STO GODINA KATEDRE I SEMINARA ZA VIZANTOLOGIJU

injenicu da se srednjovekovna srpska drava nalazila u orbiti vizantijske civilizacije, da je pripadala jedinstvenoj zajednici naroda koju je pre vie od tri decenije ser Dimitri Obolenski, dugogodinji profesor balkanske i ruske istorije na Univerzitetu u Oksfordu, nazvao vizantijskim komonveltom, na pravi nain su shvatali i prvi pisci istorije Srba. Tako je i pretea moderne srpske istoriografije, arhimandrit Jovan Raji, koji je 1794/1795. godine napisao obimnu istoriju srpskog naroda glasovito delo Istorija raznih slovenskih narodov, naipae Bolgar, Horvatov i Serbov - koristio vizantijske izvore, dodue iz druge ruke, posredstvom hrestomatija sa latinskim prevodima. O tome da su srpski istoriari 19. stolea bili svesni ogromnog znaaja vizantijskih izvora za nau srednjovekovnu povesnicu kazuje i injenica da je jo davne 1862. prof. J. Avramovi preveo Janjinsku hroniku na srpski jezik. Koliko mi je poznato, to je jo uvek jedini prevod ovog istorijskog izvora - posveenog istoriji Epira u drugoj polovini 14. veka na jedan moderan jezik. Dodajmo da je prof. M. Apostolovi daleke 1902. sa grkog na srpski preveo Presveutikos Teodora Metohita, Izvetaj o poslanstvu vizantijskog intelektualca i politiara, koji je 1298/1299. godine pet puta putovao u Srbiju kao opunomoeni izaslanik romejskog cara u pregovorima oko sklapanja braka princeze Simonide i srpskog kralja Milutina . Uz to, svakako treba pomenuti i ambiciozan projekat koji je planirao prof. Stanoje Stanojevi delo Vizantija i Srbi u deset knjiga, od kojih je u prvih devet trebalo da bude izloena politika istorija od doseljavanja Srba na Balkansko poluostrvo, do pada Carigrada u ruke Osmanlija 1453. godine, dok je deseta trebalo da bude posveena kulturnom uticaju Vizantije na srpski narod. Meutim, od predvienih deset objavljene su samo dve knjige (1903. i 1906. godine). Zanimanje za vizantijsku istoriju i vizantijske izvore, dakle, postojalo je od samih zaranaka srpske medievistike. Polet Kraljevine Srbije krajem 19. i poetkom 20. stolea polet o kojem se danas, ne bez razloga, govori sa nostalgijom - bio je praen odgovarajuim kulturnim usponom. Bilo je to vreme, kao nijedno pre, moda ak ni posle, kada su se naune novine iz evropskih istraivakih sredita veoma brzo slivale u Beograd. U tom pogledu ni srpska istorijska nauka, ve zasnovana na moderno postavljenoj kritikoj istoriografiji, nije predstavljala izuzetak. Neophodno je, s druge strane, naglasiti da je razdoblje o kojem je re bilo i vreme snanog uzleta vizantologije u Evropi. Upravo je susticanje ta dva procesa blagotvorno delovalo na ubrzani razvoj vizantijskih studija kod Srba. Nije na odmet istai ni injenicu da su jo 27. aprila 1890. godine u ime njegovog kraljevskog velianstva Aleksandra I, po milosti bojoj i volji narodnoj kralja Srbije kraljevi namesnici, a na predlog ministra prosvete i crkvenih poslova, kao i ministra finansija odluili da se na Velikoj koli, pretei beogradskog univerziteta, ustanovi nova katedra za Istoriju srednjeg veka, s pogledom na istoriju Vizantije . U potpisu: Jovan Risti, Kosta S. Proti i Jovan Beli-Markovi, kao i dr Mihailo V. Vuji. Naglaavam ovaj dodatak, sintagmu sroenu na nain koji danas deluje pomalo arhaino: s pogledom na istoriju Vizantije! Godina je, ponavljam, 1890. U godinama koje su usledile belei se delatnost Boidara Prokia (1859-1922) koji je 1893. godine najpre postao profesor opte istorije starog i srednjeg veka, a od 1897, kada je ovaj predmet razdvojen na dva, profesor opte istorije srednjeg veka. Premda se tada istorija Vizantije ne pojavljuje u studijskom programu, Prokieva okrenutost prolosti carstva Romeja uslovila je neformalno uvoenje vizantolokih tema u predavanja za studente ve u zavrnoj deceniji 19. stolea. Meutim, do osnivanja katedre za istoriju Vizantije u kraljevini Srbiji dolo je nekoliko godina kasnije. Ona je osnovana 1906. godine, kao trea te vrste u Evropi. Podseanja radi, prva u svetu vizantoloka katedra, na ijem je elu bio znameniti Karl Krumbaher i na kojoj su se kolovali i nekoliki srpski istraivai, ustanovljena je u Minhenu, a druga, pod rukovodstvom slavnog arla Dila, utemeljena je na prestinoj Sorboni, u Parizu, obe u poslednjim godinama 19. stolea. Sauvana svedoanstva kazuju da je ve na samom poetku rada Univerziteta u Beogradu, Uredbom Filozofskog fakulteta od 14. februara 1906 (sa vanou od 15. septembra iste 1906. godine) odreena vizantologija kao jedna od posebnih nauka koja e se predavati studentima, i to u okviru XII studijske grupe: pod A) istorija srpskog naroda; pod B) opta istorija i vizantologija. Nekoliko godina kasnije, 10 marta 1911, usledila je Dopuna uredbe kojom je uvedena i XIV studijska grupa, a u kojoj je bilo predvieno da 1

Istorija Vizantije bude izborni predmet pod B). U svakom sluaju, bilo je oigledno da u trenutku donoenja Uredbe iz 1906. godine jo nije postojao poseban vizantoloki seminar, ali je, takoe, bilo oito i to da je postupak za njegovo osnivanje bio u toku. Tog prolea, naime, sproveden je konkurs za izbor nastavnika koji e upravljati seminarom. Za prvog profesora na novoosnovanoj katedri, maja 1906. godine, postavljen je Dragutin Anastasijevi (1877-1950), koji je roen u cincarskoj porodici iz Kragujevca i bio, zapravo, bilingvalan, podjednako dobro poznajui srpski i grki jezik. Studirao je Klasinu filologiju na Velikoj koli u Beogradu, od 1896. do 1900, a kao dravni pitomac usavravao se u Minhenu kod Karla Krumbahera u periodu od 1902. do 1905. godine, gde je i doktorirao. U tim godinama Anastasijevi je putovao po Evropi i obogaivao svoja znanja iz paleografije u milanskoj biblioteci Ambrozijani. Osim u Milanu, on je radio u bibliotekama u Nemakoj, Austriji i Grkoj, potom u Rusiji i Ruskom arheolokom institutu u Carigradu. Redovna nastava na novoosnovanoj katedri poela je kolske 1906/1907. godine i Anastasijevi je drao predavanja iz novogrkog jezika i paleografije, kao i u zimskom semestru sledee 1907/1908, a u letnjem semestru i naredne 1908/1909. tema je bila razvoj vizantijskih studija. kolske 1909/1910. u sreditu panje bili su srednjovekovni grki jezik i paleografija, da bi u godinama 1910-1914. Anastasijevi drao predavanja o istoriji Vizantijskog carstva od 395. do 1025. godine. Slobodno se moe rei da se radilo o uvenim predavanjima i vebama jer ih je vodio veliki znalac. Re je o nauniku iji opus nije naroito obiman, ali je u svetskoj vizantologiji ocenjen najboljim ocenama. Ni ugledna priznanja nisu izostala: Anastasijevi je bio poasni doktor Atinskog univerziteta, redovni lan Srpske akademije nauka i poasni lan dvanaest, mahom stranih naunih drutava i akademija. On se brino starao i o stvaranju seminarske biblioteke i u tome je, uprkos nedovoljnim finansijskim sredstvima, imao velikog uspeha. Na alost, u vreme Prvog svetskog rata biblioteka je teko postradala, ali je u posleratnom periodu Anastasijevi sa udvostruenim naporima radio na njenom obnavljanju. Premda nije uvek tekao bez izvesnih tekoa i ak zastoja, ivot vizantoloke katedre i, uopte, razvoj vizantijskih studija nastavio se i posle Balkanskih i Prvog svetskog rata (1912-1918). Beleimo, na primer, da je 1926. godine ugledni grki vizantolog Mihailo Laskaris u Beogradu odbranio svoju sjajnu doktorsku disertaciju Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji. Meutim, ve 1921. Dragutin Anastasijevi je izabran za redovnog profesora grkog jezika i vizantijske kulture, ali na novoosnovanom Bogoslovskom fakultetu, gde je radio do penzionisanja 1941. godine. Njegov odlazak sa Filozofskog fakulteta nije ugrozio Katedru jer je kao honorarni profesor, na poloaju Upravnika Seminara za vizantologiju, ostao jo itavu deceniju do 1931. godine. Ipak, pre svega zbog materijalnih uslova i prinudnih mera tednje, kada su u pojedinim trenucima i profesorske plate bile ugroene, radilo se o prilino tekim godinama za Katedru. U tom razdoblju je u tri navrata dolo do promene nastavnih planova i izmene studijskih grupa, ali je univerzitetskim i fakultetskim uredbama vizantologija u tri maha 1924/1925, 1927. i 1931. godine definisana kao posebna nauka, a Seminar za vizantologiju kao posebna institucija na Filozofskom fakultetu. Ostaje kao nedoumica i podatak da Dragutin Anastasijevi, uprkos injenici da je bio ne samo odlian strunjak nego i darovit i zanimljiv predava, nije ostavio naslednika. Istina, dvadesetih godina pominju se trojica mladih istraivaa, trojica neukaznih asistenata (kako se to tada oznaavalo), ali im se ubrzo gubi svaki trag. Veliki poduhvat srpske vizantologije izmeu dva svetska rata je organizovanje Drugog svetskog vizantolokog kongresa u Beogradu, u aprilu 1927. godine. Prvi takav nauni skup vizantologa odran je u Bukuretu 1924, ali je okupljanje u Beogradu bilo znaajnije od onog u rumunskoj prestonici zbog toga to su tamo prisustvovali samo naunici saveznikih i neutralnih zemalja, ali ne i drava poraenih u Prvom svetskom ratu. Kada se zna koliko je bila razvijena vizantologija u Nemakoj, na primer, odmah postaje jasno da je prvi meunarodni vizantoloki kongres bio umnogome okrnjen. Taj nedostatak je ispravljen u Beogradu, koji je imao ak dve stotine uesnika, dok je skup u Bukuretu okupio samo ezdeset naunika. Dodajmo da je kongres u Beogradu imao dalekosene posledice po srpsku vizantologiju jer su tada nai 2

istoriari upoznali mladog, 25-godinjeg vizantologa koji je na njih ostavio izvanredan utisak. Njegovo ime je bilo - Georgije Ostrogorski. Ve tada je usledio poziv da doe u Beograd, ali je do toga dolo tek nekoliko godina kasnije. U meuvremenu, posle Anastasijevievog konanog povlaenja sa Filozofskog fakulteta, 1931. godine, dolazi do novih personalnih promena u Seminaru za vizantologiju. Ve 1932. za Upravnika dolazi Filaret (Branko) Grani (1883-1948), koji je, kao i Anastasijevi, tokom nekoliko prethodnih godina bio honorarni profesor. On se kolovao u Novom Sadu, Beu i Minhenu, gde je i doktorirao, a ve 1912. se zamonaio u frukogorskom manastiru Hopovo. Bio je profesor na Bogoslovskom fakultetu, gde je predavao patristiku i kanonsko pravo. U Seminaru za vizantologiju je od 1932. do 1941. honorarno predavao kulturnu istoriju Vizantije, a tih godina je postao najpre dopisni, a zatim i redovni lan Srpske kraljevske akademije. U isto vreme, tridesetih godina 20. veka, u Seminaru za vizantologiju honorarno je delovao i Vladimir Moin. Iz reenog se vidi da je krajem 19. i u prvim decenijama 20. stolea vizantologija ve uhvatila dubokog korena u naoj sredini. Osim posebno navedenih Prokia, Anastasijevia i Grania, pojedini srpski medievisti su se ogledali i u temama iz vizantijske istorije. Pored pomenutog Stanoja Stanojevia ne bi trebalo gubiti iz vida ni Nikolu Radojia i Vladimira orovia. Meutim, dolazak Georgija Ostrogorskog u Beograd oznaio je poetak nove epohe u ivotu katedre za vizantologiju i, uopte, u razvitku jugoslovenske, odnosno srpske vizantologije. Valja napomenuti da se jugoslovenska vizantologija uglavnom moe poistovetiti sa srpskom, jer ono to se na tom polju uradilo izvan Beograda obavljeno je izvan ustrojenih institucija. Roen u osvit 20. stolea, u januaru 1902, u Sanktpeterburgu, Ostrogorski, iako je poticao sa severa, prema vlastitom priznanju, nikada nije voleo zimu. Posle Oktobarske revolucije, u godinama graanskog rata koje su bile teke i gladne, njegova majka i ouh doneli su odluku da porodica pree na imanje u susednu Finsku. Ovaj odlazak su smatrali privremenim i niko od njih tada nije mislio da je to zauvek. Majka Georgija Ostrogorskog tamo je i umrla, a jedna njegova sestra decenijama je ivela u Finskoj. U njegovoj biografiji ne nedostaju ni bizarne pojedinosti. Tako je do odlaska na studije, u Nemaku, radio razliite poslove, pa je ak izvesno vreme proveo i u jednoj fabrici eira. Za razliku od finskog jezike, za koji, prema sopstvenom priznanju, nikada nije imao afiniteta i nije ga nauio, vedskim je veoma lako ovladao, budui da je ve odlino poznavao nemaki. Ranih dvadesetih godina obreo se na glasovitom Univerzitetu u Hajdelbergu gde je uglavnom sluao predavanja iz sociologije, politike ekonomije, filozofije, istorije, klasine filologije i arheologije. Meu predavaima su bili znameniti profesori: Karl Jaspers, Ludvig Kurcius, Fridrih Gundolf, ali mu je pravi uitelj bio Edgar Salin, dok je etvrtu godinu odsluao u Parizu kod uvenog arla Dila. Poto je odbranio doktorsku disertaciju o vizantijskoj seoskoj optini, objavljenu 1927. godine, Ostrogorski je predavao u Breslau, tadanja Nemaka (danas Vroclav u Poljskoj). Posle svetskog vizantolokog kongresa u Beogradu 1927. godine dobio je neoekivanu povlasticu: elezniku kartu prve klase u trajanju od mesec dana i onda se prvi put neposredno sreo sa vizantijskim nasleem. To je dogaaj kojeg se rado seao i koji je navodio u svim svojim priama o preenom ivotnom putu. Tom prilikom posetio je stare srpske manastire Studenicu, Sopoane, Graanicu, a izvesno vreme se bavio i na Svetoj Gori. Taj put, ti susreti, sve to sam video i doiveo priseao se mnogo godina kasnije bilo je toliko sadrajno, novo i tako snano da je na mene ostavilo dubok utisak Ostrogorski je u Beograd doao tek nekoliko godina posle prvog poziva za koji je najzasluniji bio prof. Stanoje Stanojevi. Navodio je kako su sa pribliavanjem Hitlerovog dolaska na vlast uslovi za rad postajali sve gori, kako su studenti bili opijeni nacionalizmom i kako su duhovna klima i okruenje postajali sve nepovoljniji za mnoge uvene naunike. Uroenim darom istoriara ispravno je procenio kuda e krenuti Nemaka i prihvatio je stari poziv naih istoriara, pa se u avgustu 1933. godine pojavio u Beogradu. Dalji dogaaji su sasvim nedvosmisleno i jasno pokazali da je mladi istraiva na najbolji mogui nain ispunio oekivanja onih koji su se zalagali za njegovo dovoenje u nau prestonicu. 3

Doprinos Gergija Ostrogorskog srpskoj vizantologiji moe se posmatrati sa dva gledita. Pre svega, itav njegov monumentalni istraivaki opus, sem nekoliko najranijih radova, nastao je u Beogradu. Od dolaska u Srbiju, 1933, do penzionisanja krajem 1973, odnosno smrti 1976, dakle u periodu od preko etiri decenije, njegova nauna delatnost vezana je za nau sredinu. Ovom prilikom nema potrebe govoriti o njegovom naunom delu koje je svima dobro poznato. Dovoljno je samo podsetiti se da je Georgije Ostorgorski sa genijalnim smislim za sintezu, u kome se gvozdena logika kritikog istoriara na najbolji nain stopila sa udesnim literarnim darom za jezgrovito izraavanje, uspevao da sutinu itavih razdoblja jedne sloene i vieznane civilizacije, kakva je bila vizantijska, same i objasni u svega nekoliko reenica. U jednom intervjuu koji je u oktobru 1974. godine dao Politici on je izjavio: Kada bih znao da piem prozu tako kako je pisao Anton Pavlovi ehov, odavno bih sve drugo napustio. Neka nam bude doputeno da ustvrdimo da bi u tom sluaju knjievnost svakako mnogo dobila, ali bi svetska vizantologija bila neizmerno osiromaena. I na upravo zavrenom 21. svetskom vizantolokom kongresu, koji je u avgustu ove godine odran u Londonu, o Ostrogorskom se ulo u vie navrata. A, podsetimo se, idueg meseca bie trideset godina od njegove smrti. Druga vrsta doprinosa Georgija Ostrogorskog srpskoj vizantologiji, unekoliko drugaija ali zato ne manje znaajna, odnosi se na njegovu nauno-organizacionu delatnost koja je naroito dola do izraaja u prvim godinama posle Drugog svetskog rata. U novim uslovima, iskljuivo zahvaljujui podsticaju Ostrogorskog, ali i neophodnom razumevanju nadlenog Ministarstva, usledio je procvat srpske vizantologije koja je naglo dospela u same vrhove jugoslovenske istorijske nauke. Rad na katedri za vizantologiju Filozofskog fakulteta, umnogome poremeen ratnim nedaama, nastavljen je sa obnovljenim zamahom. Upravo je tu novo pokolenje naih vizantologa sticalo svoja prva znanja, da bi posle prevaljivanja uobiajenog puta stasalo i postalo kadro da nastavi delo svog uitelja. Uz to, marta 1948. osnovan je Vizantoloki institut Srpske akademije nauka, jedinstvena nauna ustanova te vrste u onovremenoj Jugoslaviji, koja sa Seminarom ini jednu celinu i predstavlja okosnicu svih poduhvata na polju vizantologije kod nas. Poev od 1952. pokrenut je asopis Zbornik radova Vizantolokog instituta (u meunarodnoj vizantologiji prepoznatljiv po sigli ZRVI). Do sada su publikovane 43 sveske. Godine 1951. izala je prva knjiga Posebnih izdanja Vizantolokog instituta ime je utemeljena serija monografija posveenih najrazliitijim temama iz vizantijske civilizacije. Do sada je objavljena 31 sveska. Na inicijativu Georgija Ostrogorskog ostvarena je davnanja ideja i pokrenuta je kapitalna edicija Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije , u kojoj su, potujui hronoloki redosled, prikupljane i po odreenom sistemu nauno obraivanje sve vesti vizantijskih pisaca koje se odnose na narode bive Jugoslavije, u prvom redu na Srbe. Pomenuta serija je jo od samog poetka izazvala veliko zanimanje nae naune, ali i ne samo naune javnosti. I, najzad, ali nikako ne i na poslednjem mestu, pod sigurnom rukom prof. Ostrogorskog u Ohridu je u septembru 1961. odran XII svetski vizantoloki kongres. Kao izvanredan pedagog, prof. Ostrogorski je ostavio veliki broj uenika jer je i sam govorio da su najvaniji uvek ljudi. Veina njegovih uenika je karijeru tekla u Srbiji, ali su pojedini dobili katedre i u inostranstvu. Pomenuu samo Jadrana Ferlugu, profesora u Minsteru (Nemaka) ili Bariu Krekia, profesora u SAD. U vezi s tim valja podvui injenicu da su u radu Seminara za vizantologiju tokom 60-ih godina 20. veka znaajnu ulogu imali profesori Franjo Barii i Jadran Ferluga. Naslednik Ostrogorskog na mestu efa katedre, kao i direktora Vizantolokog instituta bio je Boidar Ferjani koji je vie od dvadeset godina, od 1976. do 1998, veoma uspeno predvodio srpsku vizantologiju i na najbolji nain nastavio tradiciju svog velikog uitelja. Za njega je reeno da je bio tihi vizantolog, profesor ogromnog znanja, ali nenametljiv i beskrajno odan svome ivotnom pozivu. Roen 1929, diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1953. i izabran za asistenta 1956. godine. Posle odbranjene doktorske disertacije Despoti u Vizantiji i junoslovenskim zemljama, za koju je ve reeno da je neprevaziena knjiga ija pojava znai nezaobilazan po vanosti datum za nau nauku, 1960. godine izabran je za docenta, da bi 1965. bio unapreen u vanrednog i 1970. u redovnog profesora. Za dopisnog lana Srpske akademije nauka i umetnosti izabra je 1978, a za redovnog 1988. godine. Od 1993. do 1997. 4

bio je Sekretar Odeljenja istorijskih nauka SANU. Bio je dugogodinji predsednik Jugoslovenskog komiteta za vizantologiju i potpredsednik Meunarodne asocijacije vizantologa. Posle smrti svog uitelja Georgija Ostrogorskog (1976), tanije reeno ve neku godinu ranije, Boidar Ferjani je poneo teko breme naunike i organizatorske odgovornosti za dalji razvoj vizantologije u Srbiji. Premda se suoio sa nimalo lakim zadatkom, on je mirno i, reklo bi se, nekako iz drugog plana drao sve konce u svojim rukama, to znai vodio vizantoloka istraivanja i podizao nova pokolenja mladih istraivaa. Nikako se ne sme izgubiti iz vida da je Boidar Ferjani proveo bezmalo pedeset godina na Filozofskom fakultetu u Beogradu, poev od studentskih dana u oktobru 1947. do penzionisanja 1994. godine. Mnogobrojne generacije studenata pamtie ga kao veoma strogog, ali i pravednog profesora. Voleo je predavanja i vebe naglaavajui da su podsticajni za nauni rad i najbolji nain da se odrava istraivaka gotovost i jedan je od retkih nastavnika koji nikada nije uzimao semestralno odsustvo. Gotovo da nije bilo dana koji nije proveo u Seminaru za vizantologiju, uvek otvoren za razgovore s kolegama i studentima. Ovi drugi, studenti na ekskurzijama, koje je prof. Ferjani esto i rado vodio, imali su priliku da upoznaju i drugu stranu njegove linosti jednostavnost, neposrednost, vedrinu i duhovitost oveka koji je ostavljao prijazan i snaan utisak na sve koji su imali priliku da ga upoznaju. Uvek odmeren i tih, svojom pristupanou, plemenitou najfinijeg kova i dostojanstvenom doslednou, inio je ast naoj naunoj sredini. Na saradnike i prijatelje poseban utisak ostavljala je njegova bezrezervna predanost naunoj disciplini kojoj je posvetio itav ivot i, ini se, neugasiva uenjaka strast s kojom je do poslednjeg trenutka pristupao istraivanjima. Jo nam je u ivom seanju ushienje s kojim je govorio o vizantijskim caricama u Solunu 14. veka, raspravi koju nije mogao da dovede do kraja. Bili su to poslednji meseci njegovog ivota, u prolee 1998. godine, dok se borio protiv neizleive bolesti. Stoga se neemo ogreiti o istinu ako iskaemo uverenje da je u svetskoj vizantologiji bilo malo toliko odanih prouavalaca hiljadugodinjeg carstva Romeja. Ne moemo da zaboravimo ni nain na koji su u njemu govorile kolege iz inostranstva na meunarodnim kongresima i naunim skupovima: sa srdanom naklonou i oseanjem dubokog uvaavanja. Igrom sudbine, nekoliko meseci pre Ferjanieve smrti preminuo je i Ivan uri koji je dvadesetak godina proveo na Katedri za istoriju Vizantije. Roen 1947, diplomirao je 1971, a magistarski rad Porodica Foka odbranio je 1974. godine. Za tu odbranu vezan je i jedan neobian dogaaj: u publici su se pojavili i neki zoolozi koji su u dnevnom listu Politika proitali najavu odbrane i iz naslova teme razumeli da se radi o fokama, odnosno tuljanima, morskim sisavcima, a ne o jednoj od najmonijih vizantijskih magnatskih porodica. Doktorsku disertaciju Vreme Jovana VIII Paleologa (1392-1448), koja je objavljena pod naslovom Sumrak Vizantije i kasnije prevedena na francuski i italijanski, odbranio je 1982. godine. Poetkom 90-ih godina sada ve prolog veka uri je otiao sa Filozofskog fakulteta, a preminuo je u Parizu u jesen 1997. godine. I, naposletku, poev od 1994. ef katedre za vizantologiju, a od 1998. i direktor Vizantolokog instituta je prof. Ljubomir Maksimovi. Roen 1938, na Filozofskom fakultetu je diplomirao, magistrirao i doktorirao 1971. sa temom Vizantijska provincijska uprava u doba Paleologa (englesko dopunjeno izdanje pojavilo se u Amsterdamu 1988). Proao je sve stepenice u struci iskljuivo na Filozofskom fakultetu od bibliotekara do redovnog profesora (1986). Poasni je doktor Univerziteta u Atini (1999), dopisni lan Atinske akademije (2001), dopisni lan Srpske akademije nauka i umetnosti (2003) i dopisni lan Evropske akademije nauka i umetnosti u Parizu (2005), a bio je gostujui profesor u Parizu, Frankfurtu na Majni, Kelnu, Kritu. Predsednik je Srpskog komiteta za vizantologiju i jedan od potpredsednika Meunarodne asocijacije vizantologa. Od 1991. do 1999. asistent na Katedri za istoriju Vizantije bio je Sran Pirivatri iji je magistarski rad Samuilova drava. Obim i karakter preveden na bugarski jezik, a u pripremi je i engleski prevod. U ovom trenutku na Katedri za istoriju Vizantije, osim prof. Maksimovia , stalno su zaposleni Vlada Stankovi, koji je 2005. doktorirao sa temom Komnini u Carigradu. Evolucija jedne vladarske porodice, a 5

ove godine je izabran u zvanje docenta, i asistent Maja Nikoli. Prof. Radivoj Radi od 1994. sa treinskim radnim odnosom dri predavanja i vebe iz Istorije Vizantije. Uopteno govorei, srpska vizantologija, koju, kao to je reeno, ine Katedra za istoriju Vizantije i Vizantoloki insitut SANU, imaju uglavnom tri osnovna polja prouavanja. Tu su najpre vizantijskojunoslovenski odnosi, pre svega odnosi Vizantije i Srbije, odnosno interakcija koja je postojala izmeu vizantijskog i slovenskog sveta. Pomenuti vieznani i sloeni odnosi posebno su posmatrani i sa stanovita istorije umetnosti. Na drugom mestu su isto vizantoloke teme kao to su institucije, administracija, titule i ostali fenomeni svojstveni vizantijskoj civilizaciji. Tree polje istraivanja su vizantijska knjievnost i srednjovekovni grki jezik. Kada se postavi pitanje gde se nalazi Katedra za istoriju Vizantije, pa i itava srpska vizantologija, na poetku 21. veka moemo da odgovorimo da je ona uspela da odri asno mesto koje uiva u velikoj svetskoj vizantolokoj porodici. Naravno, ona ima odreenih problema, koji pre svega potiu iz materijalnih nevolja i kriza kroz koje je krajem proteklog stolea prolazilo nae drutvo. Meutim, najmlaa generacija srpskih vizantologa, koja je svojim radovima ve postala poznata u meunarodnim vizantolokim krugovima re je o grupi spremnih istraivaa, istraivaa odanih pozivu koji su izabrali nagovetava sigurnu budunost Katedre i, uopte, srpske vizantologije. RADIVOJ RADI

Objavljeno u casopisu Nova Srpska politicka misao 28.10.2006