenika (Luka X 1), a
zatim episkop u Sremu.
79. Grčki - misokallos daimon - igra veliku ulogu u vizantijskim legendama, a sreće se u
literaturi IV veka.
80. Jovan VIII 44.
81. Psalmi CXVIII 46.
82. Metodije se vratio u Panoniju. Nemci su uklonili kneza Kocelja i 874. god. u Panoniji je
zavladao nemački grof Arnulf, a Metodije je tada prešao u Moravsku.
83. Adalvin (Salzburg) 873; Hermanrik 870. (posavski); Ano (frizinski) 875.
84. Metodije je bio 870. postavljen za panonskog i moravskog episkopa; Moravska je
pripadala panonskoj episkopiji.
85. Prepisivač, koji je bio iz istočnoslovenskih krajeva dodao je služba da bi bolje objasnio šta
znači zapadnoslovenska reč misa.
86. U tekstu nema: navodimo mesto Svatoplukov što je prema Miklošiću ispalo iz teksta.
87. Psalmi I 4. Prorok Isaija XLI 16.
88. IV Mojsijeva XVI 12-33.
89. Sino-otačke - to je zapadna dogma o izlasku Svetoga duha od Oca i Sina.
90. Pismo pape Jovana VIII 886. u kome postavlja Metodija za arhiepiskopa svih slovenskih
zemalja.
91. I Mojsijeva XXVII 24. IV Mojsijeva XXII 6. i dr.
92. Priče Solomunove XXI 1.
93. II Pavlova Korinćanima XI 26-27.
94. I Petrova V 7.
95. Od marta do oktobra je osam meseci, a ne šest; greška je nastala jer ćirilsko "dz" ima
brojnu vrednost 6, njemu odgovara glagoljsko slovo "dz" sa brojnom vrednošću 8.
96. Tajno uznošenje - anaphora mystike - oblatio mystica - maša.
97. 26. oktobar je dan svetoga Dimitrija, zaštitnika Soluna i Srema.
98. Ordo ecclesiasticus - Solunska braća su prevela najpotrebnije knjige za bogosluženje
navedene u početku XV glave Ćirilovog žitija, kao i na ovom mestu.
99. Priče Solomunove X 19.
100. Psalmi LXP 12.
101. II Pavlova Timotiju IV 7-8.
102. Priče Solomunove IV 10.
103. Priče Solomunove V 16; X 17 i dr.
104. Luka XXIII 46, Psalmi XXX 6.
105. Dela apostola XIII 36; Prorok Danilo XIII 65 i dr.
106. I Pavlova Korinćanima IX 22.