ISTORIJA MODERNE UMETNOSTI 1 Dadaizam, zenitizam i nadrealizam u Srbiji

(skripte iz knjige "Od Avangarde do Arkadije" od Irina Suboti)

Stvaranje drave Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918. godine, izazvalo je temeljne promene u kulturnom ivotu - u sprezi sa velikim potresima Prvog svetskog rata, padom ruske, nemake i austrougarske imperije, Oktobarskom revolucijom i, razume se, naglim irenjem novih umetnikih i estetikih ideja na internacionalnom planu, kao i (kratkotrajnom) verom u mogunost stvaranja zajednike i jedinstvene jugoslovenske kulturne scene. Istina, jugoslovenska kultura i umetnost nisu bili proklamovani ni u jednoj od formiranih Jugoslavija, ni posle Prvog, ni posle Drugog svetskog rata, niti je stvaranje jugoslovenske nacije i njene kulture bio njihov cilj. Meutim, tenja za meusobnim upoznavanjem i zajednikim delovanjem postojala je i pre stvaranja nove drave, jo od samog poetka XX veka, kada su umetnici organizovali est Jugoslovenskih izlobi u Beogradu 1904, 1912. i 1922, jednu u Sofiji 1906, jednu u Zagrebu 1908. i, poslednju, u Novom Sadu 1927. godine. Istoriografija je konstatovala da su "usmerene ka politikom ujedinjenju jugoslovenskih naroda, izlobe ovog perioda bile i znak opteg raspoloenja da se ostvare kulturna saradnja i stvaralaki preporod"[1]. Ove manifestacije nastavile su se u vidu redovnih prolenih izlaganja jugoslovenskih slikara, vajara, grafiara i arhitekata u Beogradu izmeu 1929. i 1940. godine. Na evropskom planu, hrvatski vajar Ivan Metrovi ve je 1911. godine izlagao svoj Kosovski ciklus u Paviljonu Kraljevine Srbije na Meunarodnoj izlobi u Rimu; 1919. godine u Parizu, a kasnije u vie navrata i u drugim zemljama, na velikim svetskim izlobama pruena je prilika da se mlada zajednica potvrdi na umetnikom planu. Posle Drugog svetskog rata, poev od 1961. godine, organizovano je sedam Trijenala jugoslovenskih likovnih umetnosti, a sve do raspada zemlje, 1991. godine, prireivane su irom sveta izlobe jugoslovenske umetnosti, ee obeleene politikim stavovima i interesima nego estetskim kriterijumima. S druge strane, iako nikada nisu predstavljali glavne i zvanine struje nae umetnosti, pripadnici avangardnih tendencija dvadesetih i tridesetih godina teili su da pokriju iroki jugoslovenski prostor koji su oseali kao otvoren, celovit i jedinstven. Po sopstvenom nahoenju (ili pod prinudom drutvenih i politikih prilika) birali su mesta svoga boravka i delovanja od Ljubljane do Zagreba i Beograda, bili dobro obaveteni, kritiki neoptereeni, delovali i pisali o svim sredinama sa visoko postavljenim i beskompromisnim kriterijumima.

Skripte SF-a nisu namenjene da se koriste umesto obavezne literature, ve uz nju. Niko ne garantuje potpunu ispravnost ovih skripti (sve podatke bi trebalo proveriti). Niko ne garantuje pozitivan ishod na ispitu, u sluaju uenja samo iz ovih skripti. Na naem sajtu (www.studentski-forum.org) moete nai i kompletan spisak ue i ire literature preporuene od strane profesora.

Sam poetak dvadesetih godina obeleen je naglim i pravovremenim usponom nae kulture, posebno likovne, ka novim, univerzalnim dometima, kojima se teilo zbog oseanja pripadnosti evropskom prostoru. Ali, istovremeno, pojava avangardnih pokreta u Jugoslaviji moe se protumaiti i kao potreba mladih, buntovnih stvaralaca da se suprotstave dominantnoj ulozi graanskih institucija, koje su negovale umerenu liniju modernizma i koje su tradicionalno i, esto, nekritiki prihvatale uzore bekog, minhenskog ili, kasnije, pariskog kulturnog i estetskog ustrojstva. Avangardni pokreti, zenitizam, dadaizam i nadrealizam, roeni su u znaku borbe protiv tradicije i njenih umetnikih kanona, protiv graanskog drutva i njegovih kriterijuma, a, u krajnjoj liniji, i protiv mirnih razvojnih linija evropskog modernizma; cilj im je bio preimenovanje vrednosti umetnikog i kulturnog, ali i politikog, socijalnog, naunog i tehnolokog progresa. Pokreti su bili internacionalnog usmerenja i zasnovani na interdisciplinarnom jeziku i aktivistikom, gotovo revolucionarnom ponaanju. Strategija izraavanja ispoljavala se kroz formu asopisa i kroz subverzivne, alternativne vidove novog umetnikog diskursa. U periodu izmeu 1921. i 1932. godine pojavljuju se u jugoslovenskim gradovima - u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici - brojni asopisi koji obrazuju poseban model tekstualno-slikovnog izraavanja i tipografskih reenja, sintetizujui utopistike projekcije svojih svetova: Svetokret, Zenit, Dada Tank, Dada Jazz, DadaJok, Ut, Putevi, Svedoanstva, Hipnos, Rdei pilot, Novi oder, Tank, Venost, 50 u Evropi, Almanah Nemogue/LImpossible, Nadrealizam danas i ovde. Njihovo postojanje omoguuje da se govori o asopisu kao najkompletnijem jugoslovenskom "avangardnom delu"[2]. Ti asopisi su, u stvari, bili forumi avangardnih pokreta, kao razni oblici nomadskog ponaanja. Kao deo evropskog, jugoslovenski dadaizam je, radikalno i samosvojno, obeleio poratno vreme, i veoma brzo svoje mladalako raspoloenje i internacionalni karakter ukljuio u kulturna zbivanja Hrvatske i Srbije. Njegovo pokretanje, delovanje i trajanje, pa i naziv yougo - dada vezuju se za linost Dragana Aleksia (1901-1958). On je od jeseni 1920. studirao slavistiku u Pragu, gde su uesnici berlinske dade upravo u to vreme obeleili umetniku atmosferu. Tu je on, nakon provokativnih izvornih dadaistikih nastupa, formulisanih kao orgart (skraenica od organske umetnosti - neologizam samog Dragana Aleksia), ukljuujui i itanje sopstvene poezije, uspostavio veze sa ekim i evropskim protagonistima avangarde - Tristanom Carom, Raulom Hausmanom, Valterom Meringom, Hugom Balom, Kurtom vitersom, Maksom Ernstom. Svoje aktivistike manifestacije zasnivao je na demistifikaciji, otroj kritici i destrukciji tradicionalnih vrednosti, na ironiji, paradoksu, na groteski, velianju nagona i nihilistikim postupcima, sraunatim na izazivanje oka u publici. Organizovao je dadaistike manifestacije u Novom Sadu, Vinkovcima, Osijeku i Subotici i uestvovao na njima svojom prozom, dramama i poezijom u duhu bruitizma i simultanizma. Aleksi je u Vinkovcima okupio grupu dadaista (Antun Tuna Milinkovi - pseudonim Fer Mill, Dragan Sremac, Slavko lezinger, Vido Lastov), a u Zagrebu, gde je u svojoj redakciji formirao dadaistiki klub, saraivao je u asopisu Ljubomira Micia Zenit (od 1. do 13. broja, 1921-1922). U njemu je objavljivao poetske i programske -2-

tekstove i dada-eseje, prilagoavajui svoj program nekim zenitistikim naelima, pre svega tenji ka primitivizmu (Dadaizam, Kurt Schwitters Dada, Tatlin. HII/s + ovek, Lud je ovek, Fabrika lokota, Ne uje se abokreketanje, Pljutav obraz okrete me i rekoh, Okolosvetski portret, Preduralizam i dr.). Objavljivao je i u asopisu maarskih aktivista Ma (Taba ciklon I). Aleksieva elja za formiranjem homogene dadaistike grupe izvan Zenita izazvala je raskid sa Ljubomirom Miciem i njegovim asopisom. Gotovo istovremeno, krajem maja i poetkom juna 1922. godine, u Zagrebu, Miciev brat Poljanski tampa dadaistiku reviju Dada-Jok, a Aleksi svoje publikacije Dada Tank i Dada Jazz. U njima je Aleksi eksperimentisao vizuelnim, grafikim i semantikim sredstvima, zalagao se za mogunosti novih oblika dinaminog i simultanog itanja radikalnih tipografskih reenja, izvan tradicionalnog jezikog principa. Insistirao je na simultanosti, apsurdu, ironiji, groteski, skraenosti i neposrednosti delovanja, interdisciplinarnosti i uvoenju novih medija (fotografija, film). Njegova autorska krilatica kako-te-dragost podrazumevala je princip apsolutne dadaistike slobode, izvan svih pravila i kanona. Koristio je i viterovski konstruktivistiki oblikovni postupak kontrolisanog haosa, sa veoma izraenim ritmom stranice, koju je likovno realizovao Mihailo S. Petrov, dotadanji saradnik Zenita. Petrovljeve grafike manjeg formata raene su gotovo automatskim postupkom; pribliavaju se apstrakciji i bliske su njegovim linorezima raenim 1921. godine za Miciev asopis. Aleksi, potom, u Beogradu nastavlja da pie u duhu dadaizma, ukljuuje se u protonadrealistike asopise (Putevi, Crno na belo, Svedoanstva, Venost) i kasnije postaje jedan od najautoritativnijih likovnih kritiara zvaninih glasila. U memoarskom tekstu Vodnik dadaistike ete[3], pisanom 1931, dakle - deset godina nakon svoje avangardistike aktivnosti, Aleksi je sainio hroniku i uputio na niz nepoznatih detalja, koji se, imajui u vidu veliku vremensku distancu, moraju kritiki koristiti. Tu spominje nameru da se sa dadaistima iz svoga kruga ukljui u meunarodni dada-arhiv, koji je trebao da se reaktivira 1999. godine, i najavljuje izlazak svojih dadaistikih i und-romana, ali oni do danas nisu dostupni. Tragove Aleksievog delovanja veoma je teko pratiti, poto su zapisi o dogaajima nepouzdani, a njegova gotovo kompletna i neistraena zaostavtina sa dada-arhivom bila je - igrom sluaja koja podsea na dadaistiki apsurd - nakon njegove smrti unitena. U Vojvodini je delovala grupa jugoslovenskih Maara, okupljena oko asopisa Ut (Put) u Novom Sadu, dadaistiki orijentisana, sklona aktivistiko-konstruktivistikim tendencijama (Zoltan uka, Endre Arato, Jano Meter, Arpad Lang, Lajo Jano Aranjmive; sarauju, izmeu ostalih, i Mihailo S. Petrov, Stanislav Vinaver, Milan Dedinac). Druga grupa dadaista, u Subotici, bila je kratkotrajna, ali je imala homogeniji program i jasniju svest o destrukciji. Objavljivali su programske tekstove i dadaistike reportae u subotikom dnevnom listu Hirlap i organizovali veliki dadamatine pod nazivom Koncert mirisa i svetla, sa arhitekturom zvuka, zasnovan na efektima sinestezije. Meu uesnicima sreemo ponovo imena Dragana Aleksia, Zoltana uke, Janoa Metera, zatim Endre Aratoa, Mikea Florisa, Andora ugara, Arpada Langa, andora Harastija; itani su i prilozi Lj. Micia, R. Hilsenbeka, L.

-3-

Kaaka, Adama onta i poznatog maarskog dadaiste andora Barte, koji im je bio koncepcijski najblii motivom o obeenom oveku.[4] Zenitizam se manifestovao kroz svoje glasilo - asopis Zenit, koji je Zagrebu februara 1921. godine pokrenuo pesnik i knjievnik Ljubomir Mici (1895-1971) kao mesenu "internacionalnu reviju za umetnost i kulturu". Neposredno pre pokretanja Zenita, Miciev brat, pesnik i slikar Branko (pseudonimi: Virgil, Valerij, Vij ili Ve Poljanski, 1897-1947) izdao je u Ljubljani januara 1921. godine jedini broj veoma angaovanog Svetokreta - Lista za ekspediciju na severni pol ovekovog duha. Poljanski u Svetokretu nedvosmisleno izraava svoju radikalnu umetniku i drutvenu orijentaciju i ispoljava spremnost da prihvati novo i progresivno. On pozdravlja "listopadsku (oktobarsku) revoluciju duha", novu umetnost i novog oveka i sasvim u duhu apsurda uzvikuje: "ivela Republika! iveo kralj! ivela Internacionala! Proleteri svih zemalja ujedinite se! iveli Sovjeti! iveo Lenjin i Trocki!". Umetnost je za njega, ipak, "daleko od banalnih politiko - nacionalno - socijalno - boljevikih terora". Poljanski podrava revolucionarnost slovenakih umetnika - slikare i grafiare Boidara Jakca, Frana Tratnika i brau Kralj, kompozitora Marija Kogoja, a posebno avangardnog pesnika Antona Podbeveka. Oevidna nemogunost da nastavi sa daljim izdavanjem Svetokreta vezala je Poljanskog za asopis Zenit, koji je, sa povremenim zastojima zbog organizacionih i materijalnih problema, kao i zbog sudskih i policijskih osuda, posle Zagreba izlazio u Beogradu od aprila 1924. do decembra 1926. godine, kada je definitivno zabranjen zbog teksta dr M. Rasinova Zenitizam kroz prizmu marksizma. Objavljeno je etrdeset i tri boja Zenita, raznorodnog idejnog i stilskog usmerenja, razliite tipografije i likovnih reenja, neujednaenog sastava saradnika, ali obeleenog od poetka do kraja avangardistikim raspoloenjem, izrazitom kritikom drutvene i politike situacije, nemilosrdnim obraunom sa religioznim, graanskim i malograanskim vrednostima. Bio je internacionalnog karaktera - po temama i idejama koje je zastupao, po mnogobrojnim stranim jezicima na kojima su prilozi bili objavljivani (francuskom, nemakom, engleskom, ruskom, holandskom, ekom, esperantu, maarskom), po saradnji sa poznatim umetnicima i glasilima gotovo celokupne evropske avangarde (Devetsil, Ma, Blok, Contimporanul, Esprit Nouveau, 7Arts, Caira, Der Sturm, Manometre i dr.).[5] Zenit je negovao naglaenu tenju ka novinama i antimimetizmu u likovnim umetnostima, proklamovao je osamostaljenu re u poeziji (Rei u prostoru), bio pod jakim uticajem novih medija i umetnikih disciplina - pre svega radija, reklame, filma, deza i fotografije. Zenitistiko stvaralatvo je bilo srodno savremenim avangardnim pokretima - ekspresionizmu i dadaizmu, futurizmu i konstruktivizmu, i u nekim vidovima se s njima poklapalo. U svojoj poetnoj fazi, zenitizam je izraavao jasan antimilitaristiki i humanistiki stav. Izrastao je iz Micievog naglaenog ekspresionistikog raspoloenja, negovanog i razvijanog u Zagrebu pre pokretanja asopisa. U tom duhu je i prvi programski tekst, objavljen u prvom broju asopisa, ovek i Umetnost, gde se posebnim slogom naglaava: "Mi hoemo da iznesemo nae unutranje lice"; evociraju se ratne strohote -4-

i uzvikuje: "Nikada vie rata! Nikada! Nikada!" i jasno izjavljuje: "Zenitizam - kao inkarnacija duha i due imperativ je za najviim izraajem u umetnikom delu. Zenitizam je tenja za stvaranjem najviih oblika. Zenitizam je apstraktni metakozmiki ekspresionizam. Zenitizam i ekspresionizam su zrcala u kojima emo ugledati nau stranu unutranju bol - dramu nae due". Der-turmovski karakter iskaza, obojen emocijama i glasnim ispoljavanjima intimnih stanja due, gde saoptene rei odzvanjaju kao krici, odgovarao je optem poratnom raspoloenju i potrebi da se lino poistoveti sa univerzalnim. Sadraj i izgled prva tri broja asopisa, iroki krug saradnika (Maks Jakob, Miel Sefor, Igor Severjanjin, Marsel Sova, Kler i Ivan Gol, Pol Derme, Vinsent Uidobro) zatim tekstovi o ekspresionizmu i njegovim protagonistima, kao i evropski kontekst toga vremena, uslovili su od samog poetka meunarodni karakter asopisa. Tipografsko reenje celine, a posebno tampanje naziva asopisa prilagoenim slovima nemake gotice u stilizaciji tipinoj za fin-desiecle i reprodukcijama umetnikih dela (Egon ile, Vilko Gecan), doprineli su ekspresionistikom karakteru glasila Zenit. Znaajno je da je Ivan Gol, u istoj godini kada se deklarisao kao zenitista, proklamovao smrt ekspresionizma u tekstu Ekspresionizam umire (Der Expressionismus Stirbt), to je i na meunarodnom planu bio znaajan momenat i dijagnoza kraja ovog pokreta. U Zenitu kratkotrajno sarauju najistaknutiji srpski modernisti (Rastko Petrovi, Stanislav Vinaver, Duan Mati, Milo Crnjanski, Stanislav Krakov). Raskid saradnje sa njima izazvalo je objavljivanje Manifesta zenitizma juna 1921, iji su autori Ljubomir Mici, Ivan Gol i Boko Tokin. to se tie Micievog Manifesta zenitizma, pisanog u Zagrebu na Balkanu, on je predstavljao verbalizaciju celokupnog avangardistikog programa, sa krilaticom o preporodu Evrope i "golom oveku Barbarogeniju", koji dolazi iz dalekih, mistinih predela Jugoistoka, "iznad ar Planine - iznad Urala - Himalaja - Mont-Blanca - Popokatepetla - iznad Kilimandara". On donosi oveka ("brata i oca bogova"). Tu se ve uvodi motiv kola za spasavanje (to e biti, neto kasnije, naziv zabranjene Micieve knjige poezije u izdanju Zenita). Istovremeno, Mici zastupa antropocentrizam u okviru balkanskog kulturnog kompleksa: "ovek je centar makrokozmosa - severni pol zemlje" i "Zemlja je za oveka Brata a ne za Ubicu"; "Prva ovekova slabost stvorila je Boga Prvo Carstvo; Prva egipatska i grka kultura (Grka i Makedonija zajedno su na Balkanu!) - Drugo Carstvo, Zenitizam = Trea vaseljena". Istovremeno insistira na metafizikom, antropozofskom i metakosmikom poreklu zenitizma. U odnosu na umetnost - proklamuje smrt ekspresionizma, kubizma i futurizma: "Mi smo produenje linije - na vie. Mi smo njihova sinteza ali kao smernica u visinu i reinkarnacija - njihova idejna filozofska plusegzistencija". U kasnijem toku izlaenja, Zenit proiruje polje delovanja, interesovanja i krug saradnika (Raul Hausman, Franc Riard Berens, Selin Arno, Anri Barbis, Aleksandar Blok, an Eptajn, Rudolf Panvic, Guljermo de Tore, Florent Fels, Jaroslav Sajfert, Karel Tajge, Pjer Alber Biro, Andre Salmon, Adolf Hofmajster, Paolo Buci, Hervart Valden, Ruero Vazari, E. Diktonijus, Lajo Kaak i mnogi drugi).

-5-

Neujednaeni odnosi izmeu zenitizma i jugo-dade upuuju na njihove bliskosti i intenzivnu saradnju u poetnoj fazi, a potom na antagonizam izmeu ova dva avangardna pokreta i odbijanje da se poistovete. Razloge za to treba traiti u nastojanju Ljubomira Micia i njegovog brata Poljanskog da uine zenitizam autonomnim pokretom i da ga izvedu iz optih avangardnih tokova, dajui mu izdvojen karakter u odnosu na celokupnu evropsku avangardu. Trebalo je da se zenitistiki projekat identifikuje po sloganu balkanizacija Evrope i po metaforinoj figuri barbarogenija. Pod balkanizacijom Evrope podrazumevala se propast staroga sveta Zapadne Evrope i unoenje novih ideja sa mistinog Istoka, novih snaga i energija koje ovaplouje svei, neiskaljani, neuprljani i moni balkanski barbarogenije. U poetnoj fazi Zenit prati i tumai dadaistika deavanja i objavljuje dadaistike tekstove, da bi ve od kraja maja 1922. godine, kroz svoju publikaciju sa turcizmom u naslovu Dada-Jok Branka Ve Poljanskog (drugi broj je publikovan kao letak DadaJok - Zenit-express), dadaistikim formama i renikom formulisao antidadaistiko i adadaistiko raspoloenje. Polemike u njemu izrazito su negirale vezu sa dadaizmom (u Micievom lanku Ja pozdravljam DaDaJok istie se glasno da je "zenitizam odluni i nepomirljivi neprijatelj dadaizma"). Meutim, zapaaju se oevidne paralele sa nemakim, tanije berlinskim dadaizmom (kritika ekspresionistike poetike, humor i groteska, naglaeni erotski porivi), kao to se kroz podravanje apsurda sreu i nagovetaji nadrealizma.[6] Veze koje je zenitizam uspostavio sa italijanskim futuristima, pre svega sa njegovim neprikosnovenim voom Filipom Tomazom Marinetijem (prepiska, objavljivanje futurustikih tekstova i kritiko praenje njihovih aktivnosti), ukazuju na to da je on imao odreene afinitete i razumevanje za afirmativni stav koji je italijanska avangarda imala prema novim formama izraavanja i novoj industrijskoj eri, eri maine, dinamike, pokreta. Zenitizam e ponuditi svoju varijantu ushienja tehnikom i tehnologijom preko odnosa prema Nikoli Tesli i njegovim izumima, u kojima se dostignua moderne nauke prepliu sa jo uvek enigmatinim vanulnim energijama. Najzad, zenitizam prvi u jugoslovenskoj sredini objanjava konstruktivizam kao novu i znaajnu manifestaciju modernog doba, pokrenutu idejama ruskih avangardista. Grafika oprema asopisa Zenit je ve od prolea 1921. godine dobila odreenija konstruktivistika svojstva - kako u tipografskim reenjima korica, naslova, preloma stranica, tako i u reprodukcijama umetnika, kao to su Vladimir Tatljin, Lazar El Lisicki, Laslo Moholj-Na, Aleksandar Arhipenko, Lajo Kaak, Aleksandar Rodenko, Kazimir Maljevi, Vasilij Kandinski i dr. Vrhunac izdavake politike postignut je brojem 17-18 iz 1922. godine, koji je nosio naziv Ruska sveska. Taj broj su uredili Ilja Erenburg i El Lisicki, koji je uradio posebnu naslovnu stranu u stilu svoga proun-a. Predstavljeni su najaktuelniji i najznaajniji stvaraoci nove ruske avangardne prakse u domenu pozorita, pesnitva, filma, likovne umetnosti i teorijske misli. I vie od toga - konstruktivistiko naelo miljenja i stvaranja umetnikog dela prihvata se kao princip po kome se u naoj sredini realizuju pojedina znaajna dela knjievnosti i umetnosti (Micieva poema Kola za spasavanje, tipografsko-likovna reenja asopisa Zenit i zenitistikih publikacija, zenitistiki radovi Jo Kleka, M. S. -6-

Petrova, zatim ideja Maljevievog praznog i punog prostora, ili Tatljinov Spomenik Treoj internacionali kao simbol novog doba korieni su u raznim prilikama i sl.). Pojavni oblici konstruktivizma doli su do izraaja i na velikoj Meunarodnoj Zenitovoj izlobi nove umetnosti, odranoj u Beogradu aprila 1924. godine. Interesovanje Zenita za konstruktivizam kasnije je pretoeno u zanimanje za Bauhaus, na tipografskom i arhitektonskom planu, kao i za primenu ideja ove meunarodne kole u svakodnevnom ivotu. U tom kontekstu, u Zenitu se sreu imena sledeih umetnika: Rudolfa Belinga, V. Kandinskog, L. Moholj-Naa, Valtera Gropijusa, Eriha Mendelsona, Karla van Esterena, Tea van Duzburga i dr.[7] Pored asopisa, kao glavnog izvora zenitistikih ideja, postojala je Biblioteka "Zenit", koja je objavljivala knjige saradnika (Micia, Gola, Poljanskog, Marijana Mikca i anonimnog autora dela pod nazivom Metafizika niega). Veliki izdavaki poduhvat predstavljao je album Arhipenko - Nova plastika, sa predgovorom Ljubomira Micia Prema optikoplastici (1923). U njemu su naznaeni principi zenitistike skulpture zamiljene kao nemimetike, nove forme inspirisane Arhipenkovim delima. Znaajna Micieva misija bila je sakupljanje i izlaganje dela avangardne umetnosti u prostorijama redakcije Zenita u Zagrebu i Beogradu, a zatim i organizovanje velike Meunarodne izlobe nove umetnosti (aprila 1924). Izloba je obuhvatila preko sto dela umetnika iz Belgije, Danske, Bugarske, Nemake, Holandije, Francuske, Rusije, Italije, Rumunije, Maarske, SAD i Jugoslavije i bila prvo suoavanje beogradske publike i kritike sa ostvarenjima u duhu kubizma, konstruktivizma, ekspresionizma, futurizma i zenitizma. Izloba se u glavnim crtama moe rekonstruisati na osnovu 25. broja asopisa Zenit, koji je istovremeno i njen katalog. Meu najznaajnijim uesnicima bili su Kandinski, Ser arun, Arhipenko, Rober Delone, Osip Zadkin, Luis Lozovik, Moholj-Na, El Lisicki, Alber Glez... Od jugoslovenskih umetnika izlagali su Mihailo S. Petrov, Vinko Foreti Vis, Vjera Biler, Vilko Gecan i Jo Klek. Paradigmatinim likovnim umetnicima vezanim za zenitizam mogu se smatrati Mihailo S. Petrov (1901-1983) i Jo Klek (1904-1987). Prvi je obeleio poetke zenitizma svojim grafikama, tematski vezanim i specijalno raenim za Zenit, u duhu kasnog ekspresionizma priblienog apstrakciji. Njegov postupak je proet kosmikom i religioznom tematikom, a karakteristino je i uvoenje slova u grafike radove. Josip Sajsel (pseudonimi u periodu zenitizma: Jo i Josif Klek) radio je crtee, slike, projekte za arhitektonske objekte, kolae, nacrte za kostime i zavesu zenitistikog pozorita, plakate, konstruktivistiko-dadaistike stilizacije sa primetnim elementima proun-a El Lisickog i Bauhausa. Za svoje apstraktne kompozicije primenio je autorsku ideju pafame (PapierFarbenMalerei), prevedenu kao arbos (ArtijaBojaSlika). Radio je za zenitistika izdanja naslovne strane i kolae u vidu programskih amblema (zajedno sa Miciem). M .S. Petrov se smatra jednim od pionira jugoslovenske savremene grafike, a J. Sajsel je - posle nadrealistikog perioda svoga stvaralatva - u Zagrebu gradio karijeru kao urbanista i arhitekta (na Svetskoj izlobi u Parizu 1937. bio je nagraen njegov projekat Jugoslovenskog paviljona).

-7-

Saradnja Micia i njegovog brata Poljanskog sa slovenakim umetnicima bila je vrlo intenzivna, posebno u postzenitistikom periodu u Parizu, kada je njihova delatnost bila usredsreena prevashodno na likovnu umetnost. U Micievoj galeriji u Medonu nalazila su se i mnoga dela slovenakih konstruktivista - Avgusta i Tee ernigoj i Eduarda Stepania. Ona su, sreom, sauvana i zajedno sa velikim brojem drugih likovnih radova jugoslovenskih i evropskih umetnika iz Micieve zbirke danas se nalaze u zbirkama Narodnog muzeja u Beogradu. Posle pokretanja asopisa Svetokret u Ljubljani, braa Mici su saraivali 1927. godine i u slovenakom avangardnom asopisu Tank, koji je sa Zenitom imao slinosti u pogledu orijentacije, saradnika, programske koncepcije, pa i grafikog izgleda. Traganje zenitizma za otkrivanjem instinktivnog i izvornog, varvarskog i antievropskog diskursa predstavljalo je jednu od karakteristinih antinomija ovog avangardnog pokreta. S druge strane, inventivne ideje dole su do izraaja i u likovnim, grafikim i tipografskim reenjima asopisa. One su posedovale racionalnu snagu u pravcu savremenih ostvarenja, koja su mogla da se uporede sa najaktuelnijim zamislima progresivnih glasila toga vremena u svetu; zbog toga je Zenit imao veliki meunarodni ugled. Razlog to Zenit i danas predstavlja izvor i podstrek mladim umetnicima treba traiti vie u njegovom oseanju za vizuelnu kulturu nego u njegovim idejnim postavkama, koje su vremenom bledele i pretakale se u sopstvenu suprotnost, pogotovo u postzenitistikom periodu. Kao trea avangardna tendencija javlja se na ovim prostorima nadrealizam, najpre u formi protonadrealizma (sredina dvadesetih godina), a potom kao pokret (krajem dvadesetih godina, 1929-1932). Obeleen je aktivnostima trinaestorice beogradskih nadrealista okupljenih oko knjievnika Marka Ristia (1902-1984); to su bili pesnici i publicisti Vane Bor (Stevan ivadinovi), Aleksandar Vuo, Oskar Davio, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijevi, ore Jovanovi, ore Kosti, Duan Mati, Branko Milovanovi, Koa Popovi, Petar Popovi i slikar Radojica ivanovi Noe. Njihova delatnost je bila u znaku preusmerenja dadaizma u pravcu traenja novih puteva. Najznaajnija nadrealistika naela ostvarena su u nizu polemikih napisa i u brojnim publikacijama, a naroito u ilustrovanom Almanahu Nemogue / LImpossible (1930) i u asopisu Nadrealizam danas i ovde (izala tri boja, 1931. i 1932). Sa francuskim nadrealistima bili su uspostavljeni dinamini kontakti (prepiska, pariski susreti, razmene tekstova i dela; posebnu vanost predstavlja saradnja francuskih nadrealista u beogradskim publikacijama - Andrea Bretona, Luja Aragona, Renea ara, Andrea Tiriona i dr.) U Parizu Solomon Moni de Buli, Duan Mati i Marko Risti sarauju u La Revolution surrealiste; Vane Bor i Koa Popovi potpisuju manifest Un Homme du gout; Marko Risti je uz Bretona i njegov Drugi manifest, kao i uz Surrealisme au service de la Revolution, saradnik je Minotaure-a, poseduje izvanredan meunarodni arhiv nadrealizma i brojna umetnika dela; beogradski nadrealizam se spominje u gotovo svim francuskim nadrealistikim glasilima...[8] Beogradski pokret karakterie traganje za automatskom pesnikom formom, etikim postavkama, zatim interdisciplinarnost, subverzivni smisao rei i slike, oblika i materijala, istaknuta angaovana strategija i politika orijentacija, kao i primena psihoanalitikih teorija u dijalogu sa marksizmom. Bili su marksistiki i -8-

psihoanalitiki obrazovani, ali napadani od strane teoretiara komunizma za "frojdizaciju marksizma" i optuivani da su "neprijatelji radnike klase", poto su osporavali marksistike teze o umetnosti kao drutvenom inu. Odbijali su represije u kulturi, koje su bile zastupane u okviru programa socijalistikog realizma. Privlailo ih je Frojdovo uenje o ljudskim nagonima, a to im je pomagalo da razotkriju licemerstvo graanskog drutva i njegovih institucija, kao i prosenost svake vrste. Nadrealizam je, pozivajui se na psihoanalizu, branio ovekovo pravo na slobodu umetnikog ina, na nesvesne prostore duevnog ivota. Upravo taj momenat je bio naroito naglaen u programu srpskih nadrealista.[9] Njima je bio blizak Miroslav Krlea, hrvatski knjievnik, prijatelj i saradnik Marka Ristia. Slino beogradskim nadrealistima, on je zastupao principe drutvene angaovanosti, ali i potrebu slobode stvaralatva. To se manifestovalo u njegovim asopisima Danas (1934) i Peat (1939), gde sarauje i M. Risti, a posebno u Predgovoru Podravskim motivima (1933) hrvatskog slikara Krste Hegeduia - gde je temperamentno i ubedljivo napao soc-realistiku dogmu harkovskog i moskovskog kongresa. U likovnom pogledu, beogradskim nadrealistima su svojstveni multimedijalni eksperimenti, interesovanje za neobino i neoekivano, za snove i halucinacije. Tu spadaju nadrealistika slika Radojice ivanovia Privienje u dimu, fotografije Nikole Vua, uraene dokumentarnim metodama. Svoje stvaralatvo su proirili na istraivanje automatskog, aloginog i nagonskog, ispoljeno u zajednikoj nadrealistikoj igri cadavre ecquis, u kojoj su eksperimentisali mnogi saradnici. U crteima ora Kostia i ora Jovanovia, kao i u slikama Oskara Davia i gotovo svih ostalih nadrealista, neguju se podsvesno i spontano. U stvaralakom postupku primenjivali su novu tehnologiju fotografije i otkrivali njene neistraene oblikovne mogunosti (fotogrami Vaneta Bora i Nikole Vua, fotomontae i fotokolai Milana Dedinca, Duana Matia, Nikole Vua, Radojice ivanovia). Unosili su nelikovne elemente, pomou kojih su u svojim delima spontano stvarali neobian nadrealan svet (kolai Marka Ristia, Vaneta Bora, asamblai Lule Vuo, Aleksandra Vua i Duana Matia, Vaneta Bora i dr.).[10] Iako nije neposredno uticao na dalju sudbinu srpske umetnosti, nadrealizam je delovao kao katalizator, to e se naroito osetiti u periodu posle Drugog svetskog rata, od sredine pedesetih godina, kada je ve bilo smanjeno dejstvo vladajueg socrealizma. Nadrealistika fantazmagorija pojavie se u nizu varijanata, u okviru kasnog modernizma, koji je svoje stvaralatvo temeljio, kao i nadrealizam tridesetih godina, na snovima i mati, nagonskom, skrivenom i osloboenom izrazu, na zatamnjenim i stravinim vizijama, suprotstavljenim vladajuim racionalnim, optimistikim i hedonistikim utopijama.

Napomene
1 Dragutin Toi: Jugoslovenske umetnike izlobe 19041927, Beograd 1983.

-9-

2 Miko uvakovi: Kontekstualni, intertekstualni i interslikovni aspekti avangardnih asopisa, Srpska avangarda u periodici (Zbornik radova, uredili: Vidosava Golubovi i Stania Tutnjevi), Matica srpska, Novi Sad / Institut za knjievnost i umetnost, Beograd, 1996, str. 111122. 3 Dragan Aleksi: Vodnik dadaistike ete, Vreme, br. 3243, Beograd 1931; Dragan Aleksi Dada Tank (priredio Gojko Tei), Beograd 1978. 4 Vida Golubovi: Dada u Subotici Obeen ovek & Koncert mirisa i svetla, Knjievnost, br.78, Beograd 1990. 5 Vida Golubovi, Irina Suboti: Zenit i avangarda dvadesetih godina (katalog izlobe), Narodni muzej / Institut za knjievnost i umetnost, Beograd 1983; Irina Suboti, Likovni krog revije Zenit (19211926), Ljubljana 1995; Vida Golubovi: Slovenaka avangarda / ruska avangarda, Pojmovnik ruske avangarde (uredili: Aleksandar Flaker i Dubravka Ugrei), br. 5, Zagreb 1987, str. 219229. 6 Vidosava Golubovi: Dada-Jok Branka Ve Poljanskog, Srpska avangarda u periodici (Zbornik radova, uredili: Vidosava Golubovi i Stania Tutnjevi), Matica srpska, Novi Sad / Institut za knjievnost i umetnost, Beograd, 1996, str. 157166. 7 Vida Golubovi: Zenit / ruska avangarda, Pojmovnik ruske avangarde (uredili: Aleksandar Flaker i Dubravka Ugrei), br. 4, Zagreb 1985, str.163174; Natalija Zlidnjeva: El Lisicki kao ogledalo zenitizma, Srpska avangarda u periodici (Zbornik radova, uredili: Vidosava Golubovi i Stania Tutnjevi), Matica srpska, Novi Sad / Institut za knjievnost i umetnost, Beograd, 1996, str. 425430; na istom mestu: Jea Denegri: Likovni umetnici u asopisu Zenit, str. 431442. 8 Hanifa Kapidi-Osmanagi: Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom, Sarajevo 1966; Miodrag B.Proti: Srpski nadrealizam 19291932, Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1969; Branko Aleksi: Paris 1925 Premiere annonce du groupe surrealiste belgradois, Andre Breton et le Surrealisme International (Opus International), nos. 123124, Paris 1991. 9 Milenko Karan: Psihoanaliza i nadrealizam, Niki 1989. 10 Milanka Todi: Fotografija i avangardni pokreti u umetnosti, Srpska avangarda u periodici (Zbornik radova, uredili: Vidosava Golubovi i Stania Tutnjevi), Matica srpska, Novi Sad / Institut za knjievnost i umetnost, Beograd, 1996, str. 455463.

- 10 -