Jelena Vranjeevi 1.

O ADOLESCENCIJI 1 Autori koji se bave periodom adolescencije ovaj period posmatraju kao razvojno prelazni period (period tranzicije) iz detinjstva u zrelost. Levinov izraz "osoba na margini" (Lewin, 1939), kojim opisuje adolescenta, dobra je ilustracija pozicije koja se adolescentima pripisuje u uvom periodu, poto ukazuje na stalno balansiranje izmeu uloge deteta i uloge odraslih. Ono to je zanimljivo, kada je o ovom razvojnom periodu re, je da je on uglavnom definisan onim to on nije : adolescent nije vie dete, ali nije jo ni odrasla osoba, nezrelost detinjstva je prevaziena, a izazovi i mogunosti odraslog doba jo nisu ostvareni. Dodatnu tekou predstavlja i nepostojanje jasno ekspliciranih pokazatelja kraja detinjstva i poetka odraslog doba. U nekim kulturama postoji obred inicijacije kojim se javno obeleava prelazak iz perioda detinjstva u period odrasle osobe. U kulturama kod kojih postoji ovaj obred, period adolescencije je jako kratak, ponegde traje samo koliko traje priprema za obred i sam obred inicijacije. S obzirom da u zapadnoj kulturi ne postoji obred inicijacije, ime je znatno oteano odreivanje poetka i kraja adolescencije, neki autori (prema: Kimmel & Weiner, 1995) predlau dva mogua pokazatelja za odreivanje trajanja adolescencije: bioloki uzrast za odredjivanje poetka i socijalni uzrast za odredjivanje kraja adolescencije. Pod biolokim uzrastom ovi autori podrazumevaju promene do kojih dolazi u biolokom razvoju organizma i koje su rezultat promene hormonskog statusa organizma, kao to su razvoj skeleta, pojava menstruacije kod devojica, pojava sekundarnih polnih odlika, itd. Pod socijalnim uzrastom se podrazumeva socijalna zrelost pojedinca koja se razlikuje u razliitim drutvima i kulturama. Negde je to promena dotadanje uloge u drutvu (od deteta do partnera i roditelja, ili od studenta do zaposlene osobe), a negde je to formalni uzrast i oekivanja koje drutvo ima od ljudi koji su odredjenog uzrasta, tako da kada neko preuzme uloge odraslog, kada ga drugi vide kao odraslog i kada on sebe doivljava tako, moemo da kaemo da ta osoba nije vie adolescent ve odrasla osoba. Autori koji se bave adolescencijom govore o tri perioda: rana adolescencija (od 12 do 15 godina), srednja adolescencija (od 15 do 17 godina) i pozna adolescencija (posle 17 godina), naglaavajui meutim da je svaka podela arbitrarna. Bez obzira na neslaganja kada je u pitanju odredjivanje poetka i kraja adolescencije, veina autora koji se bave ovim periodom slae se u tome da je ovo period tranzicije, tj. period promena, neravnotee i razvoja koji slui kao most izmeu detinjstva i zrelosti. Ukoliko su te tranzicije oekivane u nekoj kulturi sa odreenim uzrastom i deavaju se na vreme, onda one obino vode ostvarivanju vanih razvojnih zadataka u adolescenciji, kao to su: razvijanje novih i zrelijih odnosa sa vrnjacima oba pola, prihvatanje muke / enske socijalne uloge, postizanje vee emocionalne nezavisnosti od roditelja i odraslih, priprema za brani i porodini ivot i karijeru, usvajanje sistema vrednosti, ideologije i
1

Tekst je preuzet iz prirunika Vrnjaka medijacija prirunik za voditelje radionica iz oblasti obrazovanja za vetine medijacije (J. Vranjesevic, Z. Triki, D. Koruga, S. Vidovi i V. Dejanovi). Kinderberg and GTZ, Beograd, 2003.

stavova i usvajanje socijalno odgovornog ponaanja (Havighurst, 1972). Promene koje se u adolescenciji deavaju izuzetno su znaajne za dalji razvoj i od naina ostvarivanja razvojnih zadataka u tom periodu u velikoj meri zavisi uspeno prilagoavanje i dalji razvoj odrasle osobe. 1.1. PROMENE U ADOLESCENCIJI 1.1.1. Promene fizikog izgleda U periodu rane adolescencije dolazi do brojnih promena u telesnom funkcionisanju i fizikom izgledu meu kojima su najznaajnije: - promena hormonskog statusa organizma (pojaano luenje polnih hormona: testosterona i estrogena koji utiu na razvoj jajne elije i spermatozoida i ubrzavaju metabolike procese) - pojava sekundarnih polnih karakteristika kao rezultat promene hormonskog statusa - razvoj skeleta, nagli porast visine i tezine Ove promene su veoma znaajne poto utiu na nain na koji adolescenti opaaju sebe u ovom periodu, tj. na sliku koju o sebi imaju. Budui da je za identitet u adolescenciji i za sliku o sebi vaan kontinuitet, adolescenti su suoeni sa problemom kako da novonastale promene uklope u postojeu sliku o sebi, tako da se oseaju adekvatno. Najupadljiviji je nagli rast visine i teine koji cesto dovodi do toga da se adolescent oseca nezgrapno i nespretno u pokuajima da se prilagodi novonastalim promenama. Brojna istraivanja pokazuju da su adolescenti veoma osetljivi na promenu telesnog Ja, pogotovo ako se ta promena ne poklapa sa onim sto se u datoj kulturi smatra poeljnim izgledom (Lerner & Karabenick, 1974). O znaaju koji telesno Ja ima za sliku o sebi govore i podaci da adolescenti u periodu rane adolescencije (13 do 15 godina) koriste gotovo iskljuivo telesne karakteristike da bi opisali sebe i to obino karakteristike koje smatraju nepoeljnim (debeo, krupan, nizak, isl.). Tek kasnije u periodu pozne adolescencije, adolescenti opisuju sebe kroz neke intelektualne, socijalne i emocionalne kategorije, obicno poeljne (drutven, iskren, pametan, isl.) (Simmons & Rosenberg, 1975). Uvremenjenost telesnih promena je jo jedan vaan faktor koji utie na nain na koji se slika o sebi formira u ovom periodu. Istraivanja pokazuju da su deaci koji se kasnije razviju manje popularni meu vrnjacima, manje privlani suprotnom polu i manje sigurni u sebe od onih koji su se razvili ranije. Za razliku od njih, devojice koje se razviju prerano imaju problema u adaptaciji i cesto su nesigurne i povucene, iako ih sredina prihvata. Neuvremenjenost ima vise negativnih implikacija za decake nego za devojcice (Blyth & Simmons, 1985), budui da deaci koji se kasnije razvijaju odstupaju u veoj meri od stereotipa o snanom mukarcu koji je dominantan u veini kultura. Za razliku od njih, devojice koje se kasnije razvijaju, uklapaju se u stereotip o nenim i slabim enama i zbog toga imaju manje problema u prilagoavanju. 1.1.2. Promene u kognitivnom funkcionisanju U periodu adolescencije dolazi do kvalitativnog skoka u intelektualnom razvoju: prelazak sa konkretnih na formalne operacije. Karakteristike formalnog miljenja su:

sposobnost apstraktnog miljenja miljenje se oslobaa dominacije konkretnog, javlja se hipotetiko deduktivno miljenje, adolescent je u stanju da misaono eksperimentie, da formulie hipoteze, koje onda misaono proverava. Na taj nain adolescenti stvaraju svoje teorije o uzrocima pojava, njihovoj povezanosti i implikacijama, kao i o razliitim ishodima jednog procesa. Zahvaljujui apstraktnom miljenju adolescenti su u stanju da razumeju metafore, poslovice i analogije svih vrsta, kao i da uivaju u ironiji i satiri. vea fleksibilnost u miljenju u periodu rane adolescencije (12 i 13 godina), osoba ne moze da razume da problem moze da ima vie od jednog resenja, ona razmilja iskljuivo u ekstremima (ili crno, ili belo, ili dobro ili loe) i ne razume da postoje i prelazi izmedju ekstrema (nijanse sivog). Ve sa 14 i 15 godina mlada osoba postaje svesna da postoje razliciti pogledi na stvar, svesna je razlicitih aspekata argumenata i u stanju je da zauzmu relativisticko gflediste. Misljenje postaje pokretljivije, kriitikije i pragmaticnije (Adelson, 1971) pojavljuje se dimenzija budunosti za razliku od dece koja razmiljaju u terminima sadanjosti, u adolescenciji se vremenska dimenzija proiruje tako da obuhvata i blisku i daleku buducnost. Adolescenti postaju zaokupljeni budunou, planiranju i predvianju, to sve pomae njihovom ukljuivanju u uloge odraslih i preuzimanju odgovornosti koja se oekuje iz tih uloga. Pojavljuje se dimenzija mogueg ovo je jedna od najznaajnijih karakteristika miljenja u adolescenciji. Za razliku od mlaeg deteta koje polazi od stvarnih, konkretnih opaajnih podataka u procesu zakljuivanja, adolescent polazi od onog to je mogue i to onda proverava uporeujui sa prethodnim iskustvom, ili sa podacima koje ima u okruenju. Formalno miljenje polazi od onoga to je mogue da bi se stiglo do onoga to stvarno jeste.

Sve ove promene u kognitivnom funkcionisanju, imaju veliki uticaj na ponaanje, stavove i nain na koji adolescenti doivljavaju svet oko sebe. Dimenzije mogueg i budunosti, omoguavaju adolescentima da razumeju i da formulisu drutvene teorije i da aktivno uestvuju u ideologijama odraslih, to je obicno udruzeno sa eljom da menjaju drutvo, ak i da ga (u mati) unite da bi napravili bolje (Piaget, 1980) . Ukoliko je stvarnost neto to se doivljava kao negativno, a ve postoji dimenzija mogueg, onda nije udo to adolesecnti ispoljavaju elju za promenom svega postojeeg to se od strane odraslih tumai kao bunt.

1.1.3. Socijalna kognicija razumevanje socijalnih odnosa Socijalna kognicija predstavlja nain na koji razmiljamo o drugima i o sebi, tj. nain na koji saznajemo svet oko sebe. Ovaj pojam u osnovi sadri pretpostavku da sa uzrastom deca i adolescenti stiu sve sloenije kognitivne vetine i socijalne strategije da bi razumeli medjuljudske odnose i probleme koji se u tim odnosima pojavljuju. Socijalna kognicija se odnosi i na sposobnost procene i predvianja naina na koji e se osoba ponaati u odreenoj situaciji i kako e se pri tom oseati i zahteva sposobnost decentracije tj. sagledavanja take gledita druge osobe. ancova pominje pet pitanja koja se odnose na kljune aspekte socijalne kognicije (prema: Muuss, 1996) 1. ta druga osoba vidi? Sposobnost zakljuivanja o tome ta je osoba u stanju da vidi sa svoje take gledita
3

ta druga osoba osea? Fokus je na razumevanju emocionalnih stanja osobe empatija 3. ta druga osoba misli? Sposobnost da zakljuujemo o misaonim procesima druge osobe i da ih razlikujemo od sopstvenih 4. ta druga osoba namerava? Zakljuivanje o motivaciji druge osobe 5. Kako druga osoba izgleda? Percepcija druge osobe i to ne samo kroz uoavanje vidljivih karakteristika (visina, graa, snaga, isl.) ve i izvesnih crta linosti (otvorena, zainteresovana, iskrena, isl)
2.

Robert Selman, autor jedne od napotpunijih teorija socijalne kognicije, smatra da je ovo sloeni pojam koji ukljuuje empatiju, moralno miljenje, sposobnost reavanja problema u interpersonalnim odnosima, razvoj svesti o sebi i drugima (igranje uloga) i promenu take gledita (decentracija). On razlikuje pet faza u razvoju socijalne kognicije od kojih su poslednje dva vezane za period adolescencije (Selman, 1980). Razvoj socijalne kognicije Selman posmatra kroz etiri oblasti: svest o sebi, prijateljstvo i konflikti, vrnjaki odnosi i odnos roditelji dete (koncept kanjavanja). Faza 0 - Egocentrina faza (od 3 do 6 godina) u kojoj dete nije u stanju da razdvoji ono to ono misli od onoga to misle drugi ljudi. Dete smatra da je njegova taka gledita jedina i nije u stanju da se stavi na taku gledita druge osobe. U ovom periodu konflikt se shvata kao situacija u kojoj jedna strana ne dobija ono to eli, zbog ponaanja druge strane i strategije reavanja konflikta su ili povlaenje i poslunost, ili nasilno ostvarivanje svog cilja (napr. dete grabi igraku i odlazi) Faza 1. Poetak decentracije (od 5 do 9 godina) u ovom periodu deca poinju da shvataju da druga osoba moe da ima pogled na svet koji je drugaiji od njihovog. U ovoj fazi dete poinje da razumeva ulogu subjektivnih, tj. psiholokih faktora u konfliktu (neslaganje), ali je reavanje konflikta u ovoj fazi i dalje jednostrano (jedna strana gubi, druga dobija). Obino se trai arbitraa onih koji se percipiraju kao moniji (odrasli), dete esto koristi pretnje ili silu da bi dobilo ono to eli, ili se posle neuspelih pokuaja da dobije ono to eli povlai i ponaa kao rtva traei utehu i odobravanje odraslih. Faza 2. Reciprocitet (od 7 do 12 godina) u ovom periodu deca ne samo da razumeju da drugi ljudi imaju svoj pogled na svet, nego su u stanju i da se stave na taku gledita drugih Svest o sebi u ovom periodu dete pravi razliku izmeu unutranje i spoljanje realnosti i esto krije svoje unutranje Ja da bi izbeglo neodobravanje ili oseanje stida. Poto je dete sada u stanju da sagleda kako ga drugi opaaju, unutranje, privatno Ja postaje znaajnije od onoga to je vidljivo i to se javno prezentuje drugima. Konflikti i prijateljstva dete postaje svesno da obe strane doprinose konfliktu, tako da zbog toga obe strane moraju da sarauju da bi se konflikt reio. Meutim, u ovoj fazi i dalje dominira sopstveni interes i elja da se cilj ostvari po svaku cenu. U ovoj fazi dete ne nareuje, ve koristi razne forme prijateljskog ubeivanja i manipulacije: pozivanje na ono to je fer (hajde da bacamo kocku), na prola iskustva (proli put sam ja tebe pustio), na zajedniki interes (to e i tebi doneti korist), pronalazi saveznike koji e zastupati njegove interese. esto se manipulie oseanjem krivice, kao i pozivanjem na ono to grupa oekuje (konformizam).

Faza 3. Uzajamnost (10 do 15 godina) - karakteristina za period rane adolescencije u kojoj adolescent ne samo da moe da se stavi na taku gledita druge osobe, ve je u stanju da sagleda i sebe i drugu osobu sa optijeg stanovita, tj. sa stanovita neke tree osobe. Pogled iz treeg ugla prua adolescentu mogunost da bude posmatra svojih odnosa sa drugima i da istovremeno moe da koordinie i uzima u obzir i svoju i tuu taku gledita. Adolescent je sada sposoban da razgranii sopstveno gledite od onoga to se moe smatrati gleditem prosenog pripadnika grupe. Svest o sebi adolescent je u stanju da jasnije sagledava sebe i svoje karakteristike. Prijateljstva i konflikti u ovoj fazi prijateljstvo se veoma vrednuje, ono ne predstavlja samo puko provoenje vremena u grupi, ve ukljuuje uzajamnost, razmenu oseanja i meusobnu podrku. Konflikti se u ovom periodu vide kao prirodni, skoro neophodni deo prijateljskih odnosa, budui da je svaka osoba jedinstvena sa svojim potrebama i vrednostima.U ovoj fazi na konflikt se gleda kao na neto to e pomoi da se odnos produbi i pobolja i adolescenti tragaju za reenjem kojim e obe strane biti zadovoljne, uzimajui u obzir potrebe svih strana u sukobu. U stanju su da sagledaju kako se svaka strana osea u vezi sa predlogom druge strane i potuju se oseanja i potrebe drugih. Konflikti se reavaju kroz uzajamno pregovaranje: Dam - da. U ovoj fazi primarni cilj nije vie interes pojedinca, ve zadravanje bliskosti, prijateljstva to dovodi do prihvaenosti od strane grupe i oseanja pripadnosti. Vrnjaki odnosi razvija se lojalnost prema grupi i spremnost da se doprinosi dobrobiti grupe (lojalnost po tipu: Svi za jednog). Grupna solidarnost postaje veoma vana. Odnos roditelj - dete U ovoj fazi adolescenti posmatraju kaznu kao neto to je vie primenjivo na mlau decu nego na njih. U stanju su da razumeju da kazna za roditelje znai sigurnost, ostvarivanje autoriteta i kontrole, ali misle da postoje i drugi metodi za poslunost i kontrolu osim kazne. Faza 4. Produbljena drutvena perspektiva (15 godina i vie) tokom ove faze, adolescent dolazi do viih i apstraktnijih nivoa kognicije koji ukljuuju koordinaciju drutvene perspektive i perspektive pojedinca i grupe kojoj pripada. Adolescenti postaju svesni relativnosti svojih i tuih gledita i razumeju da neije stanovite zavisi od usvojenog sistema vrednosti, grupe kojoj pripada, isl. Postaju svesni uloge psiholokih faktora, kao to su motivacija, oseanja, vrednosti, kao i uloge nesvesnih procesa. Postaje im bliska ideja da su ljudi osoben sklop crta linosti, vrednosti, uverenja, stavova i da imaju jedinstvenu istoriju razvoja. Svest o sebi u ovom periodu ideja nesvesnog postaje znaajna, tj. uverenje da u osnovi naeg unutranjeg sveta postoji jo dublja realnost koje nismo svesni, ali koja utie na nae celokupno doivljavanje i ponaanje Prijateljstvo i konflikti u ovoj fazi se ideja o uzajamnosti i bliskosti koja je bila kljuna u prethodnoj fazi odbacuje, ukoliko se kosi sa individualnim razvojem. Individualnost je znaajnija od povezivanja i oslanjanja na grupu. Ova faza je obeleena sukobom dve potrebe: za autonomijom i bliskou, tako da mlada osoba pokuava da pronae balans izmeu nezavisnosti sa jedne i pripadanja grupi sa druge strane i to kroz spremnost na komunikaciju i razmenu. Adolescenti su u ovoj fazi svesni da esto konflikt unutar jedne osobe uzrokuje konflikte izmeu nje i okoline.

Uspeno reavanje konflikta znai produbljivanje odnosa, razmenu intimnih oseanja i potreba. Vrnjaki odnosi na lojalnost grupi gleda se kao na ouvanje jedinstvenosti grupe, tako da je mlada osoba spremna da se rtvuje za dobrobit grupe odustajanjem od svojih ciljeva u ime ciljeva grupe Odnos roditelj dete u ovoj fazi adolescenti opaaju kaznu kao nesvesni napor roditelja da uspostave kontrolu nad njima i da se tako osete sigurni. Selmanova istraivanja pokazuju da adolescenti pokazuju vie nivoe razumevanja drugih kada su u pitanju njihovi vrnjaci, nego kada su u pitanju roditelji, to on objanjava doivljajem ravnopravnosti/neravnopravnosti u odnosima. Rezultati pokazuju da su devojice uspenije u reavanju konflikata, to moe da bude zbog uloge ene u odreenom drutvu, poto se od te uloge oekuje brinost, voenje rauna o drugima i o njihovim odnosima. Kada je u pitanju korienje strategija u konfliktima (poputanje, povlaenje, ili briga o sebi i svojim potrebama), Selmanova istraivanja govore o tome da je fleksibilnost strategija osnova zdravog prilagoavanja adolescenata i da oni adolescenti koji pokazuju probleme u prilagoavanju funkcioniu uglavnom primenjujui samo jednu od strategija (ili se stalno povlae, ili brinu iskljuivo o sebi i svojim potrebama). 1.1.3.1. Egocentrizam u adolescenciji Jedna od bitnih karakteristika socijalne kognicije u adolescenciji je sposobnost decentracije, tj. uzimanje u obzir razliitih taaka gledita. Izgleda da upravo ova sposobnost uzimanja u obzir miljenja drugih ljudi, predstavlja osnovu za novu vrstu egocentrizma koji je karakteristian za ovaj period. Adolescenti egocentrizam se ispoljava na dva naina (Elkind, 1967): - Nemogunost da se napravi razlika izmeu onoga to drugi misle od sopstvenih preokupacija. Adolescenti podrazumevaju da su i drugi ljudi preokupirani i da bave se onim ime se i oni bave, kao i da je ono to je za njih (adolescente) vano, vano i drugim ljudima. Budui da je u adolescenciji bitan utisak koji e da se ostavi na druge i budui da su adolescenti zbog toga veoma kritini prema sebi, oni onda podrazumevaju da su i drugi kritini prema njima, da ih procenjuju i da su preokupirani njima i njihovim celokupnim imidom. Elkind koristi termin izmiljena publika da bi objasnio injenicu da adolescenti misle da su svi ostali zaokupljeni njima, kao to su oni zaokupljeni sobom. - Uverenje o sopstvenoj neunitivosti i svemonosti upravo zbog toga to veruju da su znaajni za veinu ljudi koji se bave njima i razmiljaju o njima, adolesecnti poinju da gledaju na sebe, svoja oseanja i uverenja kao na neto specijalno i jedinstveno. Adolescent je uveren da niko ne proivljava stvari kao on sam, da je to to se njemu dogaa neto jedinstveno i nikada ranije doivljeno. Ovaj lini mit kako ga Elkind zove, esto ukljuuje i mitove o adolescentnoj svemonosti i neunitivosti, to moe da objasni esto veoma riskantna ponaanja adolescenata (eksperimentisanje sa drogama, promiskuitet, opasne avanture, isl), upravo zbog uverenja da se njima nita loe ne moe desiti. 1.1.4. Promena slike o sebi to se tie slike o sebi u ovom periodu, adolescencija je shvaena i kao period promene i kao period konsolidacije (Coleman & Hendry, 1996). Za ovaj period su vezane brojne

promene: fiziki rast i razvoj, intelektualni razvoj, socijalni razvoj (ivotni prostor se iri i diferencira, poveava se broj uloga koje su adolescentima dostupne, postoji mogunost aktivnog eksperimentisanja sa razliitim ulogama), emocionalni razvoj (poveanje autonomije u odnosu na roditelje, traenje emocionalnih izvora van porodice), koje utiu i na promenu slike o sebi. Jedna od promena u ovom periodu je nain na koji adolescenti opisuju sebe: U ranom detinjstvu sliku o sebi ine jednostavni opisi ponaanja i preferencija (ta se voli, ili ne voli), u srednjem detinjstvu slika o sebi se uglavnom sastoji iz poreenja sa drugima, dok u ranoj adolescenciji sliku o sebi ine psiholoki i socijalni pojmovi koji se tiu odnosa sa drugima i razne socijalne vetine koje su vane za te odnose i naine na koje e se neko predstaviti. U poznoj adolescenciji sliku o sebi ine lina uverenja i verovanja, vrednosti, planovi i razmiljanja, shvatanje sebe kao aktivnog delatnika (Damon & Hart, 1988). Prema mnogim autorima (Harter, 1990; Damon & Hart, 1988), slika o sebi u adolescenciji postaje sa jedne strane apstraktnija, bolje organizovana, strukturisanija i koherentnija, a sa druge strane diferenciranija u odnosu na razliite socijalne kontekste. Vaan zadatak u adolescenciji postaje integracija razliitih vidova slike o sebi u jednu koherentnu sliku o sebi: - integracija javnog i privatnog Ja adolescencija je period u kojem je razlikovanje ova dva Ja uoljivo i za adolescente veoma vano. Oni poinju da razlikuju ono to oni konstruiu kao "pravo Ja" koje je samo njihovo, osobeno i skriveno od drugih, i ono to predstavlja nain na koji sebe prezentuju raznim vanim drugim osobama. Istraivanja pokazuju da su motivi za prikazivanje javnog Ja: elja da se zadive ili zadovolje drugi, eksperimentisanje sa razliitim ulogama i njihovim drutvenim efektima, ili pak zatita privatnog Ja iz straha da nee naii na odobravanje ili podrku (Harter, 1990). - Integracija sadanjeg i budueg Ja dimenzija budunosti je u adolescenciji veoma vana. " Adolescent ima dve koncepcije o sebi - onu koja mu govori ta sada jeste i onu koja mu govori ta e biti - i nain na koji integrie sliku budunosti u sliku sadanjosti odreuje u velikoj meri stepen njegove trenutne integrisanosti" (Douvan & Adelson, 1966, str. 23). Na pitanje ta se sve promenilo u nainu na koji opaaju sebe, adolescenti najee navode promene koje se odnose na oekivanja koja oni imaju od uloga odraslih, a to su zrelost; ozbiljnost, odgovornost; razmiljanje o budunosti, planiranje; poveanje ivotnog iskustva, kao i vie obaveza i briga. Oni naroito istiu dimenziju budunosti i svoj proaktivni stav, govorei da im je vana promena ta to sada razmiljaju o budunosti, imaju i neke planove vezane za budunost i ne ive kao ranije samo u sadanjem trenutku (Vranjeevi, 2000). - Integrisanje idealnog i realnog Ja iako je razlikovanje idealnog i realnog Ja, normalan razvojni fenomen u periodu adolescencije, koji neki autori povezuju sa razvojem miljenja u tom periodu, suvie veliki raskorak izmeu ova dva Ja, poveava verovatnou javljanja problema u prilagoavanju i prihvatanju sebe. Tekou predstavlja i ukoliko se nepoeljno Ja suvie priblii realnom Ja, tj. ako se formira negativni identitet. - Integrisanje rodne uloge u sliku o sebi, razvoj rodnog identiteta2 rodna uloga predstavlja skup ponaanja i normi koje se u odreenom drutvu oekuju od pripadnika mukog i enskog pola. Rodni identitet predstavlja stepen u kojem osoba opaa slaganje izmeu svog ponaanja i oekivanja i onoga to je u drutvu unapred definisano kao
2

Iako se u literaturi polni i rodni identitet esto koriste kao sinonimi, rodni identitet treba razlikovati od tzv. polnog identiteta koji predstavlja bioloku datost (muki i enski pol) 7

muka i enska rodna uloga. Razvoj rodnog identiteta, zapoet jo u ranom detinjstvu, reformulie se i preispituje u periodu adolescencije. U periodu detinjstva rodne uloge su jasno definisane i opaene kao sasvim razgraniene i odvojene, u periodu rane adolescencije granice rodnih uloga se gube (faza preispitivanja, nejasnoe, eksperimentisanja sa ulogama i ciljevima), da bi se na kraju u poznoj adolescenciji ponovo uspostavila jasna razlika izmeu rodnih uloga. Tokom adolescencije postoji veliki pritisak i roditelja i vrnjaka da se usvoje ponaanja koja drutvo oekuje od odreenih uloga, to moe da otea proces prilagoavanja, pogotovo kada adolescent opaa da odstupa od standarda propisane uloge. Neka istraivanja pokazuju da je usvajanje rodnog identiteta u adolescenciji posebno problematino za devojke, poto se od njih zahteva da posle perioda aktivnosti i orijentacije na uspenost postanu pasivne i zavisne da bi ispunile svoju rodnu ulogu ene i majki, to one doivljavaju kao veliki diskontinuitet i teko se prilagoavaju (prema: Coleman and Hendry, 1996). Harterova govori o tri faze u razvoju koherenthe slike o sebi (Harter, 1990): 1 - Adolescenti u periodu rane adolescencije uviaju izvesne kontradiktornosti u okviru slike o sebi, ali im ne pridaju vanost, tj. te kontradiktornosti ne opaaju kao potencijalno konfliktne. 2 - U periodu srednje adolescencije adolescenti opaaju konflikt izmeu razliitih uloga koje imaju i ponaanja koja te uloge odreuju, ali ne umeju da integriu te razlike u jednu jedinstvenu sliku o sebi i zato taj konflikt doivljavaju kao stresan. 3 - U periodu pozne adolescencije, iako te suprotnosti postoje i dalje, one ne prouzrokuju zabrinutost, konflikt i stres, poto su adolescenti u stanju da te suprotnosti integriu u koherentnu sliku o sebi. U okviru tako integrisane slike o sebi, te suprotnosti su viene kao neto normalno i poeljno. 1.1.5. Identitet u adolescenciji Doprinos E. Eriksona teorijama o razvoju identiteta u adolescenciji je dvojak. Prvo, za razliku od onih teoretiara koji se prvenstveno usmeravaju na rano detinjstvo do puberteta, smatrajui taj period najznaajnijim za razvoj linosti, Erikson posebnu panju poklanja periodu preadolescencije i adolescencije koje smatra jako znaajnim za dalji razvoj, zbog vanih razvojnih zadataka pred kojima se nalazi mlada osoba. Drugo, Erikson ponovo uvodi pojam identiteta u psihoanalitiku teoriju i praksu i problem identiteta smeta u centar adolescentne dinamike. Prema Eriksonu, razvoj linosti i proces formiranja identiteta odvija se kroz osam sukcesivnih etapa, od kojih je svaka od velike vanosti za formiranje zrele linosti. U svakoj od njih dolazi do javljanja razvojnih kriza, koje su rezultat privremenog nesklada izmeu razvojnih mogunosti pojedinca i zahteva socijalne sredine. Erikson naglaava razvojni aspekt krize, poto je ona podstaknuta samim razvojem i kroz nju se ostvaruje rast i dalje napredovanje, uspostavljanje ravnotee na viem nivou od prethodne. Razvojne krize u svim stadijumima Erikson tumai kao pokuaj postizanja oseanja celovitosti. Celovitost koju treba postii u stadijumu puberteta i adolescencije, jeste oseanje unutranjeg identiteta. To je oseanje unutranjeg kontinuiteta izmeu onoga to mlada osoba jeste i to e tek biti, izmeu onoga to ona misli da jeste i onoga to opaa da drugi o njoj misle i od nje oekuju. Proces formiranja identiteta je krupan razvojni korak, koji zavisi i od naina na koji je osoba reila sve prethodne razvojne zadatke i koji se odvija postepeno, kroz

mnogobrojne uspone i padove. Odnos ranih i novih poistoveenja je posebno znaajan za formiranje identiteta, poto identitet sadri sva poistoveenja iz detinjstva, ali ih istovremeno i prerasta, stvarajui jedan novi kvalitet sa novim identifikacijama, ulogama, potrebama, oekivanjima i ciljevima. Poistoveenja iz detinjstva su asimilovana i apsorbovana u tu novu konfiguraciju (identitet), koju karakterie oseanje celovitosti, istovetnosti i kontinuiteta. Adolescencija je vreme veoma burnih fizikih i psiholokih promena, vreme lutanja u potrazi za novim ljudima i idejama u koje mlada osoba moe da veruje. Ona mora da integrie nova poistoveenja, nove elemente identiteta (meu kojima najvaniji postaje polni identitet), sa poistoveenjima ranog detinjstva. Ovo predstavlja krupan razvojni zadatak, ali neophodan za postizanje oseanja celovitosti. Adolescentu je potrebno vreme, tokom kojeg e eksperimentisati sa razliitim ranim poistoveenjima, ulogama i ciljevima, pokuavajui da u nekoj od njih pronae sebe. Za vreme tog "psiholokog moratorijuma" (Erikson, 1976), adolescent se udaljuje od roditelja i eksperimentie sa drugim osobama i ulogama. U tom periodu je naroito vana drutvena podrka, poto postepeno uz nju adolescent pravi konaan izbor, opredeljuje se i postepeno preuzima obaveze koje od njega drutvo oekuje. Medjutim, ukoliko osoba nije razreila neke od zadataka iz prethodnih razvojnih faza, ona se u traganju za celovitou vraa na te nerazreene zadatke, to onda zaustavlja dalji razvoj. U pokuaju formiranja oseaja identiteta, ona moe da proe kroz faze izbora negativnog identiteta, ili potpune konfuzije identiteta. U tim situacijama psiholoki moratorijum se produava, konana odluka se odlae i to moe da se manifestuje estim menjanjem opredeljenja i uloga, razliitim neurotinim reakcijama, delikventnim ponaanjem, i sl. Prema Eriksonu, postignut identitet i konfuzija identiteta se odnose na razliite ishode psihosocijalne krize koja se odvija u adolescenciji i predstavljaju suprotne polove jednog kontinuuma. Marsija (Marcia,1966; 1967) je jedan od prvih autora koji je pokuao da da empirijsku potvrdu tog kontinuuma i on razlikuje etiri statusa identiteta koji predstavljaju "individualne stilove koje osoba koristi da bi izala na kraj sa krizom identiteta" (Marcia,1966; 1967). Osnovno merilo za njihovo razlikovanje je stepen opredeljenja i prisustvo, ili odsustvo krize. Postignut identitet Osobe sa postignutim identitetom su prole kroz krizu i iz nje izale sa jasnim opredeljenjima, definisanim ulogama i ciljevima. Difuzni status Bez obzira na to da li su osobe sa difuznim identitetom iskusile krizu, ili nisu, njihovo glavno obeleje je nedostatak elje i borbe da se opredele. One nisu mnogo zainteresovane za bilo kakvo trajnije opredeljenje. Svaka, makar i najslabija preferencija nekog izbora moe da bude brzo odbaena, poto se razliite mogunosti stalno javljaju, a poto su sve podjednako primamljive, osoba nije sklona da posebno razmatra svaku od njih. Ona jednostavno ostaje neopredeljena. Moratorijum U moratorijumu, kao i kod difuznog statusa, postoji veliki broj alternativa i moguih izbora. To je period u kojem se meaju razliite vrednosti, uloge i ciljevi, adolescent je zaokupljen naizgled nereivim pitanjima. Meutim, ono to odvaja moratorijum od difuznog statusa, jeste elja i borba adolescenta da se opredeli. Iako su elje i vrednosti njegovih roditelja jo uvek vane, on pokuava da nae kompromis izmeu njih, socijalnih zahteva i svojih sopstvenih mogunosti.

Iskljuiv status Osobe sa iskljuivim statusom nisu nikada iskusile krizu identiteta. One su opredeljene, ali su ta opredeljenja uslovljena eljama i vrednostima njihovih roditelja. Takve osobe postaju ono to drugi (roditelji) od njih ele. Karakterie ih rigidnost i kada se suoe sa situacijama u kojima roditeljske vrednosti vie nisu primenljive, postaju zastraene. U osnovi ovih statusa lei kontinuum koji je zasnovan na blizini, tj. udaljenosti od postignutog identiteta, koji je po Eriksonu osnovni zadatak koji treba postii u adolescenciji. U Eriksonovom shvatanju adolescencije, naglasak je na traganju za identitetom, kao glavnim i univerzalnim problemom itavog adolescentnog perioda. Naglasak je takoe, na svesnoj borbi adolescenta da se usaglasi sa normama svoje socijalne sredine i da prihvati uloge koje se od njega oekuju. Upravo zbog velike uloge koju drutvo ima u procesu formiranja identiteta, Erikson smatra da je jako vano da drutvo dozvoli slobodu "eksperimentisanja" mlade osobe sa razliitim ulogama i na taj nain omogui javljanje moratorijuma kroz koji e proces formiranja identiteta biti ubrzan. Vano je omoguiti adolescentima da prou kroz moratorijum, bez etiketiranja te faze kao "poremeaja identiteta" i u tom smislu uloga drutva je presudna. 1.1.6. Emocionalni razvoj u adolescenciji Emocionalni razvoj u adolescenciji obeleava traganje za emocionalno podrkom van porodinih okvira. Roditelji u ovom periodu prestaju da budu jedini izvor sigurnosti i emocionalne razmene, adolescent zapoinje proces psiholokog odvajanja od roditelja i postizanja autonomije i emocionalnu podrku i prihvatanje trai i van porodice: meu vrnjacima i partnerima. 1.1.6.1. Odnos sa roditeljima Jedan od najvanijih zadataka u adolescenciji, neophodan da bi se prelo iz perioda detinjstva u period zrelosti, je psiholoko odvajanje od roditelja. Osnovna tema u periodu adolescencije je sticanje autonomije i nezavisnosti. Bez obzira da li taj proces sticanja autonomije predstavlja raskidanje ranih infantilnih zavisnosti od roditelja da bi se uspostavile nove zrele heteroseksualne veze, kao to to tvrde psihoanalitiari, ili je taj proces obeleen promenom i redefinisanjem socijalnih uloga, kao to to tvrde socijalni psiholozi, on ipak predstavlja jedan od najznaajnijih razvojnih zadataka u ovom periodu. Prema nekim autorima (Erikson, 1976; Marcia, 1966, 1967) postojanje konflikta izmeu adolescenata i njihovih roditelja je ne samo poeljno, ve i neophodno u cilju postizanja jasnog identiteta. Potrebno je i poeljno da adolescent pone da preispituje sistem verovanja i vrednosti koji je usvojio od roditelja i da ga podvrgne testu i kritici. Ono to se podrazumeva pod adolescentnom krizom, zapravo je proces u kojem se roditeljske vrednosti i rana poistoveenja kritiki preispituju, u cilju formiranja identiteta koji nee biti "preuzet" od roditelja, kao to je sluaj kod osoba koje imaju tzv. iskljuiv status (Marcia, 1966, 1967) i koje nikada nisu ni prole kroz krizu identiteta, poto su sve vrednosti bez preispitivanja preuzele od roditelja. Da bi autonomija uopte bila mogua potreban je konflikt. Pitanje je samo, da li nuno taj konflikt mora da bude toliki, da uzrokuje veliki jaz i neslaganje izmeu dve generacije i da prouzrokuje trajne i duboke probleme u prilagoavanju. U istraivanju raenom na populaciji beogradskih adolescenata, u kojem je od njih traeno da navedu najznaajnije promene u nainu na koji opaaju sebe u periodu adolescencije, kao i ta je to to je vano, a to se nije promenilo, dobijen je podatak da je

10

najznaajnija promena doivljaj autonomije u odnosu na roditelje, a da je ono to se nije promenilo a to im je vano, to to i dalje imaju dobar odnos sa roditeljima. O tome koliko im je ouvanje dobrog odnosa sa roditeljima vano govori i podatak da bi se veina adolescenata pre odrekla autonomije nego dobrog odnosa sa roditeljima (Vranjeevi, 2001). Ovaj nalaz je naizgled kontradiktoran sa podatkom o znaaju koji postizanje autonomije od roditelja ima za adolescente: sa jedne strane izgleda da je adolescentima vano to to postaju nezavisniji od roditelja, a sa druge strane im je isto toliko vano to to i dalje imaju dobar odnos sa njima i njihovu podrku tokom odrastanja. Ovu ambivalenciju adolescenata prema autonomiji, roditelji prepoznaju u svakodnevnom ponaanju svojih adolescenata: u jednom trenutku se bune to su roditelji suvie kontroliui i to se meaju u sve, da bi ve u sledeem trenutku poli da se ale da su zanemareni i ostavljeni. Izgleda da su roditelji u ovom periodu jako vani kao adekvatan model koji adolescentu pomae da se uspenije snae u novim ulogama i oekivanjima koja idu iz njih, kao i zbog mogunosti pruanja podrke i oslonca. Proces autonomije, ma koliko bio poeljan, istovremeno predstavlja i pretnju za adolescente, poto su suoeni sa novim ulogama i oekivanjima i stupaju na tlo za koje jo uvek nemaju razvijene mape. Adolescenti se nalaze pred velikom implikativnom dilemom, koja bi mogla da se iskae ovako: ako postanem samostalan mogu da izgubim podrku i pomo roditelja, a u isto vreme mi je jako vano da postanem samostalan i da se odvojim od njih poto to znai da odrastam. Kao mogue reenje te implikativne dileme, adolescenti biraju da postaju samostalni, ali uz ouvanje dobrog odnosa sa roditeljima. Nasuprot uobiajenom shvatanju da su roditelji znaajniji kao model u detinjstvu nego u adolescenciji, neka istraivanja pokazuju da su roditelji upravo u ovom periodu najznaajniji modeli i uzori koji utiu na mnoge izbore koji adolescenti prave (prema: Coleman & Hendry, 1996). Roditelji u ovom periodu imaju ulogu nekoga ko validira promene koje nastaju i ukazuju adolescentu na mogue pravce razvoja. Samo u atmosferi prihvatanja od strane roditelja, adolescenti mogu da eksperimentiu sa novim ulogama i vrednostima, da donose vane odluke i na taj nain postepeno postaju autonomni u odnosu na roditelje. U prilog ovom shvatanju su i rezultati nekih istraivanja, koja pokazuju da je ouvanje afektivnih veza sa roditeljima u funkciji zatite adolescentovog oseanja sigurnosti i ravnotee (Greenwald, 1980), kao i to da u periodu pozne adolescencije, vie nego u bilo kom drugom periodu, adolescenti opaaju vezu sa roditeljima kao vezu sa najvie ljubavi (Pipp, Jennings, Shaver, Lamborn & Fisher, 1985). 1.1.6.2. Odnos sa vrnjacima Prelaz od detinjstva do adolescencije obeleen je vanim promenama u drutvenom ivotu: ivotni prostor se iri, adolescentu je sada dostupno vie uloga nego ranije, on ulazi u neke oblasti ivota koje mu nisu bile poznate ranije, porodica prestaje da bude jedini referentni okvir. U periodu adolescencije, mlade osobe su suoene sa novim ulogama, odnosima i drutvenim situacijama koje zahtevaju drugaije socijalne vetine od onih koje su im bile potrebne na ranijim uzrastima. U usvajanju i ovladavanju tim sposobnostima kljunu ulogu ima vrnjaka grupa kao novi referentni okvir, koji je podjednako vaan, esto i vaniji od roditeljskog. U okviru vrnjake grupe adolescent moe da eksperimentie sa raznim ulogama i da ne osea anksioznost i pretnju zbog toga. Vrnjaka grupa je je vana kao referentna grupa, tj.

11

oslonac za adolescenta u njegovom traganju za identitetom i kao uvod u hetroseksualno ponaanje (Dunphy, 1972). Vrnjaci takoe slue kao izvor validacije za neka vana, ali u isto vreme i probna verovanja i vrednosti (Duck,1973). Vrnjaka grupa u poetku slui prevazilaenju oseanja usamljenosti i prua mogunost upoznavanja novih prijatelja i proirivanja kruga poznanstava, a kasnije postaje vana i zato to prua adolescentima oseanje pripadnosti, poverenja i podrke, emocionalne sigurnosti, samopouzdanja, mogunost da se bude popularan i priznat. Vrnjaka grupa takoe utie na formiranje slike o sebi i pomae adolescentu da definie svoja uverenja, vrednosti i ciljeve. Ono to se u periodu adolescencije menja je znaaj vrnjake grupe, kao i njena struktura: od vezanosti za gomilu, postepeno se prelazi na vezanost za manji broj prijatelja sa kojima su sada odnosi vie intimni i bliski (Brown, Eicher &Petrie, 1986). Promena strukture grupe znai i promenu kvaliteta prijateljstava u adolescenciji. Adolescenti navode da se u ovom periodu kod njih menja kvalitet odnosa sa vrnjacima, tj. prijateljstva u ovom periodu postaju iskrenija i vra. Mnogi adolescenti navode da sada imaju ak i manje prijatelja nego ranije, ali da je kvalitet prijateljstava bolji (Vranjeevi, 2001). Zanimljivo je da mladii u veoj meri nego devojke navode promenu u kvalitetu prijateljstava i smatraju da su sada drutveniji nego ranije, imaju vei krug prijatelja i iskrenija prijateljstva, dok devojke u znatno veoj meri nego mladii smatraju da se u ovoj oblasti druenja i kontakata sa vrnjacima nita nije promenilo, tj. i dalje se drue kao i ranije, to takoe ide u prilog pretpostavki teoretiara i istraivaa o razliitom znaaju koje vrnjaka grupa ima za devojke i mladie. Neka istraivanja pokazuju da se mladii u veoj meri nego devojke identifikuju sa grupom i da su podloniji grupnom pritisku (prema: Coleman & Hendry, 1996). Uticaj i znaaj vrnjake grupe opada tokom adolescencije, poto se tokom odrastanja pojavljuje potreba za samostalnou, identitet postaje sve stabilniji, osoba postaje sigurna u sebe i nije joj vie neophodno odobravanje i sigurnost koju vrnjaka grupa prua. Takoe, pri kraju adolescencije, pojavljuje se i potreba za intimnou i intimnom razmenom sa malim brojem ljudi, tako da je i to razlog to vrnjaka grupa gubi svoj uticaj. Znaaj vrnjake grupe u periodu adolescencije(pogotovo u periodu rane i srednje adolescencije), nipoto ne znai da su roditelji prestali da budu vaan referentni okvir. Mnoga istraivanja pokazuju da su u ovom periodu roditelji esto podjednako vani ako ne i vaniji od vrnjaka i da se esto saveti roditelja vrednuju vie od saveta vrnjaka, pogotovo kada su u pitanju neke vane odluke i izbori. Pokazano je takoe, da to to se adolescenti esto radije obraaju vrnjacima za pomo i podrku, ne znai da im nije vaan dobar odnos sa roditeljima, poto je zadovoljstvo u odnosu sa roditeljima vie povezano sa dobrim prilagoavanjem i mentalnim zdravljem u adolescenciji nego zadovoljstvo u odnosima sa vrnjacima (prema: Coleman & Hendry, 1996). 2. ADOLESCENCIJA - KONTINUITET ILI DISKONTINUITET Mada postoji mnogo teorija koje govore o adolescenciji i promenama do kojih u ovom periodu dolazi, one se mogu grubo podeliti u dve grupe: sa jedne strane su one teorije

12

koje naglaavaju koncept "bure i stresa", tj. adolescenciju posmatraju kao period diskontinuiteta, velikih i burnih promena i smatraju da je adolescencija prekid dotada mirnog razvoja koji otvara mogunost mnogobrojnim poremeajima. Sa druge strane su teorije koje govore o adolescenciji kao o periodu kontinuiranog razvoja, suprotstavljaju se shvatanju adolescencije kao nuno burnog i problematinog perioda. Autori koji zastupaju koncept bure i stresa, posmatraju adolescenciju kao bioloki uslovljen fenomen, dok autori koji se tom konceptu suprotstavljaju smatraju da su problemi koji se pripisuju adolescenciji reakcija na drutvene i kulturne uslove i da je pod drugaijim uslovima (drutvenim i kulturnim) mogua i drugaija slika adolescencije, kao jednog mirnog razvojnog perioda u kojem nema burnih i traumatinih promena. Rut Benedikt je jedna od autora koja smatra da je adolescencija pre kulturni nego bioloki fenomen i u svom lanku : "Kontinuitet i diskontinuitet u kulturnom uslovljavanju" (Benedict, 1976) predlae dimenziju znaenja: kontinuitet - diskontinuitet pomou koje objanjava uticaj drutva i kulture na razvoj pojedinca. Diskontinuitet u razvoju nastaje zbog razliitih zahteva, ogranienja i oekivanja koje ima drutvo u odnosu na pojedinca. Razliite uloge su vezane za razliita ponaanja i oekivanja koje drutvo ima od tih uloga i diskontinuitet u razvoju nastaje kada osoba, da bi postala odrasla, treba da se odui od stavova, vrednosti i vetina koje je nauila u detinjstvu. To znai da su uloge odraslog i deteta i oekivanja koja iz njih idu, u suprotnosti. Tokom adolescencije postoje tri vane promene koje treba da se dese da bi se ulo u ulogu odraslog. To su: odgovornost naspram neodgovornosti, dominantnost naspram submisivnosti i usvajanje seksualne uloge. To sve stvara diskontinuitet u razvoju, poto se od adolescenta oekuje da odjednom usvoji potpuno razliite obrasce ponaanja od onih koji su ueni u detinjstvu. Na osnovu toga R. Benedikt izvodi zakljuak da je adolescentna kriza pre svega proizvod drutva i kulture i da od drutvenih oekivanja i jaza koji postoji izmeu razliitih uloga zavisi i to hoe li adolescencija biti buran, ili relativno miran i postepen prelaz izmeu deteta i odraslog. Sledee pitanje kada je o adolescenciji re je pitanje univerzalnosti tog perioda: da li je adolescencija proizvod modernog industrijskog drutva kao to neki autori smatraju, ili je to univerzalan, ili skoro univerzalan razvojni period u svim drutvima i kulturama. Autori koji zastupaju prvi stav (Fasick, 1994), to obrazlau time da adolescencije (kao posebnog prelaznog razvojnog perioda) nema u preindustrijskim drutvima i tokom ranijih istorijskih perioda, to znai da je ona proizvod modernog drutva. Industrijska revolucija koja donosi veu razliitost i srecijalizaciju u okviru profesija, produeno obrazovanje, veliki broj mogunosti koje adolescentima stoje na raspolaganju, znaajno produavaju period prelaska iz detinjstva u svet odraslih. Sa druge strane teoretiari koji zastupaju tezu da je adolescencija univerzalan fenomen (Schlegel & Barry, 1991), na osnovu svojih istraivanja govore o tome da je adolescencija u svim drutvima priznata kao poseban period razvoja i da bez obzira to se kriterijumi za odreivanje tog perioda razlikuju od drutva do drutva, kao to se razlikuje i duina tog perioda, sama injenica da je adolescencija u svim drutvima identifikovana kao poseban period prelaska iz detinjstva u svet odraslih, govori u prilog pretpostavke o njenoj univerzalnosti. Neki autori smatraju da veina dilema oko kontinuiteta/diskontinuiteta u adolescenciji, nastaju zbog tzv. ''centriranog pogleda na adolescenciju'' od strane odraslih (Valsiner, 1989, str. 343), koji nameu svoja znaenja i osmiljavaju sa svoje take gledita promene do kojih dolazi u adolescenciji. Umesto da se stave na taku gledita adolescenata, tj. da pokuaju da konstruiu njihov nain opaanja sebe i sveta oko sebe,

13

odrasli esto ukaluplju adolescente u unapred utvrene i definisane uloge problematinih, buntovnih, neopredeljenih, zbunjenih adolescenata. Ono to je sa take gledita adolescenata traganje za smislom i novim vrednostima, eksperimentisanje sa novim ulogama i ciljevima, pokuaj postizanja autonomije, isl. sa take gledita odraslih je bunt, bes i problematino ponaanje. Sve vie autora zbog toga pokuava da problem adolescencije posmatra sa stanovita samih adolescenata i njihovih napora da osmisle svoje promene. Literatura
1. 2.

3.

4.

5. 6. 7.

8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

15. 16. 17.

ADELSON, J. (1971): The political imagination of the young adolescent. Daedalus, Fall, 1013 50. BENEDICT, R. (1976): Continuities and Discontinuities in Cultural Conditioning. U: Skolnick, A. (Ed.), Rethinking Childhood: Perspectives on Development and Society. Boston: Little, Brown and Companu. BLYTH, D. A. & SIMMONS, R. G. (1985): Satisfaction with body image for early adolescent females: the impact of pubertal timingwithin different school environments, Journal of Youth and Adolescence, 14: 207 26 BROWN, B. B., EICHER, S. A., & PETRIE, S. (1986): The importance of peer group (crowd) affiliation in adolescence. Journal of adolescence, Br.11, str. 121 133. COLEMAN, J. C. & HENDRY, L. (1996): The nature of Adolescence adolescence and society. London and New York: Routledge DOUVAN, E., & ADELSON, J. (1966): The Adolescent Experience. New York: John Wiley. DUCK, S. W. (1973): Similarity and percieved similarity of personal constructs as influences on friendship choice. British Journal of Social and Clinical Psychology, Br. 12, str. 1 - 6. DUNPHY, D. C. (1972): Pear group socialisation. U: Hunt, P. J. (Ed.), Socialisation in Australia. Sydney: Angus & Robertson DAMON, W. & HART, D. (1988): Self - understanding in Childhood and Adolescence. Cambridge: Cambridge University Press. ELKIND, D. (1967): Egocentrism in adolescence, Child Development 38: 1025 34. ERIKSON, E. (1976): Omladina, kriza, identifikacija. Titograd: NIP Pobjeda. FASICK, F. A. (1994): On the invention of adolescence. Journal of Early Adolescence, Br. 14, str. 6 - 23. GREENWALD, A. G. (1980): The totalitarian ego: Fabrication and revision of personal history. American Psychologist, Br. 35, str. 603 - 618. HARTER, S. (1990): Causes, correlates and the functional role of global selfworth: A life - span perspective. U: Kolligian, J. & Sternberg, R. (Eds.), Perceptions of competence and incompetence across the life-span. New Haven, CT: Yale University Press. HAVIGHURST, R. J. (1972): Developmental Tasks and Education. New York: McKay. KIMMEL, D. C., & WEINER, I. W. (1995): Adolescence - A Developmental transition. New York: John Wiley & Sons, Inc. LERNER, R. M. & KARABENICK, S. (1974): Physical attractiveness, body attitudes and self-concept in late adolescents, Journal of Youth and Adolescence 3: 7 16

14

LEWIN, K. (1939): Field theory and experiment in social psychology. Concepts and methods. American Journal of Sociology, Br. 44, str. 868 - 896. 19. MARCIA, J. E. (1966): Development and validation of ego identity status. Journal of Personality and Social Psychology, Br. 3, str. 551 - 559. 20. MARCIA, J. E. (1967): Ego identity status: Relationship to change in self esteem, "general maladjustment" and authoritarianism. Journal of Personality, Br. 35, str. 118 - 133. 21. MUUSS, R. E. (1996): Theories of Adolescence. New York: McGraw - Hill. 22. PIAGET, J. (1980): Intelectual evolution from adolescence to adulthood. U: Muuss, R. E. (Ed.) Adolescent Behavior and Society. New York: Random House. 23. PIPP, S., JENNINGS, S., SHAVER, P., LAMBORN, S., & FISHER, K. W. (1985): Adolescents theories about the development of their relationships with parents. Journal of Personality and Social Psychology, Vol. 48, Br. 4, str. 991 1001. 24. SCHLEGEL, A., & BARRY, H. III. (1991): Adolescence: An anthropological inquiry. New York: Free Press. 25. SELMAN, R. L. (1980): The growth of interpersonal understanding: Developmental and clinical analyses. New York: Academic Press. 26. SIMMONS, R. & ROSENBERG, S. (1975): Sex, sex roles and self image, Journal of Youth and Adolescence 4: 229 56. 27. VALSINER, J. (1989): Human Development and Culture: The Social Nature of Personality and Its Study. Massachusetts / Toronto : Lexsington Books. 28. VRANJEEVI, J. (2001): Promena slike o sebi: autoportret adolescencije. Beograd: Zadubina Andrejevi.
18.

15