Dafni Kalotaj

Ruska zima

Prevela Tatjana Milosavljevi

Naslov originala Daphne Kalotay Russian Winter

Copyright 2010 by Daphne Kalotay Translation Copyright 2011 za srpsko izdanje, LAGUNA

Posveeno Mamuki i uspomeni na Imrea i Bambija Farkaa

Silvana Novakovi

Tada sam prvi put spoznala da ljubav nije samo izvor radosti ili igra ve deo beskrajne tragedije ivota, njegovo veno prokletstvo i nadmona sila koja mu daje smisao.
Nadeda Mandeljtam

Njen mu je imao staromodno miljenje o draguljima; ovek ih svojoj eni kupuje da bi joj zahvalio za ono to se ne moe izrei ljupkom reju.
Vila Kater

KNJIGA I

StAvKA 7
Dijamantske naunice belo 18-karatno zlato. Svaka je ufasovana okruglim brilijantom sa po etiri zuba pribline teine 1,64 odn. 1,61 ct, boja i istoa H/Vs2. Ruski igovi. $ 20.00022.000

11

10

GlAvA 1

opodne je bilo tako hladno i tako nepopustljivo oblano da su samo malobrojni peaci prolazili dugakim ostrvom od drvea to razdeljuje Aveniju Komonvelta, i ak su i mali psi, koje su vlasnici nestrpljivo vukli na povocima, imali tople kaputie i uvreene njuke. Nina Revska je posmatrala ovaj prizor s prozora na treem spratu, na severnoj strani ulice, iznad dekorativnih balkona s bakarnim ogradama koji su odavno poprimili boju blede mente. Uskoro e sunce ono malo to ga ima odustati od svog alosnog truda i ceo ovaj potez dobro odravanih zgrada od crvenkastosmeeg peara obasjae nejaka svetlost ulinih svetiljki. Nina pokua da se prigne jo vie, da bi bolje videla plonik, ali ponovo je poelo da je zatee u vratu. Poto njena invalidska kolica nisu mogla prii nita blie prozoru, ona istrpe bol i prignu se jo malo. Njen dah ostavi magliaste mrlje na staklu. Nadala se da e uspeti da unapred osmotri svog posetioca kako bi se bolje pripremila. Hladnoa joj dopre do obraza. Neko nailazi, ali ne, to je neka ena, i to premlada. Potpetice njenih izama usamljeno su lupkale. Potom je ena stala, kao da trai adresu. Nina je izgubi iz vida kad ova prie ulazu u zgradu. Ovo mora da je neka greka ali u taj

13

12

14

Dafni Kalotaj

Ruska zima

15

mah se oglasi zvonce. Ukoenog vrata, Nina se u svojim invalidskim kolicima lagano odmakne od prozora. U predsoblju, mrtei se, pritisne taster interfona. Da? Ovde Dru Bruks, iz Belera. Ove amerike devojke, to etaju naokolo nosei muka imena. Popnite se, molim vas. Mada svesna svog naglaska i napuklog glasa, Nina se svaki put iznova preneraavala kad ga uje. U njenom umu, u njenim mislima, njene su rei uvek bile vedre i jasne. Ona pomeri kolica napred da bi skinula rezu i otvorila vrata, i oslunu ne bi li ula lift. Meutim, uli su se samo koraci to se penju, sve glasniji, sve blii, sve dok nisu postali Dru, u oskudnom vunenom kaputu, obraza rumenih od zime i s konim rancem s remenom nakoenim preko ramena. Prilino visoka, s dranjem koje je odavalo samopotovanje, devojka isprui ruku s koje jo ne bee skinula rukavicu. Poelo je, pomisli Nina, malo se snudivi; sama sam to zapoela. Drhtavim prstima, ona nakratko prihvati pruenu ruku. Uite, molim vas. Zadovoljstvo mi je da vas upoznam, gospoo Revska. Gospoo, kao da je sekretarica. Zovite me Nina. Zdravo, Nina. Devojka se iznenaujue samouvereno osmehne, a uglovi oiju joj se namrekaju; Nina shvati da je starija nego to je u prvi mah pomislila. Trepavice su joj bile tamne, a kestenjasta kosa labavo zadenuta iza uiju. Lenora, naa direktorka Umetnikog nakita, izvinjava se to nije mogla da doe, govorila je skidajui rukavice. Oba deteta su joj se razbolela. Moete ostaviti kaput ovde. Devojka se iskobelja iz kaputa otkrivajui kratku suknju i pripijenu rolku. Nina kritiki osmotri kratku suknju, dugake noge, niske izmice i blede butine. Nepraktino, pokazivati noge po ovakvom vremenu. Ipak, Nina je to odobravala. Premda je veina ljudi ula za izreku patiti zarad lepote, tek malobrojni su je se istinski pridravali.

Razgovaraemo u salonu. Nina okrene svoja kolica, a kroz kolena joj sevne otar bol. Uvek je bilo tako, bol, iznenadan i nemilosrdan. Sedite, molim vas. Devojka sedne i prekrsti noge u tankim hulahopkama. Patnja zarad lepote. Bila je to jedna od istinitijih maksima i Nina je do kraja ivela u skladu s njom, igrajui na iaenim nonim prstima i reumatinim kukovima, s upalom plua i visokom temperaturom. Kao mlaa ena, u Parizu i potom u Londonu, odsluila je svoje u prefinjenim haljinama i na nesigurnim potpeticama, a ezdesetih u onim beznadeno krutim kostimima to su grebli kao da su saiveni od mebl-tofa. Sedamdesetih se podvrgla takozvanom mini-fejsliftingu. To je zapravo bilo samo nekoliko avova iza uiju tako neznatnih, tavie, da joj je onog dana kad je trebalo da joj ih uklone palo na pamet da bi to mogla uraditi i sama. to je i uinila, pomou lupe i iljatih makazica za nokte. Zagladivi suknju, devojka lakim, brzim pokretom ruke otrese nevidljivi koni. Peterburko prenemaganje, tako je Ninina baka obiavala da naziva ova sitna enska doterivanja. Potom devojka posegne u svoj ranac i izvue atae-mapu s konim koricama. iroke jagodice, svetla koa, smee oi sa zelenim pegicama. Neto u vezi s njom budilo je seanje, ali nimalo prijatno. Dola sam da sastavim osnovni spisak. Odatle e sve preuzeti nai procenjivai. Nina lagano klimne glavom i onaj vor u dnu njenog vrata se zategne: ponekad joj se inilo da je taj vor smo jezgro njene bolesti. Da, naravno, ree ona, a bol se od tog napora nakratko pojaa. Otvarajui blok, devojka ree: Moram da vam postavim najrazliitija pitanja mada u se truditi da budu vezana za ovo zbog ega sam dola. Oboavam balet. Volela bih da sam mogla da vas vidim kako igrate. Nema potrebe da mi laskate. Devojka podigne obrvu. itala sam o vama, o tome kako su vas zvali Leptir.

16

Dafni Kalotaj

Ruska zima

17

Tako su me zvale jedne moskovske novine, zau Nina svoj rezak odgovor. Nije mi se dopadalo. Pre svega, nije bila prava, ta slika stvorena o njoj slabana i leprava, ruina latica noena vazduhom. Previe... previe... slatkasto. Devojka trepne kao da se slae s njom i Nina oseti iznenaenje shvativi da je njena hladnoa prihvaena. Primetila sam motiv leptira na nekim komadima vaeg nakita, ree devojka. Ponovo sam pogledala onaj spisak s izlobe u Svetom Botolfu. Pomislila sam da bi nam to moglo olakati posao. Prei emo spisak iz Svetog Botolfa ona pokae stranice privrene tipaljkom u svojoj mapi i rei ete mi koje biste komade eleli da date na aukciju, a koje biste eleli da zadrite, ako uopte elite neto da zadrite. Moe. Ona oseti probadanje u onom voru u vratu. Istini za volju, gajila je neto blisko miloti prema tom uasnom voru, koji je isprva bio samo jo jedan neumoljivi bol. Ali jednog dana, pre samo nekoliko meseci, Nina se sluajno prisetila naina na koji joj je baka nekad vezivala zimski al, tamo u Moskvi, dok je jo bila premala da to uradi sama: s vorom pozadi na vratu, da bi ga lako dohvatila ako Nina pokua da joj pobegne. Ova uspomena, koje se Nina nije setila dobrih pedeset godina, bila je melem, balsam, davno izgubljen i konano pronaen dar. Sada je Nina, kad god bi je tu zabolelo, govorila sebi da je to vor na njenom starom vunenom alu, vezan rukom njene bake, i tada je bol, ako ve ne manje jak, barem postajao manje neprijatan. Devojka joj je ve pruala mapu. Nina je prihvati drhtavim rukama, a devojka izgovori, sasvim nevezano za to: I sama sam jednu etvrtinu Ruskinja. Poto Nina nije reagovala, ona dodade: Moj deda je doao odande. Nina odlui da ne obrati panju na ovo. Njen ruski ivot bio je tako dalek, a ona je tada bila tako razliita od one koja je docnije postala. Ona spusti mapu na krilo i namrteno se zagleda u nju. ta vas je navelo da ih date na aukciju?, upita devojka neto poverljivijim tonom.

Nina se ponada da joj glas nee drhtati. Hou da za ivota usmerim prihod tamo kud elim. Znate, imam skoro osamdeset godina. Kao to sam vam ve rekla, sva zarada ide Bostonskoj baletskoj zadubini. Pogled joj je sve vreme bio oboren, usredsreen na mapu, i pitala se da li joj ukoenost skriva emocije. Jer sad joj je sve izgledalo kao pogrena, prenagljena odluka. Ta pogrenost je imala nekakve veze s ovom devojkom, s tim to e ona preturati po Nininom blagu. Tim negovanim samouverenim rukama. Dakle, ovi komadi e sigurno doneti valjanu sumu, ree devojka. Pogotovo ako nam dozvolite da objavimo da su iz vae zbirke. Lice joj je bilo puno nade. Nae aukcije su uvek anonimne, razume se, ali u ovako istaknutim sluajevima ponekad se isplati izai u javnost. Pretpostavljam da vam je Lenora to pomenula. Tako ak i manje vredni predmeti umeju da postignu dobru cenu. Ne moramo, dodue, da ukljuimo i predmete koji su vam drage uspomene, ali... Uzmite ih. Devojka iskosa pogleda Ninu, kao da je ponovo procenjuje. Izgledalo je kao da je neto uoila i Nina oseti kako joj puls ubrzava. Meutim, devojka se samo malo ispravila i rekla: Sama injenica da su vai privui e mnogo vie potencijalnih licitanata. Dodatna dra je, dabome, to to su neki od ovih komada prokrijumareni iz sovjetske Rusije. S glavom u torbi. Doao je, kao i uvek, onaj deo razgovora u kojem je Nina imala da bude ubaena u kalup hrabre starice, ene koja je pobegla od ugnjetavanja i usprotivila se vlastima u potrazi za umetnikom slobodom. Uvek je bivalo ovako; poela je kao umetnica, a zavrila kao simbol. Kad ste pobegli, hou da kaem. Te duevne smee oi. Nina ponovo udahne daak prolosti, seanja na... ta? Na neto neprijatno. U njoj navre nejasan gnev. Ljudi misle da sam iz Rusije otila da bih pobegla od komunizma. U stvari, beala sam od svoje svekrve.

18

Dafni Kalotaj

Ruska zima

19

Kao da je devojka pomislila da se Nina ali. Uglovi oiju su joj se ponovo namrekali kad je izvila usne u zavereniki osmeh. Tamne trepavice, iroke jagodice, mudar luk njenih obrva... Nini se javilo kao brza, jasna vizija: ono ozareno lice i drhtavo talasanje ruku, delikatno mrekanje miia dok je klizila pozornicom. Ima li... nekih potekoa? Nina se trgne. Devojka iz Belera ju je napregnuto posmatrala i Nina se upita nije li se moda bila zagledala u nju. Uzdahnuvi ne bi li se pribrala, ona ree: Podseate me na prijateljicu koju sam imala. Na nekog iz davne prolosti. Devojka je izgledala kao da joj je drago, kao da svako poreenje s prolou mora biti laskavo. Najzad, bavila se antikvitetima. Nedugo potom, raspravljala je o spisku iz Svetog Botolfa s tako ustrim profesionalizmom da Nina nije imala kad da se rve s emocijama ili kajanjem u poslednjem trenutku. Ipak, inilo joj se da je prolo beskrajno mnogo vremena dok devojka nije konano navukla kaput i samouvereno odmarirala niza stepenice, sa spiskom vrsto stisnutim meu koricama atae-mape. Toplo moskovsko jutro, poetak juna, jo malo i kola e se zavriti. Zar ne moe da sedi mirno? Trzaj na Nininom temenu, pritisak bodljikavim vrhom elja. Pitanje je isto retoriko. Nina je nauila da tri im je prohodala i nikad joj nije dosta skakutanja s jednog stepenika na drugi na mranom stepenitu njihove zgrade. Moe da pree dvorite uzdu i popreko u nizu skokova. Prekini da se vrpolji. Ali Nina mae nogama i lupka jednom petom o drugu dok majini prsti, precizni kao hirurki, ustro upliu svoju sopstvenu nadu, sopstvene snove, u dve vrste pletenice. Nina osea kako se majina nada preplie s njima, osea drhtaj brzih prstiju i nagle otkucaje srca kroz tanku tkaninu njene bluze. Dananji dan je suvie vaan da bi mati dozvolila Nininoj baki, s njenim loim vidom i aljkavo povezanom maramom na glavi, da petlja

oko detinje kose. Konano su pletenice gotove, podignute navrh glave i privrene na temenu velikom novom manom, da bi se sve nade i snovi sauvali u njima. Koa na Nininoj glavi damara. Dole u dvoritu vidi Veru; ona takoe ima nove mane u kosi. Snani naleti vetra bacakaju ih napred-nazad i izazivaju nelagodu u ladoleu na olinjalim balkonima. Za samo nekoliko dana hladnu, vlanu izmaglicu smenilo je tako toplo i suvo vreme da Nina ne moe a da se ne sekira zbog praine, bojei se da e ona upropastiti pamunu haljinu koju joj je mati saila. Verina baka, ije tamne oi ljutito sevaju ispod bele marame, stalno se mrgodi i vue Veru blie sebi. Poput svih baka, stalno je nezadovoljna, Ulicu Gorkog naziva Tverskim bulevarom i glasno prigovara zbog svega onoga na ta se drugi ne usuuju ni apatom da se poale. Koa na njenom licu sva je u siunim izlomljenim linijama, kao povrina leda kad prvi put kroi na njega. Sino smo vrlo kasno legli, poverava se Vera Nini. To kako ovo kae nagovetava da Nina ne bi trebalo da pita zato. U koliko sati? Nini je devet godina, isto kao Veri, i uvek je prerano smeste u krevet. Meutim, Vera samo odmahne glavom, pokretom tako kratkim i elegantnim da se njene kestenjaste pletenice gotovo i ne pomere. Na jednom balkonu, ena koja stanuje u istom stanu u kojem i Vera naginje se preko ograde, otresajui posteljinu. Podigavi pogled samo na asak, Verina baka kae neto Nininoj majci, tako tiho, kao da govori stranim jezikom. apuu, jedna i druga, tako da Nina nita ne razabire. Strah ju je da neto ne upropasti ovaj dan i to posle ovako dugog ekanja otkad joj je mati prvi put rekla za baletsku kolu. Opis maglovit, poput snovienja, koji kao da je potekao pravo iz bajke, iz zemlje u kojoj male devojice nose visoke, ukosnicama zategnute pune, i ue ne samo uobiajeno itanje, geografiju i istoriju nego i da se kreu, da igraju. U starim danima, devojicama poput Nine ne bi bilo dozvoljeno ni da se prijave na audiciju.

20

Dafni Kalotaj

Ruska zima

21

Danas, meutim, blagodarei ika Staljinu, svako dovoljno staro dete moe da se prijavi na prijemni ispit. Ali nee svi biti primljeni u kolu, objasnila joj je mati. Danas je uzela slobodno prepodne, zamolivi za odobrenje na klinici na kojoj radi kao sekretarica. Kad se najzad opet osvrne prema Nini i Veri Hajdmo, devojke, vreme je da krenemo Nina odahne. Verina mati je takoe trebalo da zatrai slobodan dan, ali ipak polaze bez nje, izlazei za majkom kroz dvorinu kapiju na ulicu; mrava maka neujno pobegne kad Verina baka dovikne za njima: Znam da ete biti najbolje! Njen glas kao da ostaje zarobljen iza gvozdenih reetaka kad se kapija s treskom zatvori. Ulicom vitla vru vetar. iroki bulevari pokriveni su prainom. Svaki nalet donosi sivkaste mace topole i Nina i Vera moraju stalno da ih upkaju iz kose i s haljina dok Ninina mati brzim hodom grabi napred. Hladno mi je, mrzovoljno e Vera, uprkos suncu i toplom vetru. Nije mi dobro. Mati usporava i dlanom opipava Veri elo. Iako deluje zabrinuto, samo uzdahne i kae Veri: To su samo ivci, pile moje, i grli je. Nina prieljkuje da mati obavije ruke oko nje, kako i prilii. Ali ve za koji asak izbijaju na ugao Puene i Negline, naavi se pred etvorospratnom zgradom nad ijim ulazom stoji tabla s natpisom: MOSKOvSKA KOREOGRAFSKA KOlA BOlJOG tEAtRA Ninin otac je radio u Boljom dok nije umro, kad je Nina bila jo mala. Slikao je pejzae za scenografiju. Majin glas uvek zvui ponosno kad se prisea toga, kao da prieljkuje da i sama radi u pozoritu, a ne za pisaim stolom na poliklinici. Meutim, Nina i Vera nisu jo nikad bile u Boljom. Nina je prvi put gledala balet tek ove godine, u paviljonu u parku Gorki. To je takoe bila majina ideja. Najzad, Nina povazdan skakue i vrti se, pokuava da

napravi zvezdu i stoj na rukama a onda je jednog dana lani, dok su se igrale u dvoritu, Vera hodala na prstima, onako obuvena. Ne na jastuiima tabana; ba na samim vrhovima cipela. Naravno, i Nina je morala da pokua. Velianstven oseaj ravnotee, koraanja sitnim koracima, bez padanja. Celog popodneva su ona i Vera hodale tako, na prstima sve dok im Verina baka nije podviknula zato to upropauju obuu. Ali dotle se ve mati bila vratila s posla i, umesto da ih izgrdi, rekla im je svoju zamisao. Kad je Nina ispriala devojicama u koli da e se moda upisati u baletsku kolu, nije izgledalo da joj zavide. Nijedna od njih nije gledala balet, a Nina nije najbolje znala kako da opie ono to je videla u plesnom paviljonu. Ponekad, dok uvee lei u krevetu pokuavajui da odagna zastraujui oseaj mranu hladnou koja s veeri zahuji kroz zgradu i zatamnjuje lica odraslih sve hladniji i mraniji kako no odmie, prisea se balerina na pozornici u parku, u onim providnim suknjama koje se talasaju kao vodopadi, i zamilja sopstvenu kosu u vrstoj punici na temenu i pantljike iljatih papuica na glenjevima. Sada nju i Veru, zajedno s itavom etom devojica, uvode u prostranu prostoriju pokrivenu parketom koji se koso sputa prema zidu obloenom visokim, uramljenim ogledalima. Za haljinicu svake devojice pribadaom je prikaena ceduljica s brojem. Sedei za sjajnim klavirom, ena s velikom punom na glavi objanjava da sve moraju da se kreu po parketu onako kako ih ponese muzika. Poinje da svira, neto milozvuno i sporo, dirke klavira zvone poput kapi kie koje se rasprskavaju dok devojice, jedna po jedna, kreu preko prostorije. Ali kad doe red na nju, Vera samo nepomino stoji, razrogaenih oiju, i Nina, koja stoji iza nje, istinski je zabrinuta da ona i Vera, prvi put u ivotu, moda nee sve raditi zajedno. Hajde. Nina hvata Veru za ruku i njih dve igraju skupa, sve dok Nina ne oseti da napetost u Verinim prstima poputa; kad joj Nina pusti ruku, Vera nastavlja da igra, veselo i neusiljeno. Vrativi se na svoje mesto u redu, Nina je prati i, svaki

22

Dafni Kalotaj

Ruska zima

23

put kad se muzika promeni (jer se brzina i raspoloenje neprestano menjaju), osea kako se preobraava u novo bie. Kasnije, napolju, vazduh donosi miris jorgovana. Toplota sunca na njihovim pamunim haljinicama. Sladoled u kornetu kupljen kod ulinog prodavca. Jedno kratko vreme inilo se da je i Vera srena zbog audicije, svesna da je, kao i Nina, na kraju bila dobra. Ali sad je udno tiha, a majine misli su oigledno negde drugde, i Nina osea kako se priunjava onaj mrani noni oseaj tako razliit od vidljive svetlosti oko njih, sunane slobode juna, ljudi koji su napolju bez kaputa ili eira. Pokuava da odagna taj oseaj snagom volje, razmilja o baletskoj koli, o oveku koji joj je na kraju priao i podigao joj nogu, okretao je ovako i onako, razgledao joj tabane traei da prua i savija prste, da bi naposletku bio zadovoljan onim to je video. Veru su takoe, za razliku od veine ostalih devojica, s odobravanjem pregldali od glave do pete. Kad naiu pored velianstvenog hotela na uglu, bata radi, prvi put posle duge zime. Pogledaj!, kae Vera, zastavi. Iz hotela izlazi ena, kroz prostrana, rotirajua staklena vrata jedina takva vrata u gradu koja guraju dva mukarca strogih lica, u dugakim kaputima. ena ne lii ni na jednu koju je Nina ikad videla. Na sebi ima kostim u nenobledoj nijansi sivkastoplave, sa eiriem nakrivljenim na glavi i kratkim belim rukavicama na rukama. Rukavice u prolee! A tek prefinjenost te sivkastoplave nijanse... Nina poznaje samo nekoliko tkanina, istih ljiva-modrih boja zimi i veselo runih ara leti, nita izmeu. U taj mah uoava neto krajnje neobino: ena ima drago kamenje u uima. Dijamante, male ali tako bletave. Nina za trenutak gotovo ostaje bez daha. Jedine naunice koje je ikad videla jesu velike perle bez sjaja koje vise na kolutovima: biseri tekog izgleda ili staklaste gromulje tigrovog oka ili malahita. Ali ovi siuni svetlucavi dijamanti su zapanjujui. A ona ih nosi u uima!

Ninina mati odvraa pogled dok ena prolazi, ali Vera pita: Ko je ona? Amerikanka, pretpostavljam, odvraa mati, pruajui Nini ruku kako bi joj pokazala da je vreme da krenu dalje. Ali mora biti da su majino savreno ovalno lice i tanak struk ostavili utisak na straare ili im je moda dosadno i ele da se razmeu. Pokretom ruke pozivaju Ninu i Veru da bi ih pustili da naprave jedan krug na vratima. ute kao zalivene dok ih mukarci sveano provode naokolo. Nina na brzinu razgleda, prvi put u ivotu, prostrano predvorje hotela, njegov blistavi pod i debeli uzani tepih, i ogromno ogledalo u tekom pozlaenom okviru. Nemogue visoku tavanicu s treperavim svetlima koja sjaje nanie. Nina sad prvi put vidi takve stvari, ceo jedan drugi svet ali sporo okretanje se nastavlja i sad su mermerni pod, raskoni tepih, zlatno ogledalo i luster ve iza nje. Taj treperavi pljusak svetla i Amerikankini dijamanti u unim resama, siuni i bletavi, kao zvezde. Naavi se opet napolju posle zavretka ture, Nina pita: Jesi li videla ui one ene? Mati joj na to samo dobacuje pogled kojim je podsea da zahvali straarima. Mnogo vam hvala. Nina i Vera izvode kniks, onako kako su ih nauili na audiciji, s jednim stopalom iza drugog, rukama podiu ivice sukanja i potom se okreu od oaravajuih vrata, tog ulaza u sasvim drugaiji svet, a Ninu tek tad pogaa spoznaja, snana, akutna mnogo jae nego u koli Boljog da se dogodilo neto znaajno. Kad se vrate u dvorite, stara ena koja isti zgradu urno odvraa pogled. Namrtena usta vau semenke suncokreta. Oi etaju naokolo dok mete. Prilazi jedinim drugim ljudima u dvoritu, mladom paru koji stanuje u istom stanu u kojem i Nina i njena majka i baka. Majka je rekla da Nina i Vera ostanu da se igraju, da e poslati baku po njih. Meutim, Nina jednim uvom oslukuje ta govori

24

Dafni Kalotaj

Ruska zima Ovo pismo i priloenu fotografiju aljem Vam posle mnogo razmiljanja. Moda ste ve prepoznali moje ime u adresi poiljaoca i setili se ak i prvog pisma koje sam Vam poslao, posle naeg kratkog susreta pre tri decenije, onda kad sam...

25

stara ena. uje kako pominje imena Verinih roditelja i onda: Neto mi je uvek bilo udno u vezi s njima. Nina je to ve ranije ula ali ne u vezi s Verinim roditeljima, nego s drugim ljudima iz zgrade, koji takoe nisu vie tu. Saaptavanje u dvoritu, neto udno... Vera se okree i tri na drugi kraj dvorita, gde se pojavila njena baka. Dola je i Ninina baka, s maramom ovla privezanom ispod brade. Doi ovamo, Nina! Ali Nina nastavlja da prislukuje. ta su uradili?, pita mladi par, dok kuepaziteljka prosipa vedro prljave vode po prilazu. Na drugoj strani dvorita, Verina baka vodi Veru unutra, ne dozvolivi joj ni da se pozdravi. Ninoka! Polazi! Bakin glas je piskav umesto topao i pomalo ljutit, kao i obino. Stara kuepaziteljka ponavlja: Znala sam ja da s njima neto nije kako valja. Nina gleda navie, pored iskrivljenih malih balkona, do prozora sobe u kojoj ivi Verina porodica. Bledi cvetovi ladolea lelujaju na povetarcu. Nina se okrene i otri pravo u naruje svoje bake, da joj se nasloni na grudi i oseti toplinu njenog tela. Kad je devojka iz Belera najzad otila, nebo je ve bilo crno, a salon sumraan. Nina proe u svojim kolicima naokolo i popali lampe, ija slabana svetlost boje afrana obaspe abaure i malo ta drugo. Umesto olakanja to se postarala za sve, oseala je isti oprez, istu zebnju kao i pre petnaest dana. Ona pritera kolica uz pisai sto. Potom otvori gornju fioku malim kljuem koji je drala u depu. Nije vie nijednom pogledala pismo otkako ga je pre dve nedelje primila. ak i tada ga je proitala samo jednom, na brzinu. Oduvek je donosila prenagljene odluke; to joj je bilo u prirodi. Sada je, meutim, polako razmotala otkucanu stranicu, pokuavajui da ne gleda fotografiju koja se u njoj nalazila.

Zauje se kljocanje brave na ulazu, a potom zvuk otvaranja tekih vrata. Zdravo!, oglasi se Sintija, vitka ena rodom s Kariba koja svake veeri dolazi da skuva Nini veeru i postavlja joj neprijatna pitanja vezana za njene telesne funkcije; danju je radila kao via medicinska sestra u Masausetskoj optoj bolnici. Nina gurne pismo i fotografiju natrag u koverat kad joj Sintija dovikne, glasom jo uvek obojenim prijateljski nadmenim naglaskom svoje rodne zemlje: Gde ste, slaana? esto je zvala Ninu slaana. Nina je pretpostavljala da je posredi neka samo njoj razumljiva ala. Ovde sam, Sintija, dobro sam. Nina vrati koverat u fioku. Kad se samo seti da je postojalo vreme kad je mogla sve da uradi sama, bez posluge, bez brine pomoi drugih... Sintija joj je bila neophodna ve vie od godinu dana; nju je poslednju viala nakon to bi joj ova uvee pomogla da pree iz kolica u kadu i posle opet nazad. Bila je u ranim srednjim godinama i imala je momka po imenu Bili, iji su raspored obaveza i slobodno vreme nalagali ta e se kuvati za veeru. U veerima kad je imala da se nae s njim, Sintija ni sluajno nije spremala nita s crnim ili belim lukom, brokolijem ili prokeljom, da joj se vonj ne bi zadrao u kosi. Ostalim danima je pristajala da pripremi bilo koje povre. Nina je ula kako Sintija kai svoj kaput i odnosi kesu s namirnicama u kuhinju. Situacija je, u stvari, bila uasna. Naroito za nekog poput Nine, ko je nekad bio tako jak, a jo uvek nije istinski star. inilo se da osamdesetogodinjaci sad provode vreme skitajui svetom, na krstarenjima i peakim turama. Meutim, Ninino nekada gipko, ali sada zastraujue kruto telo nije dozvoljavalo takve diverzije. ak i tog popodneva, devojka iz aukcijske kue nije mogla da se suzdri da u jednom trenutku ne kae: Mora

26

Dafni Kalotaj

Ruska zima

27

da vam nedostaje ples, dok je gledala u Ninine natekle zglavke. Izgledala je uasnuto, tavie, onako kako to ve biva kad se mladi ljudi sretnu s nedaama starijih. Nedostaje mi, zaista, odvratila je tada Nina. Svaki dan. Nedostaje mi oseaj koji me je obuzimao dok sam plesala. U taj mah se opet oglasi Sintija, pretei da e joj ispriati o svom danu, a njeni ustri koraci u bolnikim cipelama pribliavali su se radnoj sobi. Nina gurne koverat dublje u fioku. Zglavci je zabolee dok je okretala maleni klju u bravi. Svesna da je fotografija jo uvek tu, nije se oseala nita bolje nego pre. Grigorij Solodin je oglas video treeg dana novog semestra. Voleo je da bude za svojim radnim stolom pre osam, dok je u Odseku za strane jezike jo uvek mirno i tiho, a sekretarice jo nisu dole i otkljuale glavnu kancelariju. Nekih pola sata su drveni hodnici hladni jer grejanje nou nije radilo bivali spokojni, bez tabananja uzanim stepenitem ija su mermerna gazita bila na sredini izlizana kao prake. Mnogo bolje od sedenja kod kue, u onoj nekako jo uvek stranoj tiini. Ovde je Grigorij mogao na miru da proita novine i popui svoje cigarete a da ga pri tom koleginica Ivlin ne grdi to unitava plua, a sekretarica Karla, upadljivo nabranog nosa, ne podsea da je puenje sada zvanino zabranjeno na celoj teritoriji univerziteta. Potom e u pola devet doi Karla i njen pomonik Dejv, i poukljuivati fotokopir-aparate, tampae i sve ostalo to zuji i bruji. Grigorij posegne za svojim upaljaem, koji mu je u ruci delovao tako mali. Poelo je kao potreba za podrkom, za neim da ga smiruje dok je Kristina bila bolesna. Sada je to bilo jedno od njegovih malobrojnih svakodnevnih zadovoljstava. A ipak, nije doputao sebi da odnese ovu naviku kui, previe svestan onoga to bi Kristina na to rekla i to bi mislila o tome. U svakom sluaju, nije planirao da je jo dugo upranjava (mada evo ima ve dve

godine kako je poeo). Sedei za svojim radnim stolom, on udahne utenu aromu tog prvog dima. Na sebi je imao odelo iveno po meri, isto iako malice izguvano, s maramicom koja je optimistiki virila iz depa na grudima. Ovakvo odevanje uvreio je pre dvadeset pet godina, u prvom semestru svojih predavanja ovde, kad je pokuavao i da puta bradu i pui lulu sve ne bi li izgledao makar jednu godinu stariji nego to je bio. ak i sad, u pedesetoj, njegovo lice je imalo tek pokoju boru, a njegova kosa, toliko gusta da kao da trai da se razbarui, ostala je tamna i puna. Visok i vitak, jo uvek je posedovao neto od svoje mladalake viljastosti. Ipak, koliko jue ga je pegavi student druge godine intervjuisao za univerzitetske novine, krajnje ozbiljno upitavi: Kakav je oseaj kad uete u klub etvrt veka? Kao nagradu za dvadeset pet godina slube, Grigorij je dobio teko kestenjastomrko nalivpero i rukom ispisanu zahvalnicu od dekana; studentu sa stenografskim blokom i ozbiljnim pitanjem Grigorij je, s jedva primetnom iskrom u oku, odgovorio: Zastraujui. U svojoj komunikaciji sa studentskom populacijom Grigorij je esto usvajao takav ton (opor, bezizraajan, s jedva primetnim i zagonetnim naglaskom) a ipak, dopadali su im se mrtvo-ozbiljan nain na koji je govorio i njegove lano namoraste ale i, tavie, kao da im se dopadao i sam Grigorij. Isto tako je i on gajio simpatiju prema svojim studentima ili mu, barem, nisu bili antipatini i nastojao je da ne pokazuje uasnutost njihovim katkada zaprepaujuim nedostatkom znanja i radoznalosti dok sede tamo u onim svojim kapama sa znakom Red soksa i ojanim jaknama s rajsferlusom zakopanim do gue, kao da su pripadnici neke dobrostojee bande. U toplijim mesecima su nosili japanke, koje bi za vreme predavanja zbacili s nogu, kao da su izvaljeni na dinovskom pekiru za plau. Bio je to samo jedan od mnogih znakova da svet srlja u propast. U meuvremenu, Grigorij je nastavio da dolazi na predavanja u svojim elegantnim odelima, zato to se jo uvek ne bee odrekao ideje da je posao koji obavlja astan i

28

Dafni Kalotaj

Ruska zima

29

zato to ga je morila ista briga koja je poela da ga mui dok je kao mlad asistent danonono uio u samoi svoje iznajmljene sobe: da e jednog dana moda grekom doi na as sa sobnim papuama na nogama. Sad je povukao dim iz cigarete i otvorio svoj Glob. Uobiajene depresivne stvari predsednik uporno hoe da zapone svoj drugi rat za dve godine. Meutim, Grigorija je iznenadio naslov u umetnikoj rubrici: Nakit balerine Revske na aukciji. On izusti prigueno uh. Potom navre razoaranje, uasan oseaj praznine. Iako je prolo mesec dana, nije prestajao da se nada ne uistinu, ne dosad. Verovao je ili je pokuavao da veruje da e moda doi do nekakvog pribliavanja. Umesto toga, ovo. Dobro, a zato bi i oekivao drugaije? Namerno je izbegavao ovo, u stvari. Zamisao ga je dve godine kljucala iznutra. Ali bio je paralisan tugom i tek kad je to malo popustilo, zakljuio je da moe zamisliti da pokua ponovo. Ipak, nije upalilo. Uvek e postojati ova distanca. Nikad nee prii nita blie. On pokua da proita lanak, ali ustanovi da ne razume reenice. Srce mu je bubnjalo kao onomad kad je poslednji put video Ninu Revsku, pre dobrih deset godina, na skupu uprilienom povodom prikupljanja sredstava za Bostonski balet. Iz velikog foajea Vangovog pozorita, posmatrao ju je dok je stajala na velianstvenom mermernom stepenitu i izgovarala kratku, biranim reima sroenu besedu o vanosti dobrotvora za umetnost. Glavu je drala visoko, mada donekle ukoeno, a njena jo uvek tamna kosa gotovo crna, uprkos godinama bila je oeljana u injon toliko vrst da joj je zategao bore na licu. Pored njega, na njihovom mestu u zadnjim redovima gomile, Kristina je jednu ruku ovla gurnula pod njegovu, dok je u drugoj drala au ampanjca. Izgledalo je da se Nina Revska trza dok govori; bilo je oigledno da je svaki pokret boli. Kad ju je upravnik baleta polako poveo niz velianstveno

stepenite i potom kroz foaje, Grigorij je pomislio: Da li? Da li da joj priem? Ali, naravno, nije se usudio. A onda ga je Kristina povela u drugom pravcu, prema najnovijoj zvezdi trupe, mladom kubanskom baletanu uvenom po svojim skokovima. Grigorij baci novine na radni sto. Da joj je ba toliko stalo da ga se otarasi toliko da e se otarasiti svojih voljenih dragulja. On odgurne stolicu i ustane. amar pravo u lice, eto ta je ovo. A ona me zapravo ak i ne poznaje... aura njegove kancelarije vie mu nije pruala utehu. Grigorij shvati da je premerava koracima i primora sebe da stane. Zatim zgrabi kaput, navue rukavice i istra u hodnik, sie uzanim stepenitem i izae iz zgrade. Jutarnja smena u univerzitetskom bistrou bila je ve u punom jeku. Mrava devojka crno ofarbane kose posluivala je za pultom kafu i ogromne evreke, dok je naduvanom pomoniku poslovoe, koji je zadovoljno pevao uz stereo, predugo trebalo da zagreje mleko. Nekolicina savesnih studenata zgurala se oko jednog od okruglih stolova, a u zadnjem delu prostorije trajala je prijateljska diskusija grupice gostujuih profesora. Poruivi, Grigorij je posmatrao ovaj prizor s oseanjem poraza. Devojka za pultom veto zatrepe dodajui mu izdano pare moka torte. Grigorij ga uzme s podmetaa od votane hartije i smesta oseti griu savesti; Kristina to ne bi odobrila, isto kao ni to to pui. On pomisli na nju, ega bi se sve odrekao samo da je sad ima pored sebe. Grigorij! Zoltan Romanji sedeo je za stolom pored prozora, okruen plastinim kesama punim knjiga i papira. Doi, doi!, pozove ga, gestikulirajui, i potom se zgrbi da bi, uprkos poodmaklim godinama, velikom brzinom navrljao neto u svoju svesku. Ve godinu dana sastavlja memoare o svom bekstvu iz Maarske posle revolucije 1956. i kasnijem statusu kljune figure mada u neku ruku na marginama londonske umetnike scene.

30

Dafni Kalotaj

Ruska zima

31

Srena Nova godina, Zoltane. Jesi li siguran, Grigorij? Zar mi se vidi na licu? Izgleda otmeno kao i uvek ali umorno. Grigorij je morao da se nasmeje; ovek dvadeset pet godina stariji od njega upravo mu je rekao da izgleda umorno i to ovek naruenog zdravlja, koji je vei deo boinog raspusta proveo u bolnici, oporavljajui se od nedijagnostikovanog zapaljenja plua, i koji se prole zime okliznuo na poledici i po drugi put slomio rame. Dira mi u dostojanstvo, Zoltane. Nemam prava da budem umoran. Prosto se odjutros oseam osujeeno, to je sve. Ali drago mi je to te vidim. Izgleda mnogo bolje. Moda je bilo udno to je Grigorijev najdrai kolega i prijatelj bio itavu generaciju stariji od njega ali vie je voleo to nego suprotnu pojavu, profesore koji se u pabu drue sa svojim studentima. Zoltanovo lice izbrazdano dubokim borama, kese ispod oiju, drhtanje ruku, oblai sede kose na temenu... nita od toga nije odavalo oveka kakav je Zoltan nekad nakratko bio: ponos i razoaranje literarne istone Evrope, simbolini heroj prosveenog Zapada, mlad, mrav pesnik disident u pozajmljenoj odei. I oseam se mnogo bolje, ree on. Oboavam ovaj deo jutra, a ti? Njegov neobini naglasak (tvrdi maarski ritmovi omekani britanskim pevuenjem) doprinosio je da zvui skoro kao samrtnik. Skoro da moe osetiti sunce kako izlazi. Evo, sedi. On podigne neto papira na sto, mada to nije mnogo pomoglo. Grigorij sedne. Ne mogu se dugo zadrati. U pola devet imam konsultacije. A ja u jedan. Zaista? Grigorij je nastojao da ne pokae nevericu. Bee uo govorkanja na odseku da je Zoltanov jedini predmet otkazan za ovaj semestar; prijavila su se samo dva studenta, to je nedovoljno da bi bio uvrten u raspored.

Poezija i nadrealisti, ree Zoltan. Dva mlada studenta istinski zanimljivog uma. Odlueno je da taj kurs ne ide, zna, ali kad sam predloio klincima da ipak nastavimo da se viamo, pristali su. Kome je potrebno zvanino priznanje? Divim se njihovom entuzijazmu. Znaju ta je dobro za njih. Znali su da im se samo jednom u ivotu prua prilika da ue s ovekom koji je lino poznavao neke od pesnika o kojima je predavao i ije su usput izreene primedbe sadravale ne samo zrno mudrosti ve neretko i pokoji zalogaj traeva svetske klase. Zoltanovu prvu knjigu poezije prepevao je popularni britanski pesnik, kratko vreme posle njegovog dolaska u London, i tako ga nakratko pretvorio u novog enfant terrible Evrope ili barem nekih njenih krugova. Zoltan je u to vreme bio pomalo kico, sa snenim kapcima i samouverenim osmehom; Grigorij je video fotografije u kasnije prevedenim zbirkama (koje se odavno nisu dotampavale). I mada Zoltan nije bio od onih to se razbacuju imenima, njegovo vlastito ime pojavilo se u nemalo memoara slikara i dramaturga, sakupljaa umetnikih dela i balet-majstora, muza i zvezda pozornice. Samo reenica tu ili odeljak tamo, ali Zoltan je oigledno ostavio svoj peat. Suptilno podsticanje njegovog pamenja izvlailo je seanja na Meri Kvant i Salvadora Dalija, i iznenaujua, uzdasima praena mrmljanja (Eh... Ringo... Zna, imao je ba duge trepavice.). Nevolja je bila u tome to se na jednom od onih novih veb-sajtova na kojima studenti ocenjuju profesore rairio glas da su Zoltanova predavanja zahtevna i udna, vie nalik na duge razgovore, za koje studenti moraju biti besprekorno spremni. Oekivao je ne samo da su proitali zadata dela, nego i da su razmiljali o njima, analizirali ih, ak i sanjali. Stoga su studenti upozoravali jedni druge da se klone Zoltanovih predmeta. Grigorij se odupro iskuenju da pogleda ta njegovi vlastiti studenti kau o njemu. U svakom sluaju, trudio se da ne zalazi na internet. Njegova najsmelija vratolomija na svetskoj mrei dogodila

32

Dafni Kalotaj

Ruska zima

33

se pre etiri godine, kad je prvi i jedini put kupio neto na Ibeju: primerak asopisa Helou iz 1959. godine, s lankom o nakitu Nine Revske. Reportaa na etiri strane s fotografijama naunica i runih satova, ogrlica i narukvica, dobijenih uglavnom na poklon: od oboavalaca, meunarodnih diplomata i juvelira eljnih reklame. Fotografija na treoj strani, koja je prikazivala ilibarsku narukvicu i naunice, potvrdila je na svoj nain ono to je Grigorij odavno podozrevao. uvao je taj asopis u kancelariji, u gornjoj fioci kartotekog ormaria rezervisanog za njegove beleke o ruskoj knjievnosti, iza fascikle s oznakom Kratka proza, 19. C. Sad bi, meutim, nakit trebalo da bude prodat na aukciji. Toliko o dokazu. Toliko o potvrdi. Mora da je Grigorij uzdahnuo, jer ga Zoltan sa zabrinutou u glasu upita: Kako si, Grigorij, ali stvarno? O, dobro sam, ne sekiraj se, molim te. Uloga oaloenog udovca bila je u redu godinu dana ili malo vie, ali posle toga je postala zamorna. to se tie novosti o Nini Revskoj, nije nameravao da svom spisku nepravdi doda i dananje razoaranje. Ve neko vreme je neprestano prigovaranje Karle i Dejva i njegove prijateljice Ivlin (koja ga je stalno zvala da izau i organizovala zajednike odlaske u bioskop i ostale kulturne diverzije) jasno kazivalo da se od Grigorija oekivalo da se ponaa kao i toliki drugi mukarci posle est, dvanaest ili osamnaest meseci samoe da nae novu enu i smiri se i prestane da stalno izgleda tako mrzovoljno. U skladu s tim, Grigorij je pre vie od godinu dana prestao da nosi znaku s ruiastom pantljikom dobijenu u bolnici. Posle druge godinjice Kristinine smrti, skinuo je ak i venani prsten. Zlatni obru je sad leao u plitkoj kutijici zajedno s nekoliko nala za kravatu koje nije nikad nosio. Bilo je vreme da stisne srce i prestane da bude zamoran. Nemam nikakvih novih boljki. Kome trebaju nove boljke ako ve ima jednu ali vrednu? Zoltanove oi su se osmehivale, ali usta su mu bila stisnuta. udno je, ponekad, emu nas sve izlae ovaj muiavi svemir. A ti?, upita Grigorij.

Hajde, jedi tu tortu, ree Zoltan. Gricka je kao da je na tuem tanjiru. Grigorij se osmehne. To je bilo tano. Samo prestani, kreni dalje. Predaj se. Predaj se. Prekini. Grigorij shvati da klima glavom, koliko god mu se sledea misao koja mu je pala na pamet nije dopadala. Ali to je bio jedini nain. Ako nita drugo, moda e dokazati... ta? Da je zavrio s tim. Da potuje Ninu Revsku i da ona nema potrebe da ga se boji. Da se predao. Da, znao je ta e. Sad ve mnogo vedriji, pojeo je svoje pare torte dok se Zoltan zadubio u novi napad pisanja. Zatim je Zoltan podigao pogled, a glas mu je odjednom postao ozbiljan. Moramo da porazgovaramo im bude imao malo vremena. Grigorij zastane. Izvini. Mislio sam da to upravo radimo. Zoltan ljutito odmahne glavom i apne: Ne ovde. O. Grigorij se osvrne naokolo, ali niko ih nije sluao. On votanim papirom obrie mrvice torte. Pa dobro, da te pozovem na kuni broj? Ne, ne, u etiri oka. Grigorij slegne ramenima, potpuno zbunjen. Dobro, onda mi javi kad. Sad bih ve morao da krenem. On ustane i navue rukavice, a Zoltan mu zavereniki klimne. Za susednim stolom sedela su dva gosta, koja razmenie nekoliko rei ispod glasa i premestie se malo dalje. Grigorij shvati da je to zbog Zoltana, da su zbog prljavih plastinih kesa, umrljanih mada savreno skrojenih pantalona od gabardena i okrzane svilene kravate pomislili da je skitnica. Eto, to je Amerika, velika izjednaiteljka u kojoj od uvenih pesnika pomisle da su beskunici. Dobro, Zoltane. Vidimo se, ree Grigorij. Unapred se radujem. Grigorij zau istinski optimizam u Zoltanovom glasu. Odlazei, on pokua da se priseti kad se poslednji put unapred radovao stvarno, uistinu bilo emu.

34

Dafni Kalotaj

Ruska zima

35

Nekad je bio mlad i optimistian. Jo uvek je u mislima video ranac od krutog platna s kojim je doao s Prinstona, onaj s dugakim, tankim remenima to mu nikad nisu sasvim odgovarali i mrljama na dnu od svih onih podova, plonika i travnjaka. Seao se kako mu je majica vonjala posle silnih sati provedenih u autobusu i koliko je gladan bio dok je peaio avenijom. Imao je devetnaest godina, visok i krakat, s kutravom i ne ba istom kosom. Bee siao na pogrenoj stanici bostonske podzemne eleznice i stoga je morao da prepeai veu udaljenost nego to je planirao. Jedini gradovi koje je poznavao bili su Pariz i Njujork, i graevine starog Bek Beja delovale su udesno i impozantno u poreenju s njima. Meutim, njemu je bila vana samo adresa koju bee zapisao, zgrada s visokim stepenitem i ogradom od kovanog gvoa. Velika ulazna vrata od punog rezbarenog drveta bila su pritvorena. Grigorij je duboko uzdahnuo i obrisao ruke o pantalone. Ali i dalje se preznojavao, stoga je izvukao maramicu iz depa i obrisao elo. Uavi u predvorje, izvadio je iz ranca veliki koverat od manile, drei ga nespokojno, spreman da ga vrati u ranac ako ne zatekne nikog kod kue. Unutra su se nalazili razni predmeti o kojima je od pre nekog vremena poeo da misli kao o dokazima. Potom je pronaao interfon i taster s odgovarajuim imenom. Na taj taster usmerio je svu svoju nadu. U zabaenim uvalama svog uma jo uvek je uo njen glas na interfonu, nepoverljiv, nesiguran: Da? Predstavio se na ruskom. Kako rekoste da se zovete?, upitala ga je, takoe na ruskom. Zvuala je zbunjeno ali ne i ljutito. Grigorij Solodin. Moji roditelji su poznavali vae susede. U Moskvi. To nije bilo ba sasvim tano, ali je zvualo dovoljno istinito. Nadao sam se da emo moi da porazgovaramo o neemu vanom. Imao je sjajnu ideju i dodao je: Nakratko. Saekajte, molim vas, odluno je rekla.

ekanje da ona doe... osmatranje kroz staklenu pregradu, lupanje srca dok je motrio lift, ekajui da se njegova uzana vrata otvore, da je pokau. Ali potom je izbila odnekud iza zavoja na stepenitu taj izdueni vrat, dugake tanke ruke, i bila je tu, silazei kao da lebdi. Gledala ga je kroz staklo, utivo upitno, njeno lice je bilo savren oval, njena tamna, tamna kosa strogo zategnuta. One neodgovarajue ruke, ve stare iako ona takva jo uvek nije bila, ve nateklih zglobova, samo su malice otvorile vrata. Recite, ko ste vi tano?, upitala je na ruskom. Izgledalo je kao da joj majuni osmeh poigrava na uglovima usana, moda zbog toga to je izgledao tako mlad i nespretan. Tu je Grigorij uvek primoravao sebe da stane, da sprei seanje da tee dalje. Morao je. Ostatak nije bio nimalo dobar.