Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

Naslov originala name delo

Copyright name Copyright Mia Aleksi, 2011 Copyright Laguna 2011 Cover copyright Porodina manufaktura Vlahovi Fotografija na prednjoj korici knjige: Dragan Teodorovi Zeko Fotografija na zadnjoj korici knjige: Jugoslav Vlahovi Foto-galerija u knjizi: privatna arhiva Mie Aleksia

Onima koji ive za rokenrol

Silvana Novakovi

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta odgovornog korienja umskih resursa irom sveta. SW-COC-001767 1996 Forest Stewardship Council A.C.

Zato autobiografija?

NEIZBENO PITANJE NOVINARA u mnotvu intervjua svih ovih godina koliko sam svirao u Ribljoj orbi glasilo je: Da li Mia Aleksi namerava da snimi solo album? Ovo pitanje, priznajem, nije bilo ba bez osnova. Gotovo svi lanovi koji su bili deo ovoga sastava s vremenom su objavili i samostalne projekte! Ta diskografija, dodue, jeste neto drugaije vienje muzike i tekstova u odnosu na ono zbog ega je Riblja orba tako prepoznatljiva. To je injenica! U ovoj knjizi e kasnije biti vie rei o Borinim albumima, ili Bajaginim, Rajkovim, Vickovim, uturinim ili Nidinim, albumima koji su bili izvan okrilja ovoga benda. A moj odgovor na gore postavljeno pitanje bio je manje-vie uvek isti: Kao lan Riblje orbe, nikada nisam planirao snimanje i izdavanje solistikog albuma, niti razmiljao o tome! Tu se za mene ta pria zavrava. Ali ne i za one koji postavljaju pitanja! Kako to mislite a zato? Odgovor je, opet, bio jednostavan i uvek isti, jer su za tako neto postojala dva jaka razloga.

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

Prvi je bilo to to sam sve kvalitetne pesme koje sam ikada komponovao ponudio Bori i momcima iz benda. Znai, ukoliko sam bio siguran da neto moe da ue na plou Riblje orbe ili ukoliko bih lepo upakovao muziku na Borin tekst koji mi se naroito dopao, to sam odmah stavio na raspolaganje matinoj grupi. Pesme za koje nisam bio siguran da li bi se u tu priu uklopile nisam ni postavljao u poloaj da se o njima raspravlja ili polemie. Jednostavno, eleo sam da kao autor na ploama Riblje orbe budem zastupljen s numerama za koje sam pre svega lino bio siguran da su kvalitetne! E sada, da li e ono to sam komponovao postati hit ili ne, to je ve zavisilo od mnotva drugih inilaca. Ali iskreno govorei, ponosan sam da u opusu Riblje orbe imam dovoljan broj takozvanih velikih pesama, koje e ostati upamene i kod generacija koje tek stupaju na ivotnu scenu! Drugi razlog to nikada nisam snimio solo album krije se u mom pitanju a ta da radim s numerama s kojim nisam bio naroito zadovoljan? Da li stvarno treba da snimim album od kart pesama ili orbinih otpadaka tek da bih zadovoljio sopstvenu sujetu ili Zar da doem u situaciju da priam kako imam samostalni projekat i da su na njemu pesme koje ne zadovoljavaju kriterijum Riblje orbe!?! A ta bi tek trebalo da uradim s tekstovima za tu plou? Bora je za mene oduvek bio i ostao rokenrol pesnik broj jedan! Znai, morao bih da zamolim Boru da mi napie nekoliko tekstova za album, ili sve! Dobro! I, ta se onda dogaa? Da se zadovoljim i budem srean s nekim surogatima! I kako onda dalje sa svim tim? ta da radim s pevanjem? Da zovem soliste koji bi mi gostovali na ploi? Moda bih, u suprotnom, mogao da snimim i instrumentalne kompozicije? Ne, hvala! To u ostaviti svom prijatelju Dinderu. On bi zaista imao ta da ponudi kad je gitaristiko umee u pitanju. Posle svega, odgovor na pitanje o mojoj solo ploi nedvosmisleno je bio jedno veliko NE ili NIKAKO! Samostalni

album me, znai, nikada nije zanimao. Meutim, s vremenom se pokazalo da postoji neto drugo to me je privuklo i nateralo da sednem za tastaturu kompjutera. Izazov i sve ono to prati avanturu sa neizvesnim ishodom navukli su me da ponem s priom koju upravo drite u rukama. Moja autobiografija i biografija Riblje orbe! Moj dugogodinji prijatelj Aleksandar Saa Gajovi, koji je kao novinar i muziki urednik u nekoliko TV stanica paljivo pratio moju muziku karijeru od samih poetaka, predloio mi je da prionem na posao i napiem storiju o svom odrastanju, prvoj gitari, prvom bendu, prvim nastupima, priu o sedamdesetim i osamdesetim godinama prolog veka, o razdoblju o kome se u domaoj rok literaturi malo pisalo. I naravno, sve o Ribljoj orbi. I to iz ugla jednog njenog lana, koji je u tom bendu ne samo od poetka ve je i jedan od osnivaa grupe, ija je decenijska aktivnost obeleila veliki deo naih ivota (i uticala na njih). Trebalo je, znai, valjano opisati dogaanja u Ribljoj orbi i oko nje. Od postanka pa sve do ovih dana. Trideset i dve godine, koliko grupa postoji, treba smestiti u dve-tri stotine stranica knjige. Mogu li ja to? U poetku sam bio u strahu od Saine ideje. Da budem iskren, odbijao sam tu pomisao! Mesecima sam se opirao. Ali Saa je bio poslovino uporan, diplomata, i taktian! Rekao mi je da ponem, pa u sam oceniti kako mi ide. Nagovestio mi je, onako uzgred, da bi to mogao biti jo jedan moj doprinos rok muzici na ovim prostorima. Najzad, oputeno je uz kafu sa obranim mlekom zakljuio da bi ta biografija mnogo znaila klincima koji poinju da se bave rokom i koji su muziku izabrali kao svoju ivotnu misiju. O vojsci fanova Riblje orbe i generaciji naih vrnjaka koji su rasli i stasavali uz ovaj sastav bolje da se i ne govori.

10

Miroslav Mia Aleksi

Jednog popodneva, pritenjen Sainim vrstim argumentima, seo sam za tastaturu i zapoeo. I nisam se zaustavljao. Sve je odjednom krenulo kao nezadriva lavina, uz pregrt seanja i priseanja, u nepreglednom nizu slika i prizora iz prolosti, kao na filmskoj traci. Rei su same navirale, ba kao i prie, deavanja, ljudi, putovanja Bila je to svojevrsna beskonanost o onome to se stvarno dogaalo. I, naravno, u stanju takvog transa emocije nije bilo mogue zadrati. A sve mi je izgledalo kao da je bilo jue. Pisao sam iskreno, to bi nai stari rekli od srca! elja mi je bila da nijednog aktera sa svog ivotnog puta ne izostavim, zaboravim ili preskoim. I svakako, da nikog ne povredim. Hronoloki, sve je u jednom trenutku leglo na svoje mesto. Kako ne pripadam onima koji bi zarad jeftinih senzacija i velikih tiraa skrivali ili iskrivili istinu, pisanje biografije Riblje orbe doiveo sam i kao neku vrstu proienja. Takav ivotni stav u ijem su sreditu vaspitanje i potenje verovatno je uticao da uvek budem okruen dobrim i pozitivnim ljudima, pravim prijateljima i linostima s kojima se i danas, posle toliko godina, sa istim arom jo uvek druim. U mom rokenrol ivotu bilo je lepih i prelepih trenutaka, ali i runih, groznih i tekih. O tome sam ovde pisao kako se nita ne bi zaboravilo! A bilo je dosta toga. Uostalom, rokenrol kao stil i nain ivota ne bi bio tako divan da ne sadri sve ono to danas nazivamo ludilo! Svim akterima ove storije zahvaljujem to su bili uz mene i muziku s kojom sam se budio i odlazio na spavanje. Bez nje, moj ivot i ne bi imao neki smisao. Kad kaem muzika, mislim na rokenrol. A taj rokenrol je u stvari moj ivot. Pa kada je sve to tako, onda neka ta moja pria najzad pone!

DEDa MarKo i baKa jELENa iLi KaKo LjubaV NE ZNa Za graNiCE

NA SVET SAM DOAO 16. avgusta 1953. godine kao Miroslav Aleksi. Roen sam u samom srcu Beograda, na Terazijama broj 13. Broj 13, za neke malerozan, u mom sluaju nije imao takvo znaenje. Tanije, nije mi pravio nikakve nevolje, poto sam odrastao u srenoj i divnoj porodici, koja mi je omoguila da imam bezbrino detinjstvo. U trosobnom stanu na treem spratu te predratne zgrade stanovali smo moji roditelji i ja s bakom i dedom, maminim roditeljima. Moji su bili zaposleni i stalno su radili. Tata Jova u Radio Beogradu, a mama Natalija u Energoprojektu. Mogu slobodno da kaem da su me zbog profesionalne zauzetosti roditelja odgajali baka i deda. S njima sam se kao klinac po ceo dan igrao, a povremeno su me uili da itam, piem, crtam Bilo je to razdoblje moje najvee uukanosti. Baka Jelena i deda Marko su se upoznali posle Prvog svetskog rata u Parizu. Deda Marko je bio srpski vojnik ili komita, kako su sebe tada nazivali, dok je baba ermen, Francuskinja,

11

12

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

13

zaraivala za hleb u fabrici konzervi. Deda se posle Krfa obreo u Parizu, gde su ga zaposlili u istoj fabrici u kojoj je ve bila i moja baka. Upoznali se, zavoleli, doli u Srbiju, venali se i zapoeli zajedniki ivot. Bakine izbledele crno-bele fotografije iz vremena kada je bila mlada svedoe da je bila veoma lepa. Imala je prefinjene crte lica. Seam se i deda Markove slike u srpskoj vojnikoj uniformi. Otre, markantne crte lica, veliki brkovi, crne guste obrve i veoma strog pogled! Na toj fotografiji izgleda onako kako su uglavnom izgledali srpski vojnici iz Prvog svetskog rata. Da, priseam se i neke njegove zajednike fotografije sa saborcima. Svi su izgledali isto kao gomila jednojajanih blizanaca na jednom mestu. Baka ermen je u Srbiji postala Jelena. Posle nekoliko godina provedenih u Beogradu, dobro je savladala srpski jezik i nauila da kuva po srpski. Poto pretpostavljam da je Francuzima kulinarstvo inae u krvi, ona je kuvala fantastino! Postala je pravi majstor za nae specijalitete od pasulja, prebranca, sarmi, svadbarskog kupusa, musake, uvea Dodue, umela je baka Jelena da napravi i neto po francuski, pa sam kao klinac ba uivao u njenim supama i orbama, musevima i kohovima, koji i nisu svojstveni srpskoj kuhinji. Od nje sam nauio i ta je ki loren ili ef mole, ali nisam pokazivao zanimanje za uenje francuskog jezika, bez obzira to me je tata neprestano nagovarao da s bakom malo priam na francuskom. Deda Marko je svirao prim u tamburakom orkestru. Taj mali iani instrument prvi put u ivotu sam video u njegovim rukama. Naroito sam bio opinjen dedinim trzalicama od ivotinjske kosti. Kada sam posle mnogo godina napravio karijeru kao muziar, cela moja rodbina je priala kako sam taj talenat i oseaj za muziku nasledio od dede. On je svirao prim u tamburakom orkestru Abraevi i sasvim je lepo pevao. Dok je svirao, voleo je i da popije. Flau s ljutom rakijom je, inae,

stalno drao nadohvat ruke, najee ispod kreveta, i estoko je potezao. Dosta kasnije, moja rodbina je priala da sam od dede Marka nasledio i ljubav prema aici! Razlika u tome je izmeu nas dvojice bila to nikada u ivotu nisam podnosio domau rakiju. Ali one inostrane, recimo onu ameriku iz Tenesija, poznatiju u narodu kao burbon volim i dan-danas. Inae, deda bi tako leei i pijuckajui obino itao dnevnu Politiku. Redovno je reavao ukrtene rei. Seam se da ih je ispisivao obinom olovkom, pa bi onda, ako nema novih, paljivo gumicom brisao sve odgovore kako bi istu ukrtenicu reio jo jednom! Pored Politike, za mene je kupovao i Politikin zabavnik, koji smo zajedno itali. Ja sam oboavao stripove, dok mi je on saoptavao ostale zanimljivosti, kao to je bila, na primer, ona Riplijeva rubrika Verovali ili ne. Naravno, slino mojim vrnjacima, sve brojeve Politikinog zabavnika paljivo sam uvao, da bih ih posle stotog broja luksuzno ukoriio i uredno sloio na policu s knjigama. Deda Marko je umro kada sam bio u treem razredu osnovne kole. Tada sam prvi put u ivotu video mrtvog oveka. Uao sam u sobu u kojoj su dedu poloili na brani krevet mojih roditelja. Leao je skrtenih ruku. Bio je lepo obuen. Pored njega je na malom nonom stoiu gorela svea. Mama je rekla neto kao: Deda vie nee biti s nama. Baka je nadivela dedu trinaest godina. Nekoliko godina pred kraj ivota postala je nekako tiha, neujna. Najee je provodila dane u svojoj sobi, sama uz neku knjigu ili asopis. Baka Jelenu sam stvarno mnogo voleo. Bila je divna. Dua od ene. Mene je oboavala i stalno mi ugaala. Moda je to radila i zato to sam bio jedinac, pa se to je vie mogla trudila da uivam u detinjstvu. Umrla je kad sam se vratio iz Amerike 1973. godine. Njena smrt me je veoma pogodila. Tek kada je vie nije bilo, shvatio sam koliko mi nedostaje. Ali takva stanja su mi tek predstojala.

Uivo!

15

baStEr KitoN i arLi aPLiN uZ KriPu KLiMaViH StoLiCa

ALETA JOVU PAMTIM kao doteranog gospodina, uvek u odelu, s belom kouljom i tamnom manom vezanom u majuni vor. Seam se da su tatine cipele uvek sijale. Uopte, na njemu je uvek sve blistalo. S obzirom na to da je tata u godinama mog odrastanja postao jedan od glavnih urednika u Radio Beogradu, morao je valjda da bude elegantan. Mama Nata je po mnogima bila najlepa ena u kraju. Oblaila se dosta skromno, ali onako vitka i graciozna, mamila je uzdahe itavog komiluka na Terazijama. Radila je kao tehniki crta u Energoprojektu. Bio je to naporan i odgovoran posao. Pored redovnog posla, stigla je s vremenom da zavri i pedagoku akademiju. Od 1970. godine poela je da radi i kao profesor optetehnikog obrazovanja u Osnovnoj koli Jovan Jovanovi Zmaj u naselju Braa Jerkovi. Bila je jedan od najomiljenijih profesora u toj koli. I danas sreem njene ake, koji mi prilaze s priom koliko su voleli optetehniko obrazovanje i nastavnicu Nataliju.

Tih kasnih pedesetih godina prolog veka naa porodica je ivela veoma skromno, kao uostalom veina sugraana u posleratnom Beogradu. U kui je carovao stari nametaj. Spavao sam na omanjem kauu u sobi s roditeljima. U kuhinji se nalazila pe na drva. Bez bele i druge tehnike, televizora Bio je to ivot kakav je danas teko zamisliti. Ulaz u samu zgradu broja 13 u stvari je bio ulaz u predvorje bioskopa Kosmaj, u to vreme veoma popularnog. Uostalom, nalazio se u centru grada i uvek je imao nov repertoar. Na kraju bioskopskog predvorja, gde su se izlagali reklamni plakati za filmove koji se najavljuju, bila su teka staklena vrata s mesinganim okovima. Kroz njih se ulazilo u zgradu s liftom i stanovima. Lift je toliko bio dotrajao da je svaka vonja u njemu znaila opasnost po ivot. Ispred njega, u sredini mranog hodnika zgrade, malo levo od lifta, nizali su se betonski stepenici prema stanovima, a desno nadole je oronulo stepenite vodilo u mraan podrum. Sam bioskop bio je veoma zaputen. U sali drvena, klimava sedita su za vreme predstava neizdrivo kripala kad su se gledaoci vrpoljili, platno je bilo oteeno, musavo i poutelo, a ton katastrofalan. Ipak, to nije smetalo stotinama Beograana da se svake veeri tiskaju u redovima i trae kartu vie. Sve projekcije od crno-belih i nemih filmova sa Basterom Kitonom, Stanliom i Oliom, arlijem aplinom i braom Marks, preko italijanskih vesterna sa ulijanom emom, Vinetuom i Old eterhendom, kao i domaim partizanskim bile su do daske rasprodate. Moda je osnov za tu pomamu i jagmu leao u samom fenomenu pokretnih slika, koje su tih godina bile jedan od retkih izvora masovne zabave. Film je, isto tako, bio i izvor bogatih informacija, koje su dolazile iz nama tada tako privlanog trulog Zapada. Na stan se nalazio na drugom spratu i prozori nae spavae sobe su gledali na svetlarnik u kome je bila smetena

14

16

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

17

kabina kinooperatera. Imao sam tu (ne)sreu da u sat i minut tano znam kada poinje svaka projekcija i koji se film vrti. Ton se iz bioskopske sale kroz kabinu kinooperatera prenosio do nae sobe i ulo se kao kada neko glasno pusti televizor u stanu do vaeg. S obzirom na to da sam sve projekcije gledao po nekoliko puta, zapis zvuka svakog filma bio mi je veoma dobro poznat. Sluajui muziku koja se u letnjim asovima pored otvorenih prozora odlino ula u naoj sobi, preivljavao sam svaku scenu iz filma koji se prikazivao. Jedino su mi smetale projekcije ratnih filmova, poto od silne pucnjave i eksplozija nikako nisam mogao mirno da zaspim. Poto su se karte za svaki film prodavale brzinom svetlosti, bilo je neizbeno da se u ovom biznisu pojave ljudi koji su shvatili gde lei lep izvor zarade. Re je, naravno, o tapkaroima ili preprodavcima ulaznica. Kupovali su po 50 ili 100 karata po ceni na blagajni, a prodavali ih dvaput ili triput skuplje. Unosan posao, nema ta. U njihovom poslu postojala je samo jedna potekoa Dravna bezbednost! Agenti narodne milicije u civilu ubacivali su se meu gledaoce dok ne snime tapkaroe, a zatim krenu u ofanzivu. Ta akcija se uglavnom dogaala u mojoj zgradi, tanije u podrumu moje zgrade. Rasprava i utvrivanje krivice odigravali su se u prizemlju, ispred lifta, da bi se s kaznenim i pedagokim merama poelo u onim mranim podrumskim prostorijama. U toj memli punoj guste pauine, preprodavce ulaznica skidali su do gole koe sve dok se i poslednja karta na crno ne pronae. Zatim bi sledile batine. Prvo bi se zauli tumbanje i potmuli udarci, a onda kuknjava i jauci momaka. Nekada su vapaji isprebijanih tapkaroa bili toliko glasni da se od njihovih glasova orila cela zgrada. inilo se da boga u njima ubijaju. Stanari zgrade su trpeli tu galamu i kuknjavu samo zato to je svima bilo stalo da se tapkanje najzad iskoreni iz Kosmaja. Meni i klincima iz kraja sve to je

bilo izuzetno zanimljivo. Bile su to prave krimi prie uivo! Obino bismo se krili po stepenitu i oslukivali tok svake akcije u nadi da emo kasnije na stepenitu pronai sveanj skrivenih bioskopskih ulaznica ili neku zalutalu novanicu od pazara. Iskreno, meni je ceo taj dogaaj bio veoma privlaan, pa sam sa ortacima esto i nestrpljivo iekivao poetak obrade loih momaka. Ali bilo je jo dosta toga to e nas tih godina privui u Beogradu.

Uivo!

19

tELEViZor, HLEb, MaSt i aLEVa PaPriKa

KADA JE JUGOSLOVENSKA PRESTONICA dobila nove i moderne filmske dvorane, preprodavci bioskopskih karata konano su nestali sa ulica moga grada. S pojavom televizije ne samo da su ljudi potpuno izgubili glavu za tom udesnom, maginom kutijom ve se i na tapkaroe gledalo kao da nikada nisu ni postojali. Novu tehnologiju sam doekao spremno, mada mi je pomalo bilo ao vremena u kome su pred Kosmajom ljude eljne dobrog filma doekivali oni kojima je preprodaja ulaznica najee bila jedini izvor prihoda. Inae, prvi televizor marke Saba stigao je na stan 1959. godine. Mali crno-beli televizor predstavljao je veliku senzaciju kako u naem stanu, tako i u celoj zgradi na Terazijama broj 13. Mi smo bili prva porodica u celom kraju koja je imala TV prijemnik, pa su moji roditelji priutili zadovoljstvo skoro svim komijama da prate ono malo programa to je tada emitovala Televizija Beograd. Saba je bila postavljena na vrh jedne

komode u kuhinji, koja je s predsobljem bila spojena dugakom terasom i ulaznim vratima u stan. Svakoga dana u odreeno vreme stanari nae zgrade uredno su dolazili kod nas, svako od njih sa svojom stolicom u ruci. One su bile postavljene na terasi, tik jedna za drugom. Pridolice bi posedale na njih i ekale da se dogodi udo! Tata bi u jednom trenutku ugasio svetlo i pustio ton do daske, kako bi oni na terasi u zadnjim redovima mogli neto da uju. Iako sumnjam da su mogli ita da vide, poto mislim da je promer ekrana bio tridesetak centimetara, taj ritual se kod nas iz dana u dan ponavljao. Za vreme tih seansi, sa komijskom decom sam sedeo na podu, odmah ispod komode s televizorom, u prvom redu. Ta dumla je trajala sve do zime, ali zbog velike hladnoe nije u stanu bilo mogue drati sve otvoreno. S terase je ba umela da duva ledena koava, pa bi nam u prostoru u kom smo iveli bilo kao u zamrzivau. Meni je ta cela guva bila vrlo zanimljiva, jer sam je doivljavao kao veliko okupljanje ue i ire rodbine, to je inae kod nas bilo uobiajeno kada neto slavimo. U zgradi u Ulici Terazije broj 13 sa svima smo bili bliski i lepo smo se slagali. Te jedinstvenosti i meusobnog prijateljstva, i oseaja kao da im uvek moe zakucati na vrata ako ti se neto loe desi, rado u se seati u godinama koje su bile preda mnom. Tim pre to ta vrsta oslonca u ivotu vie ili ne postoji ili je ima sve manje. S druge strane, moji su i posle pomenutog televizoria nastojali da poboljaju na ivotni standard. Tih godina smo postali vlasnici prvog automobila. Fie, naravno. Tata je podigao kredit od ne znam koliko miliona i beli fia, nov-novcat, lep kao lutka, bio je parkiran ispred nae zgrade! Ve prvog dana sam sedeo za volanom. Besomuno sam ga cimao levo-desno uz neizbeno oponaanje zvuka motora: BRRRMMM! Kada je fia stigao u nau porodicu, esto smo odlazili kod moje druge bake, Nane.

18

20

Miroslav Mia Aleksi

Tatin otac, deda Miroslav, umro je jo dok je tata bio dete, a baba Nana je ivela u dvorinom stanu u Ulici Dragoslava Popovia. Imala je stani koji se sastojao od dve sobe. esma joj se nalazila na sredini dvorita. Tu negde je bio i ve-ce, koji su zajedniki koristili svi stanari. Kod Nane sam voleo da idem jer sam imao drutvo za klikere, koje smo igrali na malom zemljanom terenu ispod starog hrasta. Imao sam ekipu od desetak vrnjaka, s kojima sam po ceo bogovetni dan vijao klikere. Nana bi nam u jednom trenutku spremila gomile sendvia, koje smo tamanili izmeu igrica. Da ne bude zabune, sendvii su se u to vreme sastojali od krike hleba namazane mau, posute solju i jarkocrvenom alevom paprikom. Bili su divni i jeli smo ih s velikim zadovoljstvom. Za salatu smo imali sirov paradajz. Grizli smo ga kao jabuku. Prethodno smo mu koru i unutranjost kvasili jezikom, kako bi se za njega zalepila so koju nam je Nana stavljala na komad novinske hartije. Ubrzo posle Nanine smrti svi ti kuerci u dvoritu su srueni i podignuta je nova i moderna zgrada. Onaj stari Beograd, koga se ba ivo seam, lagano je poeo da nestaje. U isto vreme se, naalost, nepovratno gasilo jo jedno bezbrino razdoblje mog detinjstva.

SaKriVEN u orMaru Zbog SMEEg PijaNiNa

JO SE OKO SEBE NISAM NI OKRENUO, a ve je doao trenutak da poem u kolu. Bilo je to 1960. godine. Imao sam tu nesreu da sam kroz osnovno obrazovanje promenio ak tri kole. Prvo arko Zrenjanin, preko puta Doma omladine Beograda, zatim tek sagraenu Drinku Pavlovi u Kosovskoj i na kraju Stevan Sineli na Lekinom brdu. U ovoj poslednjoj sam zavrio osmi razred, poto smo se 1964. preselili u Petrovaradinsku ulicu, koja se nalazila na Lekinom brdu. Ve u prvim razredima osmoletke bio sam okruen dobrim drugarima, uglavnom iz kraja. Kao tipino gradsko dete, uglavnom smo se viali po stanovima. Neto smo manje boravili napolju, a kada se to i dogaalo, uglavnom se izmeu visokih zgrada utirala lopta. Skupljali smo sliice fudbalera i ivotinjskog carstva, zatim salvete, potanske marke, ibice Zanimljivo je da su u to vreme na ibicama bili naslikani najrazliitiji motivi. Od flore i faune, do geografskih pojmova i reklama za

21

22

Miroslav Mia Aleksi

odreene proizvode. Ja sam ih na radnoj povrini neke moje komode lepio kao sumanut. U jednom trenutku sam ih imao zalepljenih preko hiljadu komada! Muzika me tada uopte nije interesovala, pa sam zato doiveo pravi ok kada su jednoga dana moji roditelji u spavau sobu uneli smei pijanino! Iznajmili su ga. Taj aranman, kako sam kasnije saznao, nimalo nije bio jeftin. Ubrzo sam saznao da u imati asove klavira i da e profesor dolaziti u na stan tri puta nedeljno. Priznajem da sam od samog poetka imao izuzetan otpor prema klaviru, vebanju i uitelju. asove mi je drao neki mladi student muzike akademije. Sve to za mene je predstavljalo pravi i veliki komar. Ve na samom poetku muio sam se da prstiima dohvatim crno-bele dirke koje je trebalo da pogodim. Teko mi je bilo s belim, a jo tee s crnim dirkama! irio sam prste do bola i stalno se preznojavao. Jednom mi je uitelj priao kako ljudi seku koicu izmeu prstiju (!) kako bi imali to vei raspon dodira klavirskih dirki. To je za mene bila kap koja je prelila au. Kada bi doao trenutak za as, poeo sam da se krijem! Jednom sam se skembao u ormar i ekao da se moj muitelj pojavi. Kada sam uo zvono na vratima, ve sam bio u svom novom skrovitu. Srce mi je kao ludo lupalo od uzbuenja da me ne provale. Razoaran, maestro se okrenuo i otiao kui. To se ponovilo bar jo nekoliko puta, sve dok me najzad nisu otkrili. Nastavio sam sa asovima. Roditelji su time dobili bitku, ali ja sam dobio rat! Toliko sam (namerno) loe svirao da je moj uitelj jednom prilikom rekao mami da sam beznadean sluaj i da je bolje i za njih i za mene da ne gubimo vie ni novac ni vreme. Klavir je tako, posle dva-tri meseca i na moju radost, zauvek napustio na stan. Tako je moj prvi pokuaj da postanem muziar zavren neuspeno i neslavno! U to vreme ni sanjao nisam da e ve onaj naredni u mom sluaju biti sasvim drugaiji. Ali do tada, bilo je u mom mladom ivotu jo vanih i zanimljivih dogodovtina, na koje se vredi osvrnuti.

MuZiKi uragaN S MagNEtofoNSKE traKE

JEDNOGA DANA JE U NAOJ KUI osvanuo gramofon! Tada sam ga prvi put video. Bio je to samo jo jedan dokaz koliko su tada moji nastojali da se kulturno i duhovno uzdignemo. Taj ureaj za emitovanje muzike bio je u sklopu radio-aparata triglav, kupljen ba u trenutku kada sam poao u osnovnu kolu. Gornji poklopac radija se podizao i otkrivao beli gramofon od jeftine plastike. Koristio je postojei zvunik radio-aparata koji je, naravno, bio mono. Stereo gramofon EI Ni kupili smo kasnije, kada sam ve uveliko krenuo da nabavljam ploe. Prvo to sam ikada na triglavu uo bila je kompilacija filmske muzike, koju je mama Nata dobila od prijateljice iz Francuske. esto sam je sluao. Ne zato to mi se neto naroito dopala, ve zbog injenice da je to za mene bio jedan potpuno novi izvor zvuka. Dobro se seam da mi se najvie svidela muzika iz filma Most na reci Kvaj. U toj pesmi je postojao srednjak sa zvidanjem, to me je potpuno oaravalo. Bilo je tu jo raznih

23

24

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

25

tugaljivih arija koje su, izmeu ostalog, izvodili Doris Dej i Din Martin. Od ostalih numera odudarao je jedan tango neobinog ritma i aranmana. Pesma se zvala Fernandos Getaway. ini mi se da je to bila tema iz filma Sluaj sa pidamom, koji se, naalost, nikada nije pojavio u mom Kosmaju. Uz taj tango sam toliko besomuno igrao i iz sve snage skakao po starom trosedu da su mu federi najzad poiskakali. Mama je s vremenom nabavila jo nekoliko ploa, ali su sve to bili lageri i instrumentali, koji su mi uglavnom prijali, ali nita vie od toga. A onda je za mene naiao pravi uragan, koji je potpuno izmenio tok mojih elja i misli. Usledio je, naime, u prolee 1963. godine: dogaaj koji je ujedno odredio moj ivotni put. Tata Jova je u Radio Beogradu esto saraivao sa gospodinom Nikolom Karaklajiem, ovekom za koga je malo rei da je bio najvei promoter pop i rok muzike na naim prostorima. Sama pomisao na njega obavezuje me da o tom izuzetnom oveku kaem neto vie. S vremenom e se pokazati da je gospodin Karaklaji velikim delom zasluan za moju karijeru, ali i karijere mnogih drugih jugoslovenskih rokera, koji su u tom razdoblju hrabro krenuli u avanturu na talasima nove muzike, ne znajui pritom ta ih sve eka na njenom kraju. Nikola Karaklaji je roen u Beogradu 1926. godine. U Radio Beograd je prvi put uao 1958. godine. Tada je privremeno bio rasporeen u sektoru popularne muzike. Izuzetno uspeno se bavio ahom. Jednom je ak bio i prvak Jugoslavije! Nikada se nije pouzdano utvrdilo da li je vie voleo muziku ili ah. Titula velemajstora mu je omoguavala da putuje po svetu i upozna se s novim muzikim trendovima, koji su tada nezadrivo osvajali planetu Zemlju. Mogu sa sigurnou da kaem kako je gospodin Karaklaji bio prvi na disk-dokej. Osmislio je i ureivao prvi na asopis za popularnu muziku. Bio je to Duboks, koji se prodavao u velikim tiraima. Koliko god da se tampao, ve posle

nekoliko dana nije ga bilo po novinarnicama. Uz to, gospodin Karaklaji je bio organizator i inicijator brojnih priredaba i koncerata. Kumovao je mnogim sastavima, pruajui im bezrezervnu podrku i najee prvu pravu ansu da pokau ta znaju i umeju. Doprineo je afirmaciji gotovo svih mladih autora toga vremena, kao i veine grupa tadanje (velike) Jugoslavije. Bio je idejni voa i mentor sastava Zlatni deaci, inae jednih od pionira domae popularne muzike. Za gospodina Karaklajia i Zlatne deake vezana je i jedna istinita pria koja je ula u anale nae pop i rok muzike. S obzirom na to da je ezdesetih godina naim dravljanima bilo nemogue da dobiju radnu vizu za odravanje koncerata u Velikoj Britaniji, domiljati i vispreni gospodin Karaklaji je provercovao petoricu Zlatnih deaka kao uesnike nekakvog ahovskog turnira u engleskom Bognor Ridizu. Dokopavi se Ostrva, momci iz Beograda su ostvarili cilj svog dobroinitelja i odrali nekoliko uspenih svirki, ime su zvanino postali prvi domai bend koji je ikada nastupao u kolevci popularne muzike. O ika Nikoli, kako sam ga iz potovanja zvao, bie ovde jo dosta rei. Sada elim da opiem onaj magini trenutak kada je sve oko mene dobilo novu i neoekivano drugaiju dimenziju. Sve se, prosto reeno, odigralo veoma brzo. U jednom jedinom trenu. Moj ale Jova se tog utorka iz Radio Beograda vratio kui s magnetofonom marke grundig. Bio je to veliki srebrni ureaj, koji je u mojoj sobi sijao kao svemirski brod! Ne krijem da sam ga od samoga poetka milovao, mazio i pazio kao da je re o etvorononom kunom ljubimcu, dobijenom za roendan. Samo to to nije bilo neko tene, ve pravi-pravcati magnetofon! Vidi, Mikice govorio mi je tata, zapaajui fascinaciju i zanos na mom licu Ovo je veoma ozbiljna stvar. Prema njoj treba da se ophodi s mnogo panje. ika Nikola mi je za poetak dao jednu traku da je preslua. Ako ti se dopadne,

26

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

27

bie jo toga. Traku paljivo uniraj na prazan kolut i ne putaj mnogo glasno, kako se ne bi otetio zvunik. Magnetofon ti daje mogunost da snima sebe kako pria ili peva, ali to u te kasnije nauiti. Uz njega ide i sasvim dobar mikrofon, videe. Pazi kako njime rukuje, jer je to skup ureaj. Seam se da je leto bilo na izmaku, a vreme sasvim prijatno. Sumrak je lagano nadvladavao kasno popodne. Uzeo sam traku i paljivo poeo da je nametam na magnetofon. Prsti su mi od uzbuenja, dok sam je uniravao na prazan kotur, blago podrhtavali. Kada je s tim bilo gotovo, pritisnuo sam start. Iz Grundiga je, kao iz neke duboke pilje pune dragocenosti, poela da se pomalja muzika. Reaju se pesme za pesmom, a mene, dobro se seam, poinje neto grozniavo da trese iznutra. Ono to sam tada uo toliko mi se urezalo u pamet da taj trenutak nije bilo anse ikada da zaboravim. Elvis Prisli Blue Suede Shoes, Din Vinsent Be-Bop-a-Lula, Rii Valens Donna, Bil Hejli Rock Around the Clock Tu se negde, na moj veliki uas, traka zapetljala! Kao u magnovenju, pokuavam da je odmrsim i, na ogromno olakanje, u tome uspevam. Reaju se tako dalje Badi Holi Thatll Be the Day i Peggy Sue, Fets Domino Blueberry Hill I negde pred kraj Nil Sedaka Oh, Carol i Everli braders Bye-bye, love. Za mene je u tom trenutku sve to znailo samo jedno BAJ-BAJ PAMETI! Izvan sebe od silnih utisaka, teko sam dolazio do daha. Misli su mi se rojile po glavi i nisu dozvoljavale da se sredim. U transu, oamuen i omamljen, srce mi je u grudima udaralo kao da sam kilometrima trao uzbrdo. Kakve pesme, kakav zvuk, kakva lepota! Sve u sobi je poelo da mi se okree. Nemirnim kaiprstom pritiskam na magnetofonu dugme za premotavanje. Naravno da sve to hou da ujem jo jednom. Ponovo i iz poetka. Trajala je ta no za mene dugo. Trajala bi jo due da mama Nata oko ponoi nije ula u sobu i bez rei

skinula traku i iskljuila grundig, nateravi me tako da konano legnem u krevet i zaspim. Da to nije uradila, ponuenu muziku bih sluao tri dana i tri noi. A moda i itavu sedmicu. Ali ni ovako nije bilo mnogo bolje. Dok nisam utonuo u dublji san, traka sa svim pesmama mi se neprestano u glavi premotavala. Lepe snove od tih koji su zatim usledili deak mojih godina nije mogao da poeli. Sada, toliko godina od mog prvog susreta s novim zvukom jer je prava revolucija u tom smeru tek nailazila mogu slobodno da kaem da mi je taj doivljaj pruio toliko radosti i zadovoljstva koliko je danas teko ili nemogue opisati, razumeti i jo tee objasniti. Bio je to trenutak ushienja koji kasnije u mom ivotu nijedna droga niti stanje pijanstva nisu mogli da ponove. Svestan sam, meutim, da je to bilo neko drugo vreme. Vreme kada se stvarala nova muzika i odnosi u njoj, koji e nezadrivo prerasti u svojevrstan pokret i za 21. vek. Kada je tata Jova saoptio ika Nikoli da sam potpuno odlepio za muzikom koju nam je poslao, ika Nikola je vrsto obeao da e mi po ocu svakoga meseca dostavljati po jednu traku sa svetskim hitovima. Onako uzgred, predloio je i da sluam njegovu radio-emisiju Sastanak u 9 i 5, koja se svake nedelje izjutra emitovala na prvom programu Radio Beograda, i to tano u 9 sati i 5 minuta! Bio je to, u neku ruku, tek poetak velikih domaih muzikih zbivanja, to je polo i sa izlaskom prvog broja asopisa Duboks. Na kioscima se pojavio 3. maja 1966. godine. Nikola Karaklaji je, naravno, bio glavni urednik tog jedinog jugoslovenskog informatora o zbivanjima u popularnoj muzici. tampan u fantastinom tirau od 100.000 primeraka, taj magazin se jednostavno morao imati u rukama. Duboks je za moju generaciju bio vidik kroz prozor maginog sveta nove muzike. Intervjue i lanke sam u njemu itao od prvog do poslednjeg slova. Svaka reenica ili slika doivljavali su se

28

Miroslav Mia Aleksi

kao pravo malo blago informacija, koje su nemilosrdno hranile moju glad za pop muzikom! Danas, u poplavi svakojake tampe, kablovskih TV programa iji je broj teko definisati, interneta i ogromne ponude od svega po malo, prosto je nezamislivo da se pre nekih etiri i po decenije jedan asopis toliko voleo, cenio, potovao i itao s toliko panje. Dobro, znam da je Duboks sa profilisanim konceptom usmerenim prema pop i rok muzici bio tada jedini i po mnogo emu neponovljiv mesenik. Svi koji smo u to vreme voleli muziku i silno matali da emo jednom postati pop zvezde, videli smo u Duboksu vodi za ulazak u matoviti svet carstva njegovog velianstva zvanog ELEKTRINA GITARA! Nije potrebno ovde posebno naglaavati da sam taj asopis redovno kupovao i sve njegove brojeve uredno koriio. Tako sloene, reao sam ih pored ranije ukorienih Politikinih zabavnika, koji su polako ali sigurno ve prelazili u prolost za nezaborav. Tada uopte nisam pomiljao da e moda jo dosta toga u mom ivotu biti za seanje i venost, verovatno zato to su oko zglobova muziki okovi poeli da me steu sve jae, do bola.

ELEKtriari, urLatori, uPaVCi i oStaLi

ZAHVALJUJUI MAGNETOFONSKIM TRAKAMA s muzikom koje mi je gospodin Karaklaji redovno slao po tati, kao i njegovom Sastanku u 9 i 5, ubrzo sam postao pravi strunjak za pop muziku! Dok su moji drugari iz razreda sate i sate provodili u kolskom dvoritu igrajui fudbal ili basket, ja sam neprestano sluao muziku. Prava je teta to u tom razdoblju nisam imao nijednog ortaka s kojim bih mogao da prokomentariem presluanu pesmu i svirku izvoaa. Po tom pitanju sam ostao sasvim usamljen. Meutim, ta vrsta samoe nije mi preterano smetala, poto mi je muzika, koja me je ba opinila, s vremenom postala najbolji drug! Nije prolo ni dva-tri meseca, a ja sam stekao zavidnu zbirku traka s muzikom. Recimo, imao sam itave kolekcije pesama Peta Buna, Frenkija Lejna, Dela enona ili Litl Riarda. Od grupa su tu bili Geri i Pismejkersi, Pletersi, Driftersi Ipak, bend koji je promenio sve to se dotad deavalo u popularnoj muzici, i ija e pojava uticati na globalnu promenu naih ivotnih (i

29

30

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

31

etikih) stavova, pojavio se snagom od koje je neumitni protok vremena postala promenljiva ili ak nevana kategorija! Naravno da je re o Bitlsima! I, na due vreme, nikome vie. Ta etiri upava momka iz Liverpula predstavljala su mnogo vie od obine muzike pojave. Obeleili su svojim pesmama ezdesete, mada e se s vremenom ispostaviti da su oni i danas najuticajniji bend na svetu, pa se tu onda radi o itavoj epohi! Poto su bili kreatori novog svetskog poretka u nainu razmiljanja, ponaanja i gotovo svega ostalog, svet je uz njihovu muziku iz korena poeo da se menja. Nabolje ili nagore? Odgovor na to pitanje lei u valjanom tumaenju i podrobnoj analizi njihovog rada, o emu svedoi niz ozbiljnih muzikolokih studija. Opte stanje ljudskog duha kao da se uz muziku liverpulskih upavaca popravljalo, a da toga uopte nismo bili svesni. Bitlsi su bez greke, kao niko nikada pre, umeli da opipaju puls nadolazeih generacija. Spontano su nametali jednu drugaiju ivotnu filozofiju, ije se pokrie nalazilo u pesmama i stihovima ovog benda. Od prvog singla Love me do do poslednjeg albuma Abbey Road nisu se skidali s top-lista, niti je etvorka iz Liverpula ikada prestala da bude predmet zanimanja svetske javnosti. Lino smatram da su oni nedostino i neprocenjivo doprineli kreaciji zvuka elektrinih gitara, koje su u njihovom sluaju uvek bile u prvim borbenim redovima! Tek s njihovim stupanjem na muziku scenu odomaio se termin elektriari! To se, u stvari, odnosilo na spoj tih ianih instrumenata u okvirima pretpostavljene melodijske linije. Formacija s dve gitare (ritam i solo), basom i bubnjevima postala je uzor ili prototip hiljadama upavih sastava, koji su irom planete Zemlje nicali kao peurke posle kie. Uzgred, pored izraza elektriari iji naziv danas deluje smeno jer pre asocira na majstore sa glimericama u plavim radnim odelima

nego na rok sastave postojao je jo jedan zanimljiv termin, ali se odnosio na pevae toga vremena. Naime, u Italiji je s pojavom popularne muzike naiao i talas vokalnih solista hrapavog glasa. Pevae ija se interpretacija zasnivala na dranju, koje je trebalo da oznai agresivnost odreene pesme, predvodio je Adrijano elentano. On e kasnije postati ikona italijanske kancone, poto je u meuvremenu svoj glas prilagodio tradicionalnom i neto tiem izvoenju tamonjih arija. ezdesetih godina su grupu pevaa na elu sa elentanom u naim medijima prozvali urlatorima! Agresivnom interpretacijom, ovaj Italijan je napreac osvojio publiku, pa je tako na festivalu u San Remu 1959. godine ubedljivo trijumfovao s pesmom 24.000 poljubaca. Ta numera je zatim postala i veliki svetski hit. Po uzoru na nae tadanje susede, urlatori su registrovani i na jugoslovenskoj muzikoj sceni. Meu prvima je to bio sjajni Zlatko Golubovi, mada je po urlatorskom stilu pevanja svima u ostao seanju i legendarni ore Marjanovi. Ali da se vratimo Bitlsima. Posle prvih njihovih pesama koje sam uo Love me do, i neto kasnije Please, please me silno sam poeleo da i ja sviram gitaru. Mislim da je u mom sluaju numera I want to hold your hand definitivno bila inicijalna kapisla. Poeo sam uporno da obilazim muzike radnje da bih pronaao akustinu gitaru koja bi upotpunila moju tek zapoetu ljubav prema novom zvuku. Pare za prvu gitaru koju sam uneo u porodinu kuu u Petrovaradinskoj br. 11 na Lekinom brdu dala mi je, to se i oekivalo, mama Nata. Njen uslov za to finansiranje bio je veoma skroman. Tata Jovi je trebalo da prijavim mnogo manju vrednost instrumenta od stvarne. Razlog je, izmeu ostalog, bilo njegovo predubeenje da e me strast prema gitari drati kratko i da e taj instrument ubrzo zavriti u praini naeg tavana. Koliko je moj otac s tim bio u zabludi, samo sam to ja znao. Gitara je, inae,

32

Miroslav Mia Aleksi

bila poluakustina, s metalnim icama, neto nalik dananjoj elektrinoj gitari gibson 335. Nije imala ozvuku, mada sam kao narednu investiciju imao u planu da je to pre naelektriem! Prve akorde sam nauio iz knjiice kupljene u oblinjem muzikom magazinu. U njoj su grafiki bili prikazani akordi u duru i molu, uz nekoliko starogradskih pesama s tablaturom. Prva pesma koju sam pravilno odsvirao bila je Tamo daleko. Za izvoenje je bila jednostavna, jer se mogla svirati sa dosta praznih ica! Ali polako. Za mene je to bio solidan poetak, koji uopte nije nagovetavao da u ikada tom instrumentu okrenuti lea, kako je to tata Jova smelo predviao. Posle toliko godina, s njim na tu temu nikada nisam razgovarao, to deluje, s obzirom na nau bliskost, pomalo udno.

ZVui, brE, K bitLS!

VE POSLE NEKOLIKO MESECI jagodice na prstima leve ruke nisam oseao od bola, a onda su se pojavili i uljevi, pa je bilo lake svirati. Vebao sam svaki dan po nekoliko sati. Svaki put kada bih otkrio neki novi akord ili harmonski sklop, nastojao sam da ga zvuno dovedem do savrenstva. Tu naviku, kao osobenost koju sam zadrao i danas, tumaim kao deo kunog vaspitanja u pedantnoj reiji mama Nate i tata Jove. Uporedo s ljubavlju prema gitari, u to vreme mi se dogodila i prava ljubav prema devojci. Zatreskao sam se u pevaicu! To je prvi i poslednji put u mom ivotu da sam izgubio glavu za nekim u suknji i s mikrofonom u ruci. Mene je, iskreno reeno, zatekao i iznenadio intenzitet te moje klinake ljubavi. Pevaica o kojoj je re zvala se Diljola inkveti, Italijanka, mlada pop zvezda San Rema. Bila je otprilike moja vrnjakinja, moda ak neto i mlaa, taman za mene! Imala je singl plou s pesmom Non ho leta ili u prevodu Suvie mlada. Ceo refren je doslovce iao ovako: Non ho leta, non ho leta per amarti, non ho leta

33

34

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

35

to e rei da je moja Diljola pevala o tome kako je bila isuvie mlada za ljubav! Ali ne pomislio sam tada kako to da tako jedna divna, prenena devojica bude isuvie mlada za ljubav, kada smo tek u godinama u kojima spoznajemo taj predivni oseaj zaljubljenosti!? Ona je imala boanstven, tanuan, nean glas i tako je zanosno pevala tu numeru da sam refren tog hita pevuio po itav bogovetni dan. Korice singla s kojih je prelepa pevaica s dugom gustom crnom kosom i krupnim tamnim okicama gledala tako neno i setno uvao sam i pazio kao ikonu! Taj omot ploe drao sam u nonom ormariu iznad svog kreveta. Svaki put pred spavanje poljubio bih njenu sliku, matajui kako e sigurno jednog dana doi u Beograd da odri koncert. Moda u tada imati sreu da je lino upoznam i ujem uivo moju omiljenu pesmicu. Ta nena oseanja me ipak nisu spreila da ozbiljno zacrtam svoj put budueg gitariste. Kada sam procenio da imam dobro uveban mini-koncert, odluio sam da ga predstavim lanovima (naj)ire rodbine. Na mom repertoaru su se uglavnom nalazile starogradske pesme (to mi je ilo od ruke), nekoliko manje zahtevnih stranih hitova za svirku i jedna moja pesma, prva koju sam ikada komponovao. Zvala se Izrael UAR. Naalost, vie se ne seam svih strofa, ali zato pamtim refren: Na Bliskom istoku, Besni rat, Izrael UAR, zle sudbine uvar U pitanju je bila protestna pesma, jer se meu domaim pevaima tih godina pojavio moj prvi u nizu omiljenih likova. Bio je iz Zagreba, zvao se Ivica Percl, zvani Peroan, poznatiji po nadimku Stari Pjer, koji je dobio po svom istoimenom i najveem (jedinom) hitu, koji je za njega komponovao ore Novkovi. Protestni pevai su uopte bili u modi, jer se pevalo

protiv rata, naoruanja, nasilja Inae, Percl je svirao u isto vreme akustinu gitaru i usnu harmoniku, koja mu je bila privrena za metalni dra montiran oko vrata. Dra je imao elastini zglob, tako da je po potrebi mogao da primakne ili odmakne harmoniku od usana. Inae, onaj naziv Peroan je dobio po tada uvenom italijanskom pevau slinog muzikog usmerenja Antoanu, koga pamtim i po neverovatno ivopisnoj koulji, oslikanoj raznobojnim cveem. Neki su, dodue, tvrdili da je Peroan kao Perclov nadimak nastao neposredno motivisan imenom Donovana (Letia), jedne od najveih britanskih zvezda ezdesetih, koji je pored ostalog takoe izvodio takozvane buntovne pesme. Naravno, i on uz gitaru i usnu harmoniku, to je inae radio i Antoan, ali i Bob Dilan tamo preko bare. Ja sam, inae, bio fasciniran nastupima koji su ukljuivali pevanje i sviranje dva instrumenta istovremeno. Zato sam vredno prionuo na posao, kako bi rodbini to uspenije priredio koncert. Pod uticajem Peroana, smislio da u srednjem delu pesme Izrael UAR odsviram solo na usnoj harmonici! To bi, po mom tadanjem skromnom miljenju, bitno doprinelo utisku prave protestne pesme, kakve se izvode svuda u svetu, ali i kod nas. Najvei problem za ostvarenje te moje zamisli predstavljao je dra za usnu harmoniku. Nije ga bilo ni u jednoj od beogradskih, tada skromno opremljenih radnji s muzikim instrumentima. ak se ni usne harmonike honer, profesionalne, nigde nisu mogle nabaviti, pa sam zato u jednoj trafici kupio malu, plastinu i pljosnatu, zelenu usnu harmoniku, iz koje su tonovi jedva izlazili. Vezao sam je za lasti oko glave i strpao je u usta svirajui nekakav solo na njoj, dok sam u isto vreme prebirao akorde na akustinoj gitari. Kad bih zavrio deonicu na usnoj harmonici, brzo bih je spustio na bradu i nastavio normalno da pevam. Sve to sam dobro uvebao, ali mi se trik sa usnom harmonikom toliko dopao da sam odluio da na

36

Miroslav Mia Aleksi

Uivo!

37

kraju one moje pesme jo jednom ponovim solo na njoj. Zarad pojaanog utiska, naravno. Na dan mog prvog nastupa, ua i ira rodbina je lagano pristizala, udobno se smetajui u nau dnevnu sobu. Pre same svirke odrao sam kratak uvodni govor: Dragi gosti, ja sam pripremio jedan mali muziki program, isto da vidite i uverite se kako i koliko sam napredovao u sviranju gitare. Ako negde pogreim, nemojte mi zameriti. Ako vam se nastup dopadne, molim vas da u ovu kartonsku kutiju na stolu ubacite neki dinar, jer uskoro nameravam da kupim magnet i ozvuim svoju gitaru, a da pritom ne opteretim na kuni budet. Svi su se ovoj mojoj besedi nasmejali, komentariui da e ubaciti onoliko novca koliko misle da vredi moj ou. Po naem starom srpskom obiaju, stariji lanovi porodice su uglavnom imali zajedljive opaske, koje su navodno trebale da budu duhovite i zanimljive u ovom drutvu. Mene to uopte nije doticalo, jer onako naveban delovao sam vrlo samouvereno. I zaudo, nisam oseao tremu. Krenuo sam sa Ima dana, zatim Bolujem ja, pa nastavio sa U tem Somboru i Tamo daleko. Od stranih numera na repertoaru sam imao Gloriju grupe Dem, kao i pesmu Lutku imam ja. Ovu drugu, inae hit francuskog pevaa Miela Polnarefa, pevao sam pola na francuskom, a pola na srpskom. Poeo bih sa: e un pupe ki pel no, no, no, to je izazivalo opte oduevljenje kod moje bake i tetaka, koje su odlino govorile francuski. A onda u nastavku iste numere na srpskom Lutku imam ja, kae ne, ne, ne. To je prolo zaista sjajno. Dobio sam ak i aplauz! I najzad, za kraj, usledila je moja autorska pesma Izrael UAR. Sve je ilo dobro, do pred sam kraj, kada je onaj lasti-dra usne harmonike pukao, pa sam tako ostao bez zavrne solo deonice. U mesto toga, iz harmonike su izlazili neki nedefinisani tonovi, koji su pre liili

na kripu automobilskih guma nego na muziku koju sam marljivo pripremao. Uprkos tom ne ba sjajnom finiu, rodbina mi je bila oduevljena, ali prilino krta u prilozima za magnet. Ipak, nije po tom pitanju sve otilo bestraga. Tetka Neva me je odlazei kriom pitala koliko kota taj ureaj za gitaru i tutnula mi u ruku iznos neophodan za jo jednu moju veliku radost. Metalna patinirana ploa s crnim natpisom steelphone bila mi je u rukama ve sutradan. Na njoj su se nalazili magnet i elektronika, neophodna da preko kabla ukljuenog u pojaalo prenese zvuk ica na zvunik! Zarafio sam je ispod ica na telo gitare, ukljuio kabl u moj grundig magnetofon i dobio zvuk! Zvuk elektrine gitare! Cepao sam iz sve snage i zvualo je zaista super! Najzanimljivija je bila reakcija mojih drugova iz kole kada sam im na snazi do daske demonstrirao nekoliko harmonija, koje su tresle celu kuu. Sedeli su zabezeknuti, otvorenih usta, sluajui udo od zvuka. Onda je moj drug Ljuba procenio: Jebote, zvui, bre, k Bitls! Bio je to kompliment koji mi je ba trebao. Ego mi se odmah popeo do neba. Na talasu dotad nepoznatog ushienja, dolo je vreme da krenem u realizaciju nekih svojih planova iz mate. Nameravao sam da osnujem bend! Od te pomisli sve mi se zavrtelo u glavi. Od uzbuenja mi je uka udarala kao luda, a znoj mi lagano klizio niz kimu. Pa ako mogu oni tamo, razmiljao sam u sebi, zato to isto ne bih mogao i ja! Znao sam da tu ideju nije lako ostvariti. U mom okruenju na Lekinom brdu, to jest Duanovcu, klinaca koji ita sviraju nije bilo ni za lek. Meutim, kada sam krenuo u prvi razred Jedanaeste beogradske gimnazije, taj moj pakleni cilj polako je poeo da se ostvaruje.