Uvod

Iz nacionalizma i imperijalizma XIX veka proizili su, po zavretku Prvog svetskog rata, svojevrsni politiki pokreti. Njihov cilj je uvek bio isti: stvaranje snane nacionalne drave, sa autoritetom u unutranjoj politici, apsolutno nadmone prema graanima, sa izuzetno velikim prestiom u spoljnoj politici- drave ugledne, jake i osvajake. Uslov za ovakvu dravu bio je, pre svega, u jedinstvu nacije to je podrazumevalo mogunost iskljuivo nacionalistikog ideala; dozvoljavalo se samo jedno uverenje za sve graane, samo jedna politika koncepcija kojom bi i drutvo i pojedinci bili potpuno obuhvaeni. Da bi postigli svoj cilj, ovi pokreti su priznavali dva sredstva: 1) ideologiju- nacionalistiku, dogmatizovanu, instrumentalizovanu za koju se pretpostavlja da mora biti jedina prisutna u javnosti; 2 ) fiziku silu- organizovanu i dovoljno snanu da uniti svako drugo, javno ispoljeno, uverenje i otpor. Prema iskazima njihovih programa i prema njihovom ponaanju, ovi pokreti suprotstavljali su se demokratiji, parlamentarizmu, socijalizmu, komunizmu, internacionalizmu, pacifizmu i religijama. Najdrastinije njihove varijante bile su faizam u Italiji i nacionalizam u Nemakoj, nastali zahvaljujui povoljnim okolnostima u drutvu, privredi, politici, tradicijama i kolektivnoj psihologiji nacije.

Drutveno- ekonomske prilike u Italiji posle Prvog svetskog rata

Italija je izala iz rata kao lanica pobednike koalcije, ali do krajnosti privredno iscrpljena, sa psiholokom traumom zbog pola miliona mrtvih, bez veeg vojnog rezultata, sa poljuljanim ugledom velike sile, reena da se pobrine da odredbe Londonskog ugovora iz 1915. (kojim su joj obeane Istra, Gorica, Kvarnerska ostrva i deo Dalmacije) budu ostvarene. Sa prestankom rata, ne prestaju i problemi; naprotiv, posle 1918. Italija ulazi u godine sveopte krize koja obuhvata najpre privredu, a onda i drutvo, politiki sistem i ideologiju. Kao ponuda reenja izlaza iz svetske krize, u postojeim uslovima rodio se nacionalistiki totalitarizam. U privrednom pogledu, Italiji su nedostajali neki osnovni prirodni preduslovi, neophodni jednoj velikoj dravi savremenog doba. Oskudevala je u svim vanim rudama bez kojih nema razmaha industrije, a nije imala ni rudnika uglja ni hidroenergetskih mogunosti za stvaranje izvora pogonske snage. Takoe su i njene agrarne povrine bile nedovoljne ak i za ishranu stanovnitva. Posle I svetskog rata, za Italiju, veito prisutna, nestaica uglja, petroleja, el. energije, glavnih ruda i ivotnih namirnica, dostie katastrofalne razmere. Da bi se kolio- toliko odrala proizvodna sposobnost, moralo se uvoziti, a to je znailo negativan platni bilans sa inostranstvom, slabljenje deviznih i zlatnih rezervi zemlje, ugroavanje vrednosti nacionalne valute. Ovaj negativni spoljno- trgovinski saldo bivao je, iz godine u godinu, sve vei. U 1919. uvoz je nadmaio izvoz za 144,1%, u 1920. za 127,8%, 1921. za 104,5%. Nematina je carevala, a stanovnito je bilo naroito pogoeno oskudicom ivotnih namirnica i svakodnevnim porastom cena. Na drugoj strani, nestaica sirovina i pogonske snage naterala je industriju da smanjuje pa i obustavlja proizvodnju, to je za sobom povlailo i viak radne snage i otputanja sa posla- nekoliko miliona ljudi je ostalo bez zarade. Ekonomske neprilike pogodile su sve slojeve drutva, a najtee siromane. Industrijsko radnitvo i siromano seljatvo izlaz je moglo nai ili u iseljavanju ili u pobuni. Srednji slojevi su, nesigurnou poslova i slabim zaradama, postepeno gurani meu siromane. Krupni kapitalisti su, takorei, svakodnevno gubili svoju imovinu. Bez veih potresa bili su jedino lanovi dinastije Savoja, vodei politiari iz redova liberala, aristokratija okupljena oko dvora ili zaposlena u diplomatiji i najvie dravno inovnitvo. Ali, s obzirom na privredu, drutveno- politika kretanja, budunost je svima izgledala neizvesna. U italijanskom drutvu iz najniih slojeva poela su opasna talasanja. Gladni su na vie mesta krenuli u otimanje hrane, siromano seljatvo je poelo samostalno prisvajati neobraenu zemlju u elji da obezbedi prehranjivanje; radnitvo u gradovima vodilo je borbu estim trajkovima. U periodu 19191921. odigralo se oko 4 500 trajkova, od kojih je 29 bilo opteitalijanskog karaktera. Iseljavanje je takoe uzelo maha pa se u godinama 1919- 1922. po zvaninim podacima iselilo, u potrazi za poslom, 1 350 396 Italijana.

Uslovi za nastanak faizma i njegovo irenje u Italiji

2

Stanje unutranje ali i spoljne politike Italije veoma je uticalo na jaanje nacionalistikog totalitarizma. Unutranja politika je bila u znaku tekih privrednih i drutvenih prilika. Traena je alternativa postojeem stanju i pri tom gubljeno poverenje u vodee politike ljude. Liberalni pokret i parlamentarizam, koji je on stvorio, pokazali su se kao nesposobni da nau izlaz iz krize. Vlade su bile slabe, svaki as ih je obarao parlament, pa je od kraja rata do oktobra 1922. promenjen itav niz premijera. Vlada i reim su gubili autoritet u zemlji pa jaaju njihovi protivnici, meu prvima socijalisti. Kao odluna opziciona partija, socijalisti su imali drutveni oslonac u radnitvu (oko 2,15 miliona radnika bilo je okupljeno u tzv. Generalni savez rada- uniju socijalistikih sindikata) ali u posleratnim danima i siromanom seljatvu koje je, takoe, delimino razvijalo crvenu zastavu. Meutim, u krugovima seljatva socijalisti su dobili rivala u demokratskoj katolikoj stranci popolara koji su podravali seljake zahteve za zemljom samo u ime ideja hrianstva i liberalne drave, a pod svojim znamenjem- belom zastavom. to se tie nacionalista, oni su skoro godinu dana bili nesposobni da postave politiku alternativu reimu, i tokom prvih pola godine ili su ruku uz ruku sa vladom i liberalima. Ali kada su stvorili svoj poseban pokret, bacili su se u estoku politiku borbu i razvili svoju, crnu ,zastavu sa mrtvakom glavom. Dok su socijalisti postavili ideal socijalistikog drutva i koncepciju drave vea, pod uticajem boljevizma, Marksa, Engelsa i Lenjina, nacionalisti su im suprotstavljali brigu za otadbinom i italijansku samodovoljnost, nasuprot stranim uzorima. U spoljnoj politici Italija nije uspela da ostvari svoj ratni program iako je bila priznata za pobedniku dravu. SAD su se odluno protivile italijanskim planovima irenja, a Rim nije mogao nita drugo osim da se pogaa ta e dobiti a od ega e odustati. Zvanino, Italija je od Konferencije mira (18.I15.VI 1919) traila da se ispuni Londonski ugovor i da preko ovoga dobije i Rijeku. Nezvanino, nacionalisti su u italijanskoj javnosti isticali i zahtev da dobiju junu Dalmaciju, a posebno Split. Meutim Konferencija mira im je davala samo Juni Tirol sa gradom Trentino, zapadnu Istru i deo Kvarnerskog arhipelaga, a kasnije 2-3 ostrva uz istonu odalu Jadranskog mora. Za nacionaliste to je bilo malo. Vlada i krajnje nacionalistiko krilo poslednji put su zajednii istupili u aprilu 1919. kada je italijanska delegacija, uvreena javnom deklaracijom predsednika SAD,Vudro Vilsona (doneta 23.IV 1919), za kratko napustila Konferenciju mira. Tada je irom Italije dolo do eksplozije nacilnalizma u znak podrke vladinoj politici. Ubrzo potom dolazi do razlaza jer je vlada morala sklapati kompromise shodno meunarodnoj situaciji. Kada je desnu liberalnu vladu Vitorija Emanuela Orlanda zamenila leviarska vlada Franeska Severija Nitija, desnica je izazvana pa je prisvojila pravo da jedina izraava interese nacije. U ovakvim okolnostima neprimetno je nastala jedna politika grupa ija se politika opredeljenost u poetku nije mogla odrediti. Sainjavali su je neki od onih ljudi koji su se 1914. i 1915. zalagali za ulazak u rat- 1915. osnovan je front " Fascio di Azione Revoluzionaria " ("Savez za revolucionarnu akciju") pod vostvom Musolinija i Bisolatija. Ovaj pokret se krajem rata raspao na dva
3

dela: jedan pod vostvom Musolinija, zastupao je imperijalistike zahteve, dok je drugi, na elu sa Bisolatijem, traio demokratski mir. Pored nekih predstavnika ovog Saveza u novom pokretu su bili i neki iz pokreta sindikalista, socijalista, futurista (mladi intelektualci, propovednici kulture budunosti osmiljene mainama, krajnji nacionalisti), kao i neki demobilisani ili aktivni arditi (pripadnici tzv. jurinih odreda italijanske vojske koji su se odlikovali brutalnou i ekstremnim ovinizmom). Ono to je sve njih povezivalo bilo je uverenje da Italija mora biti velika i mona, svi su prezirali miran graanski ivot iako su propovedali i program socijalnih reformi za zatitu radnika i siromanih, a bili su i republikanci. Od njih je 1919. postala posebna politika grupa, pa je u Milanu 21. III 1919. nastala prva organizacija, a 23. III na milanskoj Pjaci Sv. Sepolkra odran je osnivaki zbor za celu Italiju. Ime koje su usvojili za svoju organizaciju bilo je "Fasci di Combattimento" ("Borbeni snopovi") ime su simbolizovali potrebu aktivnosti, borbenosti i sloge Italijana, ali sigurno i svoju vrstu volju, disiplinovanost i odlunost nastupanja. Njihov nacionalizam dobio je poseban oblik jer im prva ideoloka kategorija nije bila nacija ve otadbina, shvaena iskljuivo u smislu nacionalne drave. Bili su izrazito antiboljeviki usmereni ali su bili netrepeljivi i prema drugim ideologijama. Meu ljudima koji su osnovali "Borbene snopove" najveu panju privlaila su dva oveka: Benito Musolini, najvaniji organizator skupa na Pjaci Sv. Sepolkra, koji je postao i voa pokreta, i Filipo Tomazo Marineti, voa futurista, ija se uloga vremenom znatno smanjuje. Ali uticaj Musolinija je rastao. Ovaj uni govornik po profesiji je bio uitelj, poreklom iz severoistone Italije - roen je u gradiu Forli 29. VII 1883. Uestvovao je u I Svetskom ratu, ali je ve 1915. teko ranjen. Svoju politiku karijeru Musolini je zapoeo u redovima italijanske Socijalistike partije, a ve u svojoj dvadesetoj godini, istakavi se kao dobar govornik i novinar, postaje glavni urednik lista "Avanti". Po poetku I svetskog rata zalagao se za ulazak Italije u rat i to na strani Francuske, pa je ubrzo iskljuen iz partije. Tada je osnovao list Popolo d'Italia (Narod Italije) koji se kasnije pretvara u zvanian list novog poreta. Krajem leta 1919, faisti, kako su se poeli nazivati po rei "fascio" (sveanj pruteva sa sekirom u sredini- simbol vrhovne vlasti u drevnom Rimu ), objavili su svoj program koji je napisao Musolini. U njemu se istiu glavni zahtevi faista: da se izborni i skuptinski sistem dalje demokratizuju, da ministre biraju struni saveti na nivou cele drave, garantovanje najniih radnikih nadnica, osmoasovni radni dan, uvoenje radnikog nadzora u inustriji i javnim slubama, prelazak eleznica, transportne industrije i fabrika oruja i municije u ruke drave, poboljanje socijalnog osiguranja, uvoenje vanrednog i progresivnog poreza, zamenu vojske graanskom milicijom sa iskljuivo odbrambenom funkcijom, konfiskacija 85% ratne dobiti, kao i njeno preispitivanje i konfiskacija manastirskih i biskupskuh dobara. U pogledu socijalnih zahteva nije bilo lako razlikovati ovaj program od socijalistikog, ali je program faista bio protkan nacionalizmom i nagovetajem totalitarizma. "Borbeni snopovi" su u politiki ivot uli sa namerom da primene fiziku silu za ostvarenje svojih ideja. Jo u prolee 1919. stvorena je neka vrsta oruane sile pokreta koju su inili mladii u crnim kouljama, naoruani u
4

prvo vreme samo palicama, pa se protiv politikih suparnika, naroito socijalista, poeo odluno sprovoditi batinaki teror. Prvi takav napad veeg stila izveden je u Milanu 15. IV 1919. kada je demolirana i spaljena zgrada socijalistikog zvaninog organa "Avanti". Od tada su faistike jurine ete brzo jaale brojem, organizacijom i naoruanjem. Do razbuktavanja nacionalistikih ideja u Italiji dolazi u leto 1919, kada krue prie o dravnom udaru. Njega je izveo Gabriele D'Anuncio, pesnik, voa nacionalistike desnice koji je 12. IX 1919. krenuo ne na Rim ve na Rijeku. Po ugledu na Garibaldija, poao je na elu nekoliko stotina pobunjenika iz Ronkija, mestaca blizu Trsta (otuda i naziv "mar iz Ronkija") na Rijeku koju su zauzeli i proglasili njeno pripajanje "majci otadbini". Vlada u Rimu iz meunarodnih razloga nije mogla prihvatiti ovo ujedinjenje, pa je naredila vojsci da opkoli Rijeku i buntovnike Ova afera dala je povoda nacionalistima iz svih redova da umnoe napade na vlast i ponu veliati D'Anuncia. Meu najglasnijima bili su faisti, naroito Musolini. Meutim, poto prisajedinjenje nije uspelo zbog protivljenja SAD, Velike Britanije, Francuske kao i Kraljevine SHS , D'Anuncio je ostao da uva osvojeno ali i da bude odstranjen iz politike scene Italije. Kada su se oduevljenja oko njega smirila, na scenu stupaju faisti kao prava snaga desnice. Uspeli su da izgrade itavu mreu svojih organizacija, pa su ubrzo po milanskom osnivakom skupu nastali "borbeni snopovi" u enovi, Torinu, Veroni, Bergamu, Padovi i dr. gradovima. Na novembarskim izborima 1919. dobili su oko 2% glasova pa su ostali bez poslanikih mandata ali su ipak stalno bili prisutni na politikoj sceni. Za to su mogli zahvaliti svome voi ali i injenici da batinjanje kao nain ubeivanja u politike stavove moe uroditi plodom. "Crne koulje" bile su sastavljene od mladia koje su vodili sredoveni ljudi sa vanom funkcijom u pokretu, tzv. Rasovi. Vremenom su ete palice zamenile vatrenim orujem, a raspolagale su i motornim vozilima. Akcije su najpre izvoene u gtadovima- nasrtali su na radnike zborove, trajkae, sindikalne prostorije, socijaliste, komuniste i dr, a kasnije su aktivnost preneli i na selo gde su ojaale pozicije socijalista i komunista. U drugoj polovini 1920. broj i uticaj faista raste jer gornji slojevi drutva shvataju da u uslovima krize od njih mogu imati korist. To su pre svih uvideli veleposednici, pa crnokouljai postaju glavni uzrok propadanja radnikih akcija. Faisti od tada poinju ubrzano da se mnoe: krajem 1920. imali su 88 organizacija irom zemlje sa oko 20 000 lanova, a posle 2 godine imali su preko 3 400 organizacija sa preko 300 000 lanova. U poslednjim mesecima 1920. odigrao se jo jedan dogaaj vaan za faiste: uticaj i slava Gabriela D'Anuncia naglo opadaju, naroito posle sporazuma Italije i Kraljevine SHS o granicama, sklopljen u Rapalu 12. XI 1920, a po kome je Rijeka trebalo da postane grad- drava pod pokroviteljstvom Drutva naroda (osnovanog 28. IV 1919.). D'Anuncio je veoma lako proteran iz Rijeke a njegova politika smrt najvie je koristila Musoliniju. Uz pomo ovanija olitija- najvanijeg oveka u redovima liberalnog centra, koji je na izbore maja 1921. izaao sa listom nacionalnog bloka, a na njoj su se nalazile i Musolinijeve pristalice, faisti dobijaju 35

mandata. oliti je time hteo da se suprotstavi jaanju radnikog pokreta ali i da faiste sa ulice dovede u skuptinu i tako smanji njihov radikalizam. U meuvremenu su faisti u svoje redove uneli neke vane organizacione izmene: na kongresu u Rimu 7- 10. XI 1921. odluili su da postanu stranka, iako su se na poetku odluili da budu pokret. Izgraena je vrsta disciplina, a partijski voa prihvaen je kao odlunija linost pa je i slubeno poeo bivati nazivan "Il duce"- Voa. Drutveni sastav i poreklo lanova bili su raznovrsni. Sada je sve njih akciono i ideoloki objedinjavala tenja da obore parlamentarnu demokratiju i da unite socijalistiki pokret i komuniste.

Pobeda faista i dolazak na vlast Benita Musolinija

Tokom vremena proteklog od rata pokazalo se da druge politike stranke nemaju ni snage ni jedinstva da vode Italiju pa se faistima pruila prilika za ostvarenje ciljeva. Predsednici vlade su esto menjani zbog ega su vodei parlamentarci 1922. odluili da ekaju razvoj situacije a da mesto predsednika vlade prepuste nekoj nevanoj, slaboj linosti. Iskusni ovani oliti uspeo je da na ovu funkciju dovede izvesnog Luiija Faktu, oveka malih sposobnosti ali njemu odanog. Meutim, oliti nije znao da e ovaj potez doprineti slomu parlamentarne drave. Dvor se sporo priklanjao faistima jer kralj Vitorio Emanuele III nije bio naklonjen Musoliniju sumnjajui u njegove republikanske namere. Ali mnogi ljudi na dvoru su, zbog nesreenog politikog i privrednog stanja, smatrali da faistima treba pruiti ansu, pod uslovom da potuju monarhiju. Meu njima je bila uticajna kraljica- majka Margareta koja je sa blagonaklonou gledala na grlatog Musolinija. On je zato od 1922. poeo da se izjanjava kao pristalica monarhije, to doprinosi i porastu njegovog uticaja u vojsci i policiji, pa su u ulinim neredima snage javnog reda bile tolerantnije prema faistima. Faisti su 1922. opet preneli svoje akcije iz sela u gradove i njihove ete su marirale na sedita gradskih vlasti. U maju je faistiko preuzimanje optina izvedeno u Ferari i Rovigu, krajem maja i poetkom juna u Bolonji, u julu u Kremoni i Raveni, a vrhunac je predstavljalo posedanje gradske kue u Milanu, 3. X 1922. Nije se krilo da su ove akcije samo veba za mar na Rim. Kao sila prvog reda na politikoj sceni Italije, faisti u avgustu 1922. trae rasputanje parlamenta, tvrdei da nema poverenje Italijana. Musolini je 20. X odrao govor u Udinama gde je objavio program preuzimanja vlasti, ali se izjasnio za monarhiju. Odluku da treba preduzeti preuzimanje vlasti donelo je najvie faistiko vostvo u Milanu 16. X, a u Napulju je 24. X odran partijski kongres koji je predstavljao smotru snaga i psiholoko spremanje
6

akcije. Kako bi se pokret sauvao u sluaju poraza, Musolini nije predvodio ustanak pa je iz Napulja otiao u svoje sedite u Milanu a neposredna akcija je poverena: Mikele Bjankiju (generalnom sekretaru faistike stranke), Cezare Marija de Vekiju (faistikom poslaniku), Italo Balbou (mlaem voi skvadrista) i Emiliu de Bonu (generalu, bivem pripadniku italijanske armije). Oni su bili tzv. kvadrumviri. Pripremama u Rimu su, pored ostalih, rukovodili grofovi Grandi i ano. Upravo u trenutku kada se postavilo pitanje graanskog rata, premijer Fakta podnosi ostavku 27. X, a kvadrumviri u noi izmeu 27. i 28. X iz Perue pozivaju pristalice da krenu na Rim. Ministri u ostavci trae od kralja da potpie dekret o opsadnom stanju ali ga Luii Fakta neovlaeno savetuje da to ne uradi. To je uslovilo da se broj "crnih koulja" na putu za Rim udesetostrui. Tokom 28. X desetine hiljada faista i njihovih simpatizera nalo se na rimskim ulicama traei vlast. Zbog nesigurnih prilika, kralj Vitorio Emanuele III je ponudio Musoliniju da obrazuje vladu u svojstvu premijera, ali samo u skladu sa parlamentarnim reimom. Due je to prihvatio, pa je posebnim vozom koji su inili samo lokomotiva i vagon spavaih kola (otuda i naziv "revolucija u spavaim kolima") stigao u Rim. Kralj ga je primio 30. X 1922. u palati Kvirinale i poverio mu mandat za sastav vlade u okvirima ustava. S obzirom da su faisti mogli raunati samo na 7% poslanikih mesta, Musolini stvara koalicionu vladu u kojoj je faistika hegemonija neosporna. Za sebe je, pored predsednitva, uzeo i mesto ministra unutranjih i ministra spoljnih poslova. Ministar pravde- A. Oviljo, finansija- . de Stefani i "novoosloboenih zemalja" tj. teritorija koje je Italija dobila posle I Svetskog rata- urati, su takoe bili iz redova faista. Ostali resori bili su podeljeni tako da su liberali dobili 3 portfelja, popolari 2, a krajnje desni socijalisti 1. Faisti su, takoe, dobili i i 9 mesta zamenika ministara. 17. XI 1922. ovoj vladi je izglasano poverenje, a dan pre toga Musolini je prvi put govorio u skupini u svojstvu premijera. Odmah je traio da mu senat i skuptina daju puna ovlaenja, to je 24. XI glasanjem i odobreno.

Obraun faista sa radnikim pokretom i demokratskim snagama Italije i uvrivanje na vlasti

Kao ministar unutranjih poslova, Due je poetkom 1923. legalizovao postojanje i rad svoje partijske vojske. On je 13. I 1923. stvorio "Dobrovoljnu miliciju nacionalne sigurnosti" koja je srovodila teror nad antifaistima i ija su prva meta bili socijalisti i komunisti. U korist faistima ila je i odluka Federconijevih nacionalista da im pristupe, 1923, pa je Musolini dobio jo 10 nacionalistikih poslanika.

Stecite protivnika bila je viepartijska narodna skuptina, pa su faistike akcije ile u tom smeru. Novi izborni zakon, izglasan uz pomo brojnih pretnji faista, predviao je da stranka koja dobije veinu na izborima ima pravo na 2/3 poslanikih mesta, a sve ostale stranke dele preostalu 1/3 mandata. Zbog velikog otpora, Musolini odluuje da na izbore, zakazane za 6. IV 1924, izae u okviru Nacionalnog bloka. Faistikoj kampanji iao je u korist i jedan vaan spoljnopolitiki sporazum- Rimski pakt, potpisan sa Kraljevinom SHS 27. I 1924., kojim je Italija dobila Rijeku. Ipak na izborima prolaze ispod svojih oekivanja sa 275 poslanika, od ukupno 535 (koalicioni blok dobio je ukupno 374), ali je i to omoguilo Musoliniju dalje pojaano nastupanje. Za protivnike je dolo krajnje vreme da se odbrane. Presudna kriza nastupila je u vezi sa akomom Mateotijem, socijalistikim narodnim poslanikom koji je javno ispoljavao nezadovoljstvo izbornim rezultatima, govorei da su faisti nelegitimno dobili mandate. 10. VI 1924. Mateoti je lien slobode i odveden u nepoznatom pravcu, a tek sredinom avgusta pronaeno je njegovo telo. To je bio razlog da antifaisti postanu glasniji i odluniji. Neki poslanici skuptine odluili su da je napuste i stvore novu antitezu totalitarizmu. Voeni ovanijem Amendolom, poslanici secesionisti uzeli su ime "Aventin" (podseajui na odvajanje plebejaca od patricija 494. p.n.e.). Zbog toga je Musolini bio primoran da se privremeno povue, pa je mesto ministra unutranjih poslova poverio, naravno sebi bliskom, Federconiju. "Aventin" nije hteo primenjivati silu u borbi sa protivnikom kome je sila bila osnovni nain borbe. Tako je u drugoj polovini 1924. pobeen, a Amendola je jo samo jednom uspeo da uzdrma javnost objavivi dokaze o odgovornosti faista za smrt Mateotija. Meutim faisti kreu u protivnapad, pa je vlada 30. XII 1924. dala izjavu da e preduzeti "sve mere za ouvanje moralnih i materijalnih interesa zemlje". Sutradan je Federconi naredio zaplenu svih protivnikih listova, a policija je u novogodinjoj noi izvrila pretres stanova nekih opozicionih voa. Musolini je odluio da pobedu krunie jo jednim drskim javnim nastupom, pa je 3. I 1925. pred Narodnom skuptinom rekao: "Izjavljujem u prisustvu ove skuptine i celog italijanskog naroda da preuzimam, ja, lino, politku, moralnu i istorijsku odgovornost za sve to se dogodilo." Januar 1925. oznaio je konanu pobedu totalitarizma u Italiji. Poelo je razdoblje italijanske istorije u kome su politika prava imali samo pripadnici faistike stranke. Musolinijevi istomiljenici su preuzeli celokupan dravni mehanizam i politiki ivot zemlje, a batinjanja i hapenja postala su deo javnog ivota. Emigracija je bila sve brojnija, pa su preko granice beali komunisti, liberali, socijalisti i popolari. Krajem novembra donesen je zakon koji je onemoguio slobodno udruivanje, krajem decembra zakon po kome su dravni inovnici bili samo oni koji su uivali poverenje vlade, a 31. XII 1925. bitno je ogranien rad opozicione tampe dok se drugim zakonom pretilo oduzimanje graanskih prava svakome za koga reim nae da radi protiv javnog reda ili da nanosi "materijalnu i moralnu tetu naciji". Do kraja 1926. bila je potpuno zabranjena

tampa koja nije bila faistika, stvoren je specijalni sud za odbranu drave i uvedena smrtna kazna za politike delikte.

- Organizacija drave
U pogledu dravne uprave, linost efa vlade imala je potpunu hegemoniju tj. dobila je iskljuivo pravo da vlada. Ministri su bili tek njeni pomonici, a narodna skuptina je mogla raspravljati samo o pitanjima koja ova linost odabere po svom nahoenju. To je uvedeno zakonom od 24. XII 1925. Meutim jedna odredba kae da efa drave imenuje i opoziva kralj, a zakonom od 31. I 1926. zakonodavna nadlenost prela je na vladu, pa je Musolini vladao pomou dekreta sa zakonskom osnovom. Najzad, izvrena je izmena provincijske uprave gde su postavljeni visoki vladini predstavnici koji su bili sredstvo za ostvarenje diktatorske vlasti. Na izborima, odranim 24. III 1929, samo su lanovi faistike partije postali poslanici. Italija je oblikom vladavine ostala kraljevina ali je dravnim ureenjem postala diktatura koja se sa monarhijom spojila tako to se diktator autoritetom i voljom nametnuo kralju. Od 15. XII 1922. i ustanovljena je skuptina najviih glavara faizma, Veliko faistiko vee, sa namerom da se izbegne sukob, tada jo nedovoljno uticajnog, Musolinija i drugih ambicioznih prvaka. Mesto predsednika Vea bilo je sauvano za Vou koji ga je i sazivao i nije dozvoljavao da samostalno vea. Doavi na vlast, faisti su nekoliko godina traili model politikog sistema koji bi ostvario jedinstvo svih elemenata drave i njenog drutvenopolitikog ivota, a onda su grlato objavili da su ga nali- nazvali su ga "korporativna drava". Po ovom modelu drava se zasniva na organizacijama od kojih svaka obuhvata sve ljude jedne privredne oblasti i jedne vanprivredne delatnosti. Ideja korporacija (preuzeta iz francuskog sindikalizma) prvi put je razraeno izneta 21. IV 1927. u programskom spisu pod nazivom Povelja rada (Carta del lavoro). U njoj su korporacije objanjenje kao sredstvo ostvarenja nacionalnog jedinstva u oblasti privreivanja pa su kao takve proglaene za dravne organe. Ovim je prvenstveno pokuano ostvarenje potpunog nacionalnog jedinstva, najveeg faistikog cilja. 5. II 1934. donet je zakon o korporacijama kojim su stvorene 23 korporacije, rasporeene u 3 kruga: ciklus poljoprivrede, ciklus industrije i ciklus produktivnog rada i slubi. Podstaknuti ovim sistemom, faisti parlamentarizam zamenjuju korporativizmom a zakon kojim je ovo izvedeno donet je 19. I 1939. Tada je narodnu skuptinu zamenila skuptina faista i korporacija koju su inili lanovi Velikog faistikog vea i Nacionalnog saveta korporacija. Dakle, konano izgraena faistika drava zasnivala se na potpunom monopolu vlasti jedne stranke, na koncentraciji moi u jednoj linosti i na korporativnom sistemu- to je bila Musolinijeva Italija.

Spoljna politika Italije do 1943. i pad faizma

Spoljna politika Italije, nezadovoljne Versajskim mirovnim sistemom (ispunjena su samo delimino obeanja data Londonskim sporazumom iz 1915) koji joj je dodelio drugorazrednu ulogu, Italija je izmeu dva svetska rata bila izrazito imperijalistika, naroito posle pobede faizma. Neposredni ciljevi Benita Musolinija su bili: borba za prevlast u Sredozemnom moru i priznanje vodeeg poloaja Italije u tom basenu, obezbeenje dominantne uloge na Balkanu, revizija kolonijalnih mandata i sticanje prava na nove kolonije. Iako su u sferu italijanskih pretenzija ulazili i neki britanski posedi (Malta, neke zemlje Srednjeg istoka i dr), faistika spoljna politika bila je naroito usmerena prema Balkanu (Jugoslavija, Albanija i Grka), francuskim posedima u Africi (Tunis), pa i delovima tzv. francuske metropole (Korzika, Savoja,Nica). Musolinijeva diplomatija kretala se od sraunate opreznosti do otvorene oruane agresije. Do uvrenja Hitlerove vlasti u Nemakoj, faistika Italija nije se vrsto vezivala ni za jednu veliku silu, iako je preteno podravala Veliku Britaniju u njenim nastojanjima da sprei preterano jaanje Francuske na Evropskom kontinentu. Za uzvrat je Britanija povremeno podravala Italiju onde gde njeni sopstveni interesi nisu bili ugroeni; to je inila i Francuska u tenji da bar delimino zadovolji italijanske zahteve na raun drugih. U takvim uslovima Italija je jo pre, a naroito posle dolaska Musolinija na vlast, uspela da realizuje deo svog imperijalistikog plana. Pored okupacije (1919) i aneksije Rijeke (1924), Italija je u avgustu 1921. anektirala albansko ostrvo Sazan. Lozanskim ugovorom od 21. VI 1923. dobila je grupu Dodekanskih ostrva, pa je 31. VIII 1923. okupirala i ostrvo Krf, ali su se italijanske trupe morale povui usled ultimatuma Britanije i na intervenciju Drutva naroda. Tiranskim paktom o prijateljstvu i bezbednosti od 27. XI 1926. a jo vie Ugovorom o odbrambenom savezu od 22. XI 1927. sa Albanijom, Italija je dobila pravo da u sluaju potrebe dovede svoje trupe na albansku teritoriju. 25. VII 1928. Italiji je priznato pravo da ravnopravno sa Francuskom, Velikom Britanijom i panijom uestvuje u meunarodnoj upravi Tangerom. Na osnovu sporazuma o regulisanju interesnih sfera u Africi, 7. I 1935, Francuska joj je ustupila Tibesti u Sahari i Dumejru u Somaliji. Italija se radi ostvarivanja svojih ekspanzionostikih ciljeva vrsto povezala tridesetih godina sa nacistikom Nemakom, a potom i sa Japanom. Od juna 1934, kada je dolo do prvog sastanka Musolinija sa Hitlerom u Veneciji, uestali su se susreti predstavnika Italije i Nemake. Protokolom od 25. X 1936. obrazovana je Osovina Rim- Berlin. Naredne godine, 6. II, Italija je pristupila Antikominterna paktu, potpisanom 23. XI 1936. izmeu Nemake i Japana. Po ugledu na ove dve zemlje istupila je iz Drutva naroda, 11. XII 1937. Od tada je ova organizacija, po reima Musolinija, glavni nacionalni neprijatelj. Uporedo sa diplomatskim i politikim pripremama, tekle su i vojne pripreme za rat. Od 325 800 ljudi 1926/27. italijanske oruane snage porasle su 1934/35. na 621 600. U istom periodu uurbano se izgraivala moderna ratna
10

flota, a takoe i ratno vazduhoplovstvo koje je sa 1860 aviona, sredinom 1934, predstavljalo jednu od najjaih vazdunih flota u Evropi. Prvi vei korak u ostvarenju italijanskih imperijalistikih ciljeva, bila je agresija na Etiopiju, jednu od retkih nezavisnih zemalja Afrike pre II svetskog rata. Posle incidenta na etiopsko- eritrejskoj granici, italijanske trupe su 3. X 1935. upale na teritoriju Etiopije bez objave rata. Italijani su nastupili iz Eritreje sa severa i Somalije sa juga, gde su imali svoje kolonijalne posede. Ubrzo su italijanske trupe prodrle duboko na tlo Etiopije. Svetska javnost je protestvovala protiv agresije faista, a Drutvo naroda je preporuilo svojim lanicama da sprovedu ekonomske mere protiv Italije. To je i uinjeno 7. X 1935. kada je Drutvo naroda donelo odluku o ekonomskim sankcijama protiv Italije koje su podrazumevale zabranu izvoza oruja, izvesnih strategijskih sirovina i ratnog materijala u Italiju, blokiranje kredita i dr. Meutim ova odluka nije bitnije uticala na dalji razvoj dogaaja s obzirom da zabrana nije podrazumevala da se za italijanske brodove zatvori Suecki kanal kojim su se snabdevala italijanske trupe u Etiopiji. Koristei se neodlunou i preteranom metodinou Italijana, etiopske snage su sredinom decembra prele u protivnapad na severnom frontu. U poetnom naletu su postigli izvesne uspehe, ali su potom suzbijeni bojnim otrovima koje e Italija u daljem toku rata sve vie koristiti, krei meunarodne konvencije o njihovoj zabrani. Vidno oslabljeni, Etiopljani su nastavili gerilski rat, sa manje uspeha. 5. V 1936. zauzeta je Adis Abeba, koju je car Selasije napustio 3 dana ranije. Italijanske snage su, slomivi severni front, uspele da uz ilav otpor izvre spajanje june i severne vojske u Diredavi, 9. V 1936. Benito Musolini je 9. V proklamovao u Rimu italijanski suverenitet nad Etiopijom, a odlukom Velikog faistikog vea italijanski kralj preuzeo je titulu cara Etiopije koja je do 1942. pod italijanskom vlau. Francuska i Velika Britanija su 1938. priznale ovu aneksiju, pa Italija, ohrabrena, nastavlja sa imperijalistikim pohodima. 7. IV 1939. izvren je iznenadni napad na Albaniju, iskrcavanjem italijanskih trupa na albansku obalu (time je prekren Tiranski pakt i Ugovor o odbrambenom savezu). Otpor albanskih rodoljuba trajao je samo tri dana, s obzirom na brojnost i naoruanje neprijatelja. Grupa albanskih vlastodraca, na elu sa kraljem Zoguom, pobegla je iz zemlje pa je Italija lako uspostavila svoju okupacionu upravu. To je bio kraj nezavisnosti Albanije u kojoj je bilo stacionirano oko 100 000 italijanskih vojnika. Okupator se u odranju svoje vlasti oslanjao na lokalne age i begove i trgovaku buroaziju. Nezadovoljstvo naroda dovelo je do pokreta otpora koji su predvodili albanski antifaisti i komunisti. Okupacija traje do kapitulacije Italije (septembra 1943) a tada je zamenjena nemakom kapitulacijom. Saradnja Italije i Nemake, uslovljena pre svega slinim interesima, bila je sve oiglednija, naroito posle sklapanja saveza (Osovina, Pakt o savezu). U skladu sa tim tekle su i pripreme za rat. Pod uticajem nemake doktrine (Munjeviti rat) i teorije generala Dueta, italijanski Generaltab je prihvatio ofanzivu na bazi oklopnih, mehanizovanih i vazduhoplovnih snaga, kao osnovni vid dejstva. Ali ta doktrina nije imala materijalne osnove ni u vazduhoplovstvu, koje je posle forsiranog naoruanja evroposkih sila relativno
11

zaostalo, ni u oklopnim mehanizovanim jedinicama koje uopte nisu imale tekih tenkova a nedostajala su i oklopna i druga vozila. Uopte, doktrina munjevitog rata bila je u otrom neskladu sa ekonomskim mogunostima zemlje, opremljenou armije i moralom trupa i nacije, koju faizam nije uspeo da oduevi i pripremi za ozbiljniji ratni napor u slubi Musolinijevih ciljeva. To se potvrdilo ubrzo posle stupanja Italije u rat. Kada je Nemaka napadom na Poljsku, 1. IX 1939, poela II svetski rat, Veliko faistiko vee objavilo je odluku prema kojoj je Italija zauzela stav nezaraene ali ne i neutralne sile. U stvari, Musolini je hteo da zagazi u rat tek onda kada njegov povoljni ishod za osovinu postane oigledan. Poto su krajem maja i poetkom juna 1940. Britanci bili prinueni da se evakuiu sa kontinenta (bitka kod Denkerka), a ostaci francuske armije potueni na Somi i Eni, Italija prestaje da bude samo posmatra sukoba. 11. VI 1940. ona objavljuje rat, ve klonuloj, Francuskoj, a takoe i Velikoj Britaniji. Iako italijanske trupe u Francuskoj nisu zabeleile gotovo nikakav uspeh, ona zahteva da joj se prepusti okupacija francuske teritorije do Rone, ustupe Korzika, Tunis, Alir i francuska Somalija, izrui francuska flota i pomorske baze Oran i Kazablanka. Ali ugovorom o primirju sa Francuskom od 24. VI 1940. morala se zadovoljiti sa nekoliko optina u Alpima i pograninim mestom Mentonom, a u francuskoj Somaliji lukom Dibuti. U elji za ostvarenjem dominacije u svetu, ideoloki srodne, faistike, zemlje, Nemaka, Italija i Japan, sklapaju 27. IX 1940. Trojni pakt. Strane ugovornice su se obavezale da jedna drugoj prue svaku moguu (politiku, ekonomsku i vojnu) pomo u ratu i dogovoreno vre podelu uticajnih sfera. I pored toga Italija ne obavetava Nemaku o svojim planovima za napad na Grku, to je bio korak ka hegemoniji na Balkanu. Politike i propagandne pripreme bile su praene upuivanjem jedinica na grko- albansku granicu. Prema operacionom planu glavni udar trebalo je naneti u pravcu Janjine, a pomoni du primorske zone, uz aktivnu odbranu severno od Pinda radi spreavanja eventualnog udara grkih snaga. Poto je Benito Musolini 15. X 1940. doneo definitivnu odluku za napad, posle ega su narednih dana pripreme trupa privedene kraju, grkoj vladi je 28. X 1940. predat ultimativni zahtev da za vreme trajanja rata ustupi Italiji Krf, Epir i Pirej. S obzirom da su Grci odbili ultimatum, italijanske snage, istog dana, prelaze u napad. Italijanska ofanzivna grupa relativno lako je odbacila slabije grke snage sa graninog fronta, a veliki uspeh postignut je do 2. XI, razdvajanjem grkih snaga juno i severno od Pinda. Poetni uspeh na odseku Pinda i u Epiru predstavljao je, meutim, sve to su Italijani postigli za vreme ovog rata, tj. do intervencije nemakih snaga. Poetkom novembra, Grci prelaze u protivnapad i vraaju Italijane preko granice, a do kraja decembra su prodrli u Albaniju ak i do 70 km. Musolini alje pojaanje u Albaniju i menja komandanta-umesto Badolja dolazi general Kavalero, ali ni to nije dovoljno pa trai pomo od Nemaca. Hitler je odluio da Nemaka mora dejstvovati na ovoj teritoriji radi razreenja situacije u korist Osovine, pre nego to pone napad na SSSR. Takoe, dogaaji od 27. III su mu izmenili planove, pa je morao da ratuje i protiv Jugoslavije i protiv Grke. Napad je poeo istovremeno, 6. IV 1941, a okupacija Grke zavrena je 20. V, nemakim desantom na Krit.
12

Italijanske snage napale su Jugoslaviju iz Istre i Albanije a na zauzetim teritorijama su, do kapitulacije Italije sprovodile surov teror mnogobrojnim kaznenim ekspedicijama, streljanjima i deportacijama rodoljuba. Na afrikom ratitu italijanske snage nizale su, takoe, poraz za porazom. Akcijom brojno slabijih britanskih snaga od 18. I do 27. XI 1941. Italija je izbaena iz istone Afrike. Uprkos angaovanju nemakih snaga Italijani su posle bitke kod El Alamejna, krajem 1942. izgubili Kirenajku i Libiju da bi posle poraza snaga Osovine u Tunisu, konano bili izbaeni iz severne Afrike u maju 1943. Na istonom frontu poraena je, 1942, na Donu i italijanska 8. armija upuena na istoni front te godine (Staljingradska bitka). U meuvremenu teke poraze pretrpela je od Britanaca i italijanska flota, naroito u sidritu Taranta, novembra 1940. i u bici kod Matapana u martu 1941. Na Konferenciji u Kazablanci, januara 1943, bilo je jasno da e Italijani i Nemci biti poraeni u severnoj Africi. S obzirom da je Nemaka bila neprijatelj broj jedan, ratna pozornica morala se preseliti u Evropu. Javilo se vie ideja za mesto iskrcavanja saveznikih trupa: Staljin je smatrao da je samo Normandija pogodna za napad na Nemaku; zapadni saveznici su ve imali slian plan za iskrcavanje u Francuskoj, a nazvan je "Sledgehammer" (Kovaki eki); trei plan, prihvaen u Kazablanci, podrazumevao je da treba potpuno ovladati Sredozemnim morem. Privremeno reenje sastojalo se u tome da se izvede desant na Siciliju (operacija "Husky"- Hrapav, suv) koji bi se orijentaciono izvrio u julu. Odreen je i komandni kadar: ameriki general Ajzenhauer trebalo je da bude vrhovni komandant svih saveznikih snaga, a njemu bi bili podreeni britanski general Aleksander kao zamenik vrhovnog komandanta, Kaningem kao komandant mornarice i Tedor kao komandant vazduhoplovstva. Kada je 13. V 1943. ostatak nemako-italijanske vojske kapitulirao u severnoj Africi, 20 britanskih istaa mina pretraivalo je ve 4 dana morske tesnace izmeu Afrike i Sicilije i istilo ovaj prostor od stotina kontaktnih i dr. mina. Raiavanje u Tuniskom moreuzu ili Sicilijanskom prolazu oslobodilo je ne samo putovanje od zapada na istok nego i puteve od juga prema severu, posebno put kojim je trebalo da saveznici dou do Sicilije. Na sredini tog puta nalazila su se italijanska ostrva: Pantelerija, Lampeduza i Linoza, od kojih je Pantelerija bila najvanija zbog svojih vazdunih baza i aerodroma. Uprkos opomenama nekih od njegovih savetnika, Ajzenhauer je 10. V odluio da pre Sicilije zauzme Panteleriju. On je postavio zahtev da se masovnim bombardovanjem italijanskih garnizona uniti njihov materijal i razbije borbeni moral. 13. V prvi su na Pantaleriju otvorili vatru britanska krstarica "Orion" i 2 razaraa; napravljena je blokada ostrva. I pored svih avionskih bombi i brodskih granata, Italijani nisu pristali na bezuslovnu kapitulaciju koju im je Ajzenhauer predloio prvi put 8, a jo jednom 10. VI. Meutim, otpor je bio pasivan jer su se seljaci, ribari i vojnici povukli u sklonita da se zatite od saveznikih napada. 11. VI na kuama i ruevinama Pantelerije pojavile su bele zastave. Pri osvajanju ovog ostrva saveznici nisu izgubili nijednog oveka, niti je iko bio ranjen. Ve 12. VI osvojena je Lampeduza, a 13. VI i ostrvo Linoza. Hitler je bio gotovo ubeen da e se Saveznici iskrcati na Sardiniju i Grku, verujui u ispravnost dokumenata pronaenih kod lea utopljenika "majora Viljema Martina" koji je bio samo zamka Saveznika. Zato je glavnica
13

nemakih trupa prebaena na ove teritorije, a Sicilija ostala nebranjena. Meutim obavetajna sluba italijanske mornarice smatrala je da je napad na Grku iskljuen i da je Sicilija jedina meta Saveznika. Tako je mislio i feldmaral Keselring pa je 20. VI poslao oklopnu diviziju "Herman Gering" na Siciliju, a osovinske snage na ovom ostrvu dobijaju i novog komandanta: generala Alfreda Guconija koji je realno gledao na, prilino lou, situaciju Osovine. Operacija je poela 10. XII (D- dan). Dok su se konvoji pribliavali Siciliji, Italijani su ve bili obaveteni i zaposeli poloaje, jer su prethodnih dana primetili saveznike izviae. Kada su u zoru u 4:10 asova prvi vojnici pojurili na obalu, poela je vatra iz mitraljeza, granata, bombi ali su Italijani brzo bili oterani sa obale snanom vatrom sa brodova, tako da otpor dugo nije trajao. U drugim sektorima su Italijani esto beali a da nisu ni otvorili vatru. Ali iskrcavanje nije svuda ilo tako glatko. Kod ele je polo naopako sa pokuajem amerike 82. vazduno- desantne divizije da se spusti na kopno Sicilije. Probleme je imala i Montgomerijeva 8. armija pri osvajanju Sirakuze i Katanije, posle ega je trebalo da krene ka Mesini na severu. Zaglavivi se u ravnici kod Katanije, trupe su bile primorane da krenu zaobilaznim putem, oko brda Etne. To je znailo gubljenje vremena, a Nemci su ba to i hteli, jer im je bilo potrebno vreme da pripreme jadinice za evakuaciju i povlaenje preko Mesinskog moreuza. 19. VII su se Hitler i Musolini sreli u severnoitalijanskom gradu Feltru. Due je molio za vie oklopnih divizija i 2000 aviona radi odbrane Sicilije. Hitler je smatrao da peadija, a ne tenkovi, mora da spase Siciliju i da Italijani treba konano da ponu da ratuju. Vrativi se u Rim Musolini je 25. VII izgubio vlast. 3. VIII su Italijani ve poeli da prebacuju svoje jedinice na kopno, nezavisno od Nemaca, ija je evakuacija poela 10. VIII. Prve amerike trupe su 17. VIII ule u naputenu i razorenu Mesinu, a 2 asa kasnije stigli su i prednji delovi 8. armije. Sicilija je bila osvojena. - Pad faizma Odnosi meu partnerima u osovinskom bloku ve odavno nisu bili dobri. Nemci su uporno isticali svoju superiornost i degradirali Italiju do drave najnieg ranga. SS jedinice su ve 1941. formirale punktove u italijanskim gradovima, a bilo je i planova da ultrafaista Roberto Ferinai zameni Duea. Vlast faistikog reima smanjivala se i pojavom i pojaanom aktivnou antifaistikih i komunistikih snaga koje su imale veliki uticaj na radnike i studente. Marta 1943. polo im je za rukom da pomou trajkova paraliu privredni troougao Milano- Torino- enova, to je bila prva politika akcija protiv faistike vlasti u Italiji posle 1925. Vatikanski "Oservatore Romano" bio je sve kritiniji prema diktaturi. Pored tih problema su i porazi u severnoj Africi doprineli Dueovom ozbiljnom stomanom oboljenju, koje ga je vidno ruilo. Isti ljudi koji su 1920- 22. doveli faizam i Musolinija na vlast, sada e ih zbaciti. Maral Badoljo se ve 1942. pripremao za ulogu koju e odigrati u leto 1943. Da bi prikazao svoj energini stav i pokuao da sprei pad svog autoriteta, Musolini je otpustio grofa ana, simbola antiratnog raspoloenja, da
14

bi sam preuzeo resor spoljnih poslova. Reorganizovao je kabinet smenivi anove pristalice Grandija i Botaja. ano je premeten u diplomatsku slubu u Vatikan, znajui za papine tajne veze i kontakte sa Saveznicima. U meuvremenu su i Amerikanci poeli da, posredstvom antifaistikog pisca Injacia Silonea, koji je iveo u vajcarskoj, daju novac politikim protivnicima reima. Kada je Musolini krenuo na sastanak sa Firerom, 19. VII 1943, naelnik taba italijanske vrhovne komande, general Ambrozio (koji je na ovu poziciju doao umesto pronemaki nastrojenog generala Kavalera) i dravni sekretar spoljnih poslova su ga savetovali da objasni Hitleru da Italija prekida rat. Ali Due za to nije imao hrabrosti i tada su ga njegovi generali otpisali, a u strahu da moe izgubiti krunu, dravnom udaru prikljuio se i kralj. Raspoloenje usmereno protiv Musolinija raslo je i u Velikom faistikom veu. Dino Grandi, predsednik Doma, otiao je 22. VII Dueu sa predlogom da rukovoenje ratom treba da prepusti kralju. Bio je to, u stvari, predlog kojim se izraavalo nepoverenje. Meutim, na sednici Velikog faistikog vea, odranoj izmeu 24. i 25. jula, Musolini je krivio sve osim sebe i pozivao se na svoje zasluge koje on nee dozvoliti da se tek tako unite. Grandijev predlog je, ipak, pobedio sa 19 glasova prema 7 protiv i 1 uzdran. Musolini je bio miran jer za njegov diktatorski reim glasanje Velikog faistikog vea nije imalo znaaja. 25. VII uputio se u vilu Savoja gde mu je kralj Vitorio Emanuele saoptio da je najomraeniji ovek u Italiji i da e biti smenjen. Kada je izaao, Musolinija su uhapsili karabinjerski oficiri. Posle kraeg boravka na ostrvima Ponca kod Napulja i La Madalena kod Sardinije, stigao je najzad u Gran Saso u Abrucima. Musolinija je na elu drave zamenio maral Pjetro Badoljo. U nemakoj Vrhovnoj komandi jo ranije je napravljen plan za sluaj da se mora preuzeti vlast u Italiji. Izvoenje ovog plana poelo je ve 25. VII uvee, a sve dok Badolju nije polo za rukom da postigna prihvatljiv dogovor sa Britancima i Amerikancima, nemake divizije su itavog avgusta pridolazile. Saveznici su ostali pri svom zahtevu za bezuslovnu kapitulaciju. Primirje je, najzad, potpisano 3. IX 1943, a njegovo objavljivanje ostavljeno je za momenat kada e se Saveznici iskrcati kod Salerna. To je uinjeno 8. IX, a dan kasnije izvreno je iskrcavanje kod Salerna i Tarenta. Kraljevska porodica pobegla je sa delom vlade u Brindizi. 29. IX Badoljo je otiao na Maltu da potpie definitvni mir, pri emu je ponovo pokuao da zaobie bezuslovnu kapitulaciju. To nije bilo mogue, pa je primirje tek 17. XI postalo svren in. Kada je do Firera doprla vest da je Badoljeva vlada uhapsila njegovog partnera u Osovini, odluio je da svog kolegu potedi zatvora u sopstvenoj dravi. Jedva saznvi gde je Musolini sakriven, Hitler je poslao oficira Skorcenia da ga oslobodi, to je 12. IX 1943. i uinio. Iz Gran Sasa Due je stigao u Rim odakle je prebaen u Be. Kasnije e iz Bea poleteti u Minhen. Nedelju dana posle oslobaanja obratio se italijanskom narodu, i u Veroni proglasio republiku koja se vraa naelima faizma iz poetnog perioda. Tako je nastala Italijanska Socijalna Republika (koja je trajala 600 dana) a time i neofaizam. To je bila marionetska drava iji je rukovodilac iveo meu SS vojnicima, a ije se tlo sve vie smanjivalo jer su Saveznici napredovali s juga, a Nemci zauzeli Tirol. Vlada je smetena u Garnjano, na jezeru Garda, 10. X 1943. Radi sopstvenog ugleda, Musolini je eleo da sudi izdajnicima
15

zaaslunim za prevrat 25. VIII. To se, pre svega, odnosilo na njegovog zeta, grofa Galeaca ana. On je i u nemakim i u italijanskim oima bio izdajnik, ali nije mogao biti uklonjen jer je Musolinijeva erka, Eda, pretila objavljivanjem okrivljujueg materijala (anov dnevnik) ukoliko bi njen mu stradao. Meutim, grof ano i jo etiri pristalice Grandijevog predloga od 25. VII pogubljeni su 11. I 1944, a Eda Musolini je uspela da sa decom pobegne u vajcarsku. U drugoj sedmici aprila 1945. Saveznici su na italijanskom frontu postizali takve uspehe da je Musolini odluio da ide u Milano. Tamo je 22. IV uo da su Saveznici zauzeli Modenu i Feraru, a prethodnog dana pala je i Bolonja. Tri dana kasnije Musolini je na sastanku u kardinalovoj palati saznao da ef SS trupa i policije Karl Volf pregovara sa Saveznicima o kapitulaciji nemakih trupa u Italiji. Due je bio besan zbog ove izdaje Nemaca, nije se vie oseao sigurnim ni u Milanu pa je svojim sledbenicima izdao nareenje da ga prate. Kolona od oko 30 automobila sa Musolinijevim bliskim saradnicima napustila je 25. IV Milano i krenula ka Menau. Tu im se pridruila i Musolinijeva prijateljica Klara Petai sa porodicom. Meutim kolona je u mestacu Muso naila na partizansku zasedu. Nemci su smeli da prou sa svojim kamionima, a Italijani su morali da ostanu. Musolini je bio sa Nemcima, prekriven nemakim vojnim ebetom pa, iako su kruile prie da je Due u koloni, partizani nisu uspeli da ga pronau. Ali, ve u Dongu partizani su Nemcima proverili dokumenta i Musolini je bio otkriven. Grof Belini, lokalni partizanski voa koji je izvrio hapenje, nije eleo da se ova vest proiri jer se plaio izliva besa kod naroda. Bio je u pravu. Ve 28. IV javio se neki pukovnik Valerio koji je tvrdio da je izaslanik Dobrovoljake oslobodilake vojske i da treba da odvede Musolinija u Milano. Meutim, on je doao u ime Komunistike partije i trebalo je da Musolinija preda mrtvog u Milanu. Belini je odluio da preda zarobljenike koje je Valerio odvezao u seoce ulino di Mecegra. To je bilo mesto izvrenja smrtne kazne nad Benitom Musolinijem i Klarom Petai. Neto kasnije streljani su i ostali zarobljenici. 29. IV sedamnaest leeva istovareno je iz jednog kamiona u Milanu kod Pjacale Loreta. Posmrtni ostaci stavljeni su na mesto gde je devet meseci ranije streljano petnaest lanova pokreta otpora. Ubrzo se saznalo da su Musolini i njegovi saradnici mrtvi i da su njihova tela u Milanu. Milanezi su nagrnuli i izgazili leeve a zatim su svo sedamnaestoro obesili o nadstrenicu garae, sa glavom nadole. Tako je zavrio veliki faistiki Voa. Istog dana kada je Dueovo telo obeeno, dva nemaka opunomoenika u civilu potpisala su dokument po kome su nemake trupe u Italiji bezuslovno kapitulirale i predale se Saveznicima, a dan kasnije, 30. IV 1945. Adolf Hitler i njegova ljubavnica Eva Braun izvrili su samoubistvo.

16

Pojava faistikih pokreta u svetu

Veliki ekonomski poremeaji izazvali su krajnju oskudicu u svim ivotnim potrebama u veini evropskih zemalja, a uticali su i na nestabilnost celokupnog sistema drutveno- ekonomskih i politikih odnosa. U periodu izmeu dva rata samo su u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, ehoslovakoj i jo par zemalja, sauvani parlamentarni sistemi i buroaska demokratija. U ostalim evropskim zemljama uspostavljeni su razni autokratski reimi- vojne ili monarhistike, profaistike ili faistike diktature. Poraz u I svetskom ratu izazvao je u Nemakoj niz tekih drutvenih i politikih potresa koji su doprineli uspostavljanju republike. U isto vreme istie se i veliki broj kvazirevolucionarnih, reakcionih i teroristikih organizacija i pokreta sa slinim nastojanjima: raspiranje nacionalizma i ovinizma, stvaranje velike nemake vojne sile i nezadovoljstvo mirovnim ugovorima. Ubrzo je dolo do njihovog stapanja u faistiki pokret. U ovom procesu najvaniju ulogu imala je Nemaka partija rada, osnovana 5. I 1919, u kojoj se brzo istakao Adolf Hitler, tada tridesetogodinji austrijanac. Bio je zapaen po svojim nacionalistikim, rasistikim i revanistikim istupanjima i vatrenim govorima. To mu je omoguilo da oko sebe okuplja sve vei broj fanatinih pristalica. Partija 1921. menja ime u Nacionalsocijalistika nemaka radnika partija i, to uz pomo ideologije, to uz pomo sile tj. svojih SA (jurinih) i SS (zatitnih, elitnih) odreda, postae vodea politika snaga Nemake. 30. I 1933. Hitler postaje kancelar Nemake to mu omoguava da svoju agresivnu, nacionalistiku politiku usmeri na druge zemlje. Faistika diktatura u paniji uspostavljena je posle trogodinjeg graanskog rata koji se zavrio pobedom generala Franka. Odluujuu pomo njemu su pruile faistika Italija i Nemaka. U Portugaliji je uspostavljena vojna diktatura na elu sa Oliverom Salazarom. Ustavom iz 1933. za osnov nove drave proglaen je korporativizam a ujedno su i ukinute sve politike slobode. U periodu izmeu dva rata uspostavljaju se diktature i u nekim vanevropskim kapitalistikim zemljama. Primer je Japan iji je najvei cilj bio teritorijalno proirenje i stvaranje velikoazijskog "ivotnog prostora". Da bi to lake ostvario svoje ciljeve Japan sarauje i sklapa paktove i ugovore sa Nemakom i Italijom. Faistike i profaistike vlade stvorene su jo i u Poljskoj, Maarskoj, Austriji, Albaniji, Bugarskoj, Grkoj, Rumuniji i Jugoslaviji. Sva ova previranja bila su uslovljena velikim ekonomskim krizama, a narod je poeo verovati u nacionalizam u nadi da jedinstvom, centralizacijom drave i vojnom snagom ove ekonomske tekoe mogu biti prevaziene. Ali, osim nasilja, netolerancije i ovinizma, ove zemlje nisu nita dobile.

Zakljuak
17

Ideologija faizma predstavljala je negaciju svega naprednog u ljudskoj misli ve i samim tim to su njen osnov inile ideje osvajanja i porobljavanja. Ova ideologija imala je tragino dejstvo na mase jer je u njima, koristei se bedom i oajanjem, razvila iracionalnu veru da su osvajanja uslov daljeg opstanka i napretka ljudske kulture, da su uslov blagostanja "viih" rasa koje e dalji napredak oveanstva same kreirati. I pored svesti o desetinama miliona rtava faizma, ak i danas, 80 godina posle njegove ekspanzije, svedoci smo pokuaja uspostavljanja slinih autoritarnih vladavina sa ciljem irenja nacionalizma i vojnog jaanja drave. Meutim, nacionalisti danas, pored ekonomskih i drutvenih, u jo veoj meri koriste meunarodne politike krize i sukobe (tipian je primer ekstremnog desniara Hajdera u Austriji). Treba samo da se nadamo da ljudski razum nee dozvoliti da se ponove iste greke, i da e konano shvatiti da jedina nada u snanu Evropu (ali i svet) lei u Evropi otvorenih granica.

Literatura

Andrej Mitrovi, Vreme netrepeljivih

18

Ignacio Silone, Faizam Grupa autora, Ilustrovana istorija sveta Grupa autora, Vojna enciklopedija Grupa autora, Drugi svetski rat Palmiro Toljati, Predavanja o faizmu Kristofer Hibert, Musolini Grupa autora, Leksikon znanja istorije

19