ISTORIJA CIVILIZACIJE Glavni i odgovorni urednik Miliko Mijovi

Vil Djurant

ISTORIJA CIVILIZACIJE

NARODNA KNjIGA ALFA 1995. Naslov orignala /Njill Durant/ /Our oriental heritage/

SADRAJ

Uvod STVARANjE CIVILIZACIJE

"elim da znam kakvi su bili koraci kojim suljudi iz varvarstva preli u civilizaciju." -Volter .

PREDUSLOVI CIVILIZACIJE Definicija- Geoloki uslovi - Ekonomski - Rasni - Psiholoki uzroci raspada civilizacija

Civilizacija je drutveni poredak kojim se unapreuje stvaranje kulture. Nju sainjavaju etiri elementa : ekonomska obezbeenost, politika organizacija, moralne tradicije i kontinuitet znanja i umetnosti. Ona poinje tamo gde haos i nesigurnost zavravaju. Jer, kada se strah savlada, radoznalost i konstruktivnost su slobodni, i ovek po prirodnom impulsu ide ka razumevanju i ulepavanju ivota.Postoje odreeni faktori koji uslovljavaju civilizaciju i oni mogu da je podstiu ili ometaju. Civilizacija je interludij izmeu dva ledena doba : u bilo koje vreme bujica glacijacije moe opet da nastupi i prekrije ljudska dela ledom i kamenom, a ivot svede na neki mali deo zemljine kugle. Ili se moe desiti da demon zemljotresa, u ijem odsustvu gradimo nae gradove, slegne ramenima i ravnoduno nas proguta.Drugo - geografski uslovi. Vruina arkog pojasa i bezbrojni paraziti koji ga pustoe predstavljaju neprijatelje civilizacije; letargija i bolest, i prerano sazrevanje i propadanje, skreu energiju sa onih sporednih ivotnih stvari koje ine civilizaciju, i apsorbuju je u borbi protiv gladi i brizi za reprodukciju; nita ne preostaje za igru umetnosti i duha. Kia je neophodna; jer voda je sredstvo za ivot, vanije i od svetlosti sunca; neshvatljivi hir elemenata moe da isui i na propast osudi regione koji su zahvaljujui dobroj upravi i proizvodnji bili na vrhuncu moi (kao Niniva ili Vavilon), ili pak da ubrza razvoj moi i bogatstva gradova udaljenih od glavne linije transporta i komunikacija, poput gradova VelikeBritanije ili Pjuxet Saunda (zaliv na Pacifiku u kom se nalazi Sietl). Ako je zemlja plodna ili bogata rudama, ako reke omoguavaju lak put robne razmene, ako je obala razuena i ima prirodne luke za trgovaku flotu, i ako se, pre svega, drava nalazi na znaajnom putu svetske trgovine, kao Atina ili Kartagina, Firenca ili Venecija - onda geografija pogoduje civilizaciji i jaa je, mada nikada ne moe da je stvara.Ekonomski uslovi su jo vaniji. Jedan narod moe da ima ureene institucije, visok moralni kodeks, pa ak i dar zaneke nie oblike umetnosti, kao ameriki Indijanci; a ipak, 2

ako ostane u lovakom stadijumu, ako mu egzistencija zavisi od nesigurne sree u lovu, on nikada nee moi da u potpunosti pree iz varvarstva u civilizaciju. Nomadski soj poput arapskih beduina, moe da bude izuzetno inteligentan i snaan, moe da manifestuje uzviene karakterne osobine kao to su hrabrost, velikodunost i plemenitost; ali, bez onog jednostavnog /sineljua non/ kulture, kontinuiteta ishrane, njegova inteligencija e se rasipati na opasnosti lova i trgovake varke, pa nita nee ostati za ipke i ukrase, pozdravljanje i lepo ponaanje, umetnost i konfor, koji su za civilizaciju karakteristini. Prvi oblik kulture je agrikultura - poljoprivreda. ovek nalazi i vremena i razloga da se civilizuje onda kada se naseli da bi obraivao zemlju i ostavljao zalihe za nesigurne dane koji dolaze. U okviru tog malog kruga sigurnosti - pouzdanog snabdevanja vodom i hranom - on gradi svoje kolibe, hramove i kole; pronalazi alatke za proizvodnju i pripitomljava psa, magarca, svinju i, napokon i sebe samog. On ui da radi redovno i sistematino, obezbeuje dui ivot, i potpunije nego ranije, prenosi mentalno i moralno naslee svoga roda.Kultura u svom pojmu ukljuuje agrikulturu, a civilizacija ukljuuje grad. U jednom aspektu, civilizacija je obiaj uljudnosti (engl. /civility/ to potie od lat. /civilis/, tj. graanski, uljudan, prim.prev.); a uljudnost je uglaenost za koju su graani, koji su stvorili tu re, smatrali moguom jedino u gradu (/civitas/). Jer u gradu su sakupljeni, bilo to pravedno ili ne, i bogatstvo i pamet koji su proizvedeni na selu; u gradu pronalasci i proizvodnja uveavaju konfor, rasko i slobodno vreme; u gradu se trgovci sastaju i razmenjuju robu i ideje; u tom unakrsnom oploavanju umova na trgovakim raskrsnicama, inteligencija se pojaava i usmerava na kreativnu mo. U gradu su neki ljudi izuzeti od pravljenja materijalnih stvari i oni proizvode nauku i filozofiju, knjievnost i umetnost. Civilizacija poinje u seljakoj kolibi, ali tek u gradovima poinje njen procvat.Ne postoje rasni preduslovi za civilizaciju. Ona se moe javiti na bilo kom kontinentu i u bilo kojoj boji : u Pekinu ili Delhiju, u Memfisu ili Vavilonu, u Raveni ili Londonu, u Peruu ili na Jukatanu. Nije velika rasa ta koja stvara civilizaciju, ve velika civilizacija stvara narod; okolnosti geografske i ekonomske stvaraju kulturu, a kultura stvara odreeni tip. Englez ne stvara britansku civilizaciju, ve ona stvara njega; ako je on nosi sa sobom kud god da krene i oblai se za veeru u Timbuktuu, on tu ne stvara svoju civilizaciju iznova, ve ak i tamo priznaje da ona vlada njegovom duom. U slinim materijalnim uslovima i neka druga rasa stvorila bi sline rezultate; Japan u dvadesetom veku reprodukuje istoriju Engleske u devetnaestom. Civilizacija je povezana sa rasom samo u tom smislu to joj prethodi postepeno meusobno povezivanje razliitih rodova i njihova postepena asimilacija u relativno homogen narod. Ovi fiziki i bioloki uslovi su jedini preduslovi za civilizaciju; oni je ne sainjavaju, niti je stvaraju. Suptilni psiholoki faktori moraju da uu u igru. Mora da postoji politiki poredak, pa makar se on graniio sa haosom kao u renesansnoj Firenci ili Rimu. Uopte uzev, ljudima je potrebno da oseaju da na svakom koraku ne moraju da oekuju smrt ili poreze. Mora da postoji nekakvo jedinstvo jezika koje e sluiti kao sredstvo razmene ideja. Kroz crkvu, ili porodicu, ili kolu, ili na neki drugi nain, mora da postoji jedan ujedinjujui moralni kodeks, neka pravila ivotne igre koja priznaju ak i oni koji ih kre, i koja ponaanju daju neki red i pravilnost, neki smer i podsticaj. Moda takoe treba da postoji neko jedinstvo osnovnog verovanja, neke vere, religiozne ili utopijske, koje podie moralnost od proraunatosti ka ljubavi i odanosti, i ivotu daje plemenitosti znaaj uprkos naoj smrtnosti t.j. kratkoi ivota. I, konano, mora da postoji obrazovanje - neki metod, ma koliko primitivan, radi prenoenja kulture. Bilo kroz oponaanje, inicijaciju ili poduavanje, bilo preko majke ili oca, uitelja ili

svetenika, tradicije i naslea plemena - njegov jezik i znanje, moralna naela i ponaanje, njegova tehnologija i umetnosti - moraju da se predaju mladima, kao onaj pravi instrument pomou kojeg se oni od ivotinja pretvaraju u ljude.Nestanak ovih uslova - ponekad ak samo jednog od njih - moe da uniti civilizaciju. Geoloka kataklizma ili velika klimatska promena; nesavladiva epidemija, kao ona koja je zbrisala polovinu stanovnika Rimske Imperije pod Antoninom, ili crna smrt koja je doprinela kraju Feudalnog doba; iscrpljivanje zemljita, ili unitavanje poljoprivrede kroz eksploataciju sela od strane grada, to uzrokuje neopravdanu zavisnost od snabdevanja hranom iz inostranstva; nedostatak prirodnih resursa, bilo goriva, bilo sirovina; promena u trgovakim putevima, koja neku naciju ostavlja daleko od glavne saobraajnice svetske trgovine; duhovno ili moralno propadanje uzrokovano iskuenjima, podstrecima i dodirima urbanog ivota, kao i slomom tradicionalnih izvora drutvene discipline i nesposobnosti da se oni zamene; slabljenje loze (roda) zbog razuzdanog seksualnog ivota, ili zbog epikurejske, pesimistike ili kvijetistike filozofije; propast vostva zbog neplodnosti sposobnih, i relativno malih porodica koje bi mogle najpotpunije da zavetaju kulturnu batinu svoga roda; patoloko zgrtanje bogatstva koje je izazivalo klasne ratove, razorne revolucije, i finansijsko iscrpljivanje : to su neki od naina na koji neka civilizacija moe da odumre. Jer civilizacija nije neto uroeno i neunitivo; nju mora svako pokolenje da stie iznova, i bilo kakav ozbiljan prekid u njenom finansiranju ili njenom prenoenju moe da je dovede dokraja. ovek se razlkuje od ivotinje jedino po obrazovanju, koje se moe definisati kao metod prenoenja civilizacije.Civilizacije su generacije duha ljudskog roda. Kao to su porodini odgoj, a zatim i pisanje, povezali generacije, predajui mladima znanja onih koji umiru, tako tampa i trgovina i hiljade naina za komunikaciju mogu da poveu civilizacije i da za budue kulture ouvaju sve ono to je za njih vredno u naoj vlastitoj kulturi. I zato, sakupimo nau batinu pre nego to umremo i ponudimo je svojoj deci. II EKONOMSKI ELEMENTI CIVILIZACIJE

U jednom vanom smislu "divljak" je takoe civilizovan, jer on deci briljivo prenosi naslee svoga plemena - onaj skup ekonomskih, politikih, duhovnih i moralnih obiaja iinstitucija koje je ono razvilo u naporima da se odri i uiva ivot na zemlji. Nauni pristup tu nije mogu; jer, kada druga ljudska bia nazivamo "divljacima" ili "varvarima", mi moda neiskazujemo nikakvu objektivnu injenicu, ve samo snanu naklonost prema sebi, i svoju plaljivost i nepoverenje pred drugaijim oblicima ponaanja. Nesumnjivo je da potcenjujemo te jednostavne ljude koji imaju mnogo emu da nas podue u pogledu gostoljublja i morala; ako nabrojimo osnove i sastavne delove civilizacije, ustanoviemo da su neodeveni narodi pronali ili stigli do svih osim do jednog, a nama nisu ostavili nita da dodamo osim ukraavanja i pisanja. Moda su i oni nekada bili civilizovani, pa od toga odustali kao od neke besmislice.Moramo biti obazrivi u upotrebi izraza kao to su "divljak" ili"varvarin" kada govorimo o naim "savremenim precima". Bolje e biti da "primitivnim" nazivamo sva plemena koja prave malo ili nimalo zaliha za dane oskudice, plemena koja se malo ili nimalo ne koriste pisanjem. Za razliku od njih, civilizovani su pismeni ljudi koji stvaraju zalihe .

1. Od lova do zemljoradnje Primitivna netedljivost - Poeci stvaranja zaliha - Lov i ribolov - Stoarstvo Pripitomljavanje ivotinja -Poljoprivreda - Hrana - Kuvanje Kanibalizam "Uzimanje tri obroka dnevno predstavlja veoma naprednu instituciju. Divljaci se ili prederavaju ili gladuju." Kod divljijih plemena meu amerikim Indijancima uvanje hrane za naredni dan smatra se nedolinim i karakteristinim za slabie. Uroenici Australije nisu sposobni ni za kakav rad ija kompenzacija nije neposredna; svaki Hotentot je plemi dokolice; a kod afrikih Bumana uvek je "ili gozba ili glad." Ima neke nemute mudrosti u ovoj netedljivosti, kao i umnogim oblicima "divljatva". Onog trena kada ovek poinje da razmilja o sutranjici, on prelazi iz rajskog vrta u dolinu briga. Bleda boja zabrinutosti se sputa na njega, pojaava se pohlepa, nastaje svojina, a dobro raspoloenje "bezbrinog" uroenika iezava. Ameriki crnci danas prolaze kroz ovu tranziciju. "O emu razmilja ?" upitao je Piri svog eskimskog vodia. "Ja ne moram da razmiljam," glasio je odgovor, "Imam mesa u izobilju." Ne razmiljati osim ako ne moramo - mnogo ima da se kae o ovome kao saimanju mudrosti.Pa ipak, u ovoj bezbrinosti je bilo tekoa, a ona bia koja su je prerasla dola su u posed znaajne prednosti u borbi zaopstanak. Pas koji je zakopao kosku koju ak ni njegov psei apetit nije mogao da savlada, veverica koja je sakupila lenike za kasniju gozbu, pele koje su napunile sae medom, mravi koji su ostavili zalihe za dane oskudice - spadaju meu prve tvorce civilizacije. Upravo su ta bia, ili neka druga, sline umenosti, nauila nae pretke vetini obezbeivanja za naredne dane tako to su odvajala od trenutnog vika, ili se pripremala za zimu u letnje vreme izobilja.Sa kakvom su samo vetinom ti pretci, iz zemlje i iz mora ieprkali hranu koja je bila osnova njihovih jednostavnih drutava ! Oni su golim rukama vadili jestive stvari iz zemlje; podraavali su ili koristili kanxe ili kljove ivotinja i oblikovali orua od slonovae, kostiju ili kamena; pravili su mree i zamke i ome od rogozi ili vlakna, i smislili razna lukavstva za ribolov i lov. Polineani su imali mree duge hiljadu lakata kojima je moglo da rukuje tek stotinu ljudi. Na taj nain ekonomska obezbeenost je rasla naporedo sa politikom organizacijom, a zdruena potraga za hranom doprinela je stvaranju drave. Ribar naroda Tlingit (naAljasci) stavljao je na glavu kapu koja je izgledala kao glava foke, skrivao se izmeu stena i glasom podraavao foku; fokesu mu prilazile, a on ih je probadao kopljem, iste savesti primitivnog ratnika. Mnogi narodi su bacali opojna sredstva u potoke da bi omamili ribe koje su tako postajale lak plen za ribare. Tahiani su, na primer, u vodu ubacivali opojnu smeu pripravljenu od oraha /huteo/ i biljke /hora/. Riba je opijena tom smeom bezbrino plivala po povrini, a ribari su je hvatali kako su hteli. Australijski domoroci su, plivajui pod vodom i diui na trsku, hvatali patke za noge i povlaili ih pod povrinu i drali ih tamo dok se ne smire. Tarahumarasi su lovili ptice tako to su nizali semenke na vrsta vlakna upola zakopana u zemlju; ptice bi pojele semenke, a Tarahumarasi bi pojeli ptice.Lov je danas za veinu ljudi zabava, ija se privlanost izgleda zasniva na nekom mistinom, u krvi nataloenom,

seanju, na davna vremena kada je za lovca i za lovljenog to bila stvar ivota i smrti. Jer, lov nije bio samo potraga za hranom, ve je to bio rat za sigurnost i prevlast, rat pored kojeg su svi ratovi zabeleene istorije samo slabana buka. U xungli se ovek jo uvek bori za svoj ivot, jer mada jedva da i postoji ivotinja koja e ga napasti osim ako nije u oajnikoj potrazi za hranom ili gonjena i saterana u tesnac, ipak hrane nema uvek za sve, a ponekad je jedino ratniku, ili roditelju ratnika, doputeno da jede. U muzejima vidimo ostatke toga rata meu vrstama, u obliku noeva, toljaga, kopalja, strela, lasa, bolasa, mamaca, zamki, bumeranga i praki pomou kojih su primitivni ljudi osvajali zemlju i pripremali se da nezahvalnom potomstvu prenesu dar sigurnosti od svake ivotinje izuzimajui oveka. ak i danas, posle svih tih ratova eliminacije po zemlji se kreu tolike brojne populacije! Ponekad, u toku etnje po umi, ovek je zapanjen mnotvom jezika koji se tu govore, milijardama vrsta insekata, reptila, mesodera i ptica; osea se da je ovek uljez na tom prenaseljenom mestu, da je objekat sve opte groze i beskrajnog neprijateljstva. Moda e jednoga dana, ovi brbljavi etvoronoci, ove umiljate stonoge, ti umilni bacili, proderati oveka i sva njegova dela, i osloboditi planetu od tog pljakakog dvonoca, od sveg misterioznog i neprirodno goruja, od tih neodgovornih nogu !Lov i ribolov nisu bili faze u ekonomskom razvoju, ve oblici delatnosti ija je sudbina bila da se zahvaljujui njima preivi i dospe do najviih formi civilizacije. Nekada srediteivota, oni jo uvek predstavljaju njegove skrivene temelje; iza nae knjievnosti i filozofije, rituala i umetnosti, stoje snani mesari klanine industrije. Lov obavljamo preko posrednika nemajui hrabrosti za poteno ubijanje na polju; ali nam se seanja na lov oituju u ivahnoj poteri za bilo im to je slabo ili to bei, kao i u igrama nae dece - ak i samoj rei "igra" (re "game" na engleskom znai igra, ali i lovina, plen - prim.prev.). U konanoj analizi, civilizacija se zasniva na snabdevanju hranom. Katedrala i kapitol, muzej i koncertna dvorana, biblioteka i univerzitet predstavljaju fasadu; u pozadini su klanice.iveti od lova nije bilo uroeno; da se ovek ograniio na to, on bi bio samo jo jedan mesoder. Poeo je da biva human onda kada je iz nesigurnog lova razvio veu sigurnsot i kontinuitet pastirskog ivota. Jer, time su stvorene koristi od velikog znaaja: pripitomljavanje ivotinja, uzgoj goveda i korienje mleka. Ne znamo kada i kako je pripitomljavanje poelo - verovatno onda kada su bespomoni mladunci ubijenih ivotinja bili poteeni i doneseni u prebivalite kao igrakeza decu. Ljudi su i dalje jeli ivotinju, ali ne ba odmah; ona je sluila kao teglea marva, ali je bezmalo demokratski primljena u ljudsko drutvo; postala mu je drug i sa njim formirala zajednicu rada i prebivalita. udo reprodukcije je dovedeno pod kontrolu, a dve zarobljene ivotinje su se razmnoile u stado. ivotinjsko mleko je oslobodilo enu produenog dojenja, smanjilo smrtnost dece i obezbedilo novu i pouzdanu hranu. Stanovnitvo se uveavalo, ivot je postajao stabilniji i uredniji, a nadmo tog plaljivog "skorojevia", oveka, postala je sigurnija na zemljinoj kugli.U meuvremenu ena je ostvarivala najvee ekonomsko otkrie -dareljivost zemlje. Dok je mukarac lovio, ona je oko atora ili kolibe vadila sve to joj je pri ruci, na tlu, bilo jestivo. U Australiji se podrazumevalo da dok je mukarac odsutan u lovu, ena iskopava korenje, bere voe i orahe sa drvea, i sakuplja med, peurke, semenke i samonikle itarice. ak i danas, kod nekih australijskih plemena, itarice koje spontano rastu iz zemlje anju se bez ikakvih pokuaja da se izdvoji i poseje seme. Indijanci iz doline reke Sakramento nikada nisu ni izali iz tog stadijuma. Nikada neemo otkriti kada je ovek prvi put primetio funkciju semena i sa sakupljanja preao na sejanje. Takvi poeci su istorijske misterije o kojima moemo da razmiljamo i nagaamo, ali pouzdana saznanja nemamo.

Mogue je da su, kada su ljudi poeli da sakupljaju nezasejana zrna, semenke padale usput izmeu polja i prebivalita i konano nagovestila veliku tajnu razvitka. Ljudi plemena Juang bacali su semenke zajedno u zemlju, preputajui im da sebi nau put gore. Domoroci naBorneu su, kreui se po poljima, stavljali seme u rupe koje su pravili zailjenim tapom. Najprostija poznata obrada zemlje je pomou ovog tapa ili "kopaa". Na Madagaskaru, pre pedeset godina, putnik je jo uvek mogao da vidi ene naoruane zailjenim tapovima, kako stoje u vrsti poput vojnika, a zatim, na znak, pobodu tapove u tlo, prevrnu zemlju, ubace seme, utabaju zemlju, pa prelaze na sledeu brazdu. Druga faza u sloenosti bilo je obraivanje motikom: na tap za kopanje stavljen je iljak od kosti i jedan popreni komad koji je primao pritisak noge. Kada su panski osvajai stigli u Meksiko, ustanovili su da Asteki ne znaju ni za kakvo orue za obradu zemlje osim za motiku. Sa pripitomljavanjem ivotinja I kovanjem metala, bila je omoguena upotreba teih orua; motika je bila poveana na plug, a dublje prevrtanje zemlje je otkrilo bogatstvo u zemlji koje je izmenilo celokupan razvoj oveka. Divlje biljke su bile pripitomljene, razvile su se nove sorte, a stare su poboljane.Konano, priroda je nauila oveka umeu spremanja zaliha, vrlini razboritosti,$5$ pojmu vremena. Posmatrajui detlie kako skladite ir u stablima i pele kako skladite med u konicama, ovek je - moda posle milenijuma netedljivog divljatva - shvatio znaaj ostavljanja hrane za budunost. Pronaao je naine da sauva meso pomou dimljenja, usoljavanja, zamrzavanja; to je jo bolje, sagradio je ambare osigurane od kie i vlage, gamadi i lopova, i sakupljao hranu u njima za mesece oskudice. Polako je postalo oigledno da se zemljoradnjom moe obezbediti bolje i ravnomernije snabdevanje hranom nego lovom. Sa tom spoznajom ovek je napravio jedan od tri koraka koji su od ivotinje vodili ka civilizaciji - a to su govor, zemljoradnja i pisanje.Nije za pretpostaviti da je ovek odjednom preao sa lova na zemljoradnju. Mnoga plemena su, poput amerikih Indijanaca ostala stalno primirena u toj tranziciji - mukarci posveeni lovu, a ene obraivanju zemlje. Ne samo to je promena po svoj prilici bila postepena, ve nikada nije ni bila potpuna.ovek je starom nainu prosto dodao nov nain obezbeivanja hrane; i najveim delom kroz svoju istoriju on je vie voleo staru hranu nego novu. Zamiljamo primitivnog oveka kako eksperimentie sa hiljadama proizvoda koje zemlja daje, da bi ustanovio, umnogome na tetu svoje line udobnosti, koji od njih moe da se jede bezbedno; zatim, kako ih sve vie i vie mea sa voem i kotunjavim plodovima, meso i ribu na koje je bio naviknut, ali uvek ezne za plenom lova. Primitivni narodi imaju pohlepnu sklonost prema mesu, ak i ako uglavnom ive na itaricama, povru i mleku. Ako naiu na le nedavno uginule ivotinje, ishod e verovatno biti veliko pirovanje. Vrlo esto, vreme se uopte ne gubi na kuvanje; plen se jede sirov, onoliko brzo koliko dobrim zubima moe da se rastrgne i prodere; uskoro ne ostaje nita osim kostiju. Poznato je da se itava plemena po nedelju dana aste kitom koga je more izbacilo na obalu. Mada stanovnici Ognjene Zemlje umeju da kuvaju, oni vie vole da jedu sirovo meso. Kada ulove ribu oni je ubiju tako to je ugrizu iza krga, a onda je pojedu od glave do repa bez ikakvog daljeg rituala. Nesigurnost u snabdevanju hranom uinila je da ovi primitivni ljudi bukvalno jedu skoro sve: rakove, morske jeeve, abe, pueve, mieve, pacove, pauke, gliste, korpije, moljce, stonoge, skakavce, gusenice, gutere, zmije, boe (udave), pse, korenje, vake, insekte, larve, jaja reptila i ptica - nema tu niega to bar negde nije bilo poslastica, ili ak glavno jelo u jelovniku primitivnih ljudi. Neka plemena su izvanredni strunjaci za lov na mrave; druga sue insekte na suncu, pa ih onda ostavljaju za neku gozbu; drugi skupljaju vake jedni drugima iz kose, pa ih jedu sa

uitkom; ako moe da se sakupi veliki broj vai da bi se napravila aromatina orba, njih sa uzvicima radosti gutaju kao neprijatelje ljudskog roda. Jelovnik niih lovakih plemena jedva da se razlikuje od jelovnika viih vrsta ovekolikih majmuna. Otkrie vatre je ograniilo ovu optu prodrljivost i sa zemljoradnjom pomoglo da se ovek oslobodi lova. Kuvanjem se razlagala celuloza i skrob hiljade biljaka inae nesvarljivih u presnom stanju, a ovek se sve vie i vie okretao itaricama i povru kao glavnom osloncu. U isto vreme, kuvanje je, umekavanjem tvrdih namirnica, smanjilo potrebu za vakanjem, ime je poelo ono propadanje zuba koje spada u obeleja civilizacije.Svim tim raznolikim predmetima ishrane koje smo nabrojali, ovek je dodao najveu od svih poslastica - svog blinjeg. Kanibalizam je u jedno vreme bio praktino sveopta pojava. Na nju se nailazi kod skoro svih primitivnih plemena, a meu takve spadaju, ak i kasniji narodi kao to su Irci, Iberijci, Pikti i Danci iz jedanestog veka. U Gornjem Kongu, ivi mukarci, ene i deca su slobodno kupovani i prodavani kao hrana. Na ostrvu Nova Britanija ljudsko meso se prodavalo u prodavnicama kao to se meso stoke kod nas prodaje u mesarama. A na nekim Solomonskim Ostrvima, ljudske rtve, pre svega ene, tovljene su kao prasii za gozbu. Stanovnici Ognjene Zemlje cenili su ene vie nego pse, zato to, po njihovim reima, "psi imaju ukus kao vidra." Na Tahitiju je neki stari polinezijski poglavica objanjavao svoju ishranu Pjeru Lotiju : "Kada se ispee, beli ovek ima ukus kao zrela banana." Meutim, Fixijanci su se alili da je meso belaca suvie slano i ilavo, a da je meso evropskog mornara bilo jedva mogue jesti; meso Polineanina je bilo ukusnije. Koji je bio uzrok ovakvog obiaja ? Nije sigurno da se on pojavio, kako se ranije pretpostavljalo, zbog pomanjkanja druge hrane; ako i jeste, jednom formirana sklonost je naxivela nestaicu druge hrane i postala snana i osobita sklonost. Svugde je meu primitivnim narodima krv smatrana kao poslastica - nikada kao neto uasavajue. ak i primitivni vegetarijanci je sa uitkom konzumiraju. Ljudsku krv redovno piju plemena koja su inae dobroduna i plemenita; ponekad kao lek, ponekad kao obred ili obiaj, esto u verovanju da e onom ko je pije ona dati ivotnu snagu rtve. Niko nije oseao nikakav stid to vie voli ljudsko meso; izgleda da primitivni ovek nije uviao nikakvu moralnu distinkciju izmeu hranjenja ljudskim i hranjenja ivotinjskim mesom. U Melaneziji je visoko rastao drutveni ugled poglavici koji je mogao da asti svoje prijatelje obrokom od peenog ljudskog mesa. "Kada ubijem neprijatelja," objanjavao je jedan brazilski filozofpoglavica, "sigurno je bolje pojesti ga nego ga ostaviti da propadne ... Nije najgore biti pojeden, ve poginuti. Ako me ubiju sasvim je svejedno da li me moj neprijatelj pojede ili ne. Ali, ne mogu da zamislim ni jednu divlja koja bi imala bolji ukus od njega... Vi belci ste stvarno previe gadljivi." Taj obiaj je bez sumnje imao izvesne drutvene prednosti. On je anticipirao Sviftov sarkastini predlog za korienje vika dece, a starima je davao priliku da umru korisnom smru. Postoji taka gledita po kojoj je pogreb nepotrebna rasipnost. Montenju je vie varvarski izgledalo muiti oveka do smrti pod maskom pobonosti, to je bio obiaj u njegovo doba, nego ga ispei i pojesti posle smrti. Jedni kod drugih moramo potovati pogrena shvatanja .

2. Temeji industrije Vatra - Primitivna orua - Pletenje i grnarija - Graevinarstvo i prevoz - Trgovina i finansije Ako je ovek poeo sa govorom, a civilizacija sa poljoprivredom, industrija je poela sa vatrom. Nju ovek nije pronaao; verovatno je priroda proizvela to udo trenjem lia ili granica, udarom munje ili sluajnim spojem hemijskih supstanci; ovek je prosto pokazao duh ekonominosti da podraava prirodu i korisno je upotrebi. Naao je hiljade primena za to udo. Moda se najpre njime posluio kao bakljom da bi pobedio svog stranog neprijatelja, mrak. Onda je vatru koristio radi toplote, pa se slobodnije kretao iz rodnih tropskih predela ka manje neplodnim zonama, postepeno sve vie inei celu planetu ljudskim stanitem. Zatim ju je primenio na metale, koje je omekavao, kalio i kombinovao u oblike jae i gipkije od oblika u kojima su oni bili dospeli u njegove ruke. Vatra je bila tako blagotvorna i neobina, da je zauvek ostala udo za primitivnog oveka, dostojna da se potuje kao boanstvo. On joj je prireivao bezbrojne obrede odanosti i uinio je sreditem ili iom (/focus/ na latinskom znai ognjite) svoga ivota i doma. Briljivo ju je nosio sa sobom, s jednog mesta na drugo, u svojim lutanjima, i nije dozvoljavao da se ugasi. ak su Rimljani smru kanjavali nepaljivu vestalku koja je dopustila da se sveta vatra ugasi.U meuvremenu, usred lova, stoarenja i zemljoradnje, pronalazaki duh je bio iv, a primitivni um se muio da napravi mehanike sprave radi reavanja ekonomskih problema ivota. Isprva je ovek bio oito zadovoljan prihvatanjem onoga to mu je priroda nudila - plodove zemlje kao hranu, kou i krzno ivotinja kao odeu, peine na padinama brda kao prebivalita. Onda je, "moda" (jer, najvei deo istorije je nagaanje, a ostalo je predrasuda), podraavao orua i spretnost ivotinja: video je kako majmun baca kamenje i voe na neprijatelje, ili kako kamenom razbija orahe i koljke. Video je dabra kako gradi branu, ptice kako prave gnezda i kuice, impanze kako podiu neto nalik na kolibu. Divio se snazi njihovih kanxi, zuba, kljova i rogova i vrstini njihove koe. I dao se na posao da izradi alatke i orua koja bi liila na ova i bila im ravna. ovek je, kako je rekao Franklin, ivotinja koja koristi alat, ali je i ovo, kao i druge razlike kojima se toliko diimo, samo razlika u stepenu.Mnoge alatke su leale skrivene u biljnom svetu koji je okruivao primitivnog oveka. Od bambusa je pravio drke, noeve, igle i boce; od grana je pravio maice, kleta i mengele; od kore drveta i vlakana pleo je konopce i na hiljade vrsta odee. Najvanije od svega, on je sebi napravio tap. Bio je to skroman pronalazak, ali su mu upotrebe bile tako raznovrsne da ga je ovek oduvek smatrao simbolom snage i moi, poev od arobnog tapia iz bajki i pastirskog tapa, do Mojsijevog ili Aronovog tapa, palice od slonovae rimskog konzula, kuke (/lituus/), /augura/ (svetenika-proroka) i ezla sudije ili kralja. U zemljoradnji je tap postao motika; u ratu se pretvarao u kratko ili dugo koplje, ma ili bajonet. Isto tako, ovek je koristio rudno bogatstvo i oblikovao kamenje u zbirku oruja i orua: ekie, nakovnje, kotlie, strugae, vrhove strela, testere, blanjalice, klinove, poluge, sekire i builice. Iz predmeta ivotinjskog sveta pravio je kutlae, kaike, vaze, krage, tanjire, olje, brijae i kuke od morskih koljki, a vrste ili meke alate od rogovlja ili slonovae, zuba i kostiju, dlake i koe ivotinja. Veina tih oblikovanih predmeta je imala ruke od drveta, spojene na vete

naine, povezane pletenicom od vlakana ili konopom od ivotinjske tetive, a povremeno slepljene neobinim smeama od krvi. Dovitljivost primitivnog oveka je verovatno bila jednaka - a moda i nadmaivala - dovitljivost modernog oveka. Mi se od njih razlikujemo po drutvenoj akumulaciji znanja, materijalima i alatkama, pre nego po dubokoj superiornosti uma. Odista, primitivni ljudi uivaju da svojim inventivnim duhom savladavaju problematine situacije. Meu Eskimima je omiljena zabava bila da odu na neko tegobno i pusto mesto i da se tamo meusobno nadmeu u smiljanju naina za reavanje ivotnih tekoa, jednostavno, bez ikakve opreme.Ova primitivna vetina se naroito manifestovala u umeu tkanja. I ovde je ivotinja oveku pokazala put. Paukova mrea, ptije gnezdo, ukrtanje i tekstura vlakana i lia u prirodnom vezu ume, dali su primer tako oit, da je sasvim verovatno da je tkanje bila jedna od najranijih umetnosti ljudskog roda. Kora drveta, lie i vlakna trave bili su utkani u odeu, tepihe i tapiserije, ponekad tako izvaredno lepe da im ni danas nema premca, ak i uz sve savremene maine. Aleutskim enama se deava da utroe itavu godinu na pletenje jedne haljine. ebadi odea koju prave severno-ameriki Indijanci bili su bogato ukraeni obrubima i vezom od dlaka i niti tetiva obojenih sjajnim bojama od soka od jagoda; "te boje su tako ive", kae otac Teodut, "da se ni izdaleka ne mogu uporediti sa naim." opet je umetnost poela tamo gde je priroda odustala; kosti ptica i riba, i tanki izdanci bambusa, glaani su u igle, a tetive ivotinja su izvlaene u niti dovoljno tanke da mogu da prou kroz uicu najfinije dananje igle. Kora drveta je udaranjem pretvarana u rogozine i sukna, koa je suena za pravljenje odee i obue, vlakna su uvrtana u najjai konac, a od savitljivih grana i obojenih vlakana plele su se korpe lepe od bilo kojih modernih tvorevina. Srodna pletenju korpi, a moda i nastala iz njega, bila je vetina grnarstva. Glina kojom je korpa obloena da bi se spreilo da korpa ne izgori, stvrdnula se i stvorila nesagorivu ljusku koja je zadrala svoj oblik kada je korpa bila izvaena; to je "moda bila" prva faza u razvoju koji e kulminirati u savrenom kineskom porcelanu. Ili su moda neki komadi gline, ispeeni i stvrdnuti na suncu, nagovestili keramiarsku umetnost; samo jedan korak odatle bio je zamenjivanje sunca vatrom i pravljenje od zemlje bezbrojnihoblika posuda za svakovrsnu upotrebu - za kuvanje, skladitenje i prevoz i na kraju za uivanje u raskoi i za ukraavanje. are utisnute noktom ili alatkom na vlanoj glini spadaju u prve oblike umetnosti, a moda i u poetke pisanja.Od gline osuene na suncu, primitivna plemena su pravila opeke i erpi i stanovala, da tako kaemo, u grnariji. Ali to je bila kasna faza graditeljske umetnosti, kojom se koliba od blata "divljaka", u lancu neprekidnog razvitka, povezivala sa briljantnim keramikim ploicama u Ninivi i Vavilonu. Neki primitivni narodi, kao Vedah na Cejlonu, nisu uopte imali stanita, i zadovoljavali su se zemljom i nebom. Neki drugi, kao Tasmanci, spavali su u upljim stablima. Uroenici na Novom Junom Velsu iveli su u peinama. Drugi, kao na primer, Bumani, tu i tamo su od grana pravili zaklone od vetra, ili ree, pobijali zailjene motke u zemlju ije su vrhove prekrivali mahovinom i granicama. Iz takvih zaklona od vetra, kada su dodate stranice, razvila se koliba, na koju se nailazi kod uroenika Australije u skoro svim njenim fazama od male kolibe od grana, trave i zemlje dovoljne da zaklone dve ili triosobe, do velikih koliba koje mogu da prime trideset i vie dua. Nomadski lovci ili stoari vie su voleli ator koji su mogli da nose sa sobom kud god bi ih lov odveo. Vii tip primitivnih naroda, kao to su ameriki Indijanci, u gradnji su koristili drvo. Na primer, Irokezi su od drveta sa kojeg nije bila skinuta kora, podizali prostrane graevine po petstostopa dugake u kojima je moglo da se smesti mnogo porodica. Konano, uroenici Okeanije pravili su prave kue od paljivo iseenih dasaka i

10

evolucija drvenog stanita je bila zavrena.Da bi stvorio sve bitne elemente ekonomske civilizacije, primitivnom oveku je bio potreban razvoj samo jo u tri oblasti, a to su: sredstva prevoza, metode trgovine i sredstva razmene. Nosa koji nosi tovar iz modernog aviona pokazuje najraniju i najkasniju fazu u istoriji transporta. U poetku je, nema sumnje, ovek sam sebi bio teglea marva, osim ako nije bio oenjen; do dana dananjeg, u veini sluajeva, u junoj i istonoj Aziji, ovek je i kola i mazga i sve. Onda je izumeo konopce, poluge i koturae. Pobedio je i natovario ivotinju; prve sanke je napravio onda kada je njegovo govee po zemlji vuklo grane na koje su bile natovarene stvari;$6$ Pod sanke je stavljao balvane kao valjke; rezao je balvan popreno i tako napravio jedan od najveih pronalazaka - toak. Tokove je stavio pod sanke i napravio kolica. Druge balvane je povezivao kao splavove, ili ih izdubio i pravio kanue. A vodotokovi su postali najpogodniji putevi transporta. Po kopnu se isprva kretao besputnim poljima i brdima, zatim po stazama, i na kraju po drumovima. Prouavao je zvezde i vodio karavane preko planina i pustinja pronalazei svoju marutu na nebu. Smelo je veslao ili jedrio od ostrva do ostrva i konano prelazio okeane da bi irio svoju skromnu kulturu sa kontinenta na kontinent. I tu su takoe glavni problemi bili reeni pre nego to je poela pisana istorija.Poto su ljudske vetine i prirodna bogatstva raznovrsno i nejednako rasporeeni, nekom narodu moe biti omogueno, zahvaljujui razvoju specifinih talenata, ili blizini potrebnog materijala, da proizvodi odreene predmete sa manje trokova nego njegovi susedi. On takve predmete proizvodi vie nego to ih troi, pa viak nudi drugim narodima u zamenu za njihove proizvode; tako nastaje trgovina. iba Indijanci u Kolumbiji izvozili su kamenu so kojom je njihova teritorija obilovala, a za uzvrat dobijali itarice koje nisu mogle da se gaje na njihovoj neplodnoj zemlji. Neka sela amerikih Indijanaca su skoro potpuno bila orijentisana na pravljenje vrhova za strele, neka u Novoj Gvineji na pravljenje grnarije, neka u Africi na kovaki zanat, ili na izradu amaca ili kopalja. Takva specijalizovana plemena ili sela ponekad su dobijala imena po svojim zanatima (Smit, tj. kova, Fier, tj. ribar, Poter, tj. lonar...), a ta imena su vremenom davana specijalizovanim porodicama. Trgovina vikovima bila je isprva meusobna razmena poklona. ak i u nae doba proraunatosti, poklon (samo ruak, recimo) ponekad prethodi trgovakom poslu ili se njime zakljuuje. Razmena je bila olakana ratom, pljakom, dankom, globama i naknadom; roba je morala da se odri u prometu! Postepeno se razvio redovan sistem trampe, pa su uspostavljani trgovaki punktovi, pijace, bazari - povremeno, zatim periodino, pa zatim permanentno -gde su oni koji imaju neki predmet u viku mogli da ga ponude za neki predmet koji im treba.Dugo vremena je trgovina bila ustvari ista razmena, i vekovi su proli pre nego to je izmiljeno prometno sredstvo od vrednosti radi breg obavljanja trgovine. Dajak (pripadnik malajskog naroda) se mogao videti kako danima luta po bazaru, sa loptom pelinjeg voska u ruci, i trai muteriju koja bi mogla da mu u zamenu ponudi neto to bi za njega bilo odkoristi. Najranija sredstva razmene su bili predmeti koji su najee traeni, i koje bi svako uzeo u plaanju: urme, so, koe, ukrasi, orua, oruje; u takvom prometu, dva noa su bila jednaka paru arapa, sve troje jednom ebetu, sva etiri predmeta jednoj puci, svih pet jednom konju; dva zuba severnog jelena (losa) davala su se za jednog ponija, a osam ponija za enu. Jedva da i postoji neka stvar koju neki narod u neko vreme nije koristio kao novac: pasulj, udice, koljke, biseri, seme kakaovca, aj, biber, i na kraju ovce, svinje, krave i robove. Govee je bilo pogodna standardna vrednost i sredstvo razmene meu lovcima i stoarima; ono je uzgojem donosilo korist, a nije moralo da se nosi, ve je hodalo samo. ak i u Homerovo doba,

11

vrednost ljudi i stvari je izraavan kroz goveda: Diomedov oklop je vredeo devet grla goveda, sposoban rob je vredeo etiri. Rimljani su koristili srodne rei - /pecus/ (blago, stoka) i /pecunia/ (imovina) - zagoveda i novac, a sliku vola su stavljali na svoje prve novie. (Engleske rei /capital/, /chattel/ i /cattle/ tj. kapital, pokretna imovina i goveda, seu unazad preko Francuza do latinskog /capitale/, to znai imovina: a ona opet potie od rei /caput/, to znai glava, tj. grlo stoke.) Kada se poelo sa iskopavanjem metala, oni su polako zamenili ostale predmete kao merila vrednosti; bakar, bronza, gvoe i, konano zbog toga to su predstavljali velike vrednosti u maloj zapremini i teini - srebro i zlato, postali su novac oveanstva. Izgleda da napredak od robe kao sredstva plaanja do metalnog novca nisu napravili primitivni ljudi; istorijskim civilizacijama je bilo ostavljeno da izmisle kovanje novca i kredit i da tako jo vie olakaju razmenu vikova, i da opet oveku poveaju bogatstvo i udobnost. 3. Ekonomska organizacija Primitivni komunizam -Uzroci njegovog nestanka - Poreklo privatne svojineRopstvo- Klase Trgovina je u velikoj meri uznemirila primitivni svet, jer dok se nije pojavila, donosei novac i profit za sobom, nije bilo svojine, pa je shodno tome i upravljanja (oblika vlasti) bilo malo. U ranim fazama ekonomskog razvoja, svojina je bila ograniena najveim delom na stvari za linu upotrebu. Smisao svojine je tako strogo primenjivan na takve predmete da su oni (ak i ena) sahranjivani sa vlasnikom. On je tako slabo primenjivan na stvari koje ovek nije lino koristio da je u takvim sluajevima, smisao svojine, budui daleko od toga da bude uroen ili prirodan, trebalo stalno pojaavati i usaivati.Skoro svugde meu primitivnim narodima, zemlja je bila u posedu zajednice. Izgleda da su severno-ameriki Indijanci, domoroci u Peruu, plemena iz itagong Hila u Indiji, stanovnici Bornea i ostrva Junog Mora zajedniki posedovali i obraivali zemlju i plodove delili meu sobom. "Zemlja je", govorili su Omaha Indijanci, "kao voda i vetar neto to se ne moe prodati." Na Samoi je pojam prodaje zemljita bio nepoznat pre dolaska belaca . Profesor Rivers je ustanovio da komunizam jo uvek postoji u Melaneziji i Polineziji, a moe se danas nai i u unutranjosti Liberije.Samo je manje rairen bio komunizam u hrani. Meu "divljacima"je bilo uobiajeno da ovek koji ima hrane deli istu sa ovekom koji je nema, da se putnici nahrane u bilo kom domu koji odaberu za predah na putu, kao i da susedi pomau zajednice koje je poharala sua. Ako je ovek u umi seo da pojede svoj obrok, od njega se oekivalo da glasno pozove nekog da doe i podeli ga sa njim, pre nego to bi smeo sam da ga spravom pojede. Kada je Terner priao jednom Samoancu o siromasima u Londonu, "divljak" ga je zapanjeno ispitivao:"Kako to? Nema hrane ? Nema prijatelja? Nema kue da se u njoj ivi? Gde je on odrastao? Zar nema kua koje pripadaju njegovim prijateljima?" Gladni Indijanac je imao samo da zatrai, pa da dobije; ma koliko da je mala bila zaliha, on je dobijao hranu ako mu je bila potrebna; "nikom ne moe da nedostaje hrana dok god ima kukuruza svugde po gradu." Meu Hotentotima je bio obiaj da onaj ko ima vie od ostalih deli svoj viak sve dok svi ne budu jednaki. Beli putnici u Africi pre dolaska civilizacije primetili su da su hrana ili druge dragocenosti koje bi poklonili "crnom oveku" odmah bili razdeljeni; kada bi nekom od njih bilo poklonjeno odelo, darodavac bi ubrzo ustanovio da primalac poklona nosi eir,

12

neki njegov prijatelj nosi pantalone, a kaput neki drugi prijatelj. Eskim lovac nije imao lino pravo na svoj ulov; plen je morao biti razdeljen stanovnicima sela, a orue i zalihe hrane bile su zajednika imovina svih. Severno-amerike Indijance je kapetan Karver opisao kao "neupuene u bilo kakvo razlikovanje svojine, osim predmeta za kunu upotrebu... Oni su jedni prema drugima krajnje velikoduni i sve to imaju u viku daju prijateljima kojima te stvari nedostaju." "Ono to je izuzetno iznenaujue," belei jedan misionar, "jeste videti ih kako jedni s drugima postupaju sa blagou i uviavnou koju ne moete sresti kod obinih ljudi u najcivilizovanijim nacijama. Ovo, bez sumnje, potie od injenice da su tim divljacima nepoznate rei -moje- i -tvoje-, za koje sv.Hrizostom veli da u naim srcima gase ar milosra i potpaljuju pohlepu." "Video sam ih", kae drugi posmatra,"kako dele plen meu sobom kada su povremeno morali da dele neto na mnogo delova; ne mogu da se setim ni jednog jedinog primera da je dolo do svae ili da su nali greku u raspodeli, da su dobili manji deo ili da su imali bilo kakav prigovor. Oni bi radije legli prazna eluca nego na sebe uzeli odgovornost da su zapostavili ugroene...Oni na sebe gledaju samo kao na jednu veliku porodicu." Zato je ovaj primitivni komunizam iezao kada su se ljudi izdigli do neega to sa izvesnom pristrasnou nazivamo civilizacijom? Samner je smatrao da se komunizam pokazao nebiolokim, i da je bio smetnja u borbi za egzistenciju; da je davao nedovoljan podsticaj inventivnosti, marljivosti i tedljivosti; i, da je propust da se nagrade sposobniji, a kazne manje sposobni, doprineo izjednaavanju uinka, to je bilo nepovoljno za razvoj ili za uspeno takmienje sa drugim grupama.. Loskil je neka indijanska plemena opisao kao "toliko lenja da sami nisu nita ni sejali, ve se u potpunosti oslanjali na oekivanje da drugi nee odbiti da podele svoje proizvode sa njima. Poto oni marljivi na taj nain ne uivaju plodove svoga rada vie od neradnika, oni svake godine sve manje seju." Darvin je smatrao da je savrena jednakost meu domorocima Ognjene Zemlje bila kobna za oekivanje da e postati civilizovani; ili, kako su moda stanovnici Ognjene Zemlje mogli da to izraze, civilizacija bi bila kobna za njihovu jednakost. Komunizam je doneo izvesnu sigurnost svima koji su preiveli bolesti i nesree nastale zbog siromatva i neznanja primitivnog drutva; ali on ih nije izvukao iz tog siromatva. Individualizam je doneo bogatstvo, ali je doneo i nesigurnost i ropstvo. On je stimulisao latentne snage sposobnijih ljudi, ali je pojaao ivotno nadmetanje i uinio da ljudi sa ogorenjem doivljavaju siromatvo, koje, ini se nije tlailo nikoga, onda kada je bilo jednako raspodeljeno. Komunizam je mogao da opstane lake u drutvima u kojima su ljudi bili uvek u pokretu, a opasnost i oskudica uvek prisutni. Lovci i stoari nisu imali potrebe za privatnom svojinom u obliku zemlje; ali, kada je zemljoradnja postala ustaljen nain ivota ljudi, ubrzo se pokazalo da je zemljoradnja bila najplodotvornija onda kada su nagrade za revnosno ratarenje priticale porodici koja se njime bavila. Stoga - poto postoji prirodna selekcija institucija i ideja, kao i pojedinaca i grupa - prelaz sa lova na zemljoradnju doneo je promenu sa plemenske svojine na porodinu svojinu; najekonominija proizvodna jedinica postala je jedinica vlasnitva. Poto je porodica sve vie poprimala patrijarhalni oblik, sa vlau koncentrisanom kod najstarijeg mukarca, svojina je sve vie postajala individualizovana, pa se javilo lino nasledstvo.esto bi neki preduzimljivi pojedinac naputao porodinu luku i uputao se u opasne pothvate izvan tradicionalnih granica i uz velike napore iskrio pare ume, xungle ili isuio neko movarno zemljite; takvu je zemlju uvao ljubomorno kao svoju vlastitu, pa je drutvo na kraju priznalo to njegovo pravo, i tako je zaeta nova forma individualne svojine. Kako se pritisak populacije poveavao, a starija zemljita bivala iscrpljena, slini meliorativni

13

zahvati su se nastavili u sve irim krugovima, sve dok, u sloenijim drutvima, individualno vlasnitvo nije postalo dnevna zapovest. Pronalazak novca potpomogao je ove inioce time to je olakavao akumulaciju, transport i prenos vlasnitva. Stara plemenska prava i tradicije su se reafirmisala u nominalnom vlasnitvu nad zemljom koje su imali seoska optina ili kralj, kao i povremenim preraspodelama zemljita. Ali, posle perioda prirodne oscilacije izmeu starog i novog, privatna svojina je bila jasno utvrena tj. uspostavljena kao ekonomska institucija istorijskog drutva.Zemljoradnja je, generiui civilizaciju, dovela ne samo do privatne svojine, ve i do ropstva. U isto lovakim zajednicama ropstvo je bilo nepoznato; ena i deca lovaca bili su dovoljni za obavljanje kuanskih poslova. Kod mukaraca se uzbudljiva delatnost lova ili ratovanja smenjivala sa iznurenom tromou i sitou ili mirovanjem. Karakteristina lenjost primitivnih naroda potekla je, po svoj prilici, iz ove navike sporog oporavljanja od umora posle bitke ili lova; to nije bila u tolikoj meri lenjost, koliko poinak. Da bi se ova isprekidana aktivnost pretvorila u redovan rad, bile su potrebne dve stvari: svakidanja obrada zemlje i organizacija rada.Organizacija ostaje labava i spontana tamo gde ljudi rade za sebe. Tamo gde se radi za druge, organizacija rada u konanoj analizi zavisi od prinude. Rast zemljoradnje i nejednakost ljudi doveli su do toga da drutveno jaki zapoljavaju drutveno slabe. Tek tada se pobednik u ratu dosetio da je samo iv zarobljenik dobar zarobljenik. Masakriranje i kanibalizam su bili sve rei, a razvijalo se ropstvo. Bilo je to veliko moralno poboljanje kada su ljudi prestali da ubijaju ili jedu svoje blinje, te ih samo pretvarali u robove. Slian razvoj u veim razmerama se moe videti danas, kada neka nacija pobednik u ratu vie ne istrebljuje neprijatelja, ve ga porobljava uz obeteenja. Kada se ropstvo ustalilo i pokazalo unosnim, ono se irilo tako to su na njega osuivani bankroteri i dunici i nepopravljivi kriminalci, a preduzimani su i specijalni prepadi za hvatanje robova. Ratovi su pomogli stvaranje ropstva, a ropstvo je pomagalo da se vode ratovi.Verovatno je kroz stolea ropstva ljudski rod stekao svoje tradicije i navike tekog rada. Niko ne bi obavio neki teak ili dugotrajan posao ako bi mogao da ga izbegne bez fizike,ekonomske ili drutvene kazne. Ropstvo je postalo deo discipline kojom se ovek pripremio za industriju. Ono je posredno unapredilo civilizaciju, utoliko to je uvealo bogatstvo i - za manjinu - stvorilo dokolicu. Posle nekoliko vekova ljudi su to prihvatili zdravo za gotovo. Aristotel je tvrdio da je ropstvo prirodno i neizbeno, a sveti Pavle je dao svoj blagoslov za ono to je moralo izgledati, do njegovog vremena, kao religiozno ureena institucija.Postepeno, kroz zemljoradnju i ropstvo, kroz podelu rada i inherentnu razliitost ljudi, srazmerna jednakost primitivnog drutva bila je zamenjena nejednakou i klasnim podelama. "Uprimitivnoj grupi po pravilu ne nalazimo razliku izmeu roba i slobodnjaka, tu nema kmetstva, nema kasta, i malo ili nimalo razlike izmeu poglavice i pripadnika plemena." Polako jesve vea sloenost alatki i zanata, nevete i slabe podredila vetima i snanima. Svaki pronalazak je bio novo oruje u rukama snanih i jo vie ih jaao u vladanju i iskoriavanju slabih. Naslee je dodalo nadmonu priliku nadmonim posedima i raslojilo nekada homogena drutva u zbrku klasa i kasta. Bogati i siromani su postali razorno svesni bogatstva i siromatva; rat klasa poeo je da se provlai kao crvena nit kroz itavu istoriju; i sama drava se javila kao neophodan instrument za regulisanje klasa, zatitu svojine, voenje rata i organizovanje mira. III POLITIKI ELEMENTI CIVILIZACIJE

14

1. Izvori vlasti Instinkt asocijalnosti -Primitivni anarhizam - Klan i pleme - Kralj - Rat ovek nije dragovoljno drutvena ivotinja. Mukarac se drui sa svojim blinjima manje zbog elje, a vie zbog navike, oponaanja i pod pritiskom okolnosti; on drutvo ne voli u toj meri, koliko se plai samoe. On se povezuje sa drugim ljudima zato to ga osamljivanje dovodi u opasnost i zato to mnoge stvari moe da obavi bolje zajedno s nekim nego sam. U svom srcu on je osamljeni individualac, smelo suprotstavljen svetu. Da su se stvari odvijale po volji prosenog oveka, drava verovatno nikada ne bi ni postojala. ak i danas on joj se odupire, u isti red svrstava i smrt i poreze, i ezne za vladom koja e to manje vladati. Ako i zahteva brojne zakone, to je samo zato to je siguran da su oni potrebni za njegovog suseda. On lino je nefilozofski anarhista i zakone u svom sluaju smatra suvinim.U najprimitivnijim drutvima jedva da i postoji neka vlast. Primitivni lovci su skloni da prihvate propis samo kada priu lovakoj skupini i pripremaju se za akciju. Bumani obino ive u usamljenim porodicama. Afriki Pigmeji i najprimitivniji uroenici Australije samo privremeno pristaju na politiku organizaciju, pa se zatim rasturaju i vraaju svojim porodinim grupama. Tasmanci nisu imali poglavice, ni zakone, ni redovnu vlast. Narod Vedah na Cejlonu formirao je male okruge po porodinom srodstvu, ali nije imao vlast. Narod Kubu na Sumatri "ivi bez ljudi na vlasti", i svaka porodica sam upravlja sobom. Stanovnici Ognjene Zemlje ive u grupama retko veim od dvanaest ljudi, a Tungu u grupama koje obuhvataju jedva desetak atora. Australijska horda retko ima vie od ezdeset dua. U takvim sluajevima, udruivanje i saradnja imaju posebne ciljeve, kao to je lov; to se nikada ne pretvara u bilo kakav politiki poredak.Najraniji oblik trajne drutvene organizacije bila je klan -grupa srodnih porodica koja zauzima zajedniki komad zemlje, ima istog totema, i kojom vladaju isti obiaji ili zakoni. Kada se grupa klanova ujedinila pod istim poglavicom, bilo je formirano pleme, i to je bio drugi korak na putu ka dravi. Ali to se sporo razvijalo; mnoge grupe nisu uopte imale poglavice, a jo vie njih su izgleda trpele poglavicu samo za vreme voenja rata. Umesto demokratije koja u nae doba deluje pomalo klonulo, nju nalazimo u najboljem vidu kod nekolikih primitivnih grupa gde postojee upravljanje predstavlja samovladavinu glavara porodica klana i nikakva samovoljna vlast nije doputena. Irokezi i Delaver Indijanci nisu priznavali nikakve zakone ili ogranienja izvan prirodnog poretka porodicei klana; njihove poglavice su imale skromna ovlaenja, koja su plemenske stareine mogle da ukinu u svako doba. Omaha Indijancima je upravljalo Vee sedmorice koji bi odmeravali reenja sve dok ne bi postigli jednoglasan dogovor. Ako tome dodamo i Savez Irokeza kojim su se mnoga plemena udruila i potovala zadatu re da e odravati mir, vidi se da ne postoji veliki jaz izmeu ovih "divljaka" i modernih drava koje se samo deklarativno obavezuju na mir u Ligi naroda.Rat je ono to stvara poglavicu, kralja i dravu, kao to oni stvaraju, to jest vode rat. Na Samoi poglavica je imao vlast u toku rata, a u drugim vremenima niko nije mnogo obraao panju na njega. Kod Dajaka je vlast postojala samo na taj nain to je svaka porodica imala poglavara; u sluaju borbe birali su najhrabrijeg ratnika da ih predvodi i bespogovorno ga sluali; ali, im bi sukob bio okonan, oni bi ga bukvalno oterali da radi svoj posao. U mirnim intervalima, svetenik ili glavni vra su bili ti koji su imali najvie moi i uticaja. A kada se konano razvilo stalno kraljevstvo kao uobiajen oblik vladavine meu veinom plemena, ono je spajalo i nastalo

15

iz funkcija ratnika, oca i svetenika. Drutvima vladaju dve snage- u miru re, u ratu ma; sila se koristi samo kada indoktrinacija ne uspe. Zakon i mit idu zajedno vekovima, saraujui ili se smenjujui u vladanju oveanstvom; sve do naih dana, nijedna drava se nije usudila da ih razdvoji, a moda e sutra biti ponovo sjedinjeni.Kako je rat doveo do drave ? Ne bi se reklo da su ljudi prirodno naklonjeni ratu. Neki primitivni narodi su sasvim miroljubivi; Eskimi nisu mogli da shvate zato Evropljani iste miroljubive vere love jedni druge kao foke i otimaju jedni drugima zemlju. "Kako je to dobro" - apostrofirali su svoju zemlju - "kad ste pokriveni snegom i ledom ! Kako je dobro to su stene u kojima je zlato i srebro, za kojima hriani toliko ude, pokriveni sa toliko snega da ne mogu da ga se doepaju! Vaa nedelotvornost nas ini srenim i spasava nas od uznemiravanja." Pa ipak, primitivni ivot bivao je okrvavljen povremenim ratom. Lovci su se borili za dobra lovita jo bogata plenom, stoari su se tukli za nove panjake za svoja stada, zemljoradnici su ratovali za netaknuto zemljite; a svi oni su se povremeno borili da bi osvetili neko ubistvo, ili da bi ovrsnuli i disciplinovali svoj podmladak, ili da bi prekinuli jednolinost ivota, ili jednostavno radi pljake i silovanja, a vrlo retko radi religije. Postojale su konvencije i obiaji kojima se ubijanje ograniavalo, kao i kod nas - odreeni sati, dani, sedmice ili meseci za vreme kojih nijedan otmeni divljak ne bi ubijao; odreeni zvaninici se nisu smeli napasti, odreeni putevi su proglaavani neutralnim, odreene trnice i sklonita odvojeni za mir; tako je Savez Irokeza odravao "Veliki mir" tri stotine godina. Ali u veini sluajeva, rat je bio omiljeno sredstvo prirodne selekcije meu primitivnim narodima i grupama.Njegove konsekvence su bile beskonane. Rat je imao ulogu surovog eliminatora slabih naroda, a podizao je nivo ljudskog roda u pogledu hrabrosti, nasilnosti, okrutnosti, inteligencije i vetine. Stimulisao je pronalazaki duh, stvorio oruja koja su kasnije postala korisne alatke, i ratne vetine koje su postale mirnodopske umetnosti. (Koliko puteva danas poinje u strategiji, a zavrava u trgovini!) Iznad svega, rat je istopio komunizam i anarhiju, uveo organizaciju i disciplinu i doveo do porobljavanja zarobljenika, subordinacije klasa i razvoja vlasti. Svojina je bila majka, a rat je bio otac drave. 2. Drava Organizacija prinude - Seoska zajednica - Psiholoka uporita drave "Horda plavokosih grabljivaca," kae Nie, "soj osvajaa i gospodara, koja sa svom svojom ratnikom organizacijom i svom svojom snagom organizovanja sputa svoje strane ape na stanovnitvo, brojano verovatno izuzetno nadmona, ali jo uvek bezoblina, ... tako izgleda zaetak drave." "Drava za razliku od plemenske organizacije," kae Lester Vord, "poinje sa osvajanjem jednog plemena od strane drugog." "Svugde," kae Openhajmer,"nailazimo na neka ratoborna plemena koja probijaju granice nekog manje ratobornog plemena, koja se uvruju kao plemstvo, i koja osnivaju svoju dravu.," Po Gumplovicu, drava je ishod osvajanja, uvrivanje pobednika kao kaste koja vlada pobeenima. "Drava je," kae Samner,"proizvod sile i egzistira pomou sile." Obino, neko pleme lovaca i stoara nasilno pokori neku naseljenu grupaciju zemljoradnika. Jer, zemljoradnja ljude ui miroljubivom ponaanju, privikava ih na svakidanju rutinu i iznuruje ih celodnevnim mukotrpnim radom; takvi ljudi akumuliraju bogatstvo, ali zaboravljaju ratnika umea i oseaje. Lovac i stoar, naviknuti na opasnost i

16

vini ubijanju, gledaju na rat samo kao na jedan drugaiji, tek neto opasniji vid lova; kada uma prestane da im daje divlja u izobilju, ili kada se stada smanje zbog proreenog panjaka, oni sa zaviu gledaju bogate seoske njive, sa lakoom smisle neki uverljiv razlog za napad, upadaju, osvajaju, porobljavaju i vladaju. Drava je kasni fenomen i jedva da se javlja pre epohe pisane istorije. Jer, ona pretpostavlja promenu u samom principu drutvene organizacije - od krvnog srodstva ka vladavini, a u primitivnim drutvima ono prvo je pravilo. Vlast uspeva najbolje tamo gde povezuje razliite prirodne grupe u probitano jedinstvo poretka i trgovine. ak i takvo osvajanje retko je trajno, osim u sluajevima kad je napredak pronalazaka ojaao one snane, stavljajui im u ruke nova orua i oruja za suzbijanje pobune. U permanentnom osvajanju, naelo vladavine tei da postane prikriveno i bezmalo nesvesno.Francuzi koji su se pobunili 1789.godine jedva su shvatali, sve dok ih Kamij Demulen nije podsetio, da je aristrokratija, koja je njima vladala hiljadu godina, bila dola iz Nemake I pokorila ih silom. Vreme sve ini svetim, tj. sve opravdava.ak i najbesramnija kraa postaje sveta i nepovrediva svojina u rukama pljakaevih unuka. Svaka drava se zainje u prinudi; ali, navike pokornosti postaju sadraj svesti i ubrzo svaki graanin treperi od odanosti zastavi. Graanin je u pravu, jer ma kako da drava poinje, ona uskoro postaje za poredak neophodno uporite. Dok trgovina ujedinjuje klanove i plemena, javljaju se odnosi koji ne zavise odsrodstva ve od blizine, od susedstva, pa otuda zahtevaju artificijelan, smiljen, princip regulacije. Seoska zajednica moe da poslui kao primer: ona je istisnula pleme i klan kao vid lokalne organizacije i dostigla jednostavnu, skoro demokratsku vlast nad malim podrujima kroz skup poglavara porodica. Ali, samo postojanje i broj takvih zajednica stvorili su potrebu za nekom spoljnom silom koja bi mogla da regulie njihove meusobne odnose i koje bi utkala u veu ekonomsku mreu. Drava, mada udovina u svom zaetku, zadovoljila je ovu potrebu. Ona je postala ne samo organizovana sila, ve iinstrument za prilagoavanje interesa hiljade sukobljenih grupa koje sainjavaju sloeno drutvo. Ona je irila svoje pipke moi i zakona nad sve veim i veim podrujima i, mada jespoljni rat uinila razornijim nego ranije, ona je proirila i odravala unutranji mir. Drava se moe definisati kao unutranji mir za spoljni rat. Ljudi su zakljuili da je bolje da plaaju poreze nego da se tuku meu sobom i da je bolje da plaaju danak jednom velianstvenom pljakau nego da ih sve podmiuju. ta je jedan period meuvlaa znaio za drutvo naviknuto na vlast moe se prosuditi iz ponaanja narodaBaganda, u kom je, kada je kralj umro, svaki ovek morao da se naorua; jer, odmetnici su se pobunili, ubijali i pljakali gde god su stigli. "Bez autokratske vladavine," rekao je Spenser, "evolucija drutva nije mogla ni poeti." Drava koja bi se oslanjala samo na prinudu brzo bi propala, jer mada su ljudi prirodno lakoverni, oni su takoe prirodno svojeglavi, a vlast je, poput poreza, najuspenija kada je nevidljiva i posredna. Zbog toga je drava, da bi se odrala, koristila i smiljala brojne instrumente indoktrinacije -porodicu, crkvu, kolu - da bi u dui graanina izgradila naviku lojalnosti i ponosa. Time je utedela hiljadu policajaca i pripremila javno mnjenje za onu poslunu koherentnost koja je neophodna za rat. Iznad svega, vladajua manjina je nastojala sve vie i vie da transformie svoju prisilnu vlast u mnotvo zakona, koji bi, dok se ta vlast konsoliduje, narodu pruili dobrodolu sigurnost i red, i kojima bi se priznala prava"podanika" u dovoljnoj meri da se pridobije njegovo prihvatanje zakona i pristajanje na Dravu. 3. Zakon

17

Bezakonje - Zakon i obiaj - Osveta - Globe - Sudovi - Boji sud - Dvoboj - Kazna - Primitivna sloboda Zakon dolazi sa svojinom, brakom i vladom; najprimitivnija drutva uspevaju da se bez njega snalaze. "iveo sam sa zajednicama divljaka u Junoj Americi i na Istoku," rekao je Alfred Rasel Valas, "koji nemaju zakone ili sudove, ve slobodno izraavanje javnog mnjenja. Svaki ovek s puno obzira potuje prava svojih saplemenika i bilo kakvo krenje tih prava se deava retko ili se uopte ne deava. U takvoj zajednici su svi skoro jednaki." Herman Melvil slino pie o stanovnicima Markekih Ostrva: "Dok sam iveo meu Tajpiima, niko nikada nije bio osuen ni za kakvo nasilje u odnosu na drutvo. U toj dolini je sve ilo sa besprimernim skladom i blagou, usudiu se da tvrdim, u najotmenijoj, najplemenitijoj i najpobonijoj zajednici smrtnika u hrianskom svetu." Nekadanja Ruska vlada osnovala je sudove na Aleutskim Ostrvima, ali u toku pedeset godina ovi sudovi uopte nisu imali posla. "Krivina dela i prestupi," izvetava Brinton," tako su retki u drutvenom sistemu Irokeza da bi jedva moglo i da se kae da oni imaju krivini zakonik." To su idealni -moda idealizovani - uslovi za ijim povratkom anarhisti neprestano eznu.Treba dati izvesne dopune ovim izvetajima. Primitivna drutva su srazmerno osloboena zakona najpre zbog toga to njima vladaju obiaji koji su kruti i nepovredivi kao bilo koji zakon, a drugo, zato to se prestupi u vidu nasilja, u poetku, smatraju privatnom stvari i preputaju se linoj krvnoj osveti.Ispod svih ovih druvenih fenomena lei velika /terra/ /firma/ obiaja, ta kamena podloga vremenom osvetanih naina miljenjai delanja koja drutvu obezbeuje neku meru sigurnosti i reda u toku svakog odsustva, promene i prekida zakona. Obiaj prua grupi istu stabilnost koju naslee i instinkt daju vrsti, a navika pojedincu. Rutina je ta koja kod ljudi odrava zdravu pamet; jer kada ne bi bilo ablona po kojima bi misao i akcija mogli da se kreu sa nesvesnom lakoom, um bi bio stalno kolebljiv, pa bi ubrzo potraio utoite u ludilu. Zakon ekonomije prodire u instinkt i naviku, u obiaj i konvenciju: najprikladniji nain reagovanja na ponovljene stimuluse ili tradicionalne situacije je automatska reakcija. Misao i inovacija remete pravilnost i toleriu se samo zarad neophodnih ponovnih prilagoavanja ili obeanog zlata.Kada se ovoj prirodnoj osnovi obiaja doda boanska prinuda pomou religije, a ponaanje ovekovih predaka je takoe volja bogova, onda obiaj postaje jai od zakona i znatno oduzima od primitivne slobode. Prekriti zakon znai zadobiti divljenje polovine stanovnitva koja potajno zavidi svakom ko nadmudri ovog starog neprijatelja; prekriti obiaj znai navui bezmalo sveopte neprijateljstvo. Jer, obiaj izrasta iz naroda, dok mu se zakon namee odozgo. Zakon je obino ukaz gospodara, a obiaj je prirodna selekcija onih oblika delovanja koji su se pokazali najpogodnijim u iskustvu grupe. Zakon delimino zamenjuje obiaj kada drava zamenjuje prirodan poredak porodice, klana, plemena i seoske zajednice. On potpunije zamenjuje obiaj kada se javlja pisanje, a zakoni se, od zbirke pravila sadrane u pamenju stareina i svetenika, postepeno menjaju u zakonodavni sistem obznanjen na ispisanim tablicama.Ali zamena nikada nije potpuna. U odreivanju i oceni ljudskog ponaanja, obiaj do kraja ostaje sila iza zakona, mo iza trona, poslednji "sudija ljudskih ivota."Prva faza u evoluciji zakona je lina osveta. "Osveta je moja,"kae primitivni pojedinac; "Osvetiu se." Kod indijanskih plemena Donje Kalifornije svaki ovek je bio svoj policajac i delio je pravdu u onom obliku osvete za ije je izvrenje bio dovoljno snaan. Tako je u mnogim primitivnim drutvima, ubistvo oveka

18

A od strane oveka B vodilo ubistvu oveka B od strane sina oveka A ili prijatelja C; ubistvo oveka C od strane sina oveka B ili prijatelja D i tako dalje, verovatno do kraja azbuke. Primere moemo nai meu najistokrvnijim dananjim amerikim porodicama. Ovo naelo osvete opstaje kroz istoriju zakona : javlja se u Zakonu o osveti - /Lex Talionis/ - koji je uao u$12$ Rimsko pravo. Ono igra veliku ulogu u Hamurabijevom zakoniku, kao i u Mojsijevom zahtevu "oko za oko, zub za zub", a krije se iza veine zakonskih kazni ak i u nae doba.Drugi korak prema zakonu i civilizaciji u tretmanu zloina bio je zamenjivanje osvete obeteenjem. Da bi se ouvala unutranja sloga, poglavica je vrlo esto koristio svoju mo i uticaj da uini da osvetnika porodica dobije zadovoljenje ne kroz krv, ve kroz zlato i neka dobra. Ubrzo je redovna tarifa porasla, i njome se odreivalo koliko mora da se plati za oko, zub, ruku ili ivot. Hamurabi je u velikoj meri donosio zakone upravo u tom smislu. Abisinci su u tom pogledu bili toliko precizni da kada bi neki deak pao s drveta na svoga druga i ubio ga, sudije su donosile presudu da oaloena majka poalje svog drugog sina na to drvo da ovaj padne na vrat okrivljenog. Kazne odmerene u sluajevima nagodbi mogle su da variraju sa polom, starou i rangom prekrioca i oteenog. Kod Fixijanaca, na primer, sitna kraa koju je izvrio neki obian ovek smatrala se za tei prekraj nego ubistvo koje je poinio neki poglavica. Kroz istoriju prava, veliina zloina se smanjuje sa veliinom zloinca.$13$ Poto je za ove globe ili nagodbe plaane u cilju spreavanja osvete bilo potrebno dosuivanje prekraja i obeteenja, preduzet je trei korak ka pravu tako to su formirani sudovi. Poglavica ili stareine ili svetenici donosili su presude da bi reili sukobe svojih saplemenika. Ti sudovi nisu uvek bili pravi sudovi; esto su to bila mirovna vea koja bi se pobrinula za prijateljsko reavanje spora.$14$ Tokom mnogih vekova i kod mnogih naroda, pribegavanje sudovima ostalo je preputeno izboru, a u sluajevima kada je oteena strana bila nezadovoljna donesenom presudom, ona se jo uvek oseala slobodnom da pokua da izvri linu osvetu.U mnogim sluajevima, sporovi su bili reavani javnim dvobojem izmeu sukobljenih strana koji je po surovosti varirao od bezopasnog boks-mea, kao kod mudrih Eskima, do borbe do smrti.esto je primitivni duh pribegavao bojem sudu ne toliko po srednjovekovnoj teoriji da e Bog otkriti krivca koliko u nadi da e boju sud, ma kako nepravedan, okonati sukob koji bi inae mogao da zavauje pleme generacijama. Ponekad se od tuioca i tuenika trailo da biraju izmeu dve zdele hrane od kojih je jedna bila otrovana. Moglo se desiti da pogrena strana bude otrovana (obino ne van spasenja), ali tada bi se spor zavrio, poto su obe strane obino verovale u pravednost bojeg suda. Kod nekih plemnena je bio obiaj da ovek koji je priznao krivicu isturi nogu i omogui oteenom da je probode kopljem. Ili bi optueni pustio da ga tuitelji gaaju kopljima; ako bi svi promaili, on bi bio proglaen nevinim; ako bi bio pogoen, makar samo jednom, bio bi proglaen krivim i itava stvar bi bila okonana. Takvi rani oblici bojeg suda opstali su i u Mojsijevim i Hamurabijevim zakonima, pa sve do Srednjeg veka. Dvoboj koji predstavlja jedan oblik bojeg suda i koji su istoriari smatrali mrtvim u nae vreme se oivljava. Tako je kratak i uzan, u nekim aspektima, onaj raspon izmeu primitivnog i modernog oveka i toliko je kratka istorija civilizacije.etvrti korak napred u razvitku prava sastojao se u tome to su poglavica ili drava preuzeli obavezu da grehe spreavaju i kanjavaju. To je tek jedan korak od reavanja sporova i kanjavanja prekraja ka ulaganju nekih napora da se oni spree. Tako poglavica postaje ne samo sudija ve i zakonodavac, a optem sadraju "obiajnog prava", izvedenom iz obiaja grupe dodat je sadraj "pozitivnog prava", izvedenog iz odluka i ukaza vlasti. U jednom sluaju zakoni izrastaju, a

19

udrugom se oni nameu. U oba sluaja zakoni sa sobom nose obeleje svojih predaka i odiu osvetom koju su pokuali da zamene. Primitivne kazne su okrutne, zato to se primitivno drutvo osea nesigurnim; kako organizacija drutva postaje stabilnija, kazne postaju manje stroge.Uopte uzev, pojedinac ima manje "prava" u primitivnom drutvu nego pod zatitom civilizacije. Svugde se ovek raa u lancima- lancima naslea, sredine, obiaja i zakona. Primitivni pojedinac se uvek kree u okviru mree propisa koji su neverovatno strogi i detaljni. Hiljade tabua sputavaju mu delovanje, a hiljade strahova ograniavaju njegovu volju.Uroenici Novog Zelanda su oito bili bez zakona, ali u stvarnosti, kruti obiaj je upravljao svakim aspektom njihovogivota. Nepromenljivim i neosporivim konvencijama seodreivalo sedenje i ustajanje, stajanje i koraanje, jedenje, pijenje i spavanje domorodaca u Bengalu. Pojedinac je bio slabo priznat kao zaseban entitet u primitivnom drutvu. Ono to je postojalo bili su porodica i klan, pleme i seoska zajednica i oni su posedovali zemlju i vrili vlast. Pojedinac je poeo da se izdvaja kao posebna injenica tek sa pojavom privatne svojine, koja mu je dala ekonomsku vlast i pojavom drave koja mu je dala zakonski status i definisala prava. Prava nam ne dolaze od prirode, koja ne zna ni za kakva prava osim za lukavstvo i snagu. To su povlastice koje pojedincima obezbeuje zajednica kao neto to je korisno za opte dobro.Sloboda je luksuz sigurnosti; slobodan pojedinac je proizvod iobeleje civilizacije. 4. Porodica Njena funkcija u civilizaciji - Klan: porodica - Razvoj roditeljske brige - Nevanost oca - Razdvajanje polova - Majinsko pravo - Status ene - Njena zanimanja - Njena ekonomska dostignua - Patrijarhat - Potinjavanje ene Poto su osnovne potrebe oveka utoljavanje gladi i ljubav, otuda su fundamentalne funkcije drutvene organizacije ekonomsko obezbeenje i bioloko odranje. Priticanje, to jest raanje dece je isto tako od vitalnog znaaja kao i kontinuitet snabdevanja hranom. Institucijama koje tee materijalnom blagostanju i politikom poretku, drutvo uvek dodaje institucije za produenje vrste. Dok god drava nije -pred svitanje istorijskih civilizacija postala sredinje i stalno izvorite drutvenog poretka, klan preuzima delikatnu dunost regulisanja odnosa izmeu polova i izmeu generacija. Pa ak i kada je drava uspostavljena, sutinsko upravljanje oveanstvom ostaje u onoj najdublje ukorenjenoj od svihi storijskih ustanova - u porodici.Vrlo je malo verovatno da su prva ljudska bia ivela u izolovanim porodicama, ak i u stadijumu lova, jer bi zbog inferiornosti ovekovih fiziolokih odbrambenih mehanizama, te porodice postale plen grabljivih zveri. U prirodi, organizmi koji su slabo opremljeni za individualnu odbranu obino ive u grupama, te u zdruenom delovanju pronalaze naine preivljavanja u svetu u kom prete strane kljove i kanxe i neprobojne koe. Po svoj prilici tako je bilo i sa ovekom. On je sebe spasao solidarnou u lovakoj skupini i klanu. Kada su ekonomski odnosi i politika vladavina zamenili srodstvo kao naelo drutvene organizacije, klan je izgubio svoj poloaj drutvene podstrukture; na dnu ga je istisnula porodica, a na vrhu ga je nadomestila drava. Vlada je preuzela problem odravanja reda, dok je porodica preuzela zadatke reorganizovanja rada i produenja vrste.Kod niih ivotinja ne postoji briga za potomstvo. Tako se jaja legu u velikom broju, pa neka preive i razviju su, dok veina biva pojedena ili unitena. Veina riba polae po milion jaja godinje. Nekoliko vrsta riba pokazuje skromnu brigu za svoj

20

podmladak, pa nalazi da je pedesetak jaja godinje dovoljno za njihove potrebe. Ptice se vie brinu za svoje mlade i legu od pet do dvanaest jaja godinje. Sisari, iji sam naziv nagovetava roditeljsku brigu, vladaju na zemlji sa prosekom od tri mladunca po enki godinje. U ivotinjskom svetu plodnost i unitenje se smanjuju kako roditeljska briga raste. U ljudskom svetu natalitet i mortalitet zajedno padaju kako civilizacija napreduje. Bolja porodina briga omoguava dui period adoloscencije, u kom mladi dobijaju potpuniju obuku i razvoj pre nego to ponu da se oslanjaju na vlastite sposobnosti. A nii natalitet oslobaa ljudsku energiju i za druge delatnosti osim reprodukcije.Poto je majka bila ta koja je vrila roditeljske dunosti, porodica je isprva (koliko mi moemo da prodremo u tamu istorije) bila organizovana na pretpostavci da je poloaj mukarca u porodici povrinski i sluajan, dok je poloaj ene fundamentalan i prvorazredan. Kod nekih postojeih plemena, a verovatno i kod najranijih ljudskih grupa, izgleda da se na fizioloku ulogu mujaka uopte nije obraala panja upravo kao ni kod ivotinja koje se pare i raaju sa srenim odsustvom svesti o uzroku i posledici. itelji ostrva Trobriand trudnou pripisuju ne optenju meu polovima, ve ulasku duha (/baloma/) u enu. Obino duh ulazi u enu dok se ona kupa;"ujela me je riba," javlja devojka. Malinovski pria: "Kada sam pitao ko je otac jednog nezakonitog deteta, dobijao sam samo jedan odgovor da otac ne postoji poto je devojka neudata. A kada sam, sasvim prostim reima, pitao ko je fizioloki otac, pitanje uopte nisu razumeli... Odgovor bi glasio : -/baloma/ joj je podario dete.- " Ovi ostrvljani su imali udno verovanjeda e /baloma/ radije ui u devojku preputenu slobodnijim odnosima sa mukarcima; pa ipak, birajui predostronosti protiv trudnoe, devojka je bila vie sklona da izbegne kupanje u vreme plime, nego da se odrekne veza sa mukarcima. To je divna pria, koja se sigurno pokazala veoma prikladnom kad je dolazilo do neprijatnih posledica dareljivosti; ona bi bila jo lepa da je izmiljena za antropologe, kao i za mueve.U Melaneziji se znalo da je polni odnos uzrok trudnoe, ali su neudate devojke uporno krivile neki predmet u hrani koju su pojele. ak i kada se funkcija mukarca podrazumevala, polni odnosi su bili tako neredovni da nikada nije bilo jednostavno odrediti oca. Zbog toga se sasvim primitivna majka retko trudila da istrauje ko je otac deteta; ono je pripadalo njoj, a ona nije pripadala muu, ve svom ocu, ili bratu i klanu. Sa njima je ona ostajala i oni su bili jedini muki srodnici koje e dete znati. Emotivne veze izmeu brata i sestre su obino bile jae nego izmeu mua i ene. Mu je u mnogim sluajevima ostajao u porodici i klanu svoje majke, a svoju enu je shvatao samo kao potajnog posetioca. ak i u klasinim civilizacijama, brat je bio drai od mua; svoga brata je, a ne mua, Intafernesova ena spasla od besa Darijevog; Antigona se rtvovala za svoga brata, a ne za mua. "Shvatanje da je ovekova ena njemu najblia osoba na svetu relativno je novo shvatanje i ogranieno na srazmerno mali deo ljudskog roda."U primitivnom drutvu je veza izmeu oca i dece tako slaba, da u velikom broju plemena muki lanovi ive odvojeno od enskih. U Australiji i Britanskoj Novoj Gvineji, u Africi i Mikroneziji, u Asamu i Burmi, kod Aleuta, Eskima i Samojeda, i jo ponegde na zemljinoj kugli, mogu se jo uvek nai plemena u kojima ne postoji vidljiv porodini ivot. Mukarci ive odvojeno od ena i obilaze ih samo povremeno. ak se obedovanje obavlja odvojeno. U severnoj Papui smatra se da nije u redu da se mukarac drui sa enom, makar ona bila majka njegove dece. Na Tahitiju, "porodini ivot je potpuno nepoznat." Iz ove segregacije polova potiu tajna bratstva - obino mukaraca -koja se javljaju svugde meu primitivnim plemenima i najee slue kao utoite protiv ena. Ona podseaju na dananja bratstva po jednoj drugoj osobenosti - po svom hijerarhijskom

21

ustrojstvu.Najprostiji oblik porodice se onda sastojao od ene i njene dece koja ive sa majkom ili njenim bratom u klanu. Takvo ureenje bilo je prirodna posledica ivotinjske porodice majke i njenih mladunaca, kao i biolokog neznanja primitivnog oveka. Alternativni rani oblik bio je "matrilokalni brak": mu je naputao svoj klan i odlazio da ivi sa klanom i porodicom svoje ene, radei za nju ili sa njom u slubi njenih roditelja. U takvim sluajevima se potomstvo utvrivalo po enskoj liniji i nasledstvo je ilo preko majke. Ponekad se ak i kraljevsko pravo pre prenosilo preko nje, nego preko mukarca. Ovo "pravo po majci" nije bilo "matrijarhat" -ono nije podrazumevalo vladavinu ena nad mukarcima. ak i kada se imovina prenosila preko ene, ona je imala malo vlasti nad njom. Ona je bila koriena kao nain utvrivanja veza i odnosa koji su zbog primitivne labavosti ili slobode inae bili nejasni. Istina je da u svakom drutvenom sistemu ena vri odreenu funkciju vlasti, koja prirodno proizilazi iz njenog znaaja u domu, iz njene uloge delitelja hrane i iz potrebe koju mukarac za njom ima i njene moi da ga odbije. injenica je takoe da je povremeno bilo ena vladara kod nekih plemena June Afrike. Na ostrvima Palau (Mikronezija) poglavica nije nita znaajno inio, a da se nije savetovao sa veem starijih ena. Kod Irokeza je skvo imala jednako pravo kao i mukarac da istupa i glasa na plemenskom veu. Kod Seneka Indijanaca ene su imale veliku vlast - ak i pravo izbora poglavice. Ali to su retki i izuzetni sluajevi. Sve u svemu, ena je u primitivnim drutvima imala poloaj potinjenosti koji se graniio sa ropstvom. Njena periodina slabost, njena nevinost oruju, bioloka zaokupljenost noenjem, dojenjem i podizanjem dece, hendikepirali su je u ratu polova i osudili je na status podreenosti u svim drutvima sem u onim najprimitivnijim i onim najnaprednijim. Nije se njen poloaj nuno izdizao sa razvojem civilizacije; bilo mu je sueno da bude nii u Grkoj u doba Perikla nego meu severnoamerikim Indijancima. On e se izdizati i padati vie u skladu sa njenim stratekim znaajem, nego sa kulturom i moralom mukaraca.U stadijumu lova, ena je obavljala skoro sve poslove osim samog hvatanja divljai. Zato to se izlagao tegobama i opasnostima lova, mukarac se zauzvrat obilno odmarao vei deo godine. ena je raala brojnu decu, podizala ih, odravala kolibu ili dom u dobrom stanju, sakupljala hranu u umi i na poljima, kuvala, istila i izraivala odeu i obuu. Poto su mukarci, kada se pleme selilo, morali da budu u svakom trenutku spremni da odbiju napad, oni nisu nosili nita osim svog oruja; ene su nosile ostalo. ene Bumana su koriene i kao sluge i tovarna stoka. Ako bi se desilo da budu suvie slabe da idu ukorak sa ostalima, bile su ostavljane. Kada su domoroci donjeg Mareja videli teglee volove, mislili su da su to ene belaca. Razlike u snazi koje danas dele polove jedva da su postojale u to vreme, a danas su pre sluajne, nego uroene: ena je, izuzimajui njene bioloke slabosti, bila skoro jednaka mukarcu po stasu, izdrljivosti, okretnosti i hrabrosti; tada jo uvek nije bila ukras, estetski objekat ili seksualna igraka. Ona je bila snana ivotinja, sposobna da obavlja naporan rad satima i satima i, ako je bilo potrebno, da se na smrt bori za svoju decu i klan. "ene su", rekao je jedan poglavica ipevasa,"stvorene za rad. Jedna ena moe da tegli ili nosi koliko dva mukarca. One podiu i nae atore, prave nam odeu i greju nas nou. Mi apsolutno ne moemo da se snaemo bez njih na putovanju. One rade sve, a kotaju sasvim malo; jer, poto moraju stalno da kuvaju, one mogu, u danima oskudice, da se zadovolje lizanjem prstiju." U primitivnom drutvu, najvei deo ekonomskog napretka ostvarenje vie zahvaljujui eni nego mukarcu. Dok se on vekovima drao svojih starih naina lova i stoarenja, ona je razvila zemljoradnju pored logora, kao i one domae radinosti koje e kasnije postati najvaniji zanati i industrijske grane. Sa"drveta koje raa vunu", kako su

22

Grci nazivali pamuk, primitivna ena je prela konac i pravila pamunu tkaninu. Oito je ona bila ta koja je razvila ivenje, tkanje, pletenje korpi, grnarstvo, obradu drveta i graevinarstvo; a u mnogim sluajevima ona je bila ta koja je obavljala primitivnu trgovinu. Ona je stvorila dom, postepeno dodajui mukarca spisku svojih pripitomljenih ivotinja i obuavajui ga u onim drutvenim sklonostima i ugodnostima koje predstavljaju psiholoku osnovu i vezivno tkivo civilzacije.Ali, kako je zemljoradnja postajala sve sloenija i donosila sve vee nagrade, jai pol ju je sve vie i vie preuzimao u svoje ruke. Razvitak stoarstva dao je oveku novi izvor bogatstva, stabilnosti i moi; ak je i zemljoradnju, koja je morala izgledati tako dosadna monim Nimrodima drevnog doba, napokon prihvatio lutajui mujak; mukarci su preoteli ekonomsko vostvo koje je zemljoradnja dala enama. Primena u zemljoradnji upravo onih ivotinja koje je ena prva pripitomila dovela je do toga da ju je mukarac zamenio u vladavini nad njivama; napredak od motike do pluga uinio je vanim fiziku snagu i omoguio mukarcu da dokae svoju premo. Razvitak prenosive imovine u vidu stoke i poljoprivrednih proizvoda dovela je do polne podreenosti ene, jer je mukarac od nje sada zahtevao onu vernost za koju je mislio da e mu omoguiti da prenese svoja nagomilana dobra deci koja su najverovatnije bila njegova. Postepeno, stvari su se razvijale onako kako je mukarac hteo. Oinstvo je bilo priznato, a imovina je poela da se nasleuje po mukoj liniji; pravo majke ustuknulo je pred pravom oca; i, patrijarhalna porodica, sa najstarijim mukarcem kao glavom porodice, postala je ekonomska, legalna, politika i moralna jedinica drutva. Bogovi, do tada uglavnom enski, postali su veliki bradati patrijarsi, sa haremima koje su pohlepni mukarci sanjali u samoi.Ovaj prelazak na patrijarhalnu porodicu, porodicu kojom je vladao otac, bio je fatalan za poloaj ene. U svim bitnim aspektima ona i njena deca postali su svojina, najpre njenog oca ili najstarijeg brata, a zatim njenog mua. Ona je kupovana za udaju, tano onako kako je rob kupovan na trnici. Kada bi njen mu umro ona je bila deo imovine koja se nasleivala. U nekim krajevima (Nova Gvineja, Novi Hebridi, Solomonska Ostrva, Fii, Indija itd.) enu bi udavili i pokopali zajedno sa umrlim muem, ili se od nje oekivalo da izvri samoubistvo da bi mogla da muu slui i na onom svetu. Otac je sada imao pravo da sa svojim enama i erkama postupa kako mu je volja, da ih poklanja, prodaje ili pozajmljuje, izloen jedino drutvenoj osudi drugih otaca koji su primenjivali ista prava. Dok je mukarac zadravao privilegiju da prua seksualne usluge izvan svoga doma, ena je, pod patrijarhalnim institucijama, bila zakleta na potpunu ednost pre venanja i potpunu vernost posle njega. Tako je nastao dvostruki standard.Opta podreenost ene koja je postojala u stadijumu lova, i koja se odrala u smanjenom obliku, kroz period majinskog prava, postala je sada naglaenija i nemilosrdnija nego ranije.U staroj Rusiji, na dan venanja jedne keri, otac bi je blagou dario biem, a zatim taj bi poklonio mladoenji, kao znak da od sada batine treba da dobija od mlae ruke. ak su i ameriki Indijanci, meu kojima se u nedogled odralo majinsko pravo, postupali grubo sa enama, nareivali im da rade teke poslove i esto ih nazivali psima. Svugde se ivot ene smatrao jeftinijim od mukarevog; a kada su se raale devojice nije bilo nita od onog radovanja kojim je bilo obeleeno raanje mukog deteta. Majke su ponekad uklanjale svoju ensku decu da bi ih sauvale od bedne sudbine.Na Fiiju su ene mogle da budu prodate po volji, a uobiajena cena je bila jedna musketa. Kod nekih plemena mukarac i ena nisu spavali zajedno, da dah ene ne bi oslabio mukarca; na Fiiju se smatralo da nije dobro da mukarac redovno spava kod kue; na Novoj Kaledoniji ena je spavala u upi, dok je mukarac spavao u kui. Na Fiiju

23

je psima bilo dozvoljeno da ulaze u hramove, ali su ene bile iskljuene; takvo iskljuivanje ena iz religioznih slubi jo se i danas primenjuje u islamu. Nema sumnje da su ene svagda uivale nadmo koja je poticala od duga jezika; mukarcima se moglo desiti da budu odbijeni, izbombardovani reima, pa ak i prebijeni tu i tamo. Ali sve u svemu, mukarac je bio gospodar, a ena sluga. Kafiri su kupovali ene kao robove, kao oblik doivotnog osiguranja prihoda; kada je imao dovoljan broj ena, mukarac je mogao da se odmara ostatak ivota; one bi obavljale sav posao umesto njega. Neka plemena stare Indije raunale su ene u jednoj porodici kao deo imovinskog naslea, zajedno sa domaim ivotinjama. U tom smislu, ni poslednja Mojsijeva zapovest nije se mnogo razlikovala. Po celoj crnakoj Africi, ene su se jedva razlikovale od robova, osim po tome to se od njih oekivalo da obezbede kako seksualno, tako i ekonomsko zadovoljenje. Brak je poeo kao oblik zakona o svojini, kao deo institucije ropstva. IV MORALNE OSNOVE CIVILIZACIJE

Poto nijedno drutvo ne moe da postoji bez poretka, a nijedan poredak bez propisa, kao istorijsko pravilo moemo uzeti da je mo obiaja obrnuto proporcionalna broju zakona, isto onako kao to je snaga instinkta obrnuto proporcionalna broju misli. Za igru ivota potrebna su neka pravila. Ona mogu da budu razliita u razliitim grupama, ali u okviru grupe ona moraju biti u sutini ista. Ta pravila mogu da budu konvencije, obiaji, moral ili zakoni. Konvencije su oblici ponaanja koje je neki narod ustanovio kao prikladne; obiaji su konvencije prihvaene od sukcesivnih generacija, posle prirodne selekcije kroz pokuaje i pogreke i eliminacije; moral predstavljaju oni obiaji koje grupa smatra bitnim za svoje blagostanje i razvoj. U primitivnim drutvima, u kojima ne postoji pisani zakon, ovi bitni obiaji ili moralna pravila reguliu svaku sferu ljudske egzistencije i daju stabilnost i kontinuitet drutvenom poretku. Zahvaljujui postupnom uticaju magije vremena, ti obiaji, dugotrajnim ponavljanjem, postaju ovekova druga priroda; ako ih prekri, on oseti izvestan strah, nelagodnost ili stid; to je poreklo one svesti, ili moralnog oseaja, koji je Darvin izdvojio kao najupadljiviju razliku izmeu ivotinja i ljudi. Na svojim viim stupnjevima razvoja, svest je drutvena svesnost - oseanje pojedinca da pripada grupi i duguje joj neku meru odanosti i obzirnosti. Moralnost je saradnja dela sa celinom, kao i svake grupe sa veom celinom. Naravno, civilizacija bi bez toga bila nemogua. 1. Brak Smisao braka - Bioloko poreklo - Seksualni komunizam - Probnibrak - Grupni brak - Indiviidualni brak - Poligamija - Eugenka vrednost braka - Egzogamija - Brak po dunosti -Otmica - Otkup - Primitivna ljubav - Ekonomska funkcija braka Prvi zadatak onih obiaja koji ine moralni kodeks grupe jeste da uredi odnose polova, jer su oni trajan izvor razdora, nasilja i eventualne degeneracije. Osnovni oblik ovog ureenja odnosa polova je brak, koji moe da se definie kao udruivanje partnera radi zbrinjavanja potomstva. To je promenljiva i nestalna institucija koja je prola kroz sve

24

zamislive forme i eksperimente u toku svoje istorije, poev od primitivne brige za podmladak bez udruivanja branih drugova do modernog udruivanja partnera bez zbrinjavanja potomstva.Brak je izum naih predaka - ivotinja. Neke ptice izgleda da ive kao reproduktivni partneri u monogomiji bez razvoda. Kod gorila i orangutana udruivanje roditelja nastavlja se do kraja sezone rasploavanja i ima brojne ljudske odlike. Mujak otro kanjava svaki pokuaj slobodnijeg ponaanja kod enke. Orangutani na Borneu, kae De Krepinji, "ive u porodicama: mujak, enka i mladune"; a dr. Sevix pie o gorilama da"nije neobino videti kako -stariji- sede ispod drveta, aste se plodovima i prijateljski avrljaju, dok njihova deca, neobuzdano razigrana, skakuu oko njih i ljuljaju se od grane do grane." Brak je stariji od oveka.Drutva bez braka su retka, ali marljivi istraiva moe da nae dovoljno primera koji ine znatan prelaz od promiskuiteta niih sisara ka brakovima primitivnih ljudi. Na Futuni i Havajima veina ljudi nije uopte sklapala brak; Lubusi su se sparivali slobodno, ne pravei razlike i nisu imali nikakvu predstavu o braku; neka plemena na Borneu ivela su u bezbranim vezama, slobodnije nego ptice; a kod nekih naroda primitivne Rusije "mukarci su koristili ene ne pravei razlike, tako da ena nije imala odreenog mua." Za afrike Pigmeje kau da nemaju brane institucije, ali da slede "svoje animalne instinkte bez ikakvog sputavanja." Ova primitivna "nacionalizacija ena" koja korespondira primitivnom komunizmu u pogledu zemlje i hrane, odumrla je u tako davnom stadijumu, da je od nje ostalo malo tragova. Meutim, neko seanje na nju i dalje se zadralo u raznim oblicima: u oseanju mnogih primitivnih naroda da je monogamija - koju bi oni definisali kao monopol jednog mukarca nad nekom enom - neprirodna i nemoralna; zatim u perodinim svetkovinama razuzdanosti (koje se jo uvek pomalo provlae u naim pokladama), kada suseksualna ogranienja bila privremeno naputana; u zahtevu da ena treba da se prepusti - kao u hramu Milita u Vavilonu -bilo kom oveku koji je to od nje traio, pre nego to joj se dozvoli da se uda; u obiaju posuivanja supruge koji je posebno vaan u mnogim primitivnim kodeksima gostoprimstva; i, konano, u /ius primae noctis/ tj. pravu prve noi, po kome jeu ranoj feudalnoj Evropi, gospodar vlastelinskog imanja, ime su moda manifestovana drevna plemenska prava, u nekim prilikama, deflorisao nevestu pre nego to je mladoenji bilo doputeno da obavlja brane dunosti. Razne probne veze postepeno su zauzele mesto nasuminih veza. U narodu Orang Sakai na Malaki, devojka je neko vreme ostajala kod svakog mukarca u plemenu, prelazei od jednog do drugog, sve dok ne bi napravila krug; zatim bi poinjala iznova. Kod Jakuta u Sibiru, Botokudosa u Junoj Africi, niih klasa naTibetu, i mnogih drugih naroda, brak je bio posve eksperimentalnog karaktera, i mogao je da se prekine po volji bilo koje strane, a da se pri tom za to ne daje niti trai razlog. Kod Bumana, "bilo kakvo neslaganje bilo je dovoljno da se veza okona, a nove veze su za oboje mogle odmah da se nau." Kod naroda Damaras, prema Ser Fransisu Galtonu, "supruga se menjala skoro svake nedelje, pa sam bez raspitivanja retko znao ko je /pro/ /tempore/ mu svake ene u bilo koje posebno vreme." U narodu Baila, "ene se razmenjuju meu mukarcima i po njihovoj saglasnosti naputaju jednog mua radi nekog drugog. Mlade ene koje su jedva napunile devetnaestu esto su promenile po etiri ili pet mueva, a koji su svi jo ivi." Izvorna re za brak na Havajima znai pokuati, probati. Pre stotinu godina kod Tahiana brane zajednice su bile slobodne i po volji su se mogle raskinuti bez javnog prekora, ili je par mogao da podie dete i ue u stalniji odnos; mukarac se obavezivao da e pomagati enu u zamenu za teret roditeljske brige koju je ona sada preuzela.Marko Polo pie o plemenu u Centralnoj Aziji, koje

25

naseljava Pein (dananja Kerija) u trinaestom veku: "Ako oenjen mukarac ode daleko od kue da bi bio odsutan dvadeset dana, njegovaena ima pravo, ako je tome sklona, da uzme drugog mua; a mukarci se, po istom principu, ene gde god da se na putu zadese i zakonae." Eto, toliko su stare najnovije inovacije u braku i moralu.Leturno je za brak rekao da je "isproban ili se jo uvek primenjuje, svaki mogui eksperiment kompatibilan sa trajanjem drutava divljaka ili varvara, bez i najmanje obzira prema moralnim obrascima koji generalno preovlauju u Evropi." Pored eksperimenata u stalnosti bilo je i eksperimenata uoblicima veza. U nekoliko sluajeva nalazimo "grupni brak," u kom se odreeni broj mukaraca, koji su pripadali jednoj grupi enio kolektivno sa odreenim brojem ena, koje su pripadale nekoj drugoj grupi. Na Tibetu, na primer, bio je obiaj da se grupa brae eni grupom sestara, pa su dve grupe primenjivale seksualni komunizam meu njima tako to je svaki od mukaraca iveo u braku sa svakom pojedinom enom. Cezar je opisao slian obiaj u drevnoj Britaniji. Ostaci ovoga javljaju se u "leviratskom" braku, obiaju koji postoji kod ranih Jevreja i drugih antikih naroda, po kojem je mukarac obavezan da se oeni udovicom svoga brata; to je bilo pravilo koje je onoliko ozlojedilo Onana.ta je to dovelo do toga da ljudi zamene polu-promiskuitet primitivnog drutva individualnim brakom ? Poto u velikoj veini primitivnih drutava, postoji malo (ako ih uopte ima) ogranienja u pogledu predbranih odnosa, oito je da fizika elja ne predstavlja uzrok institucije braka. Jer, brak sa svim svojim restrikcijama i psiholokim iritacijama ne bi mogao nikako da se nadmee sa seksualnim komunizmom kao nainom zadovoljavanja erotskih sklonosti ljudi. Niti je ta individualna ustanova u poetku mogla da prui bilo kakav oblik podizanja dece koji bi oito bio superiorniji u odnosu na podizanje dece od strane majke, njene porodice i klana. Neki snani ekonomski motivi morali su ii u korist razvitka braka. Velika je verovatnoa (jer opet moramo da se podsetimo kako malo stvarno malo znamo uzroke) da su ovi motivi bili povezani sa usponom institucije svojine.Individualni brak je potekao iz elje mukarca da ima jeftine robove i da izbegne da njegovu imovinu naslede deca drugih mukaraca. Poligamija, tj. brak jedne osobe sa vie branih drugova, pojavljuje se tu i tamo u obliku poliandrije, tj.braka jedne ene sa nekolicinom mukaraca - kao kod Todasa i nekih plemena na Tibetu; na taj obiaj se jo uvek moe naii tamo gde je broj mukaraca znatno vei nego broj ena. Ali, ovaj obiaj uskoro postaje plenom pobednikog mukarca, a poligamija je za nas poela da znai ono to bi preciznije trebalo zvati poliginijom - brakom u kom jedan mukarac ima vie ena. Srednjovekovni teolozi su smatrali da je poligamiju izmislio Muhamed, ali ona se javila vie godina pre islama i bila preteni oblik braka u primitvnom svetu. Mnogi uzroci su zajedno delovali da ona postane opta. U primitivnom drutvu, zbog lova i rata, ivot mukarca je vie ispunjen nasiljem i opasnou, pa je smrtnost mukaraca vea nego smrtnost ena. Posledini viak ena namee izbor izmeu poligamije i neplodnog celibata manjine ena; ali takav celibat je nepodnoljiv za narode kojima je potreban vei prirataj da bi se nadoknadila smrtnost i koji zbog toga preziru enu bez mua i bez dece. Osim toga, mukarci vole raznovrsnost; kako su crnci u Angoli to izrazili - oni "nisu mogli da uvek jedu isto jelo." Mukarci takoe vole mladost kod svojih supruga, a u primitivnim drutvima ene brzo stare. I same ene su esto davale prednost poligamiji; ona im je omoguavala da due doje decu i da tako smanje uestalost materinstva, a da pri tom kod mukaraca ne ometaju erotske elje i sklonosti prema stvaranju potomstva. Ponekad je prva ena optereena napornim radom pomagala muu da nae jo jednu enu, tako da bi mogla da podeli svoj teret, a dodatna deca su mogla da podignu produktivnu mo i bogatstvo

26

porodice. Deca su bila ekonomska imovina, a mukarci su ulagali u ene da bi od njih izvukli decu poput kamate. U patrijarhalnom sistemu ene i deca su zapravo bili robovi mukarca; to ih je mukarac imao vie, to je bio bogatiji. Siromaan ovek je pribegavao monogamiji, ali je to smatrao sramnim stanjem, iz kog e se jednog dana izdii do uglednog poloaja poligamnog mukarca. Bez sumnje, poligamija je bila dobro prilagoena branim potrebama primitivnog drutva u kom su ene brojano nadmaivale mukarce. Ona je imala eugeniku vrednost viu odvrednosti savremene monogamije; jer, dok se u modernom drutvu najsposobniji i najrazboritiji mukarci ene najkasnije i imaju najmanje dece, u poligamiji su najsposobniji mukarci po svoj prilici obezbeivali najbolje partnerke i imali najvie dece.Zbog toga je poligamija opstala praktino kod svih primitivnih naroda, ak i kod veeg dela civilizovanog oveanstva; tek u nae doba poela je da iezava na Orijentu. Meutim, neki su uslovi ili na njenu tetu. Smanjenje opasnosti i nasilja, to je rezultat smirenog zemljoradnikog ivota, dovelo je polove do pribline brojane jednakosti; a pod tim uslovima, otvorena poligamija, ak i u primitivnim drutvima, postala je privilegija bogate manjine. Masa ljudi je primenjivala monogamiju ublaenu preljubom, dok je jedna druga manjina, svojevoljno ili nevoljno u celibatu, izravnavala poligamiju bogataa. Ljubomora kod mukaraca i posesivnost kod ena stupala je sve snanije na scenu kako su se polovi pribliavalipo brojanom stanju; jer, tamo gde snani nisu mogli da steknu vie ena osim otimanjem sadanjih ili potencijalnih ena drugih mukaraca ili ogreivanjem (u nekim sluajevima) o svoje sopstvene, poligamija je postala sloena stvar koju su mogli da reavaju samo najpametniji. Kako se imovina akumulirala, a ljudi nisu bili voljni da je razbacuju na mala nasledstva, postalo je poeljno da se ene diferenciraju na "glavne ene" i konkubine, tako da su jedino deca onih prvih delila nasledstvo; ovo se zadralo kao status braka u Aziji sve do nae generacije. Postepeno je glavna ena postala jedina ena, a konkubine su uvane u tajnosti i odvojeno, ili su iezle; i, kako je hrianstvo stupalo na pozornicu, u Evropi je poligamiju potisnula monogamija kao zakonit i vidljiv oblik udruivanja polova. Ali monogamija je, kao i pismo i drava, ovekova tvorevina, i pripada istoriji civilizacije, a ne njenim izvorima.Kakav god da je oblik veza imala, brak je bio obavezan kod skoro svih primitivnih naroda. Neoenjen mukarac nije uivao ugled u zajednici ili je smatran za pola oveka. Egzogamija je takoe bila obavezna, to e rei da se oekivalo da mukarac obezbedi sebi enu iz nekog drugog klana, a ne iz svog. Da li se ovaj obiaj javio zato to je primitivni um podozrevao da postoje tetne posledice branih veza meu bliskim srodnicima, ili zato to su ti brakovi meu razliitim grupama stvarali i uvrivali korisne politike saveze, unapreivali organizaciju drutva i smanivali rizik od rata, ili zato to je otimanje ene iz drugog plemena postalo karakteristino obeleje muke zrelosti, ili zato to ono to je poznato izaziva prezir dok udaljenost pojaava privlanost -mi to ne znamo. U svakom sluaju, ta restrikcija je bila bezmalo opta pojava u primitivnom drutvu; i, mada su je uspeno krili faraoni, Ptolomejska dinastija i Inke, koji su svi bili skloni braku sa bratom ili sestrom, restrikcija je opstala i ula u rimsko i moderno pravo, i svesno ili nesvesno oblikuje nae ponaanje do dananjeg dana.Kako je mukarac obezbeivao sebi enu iz drugog plemena? Tamo gde je matrijarhalni sistem bio jak, od mukarca se zahtevalo da ode i ivi u klanu devojke koju je traio. Kako se razvijao patrijarhalni sistem, proscu je bilo doputeno, posle jednog perioda sluenja ocu, da povede svoju mladu nazad u svoj klan; tako je Jakov sluio Labana radi Lee i Rahele. Ponekad je prosac skraivao postupak jednostavnom, neposrednom silom. Onaj ko bi ukrao enu sticao je i korist i ugled; ne samo to e ona biti jeftin rob, ve su i

27

novi robovi mogli da se od nje dobiju, to jest deca koja bi je u njenom ropstvu okovala. Takav brak nastao zarobljavanjem, mada ne kao pravilo, javljao se sporadino u primitivnom svetu. Kod severno-amerikih Indijanaca, ene su spadale u ratni plen, a to se deavalo tako esto da su u nekim plemenima muevi i njihove ene govorili meusobno nerazumljivim jezicima. Sloveni u Rusiji i Srbiji primenjivali su povremeni brak zarobljavanjem sve do prolog veka$15$. Ostaci toga nalaze se u obiaju dase na svadbenoj sveanosti simulira otmica neveste od strane mladoenje. Sve u svemu, bio je to logian aspekt skoro neprekidnih plemenskih ratova i logina polazna taka za onaj veni rat polova u kom su jedina primirja kratka nokturna i spavanje bez snova.Kako se bogatstvo uveavalo, postajalo je pogodnije ponuditi ocu neki znatan poklon - ili sumu novca - za njegovu ker, radije nego sluiti za nju u tuem klanu, ili rizikovati nasilje i svae koje bi mogle da se izrode iz braka otmicom. Zbog toga su kupovina i roditeljski sporazum postali pravilo u primitivnim drutvima. Javljaju se prelazni oblici; Melaneani su ponekad krali ene, ali bi naknadnim plaanjem eninoj porodici krau uinili legalnom. Kod nekih uroenika na Novoj Gvineji, ovek bi oteo devojku, a zatim bi, dok su se on i ona krili, ovlastio svoje prijatelje da se cenjakju sa njenim ocem oko cene otkupa. Prosto je sjajna lakoa s kojom je moralna indignacija u ovim stvarima mogla da se umiri materijalnom naknadom. Kod Maora, jedna majka je glasno jadikovala, gorko proklinjui mladia koji je pobegao sa njenom erkom, sve dok joj ne bi bilo poklonjeno ebe. "To je bilo sve to sam elela," rekla je; "Samo sam htela jedno ebe i zato sam digla toliku galamu." Obino je nevesta kotala vieod jednog ebeta: kod Hotentota njena cena je bila jedan vo ili krava; kod naroda Kru tri krave i ovca; kod Kafira est do trideset grla goveda, zavisno od ranga devojine porodice; a kod Togoanaca esnaest dolara u gotovom i est dolara u robi.Brak pomou otkupa preovlauje irom primitivne Afrike i jo uvek je uobiajena institucija u Kini i Japanu; cvetao je u drevnoj Indiji i Judeji, kao i u prekolumbovskoj Centralnoj Americi i Peruu; primeri te pojave javljaju se i u Evropi danas. To je prirodan razvoj patrijarhalnih institucija; otac poseduje erku i moe njome da raspolae u irokim granicama, ve kako on smatra prikladnim. Orinoko Indijanci objasnili su tu stvar govorei da prosac treba da plati ocu zato to je odgojio devojku za njegovu upotrebu. Katkada je devojka pokazivana pred potencijalnim proscima na izlobi nevesti; tako je kod Somalijaca, raskono opremljena i ukraena, vodana okolo na konju ili peke, u ambijentu koji je bio jako namirisan to je prosca trebalo da navede da plati pristojnu cenu. Nije zabeleeno da su ene prigovarale zbog braka kroz otkup; naprotiv, one su se ite kako ponosile sumama plaenim za njih i prezirale enu koja se udavala bez neke cene; verovale su da pokvaren mukarac u "braku iz ljubavi" dobija suvie za nita. S druge strane, bilo je uobiajeno da za mladoenjino plaanje otac pokae zahvalnost u vidu uzvratnog dara koji se, vremenom, po vrednosti sve vie i vie pribliavao sumi koja je ponuena za nevestu. Bogati oevi, eljni da svojim erkama olakaju put, postepeno su poveavali ove darove, sve dok se nije formirala institucija miraza; tako je kupovina mua od strane oca zamenila ili pratila kupovinu ene od strane prosca.U svim ovim oblicima i varijantama braka, skoro da i nema traga romantine ljubavi. Nekoliko sluajeva braka iz ljubavi nalazimo kod Papuanaca na Novoj Gvineji; kod drugih primitivnih naroda nailazimo na primere ljubavi (vie u smislu meusobne odanosti, nego meusobne potrebe), ali ove ljubavi obino nemaju nikakve veze sa brakom. U obina vremena, mukarci su se enili radi jeftine radne snage, korisnog srodstva i redovne ishrane. "U Jaribi," kae Lander, "domoroci slave venanje posve ravnoduno; mukarac o uzimanju ene razmilja isto tako malo kao da

28

see kukuruz - ljubav je sasvim iskljuena." Poto su u primitivnim drutvima predbrani odnosi esti, strast se ne osuuje uskraivanjem i retko utie na izbor ene. Iz istog razloga - odsustva kolebanja izmeu elje i ispunjenja - nikakvo vreme se ne poklanja onoj sanjalakoj introverziji osujeene, pa otuda i idealizujue strasti koja je obino izvor mladalake romantine ljubavi. Takva ljubav je rezervisana za razvijene civilizacije, u kojima je moral podigao barijere protiv elje, a porast bogatstva omoguio nekim mukarcima da priute, a nekim enama da obezbede, luksuz i ari romantike; primitivni ljudi su suvie siromani da bi bili romantini. U njihovoj poeziji retke su ljubavne teme.Kada su prevodili Bibliju na jezik Algonkina, misionari nisu mogli da nau domai ekvivalent za re "ljubav". Za Hotentote kau da su "hladni i ravnoduni jedni prema drugima" u braku. Na Zlatnoj Obali "ak ni nagovetaj ljubavi ne postoji izmeu mua i ene"; a isto je i u primitivnoj Australiji. Jednog senegalskog crnca Rene Kajie je pitao zato se ponekad ne zabavlja sa svojim enama. Ovaj je odgovorio da kad bi to inio, on ne bi bio u stanju da izae na kraj sa njima. Kada su jednog australijskog domoroca pitali zato eli da se oeni, on je iskreno odgovorio da hoe enu koja e mu obezbediti hranu, vodu i drva, i koja e na putu nositi njegove stvari. Poljubac koji izgleda tako izuzetno vaan u Americi, sasvim je nepoznat primitivnim narodima, a ako je poznat onda je predmet prezira.Uopte uzev, "divljak" shvata svoj pol filozofski, sa jedva neto vie metafizike ili teoloke sumnje od ivotinje; on o njemu ne razmilja, niti sa njim ulee u strast; kod njega je pol neto to se samo po sebi podrazumeva kao i hrana. On ne trai nikakve idealistike motive. Brak za njega nije nikakva sveta tajna i retko kad stvar raskonog rituala; to je neuvijena trgovinska transakcija. Njemu ne pada na pamet da se stidi to u izboru branog druga emocionalne razloge podreuje praktinim; pre bi se postideo da je obratno, i zahtevao bi odnas, kad bi bio provokativan kao to smo mi, neko objanjenje naeg obiaja povezivanja mukarca i ene za bezmalo ceo ivot zato to ih je seksualna elja svojim bljeskom spojila za jedan trenutak. Primitivni mukarac je na brak gledao ne u smislu seksualne slobode, ve ekonomske saradnje. Oekivao je da ena- i ena je sama oekivala - ne bude toliko ljupka i lepa (mada je te osobine kod nje cenio), koliko korisna i marljiva; trebalo je da ona bude imovina, a ne totalni gubitak, jer pragmatini "divljak" inae nikada ne bi ni pomiljao na brak. Brak je bio korisno ortatvo, a ne privatno banenje; bio je to nain pomou kojeg su mukarac i ena, radei zajedno, mogli da budu uspeniji nego kad bi radili sami. Gde god je u istoriji civilizacije ena prestala da bude ekonomsko dobro u braku, brak je propadao; a ponekad je sa tim propadala i civilizacija. 2. Seksualni moral Predbrani odnosi - Prostitucija - Krepost - Nevinost -Dvostruka merila - Stidljivost - Relativnost morala - Biolokauloga stidljivosti - Preljuba - Razvod - Pobaaj edomorstvo- Detinjstvo Pojedinac Najvaniji cilj morala je uvek regulisanje polnih odnosa; jer, nagon za razmnoavanjem stvara probleme ne samo u okviru braka, ve i pre i posle njega, te u svakom trenutku preti da narui drutveni poredak svojom upornou, intenzitetom, prezirom prema zakonu i svojim izopaenostima. Prvi problem se tie predbranih odnosa da li treba da budu ogranieni ili slobodni ? ak i kod ivotinja seks nije sasvim bez

29

ogranienja; odbijanje mujaka od strane enke osim u vreme parenja svodi seks u ivotinjskom svetu na mnogo skromniju ulogu nego to je on ima u naoj razvratnoj vrsti. Kako ree Bomare, ovek se razlikuje od ivotinje po tome to jede kad nije gladan, pije kada nije edan i vodi ljubav u svako doba godine. Kod primitivnih naroda nailazimo na neke analogne, ili obrnute, animalne restrikcije, u tabuu predvienom za odnose sa enom u toku njenog menstrualnog perioda. Sa ovim optim izuzetkom, predbrani seksualni odnos je najveim delom ostavljen kao slobodan u najprimitivnijim drutvima. Kod severno-amerikih Indijanaca, mladii i devojke su slobodno ulazili u polne odnose i oni se nisu smatrali preprekom za brak. Kod Papuanaca na Novoj Gvineji seksualni ivot je poinjao izuzetno rano, a pred brani promiskuitet je bio pravilo. Slina predbrana sloboda je preovladavala kod Sojota u Sibiru, Igorota na Filipinima, kod domorodaca GornjeBurme, Kafira i Bumana, kod plemena u Nigeru i Ugandi, Novoj Xorxiji, na Marejskim Ostrvima, Andamanskim Ostrvima, naTahitiju, Polineziji, u Asamu itd.Pod takvim uslovima ne moe se oekivati da e se naii na mnogo prostitucije u primitivnom drutvu. "Najstariji zanat" je srazmerno mlad. On se javlja tek sa civilizacijom, sa pojavom svojine i nestankom predbrane slobode. Tu i tamo nailazimo na devojke koje se neko vreme prodaju da bi uveale miraz, ili da bi obezbedile sredstva za hramove, ali to se deava samo tamo gde lokalni moralni kodeks to odobrava kao pobono rtvovanje da bi se pomogli tedljivi roditelji ili gladni bogovi. U korelativnom smislu nov je i fenomen kreposti. Ono od ega je primitivna devica strahovala nije bio gubitak nevinosti, ve reputacija jalovosti; pred brana trudnoa je ee bila od pomoi nego hendikep u nalaenju mua, jer se na taj nain suzbijala sumnja u neplodnost, i garantovalo korisno potomstvo. Izgleda da su primitivnija plemena, pre pojave svojine, prezirala nevinost kao neto to je ukazivalo na neomiljenost. Kod naroda Kamadal mladoenja bi se jako razljutio ako bi ustanovio da je njegova nevesta devica, pa bi "propisno izgrdio njenu majku zbog toga to se nije pobrinula za odgoj svoje erke." U mnogim krajevima nevinost se smatrala preprekom za brak, zato to je pred mua postavljala neugodan zadatak krenja tabua kojim se zabranjivalo prolivanje krvi bilo kog pripadnika njegovog plemena. Ponekad su se devojke nudile strancu da bi prekinule ovaj tabu koji im je onemoguavao udaju. Na Tibetu su majke brino traile mukarce koji bi deflorisali njihove erke; na Malabaru su same devojke molile prolaznike za uslugu u istom cilju, jer "dok god su bile device, one nisu mogle da nau mua." U nekim plemenima, nevesta je bila obavezna da se da gostima na svadbi pre nego to bi prila svome muu. Kod nekih drugih plemena, mladoenjaj e unajmljivao mukarca koji e okonati nevinost njegove neveste. Kod nekih filipinskih plemena bio je imenovan specijalni inovnik sa visokom platom da obavlja ovu funkciju za budue mueve.ta je bilo to to je nevinost pretvorilo od mane u vrlinu i uinilo je bitnim elementom u moralnim kodeksima svih viih civilizacija ? Bez sumnje to je bila institucija svojine. Predbrana krepost se javila kao dopuna erkama za posedniki oseaj s kojim je patrijarhalni mukarac gledao na svoju enu. Vrednovanje nevinosti je poraslo onda kada se ustanovilo da u braku kroz otkup nevesta-devica donosi veu cenu od svoje popustljive sestre; svojom prolou devica je davala garanciju za onu branu vernost koja je sada izgledala tako dragocena mukarcima muenim brigama da e morati da ostave svoju imovinu nekoj skrivenoj deci. Mukarci nikada nisu pomiljali da na sebe primene iste restrikcije. Nijedno drutvo u istoriji nikada nije insistiralo na predbranoj ednosti mukarca. Nijedan jezik nije nikada imao re za devianskog mukarca. Aura devianstva je bila uvana iskljuivo za erke i nametana im na hiljade naina. Tuarezi su

30

smru kanjavali tu greku kod erke ili sestre; crnci u Nubiji, Abisiniji, Somaliji itd. primenjivali su na svojim erkama svirep in infibulacije, tj. privrivanja prstena ili brave za genitalije ime se spreavao polni odnos; u Burmi i Sijamu slian obiaj se zadrao do dananjih dana. Nastali su oblici izolacije pomou kojih su devojke uvane od iskuenja. U Novoj Britaniji, bogatiji roditelji su drali u pritvoru svoje erke u toku pet rizinih godina u kolibama koje su uvale kreposne rune babe; devojkama nikako nije bilo dozvoljeno da izlaze i samo su roaci mogli da ih vide. Neka plemena na Borneu su drala neudate devojke same u pritvoru. Samo je jedan korak od ovih primitivnih obiaja do obiaja /purdah/ kod Muslimana i Hindusa i to opet pokazuje koliko je"civilizacija" blizu "divljatva".Stidljivost se razvila uz pojavu nevinosti i patrijarhata. Postoje mnoga plemena koja do dananjih dana ne pokazuju nikakav stid pri izlaganju tela; odista, neka plemena se stide da nose odeu. Cela Afrika se grohotom smejala kada je Livingston preklinjao svoje crne domaine da obuku neku odeu pre dolaska njegove supruge. Kraljica Balonde bila je sasvim naga kada je sazivala svoj dvor radi Livingstona. Vrlo mali broj plemena obavlja polne odnose javno, bez primisli na stid. Isprva, stidljivost je oseanje ene da je tabu za vreme menstruacije. Kada brak kroz otkup poprimi svoj oblik, a nevinost erke donosi korist njenom ocu, izolacija i obaveza nevinosti stvaraju kod devojke oseaj obaveze na krepost. Takoe, stidljivost je oseanje ene koja u braku kroz kupovinu osea materijalnu obavezu prema muu da se uzdri od onih spoljnih seksualnih odnosa koji mu ne mogu doneti nikakvu naknadu. Odevanje se javlja u toj fazi, ako ga ve nisu uzrokovali motivi ukraavanja i zatite; u mnogim plemenima ene su nosile odeu tek posle venanja, kao znak iskljuive pripadnosti muu i kao sredstvo zastraivanja udvaraa; primitivni ovek se ne bi sloio sa autorom "Ostrva pingvina" da odea podstie na razvrat. Meutim, krepost nema nikakvu nunu vezu sa odevanjem; neki putnici izvetavaju da je moral u Africi u obrnutoj srazmeri sa koliinom odee. Jasno je da ono ega se ljudi stide zavisi u potpunosti od lokalnih tabua i obiaja njihove grupe. Sve do nedavno Kineskinja se stidela da pokae svoje stopalo, Arabljanka svoje lice, ena Tuarega svoja usta; a ene drevnog Egipta, Indije u devetnaestom veku i na ostrvu Bali u dvadesetom veku (pre dolaska poudnih turista) nikada nisu ni pomiljale na stid kada bi pokazale svoje grudi.Ne smemo da zakljuimo da je moral bezvredan zato to se razlikuje u zavisnosti od vremena i mesta, i da bi bilo mudro pokazati nae poznavanje istorije tako to bismo odmah odbacili moralne obiaje nae grupe. Povrno poznavanje antropologije je opasna stvar. Stvarno je istina da je "moral suma predrasuda jedne zajednice", kako je to ironino izrazio Anatol Frans. Isto tako, kako je to kod Grka izrazio Anakarsis, kad bi ovek sakupio sve obiaje koje neka grupa smatra svetinjom, a zatim uklonio sve obiaje koje neka grupa smatra nemoralnim, ne bi ostalo nita. Ali ovim se ne dokazuje bezvrednost morala; to samo pokazuje na kakve se raznovrsne naine uva drutveni poredak. Drutveni poredak nije nita manje neophodan; da bi se igrala, igra ipak mora da ima pravila; ljudi moraju da znaju ta da oekuju jedni od drugih u obinim ivotnim okolnostima.Otuda je jednodunost sa kojom pripadnici jednog drutva primenjuju svoj moralni kodeks isto onoliko vana koliko i sadraj tog kodeksa. Nae smelo odbacivanje obiaja i morala naeg plemena, posle adolescentnog otkria njihove relativnosti, otkriva nezrelost naeg duha. Neka proe jo jedna decenija i mi poinjemo da shvatamo da moda ima vie mudrosti u moralnom kodeksu grupe - formulisanom iskustvu generacija ljudskog roda - nego to se moe objasniti na univerzitetskim predavanjima. Pre ili kasnije dolazimo do uznemirujueg saznanja da ak i ono to ne moemo da razumemo moe biti istinito. Institucije,

31

konvencije, obiaji i zakoni koji sainjavaju sloenu strukturu drutva jesu delo stotine vekova i milijarde umova, pa zato jedan um ne sme da oekuje da e ih shvatiti u toku jednog ivotnog veka, a jo mnogo manje za dvadeset godina. Opravdano je zakljuiti da je moral relativan i neophodan.Poto stari i osnovni obiaji predstavljaju prirodnu selekciju ponaanja grupe posle vekova pokuaja i pogreaka, moramo da oekujemo da emo u ednosti i stidljivosti nai neku drutvenu korist ili vrednost preivljavanja, uprkos njihovoj istorijskoj relativnosti, vezi sa brakom kroz otkup, i doprinosu neurozi. Stidljivost je bila vrsta stratekog povlaenja koje je devojci omoguilo, tamo gde je imala bilo kakav izbor, da smiljenije bira mua, ili da ga primora da pokae lepe osobine pre nego to je osvoji; a same prepreke koje je ona podigla protiv elje generisale su ona oseanja romantine ljubavi koja su u njegovim oima poveavali njenu vrednost. Usaivanje ednosti unitilo je prirodnost i lakou primitivnog seksualnog ivota; ali, spreavajui rani polni razvitak i prerano materinstvo, ednost je smanjila jaz - koji pokazuje tenju razornog irenja sa razvojem civilizacije - izmeu ekonomske i seksualne zrelosti. Verovatno je na ovaj nain posluila jaanju pojedinca u fizikom i mentalnom smislu, kao i produenju adolescencije i kolovanja, pa tako i podizanju nivoa ljudskog roda.Kako se institucija svojine razvijala, preljuba je od oprostivog postepeno postala smrtni greh. Polovina primitivnih naroda koji su nam poznati ne pridaju tome veliki znaaj. Uspon svojine ne samo to je doveo do iznuivanja potpune vernosti od ene, ve je kod mukarca stvorio posedniki odnos prema njoj; ak i kada bi je posudio gostu, to je bilo zato to mu ona pripada duom i telom. /Sati/ u Indiji predstavljao je potpuno ostvarenje te koncepcije; ena mora da ide u grob svog gospodara zajedno sa ostalim stvarima koje su mu pripadale. U patrijarhatu, preljuba je bila svrstana u krau; ona je bila, tako da kaemo, ogreenje o privilegiju. Kazna za nju je varirala kroz sve stepene svireposti, od ravnodunosti prostijih plemena do vaenja utrobe preljubnicama kod nekih kalifornijskih Indijanaca. Posle vekova kanjavanja, nova vrlina vernosti supruge bila je vrsto ukorenjena i generisala je kod ene odgovarajuu svest. Mnoga indijanska plemena su iznenadila svoje osvajae neuporedivom krepou njihovih supruga (skvo); a neki putnici su se nadali da e se moda jednoga dana ene u Evropi i Americi izjednaiti u supruanskoj vernosti sa enama Zulua i Papuanaca.Papuancima je bilo lake, poto je kod njih, kao i kod veine primitivnih naroda, bilo vrlo malo prepreka za to da se mukarac razvede od ene. Kod amerikih Indijanaca brane veze su retko trajale due od nekoliko godina. "Veliki broj starih i sredovenih ljudi," kae Skulkraft, "je imao mnoge razliite ene, i njihova deca, rasuta po celom podruju, nisu impoznata." Oni se "smeju Evropljanima zato to imaju samo jednu enu i to za ceo ivot; oni smatraju da ih je Dobri Duh stvorio da budu sreni, a ne da produavaju zajedniki ivot ako im naravi i sklonosti nisu srodni." iroki Indijanci su menjali ene tri ili etiri puta godinje; konzervativni Samoanci su ih zadravali ak tri godine. Sa pojavom ustaljenog zemljoradnikog ivota, brane veze su postajale stalnije. U patrijarhalnom sistemu, mukarac je smatrao neekonominim da se razvede od ene, jer je to u stvari znailo izgubiti korisnog roba. Poto je zajednikom obradom zemlje porodica postala proizvodna jedinica drutva, ona je prosperirala - pod uslovom da su ostale stvari jednake - shodno svojoj veliini i koheziji; ustanovilo se da je za vezu korisno da se nastavi sve dok se ne podigne i poslednje dete. Do tog vremena vie nije ostajalo energije za novu romansu, pa su ivoti roditelja bili stopljeni u jedan, zajednikim radom i brigama. Tek sa prelaskom na urbanu industriju i posledinim smanjenjem porodice po veliini i ekonomskom znaaju, razvod je opet postao rairena pojava.Uopte uzev, kroz istoriju, mukarci su eleli mnogo

32

dece, pa su zato materinstvo nazivali svetinjom, dok su se ene, koje o raanju znaju vie, potajno bunile protiv ovog tekog zadatkai koristile bezbrojne naine da smanje terete materinstva. Primitivni ljudi obino ne mare za ograniavanje populacije; pod normalnim uslovima deca su korisna, a mukarac ali jedino to sva deca ne mogu da budu sinovi. ena je ta koja izmislila abortus, edomorstvo i kontracepciju - ovo poslednje se javlja sporadino ak i kod primitivnih naroda. Zapanjujue je ustanoviti koliko su motivi "ena divljaka" slini motivima"civilizovanih ena" kada je u pitanju spreavanje zaea: izbegavanje tereta podizanja potomstva, ouvanje mladalakog stasa, spreavanje sramote zbog vanbranog materinstva, izbegavanje smrti itd. Najjednostavniji nain smanjenja materinstva bio je enino odbijanje mukarca za vreme dojenja, to je moglo da se produi mnogo godina. Ponekad, kao kod ejena, ene su stvorile obiaj da odbijaju raanje drugog deteta sve dok prvo ne bi napunilo deset godina. U Novoj Britaniji, ene nisu imale dece sve do dve ili etiri godine posle venanja. Broj Gvajkurusa u Brazilu se stalno smanjivao zato to ene nisu htele da raaju decu do svoje tridesete godine. Meu Papuancima abortus je bio est; "deca su teka i dosadna," govorile su ene; "umorne smo od njih; mi smo jedva ive." Kod nekih maorskih plemena koriene su trave ili se vetaki izazivao nepravilan poloaj materice da bi se spreilo zaee.Kada abortus ne bi uspeo, preostajalo je edomorstvo. Kod veine primitivnih naroda bilo je dozvoljeno ubijanje novoroenog deteta ako je ono bilo deformisano, ili bolesno ili nezakonito, ili ako je majka umrla poraajui ga. Kao da bi svaki razlog bio dobar u cilju ogranienja populacije za raspoloive naine opstanka, kod mnogih plemena ubijana su odojad za koja se smatralo da su roena pod nesrenim okolnostima: tako su Bondei davili svu decu koja su se raala naglavce; Kamadali su ubijali bebe roene po olujnom vremenu; plemena na Madagaskaru su naputala, utapala ili sahranjivala ivu decu koja su se raala u martu ili aprilu, ili sredu ili petak, ili u poslednjoj sedmici u mesecu. Ako bi ena rodila blizance, to se kod nekih plemena smatralo dokazom preljube, poto nijedan mukarac nije mogao postati ocem dva deteta u isto vreme; zbog toga bi jedno ili oba deteta moralo da bude ubijeno. Obiaj edomorstva naroito je preovlaivao kod nomada, kojima su deca predstavljala problem na njihovim dugim putovanjima. Pleme Bangerang (Viktorija) ubijalo je polovinu svoje dece na roenju; Lengvasi u Paragvaju dozvoljavali su samo jedno dete po porodici na sedam godina tek da bi opstali; Abiponesi su dostigli francusku ekonominost u populaciji podizanjem jednog mukog i jednog enskog deteta u svakom domainstvu i ubijanjem ostalih potomaka odmah po roenju. Tamo gde su uslovi gladi postojali ili pretili, u veini plemena su novoroenad davili, a ponegde ih i pojeli. Obino je ensko dete bilo rtva edomorstva; povremeno je bilo mueno do smrti u verovanju da e se tako uticati na duu da se u sledeoj inkarnaciji pojavi u obliku deaka. edomorstvo je primenjivano bez svireposti i bez grie savesti, jer u prvim trenucima posle poroaja, majka oito nije oseala instinktivnu ljubav prema detetu.Kad bi detetu bilo doputeno da ivi nekoliko dana, ono je bilo bezbedno u pogledu edomorstva; ubrzo se javljala roditeljska ljubav zahvaljujui njegovoj bespomonoj jednostavnosti, a u veini sluajeva sa njim se postupalo nenije kod primitivnih roditelja, nego sa prosenim detetom kod naroda na viim stupnjevima razvoja. Zbog nedostatka mleka ili meke hrane, majka je dete dojila od dve do etiri godine, a ponekad i do dvanaest; jedan putnik je priao o deaku koji je nauio da pui pre nego to je prestao da sisa; esto bi dete trei sa ostalom decom prekidalo igru - ili posao - da bi ga majka podojila. Kod crnaca, majka je na radu nosila dete na leima i ponekad bi ga nahranila zabacujui dojke prekoramena. Primitivna

33

disciplina je bila blaga, ali ne i pogubna; od malih nogu detetu je preputano da se samo suoi sa posledicama svoje gluposti, drskosti, ili svadljivosti; i uenje je teklo brzo. Detinja ljubav, kao i roditeljska, bila je veoma razvijena u primitivnom drutvu.Opasnosti i bolesti su bile este u detinjstvu u primitivnom drutvu, a mortalitet je bio visok. Mladost je bila kratkotrajna, jer je brana odgovornost poinjala u ranom uzrastu, pa je jedinka bila ubrzo izgubljena u tekim dunostima snabdevanja i odbrane grupe. Kada bi poslednje dete odraslo, roditelji su bili potpuno istroeni; malo je prostora ostajalo za individualni ivot na kraju kao i na poetku. Individualizam je, kao i sloboda, luksuz civilizacije. Tek je sa svitanjem istorije bilo dovoljno ljudi i ena osloboenihod tereta gladi, reprodukcije i rata da bi stvarali nemerljive vrednosti dokolice, kulture i umetnnosti. 3. Drutveni moral Priroda vrline i poroka - Pohlepa - Nepotenje - Nasilje -Ubistvo - Samoubistvo Socijalizacija pojedinca - Altruizam -Gostoljublje - Ponaanje - Plemenske granice morala -Primitivni i moderni moral - Religija i moral Deo funkcije roditeljstva je prenoenje moralnog kodeksa. Jer, dete je vie ivotinja, nego ljudsko bie; njemu se ljudskost namee iz dana u dan dok ono prima moralno i duhovno naslee ljudskog roda. Bioloki ono je slabo opremljeno za civilizaciju, poto su njegovi instinkti dovoljni samo za tradicionalne i elementarne situacije i ukljuuju impulse koji su vie prilagoeni za xunglu nego za grad. Svaki je porok nekada bio vrlina, potrebna u borbi za egzistenciju; on je postao porokom tek kada je nadiveo uslove koji su ga uinili neophodnim; otuda, porok nije napredan oblik ponaanja, ve obino atavizam, vraanje na staro i prevazieno ponaanje.Svrha moralnog kodeksa jeste da neizmenjene ili one koji se sporo menjaju - impulse ljudske prirode prilagodi promenljivim potrebama i okolnostima drutvenog ivota.Pohlepa, gramzivost, nepotenje, okrutnost i nasilnost su kroz toliko generacija bili su korisni za ivotinje i ljude, da ni svi nai zakoni, obrazovanje, moral i religija ne mogu sasvim da ih iskorene; bez sumnje, neke od tih osobina imaju vrednost opstanka ak i danas. ivotinja se prederava zato to nije sigurna kada e opet nai hranu; ova neizvesnost je izvor pohlepe. Poznato je da Jakuti pojedu etrdeset funti mesa u jednom danu; sline prie, samo manje drastine, priaju se o Eskimima i domorocima Australije. Ekonomska sigurnost je suvie svee dostignue civilizacije da bi eliminisala ovu prirodnu pohlepu; ona se jo uvek javlja u nezasitnoj gramzivosti s kojom gnevni moderni ovek skuplja zlato ili drugu robu koju u nevolji moe da pretvori u hranu. Pohlepa za piem nije tako rasprostranjena kao pohlepa za hranom, jer je veina ljudskih skupina koncentrisana oko mesta snabdevenih vodom. Uprkos tome, konzumiranje opojnih pia je skoro sveopta pojava; ne toliko zbog toga to su ljudi pohlepni, ve zato to im je hladno i ele da se zagreju, ili nesreni pa ele da zaborave - ili prosto zato to voda koja im je na raspolaganjunije dobra za pie.Nepotenje nije tako staro kao pohlepa, jer glad je starija od svojine. Izgleda da su najprimitivniji "divljaci" najpoteniji. "Kod njih je re svetinja," rekao je Kolben za Hotentote; oni "uopte ne znaju za pokvarenost i verolomna lukavstvaEvropljana." Kako su meunarodne komunikacije napredovale, ovo naivno potenje je nestajalo; Evropa je Hotentote poduila plemenitoj vetini. Uopte uzev, nepotenje raste sa civilizacijom, poto su u civilizaciji ulozi diplomatije vei, ima vie stvari koje se mogu ukrasti, a obrazovanje ini ljude pametnijim. Kada se kod primitivnih

34

ljudi razvije svojina, onda za njom prirodno nastupaju la i lopovluk.Zloini nasilja su stari koliko i pohlepa; borba za hranu, zemlju i mueve odnosno ene, u svakoj generaciji je krvlju natopila zemlju i dala mranu pozadinu za nepostojanu svetlost civilizacije. Primitivni ovek je bio surov zato to je to morao; ivot ga je nauio da mora da ima oruje uvek spremno da udari i srce sposobno za "prirodno ubijanje". Najtamnija stranica u antropologiji je pria o primitivnoj torturi i o uivanju koje su primitvni ljudi i ene izgleda imali u zadavanju bola. Veliki deo ove okrutnosti je bio povezan sa ratom; u okviru plemena ponaanje je bilo manje svirepo i primitivni ljudi su postupali jedni s drugima - pa ak i sa njihovim robovima - sa posve civilizovanom ljubaznou. Ali, poto su u ratu morali da se nemilosrdno ubijaju, ljudi su nauili da se ubijaju i u vreme mira; jer, za mnogi primitivni um nijedan spor nije reen dok god jedan od zavaenih ne pogine. Kod mnogih plemena, ubistvo je, ak i nekog drugog pripadnika istog klana, izazivalo manje groze nego to je to bio sluaj kod nas. Stanovnici Ognjene Zemlje kanjavali su ubicu samo progonstvom sve dok njegovi saplemenici ne bi zaboravili njegov zloin. Kafiri su smatrali ubicu neistim i zahtevali su da ugljem ogaravi svoje lice; ali, posle nekog vremena, ako bi se on umio, isprao zube i obojio se mrkom bojom, bivao je ponovo primljen u drutvo. Divljaci Futune su, poput dananjih divljaka, gledali na ubicu kao na heroja. Kod nekolikih plemena, nijedna ena nije htela da se uda za mukarca koji nije nekog ubio, bilo u potenoj, bilo u nepotenoj borbi; otuda i obiaj lova na glave, koji jo i danas postoji na Filipinima. Dajak koji je doneo najvie glava iz takvog lova na ljudske glave imao je priliku da bira devojku meu svim devojakama u selu; one su udele za njegovom naklonou smatrajui da e uz njegovu pomo postati majke hrabrih i silnih mukaraca.$16$ Tamo gde je hrana skupa, ivot je jeftin. Eskimski sinovi moraju da ubiju svoje roditelje kada ovi toliko ostare da postanu bespomoni i beskorisni; ako u tim sluajevima ne bi tako postupili, to bi se smatralo krenjem sinovske dunosti. Primitivnom oveku ak i njegov sopstveni ivot izgleda jeftin, jer on se ubija sa spremnou koja se moe nai samo kod Japanaca. Ako neka oteena osoba izvri samoubistvo ili se osakati, prekrilac mora da poe za njenim primerom ili da postane parija; toliko je star /hara-kirii/. Bilo koji razlog moe biti dovoljan za samoubistvo: neke su se Indijanke u Severnoj Americi ubijale zato to su njihovi mukarci uzeli sebi za pravo da ih izgrde; a jedan mladi sa ostrva Trobriane izvrio samoubistvo zato to je njegova ena popuila sav njegov duvan.Delimino, zadatak civilizacije je bio da pohlepu preobrazi u tedljivost, nasilje u raspravu, ubistvo u sudski spor, a samoubistvo u filozofiju. Bio je to veliki napredak kada su jaki pristali da jedu slabe po odreenoj zakonskoj proceduri. Nijedno drutvo ne moe da opstane ako dozvoli svojim pripadnicima da se jedni prema drugima ponaaju na isti nain koji ih podstie da se ponaaju kao grupa prema drugim grupama; unutranja saradnja je prvi zakon spoljnog nadmetanja. Borba za egzistenciju se ne zavrava meusobnom pomoi, ona je inkorporisana, ili preneta na grupu. Pod uslovom da su ostale stvari jednake, sposobnost za nadmetanje sa protivnikim grupama bie srazmerna sposobnosti pojedinih lanova i porodicada se meusobno udruuju. Zbog toga svako drutvo usauje moralni kodeks i u svesti pojedinca izgrauje, kao svoje tajne saveznike i pomonike, drutvene dispozicije koje smanjuju prirodnu borbu za ivot; ono podstie - nazivajui ih vrlinama- one osobine ili navike kod pojedinca koje se razvijaju nakorist grupe, a destimuliu suprotne osobine nazivajui ihporocima. Na ovaj nain, pojedinac je u izvesnoj spoljnoj merisocijalizovan i varvarin postaje graanin.Jedva da je neto tee bilo stvoriti drutvene sentimente udui "divljaka", nego odnegovati ih danas u

35

srcu modernog oveka. Borba za ivot je podstakla kolektivizam, a borba zasvojinu pojaava individualizam. Primitivni ovek je moda bio spremniji od savremenog oveka da sarauje sa svojim blinjima; drutvena solidarnost je njemu lake pala poto je sa svojom grupom imao vie zajednikih opasnosti i interesa, a manje poseda koji bi ga odvajali od ostalih. Primitivni ovek je bio nasilan i pohlepan; ali on je bio i ljubazan i velikoduan, spreman da na ravne delove deli neto sa strancima i da gostima daje darove. Svaki ak zna da je primitivna gostoljubivost ila do te mere da je putniku-namerniku nuena domainova ena ili erka. Odbijanje takve ponude znailo je teku uvredu, ne samo za domaina ve i za enu; to su bile opasnosti s kojima su se suoili misionari. esto je kasnije ophoenje prema gostu bilo odreeno nainom kojim se on oslobaao tih obaveza. Izgleda da je necivilizovani ovek oseao posedniku, a ne seksualnu ljubomoru; njega nije uznemiravalo to to je njegova ena imala "poznate" ljude pre nego to se udala za njega, ili to je sada spavala sa njegovim gostom; ali kao njen vlasnik, pre nego kao njen ljubavnik, on bi se razbesneo kad bi ustanovio da ona bez njegovog pristanka ivi zajedno sa nekim drugim ovekom. U Africi su neki muevi posuivali svoje ene na ime neke odtete.Pravila pristojnosti su kod veine primitivnih naroda bila isto tako sloena kao i kod naprednih naroda. Svaka grupa je imala formalne naine pozdravljanja pri susretu i odlasku. Pri susretu, dve osobe su meusobno trljale noseve, ili se njuile, ili blago ujedale; kao to smo videli, nikada se nisu ljubile. Neka sirova plemena bila su utivija od modernog prosenog oveka; pria se da su Dajaci, lovci na ljudske glave, u porodinom ivotu u domu "blagi i miroljubivi", a da su Indijanci Centralne Amerike glasan govor i naprasito ponaanje belaca smatrali znacima loeg odgoja i primitivne kulture.Skoro sve se grupe slau u tome to druge grupe smatraju inferiornim u odnosu na sebe. Ameriki Indijanci su sebe smatrali izabranim narodom kojeg je Veliki Duh stvorio kao uzvien primer za oveanstvo. Jedno indijansko pleme je sebe nazivalo "Jedini ljudi"; drugo je sebe nazivalo "Ljudi nad ljudima"; Karibljani su govorili, "Jedino mi smo ljudi." Eskimi su verovali da su Evropljani doli na Grenland da bi se nauili lepom ponaanju i vrlinama. Shodno tome, primitivnom ovekuje retko padalo na pamet da na druga plemena iri moralna ogranienja koja je on priznavao u postupcima prema svojima; iskreno je zamiljao da je funkcija morala da njegovoj grupi daje snagu i koherenciju protiv drugih grupa. Zapovesti i tabui vaili su samo za ljude njegovog plemena; sa drugima, osim ako nisu bili njegovi gosti, on je mogao da ide onoliko daleko koliko se usuivao.Moralni napredak u istoriji ne lei toliko u poboljavanju moralnog kodeksa koliko u uveavanju oblasti na koju se on primenjuje. Moral modernog oveka nije neosporno superioran u odnosu na moral primitivnog oveka, iako se dve grupe propisa moda znatno razlikuju u sadraju, praksi i afirmisanju; ali, moderni moral se u normalnim vremenima iri, mada sa sve manjim intenzitetom, na vei broj ljudi nego ranije.$17$ Kada su se plemena okupila u one vee jedinice nazvane dravama, moral se prelio izvan plemenskih granica; i poto je saobraanje - ili zajednika opasnost - ujedinilo i asimilovalo drave, moral je prodirao kroz granice, a neki ljudi su poeli da primenjuju njegove zapovesti na sve Evropljane, na sve belce i konano na sve ljude. Moda su oduvek postojali idealisti koji su eleli da vole sve ljude kao svoje susede, i moda je u svakoj generaciji bilo uzaludnih glasova koji vapiju usred divljanja nacionalizma i rata. Ali, verovatno se broj, pa ak i relativni broj, takvih ljudi poveao. Ne postoji moral u diplomatiji, i /la/ /politiljuena pas dentrailles/ (t.j. politika nema srca, prim.prev.). Meutim, moral postoji u meunarodnoj trgovini, jednostavno zato to takva trgovina ne moe da opstane bez odreenog stepena

36

ogranienja, regulacije i poverenja. Trgovina je poelau piratstvu, a kulminira u moralnosti.Malo se drutava zadovoljilo time da osloni svoje moralne kodekse na tako oigledno racionalnu osnovu kao to je ekonomska ili politika korisnost. Jer, pojedinac nije po prirodi obdaren nikakvom sklonou da podredi svoje line interese interesima grupe, ili da se pokorava dosadnim propisima za koje ne postoje vidljivi naini prisilnog sprovoenja. Da bi se obezbedio, da se tako izrazimo, nevidljivi straar, da bi se pomou snanih nada i strahova ojaali drutveni impulsi protiv onih individualistikih, drutva su iskoristila (mada je nisu izumela) religiju. Antiki geograf Strabon je na ovu temu jo pre hiljadu devetsto godina izrekao najmodernija gledita:-Kada se ima posla sa masom ena, u najmanju ruku, ili sa bilo kakvom pomeanom gomilom, filozof ne moe da utie na njih pomou razuma ili da ih navede na potovanje, pobonost i veru; ne, jer postoji potreba i za religioznim strahom, a on se nemoe podstai bez mitova i udesa. Jer, grom, tit, trozubac, baklje, zmije, ezla - koplja - oruje bogova - jesu mitovi i to je itava antika teologija. Jer osnivai drave daju svoje odobrenje za ove stvari kao bauke kojima e zastraiti lakoverne ljude. Dakle, poto je to priroda mitologije, i poto se ona javila da zauzme svoje mesto u drutvenom i graanskom obrascu ivota, kao i u istoriji stvarnih injenica, antiki narodi su se drali svog sistema obrazovanja dece i primenili ga na odrasle, zrele ljude; a pomou poezije oni su verovali da mogu da na zadovoljavajui nain disciplinuju svaku fazu ivota. Ali sada, posle dueg vremena, pisanje istorije i dananja filozofija su doli do izraaja. Meutim, filozofija je za malobrojne, dok je poezija korisnija za ljude uopte.-Moral onda ubrzo biva potpomognut religioznim prinudama, zato to misterija i natprirodnost daju teinu koja se nikada nemoe pridati stvarima koje su empirijski poznate i genetski shvaene; ljudima se lake upravlja pomou mate nego pomou nauke. Ali, da li je ova moralna korist bila izvor ili poreklo religije 4. Religija "Primitivni ateisti" Ako religiju definiemo kao oboavanje natprirodnih sila, moramo ve na poetku da primetimo da neki narodi uopte nemaju nikakvu religiju. Neka plemena Pigmeja u Africi nisu imala neki uoljiv kult ili obrede; nisu imali ni toteme, ni feti, ni bogove; sahranjivali su svoje mrtve bez obreda, i izgleda da nisu dalje obraali panju na njih; nisu znali ak ni za praznoverice, ako moemo da verujemo inae nepouzdanim putnicima. Patuljci u Kamerunu su priznavali samo zla boanstva i nisu inili nita da ih umilostive, jer su smatralida je beskorisno pokuavati tako neto. Na Cejlonu, pleme Vedahni je ilo dalje od doputanja mogunosti da postoje bogovi i besmrtne due, ali nisu davali nikakve molitve ili rtve. Kada bi ih pitali za Boga, odgovarali su zbunjeno kao moderni filozofi: "Da li je on na steni? Na mravinjaku ? Na drvetu? Ja nikada nisam video boga !" Severnoameriki Indijanci su imali predstavu o bogu, ali ga nisu potovali; poput Epikura smatrali su da je on suvie daleko da bi bio zainteresovan za njihove probleme. Neki Indijanac iz plemena Abipon odbacio je metafiziko pitanje na potpuno konfucijanski nain: "Nai dedovi i nai pradedovi bili su naviknuti da posmatraju zemlju samu, i brinuli se jedino da vide da li e polje dati dovoljno trave i vode za njihove konje. Nikada nisu sebe muili pitanjem ta se deava na nebu i ko je stvorio zvezde i konjima upravlja."Kada su Eskime

37

pitali ko je stvorio nebo i zemlju oni su uvek odgovarali :"Mi ne znamo." Jednog Zulua su pitali :"Kada vidi sunce kako se raa i zalazi, i kako drvee raste, da li zna ko ih je stvorio i ko njima upravlja?" On je odgovarao prosto : "Ne, mi ih vidimo, ali ne moemo da kaemo kako su se pojavili; pretpostavljamo da su se pojavili sami od sebe." Takvi su sluajevi izuzetak, i staro verovanje da je religija univerzalna pojava u sutini je tano. Za filozofa ona je jedno od istaknutih injenica istorije i psihologije; on se nezadovoljava time da zna da sve religije sadre dosta besmislica, ve je vie fasciniran problemom starosti i istrajnosti vere. Koji su izvori te neunitive pobonosti oveanstva ? i) Izvori religije Strah - udo - Snovi - Dua Animizam Strah je, kako ree Lukrecije, bio prva majka bogova. Strah, i to pre svega, strah od smrti. Primitivni ivot je bio pritisnut hiljadama opasnosti i retko se zavravao prirodnom smru; mnogo pre nego to je starost mogla da doe, nasilje ili neka nepoznata bolest odnosili su veliku veinu ljudi. Otuda primitivni ovek nije verovao da je smrt uopte prirodna; on ju je pripisivao delovanju natprirodnih sila. U mitologiji domorodaca Nove Britanije smrt je ljudima dolazila grekom bogova. Dobri bog Kambinana je rekao svom ludom bratu Korvouvi, "Sii meu ljude i kai im da zbace svoju kou; tako e izbei smrt. A zmijama reci da zbog toga moraju uginuti." Korvuova je pomeao poruke; zmijama je doneo tajnu besmrtnosti, a ljudima zlu kob smrti. Mnoga plemena su mislila da smrt nastaje zbog smeuravanja koe i da bi ovek bio besmrtan samo kad bi mogao da menja kou.Strah od smrti, uenje nad uzrocima sluajnih dogaaja ili nerazumljivih deavanja, nada u boansku pomo i zahvalnost za dobru sreu, potpomogli su stvaranju religoznog verovanja. udo i misterija naroito su prianjali uz seks i snove, i tajanstveni uticaj nebeskih tela na zemlju i oveka. Primitivni ovek se udio i divio utvarama koje je video u snu i bio zapanjen od straha kada bi u snovima ugledao likove onih za koje je znao da su mrtvi. Svoje mrtve je sahranjivao u zemlju da bi spreio njihov povratak; uz le je pokopavao i namirnice i stvari da se pokojnik ne bi vratio i prokleo ga. Ponekad je umrlom ostavljao kuu u koju je smrt dola, dok se on sam selio u drugo utoite. Ponegde je iznosio telo iz kue, ne kroz vrata, ve kroz rupu u zidu i izbuio je brzo tri puta oko prebivalita, tako da duh zaboravi ulaz i nikada ne pohodi tu kuu.Takva iskustva su uverila primitivnog oveka da svaki ivi stvor ima duu, ili tajni ivot u sebi, koji moe da se odvoji od tela u bolesti, snu ili smrti. "Neka niko ne budi oveka naglo," kae jedna od Upaniada drevne Indije, "jer je to stvar koja se teko lei ako dua ne nae put nazad k njemu." Ne samo ovek, ve i sva stvorenja su imala duu; spoljni svet nije bio tako neosetljiv ili mrtav, on je bio intenzivno iv. ako bi to tako bilo, razmiljalo se u primitivnoj filozofiji, priroda bi bila puna neobjanjivih pojava, kao to je kretanje sunca, ili smrtonosni udar groma, ili utanje drvea. Lini nain zamiljanja objekata i dogaaja prethodio je bezlinom ili apstraktnom; religija je prethodila filozofiji. Takav animizam jeste poezija religije i religija poezije. U najprostijem vidu moemo je uoiti u zauenim oima psa koji promatra listi koji leluja pred njim na vetru, i moda veruje da neki duh iznutra pokree taj listi; a isto oseanje u najviem obliku nalazimo u pesnikom jeziku. Za primitivni um - i za pesnika u svim vremenima - planine, reke, stene, drvee, zvezde, sunce, mesec i nebo jesu sakramentalne svete stvari, zato to su one spoljni i vidljivi znaci

38

unutranjih i nevidljivih dua. Za drevne Grke, nebo je bilo bog Uran, mesec boginja Selena, zemlja Gea, more je bilo Posejdon, a u umi je svugde bio Pan. Za stare Germane prauma je bila nastanjena umskim duhovima, vilenjacima, vukodlacima, xinovima, patuljcima i vilama; ova umska stvorenja oivljavaju u Vagnerovoj muzici i Ibzenovim poetskim dramama. Neki priprosti irski seljaci jo uvek veruju u vile, i ako te vile ne upotrebi u svom delu, nijedan pesnik ili dramski pisac ne moe da pripada irskom knjievnom preporodu. U tom animizmuima i mudrosti i lepote; dobro je i okrepljujue tretirati sve stvari kao da su ive. Osetljivom duhu obraa se najoseajniji od savremenih pisaca:-Priroda poinje da se prikazuje kao ogromna masa zasebnih ivih bia, od kojih su neka vidljiva, neka nevidljiva, ali sva poseduju duhovnu supstancu, sva poseduju materiju, kod svih se meaju duh i materija u elementarnoj misteriji postojanja...Svet je pun bogova! Sa svake planete i iz svakog kamena iri se duh koji nas uznemirava oseajem mnogobrojnosti boanskih sila, jakih i slabih, velikih i malih, koje se kreu izmeu neba i zemlje za svojim tajnovitim namerama. ii) Religijski objekti Sunce - Zvezde - Zemlja - Seks - ivotinje - Totemizam -Prelazak na bogove sa ljudskim likom - Oboavanje duhova -Oboavanje predaka Poto sva stvari imaju duu, ili u sebi sadre skrivene bogove, objekti religioznog oboavanja su bezbrojni. Ti objekti se dele na est grupa: nebeski, zemaljski, seksualni, ivotinjski, ljudski i boanski. Mi naravno nikada neemo znati koji od objekata naeg univerzuma je bio prvi oboavan. "Jedan" od prvih bio je verovatno mesec. Upravo kao to na sopstveni folklor govori o ""oveku" na mesecu," tako je u primitivnoj legendi mesec zamiljan kao odvaan mukarac koji je kod ena izazivao menstruaciju tako to ih je zavodio. On je kod ena bio omiljen bog i one su ga oboavale kao svog boanskog zatitnika. To bledo nebesko telo je takoe bilo merilo vremena; verovalo se da vlada vremenskim prilikama i da stvara i kiu i sneg; ak su se i abe njemu molile za kiu.Ne zna se kada je u primitivnoj religiji sunce zamenilo mesec kao gospodar neba. Moda je to bilo u doba kada je zemljoradnja zamenila lov, a kretanje sunca odreivalo sezone setve i etve, i kada je njegova toplota bila shvaena kao glavni uzrok dareljivosti zemlje. Onda je zemlja postala boginja koju topli zraci ine plodnom, i ljudi su oboavali to veliko sjajno nebesko telo kao oca svih ivih stvorenja. Od ovog jednostavnog poetka oboavanja sunca prelo se u paganske vere davnih vremena, a mnogi bogovi su kasnije bili samo personifikacije sunca. Anaksagoru su ueni Grci kaznili progonstvom zato to se usudio da pretpostavi da sunce nije bog, ve samo uarena kugla, velika otprilike kao Peloponez. U Srednjem veku se zadrao ostatak oboavanja sunca u oreolu naslikanom oko glava svetaca, a u nae doba, japanskog cara veina njegovih podanika smatra inkarnacijom boga sunca. Jedva da postoji tako stara praznoverica, ali se i danas, kao veoma snana, moe ponegde nai. Civilizacija je neizvestan trud i luksuz manjine; osnovne mase oveanstva jedva da se menjaju od milenijuma do milenijuma.Poput sunca i meseca, svaka zvezda je ili sadrala boga u sebi ili sama bila bog, i kretala se po zapovesti duha koji je u njoj obitavao. U hrianstvu ti duhovi su postali aneli-vodii, voe zvezda, da se tako izrazimo; a Keplernije bio u to previe upuen da bi verovao u njih. Samo nebo bilo je veliki bog predano oboavan kao onaj koji daje i obuzdava kiu. Kod mnogih primitivnih

39

naroda re za boga znaila je nebo; kod naroda Lubari i Dinkas znaila je kia. Kod Mongola vrhovni bog je bio /Tengri/ - nebo; u Kini je tobio /Ti/ - nebo; u vedskoj Indiji to je bio /Dyaus pitar/ -"otac neba"; kod Grka to je bio /Zeus/ - nebo, "onaj to izaziva oblake"; kod Persijanaca to je bio /Ahura/ - "azurno nebo"; a i danas, mnogi ljudi jo uvek trae zatitu od"neba". Sredinje mesto u veini primitivnih mitologija je plodnotvorno spajanje zemlje i neba.Jer, zemlja je takoe bila bog, i neko boanstvo je vodilo svaki njen aspekt. Drvo je imalo duu ba kao i ovek; posei drvo smatralo se istim ubistvom; severno-ameriki Indijanci su ponekad pripisivali svoj poraz i propast injenici da su belci oborili drvee iji su duhovi titili crvenokoce. Na Molukim ostrvima procvetalo drvee se tretiralo kao da je u drugom stanju, to jest bremenito; nije bila dozvoljena nikakva buka, vatra ili neko drugo uznemiravanje koje bi remetilo mir drvea; inae, moglo se desiti da ispuste svoj plod pre vremena ba kao i prestraena ena. U Ambojni, nikakvi preglasni zvuci nisu bili doputeni u blizini pirina u cvetu da ne bi zakrljao i pretvorio se u slamu. Stari Gali su oboavali drvee u odreenim svetim umama; a druidski svetenici su potovali kao svetu onu imelu na hrastu koja jo uvek podsea na neki ugodan ritual. Oboavanje drvea, izvora, reka i planina spada u najstariju religiju u Aziji kojoj se moe ui utrag. Mnoge planine su predstavljale sveta mesta, obitavalita bogova koji alju gromove i munje. Zemljotresi su bili sleganje ramenima srditih, razbesnelih boanstava: Fixijanci su pripisivali takve potrese tome to se bog zemlje prevre u snu; a Samoanci su, kada je zemlja podrhtavala, glodali zemlju i molili se bogu Mafuie da prestane da ne bi raskomadao planetu. Skoro sve na zemlji je bilo Velika Majka; na jezik, koji esto predstavlja talog primitivnih ili nesvesnih verovanja, do danas sugerie srodnost izmeu materije i majke (ili matere). Itar i Kibela, Demetra i Ceres, Afrodita i Venera i Freja srazmerno su kasni oblici antikih boginja zemlje, ija je plodnost inila polja dareljivim; njihovo roenje i venanje, smrt i trijumfalno vaskrsenje zamiljani su kao simboli ili uzroci klijanja, truljenja i prolenog obnavljanja sve vegetacije. Ova boanstva po svom rodu otkrivaju primitivnu asocijaciju zemljoradnje sa enom. Kada je zemljoradnja postala dominantan nain ljudskog ivota, boginje vegetacije su bile vrhovne vladarke. Veina ranih boanstava bila su enskog pola; njih su potisnula muka boanstva, to je po svoj prilici bio nebeski odraz pobednike patrijarhalne porodice. Upravo kao to duboka poezija primitivnog uma vidi prikrivenu boanstvenost u razviu drveta, tako on u zaeu ili roenju deteta vidi natprirodno dejstvo. "Divljak" ne zna nita o jajacetu i mukom semenu; on jedino vidi spoljne strukture koje su tu ukljuene i njih proglaava bogovima; one takoe u sebi imaju duhove i moraju se oboavati jer, zar nisu od svega najudesnije te misteriozno kreativne sile? U njima, ak i vie nego u zemljitu, pojavljuje se udo plodnosti i razvia; otuda, one mora da su najneposrednija otelotvorenja boanske moi. Skoro svi drevni narodi su oboavali seks u nekom obliku i ritualu, a najpotpunije su svoje oboavanje izrazili narodi na najviem stupnju, a ne oni na najniem; naii emo na takvo oboavanje u Egiptu i Indiji, Vaviloniji i Asiriji, Grkoj i Rimu. Na seksualni karakter i funkcije primitivnih boanstava gledalo se sa visokim potovanjem, ne kroz nekakvu opscenost duha, ve kroz elju za plodnou ena i zemlje. Neke ivotinje, kao bik i zmija, bile su oboavane oito zato to u visokom stepenu poseduju ili simbolizuju boansku mo reprodukcije. Zmija u prii o Edenskom vrtu je bez sumnje faliki simbol, kojim se seks predstavlja kao izvor zla, te nagovetava seksualno buenje kao poetak spoznaje dobra i zla, a moda navodi na odreenu poslovinu vezu izmeu mentalne nevinosti i blaenstva. Skoro da u prirodi i ne postoji ivotinja, od egipatskog skarabeja do indijskog slona, koja

40

nije negde potovana kao boanstvo. Oxibva Indijanci su ime /totema/ dali svojoj posebnoj svetoj ivotinji, klanu koji ju je oboavao, i svakom pripadniku klana; i, ova nejasna re je upala u antropologiju kao "totemizam", maglovito oznaavajui svako oboavanje nekog konkretnog objekta - obino ivotinje ili biljke - kao naroito svetog za jednu grupu. Razni oblici totemizma naeni su razbacani po oito nepovezanim regionima zemljine kugle, od indijanskih plemena Severne Amerike do domorodaca Afrike, indijskih dravida i australijskih plemena. Totem je kao religiozni objekat potpomogao ujedinjavanje plemena, iji su lanovi smatrali da su sa njim povezani ili da su njegovi potomci; Irokezi su, na neki poludarvinovski nain, verovali da su potekli iz praiskonskog parenja ena sa medvedima, vukovima i jelenima. Totem je, kao objekat ili kao simbol, postao koristan znak odnosa i razlikovanja za primitivne narode, a u toku sekularizacije, preao u maskotu ili amblem, kao lav ili orao za neke nacije, los za kaluerske redove, i one glupe ivotinje koje se koriste za predstavljanje slonovske nepokretnosti i tvrdoglave samovolje naih politikih stranaka. U simobolizmu ranog hrianstva, golub, riba i jagnje bili su ostaci oboavanja totema; ak je i priprosto prase bilo nekada totem preistorijskih Jevreja. U veini sluajeva, totemska ivotinja je bila tabu - t.j. zabranjena i nije se smela dotai; pod odreenim okolnostima mogla se jesti, to je bio samo religiozni in i dostizalo do obreda jedenja bogova.$18$ Strah je verovatno bio izvor totemizma, kao i mnogih kultova; ljudi su se molili ivotinjama zato to su ivotinje bile mone i morali su da ih umire. Kako je lov oistio umu od zveri i omoguio relativnu bezbednost zemljoradnikog ivota, oboavanje ivotinja je opalo, mada nikada nije sasvim nestalo; a svirepost prvih bogova je verovatno bila preneta sa ivotinja- boanstava koje se oni zamenili. Taj prelaz se moe uoiti uonim poznatim priama o preobraajima, ili promenama oblika, koje se nalaze kod epskih pesnika na svim jezicima i koje govore o tome kako su bogovi bili ili postali ivotinje. Kasnije su ih ivotinjske osobine uporno pratile, kako bi vonj tale mogao lojalno da sledi neki seoski Kazanova; ak i usloenom duhu Homera, /glaucopis Athene/ (bistrooka Atena) imala je oi sove, a /Here boopis/ (volooka Hera) oi krave. Egipatski i vavilonski bogovi ili nemani sa likom ljudskog bia i telom ivotinje otkrivaju istu tranziciju i odaju istu stvar- da su mnogi bogovi ljudskog lika nekada bili ivotinje -boanstva. Meutim, izgleda da su ljudski bogovi u poetku bili samoidealizovani umrli ljudi. Pojava pokojnika u snovima bila je dovoljna da se uspostavi oboavanje mrtvih, jer je oboavanje, ako ne dete, ono barem brat straha. Bilo je naroito verovatno da e ljudi, koji su za ivota bili moni i otuda ulivali strah, biti oboavani posle svoje smrti. Kod nekolikih primitivnih naroda re za boga zapravo je znaila "mrtavovek"; ak i danas engleska re /spirit/ (duh) i nemaka re /Geist/ (dua) znae i duh (utvara, avet) i dua. Grci su prizivali svoje mrtve tano onako kako su hriani prizivali svece. Tako je snano bilo verovanje nastalo najpre u snovima - u nastavljeni ivot umrlih, da su im primitivni ljudi ponekad slali poruke na najbukvalniji nain; u jednom plemenu je poglavica, da bi poslao takvo pismo, izdeklamovao poruku robu i zatim mu odrubio glavu to je trebalo da bude nain specijalne isporuke; ako bi neto zaboravio, poglavica bi poslao drugog roba odseene glave kao /post scriptum/. Postepeno se kult duha pretvorio u oboavanje predaka. Svi pokojnici su ulivali strah i trebalo ih je odobrovoljiti da nebi prokleli i pokvarili ivote ivih. Oboavanje predaka je bilo tako dobro prilagoeno promociji drutvene vlasti i kontinuiteta, konzervativizma i poretka, da se ubrzo rairilona sve regione sveta. Cvetalo je u Egiptu, Grkoj i Rimu, a sa puno snage i danas opstaje u Kini i Japanu; kod mnogih naroda se ne oboava bog, ve preci.$19$ Ta institucija je sa velikom snagom drala

41

porodicu na okupu, uprkos otporu narednih generacija i obezbedila nevidljivu strukturu mnogim ranim drutvima. I, ba kao to je prinuda prerasla u savest, tako je strah prerastao u ljubav; obred oboavanja predaka, verovatno potekao iz straha, kasnije je pobudio oseaj strahopotovanja, i konano se razvio u pobonost i posveenost. Bogovi su esto poinjali kao nemani, a zavravali kao ljubazni oevi; idol prelazi u ideal poto rastua sigurnost, miroljubivost i moralni oseaj oboavalaca umiruju i preobraavaju crte njihovih nekada surovih boanstava. Spori napredak civilizacije se odraava u toj okasneloj ljubaznosti bogova.Ideja o ljudskom bogu je bila poslednji korak u dugotrajnom razvoju; ona se kroz mnoge faze sporo izdvajala iz koncepcije o mnotvu duhova i utvara koji okruuju sve, i u svemu prebivaju. Izgleda da su ljudi sa straha i oboavanja nejasnih i bezoblinih duhova preli na oboavanje nebeskih, vegetacijskih i seksualnih sila, zatim na potovanje ivotinja i oboavanje predaka.Predstava o Bogu kao Ocu verovatno je proizila iz oboavanja predaka; prvobitno je znaila da su ljudi fiziki stvoreni od bogova U primitivnoj teologiji ne postoji otra ili generika distinkcija izmeu bogova i ljudi; za raneGrke, na primer, njihovi bogovi su bili preci, a njihovi preci su bili bogovi. Dalji razvoj se odigrao onda kada su iz te zbrkane gomile predaka, za jasniju identifikaciju izdvojeni odreeni mukarci i ene koji su bili posebno ugledni i istaknuti; tako su vei kraljevi postali bogovi, ponekad ak i pre nego to su umrli. Meutim, sa ovim dogaajem stiemo u istorijske civilizacije. iii) Religijske metode Magija - Rituali plodnosti - Svetkovine razuzdanosti - Mitovi ovaskrslim bogovima - Magija i praznoverje - Magija i nauka Svetenici Poto je primitivni ovek izmislio svet duhova, ija mu priroda i namera nisu bile poznate, on je nastojao da ih odobrovolji i pridobije u svoju korist. Zbog toga je animizmu, koji je sutina primitivne religije, bila dodata magija, koja je sr primitivnog rituala. Polineani su priznavali pravo mnotvo magijskih sila, koje su nazivali /mana/; po njihovom miljenju, vraevi su samo koristili ove beskrajne zalihe udesne moi. Metode pomou kojih su duhovi, a kasnije bogovi, bili navoeni za potrebe ljudi, bile su u veini sluajeva "dobronamerna magija" - boanstvima je sugerisano eljeno delo time to su ljudi delimino ili potpuno podraavali izvoenje tog dela. Da bi nagovorili kiu da pada, primitivni vraevi su sipali vodu na tlo, najee sa drveta. Kafiri koje je ugroavala sua molili su misionara da odu na njivu sa otvorenim kiobranom. Na Sumatri je jalova ena pravila figuru deteta i dralaje u krilu nadajui se da e tako zatrudneti. Na arhipelagu Babar, budua majka bi izradila lutku od crvenog pamuka, pretvarala se da je doji i ponavljalu tu maginu proceduru; zatim bi rairila glas po selu da je trudna, pa su prijateljice dolazile da joj estitaju; samo je vrlo tvrdokorna realnost mogla da odbije da se povede za ovom matom. Kod Dajaka naBorneu, da bi olakao poroajne bolove neke ene, vra bi sam prolazio kroz greve poroaja, ime je fetus nagovaran da izae; ponekad bi vra polako kotrljao kamen niz svoj trbuh i isputao ga na zemlju, u nadi da e za tim primerom poi dete koje se opire izlasku. U Srednjem veku, ini su bile bacane na neprijatelja tako to su iode zabadane u njegov votani kip; peruanski Indijanci su spaljivali lutku oveka i to nazivali spaljivanjem due. ak ni moderna svetina nije iznad takve primitivne magije.Ove metode sugerisanja pomou primera bile su naroito

42

primenjivane na oploavanje zemljita. Zulu vra je prio genitalije mukarca koji je umro u punoj snazi, mleo smeu uprah i posipao je po poljima. Neki narodi su birali kralja ili kraljicu meseca maja, ili duhovskog (na sv.Trojicu) mladoenju i nevestu, pa ih javno venavali, tako da bi zemlja obratila panju i dalje davala plodove. U nekim krajevima, ritual je ukljuivao javno vrenje branih dunosti, tako da Priroda, mada ona moda nije nita do beivotan grumen zemlje, ne bi imala nikakvo opravdanje za neshvatanje svoje dunosti. Na Javi su seljaci sa svojim enama imali polne odnose usred pirinanih polja da bi osigurali njihovu plodnost. Jer, primitivni ljudi nisu imali pojma da gajenje bilja ima veze sa azotom; oito ne znajui nita o razmnoavanju biljaka, o tome su razmiljali u onom istom smislu u kom su tumaili plodnost ene; sami nai moderni izrazi podseaju na njihovo poetino verovanje.Svetkovine promiskuiteta, koje su skoro uvek padale u vreme setve, sluile su delimino kao moratorijum na moral (podseajui na relativnu slobodu odnosa meu polovima u davnim vremenima), delimino kao nain da se oplode ene sterilnih mueva, a delimino kao ceremonija nagovaranja zemlje u prolee da napusti svoje zimsku uzdranost, prihvati ponueno seme i pripremi se da podari obilnu koliinu hrane. Takve svetkovine se javljaju kod velikog broja primitivnih naroda, ali naroito kod kongoanskih Kamerunaca, Kafira, Hotentota i Bantu crnaca. "Njihove etvene svetkovine," kae o Bantu plemenima veleasni H.Rouli, "po karakteru su srodne bahanalijama...Nemogue je prisustvovati im bez oseanja stida...Ne samo to je puna seksualna sloboda tek krtenima doputena, a u veini sluajeva odista nametnuta, ve se i svaki gost na svetkovini podstie na preputanje razuzdanosti. Prostituciji se slobodno gleda kroz prste, a na preljubu sredina ni u kom smislu ne gleda sa gnuanjem. Nijednom mukarcu nije dozvoljeno da ima odnos sa svojom enom." Sline svetkovine se javljaju u istorijskim civilizacijama: bahanalije u Grkoj, Saturnalije u Rimu, praznik luda u srednjovekovnoj Francuskoj, majski praznici u Engleskoj i karneval ili poklade u nae doba.Tu i tamo, kao kod Ponija i Indijanaca u Gvajakilu, svetkovine plodnosti poprimale su manje atraktivan oblik. ovek je ili kasnije, u pitomija vremena, ivotinja - bio rtvovan zemlji u vreme setve, da bi se ona njegovom krvlju uinila plodnom. Dolazak etve je tumaen kao uskrsnue umrlog oveka; rtvi je, pre i posle smrti, odavana poast kao boanstvu; a iz tog izvora je, u bezbrojnim verzijama, proistekao mit o bogu koji umire za svoj narod, pa se zatim trijumfalno vraa u ivot. Poezija je isplela magiju i preobrazila je u teologiju. Mitovi o suncu su se skladno meali sa ritualima plodnosti, a legenda o bogu koji umire i ponovo se raa poelaje da se primenjuje ne samo na zimsko umiranje i proleno oivljavanje zemlje, ve i na jesenju i prolenu ravnodnevicu, kao i na nestajanje i raanje dana. Jer, dolazak noi je bio samo deo ove tragine drame; svakodnevno se bog-sunce raao i umirao; svaki suton je bio raspee, a svako svitanje vaskrsenje.Izgleda da se u skoro svakom narodu, u jednom ili drugom razdoblju, slavila ljudska rtva, za ta ovde od mnogih varijanti imamo samo jedan primer. Na ostrvu Karolina u Meksikom zalivu, naena je velika uplja metalna statua starog meksikog boanstva u kojoj jo uvek lee ostaci ljudi koji su spaljeni kao rtveni darovi bogu. Svako zna za Moloha kome su Feniani, Kartaginjani i povremeno drugi Semiti podnosili ljudske rtve. U nae doba, taj obiaj je primenjivan u Rodeziji. Verovatno je bio povezan sa kanibalizmom; ljudi su mislili da bogovi imaju ukus slian njihovom. Kako se religiozna verovanja menjaju sporije nego druga verovanja, a rituali se menjaju sporije od verovanja, ovaj boanski kanibalizam se zadrao i posle nestanka ljudskog kanibalizma. Meutim, moral je, razvijajui se, izmenio ak i religiozne obrede; bogovi su podraavali sve veu blagost

43

njihovih oboavalaca, te su bili spremni da prihvate ivotinjsko umesto ljudskog mesa; kouta je zauzela mesto Ifigenije, a ovan je zamenio Avramovog sina. Vremenom su bogovi prestali da uzimaju ak i ivotinje; svetenici su voleli ukusnu hranu, pa su sami jeli sve jestive delove rtvovane ivotinje, a na oltar prinosili samo iznutrice i kosti. Poto je verovao da stie moi svakog stvorenja koje pojede, primitivni ovek je prirodno doao na ideju da jede bogove. U mnogim sluajevima je jeo meso i pio krv ljudskog boga koga je prethodno obogotvorio i utovio radi rtvovanja. Kada je, zahvaljujui poveanom kontinuitetu snabdevanja hranom, postao humnaniji, on je zamenjivao rtvu figurama i zadovoljavao se da njih jede. U drevnom Meksiku, jedna figura boga je bila napravljena od penice, semenki i povra, a zatim umeena sa krvlju deaka rtvovanih za tu svrhu, a onda pojedena u okviru religioznog rituala jedenja bogova. Na sline obrede se nailazilo kod mnogih primitivnih plemena. Obino se od uesnika zahtevalo da poste pre jedenja posveene figure; a svetenik je figuru pretvarao u boga snagom maginih formula.Magija poinje u praznoverju, a zavrava u nauci. Neka neobuzdanost udnih verovanja proizila je iz animizma i rezultirala mnogim neobinim formulama i ritualima. Pripadnici plemena Kuki su u ratu sebe hrabrili da e ih svi neprijatelji koje su oni ubili sluiti kao robovi u zagrobnom ivotu. S druge strane, kada bi Bantu crnac ubio svog neprijatelja on bi obrijao sebi glavu i namazao se kozijim izmetom da bi spreio duh poginulog da se vrati i uznemirava ga. Skoro svi primitivni narodi su verovali u delotvornost kletvi i razorno dejstvo "urokljivog oka." Australijski domoroci su bili sigurni da kletva monog vraa moe da ubije na stotinu milja udaljenosti. Verovanje u ini poelo je rano u ljudskoj istoriji i nikada nije sasvim nestalo. Fetiizam$20$ je - oboavanje idola ili drugih objekata koji toboe imaju maginu mo - jo stariji i jo neunitiviji. Poto su mnoge amajlije ograniene na posebnu mo, neki narodi ih imaju u ogromnom broju, tako da mogu da budu spremni za bilo kakvu nevolju. Relikvije su kasniji i savremeni primer fetia koji poseduje magine moi; polovina stanovnika Evrope nosi neki privezak ili amajliju koja im daje natprirodnu zatitu ili pomo. Na svakom koraku, istorija civilizacije nas ui kako je krhka i tanka struktura civilizacije, i kako nesigurno lebdi na vrhu nikada ugaenog vulkana oslabljenog i potisnutog varvarizma, praznoverja i neznanja. Moderno doba je samo kapa stavljena na Srednji vek koji uvek ostaje.Filozof utivo prihvata ovu ljudsku potrebu za natprirodnom pomoi i udobnou, i tei se uoavanjem da kao to animizam stvara poeziju, tako magija zainje dramu i nauku. Frejzer je pokazao, sa preterivanjem prirodnim za inovatora, da slava nauke ima svoje korene u apsurdnostima magije. Jer, poto bi se esto izjalovila, magija je vrau koristila da otkriva prirodne radnje kojima bi mogao da pomogne natprirodnim silama da proizvedu eljeni dogaaj. Polako su prirodna sredstva postala preovlaujua, ak iako je maioniar, da bi ouvao svoj poloaj kod ljudi, sakrio ova prirodna sredstva to je bolje mogao i poklonio poverenje natprirodnoj magiji - umnogome onako kako dananji ljudi prirodna izleenja esto pripisuju maginim receptima i pilulama. Na ovaj nain magija je na svet donela lekara, hemiara, metalurga i astronoma. Meutim, neto neposrednije, magija je stvorila svetenika. Kako su postajali brojniji i sloeniji, religiozni obredi su postepeno prevazilazili znanje i sposobnost obinog oveka, pa je tako stvorena posebna klasa koja je najvei deo svog vremena posveivala religijskim funkcijama i ceremonijama. Kao i vra, svetenik je kroz trans, nadahnue ili ezoterinu molitvu imao pristup volji bogova i mogao je da promeni tu volju u korist ljudi. Poto su takvo znanje i vetina primitivnom oveku izgledali najdragoceniji od svega, a verovalo se da natprirodne sile utiu na ovekovu sudbinu na svakom koraku, mo

44

svetenstva je postala velika kao mo drave; od davnina pa do danas, svetenik se nadmetao i smenjivao sa ratnikom u vladanju nad ljudima i njihovom disciplinovanju. Neka nam Egipat, Judeja i srednjovekovna Evropa budu dovoljne kao primeri.Svetenik nije stvorio religiju, on ju je samo koristio, kao to dravnik koristi porive i obiaje ljudskog roda; religija ne proistie iz svetenike invencije ili smicalica, ve iz postojanosti uenja, straha, nesigurnosti, nadanja i usamljenosti ljudi. Svetenik je inio zlo toleriui praznoverje i monopoliui odreene oblike znanja; ali on je ograniavao i esto odbacivao praznoverje, davao ljudima osnove obrazovanja, delovao kao osoba od poverenja i posrednik u prenoenju sve veeg kulturnog naslea ljudskog roda, pruao utehu slabima u njihovoj neizbenoj eksploatisanosti od jakih, i postao inilac preko kojeg je religija odgajala umetnost i uz pomo natprirodnog podupirao nesigurnu graevinu ljudske moralnosti. Da nije postojao, ljudi bi ga izmislili.

iv) Moralna funkcija religije Religija i vlast - Tabu - Seksualni tabui - Zaostajanjereligije Sekularizacija Religija podupire moral uglavnom na dva naina - pomou mita i tabua. Mit stvara veru u natprirodno kroz koju boanska odobrenja mogu biti data oblicima ponaanja koji su drutveno (ili religiozno) poeljni; nebeske nade i strahovi podstiu pojedinca da tolerie ogranienja koja mu nameu njegovi gospodari i njegova grupa. ovek nije prirodno pokoran, blag ili edan; a uz onu prastaru prinudu koja na kraju generie savest, nita tako tiho i trajno ne vodi ka ovim neveselim vrlinama kao strah od bogova. Institucije svojine i braka u izvesnoj meri poivaju na religioznim sankcijama i pokazuju tendenciju gubljenja snage u vremenima sumnje i neverice. Sama vlast, najneprirodniji i najpotrebniji drutveni mehanizam, obino je traila pomo pobonosti i svetenstva, kako su pametni jeretici kao Napoleon i Musolini brzo otkrili; zbog toga "naklonost prema teokratiji prati skoro svaki ustav." Mo primitivnog poglavice se poveava uz pomo magije i vraxbina; pa ak i naa vlada stie oreol svetosti redovnim godinjim slavljenjem hodoasnikog Boga .Polineani su namenili re svetosti redovnim godinjim slavljenjem hodoasnikog Boga .Polineani su namenili re /tabu/ zabranama koje sankcionie religija. U razvijenijim primitivnim drutvima tabu je zauzeo mesto onoga to je u uslovima civilizacije postao zakon. Oblici tabua su obino bili negativni: odreeni inovi i objekti su proglaeni "svetim" ili pak "neistim"; a te dve rei su ustvari nosile jedno upozorenje : "nedodirljivo". Tako je i krinja zavetna (Koveg Jahvinog saveza) bila tabu, pa se pria da je Uzah na mestu ostao mrtav kada ju je dotakao u nameri daje sauva da ne padne. Diodor nas uverava da su Egipani radije jeli jedni druge u vreme gladi nego to bi prekrili tabu jedenja plemenske totemske ivotinje. Kod veine primitivnih drutava bezbroj stvari su bile tabu; neke rei i imena nisu uopte smele da se izgovore, a odreeni dani i sezone su bile tabu na taj nain to je tada bio zabranjen rad. Sve znanje i neto neznanja primitivnih ljudi o hrani bilo je izraeno tabuima u ishrani; a higijenu je vie usaivala religija nego nauka ili svetovna

45

medicina.Omiljeni objekat primitivnog tabua je bila ena. Na hiljade praznoverica su je svaki as inile nedodirljivom, opasnom i"neistom". Oni koji su oblikovali svetske mitove bili su neuspeni muevi, jer su se oni sloili da je ena koren sveg zla; ovo gledite je bilo svetinja ne samo za hebrejsku i hriansku tradiciju, ve i za stotine paganskih mitologija. Najstroiji primitivni tabui su se odnosili na enu koja ima menstruaciju; svaki ovek ili stvor koji bi je dotakao u tom periodu gubio je vrlinu korisnosti. U plemenu Makuzi uBritanskoj Gijani zabranjivali su enama da se kupaju dok imaju menstruaciju da ne bi zatrovale vodu; zabranjivali su im i da idu u umu u tim periodima da ih ne bi ujele zanesene zmije. ak je i poroaj smatran neistim, pa je posle njega majka morala da se proisti munim religioznim obredima. Seksualni odnosi su kod veine primitivnih naroda bili tabu ne samo tokom menstrualnog perioda, ve i u vreme kad je ena bila trudna ili za vreme dojenja. Verovatno su ove zabrane potekle od samih ena, iz njihovog vlastitog zdravog razuma i radi zatite i olakice; ali, poetak se lako zaboravlja, pa je ubrzo ena samu sebe smatrala "neistom." Na kraju je prihvatila mukarevo gledite i oseala stid u toku menstruacije, pa ak i za vreme trudnoe. Iz takvih tabua, kao deliminog izvora, javila se ednost, oseanje greha, stav o seksu kao neem neistom, asketizam, sveteniki celibat, i pokornost ene.Religija nije osnova morala, ve njegova potpora; zamislivo je da bi moral mogao da postoji bez religije i ne retko je napredovao uprkos njenoj ravnodunosti ili njenom tvrdoglavom otporu. U najranijim drutvima, kao i u nekim kasnijim, moral se povremeno javlja kao sasvim nezavisan u odnosu na religiju; religija se onda ne interesuje za etiku ponaanja, ve za magiju, obred i rtvu, a dobar ovek se definie na osnovu obreda koje je pokorno obavio i odano finansirao. Po pravilu, religija ne sankcionie nikakvo apsolutno dobro (poto ono i ne postoji), ve one norme ponaanja koje su se utemeljile pomou sile ekonomskih i drutvenih okolnosti; poput zakonodavstva, ona se okree prolosti radi donoenja presuda i podlona je zaostajanju, dok se uslovi menjaju i moral se menja sa njima. Tako su Grci nauili da se gnuaju incesta dok su njihove mitologije jo uvek slavile incestuozne bogove; ropstvo je bilo ukinuto, a pastori su ga jo uvek pravdali neosporivim autoritetom Biblije; a u dananje vreme, Crkva se jo uvek odluno bori za moralni kodeks koji je Industrijska revolucija jasno osudila. Zemaljske sile na kraju prevladaju; moral se polako prilagoava ekonomskim otkriima, a religija se nevoljno prilagoava promenama morala.$21$ Moralna funkcija religije je da sauva utemeljene vrednosti, pre nego da stvara nove.Otuda izvesna napetost izmeu religije i drutva obeleava vie stadijume svake civilizacije. Religija poinje pruanjem magine pomoi izmuenim i zbunjenim ljudima; ona kulminira time to ljudima daje ono jedinstvo morala i verovanja koje je izgleda tako povoljno za dravnitvo i umetnost; ona zavrava u samoubilakoj borbi za izgubljenu stvar prolosti. Jer, kako znanje postepeno raste ili se menja, ono se sukobljava sa mitologijom i teologijom koje se menjaju geolokom sporou. Crkvena kontrola umetnosti i knjievnosti se tada doivljava kao mrski okov ili prepreka, a intelektualna istorija poprima karakter "konflikta izmeu nauke i religije." Institucije koje su u poetku bile u rukama klera, kao zakon i kazna, obrazovanje i moral, brak i razvod, tee da izmaknu crkvenoj kontroli i da postanu svetovni, moda i profani. Intelektualne klase naputaju staru teologiju i - posle izvesnog oklevanja -moralni kodeks koji je s njom povezan; knjievnost i filozofija postaju antiklerikalni. Pokret oslobaanja raste do nabujale glorifikacije razuma i pada u paraliue gubljenje iluzija u svaku dogmu i u svaku ideju. Lieno svoje religiozne potpore, ponaanje se degenerie i pada u epikurejski haos; a sam ivot, odseen od uteiteljske vere, postaje teret kako za samosvesno

46

siromatvo tako i za umorno bogatstvo. Na kraju se javlja tendencija da drutvo i njegova religija propadnu zajedno, poput tela i due, u skladnoj smrti. U meuvremenu, kod ugnjetenih se javlja neki drugi mit, daje novi oblik ljudskoj nadi, novu hrabrost ljudskom trudu, i posle vekova u haosu, stvara jednu drugu civilizaciju.

MENTALNE OSNOVE CIVILIZACIJE 1. Knjievnost Jezik - Njegova ivotinjska podloga - Njegovi ljudski izvori -Njegov razvoj Njegovi rezultati - Obrazovanje - Inicijacija -Pisanje Poezija

U poetku bee re, jer sa njom je ovek postao ovek. Bez tih neobinih zvukova koje nazivamo zajednikim imenicama, misao je bila ograniena na pojedinane objekte ili iskustva koja su se ulima (najee vizuelno) pamtila ili zamiljala; po svoj prilici ona nije mogla da razmilja o klasama koje se razlikuju od pojedinanih stvari, niti o osobinama koje se razlikuju od objekata, niti o objektima razluenim od njihovih osobina. Bez rei kao to su imena klasa (vrsta), moglo bi se misliti na ovog oveka, ili onog oveka, ili nekog treeg oveka; ne bi se moglo razmiljati o oveku, jer oko ne vidi oveka, ve samo ljude, ne vidi klase, ve konkretne stvari. Poetak oveanstva je nastupio kada je neki smeni ovek ili udak, pola ivotinja, pola ovek, uao u peini ili na drvetu, lupajui glavu kako da izmisli prvu zajedniku imenicu, prvi zvuni znak koji bi oznaio "grupu" slinih "objekata": "kuu" koja bi znaila sve kue, "oveka" koji bi oznaavao sve ljude, "svetlost" koja bi oznaavala svaku svetlost koja je ikada sjala na zemlji ili na moru. Od tog trenutka, mentalni razvoj ljudskog roda poao je novim i beskonanim putem. Jer, za misao su rei ono to je alat za rad; proizvod u mnogome zavisi od razvoja alata. Poto se o poecima samo nagaa, a /de fontibus non/ /disputandum/ (O izvorima se ne raspravlja,prim.prev.), mati se ostavlja na volju da zamilja poetke govora. Moda je prvi oblik jezika - koji se moe definisati kao komuniciranje pomou znakova - bio ljubavni zov ivotinje upuen drugoj ivotinji. U tom smislu onda, xungla, uma i prerija vrve od govora. Krici upozorenja ili prestraenosti, majino dozivanje mladunaca, kvocanje i gakanje od zadovoljstva ili kopulacijske ekstaze, simfonija cvrkuta od drveta do drveta, naznaavaju ivahne pripreme koje ivotinjsko carstvo obavlja za uzvieni ljudski govor. Podivljala devojka koju su nali ivu meu ivotinjama u nekoj umi blizu alona u Francuskoj nije umela da govori ve je isputala stravine krike i urlike. Ti ivopisni umski zvuci izgledaju besmisleni naem jednostranom uhu; mi liimo na Rikea, pudlicu filozofa, koja govori o gospodinu Berereu:"Svaki glas koji izustim znai neto; ali, iz usta mog gospodara izlazi toliko besmislica." Vitmen i Krejg su kod golubova otkrili neobinu korelaciju izmeu onoga to oni ine i njihovog gugutanja; Dipon je nauio da razlikuje dvanaest specifinih zvukova koje su koristile kokoi i gugutke, petnaest kod pasa, a dvadesetdva zvuka kod goveda; Garner je ustanovio da ovekoliki majmuni u svom beskonanom brbljanju koriste bar dvadeset razliitih zvukova emu treba dodati i itav repertoar gestikulacije; i od tih skromnih vokabulara nekoliko koraka nas dovodi do fonda od tristo rei koje su dovoljne nekim nepretencioznim ljudima.U prvobitnom prenoenju

47

misli, gest izgleda primaran, a govor sekundaran; a kada govor zataji, gest opet dolazi u prvi plan. Kod severno-amerikih Indijanaca, koji imaju bezbroj dijalekata, brani partneri su esto poticali iz razliitih plemena, pa su se u komuniciranju radije sluili gestikulacijom nego govorom; Luis Morgan je poznavao jedan brani par koji je tri godine koristio nemute znake. Gest je bio tako istaknut u nekim indijanskim jezicima da su Arapahosi poput nekih modernih naroda jedva mogli da razgovaraju u mraku. Moda su prve ljudske rei bile uzvici (interjekcije), izrazi emocija kao kod ivotinja; zatim pokazne rei koje su pratile gestove kojima se pokazivao pravac; i, konano, imitativni zvuci koji su vremenom postali nazivi objekata ili radnji koje su oponaali. ak i posle ko zna koliko milenijuma jezikih promena i razrada, svaki jezik jo uvek sadri stotine imitativnih rei "kukati, mrmljati, kikotati se, zviznuti, fijukati, kokodakati, mumlati," itd.$22$ Pleme Tekuna u starom Brazilu imalo je savrenu re za kijanje: /haitschu/. (5) Iz takvih poetaka su"moda" potekle korenske rei svakog jezika. Renan je sveo sve hebrejske rei na pet stotina korena, a Skit skoro sve rei evropskih jezika na etiri stotine osnova.$23$ Jezici primitivnih naroda nisu nuno primitivni u bilo kom smislu jednostavnosti; mnogi od njih su jednostavni po vokabularu i strukturi, a kao sistem na viem stupnju od kineskog. Meutim, skoro svi primitivni jezici se ograniavaju na ulno i konkretno, a jednako su siromani u pogledu optih ili apstraktnih izraza. Tako su australijski domoroci imali naziv za psei rep, a drugi naziv za kravlji rep, ali ne i za rep uopte. Tasmanci su imali zasebne nazive za crni hrast, beli hrast i crveni hrast, ali ne i opteime za hrast, a kamoli za drvo (stablo). Bez sumnje je mnogo generacija prolo pre nego to se vlastita imenica nala u kategoriji zajednikih imenica. Kod mnogih plemena nema zasebnih rei za apstraktne pojmove kao to su ton, seks, vrsta, prostor, duh, instinkt, razlog, koliina, nada, strah, materija, svest, itd. Takvi apstraktni termini izgleda dase razvijaju u recipronom odnosu uzroka i posledice sa razvitkom misli; oni su postali instrumenti suptilnosti i simboli civilizacije.Budui da su donosile tako mnogo darova, ljudima su rei izgledale kao boja blagodat i sveta stvar; one su postale sadraj maginih formula, a najvie su ulivale potovanje kada su bile besmislene; a one jo uvek opstaju kao posveene u misterioznim obredima u kojima, na primer, Re postaje Telo. One su doprinele ne samo jasnijem miljenju, ve i boljoj organizaciji drutva; vrsto su spojile generacije obezbeujui bolje sredstvo za obrazovanje i prenoenje znanja i umetnosti; stvorile su novi instrument komunikacije pomou kojeg su neka doktrina ili verovanje mogli da pretvore narod u homogeni entitet. One su otvorile nove puteve za prenoenje i promet ideja, i ogromno ubrzale tempo i poveale opseg i sadraj ivota. Da li je ikada, po snazi i slavi, neki pronalazak bio ravan zajednikoj imenici ?Odmah uz irenje misli, najvei od tih darova govora bilo je obrazovanje. Civilizacija je akumulacija, riznica umetnosti i mudrosti, lepog ponaanja i morala, iz koje pojedinac u svom razvoju apsorbuje hranu za mentalni ivot; bez tog periodinog ponovnog obogaivanja naslea ljudskog roda koje vri svako pokolenje, civilizacija bi naglo odumrla. Ona svoj ivot duguje obrazovanju.Obrazovanje je imalo malo sledbenika kod primitivnih naroda; za njih je, kao i za ivotinje, obrazovanje veinom bilo prenoenje vetina i odgoj linosti; ono je bilo svrsishodan odnos uenika prema uitelju na ivotnim putevima. Ovo neposredno i praktino starateljstvo podsticalo je brz razvoj kod primitivnog deteta. U plemenima Omaha, deak od deset godina je ve nauio skoro sve vetine svoga oca i bio spremanza ivot; kod Aleuta desetogodinji deak je esto zasnivao svoje prebivalite, a ponekad uzimao i enu; u Nigeriji, deca od est ili osam godina naputaju roditeljsku kuu, grade kolibu i lovom i ribolovom obezbeuju sebi

48

hranu za ivot. Obino se ovaj proces obrazovanja zavravao sa poetkom seksualnog ivota; prerana zrelost bila je praena ranom stagnacijom. Deak je pod takvim uslovima bio odrastao ve u dvanaestoj, a star u dvadesetpetoj godini. To ne znai da je "divljak" imao um deteta; to samo znai da nije imao ni potrebe ni prilike modernog deteta; on nije uivao u onoj dugoj i zatienoj adolescenciji koja omoguava jedno skoro potpuno prenoenje kulturnog naslea, kao i veu raznolikost i fleksibilnost adaptivnih reakcija u odnosu na artificijelnu i nestabilnu sredinu.Sredina primitivnog oveka je bila srazmerno postojana; nije zahtevala mentalnu agilnost, ve hrabrost i karakter. Primitivni otac je polagao poverenje u karakter, kao to moderni odgoj polae poverenje u intelekt; njega nije zanimalo da stvara uenjake, ve ljude. Zbog toga su obredi inicijacije, koji su kod primitivnih naroda oznaavali ulazak mladih u zrelost i pripadnitvo plemenu, bili namenjeni pre isprobavanju hrabrosti, a ne znanja; njihova funkcija je bila da se mladi pripreme za tekoe ratovanja i brane odgovornosti, dok su u isto vreme starijima prireivali uivanje u nanoenju bola. Neke od tih inicijacionih proba su bile "suvie strane i gnusne da ih je bilo teko gledati ili o njima priati." Kod Kafira (da uzmemo blai primer), deaci koji su bili kandidati za zrelost, morali su danju da mukotrpno rade, a nou im nije bilo dozvoljeno da spavaju, sve dok se ne bi sruili od iscrpljenosti; a da bi stvar bila sigurnija, bievani su "esto i nemilosrdno sve dok iz njih krv ne bi poela da lipti."Veliki broj deaka je zbog toga umirao; ali su stariji izgleda na to gledali filozofski, moda kao na jednu pomonu anticipaciju prirodne selekcije. Obino su ovi obredi inicijacije oznaavali kraj adolescencije i pripremu za enidbu; i nevesta je uporno traila da mladoenja dokae svoju sposobnost trpljenja bola. Kod mnogih plemena u Kongou, inicijacija je bila usredsreena na obrezivanje; ako bi se mladi trzao od bola ili naglas plakao, njegovi roaci su bili utueni, a njegova obeana mlada, koja je paljivo posmatrala obred, odbila bi ga prezrivo govorei da ne eli devojku za mua. U primitivnom obrazovanju pisanje se koristilo malo ili ak nimalo. Nita ne iznenauje primitivnog oveka koliko sposobnost Evropljana da komuniciraju jedni s drugima na velike daljine tako to prave crne krabotine na paretu hartije. Mnoga plemena su nauila da piu podraavajui svoje civilizovane eksploatatore; ali neka su, u severnoj Africi, ostala nepismena uprkos hiljadama godina povremenih susreta sa pismenim narodima. Prosta plemena koja najveim delom ive u relativnoj izolaciji i poznaju tu sreu da nemaju nikakvu istoriju, oseala su malu potrebu za pisanjem. Njihovu pamenjeje utoliko bilo jae zato to nisu imali pisana pomagala; oni su uili i pamtili i deklamovanjem prenosili na svoju decu sve to se inilo potrebnim u smislu istorijskog zapisa i prenoenja kulture. Verovatno je knjievnost poela time to su takve usmene tradicije i folklor bili povereni pisanju. Bez sumnje, pronalazak pisanja je bio doekan dugotrajnim i pobonim suprotstavljanjem, kao neto za ta se verovalo da podriva moral ljudskog roda. Jedna egipatska legenda kae da kada je bog Tot pokazao svoje otkrie vetine pisanja kraljuTamosu, dobri kralj je to igosao kao neprijatelja civilizacije. Deca i mladi ljudi," protestovao je monarh, " koji od sada budu prisiljeni da se posvete marljivom uenju i zapamivanju svega emu ih naue, prestae da se posveuju sebi i zanemarie vebanje svoje memorije." Naravno, moemo samo da nagaamo koji su izvori ove udesne igrake. Kao to emo videti, moda je ona bila nus proizvod grnarstva i poela kao prepoznatljivi "trgovaki znak" na glinenim posudama. Verovatno je sistem pisanih znakova postao neophodan kada se poveala trgovinska razmena meu plemenima, a njegovi prvi oblici su bile grube i dogovorene slike predmeta trgovine i opisi. Poto je trgovina povezivala

49

plemena razliitih jezika, bio je poeljan neki meusobno razumljiv nain zapisivanja i komuniciranja. Po svoj prilici brojevi su spadali meu najranije pisane simbole, i obino su imali oblik paralelnih oznaka koje predstavljaju prste; mi ih jo uvek nazivamo prstima kada o njima govorimo kao o -digitima. Rei kao to su "pet", na engleskom /five/, na grkom /pente/ potiu od korena koji znai ruka (aka); tako su rimske cifre oznaavale prste, "V" je predstavljalo rairenu aku, a"X" je prosto predstavljalo dva "V" spojena na vrcima. U svojim poecima, pisanje je bilo - kao to to jeste jo uvek u Kini i Japanu oblik crtanja, oblik umetnosti. Kao to su ljudi koristili gestove kada nisu mogli da koriste rei, tako su koristili slike da prenesu svoje misli kroz vreme i prostor; svaka re i svako slovo koje znamo nekada je bilo slika, upravo kao to su to trgovaki znaci i znaci zodijaka za dananje vreme. Prastare kineske slike koje su prethodile pisanju zvale su se /ku-njan/, to doslovno znai "gest-slike." Stubovi totema su bili piktogrami; kako Mejson prepostavlja, to su bili plemenski autogrami, plemenski potpisi. Neka plemena su upotrebljavala tapove sa urezima kao pomagala za pamenje ili za prenoenje poruke; Indijanci plemena Algonkin su koristili tapove sa urezima, ali su na njima slikali i likove, pretvarajui ih u minijaturne totemske stubove; ili su moda ovi stubovi bili tapovi sa urezima u grandioznoj razmeri. Peruanski Indijanci su vodili sloene zapise, i o brojevima i idejama, pomou vorova i petlji napravljenih od razliito obojenih konopaca; moda injenica da je slian obiaj postojao kod domorodaca Istonog Arhipelaga i Polinezije donekle osvetljava poreklo juno-amerikih Indijanaca. Lao-ce je, pozivajui Kineze da se vrate jednostavnom ivotu, predlagao da ponovo ponu da koriste vorove od konopaca kao u davnim vremenima.Razvijenije forme pisanja javljaju se sporadino kod primitivnih ljudi. Hijeroglifi su pronaeni na Uskrnjem ostrvu, na Junim Morima; a na jednom od Karolinskih ostrva otkriven je rukopis koji se sastoji od pedesetjednog silabikog znaka koji su predstavljali likove i ideje. Po predanju, svetenici i poglavice na Uskrnjem ostrvu su pokuali da sebi sauvaju svu vetinu pisanja, pa su se svake godine ljudi okupljali da uju itanje ispisanih ploica; pisanje je oito, u ranijim fazama, bilo tajanstvena i sveta stvar, "hijeroglif" ili sveto urezivanje. Ne moemo biti sigurni da ti polineanski rukopisi nisu potekli iz neke od istorijskih civilizacija. Uopte uzev, pisanje je znak civilizacije, najmanje nepouzdana meu krhkim razlikama izmeu civilizovanih i primitivnih ljudi.Literatura je u poetku re, a ne slovo, uprkos svom nazivu; ona se javlja kao crkveno pevanje ili kao magijska formula koje obino izvode svetenici i koje se meu ljudima usmeno prenose. /Carmina/, kako su Rimljani nazivali poeziju, znaila je i -stihovi- i -vraxbine-(engl./charms/); kod Grka su /ode/ prvobitno znaile -magijske ini-; isti je sluaj i sa engleskim reima /rune/ (runski zapis, magini znak) i /lay/(balada), i sa nemakom rei /Lied/ (pesma). Ritam i metriku, moda nadahnute ritmovima prirode i telesnog ivota, oito su razradili vraevi ili "amani" da bi sauvali, preneli i pojaali "maginu mo njihove poezije." Grci su prve heksametre pripisivali svetenicima u Delfima, za koje se verovalo da su izmislili metriku radi korienja u proroanstvima. Postepeno su, iz tih svetenikih poetaka, izdiferencirani i sekularizovani pesnik, orator i istoriar; orator kao zvanini hvalopojac kralja ili zagovornik boanstva; istoriar kao slubeni zapisiva kraljevskih podviga; pesnik kao peva prvobitno svetih napeva, sastavlja i uvar herojskih legendi i muziar koji pretae svoje pripovesti u muziku u cilju poduavanja naroda i kraljeva. Tako su Fixijanci, Tahiani i stanovnici Nove Kaledonije imali slubene govornike i pripovedae koji su drali govore prilikom ceremonija, kao i da bi ohrabrivali ratnike plemena nabrajanjem dela njihovih predaka i velianjem nenadmane

50

slave prolosti naroda: kako se malo dananji istoriari razlikuju od njih! Somalijci su imali profesionalne pesnike koji su ili od sela do sela pevajui pesme, poput srednjovekovnih minstrela i trubadura. Samo u iznimnim sluajevima su ove pesme bile ljubavne: obino su se bavile fizikim herojizmom, ili bitkama ili odnosima izmeu roditelja i dece. Sa ispisanih ploica na Uskrnjem ostrvu navodimo jadikovku oca kojeg je ratni udes odvojio od erke:-Krilo keri moje,Nikad slomljeno snagom tueg klana;Krilo moje keri,Neslomljeno zaverom Honita !Vazda pobednica u svim bojevima,Zavedena nije mogla biti da otrovnu vodu pijeU ai od vulkanskog stakla.Moe li se bol moj ikad ublaitiDok nas mona mora razdvajaju ?O moja keri, o keri moja !Ogroman je vodeni putPreko kog u horizont zurim,Keri moja, o moja keri! 2. Nauka Poeci - Matematika - Astronomija Hirurgija Po miljenju Herberta Spensera, tog vrhunskog strunjaka u sakupljanju dokaza /post iudicium/, nauka je, kao i pismo, poela kod svetenika, nastala u astronomskim posmatranjima, kojima se utvrivalo vreme religioznih svetkovina, a sauvana je u hramovima i prenoena kroz generacije kao deo crkvenog naslea. Ne moemo da tvrdimo, jer nam i ovde poeci izmiu, i moemo samo da nagaamo. Moda je nauka, kao i civilizacija uopte, poela sa zemljoradnjom; geometrija je, kao to joj samo ime kae, bila merenje zemljita; a moda je astronomija potekla iz proraunavanja letine i sezona koje je iziskivalo posmatranje zvezda i sastavljanje kalendara. Moreplovstvo je ubrzalo napredak astronomije, trgovina je razvila matematiku, a zanatske vetine su postavile osnove fizike i hemije.Brojanje je verovatno bilo jedan od prvih oblika govora, a kod mnogih plemena ono jo uvek pokazuje olakavajuu jednostavnost. Tasmanci su brojali do dva : /Parmery,/ /calabanja, cardia/ - to jest "jedan, dva, mnogo"; brazilski Guarani su ili dalje i govorili : "Jedan, dva, tri, etiri, bezbroj." Novoholanderi nisu imali rei za "tri" i "etiri": "tri" su nazivali "dva-jedan", a "etiri"- "dva-dva". Domoroci Damareni su hteli da menjaju dve ovce za etiri tapa, ali su rado trampili, dva puta za redom, jednu ovcu za dva tapa. Brojanje se obavljalo uz pomo prstiju; otuda decimalni sistem. Kada se- oito posle nekog vremena - stiglo do ideje o dvanaestici, taj broj je postao omiljen zato to je bio lako deljiv sa pet od prvih est brojeva; i roen je duo decimalni sistem koji i danas uporno opstaje u engleskom mernom sistemu: dvanaest meseci u godini, dvanaest penija u ilingu, dvanaest jedinica u tucetu, dvanaest tuceta u grosu, dvanaest ina u stopi. S druge strane, broj trinaest je odbijao da se deli i postao ozloglaeni baksuzan zauvek. Prsti na nozi dodati prstima na ruci naveli su na ideju o dvadesetici; korienje ove jedinice u raunanju jo se provlai u francuskom /ljuatre/-/vingt/ (etiri dvadesetice) za broj "osamdeset". Drugi delovi tela sluili su kao etaloni merenja: aka za "pedalj", palac za in (u francuskom su te dve rei iste), lakat za lakat, ruka za arin, stopalo za stopu. Kao pomo u raunanju odavno se poelosa dodavanjem kamenia prstima; opstanak rei /abacus/ (abakus, raunaljka sa kuglicama) i "mali kamen" (/calculus/) koji se krije u rei /calculate/ (t.j. kalkulisati, raunati), pokazuje opet kako je mali jaz izmeu najprimitivnijih i najsavremenijih ljudi. Toro je eznuo za ovom primitivnom jednostavnou i dobro izrazio sveopte i ponovo aktuelno raspoloenje: "Poten ovek jedva da ima potrebu da

51

broji vie od svojih deset prstiju, ili u krajnjem sluaju, on moe da doda prste na nogama i da sabere ostatak. ujte, neka naih poslova bude dva ili tri, a ne stotinu ili hiljadu; umesto miliona brojte jedno tuce, a raun vodite na noktu palca." Merenje vremena pomou kretanja nebeskih tela bilo je verovatno poetak astronomije; sama re "mera" (na engl. /measure/), poput rei /month/ (engl.mesec, u kalendaru), a moda i re /man/ (engl.ovek) - merilac, potie oito od korena koji oznaava /moon/ (mesec, kao nebesko telo). Ljudi su merili vreme po mesecu mnogo pre nego to su poeli da ga raunaju po godinama; sunce, kao otac, bilo je srazmerno kasno otkrie; ak i danas se Uskrs rauna prema meseevim menama. Polineani su imali kalendar od trinaest meseci koji se upravljao prema mesecu; kada bi njihova lunarna godina drastino odstupila od nizanja sezona, oni bi izbacili jedan mesec i ravnotea bi opet bila uspostavljena. Ali tako razborito korienje neba bilo je izuzetak; astrologija se pojavila pre astronomije, a moda e je i nadiveti;$24$ proste due vie zanima proricanje budunosti nego kazivanje vremena. Bezbrojne praznoverice su nastale u vezi uticaja zvezda na ljudski karakter i sudbinu, a mnoge od njih su aktuelne i danas. Moda to i nisu praznoverice, ve samo jo jedna vrsta zablude, razliite od zablude koja se naziva naukom.Primitivan ovek ne formulie fiziku, ve je primenjuje; on ne ume da ucrta putanju projektila, ali ume dobro da gaa pomou luka i strele; on ne zna hemijske simbole, ali na prvi pogled zna koje su biljke otrovne, a koje su jestive i koristi suptilne lekovite trave za leenje bolesti ljudskog tela. Moda bi ovde trebalo koristiti drugi gramatiki rod, jer su prvi lekari verovatno bile ene; ne samo zato to su one prirodne negovateljice mukaraca, ne samo zato su se bavile akuerstvom, najstarijom profesijom, ve i zato to im je tenja veza sa zemljom pruala superiorno poznavanje bilja i omoguila da razviju umee leenja tj. medicinu to se razlikovalo od vraxbina svetenikih. Od najranijih dana do vremena koje jo pamtimo, ena je bila ta koja je leila. Samo u sluaju kad ena ne bi uspela, primitivni bolesnik se obraao vrau ili "amanu". Zapanjujue je koliko su izleenja primitivni lekari ostvarili uprkos njihovim teorijama o bolestima. Ovim jednostavnim ljudima se inilo da neka strana sila ili duh zaposedaju telo -to je koncepcija koja se sutinski ne razlikuje od teorije o klicama koja preovladava u dananjoj medicini. Najpopularniji nain leenja je bio pomou nekog maginog bajanja koje treba da umilostivi zlog duha ili da ga otera. Koliko je dugog veka ovaj oblik terapije moe se videti u prii o Gadarenskoj svinji. ak i danas, epilepsiju mnogi smatraju stanjem zaposednutosti; neke savremene religije propisuju oblike egzorcizma radi isterivanja bolesti, a molitvu veina ljudi priznaje kao pomo pilulama i lekovima. Moda je primitivna praksa, isto onoliko koliko i moderna, bila zasnovana na isceliteljskoj moi sugestije. Smicalice i majstorije tih prvih lekara bile su dramatinije ovih koje primenjuju njihovi civilizovaniji naslednici: oni su pokuavali da oteraju demona koji je zaposeo bolesnika tako to su stavljali zastraujue maske, prekrivali se koama ivotinja, vikali, praskali, pljeskali rukama, tresli egrtaljkama, i i sisavali demona pomou uplje cevice; kako kae jedna stara poslovica "Priroda lei bolest, dok lek zabavlja bolesnika." Bororosi u Brazilu doveli su nauku na vii stupanj terajui oca da uzme lek da bi se izleilo bolesno dete; skoro redovno, dete bi ozdravilo.Uz lekovito bilje, u ogromnom popisu lekova primitivnog oveka, nalazimo asortiman uspavljujuih lekova (narkotika) namenjenih ublaavanju bola ili olakavanju operacija. Otrovi poput kurarea (koji se esto koristio za otrovne vrhove strela) i droge kao to su marihuana, hai, opijum i eukaliptus starije su od istorije; jedan od naih najpopularnijih anestetika potie iz Perua gde se biljka koka upotrebljavala u tu svrhu. Kartije pria kako su Irokezi leili skorbut korom i listovima

52

kukute. Primitivna hirurgija je znala za mnotvo operacija i instrumenata. Kod poroaja su se dobro snalazili; frakture i rane su bile veto nametane i obraivane. Pomou noeva od opsidijana (vrsta minerala), ili naotrenog kremena, ribljih zuba, putana je krv, drenirani su irevi, a tkivo zasecano. Buenje lobanje primenjivali su primitivni vraevi od drevnih peruanskih Indijanaca do modernih Melaneana; ovi drugi su od deset operacija imali devet uspenih, dok je 1786.godine ta ista operacija bila redovno smrtonosna u Hotel-Dijeu u Parizu.Neznanje primitivnih naroda izmamljuje nam osmeh, dok se istovremeno zabrinuto podvrgavamo dananjoj terapeutici. Posle itavog ivota posveenog leenju, dr Oliver Vendel Holms je napisao :-Ne postoji nita to ljudi ne bi uinili ili to nisu uinili, samo da bi povratili zdravlje i spasli ivote. Pristajali su da budu napola udavljeni u vodi i napola ugueni gasovima, da budu do gue zakopani u zemlju, da budu igosani vrelim gvoem kao galijoti, da ih noevima zasecaju kao bakalare, da im igle zabadaju u meso, a lomae da im se pale na koi, da gutaju svakovrsne grozote, i da za sve to plate kao da je biti ouren i oprljen neka skupa privilegija, kao da su opekotine blagoslov, a pijavice neki luksuz. 3. Umetnost Znaenje lepote - O umetnosti - Primitivni smisao za lepotu -Slikanje tela Kozmetika - Tetoviranje - Zasecanje koe -Odevanje - Ukrasi - Grnarstvo - Slikarstvo Vajarstvo -Arhitektura - Ples - Muzika - Rezime primitivne pripreme za civilizaciju Posle pedeset hiljada godina umetnosti, ljudi jo uvek vode rasprave o njenim praizvorima u instinktu i u istoriji. ta je lepota? Zato joj se divimo ? Zato se trudimo da je stvaramo? Poto ovde nema mesta psiholokoj raspravi, daemo kratak i uslovan odgovor, da je lepota bilo koji kvalitet zahvaljujui kojem se neki objekat ili forma dopadaju posmatrau. U osnovi, objekat se ne dopada posmatrau zato to je lep, ve ga zapravo on naziva lepim zato to mu se dopada. Svaki objekat koji zadovoljava elju izgledae lepo : hrana je lepa - Tais (atinska hetera) nije lepa - za izgladnelog oveka. Ugodan objekat moe po svoj prilici biti sam posmatra; u dubini due, nijedna druga forma nije nam tako lepa kao naa, a umetnost poinje time to je ovek ukraavao svoje sopstveno izvanredno telo. Ili, ugodan objekat moe da bude eljeni partner; a onda estetski (lepota-oseanje) smisao preuzima snagu i kreativnost seksa i iri auru lepote na sve to se tie voljene osobe na sve forme koje podseaju na nju, sve boje koje je krase, koje joj se sviaju ili govore o njoj, sve ukrase i odeu koja joj pristaje, sve oblike i kretnje koje u seanje dozivaju njenu skladnost i ljupkost. Ili, ugodan lik moe da bude eljeni mukarac; a iz privlanosti, koja ovde podstie krhkost da oboava snagu, dolazi onaj oseaj uzvienosti - zadovoljstva u prisustvu snage - koja stvara najplemenitiju od svih umetnosti. Konano, i sama priroda - uz nau pomo - moe da postane i uzviena i lepa; ne samo zato to oponaa i nagovetava svu nenost ena i svu snagu mukaraca, ve i zato to u nju projektujemo svoja sopstvena oseanja i sreu, svoju ljubav prema drugima i prema sebi zainjavajui je prizorima iz mladosti, uivajui u njenoj tihoj osami kao u pribeitu od ivotne nepogode, ivei sa njom za vreme njenih bezmalo ljudskih etapa zelene mladosti, tople zrelosti, "sone plodnosti" i hladnog opadanja, i prepoznajui je nejasno kao majku koja nam je ivot dala i koja e nas primiti kada umremo.Umetnost je kreacija lepog; ona je

53

izraz misli ili oseanja u formi koja izgleda lepa ili uzviena, pa otuda i budi u nama odjek one praiskonske radosti koju ena daje mukarcu, ili mukarac eni. Misao moe da bude svako hvatanje smisla ivota, a oseanje moe da bude bilo kakvo izazivanje ili oslobaanje ivotnih napetosti. Forma moe da nas zadovolji kroz ritam, koji se ugodno uklapa sa izmenama naeg daha, pulsiranjem krvi i velianstvenim smenama zime i leta, plime i oseke, noi i dana; ili nam se forma moe dopasti zbog harmonije, koja je zapravo statiki ritam koji predstavlja snagu i podsea nas na usklaene proporcije biljaka i ivotinja, ena i mukaraca; ili nam se moe svideti zahvaljujui boji koja razvedrava raspoloenje ili intenzifikuje ivot; ili, forma konano moe da nam godi zbog istinitosti zbog njenog lucidnog i jasnog podraavanja prirode, ili pak stvarnost ulovi neku ovozemaljsku ljupkost biljke ili ivotinje, ili neko prolazno znaenje okolnosti i zaustavi ga radi naeg laganog uivanja ili leernog razumevanja. Iz tih mnogobrojnih izvora potiu one plemenite nepotrebne stvari u ivotu - pesma i ples, muzika i drama, grnarstvo i slikarstvo, vajarstvo i arhitektura, knjievnost i filozofija. Jer, ta je filozofija, ako ne umetnost - jo jedan pokuaj da se haosu iskustva da "oblik koji ima znaenje"?Ako oseaj za lepotu nije jak u primitivnom drutvu, to je moda zato to izostanak odlaganja izmeu seksualne elje i ispunjenja ne daje vremena za ono matovito uzdizanje objekta to ini veliki deo lepote objekta. Primitivni ovek retko razmilja o biranju ene zbog onoga to bismo mi nazvali njenom lepotom; on radije razmilja o njenoj korisnosti i nikada ni ne sanja da odbije nevestu jakih ruku zbog njene runoe. Kada su indijanskog pogalvicu pitali koja je od njegovih ena najlepa, on se izvinio zato to o tako neem nikada nije ni razmiljao. "Njihova lica," rekao je sa zrelom mudrou jednog Benxamina Franklina, "mogu biti manje ili vie lepa, ali u svakom drugom pogledu one su sve iste." To gde je oseaj lepote kod primitivnog oveka prisutan, nama ponekad izmie budui da se toliko razlikuje od naeg. "Sve crnake rase koje poznajem," kae Rajhard, "smatraju da je ena lepa ako nije stegnuta oko struka i kada joj je telo od pazuha do kukova iste irine -kao lestve-, kako kae crnac iz Obale Slonovae." Za neke afrike mukarce, slonovske ui i isturen trbuh predstavljaju enske ari; a irom Afrike debela ena se rauna kao najlepa. U Nigeriji, kae Mango Park, "korpulencija i lepota su kao izrazi bezmalo sinonimi. ak i ena skromnih pretenzija mora da bude ona koja ne moe da koraa bez pomoi roba pod svakom rukom; i savrena lepota je teret za kamilu." "Veina divljaka," kae Brifo, "daje prednost neemu to bismo mi smatrali najrunijim obelejima u izgledu jedne ene, a to su naime duge, obeene grudi." "Poznato je," kae Darvin, "da se kod hotentotskih ena zadnji deo tela istie na udesan nain..., a Ser Endru Smit je siguran da se mukarci veoma dive ovoj karakteristici. On je jednom video neku enu koja je smatrana lepoticom, ija je zadnjica bila tako ogromna i razvijena da nije bila u stanju da ustane ako bi sedela na ravnom tlu, pa je morala da se odguruje sve dok ne bi dola do neke kosine ...Prema Bartonu, za somalijske mukarce priaju da sebi biraju ene tako to ih poreaju u vrstu, pa onda odvajaju onu ija se /tergo/ najvie istie. Nita crncu nije tako odvratno kao primer suprotnog oblika ." Zaista, vrlo je verovatno da je primitivnom mukarcu vanija njegova lepota, nego lepote ene; umetnost poinje kod kue. Primitivni ljudi su po sujeti bili jednaki modernim ljudima, to e se enama initi neverovatnim. Kod primitivnih ljudi, kao i kod ivotinja, mukarac je taj, pre nego ena, koji ukraava i osakauje svoje telo, a sve zarad lepote. U Australiji, kae Bonvik, "mukarci imaju skoro potpuni monopol na ukraavanje"; isti sluaj je i u Melaneziji, Novoj Gvineji, Novoj Kledoniji, Novoj Britaniji, Novom Hanoveru i kod severno-amerikih Indijanaca. U nekim plemenima vie se

54

vremena posveuje ukraavanju tela nego bilo kom drugom dnevnom poslu. Oigledno, prvi oblik umetnosti je vetako bojenje tela - ponekad radi privlaenja ena, ponekad u cilju zastraivanja neprijatelja. Australijski domorodac je, poput najnovije amerike lepotice, uvek sa sobom nosio zalihe bele, crvene i ute boje da bi tu i tamo popravio svoju lepotu; a kada bi zapretila nestaica, polazio bi na dalek i opasan put da bi obnovio zalihe. U obinim danima zadovoljavao se sa nekoliko takica boje na obrazima, ramenima i grudima; ali u sveanim prilikama oseao bi se sramotno nagim ako mu itavo telo ne bi bilo obojeno.U nekim plemenima mukarci su za sebe rezervisali pravo da boje svoje telo; kod drugih, udatim enama je bilo zabranjeno da boje vratove. Ali enama nije bilo potrebno mnogo vremena da ovladaju jednom od najstarijih vetina - kozmetikom. Kada se kapetan Kuk zadrao na Novom Zelandu, primetio je da njegovi mornari, po povratku iz avantura na obali, imaju vetaki crvene ili ute noseve; na njih se bila zalepila boja domorodakih lepotica. ene Felataha u Centralnoj Africi troile su dnevno po nekoliko sati na doterivanje: purpurnom bojom su bojile nokte na prstima ruku i nogu tako to su po itavu no drale noge umotane u lie hene; zube su bojile naizmenino plavom, utom i purpurnom bojom; indigom su bojile kosu, a obrve su crtale sumpor-antimonom. Svaka Bongo gospoa nosila je u svom neseseru pincete za upanje trepavica i obrva, ukosnice u obliku lancete, prstenje i praporce, dugmad i kope.Primitivni ovek, kao to je bio Grk u Perikolovo doba, muio se oko prolaznosti bojenja, pa je pronaao tetoviranje, zasecanje koe i odeu kao trajnije ukraavanje. U mnogim plemenima, ene su se, kao i mukarci, podvrgavale igli za bojenje i nosile bez otpora tetovau ak i na usnama. Na Grenlandu su majke tetovirale svoje erke u ranom uzrastu, da bi ih to pre poudavale." Meutim, najee samo tetoviranje se smatralo nedovoljno vidljivim ili upeatljivim, pa je kod jednog broja plemena na svakom kontinentu postojao obiaj pravljenja dubokih oiljaka na koi sve u cilju poveanja privlanosti kod blinjih ili radi zastraivanja neprijatelja. Kako je Teofil Gotje rekao, "poto nisu imali odeu da na njoj prave vez, oni su vezli na svojoj koi." Meso se zasecalo kremenom ili pomou koljke, a u ranu se esto stavljala kuglica zemlje da bi se oiljak proirio. Domoroci u Tores Strejtsu nosili su ogromne oiljke kao epolete; kod Abeokuta, pravljeni su oiljci koji su liili na gutere, aligatore ili kornjae. "Ne postoji," kae Georg, "nijedan deo tela koji nije usavravan, ukraavan, izobliavan, bojen, beljen, tetoviran, preoblikovan, istezan ili gnjeen, sve zbog sujete ili elje za ukraavanjem." Narod Botokudos je dobio ime po epu (/botoljue/) koji su umetali u donju usnu i ui u osmoj godini ivota, sve dok otvor ne bi imao ak etiri ina u preniku. Hotentotske ene su oblikovale donju usnu tako da je dobijala ogromnu duinu, i koja je na kraju izgledala kao kecelja, "hotentotska kecelja" kojoj su se toliko divili njihovi mukarci. Naunice i nosni prstenovi su bili obavezni; domoroci Gipslanda su verovali da e onaj ko umre bez nosnog prstena trpeti strane muke u narednom ivotu. Sve je to veoma varvarski, kae moderna dama, dok bui ui radi minua, boji usne i obraze, upa obrve, oblikuje trepavice, puderie lice, vrat i ruke, a u tesnim cipelama stiska stopala. Tetovirani mornar govori sa superiornim saoseanjem o "divljacima" koje je upoznao; a evropski student, uasnut primitivnim unakaavanjem, razmee se svojim spektakularnim oiljcima.U svojim poecima, odevanje je oito bilo oblik ukrasa, sredstvo seksualnog odvraanja ili privlaenja, a ne predmet koji se koristi protiv hladnoe ili stida. Kimbri su imali obiaj da se nagi sankaju po snenom toboganu. Darvin je, alei stanovnike Ognjene Zemlje zbog njihove neodevenosti, dao jednom od njih crveno sukno da bi se ovaj zatitio od hladnoe; domorodac je tkaninu pocepao na trake koje su on i njegovi drugovi nosili kao ukras. Ili,

55

kako se Kuk o njima nezaboravno izrazio - "oni su bili voljni da budu nagi, ali su udeli zatim da budu uglaeni". Na slian nain, ene Orinokoa su na komadie iseckale materijale koje su im za odevanje dali jezuitski misionari; one su oko vrata nosile tako napravljene pantljike, ali su uporno tvrdile "da bi se stidele da nose odeu." Jedan stari autor za brazilske domoroce kae da su obino nagi i dodaje: "Sada neki ve nose odeu, ali je cene tako malo da je radije nose radi mode nego zbog pristojnosti, i zato to im je zapoveeno da je nose; ... kao to su neki dobro videli da oni ponekad dou u stranu zemlju sa neto odee ne dalje od pupka, bez bilo ega drugog, a drugi nose samo kapu na glavi dok ostalu odeu ostavljaju kod kue." Kada je odevanje postalo neto vie od ukraavanja, ono je delimino sluilo da oznai brano stanje odane ene, a delimino da naglasi oblik i lepotu ene. Uglavnom, primitivneene su od odee zahtevale tano ono to su kasnije ene zahtevale - ne da ona sasvim pokrije njihovu nagotu, ve da pojaa ili nagovesti njihove ari. Sve se menja, osim ene i mukarca.Od poetka su oba pola vie volela ukrase od odee. Primitivna trgovina se retko bavi potreptinama; obino je ograniena na predmete za ukraavanje ili igru. Nakit je jedan od najstarijih elemenata civilizacije; u dvadeset hiljada godina starim grobnicama naene su koljke i zubi nanizani u ogrlice. Od jednostavnih poetaka, ti ukrasi su brzo dostigli impresivne razmere i igrali su vanu ulogu u ivotu. ene plemena Gala nosile su prstenje teko do est funti (oko 2 kg), a neke ene u plemenu Dinka nosile su i do pola cente (oko 25kg) ukrasa. Jedna afrika lepotica je nosila bakarno prstenje koje je na suncu postajalo vrelo, tako da je morala da uposli slugu koji joj je pravio senku ili je hladio lepezom. Kraljica Vabuniasa na reci Kongo nosila je mesinganu kragnu teku dvadeset funti; svaki as je morala da prilegne da se odmori. Siromane ene koje su bile tako nesrene da imaju samo laki nakit paljivo su podraavale korake onih koje su nosile velike terete kinurenja.Prvi izvor umetnosti, dakle, srodan je pokazivanju boja i perja kod mujaka ivotinja u vreme parenja; ona lei u elji da se telo ukrasi i ulepa. I upravo kao to ljubav prema sebi i ljubav prema voljenoj osobi prelivajui se izlivaju svoj viak ljubavi na prirodu, tako i nagon za ulepavanjem prelazi sa linog na spoljni svet. Dua trai da izrazi svoje oseanje na objektivne naine, kroz boju i oblik; umetnost stvarno poinjeonda kada se ljudi late ulepavanja stvari. Moda je njen prvi medijum bilo grnarstvo. Grnarski toak, kao i pisanje i drava, pripada istorijskoj civilizaciji; ali, ak i bez njega, primitivni ljudi - ili pre ene - podigli su ovaj drevni zanat na nivo umetnosti i postigli zapanjujui sklad oblika jednostavno pomou gline, vode i spretnih prstiju; pogledajte grnariju koju izrauju Baronge u Junoj Africi, ili Pueblo Indijanci. Kada je grnar naneo obojene are na povrinu posude koju je oblikovao, on je stvarao umetnost slikarstva. U primitivnim rukama slikarstvo jo nije nezavisna umetnost; ono postoji kao pratilac grnarstva i pravljenja kipova. Primitivni ljudi su pravili boje od gline, a Andamanezi su izraivali uljane boje meanjem ute zemlje (okera) sa uljima ili mastima. Takve boje su se koristile za ukravanje oruja, orua, vaza, odee i zgrada. Mnoga lovaka plemena Afrike i Okeanije slikala su na zidovima peina ili na oblinjim stenama ive prikaze ivotinja za kojima su u lovu tragali.Vajarstvo je, kao i slikarstvo, dugovalo svoj poetak grnarstvu: grnar je ustanovio da moe da oblikuje ne samo predmete za upotrebu, ve i imitativne figure koje bi mogle da slue kao amajlije, a zatim i kao predmeti lepi sami po sebi. Eskimi su rezbarili rogove jelena (soba) i kljove mora i pravili figurine ivotinja i ljudi. Primitivni ovek je takoe nastojao da obelei svoju kolibu ili totemski stub ili grob pomou nekog lika kojim bi se naznaio predmet potovanja ili preminula osoba; u poetku je rezbario samo lice na stubu, zatim glavu, a onda i itav stub;

56

i, kroz to sinovsko obeleavanje grobova, vajarstvo je postalo umetnost. Tako su drevni stanovnici Uskrnjeg ostrva, ogromnim kipovima od monolita pokrivali grobnice svojih mrtvih; tamo je naeno mnotvo takvih kipova od kojih su mnogi visoki i dvadesetstopa; neki od njih, koji danas kao ruine lee oboreni, bili su oito visoki ezdeset stopa.Kako je poela arhitektura ? Tako velianstven izraz teko bismo mogli da primenimo za primitivnu kolibu; jer, arhitektura nije samo graevina, ve lepa graevina. Ona je poela kadasu ovek ili ena prvi put razmiljali o prebivalitu u smislu izgleda, ba kao i upotrebe. Verovatno je to nastojanje da se jednoj graevini da lepota ili uzvienost bilo najpre usmereno na grobnice, a ne na kue; dok se spomen-stub razvio u statuu, grobnica je izrasla u hram. Jer, za primitivni duh, mrtvi su bili vaniji i moniji od ivih; a osim toga, mrtvi su mogli da ostanu mirni na jednom mestu, dok su ivi preesto lutali da bi mogli da opravdaju podizanje postojanih domova.ak i u davno doba, a verovatno mnogo pre nego to je pomislio na rezbarenje predmeta ili graenje grobnica, ovek je nalazio uivanje u ritmu i poeo je da krianje i urlikanje, epurenje, propinjanje i glaenje perja kod ivotinja pretvara u pesmu i ples. Moda je, poput ivotinje, pevao pre nego toje nauio da govori, i plesao ve onda kada je poeo da peva. Odista nijedna umetnost nije tako karakterisala ili izraavala primitivnog oveka kao ples. On ga je od praiskonske jednostavnosti razvio do sloenosti kojoj nema ravne ucivilizaciji i varirao ga u hiljadama oblika. Velike plemenske sveanosti su se slavile uglavnom zajednikim i pojedinanim plesom; veliki ratovi su zapoinjani ratnikim koracima i napevima; veliki religiozni obredi su bili meavina pesme, drame i plesa. Ono to nama danas izgleda kao oblik igre, verovatno je za primitivne ljude bila ozbiljna stvar; oni su plesali ne samo zato da bi se izrazili, ve da bi odobrovoljili prirodu ili bogove; na primer, povremeno podsticanje na intenzivniju reprodukciju uglavnom je obavljano uz pomo hipnotizma plesa. Spenser je poreklo plesa dovodio u vezu sa ritualom doekivanja pobednikog poglavice koji se vraa iz rata; Frojd je smatrao da ples vodi poreklo od prirodnog izraza ulne elje, i grupne metode erotske stimulacije; ako bi neko sa slinom uskogrudou ustvrdio da je ples nastao od svetih obreda i pantomima, pa zatim spojio sve tri teorije u jednu, tako bi se moda dobila konana predstava o poreklu plesa do koje danas moemo da doemo.Moemo da verujemo da je iz plesa nastala instrumentalna muzika i drama. Nastanak takve muzike izgleda da proistie iz elje da se zvukom obelei i naglasi ritam plesa, kao i da se otrim ili ritmikim tonovima pojaa uzbuenje potrebno za patriotizam ili stvaranje potomstva . Instrumenti su bili ogranienog opsega i mogunosti, ali maltene bezbrojni u raznolikosti: primitivna ingenioznost se iscrpla u oblikovanju rogova, truba, gongova, tam-tamova, egrtaljki, praporaca, kastanjeta, flauta i bubnjeva od rogova, koe, koljki, slonovae, mesinga, bakra, bambusa i drveta; a ukraavani su sloenom rezbarijom i bojenjem. Zategnuta tetiva luka postala je osnova stotine instrumenata poev od primitvne lire do Stradivarijusove violine i modernog klavira. U plemenima su se javili profesionalni pevai, poput profesionalnih plesaa; a razvilesu se i konfuzne skale, u kojima je preovlaivao molski ton.Kombinovanom muzikom, pesmom i plesom, "divljak" je za nas stvorio dramu i operu. Jer, primitivni ples je esto bio posveen imitiranju; njime su se, vrlo prosto, imitirali pokreti ivotinja i ljudi, a zatim preli u mimiko izvoenje radnji i dogaaja. Tako su u nekim australijskim plemenima, ljudi prireivali seksualni ples oko jame ukraene bunjem koje je predstavljalo ensku vulvu, a posle ekstatikih i erotskih pokreta, gestova i propinjanja, bacali su, sa simbolikim znaenjem, koplja u jamu. Kod severozapadnih plemena na istom ostrvu, igrala se drama o smrti i uskrsnuu koja se samo po

57

jednostavnosti razlikovala od srednjovekovnih religioznih drama ("misterija") i modernih komada o mukama Isusovim: plesai su polako tonuli u zemlju, skrivali glave pod granama koje su nosili i pretvarali se da umiru; zatim bi, na znak voe, naglo ustali uz pomamnu trijumfalnu pesmu i ples, oglaavajui uskrsnue due. Na slian nain kroz hiljade formi pantomime opisivani su dogaaji znaajni za istoriju plemena, ili radnje vane u ivotu pojedinca. Kada je ritmika iezla iz ovih predstava, ples je preao u dramu i tako je roena jedna od najveih umetnikih formi.Na ove naine su precivilizacijski ljudi stvorili oblike i temelje civilizacije. Ako se osvrnemo na ovaj kratak pregled primitivne kulture, nalazimo svaki elemenat civilizacije osim pisanja i drave. Svi oblici ekonomskog ivota za nas pronaeni su tu: lov i ribolov, stoarenje i zemljoradnja, transport i graevinarstvo, industrija i trgovina i finansije. Organizovane su sve jednostavnije strukture politikog ivota: klan, porodica, seoska zajednica, i pleme; sloboda i poredak -ta neugodna sredita oko kojih se civilizacija okree - nalaze svoje prvo prilagoavanje i pomirenje; zakon i pravosue poinju. Temelji morala su uspostavljeni: odgoj dece, regulisanje odnosa meu polovima, usaivanje asti i pristojnosti, lepog ponaanja i lojalnosti. Poloene su osnove religije, a njene nade i strahovi se primenjuju za podsticanje morala i jaanje grupe. Govor se razvija u sloene jezike, javljaju se medicina i hirurgija, kao i skromni poeci u nauci, knjievnosti i umetnosti. Sve u svemu, to je slika izvanredne tvorevine, forme koja se izdie iz haosa, otvaranja jednog puta za drugim - puta od ivotinje do mudraca. Bez tih "divljaka" i njihovih sto hiljada godina pokuaja i opreznog traenja puta, civilizacije nikada ne bi ni bilo. Njima dugujemo skoro sve -poto jedan srean i moda izroen mladi svet nasleuje iroki put ka kulturi, sigurnosti i udobnosti zahvaljujui dugotrajnim mukama i patnjama nepismenih predaka. II PREISTORIJSKA KULTURA 1. Paleolitska kultura Svrha preistorije - Arheoloke prie Meutim, govorili smo hipotetiki. Primitivne kulture koje smo ukratko opisali, to nam je posluilo da prouimo korene civilizacije, nisu nuno bile nai preci. Jer, koliko znamo, ti narodi su moda izroeni ostaci viih kultura koje su propale kada su se ljudi kretali tragom leda koji se povlaio iz tropskog pojasa ka severnoj umerenoj zoni. Pokuali smo da dokuimo kako se civilizacija uopte javlja i kako poprima svoj oblik. Jo uvek nam predstoji traganje za preistorijskim$25$ izvorima nae konkretne civilizacije. elimo da znamo i sada ukratko ispitamo jer to je samo okvir nae namere kakvim je koracima preistorijski ovek pripremio istorijske civilizacije. Kako je praumski ili peinski ovek postao egipatski arhitekta, vavilonski astronom, hebrejski prorok, persijski vladar, grki pesnik, rimski inenjer, hinduistiki svetac, japanski umetnik i kineski mudrac. Moramo da uz pomo arheologije preemo sa antropologije na istoriju.Po celoj zemljinoj kugli istraivai vre iskopavanja. Neki radi zlata, neki radi srebra, neki radi gvoa, neki radi uglja. Mnogi se bave iskopinama radi saznanja. Kako je neobino zanimanje tih ljudi koji iskopavaju paleolitska orua na obalama Some i napregnutih vratova prouavaju ivopisne slike na tavanicama preistorijskih peina, vade iz zemlje prastare lobanje kod Xou

58

Koutjena, otkrivaju zatrpane gradove u Mohenxo-Darou ili na Jukatanu, nose u korpama krhotine u karavanima iz ukletih egipatskih grobnica, podiu prainu iz Minosovih i Prijamovih palata, otkrivaju ruevine Persepolisa, iskopavaju u Africi neki ostatak Kartagine, ponovo osvajaju velianstvene hramove Angkora! Godine 1839, ak Bue de Pert naao je prve kremene iz Kamenog doba kod Abevila u Francuskoj; devet godina svet mu se smejao kao glupaku. liman je 1872. sopstvenim novcem i maltene vlastitim rukama iskopao najmlai od mnogih gradova Troje; ali ceo svet se nepoverljivo smekao. Nikada nijedno stolee nije bilo tako zainteresovano za istoriju kao ono koje je usledilo posle putovanja mladog ampoliona sa mladim Napoleonom u Egipat (1796.); Napoleon se vratio praznih ruku, ali ampolion se vratio sa celim Egiptom u aci i drevnim i modernim. Od tada je svaka generacija otkrivala nove civilizacije ili kulture i pomerala sve dalje i dalje u prolost ovekovo saznanje o svom razvoju. Kod ovog naeg ubilakog soja ne moe se ba nai neki veliki broj lepih stvari od te plemenite radoznalosti, te nemirne i lakomislene, ali jake elje da se neto shvati. i) Ljudi Starijeg kamenog doba Geoloka podloga - Paleolitski tipovi Ogromni tomovi knjiga su napisani da bi se rastumailo nae znanje i sakrilo nae neznanje o primitivnom oveku. Drugim matovitim naukama ostavljamo zadatak opisivanja Starijeg i Mlaeg kamenog doba; nas zanima istraivanje doprinosa tih "paleolitskih" i "neolitskih" kultura naem savremenom ivotu.Slika koju moramo da stvorimo kao podlogu za izlaganje je planeta zemlja koja se znatno razlikuje od ove koja nas danas privremeno trpi: zemlja koja je najverovatnije podrhtavala od povremenih glacijacija zbog kojih su dananje umerene zone hiljadama godina izgledale kao arktik i zbog kojih su se nagomilale stenovite mase kao to su Himalaji, Alpi i Pirineji pred "plugom" leda koji se pomerao.$26$ Ako prihvatimo nepouzdane teorije savremene nauke, stvorenje koje je postalo ovek time to je nauilo da govori spadalo je u prilagodljive vrste koje su preivele te ledene vekove. U interglacijalnim stadijumima, dok se led povlaio (i mnogo pre toga, koliko znamo), ovaj neobini stvor je otkrio vatru, razvio umee oblikovanja kamena i kosti u oruja i orua i na taj nain prokrio put u civilizaciju.Razni ostaci su naeni koji se podloni kasnijem korigovanju pripisuju preistorijskom oveku. Godine 1929, mladi kineski paleontolog, V.K. Pei, otkrio je u peini kod Xou Koutjena, nekih tridesetsedam milja od Pejpinga, lobanju koju su kao ljudsku ocenili takvi eksperti kao to su Abe Brej i X. EliotSmit. Pored lobanje su bili tragovi vatre i kamenja oito oblikovanih u alatke; ali pomeane sa ovim znacima ljudskog delovanja, bile su i kosti ivotinja za koje se svi slau da pripadaju Ranoj pleistocenskoj eposi, koja je bila pre miliongodina. Ova pekinka lobanja je po optem miljenju najstariji nama poznati ljudski fosil; a orua naena sa njom su prve ljudske tvorevine u istoriji. Kod Piltdauna u Saseksu u Engleskoj, Doson i Vudvord su 1911. nali neke verovatno ljudske ostatke danas poznate kao "Piltdaunski ovek", ili /Eoanthropus/ (ovek zore); starost koja mu se pripisuje poprilino varira od 1,000.000 do 125,000 godina p.n.e. Slina je nesigurnost i u vezi lobanje i kostiju kukova naenih na Javi 1891., i viline kosti naene blizu Hajdelberga 1907. godine. Najraniji zasigurno ljudski fosili otkriveni su kod Neandertala, blizu Diseldorfa u Nemakoj, 1857; oni oito datiraju iz 40.000. godine p.n.e. i veoma lie na

59

ljudske ostatke naene u Belgiji, Francuskoj i paniji, pa ak i na obalama Galilejskog mora, pa se tako dolo do pretpostavke da je itava rasa "neandertalskih ljudi" vladala Evropom nekih etrdeset milenijuma pre nae ere. Oni su bili niska rasta, ali im je kapacitet lobanje isznosio 1600 kubnih santimetara to je za 200cm vie od nae. Izgleda da je ove stare stanovnike Evrope, negde 20.000 godina p.n.e., istisnula jedna nova rasa po imenu kromanjon, sudei na osnovu otkria njenih ostataka (1868) u istoimenoj peini u regionu Dordonje na jugu Francuske. Mnotvo ostataka slinog tipa i starosti iskopano je na razliitim mestima u Francuskoj, vajcarskoj, Nemakoj i Velsu. Oni pokazuju da se radilo o ljudima velianstvene snage i stasa, visokih od pet stopa i deset ina do est stopa i etiri ina i ija je lobanja imala kapacitet od 1590 do 1715 kubnih santimetara. Kao i neandertalci, kromanjonci su nam poznati kao "peinski ljudi", zato to su njihovi ostaci naeni u peinama; ali, nema dokaza da su one bile njihova jedina prebivalita; moda se opet vreme naalilo sa nama, pa su samo oni koji su iveli i umrli u peinama ostavili svoje kosti arheolozima. Prema sadanjoj teoriji ova sjajna rasa dola je iz centralne Azije preko Afrike u Evropu kopnenim mostovima za koje se pretpostavlja da su tada povezivali Afriku sa Italijom i panijom. Rasprostranjenost njihovih fosila navodi na zakljuak da su oni decenijama, a moda i vekovima vodili rat sa neandertalcima za prevlast nad Evropom; eto koliko je star sukob izmeu Francuske i Nemake. U svakom sluaju, neandertalski ovek je nestao; kromanjonac je opstao i postao glavni predak modernog zapadnog Evropljanina i postavio osnove one civilizacije iji smo mi danas naslednici.Ostaci kulture ovih i drugih evropskih evropskih hominida Starijeg kamenog doba su klasifikovani u sedam osnovnih grupaprema lokaciji najranijih ili glavnih nalazita u Francuskoj.Sve njih karakterie upotreba orua od nebruenog kamena. Prvatri oblika su se uobliila u sasvim hipotetikom intervaluizmeu tree i etvrte glacijacije. /I/ "Preelenska kultura" ili radinost, 125.000. godina p.n.e.; veina kremena naenih u ovom niem sloju prua malo dokaza o nekom oblikovanju i izgleda da su korieni (ako su uopte korieni) onakvim kakvi su naeni u prirodi; ali, prisustvo brojnih komada kamena oblika koji odgovara aci i do neke mere bruenih i zailjenih, navodi na pretpostavku da je preelenskom oveku pripala ta ast da napravi prvu alatku poznatu evropskom oveku /coupde-poing/ ili kamen "udar pesnice". /II/ "elenska kultura", oko 100.000 p.n.e. poboljala je ovo orue grubim bruenjem sa obe strane, sa iljkom, tako da je imala oblik badema i bolje odgovarala ruci. /III/ "Aelenska kultura," oko 75.000. godine p.n.e. ostavila je bezbroj ostataka u Evropi, Grenlandu, S.A.D., Kanadi, Meksiku, Africi, Bliskom Istoku, Indiji i Kini; /coupde-poingne/ samo da je dobio veu simetriju i zailjenost, ve su naena i raznovrsna specijalna orua ekii, nakovnji, strugai, blanjalice, vrhovi strela, vrhovi kopalja i noevi; ve se moe videti iva ljudska radinost. /IV/ "Musterijenska kultura" naena je na svim kontinentima u posebnoj vezi sa ostacima neandertalskog oveka, starim oko 40.000 godina p.n.e. Tu su kremeni tipa /coupde-poing/ srazmerno retki, kao neto to je zastarelo i prevazieno. Orua su izraena od velikih tankih komada, laka su, otrija i lepeg izgleda nego ranije. Izraena su vetim rukama sa oevidno dugom tradicijom u zanatskom smislu. U viim slojevima pleistocena u junoj Francuskoj pojavljuju se ostaci /V/ "Orinjonske kulture", oko 25.000. godina p.n.e. prva od postglacijalnih radinosti i prva poznata kultura kromanjonskog oveka. Alatke od kostiju iode, nakovnji, brusilice, itd. sada su dodate onima od kamena i pojavljuju se u obliku grubih gravura na

60

stenama, ili jednostavnih figurina u visokom reljefu, uglavnom nagih ena. Na viem stadijumu razvoja kromanjonca javlja se /VI/ "Solitrejska kultura" oko 20.000 p.n.e. u Francuskoj, ehoslovakoj i Poljskoj: iljci, ravnala, builice, testere, kratka i duga koplja pridodati su alatkama i oruima orinjonskog vremena; tanke, otre igle pravljene su od kosti, mnoga orua su izraena od roga severnog jelena (soba), a ponekad su rogovi severnog jelena izgravirani ivotinjskim figurama primetno lepim nego u orinjonskoj umetnosti. Na kraju, na vrhuncu kromanjonskog razvitka javlja se /VII/ "Magdalenska kultura", irom Evrope oko 16.000. godine p.n.e. U radinosti je karakterie raznovrsno fino orue od slonovae, kostiju i rogova, gde vrhunac predstavljaju skromne, ali savrene igle i iode; u umetnosti to je bilo doba crtea u Altamiri, najsavrenijeg i najsuptilnijeg dostignua kromanjonskog oveka.Kroz ove kulture Starijeg kamenog doba preistorijski ovek je poloio temelje onih zanata koji e ostati deo evropske batine sve do Industrijske revolucije. Njihovo prenoenje na klasin ei moderne civilizacije je olakano velikom rasprostranjenou paleolitskih radinosti. Lobanja i peinsko slikarstvo naeni u Rodeziji 1911., kremeni koje je u Egiptu otkrio De Morgan 1896., paleolitska nalazita u Somaliji, geoloke naslage u basenu Fajuma,$27$ i kultura Stil Bej u Junoj Africi pokazuju da je crni kontinent proao kroz priblino iste preistorijske periode razvoja u bruenju kamena kao to su oni evropski koje smo ukratko opisali; moda, zaista, kvaziorinjonski ostaci u Tunisu i Aliru potkrepljuju hipotezu o afrikom poreklu ili zaustavnoj taki za kromanjonsku rasu, pa otuda i za evropskog oveka. Paleolitska orua su iskopana u Siriji, Indiji, Kini, Sibiru i drugim delovima Azije; Endruz i njegovi jezuitski prethodnici naili su na njih u Mongoliji; skeleti neandertalca i musterijensko-orinjonski kremeni su u velikim koliinama iskopani u Palestini; a videli smo kako su najstariji poznati ljudski ostaci nedavno iskopani blizu Peipinga. Alatke od kostiju su otkrivene u Nebraski za koje bi neki patriotski strunjaci rekli da potiu iz 500.000. godinep.n.e.; vrhovi strela su naeni u Oklahomi i Novom Meksiku, a njihovi nalazai tvrde da su izraeni 350.000. godine p.n.e. Eto, tako je irok most preko kojeg je preistorija prenela temelje civilizacije istorijskom oveku. ii) Umetnost Starijeg kamenog doba Orua Vatra- Slikarstvo Vajarstvo Ako sada saberemo sve orue koje je izraivao paleolitski ovek dobiemo jasniju predstavu o njegovom ivotu nego kad pustimo mati na volju. Bilo je prirodno da kamen u aci budeprvo orue; oveka je mnoga ivotinja tome mogla poduiti. Tako je /coupdepoing/ kamen otar na jednom kraju, zaobljen na drugom tako da odgovara dlanu za primitivnog oveka postao eki, sekira, dleto, no i testera; ak i danas re /hammer/ (engl. "eki") etimoloki znai kamen. Postepeno su se ova posebna orua izdiferencirala iz jednog homogenog oblika: izbuene su rupe da bi se nametila drka, ubaeni su zupci da bi se napravila testera, na grane je stavljan /coupde-poing/ da bi se napravio pijuk, strela ili koplje. Kamen-struga koji je imao oblik koljke postao je aov ili motika; kamen grube povrine postao je pila; kamen u praci je postao ratno oruje koje e opstati ak do klasine antike. Uz pomo kosti, drveta i slonovae paleolitski ovek je sebi pravio razno

61

oruje i orue: brusilice, avane, sekire, ravnalice, strugae, builice, lampe, noeve, satare, dleta, koplja, nakovnje, rezae, udice za ribe, harpune, klinove, ila, iode i, bez sumnje, jo mnogo toga. Svakog dana je nailazio na novo saznanje, a ponekad je imao dovitljivosti da svoja sluajna otkria pretvori u korisne izume.Ali, njegovo veliko otkrie je bila vatra. Darvin je ukazao na to kako je vrela lava iz vulkana mogla da naui oveka proizvodnji vatre. Po Eshilu, Prometej ju je uveo u upotrebu zapalivi stablo narteka u goruem krateru vulkana na ostrvuLemnos. Meu ostacima neandertalaca, nalazimo komadie umura i ugljenisanih kostiju; onda je, dakle, vatra koju jeovek napravio stara najmanje 40.000 godina. Kromanjonski ovek je izraivao kamene zdele da bi u njima drao mast koju je palio da bi mu davala svetlost; to znai da je i lampa poprilino stara. Po svoj prilici je upravo vatra omoguila oveku da se suprotstavi pretnji hladnoe od leda koji se pomerao; zahvaljujui vatri on je nou slobodno spavao na zemlji, poto su se ivotinje plaile tog uda, ba kao to ga je primitivni ovek oboavao; vatra je pobedila tamu i poela da smanjuje strah to je jedna od zlatnih niti ne ba sasvim zlatne mree istorije; vatra je stvorila staru i potovanja vrednu vetinu kuvanja, proirujui ovekovu ishranu na hiljade stvari koje do tada nisu bile jestive; vatra je dovela do topljenja metala i jedinog pravog napretka u tehnologiji od kromanjonskih vremena do Industrijske revolucije. Neobino je rei i kao da se time potvuju Gotjeovi stihovi o tome kako snana umetnost nadivljava careve i drave nai najsigurniji ostaci paleolitskog oveka su fragmenti njegove umetnosti. Pre ezdeset godina senjor Marselino de Sautuola je naiao na veliku peinu na svom imanju kod Altamire u severnoj paniji. Hiljadama godina ulaz je bio hermetiki zatvoren oborenim stenama prirodno zacementiranim naslagama stalagmita. Miniranja koja su vrena radi neke nove graevine sluajno su otvorila ulaz. Tri godine kasnije, Sautuola je istraio peinu i primetio neke udne oznake na zidu. Jednoga dana pratila ga je njegova mala erka. Poto nije, kao njen otac, morala da se saginje dok je koraala kroz peinu, mogla je da podigne pogled i osmotri plafon. Tamo je videla maglovite obrise slike bizona velianstveno nacrtanog i obojenog. Posle paljivije pretrage plafona i zidova, naeni su mnogi drugi crtei. Kada je 1880. godine, Sautuola objavio izvetaj o ovim zapaanjima, arheolozi su ga doekali sa ljubaznim skepticizmom. Neki su ga poastvovali time to su doli da vide te crtee, samo da bi ih proglasili falsifikatom nekog prevaranta. Trideset godina je potrajalo ovo sasvim razumljivo nepoverenje. Onda je otkrie drugih crtea u peinama koje su generalno smatrane preistorijskim (zato to su sadrale nebrueno orue od kremena i uglaane slonovae i kosti) potvrdile Sautuolin zakljuak; ali, Sautuola je tada ve bio mrtav. Geolozi su doli u Altamiru i potvrdili sa jednoglasnou tipinom za naknadnu pamet da je stalagmitski sloj na mnogim crteima zapravo paleolitska naslaga. Po optem miljenju ovi crteiu Altamiri i vei deo ostataka preistorijske umetnosti pripadaju magdalenskoj kulturi, staroj nekih 16.000 godina p.n.e. U mnogim peinama Francuske (Kombarel, Lezezi, Fonde Gom, itd.) naene su slike neto manje starosti, ali jo uvek iz Starijeg kamenog doba.Teme ovih crtea su najee ivotinje severni jelen (sob), mamut, konj, vepar, medved itd.; one su verovatno ljudima donosile obilne gozbe pa su zato bile omiljeni objekti lova. Ponekad su ivotinje probodene strelama; po miljenju Frejzerai Rajnaha, to su bili magini crtei kojima je te ivotinje trebalo dovesti pod kontrolu, pa onda u stomak umetnika ili lovca. Mogue je da su ti crtei bili tek obina vetina, i da su nacrtani iz istog uivanja u estetskoj kreaciji; najsirovije predstavljanje je trebalo da bude dovoljno za magiju, a ove su slike esto takve istananosti, snage i spretnosti da navode na alosnu pomisao da umetnost, bar u ovoj oblasti, nije mnogo

62

napredovala u dugom toku ljudske istorije. Tu ima ivota, akcije, plemenitosti, sve to izraeno na superioran nain, jednom ili dvema smelim linijama; tu se jednim jedinim potezom (ili su ostali moda izbledeli?) stvara iva zver u naletu. Da li e se Leonardova "Tajna veera" ili El Grekovo "Vaznesenje" isto tako dobro drati posle dvadeset hiljada godina kao ovi kromanjonski crtei ?Slikarstvo je sloena umetnost koja pretpostavlja mnoge vekove mentalnog i tehnikog razvoja. Ako prihvatimo aktuelnu teoriju (to je uvek riskantno), slikarstvo se razvilo iz pravljenja kipova, prelaskom sa rezbarenja u krugu na bareljef, a odatle na puku skicu i bojenje; slikarstvo je vajarstvo umanjeno za jednu dimenziju. Prelazna preistorijska umetnost je dobro predstavljena zapanjujue ivopisnim bareljefom na kom je prikazan strelac (ili kopljanik) na orinjonskim stenama kod Losela u Francuskoj. U jednoj peini u Arijeu, Francuska, Luj Beguen je otkrio, meu drugim magdalenskim ostacima, nekoliko ukraenih drki izrezbarenih od sobovih rogova; jedna od njih je zrele i odline izrade, kao da iza nje ta vetina postoji ve postoji generacijama kao tradicija. irom preistorijsog Mediterana u Egiptu, na Kritu, u Italiji, Francuskoj i paniji naene su bezbrojne figure debelih malih ena, koje predstavljaju ili oboavanje majinstva ili neko afriko shvatanje lepote. Kameni kipovi divljeg konja, severnog jelena i mamuta iskopani su u ehoslovakoj, meu ostacima za koje se nagaa da su stari 30.000 godina p.n.e. Celokupno tumaenje istorije kao progresa spotie se onda kada uzmemo u obzir da ovi kipovi, bareljefi i slike, ma koliko da su brojni, mogu da budu tek jedan beskrajno mali deo umetnosti koja je izraavala ili ukraavala ivot praiskonskog oveka. Ono to je ostalo naeno je u peinama gde su elementi bili donekle sauvani u izolaciji; ne sledi nuan zakljuak da su preistorijski ljudi bili umetnici samo kada su bili u peinama. Moda su rezbarili neumorno i posvuda kao Japanci, a moda su kipove pravili u isto tako velikom broju kao Grci; moda nisu slikali samo na stenama u peinama, ve i na tkanini, drvetu, na svemu ne izuzimajui ni svoja tela. Moda su stvarali remek-dela daleko lepa od fragmenata koji su preiveli. U jednoj peini otkrivena je cevica izraena od kosti severnog jelena i ispunjena pigmentom; u jednoj drugoj naena je kamena paleta jo uvek puna crvene oker boje uprkos tome to je proteklo dve stotine vekova. Oito su umetnosti bile visoko razvijene i iroko primenjivane pre osamnaest hiljada godina. Moda je kod paleolitskih ljudi postojala klasa profesionalnih umetnika; moda je bilo boema koji su umirali od gladi u nekim neuglednim peinama, i proklinjali trgovaku buroaziju, snovali smrt akademija i krivotvorili antikvitete. 2. Neolitska kultura Kien-Midens -Sojeniari - Pojava zemljoradnje -Pripitomljavanje ivotinja Tehnologija Tkanje-grnarstvo- graevinarstvo-transport-religija-nauka u neolitu-Rezime o preistorijskoj pripremi za civilizaciju U razliitim vremenima u poslednjih sto godina naene su gomile naizgled preistorijskih otpadaka u Francuskoj, na Sardiniji, u Portugalu, Brazilu, Japanu i Manxuriji, ali najvie u Danskoj, gde su dobili onaj neobini naziv Kien-Midens (/KjokkenMddinger/) pod kojim su takvi ostaci danas obino poznati. Ove gomile otpadaka se sastoje od koljki, naroito ostriga, dagnji i morskih pueva, zatim od kostiju raznih kopnenih i morskih ivotinja i, anorganskih ostataka kao to su umur, pepeo i polomljena grnarija. Ovi neprivlani ostaci su oito znaci kulture formirane oko osmog milenijuma

63

pre Hrista kasnije od pravog paleolita, a ipak jo ne neolita, jer se jo nije stiglo do upotrebe bruenog kamena. Skoro nita ne znamo o ljudima koji su ostavli ove ostatke, osim da su imali izvestan katoliki ukus. Zajedno sa neto starijom kulturom Madazil u Francuskoj, Midens predstavlja "mezolitski" (srednje kameno doba) ili prelazni period izmeu paleolitskog i neolitskog doba.Godine 1854. posle neuobiajeno suve zime, nivo vajcarskih jezera je opao i tako je otkrivena jo jedna epoha u preistoriji. Na nekih dve stotine lokacija na ovim jezerima, naeni su ipovi koji su na tim mestima stajali pod vodom od trideset do sedamdeset hiljada godina. ipovi su bili tako rasporeeni da su pokazivali da su na njima bila izgraena sela, verovatno radi izolacije ili odbrane; svako selo je bilo povezano sa kopnom samo jednim malim mostom iji su temelji u nekim sluajevima jo bili na mestu; tu i tamo ak su ramovske konstrukcije kua odolele upornom delovanju voda.$28$ Usred tih ostataka i ruina bilo je orue od kosti i "brueni" kamen koji je za arheologe postao znak za raspoznavanje Novijeg kamenog doba koje je na vrhuncu bilo nekih 10.000 godina p.n.e. u Aziji, a nekih 5.000 godina p.n.e.u Evropi. Srodne ovim ostacima su xinovske grobne humke u dolinama Misisipija i njenih pritoka koje je ostavila neobina rasa koju zovemo graditeljima humki; o njima ne znamo nita osim to su u ovim humkama, izraeni u obliku rtvenika, geometrijskih figura ili totemskih ivotinja, naeni predmeti od kamena, koljki, kosti i kovanog metala koji ove zagonetne ljude svrstavaju u kraj neolitskog perioda.Ako iz tih ostataka pokuamo da sastavimo neku sliku Novijeg kamenog doba, odjednom nailazimo na iznenaujuu inovaciju zemljoradnju. U jednom smislu itava ljudska istorija okree se oko dve revolucije: neolitskog prelaska sa lova na zemljoradnju, i moderni prelazak sa zemljoradnje na industriju; nikakve druge revolucije nisu bile ni izdaleka tako stvarne i bazine kao ove. Ostaci pokazuju da su sojeniari jeli penicu, proso, ra, jeam i ovas, pored sto dvadeset vrsta plodova i brojnih vrsta kotunjavog voa. U tim ostacima nisu pronaeni plugovi, verovatno zato to su prva rala bila od drveta neko jako deblo drveta i privrena grana sa ivicom od kremena; ali, neolitski urezi na stenama nesumnjivo prikazuju ratara kako vodi plug koji vuku dva vola. Ovo oznaava pojavu jednog od epohalnih pronalazaka u istoriji. Pre zemljoradnje, zemlja je mogla da hrani (prema smeloj proceni Ser Keneta Kita) nekih dvadeset miliona ljudi, a njihovi ivoti su bili krai zbog pogibija u lovu i ratu; tu je poelo umnoavanje broja ljudi koje je konano uvrstilo ovekovu vladavinu na planeti.U meuvremenu, ljudi Novijeg kamenog doba su postavljali jo jedan od temelja civilizacije: pripitomljavanje i gajenje ivotinja. Bez sumnje to je bio dug proces, koji je verovatno poeo pre neolitskog perioda. Izvesna prirodna drueljubivost je moda doprinela povezivanju oveka i ivotinje, kao to jo moemo da vidimo u oduevljenju s kojim primitivni ljudi krote divlje zveri i pune svoje kolibe majmunima, papagajima i slinim drugarima. Najstarije kosti u neolitskim ostacima (oko 8.000 godina p.n.e.) su kosti psa najstarijeg i najvrednijeg prijatelja ljudskog roda. Neto kasnije (oko 6.000 godina p.n.e.) dole su koza, ovca, svinja i vo. Konano je i konj, koji je za paleolitskog oveka bio samo divlja koju je lovio (ako se to moe zakljuiti po peinskim crteima) bio doveden u prebivalite, ukroen i pretvoren u omiljenog roba; tada je na stotine naina upregnut u posao, sve da bi ovek poveao dokolicu, bogatstvo i mo. Novi gospodar zemlje poeo je da popunjava zalihe hrane, kako pomou lova, tako i kroz gajenje ivotinja; a moda je u tom u istom neolitskom dobu nauio da koristi kravlje mleko kao hranu.Neolitski pronalazai su postepeno poboljavali i poveavali sandui za alat i arsenal oruja. Meu ostacima su tu koturae, poluge, rvnji, ila, kleta, sekire, motike, lestve, dleta, vretena,

64

razboji, srpovi, testere, udice, klizaljke, igle, broevi i ukosnice. Najvanije od svega, tu je i toak, jo jedan fundamentalan izum oveanstva, jedan od skromnih bitnih elemenata industrije i civilizacije; ve u ovom Novijem kamenom dobu on se razvio u disk ili kotur i varijante sa paocima. Kamenje svake vrste (ak i tvrdi diorit i opsidijan) je brueno, bueno, i obraivano da bi se dobili uglaani oblici. Kremeni su iskopavani u velikim koliinama. U ruevinama neolitskog rudnika kod Brandoina u Engleskoj naeno je osam od upotrebe izlizanih pijuka od sobovih rogova, na ijim pranjavim povrinama su bili otisci prstiju radnika koji su tu ostavili svoje orue pre deset hiljada godina. U Belgiji je otkriven skelet slian rudaru iz Novijeg kamenog doba, kojeg je smrvila odronjena stena, a koji je jo uvek vrsto drao pijuk u rukama; posle stotina i stotina vekova mi ga doivljavamo kao jednog od nas i u krhkoj mati delimo njegov strah i agoniju. Tokom mnogih mukotrpnih milenijuma ljudi su iz utrobe zemlje upali rudne osnove civilizacije! Poto je napravio igle i iode ovek je poeo da tka; ili, poevi da tka bio je podstaknut da pravi igle i iode. Vie se nije zadovoljavao time da se oblai u krzna ivotinja, te je tkao vunu od ovaca i biljnih vlakana i pravio odeu od koje su nastale indijska halja, grka toga, egipatska suknja i ceo onaj fascinatni spektar odevnih predmeta. Boje su meane od biljnih sokova ili minerala iz zemlje, a odea je bojena kraljevski raskonim bojama. Izgleda su u poetku ljudi pleli tkanine onako kako su pleli slamu, preplitanjem jednog vlakna sa drugim; onda su buili rupe u ivotinjskim koama i povezivali koe grubim vlaknima koja su prolazila kroz rupe, kao kod korseta jue, a kod cipela danas; postepeno su vlakna stanjena u konac, a ivenje je postalo jedna od vanih vetina enskog dela oveanstva. Kamene preslice i vretena naene meu neolitskim ostacima otkrivaju jedno od izvorita ljudske radinosti. ak i ogledala su naena meu tim ostacima; sve je bilo spremno za civilizaciju.Nikakva grnarija nije naena u ranijim paleolitskim grobovima; komadii se pojavljuju u ostacima magdalenske kulture u Belgiji, a tek se u mezolitskom dobu KienMidensa nailazi na neku razvijenu upotrebu zemljanog posua. Poreklo te vetine naravno nije poznato. Moda je neki pronicljivi primitivni ovek uoio da ulegnue koje je nogom napraviuo u glini zadrava vodu uz vrlo malo oceivanja; moda mu je neki sluajno ispeeni komad vlane gline pored oblinje vatre dao nagovetaj koji je podstakao pronalazak i otkrio mu mogunosti jednog materijala koga ima u izobilju, koji se lako oblikuje rukom, a koji se lako stvrdne uz pomo vatre ili sunca. Bez sumnje je hiljadama godina nosio hranu i pie u posve prirodnim posudama kao to su tikve ili kokosov orah i morske koljke; zatim je sebi napravio olje i kutlae od drveta i kamena, a korpe i koare od rogozine ili slame; sada je izradio trajne posude od peene gline i stvorio jo jedan od vanih zanata oveanstva. Koliko to ostaci pokazuju, neolitski ovek nije znao za grnarski toak; ali, svojim vlastitim rukama je od gline pravio oblike koliko lepe, toliko i korisne, i ukraavao ih jednostavnim arama, i od grnarstva, skoro od poetka, nainio ne samo zanat, ve i umetnost.Ovde opet nailazimo na prve dokaze jo jednog vanog zanata graevinarstva. Paleolitski ovek nije ostavio nikave poznate tragove bilo kakvog drugog prebivalita osim peine. Ali, u neolitskim ostacima nalazimo graevinske naprave kao to su lestve, koturae, poluge i arke. Sojeniari su bili veti tesari i spajali su grede za ipove jakim drvenim klinovima, ili pomou zaseka i utora, ili su ih ojaavali poprenim gredama koje su imale bone zaseke. Podovi su bilo od gline, zidovi od pletiva obloenog glinom, krovovi od kore drveta, slame, rogozine ili trske. Uz pomo koturae i toka, graevinski materijal se prenosio s mesta na mesto, a za sela su polagani veliki kameni temelji. Transport je takoe postao zanat: graeni su kanui i na jezerima je promet morao biti iv;

65

trgovina se obavljala preko planina i izmeu udaljenih kontinenata. ilibar, diorit, adeit i opsidijan uvoeni su u Evropu iz daleka. Sline rei, slova, mitovi, grnarija i are otkrivaju susrete kultura razliitih grupa preistorijskih ljudi. Osim grnarije Novije kameno doba nije nam ostavilo nikakvu umetnost, nita to bi moglo da se uporedi sa slikarstvom i pravljenjem kipova kod paleolitskog oveka. Tu i tamo meu prizorima neolitskog ivota od Engleske do Kine, nalazimo krune gomile kamenja koji se nazivaju dolmeni, uspravne monolite koji se nazivaju menhiri i gigantske kromleke kamene konstrukcije ija upotreba nije bila poznata poput onih kod Stounhenxa ili u Morbihanu. Verovatno nikada neemo saznati znaenje ili funkciju tih megalita; po svoj prilici su to ostaci rtvenika i hramova. Jer neolitski ovek je, bez sumnje, imao religije, mitove kojima je na dramski nain prikazivao poraz i pobedu sunca, smrt i vaskrsenje tla, i neobine uticaje meseca na zemlju; istorijske religije ne moemo razumeti ako ne postuliramo takve preistorijske izvore. Moda je raspored kamenih blokova bio odreen astronomskim razlozima i, kako smatra najder, pokazuje poznavanje kalendara. Bilo je prisutno izvesno nauno saznanje, jer neke neolitske lobanje pruaju dokaz da je obavljano buenje runim trepanom; a nekoliko skeleta pokazuju da su neki udovi bili slomljeni, pa zatim ponovo nameteni. Nismo u stanju da valjano ocenimo dostignua preistorijskih, ljudi jer moramo da se uzdravamo od toga da njihov ivot opisujemo uz pomo mate koja prevazilazi dokaze, dok, s druge strane, podozrevamo da je vreme unitilo ostatke koji bi suzili jaz izmeu praiskonskog i modernog oveka. ak i ovako, preostala svedoanstva o napretku u Kameno doba su dovoljno impresivna: paleolitsko orue, vatra, i umetnost; neolitska zemljoradnja, gajenje stoke, tkanje, grnarstvo, graevinarstvo, transport i medicina i konana dominacija ljudskog roda i njegovo ire naseljavanje zemlje. Postavljene su sve osnove; sve je bilo pripremljeno za istorijske civilizacije osim, moda, metala, pisanja i drave. Dajte ljudima da pronau nain da zabelee svoje misli i dostignua, da ih na taj nain bezbednije prenose kroz generacije, icivilizacija e se zaeti. 3. Prelazak u istoriju Pojava metala - Bakar - Bronza - gvoe Kada je dolo do toga da ovek koristi metale i kako? Ni to opet ne znamo; jedino nagaamo da se to desilo sluajno, a zbog odsustva starijih ostataka pretpostavljamo da je to poelo pred kraj Neolitskog doba. Nagaajui da taj kraj pada u vreme oko 4.000 godina p.n.e., imamo perspektivu u kojoj Metalno doba (i pismenosti i civilizacije) traje tek est hiljada godina dodato Kamenom dobu koje je trajalo najmanje etrdeset hiljada godina, i dobu oveka$29$ koje traje milion godina. Eto toliko je mlad predmet nae istorije.Najstariji poznati metal koji je prilagoen za ljudsku upotrebu bio je bakar. Nalazimo ga u sojenikom naselju kod Robenhauzena u vajcarskoj (oko 6.000 godina p.n.e.); u preistorijskoj Mesopotamiji (oko 4.500 godina p.n.e.); u badarijanskim grobnicama u Egiptu (oko 4.000 godina p.n.e.); u ruevinama Ura (oko 3.100 godina p.n.e.); i u ostacima severno-amerikih graditelja humki neutvrene starosti. Metalno doba je poelo ne sa otkriem metala, ve sa njihovom transformacijom za ljudsku korist, uz pomo vatre i obrade. Metalurzi veruju da je do prvog topljenja bakra iz njegove kamene rude dolo sluajno kada je u primitivnom logoru vatra istopilka bakar koji se skrivao u komadima stena kojima je plamen bio ograen; tako neto se i danas esto moe videti u

66

primitivnim logorskim vatrama. "Mogue" je da je to bio znak koji je, mnogo puta ponovljen, primitivnog oveka, dotad zadovoljnog tvrdim kamenom, naveo da u ovom kovljivom metalu potrai materijal koji e se lake oblikovati u postojano oruje i alatke. Verovatno je metal prvi put bio upotrebljen onakav kakav je doao iz dareljive, ali nehajne ruke prirode ponekad skoro ist, a najee sa mnogo primesa. Bez sumnje mnogo kasnije oito oko 3.500 godina p.n.e. u regionu oko istonog Mediterana ljudi su otkrili vetinu topljenja, izdvajanja metala iz njihovih ruda. Onda, oko 1.500 godina p.n.e. (kako moemo da zakljuimo po bareljefima nagrobnici Rekhmara u Egiptu), prelo se na livenje metala: poto bi istopljeni bakar iscurio u glinenu ili peanu posudu, on je ostavljan da se ohladi u nekom eljenom obliku, kao to je to vrh strele ili sekira. Kada je taj proces otkriven, poeo je da se primenjuje na veliki broj metala, a oveku je obezbedio one "junane" elemente kojima e biti izgraene najvee industrije, a samom oveku podariti pobedu na kopnu, moru i u vazduhu. Moda su se upravo zbog bogatstva istonog Mediterana bakrom, nove snane kulture pojavile u etvrtom milenijumu p.n.e. u Elamu, Mesopotamiji i Egiptu i odatle se irile u svim pravcima da preobraze svet. Ali, sam po sebi bakar je bio mek, zadivljujue savitljiv za neke svrhe (ta bi nae elektrificirano doba bez njega?), ali suvie slab za tee poslove, mirnodopske i ratne; bila je potrebna legura koja bi ga uinila tvrim. Mada je priroda na svoj nain sugerisala mnoge legure i esto davala bakar ve pomean i stvrdnut sa kalajem ili cinkom na taj nain formirajui bronzu ili mesing ovek je moda vekovima otezao pre nego to je napravio sledei korak: smiljeno topljenje metala sa metalom radi pravljenja smesa koje vie odgovaraju njegovim potrebama. To otkrie je bar pet hiljada godina staro, jer je bronza naena u kritskim iskopinama iz 3.000 godine p.n.e., egipatskim ostacima starim 2.800 godina p.n.e. i drugom gradu Troje iz 2.000 godine p.n.e. Vie se ne moe govoriti striktno o "Bronzanom dobu", jer se metal pojavljivao u razliitim epohama kod razliitih naroda i termin bi otuda bio lien hronolokog znaenja; tavie, neke kulture poput onih u Finskoj, severnoj Rusiji, Polineziji, centralnoj Africi, junoj Indiji, Severnoj Americi, Australiji i Japanu prele su sa kamena na gvoe, preskoivi Bronzano doba; a kod onih kultura u kojima se javlja, bronza je izgleda imala podreeno mesto kao luksuz svetenika, aristokratije i kraljeva, dok je obian svet jo uvek morao da se zadovoljava kamenom. ak su i nazivi "Starije kameno doba" i "Novije kameno doba", zavisno od okolnosti, relativni, i vie opisuju uslove nego samo doba; do danas mnogi primitivni narodi (na pr. Eskimi i Polineani) ive u Kamenom dobu, a gvoe poznaju samo kao redak ukras koji im donose istraivai. Kapetan Kuk je kupio nekoliko svinja za ekser vredan est penija kada se iskrcao na Novom Zelandu 1778.; a jedan putnik je stanovnike Pseeg Ostrva opisao kao "pohlepne uglavnom na gvoe, tako da ele da sa broda povade sve eksere." Bronza je jaka i postojana, ali bakra i kalaja potrebnih za njeno pravljenje nije bilo u odgovarajuim koliinama i lokacijama da bi se ovek snabdeo najboljim materijalom za proizvodnju i ratovanje. Pre ili kasnije moralo se pojaviti gvoe; a jedna je od istorijskih anomalija da se ono, uprkos svom obilju u prirodi, nije pojavilo pre bakra i bronze. Moda je kod ljudi vetina izrade oruja poela sa meteorskim gvoem kao to je izgleda bio sluaj kod graditelja humki, i kao to to danas ine mnogi primitivni narodi; moda su ga onda topili iz rude pomou vatre i pretvarali u kovano gvoe. Komadi oito meteorskog gvoa su naeni u egipatskim predinastikim grobnicama; a u vavilonskim natpisima se gvoe pominje kao skupocena retkost u Hamurabijevoj prestonici (2.100 god.p.n.e.). Livnica gvoa stara moda etiri hiljade godina otkrivena je u Severnoj Rodeziji; rudarstvo u

67

Junoj Africinije izum modernog vremena. Najstarije "kovano" gvoe naeno je u obliku zbirke noeva kod Gerara u Palestini, a engleski egiptolog Pitri njihovu starost procenjuje na 1.350 godina p.n.e. Jedan vek kasnije metal se javlja u Egiptu u vreme vladavine velikog Ramzesa /II/; jo jedan vek kasnije u Egeju. U zapadnoj Evropi najpre se javlja kod Haltata u Austriji, oko 900 godina p.n.e., i u La Tenu u vajcarskoj oko 500 godina p.n.e. U Indiju je kovano gvoe ulo sa Aleksandrom, uAmeriku sa Kolumbom, na Okeaniju sa kapetanom Kukom. Iz veka u vek, gvoe je postepeno obavilo svoje neumoljivo osvajanje zemlje.PisanjeMogui poeci na keramici "Mediteransko pismo" Hijeroglifi AzbukeMeutim, pisanje je bilo daleko najznaajniji korak u prelasku u civilizaciju. Komadii grnarije meu neolitskim ostacima, u nekim sluajevima, imaju obojene linije koje su neki istraivai protumaili kao znake. To je prilino nepouzdano; ali, mogue je da je pisanje (u irem smislu grafiki simboli za odreene misli) poelo sa znacima noktima ili prstima utisnutim na jo mekoj glini radi ukraavanja ili oznaavanja grnarskih predmeta. U najstarijim sumerskim hijeroglifima, piktogram za pticu ima znaajnu slinost sa pticom kojom se ukraavala najstarija grnarija kod Suze u Elamu; a najraniji piktogram za ito direktno je preuzet sa geometrijske dekoracije suzanskih i sumerskih vaza. Sumersko linearno pismo, po svojoj prvoj pojavi (oko 3.600 godina p.n.e.) oigledno je skraena forma znakova i slika naslikanih ili utisnutih na primitivnoj grnariji donje Mesopotamije i Elama. Pisanje, kao i slikarstvo i vajarstvo, verovatno je u svom izvoritu keramiarska vetina; poelo je kao oblik urezivanja i crtanja, a ista ona glina koja je podarila vaze grnaru, figure vajaru i opeke zidaru, posluila je kao pisai materijal za pisara. Od takvog poetka, pa do klinastog pisma u Mesopotamiji, odvijae se jedan razumljiv i logian razvoj.Najstariji nama poznati grafiki simboli su oni koje je naao Flinders Pitri na krhotinama, vazama i kamenju otkrivenom u preistorijskim grobovima u Egiptu, paniji i Bliskom Istoku, kojima on, sa svojom uobiajenom velikodunou, pripisuje starost od sedam hiljada godina. Ovo "mediteransko pismo" nalo se na nekih tri stotine natpisa znakova; veina su bili na istim lokalitetima i pokazivali su trgovake veze raznih krajeva Mediterana ak iz vremena oko 5.000 godina p.n.e. To nisu bile slike ve uglavnom trgovaki simboli oznake svojine, koliine, ili drugi poslovni podsetnici; kritikovana buroazija moe da se utei pomilju da literatura svoje izvore ima u tovarnim listovima. Ti znaci nisu bili slova, poto su predstavljali itave rei ili ideje; ali, mnogi od njih su bili zapanjujue slini slovima "fenianske" azbuke. Pitri zakljuuje da je "velika grupa znakova postepeno ula u upotrebu u razne svrhe u primitivnim vremenima. Ovi su se razmenjivali kroz trgovinu i irili od zemlje do zemlje, ... sve dok dvadesetak znakova nisu pobedili i postali zajednika svojina za grupu trgovakih zajednica, dok se mestimino preiveli oblici nisu postepeno ugasili u izolaciji." Da je ovo pismo izvor azbuke, predstavlja zanimljivu teoriju, a profesor Pitri ima tu ast da bude jedini koji je zastupa. Ma kakav da je bio razvoj tih ranih trgovakih simbola, pored njih se razvio oblik pisanja koji je bio ogranak crtanja i slikarstva i iskazivao povezane misli pomou slika. Na stenama kod Gornjeg jezera jo uvek ima nevetih slika pomou kojih su ameriki Indijanci s ponosom priali potomstvu, ili jo verovatnije prijateljima, priu o svom prelasku preko tog monog jezera. Izgleda da se slino evoluiranje crtea u pisanje odigralo irom Mediterana krajem Neolitskog doba. Sigurno do 3.600.godine p.n.e., a verovatno i mnogo pre toga, Elam, Sumerija i Egipat razvili su sistem misli-slika nazvanih "hijeroglifi" zato to su ih koristili samo svetenici. Kasnije emo videti kako su ti hijeroglifi, koji su predstavljali misli, bili, iskrivljavanjem upotrebe, ematizovani i konvencionalizovani u silabarije tj.

68

skupoveznakova koji oznaavaju slogove; zatim, kako su se na kraju znaci koristili da oznae ne itav slog, ve njegov poetni zvuk i tako postali slova. Takvo alfabetsko pismo verovatno potie iz 3.000. godine p.n.e. u Egiptu; na Kritu se pojavljuje oko 1.600. godine p.n.e. Feniani nisu stvorili azbuku, oni su je plasirali; preuzevi je verovatno iz Egipta i saKrita, oni su je u delovima uvezli u Tir, Sidon i Biblos i izvozili u svaki grad na Mediteranu; bili su posrednici, a ne kreatori azbuke. Do Homerovog vremena, Grci su preuzimali ovu feniansku ili kombinovanu aramejsku azbuku i nazivali je po semitskim imenima prva dva slova (/alfa, beta;/ hebr, /Aleph, Beth/) Izgleda da je pismo produkt i dar trgovine; ovde se opet vidi koliko kultura duguje trgovini. Kad su svetenici izumeli sistem slika kojima e ispisivati svoje magijske, obredne i lekovite formule, svetovne i crkvene struje u istoriji, inae stalno u sukobu, za trenutak su se udruile da proizvedu najvei ljudski pronalazak od vremena pojave govora. Razvoj pisma je u izvesnoj meri stvorio civilizaciju, jer su na taj nain omoguena sredstva za beleenje i prenoenje znanja, akumulaciju nauke, razvitak knjievnosti, kao i irenje reda i mira meu razliitim plemenima koja su meusobno komunicirala i jednim jezikom bila uvedena u jednu dravu. Najranija pojava pisma oznaava onu taku koja uvek izmie, a kod koje istorija poinje.Iezle civilizacijePolinezija "Atlantida"Pribliavajui se sada istoriji civilizovanih naroda, moramo da primetimo da ne samo to emo odabirati tek deli svake kulture za nae prouavanje, ve emo opisivati moda manjinu civilizacija koje su verovatno postojale na zemlji. Ne moemo potpuno da zanemarimo legende, aktuelne tokom istorije, legende o civilizacijama nekada monim i visoke kulture, unitenim u nekoj prirodnoj kataklizmi ili u ratu, a koje za sobom nisu ostavile ni jednu krhotinu; nedavna iskopavanja ostataka civilizacija na Kritu, Sumeriji i na Jukatanu pokazuju koliko bi takve prie mogle biti istinite.Pacifik sadri ruevine bar jedne od tih iezlih civilizacija. Xinovski kipovi na Uskrnjem ostrvu, polinezijska tradicija monih naroda i odvanih ratnika nekadanjeg plemstva Samoe i Tahitija, umetnika sposobnost i pesnika oseajnost njihovih dananjih stanovnika, pokazuju jednu iezlu slavu, jedan narod koji ne ide ka civilizaciji, ve je pao sa nekog vieg nivoa. I na Atlantiku, od Islanda do Junog pola, izdignuto sredinje dno okeana$30$ daje izvesnu podlogu za legendu koju nam je preneo Platon o civilizaciji koja je nekada cvetala na ostrvskom kontinentu izmeu Evrope i Azije i koja je iznenada nestala kada je geoloki potres potopio taj kontinent u more. liman, ovek koji je iskopao Troju, verovao je da je Atlantida sluila kao posredujua veza izmeu kultura Evrope i Jukatana, a da je evropska civilizacija donesena sa Atlantide. Moda je sama Amerika bila Atlantida, a neka kultura pre Maja je moda bila u dodiru sa Afrikom i Evropom u neolitsko doba. Verovatno je svako otkrie vrsta ponovnog otkria.Svakako je verovatno, kao to je mislio Aristotel, da su se mnoge civilizacije javljale, stvarale velike izume i rasko, bivale unitene i nestajale iz ljudskog seanja. Bejkon je rekao da istorija predstavlja olupine brodoloma; vie se od prolosti izgubi, nego to se spase. Mi se teimo milju da kao to pojedinana memorija mora da izgubi vei deo iskustva da bi ostala zdrava, tako je i ljudski rod sauvao u svom nasleu samo najivlje i najupeatljivije ili su to samo oni najbolje zabeleeni ? kulturne eksperimente. ak i kada bi naslee ljudskog roda bilo samo za jednu desetinu bogatije nego to jeste, niko ni na koji nain ne bi mogao da sve to apsorbuje. Uvideemo da je pria dovoljno potpuna.Kolevke civilizacijeCentralna Azija Anau Pravci disperzijePrikladno je da se ovo poglavlje sa pitanjima na koje nema odgovora zavri pitanjem, "Gde se zaela civilizacija ?" na koje se opet ne moe odgovoriti. Ako smemo da verujemo geolozima koji se bave preistorijskim sumaglicama

69

nestvarnim kao bilo kakva metafizika, suni regioni centralne Azije su nekada imali vlanu i umerenu klimu, opskrbljeni velikim jezerima i bogatim vodotokovima. Povlaenje poslednjeg talasa leda postepeno je isuilo tu oblast, sve dok kie nisu postale nedovoljne da vodom snabdevaju gradove i drave. Grad za gradom je bio naputen, dok su ljudi u potrazi za vodom beali na zapad i istok, sever i jug; napola ukopani u pustinji lee porueni gradovi kao to je Baktra, koja je morala imati brojno stanovnitvo u okviru povrine od dvadesetdve milje u obimu. Tek je 1868. nekih 80.000 stanovnika zapadnog Turkestana bilo prisiljeno da se naseli zato to je njihov okrug preplavljivao pokretni pesak. Ima dosta njih koji veruju da su ovi danas umirui regioni bili svedoci prvog znaajnog razvoja onog maglovitog kompleksa reda i snabdevanja, lepog ponaanja i morala, udobnosti i kulture, svega to ini civilizaciju. Godine 1907, Pampeli je iskopao kod mesta Anau, u junom Turkestanu, grnariju i druge ostatke jedne kulture kojoj se pripisuje starost od 9.000 godina p.n.e. sa moguim odstupanjem od 4.000 godina. Tu ima nalaza gajenja penice, jema i prosa, korienja bakra, pripitomljavanja ivotinja i ukraavanja grnarije ija stilska konvencionalnost navodi na zakljuak o umetnikoj predistoriji i tradiciji od mnogo vekova. Oito je kultura Turkestana bila ve veoma stara u 5.000. godini p.n.e. Moda je imala istoriare koji su prekopavali po prolosti u zaludnoj potrazi za izvorima civilizacije, i filozofe koji su reito alili zbog degeneracije jedne rase koja izumire.Iz ovog centra, ako smemo da zamiljamo onda kad ne moemo da znamo, narod se selio, poteran suom i izneveren isuenom zemljom, u tri pravca, sa sobom ponevi svoju umetnost i civilizaciju. Umetnosti su, ako ne i ta rasa, dospeli na istok do Kine, Manxurije i Severne Amerike; na jug do severne Indije; na zapad do Elama, Sumerije, Egipta, pa ak i do Italije i panije. Kod Suze, u drevnom Elamu (dananja Persija), naeni su ostaci po tipu veoma slini onima na lokaciji Anau, da je imaginativna rekonstrukcija skoro opravdana u pretpostavci da je postojala kulturalna komunikacija izmeu Suze i Anaua u svitanje civilizacije (oko 4.000 godine p.n.e.). Slina srodnost ranih umetnosti iproizvoda nagovetavaju slinu vezu i kontinuitet izmeupreistorijske Mesopotamije i Egipta.Ne moemo biti sigurni koja se od ovih kultura prva pojavila, a to i nije tako vano; one su u sutini pripadale jednoj porodici i jednom tipu. Ako se ovde usprotivimo potovanim prethodnicima i stavimo Elam i Sumeriju pre Egipta, to nee biti zbog razmetanja nekovencionalnom inovacijom, ve pre zbog toga to starost ovih azijskih civilizacija, u poreenju sa civilizacijama Afrike i Evrope, raste sa naim produbljavanjem znanja o njima. Kako arheoloki aovi, posle itavog veka trijumfalnog istraivanja du reke Nil, prelaze preko Sueca u Arabiju, Palestinu i Persiju, tako postaje sve verovatnije, sa svakom godinom sve opsenijeg istraivakog rada, da je bogata delta mesopotamskih reka videla najranije nama poznate prizore u istorijskoj drami civilizacije.

K nj i g a p r v a BLISKI ISTOK

70

"U to vreme bogovi pozvae mene, Hamurabija, slugu ija su dela bogougodna, ... koji je svom narodu pomogao u vremenima nevolje, koji je ogroman doprinos dao, ... da sprei jake da ugnjetavaju slabe,... da prosvetli zemlju i unapredi blagostanje naroda." "Hamurabijev zakonik", Prolog . HRONOLOKA TABELA ISTORIJE BLISKOG ISTOKA *Egipat p.n.e. 18000: Nilska paleolitska kultura 10000: Nilska neolitska kultura 5000: Nilska bronzana kultura 4241: Pojava egipatskog kalendara (?) 4000: Badarijanska kultura 3500-2631: A. STARO KRALjEVSTVO 3500-3100: /I-III/ dinastije 3100-2965: /IV/ dinastija: piramide 3098-3075: Kufu (Keops po Herodotu) 3067-3011: Kafre (Kefren) 3011-2988: Menkaure (Micerinus) 2965-2631: /V-VI/ dinastije 2738-2644: Pepi /II/ (najdua vladavina za koju se zna) 2631-2212: Feudalno doba 2375-1800: B. SREDNjE KRALjEVSTVO 2212-2000: /XII/ dinastija 2212-2192: Amenemhet /I/ 2192-2157: Senusret (Sesostris) /I/ 2099-2061: Senusret /III/ 2061-2013: Amenemhet /III/ 1800-1600: Vladavina Hiksa 1580-1100: V. CARSTVO 1580-1322: /XVIII/ dinastija 1545-1514: Tutmos /I/ 1514-1501: Tutmos/ II/ 1501-1479: Kraljica Hatepsut 1479-1447: Tutmos /III/ 1412-1376: Amenhotep /III/ 1400-1360: Doba Tel-el-Amarne koincidira sa; Pobuna Zapadne Azije protiv Egipta 1380-1362: Amenhotep /IV/ (Ehnaton) 1360-1350: Tutankamon 1346-1210: /XIX/ dinastija 1346-1322: Harmhab 1321-1300: Seti /I/ 1300-1233: Ramzes /II/ 1233-1223: Merneptah 1214-1210: Seti /II/

71

1205-1100: /XX /dinastija: kraljevi Ramesidi 1204-1172: Ramzes /III/ 1100-947: /XXI/ dinastija: libijski kraljevi 947-720: /XXII/ dinastija: bubastitski kraljevi 947-925: eonk /I/ 925-889: Osorkon /I/ 880-850: Osorkon /II/ 850-825: eonk /II/ 821-769: eonk /III/ 763-725: eonk /IV/ 850-745: /XXIII/ dinastija: tebanski kraljevi 725-663: /XXIV/ dinastija: memfiski kraljevi 745-663: /XXV/ dinastija: etiopski kraljevi 689-663: Taharka 685: Trgovinski preporod Egipta 674-650: Asirsko zauzee Egipta 663-525: /XXVI/ dinastija: sajitski kraljevi 663-609: Psamtik (Psametihos) /I/ 663-525: Sajitski preporod egipatske umetnosti 615: Jevreji poinju da naseljavaju Egipat 609-593: Niku (Neko) /II/ 605: Niku poinje sa helenizacijom Egipta 593-588: Psamtik /II/ 569-526: Ahmose (Amasis) /II/ 568-567: Nebukadrezar /II/ osvaja Egipat 560: Porast uticaja Grke u Egiptu 526-525: Psamtik /III/ 525: Persijsko osvojenje Egipta 485: Pobuna Egipta protiv Persije 484: Kserks ponovo osvaja Egipat 482: Egipat se udruuje sa Persijom u ratu protiv Grke 455: Neuspeh atinskog pohoda na Egipat 332: Grko osvojenje Egipta; osnivanje Aleksandrije 283-30: Kraljevi ptolemejske dinastije 230: Egipat pripao Rimskoj imperiji

* Zapadna Azija p.n.e. 40000: Paleolitska kultura u Palestini 9000: Bronzana kultura u Turkestanu

72

4500: Civilizacija u Suzi i Kiu 3800: Civilizacija na Kritu 3638: /III/ dinastija Kia 3600: Sumerska civilizacija 3200: Dinastija Akak u Sumeru 3100: Urnina, prvi (?) kralj Lagaa 3089: /IV/ dinastija Kia 2903: Kralj Urukagina reformie Laga 2897: Lugal-zagisi osvaja Laga 2872-2817: Sargon /I/ ujedinjuje Sumer i Akad 2795-2739: Naram-sin, kralj Sumera i Akada 2600: Gudea, kralj Lagaa 2474-2398: Zlatno doba Ura; prvi zakonik 2357: Elamitska pohara Ura 2169-1926: /I/ vavilonska dinastija 2123-2081: Hamurabi, kralj Vavilona 2117-2094: Hamurabi pokorava Sumer i Elam 1926-1703: /II/ vavilonska dinastija 1900: Pojava hetitske civilizacije 1800: Civilizacija u Palestini 1746-1169: Vladavina Kasita u Vaviloniji 1716: Uspon Asirije pod ami-Adadom /II/ 1650-1220: Jevrejsko ropstvo u Egiptu (?) 1600-1360: Egipatska vladavina nad Palestinom i Sirijom 1550: Civilizacija Mitana 1461: Bura-Buria /I/, kralj Vavilonije 1276: almaneser /I/ ujedinjuje Asiriju 1200: Jevreji osvajaju Hanaan 1115-1102: Tiglat-Pileser /I/ proiruje Asiriju 1025-1010: Saul, kralj Jevreja 1010-974: David, kralj Jevreja 1000-600: Zlatno doba Fenikije i Sirije 974-937: Solomon, kralj Jevreja 937: izma Jevreja: Juda i Izrae l884-859: Asurbanipal /II/, kralj Asirije 859-824: almanezer /III/, kralj Asirije 811-808: Samuramat (Semiramis) u Asiriji 785-700: Zlatno doba Armenije ("Urartu") 745-727: Tiglat-Pileser /III/ 732-722: Asirija zauzima Damask i Samariju 722-705: Sargon /II/, kralj Asirije 709: Deioces, kralj Medesa 705-681: Senakerib, kralj Asirije 689: Senakerib pljaka Vavilon 702: Prvi Isaija 681-669: Esarhadon, kralj Asirije

73

669-626: Aurbanipal (Sardanapal), kralj Asirije 660-583: Zaratustra (Zoroaster)? 652: Gig, kralj Lidije 640-584: Sijaksares, kralj Medesa 639: Pad Suze; kraj Elama; Josiah (Joua), kralj Jevreja 625: Nabopolasar obnavlja nezavisnost Vavilona 621: Poeci Pentateuha (Petoknjija) 612: Pad Ninive; kraj Asirije 610-561: Aliates, kralj Lidije 605-562: Nebukadrezar (Nabukodonosor) /II/, kralj Vavilonije 600: Jeremija u Jerusalimu; kovanje novca u Lidiji 597-586: Nebukadrezar zauzima Jerusalim 586-538: Jevrejsko ropstvo u Vavilonu 580: Jezekilj u Vavilonu 570-546: Krez, kralj Lidije 555-529: Kir /I/, kralj Medesa i Persijanaca 546: Kir zauzima Sard 540: Drugi Isaija 539: Kir zauzima Vavilon i stvara Persijsko carstvo 529-522: Kambiz, kralj Persije 521-485: Darije /I/, kralj Persije 520: Gradnja Drugog hrama u Jerusalimu 490: Bitka kod Maratona 485-464: Kserks /I/, kralj Persije 480: Bitka kod Salamine 464-423: Artakserks /I/, kralj Persije 450: Knjiga o Jovu (?) 444: Ezra u Jerusalimu 423-404: Darije /II/, kralj Persije 404-359: Artakserks /II/, kralj Persije 401: Kir Mlai poraen kod Kunakse 359-338: Ochus, kralj Persije 338-330: Darije /III/, kralj Persije 334: Bitka na Graniku; Aleksandar ulazi u Jerusalim 333: Bitka kod Isa 331: Aleksandar zauzima Vavilon 330: Bitka kod Arbele; Bliski istok postaje deo Aleksandrovog carstva

SUMERIJA Orijentacija Doprinosi - Bliskog istoka zapadnoj civilizaciji

74

Pisana istorija je najmanje est hiljada godina stara. U toku polovine tog razdoblja, sredite ljudskih delatnosti, koliko znamo, bilo je na Bliskom istoku. Pod ovim nedovoljno preciznim terminom, ovde emo podrazumevati celu jugozapadnu Aziju juno od Rusije i Crnog mora, i zapadno od Indije i Avganistana; jo ire, tu emo ukljuiti i Egipat, budui da je od davnina povezan sa Bliskim istokom u jednoj ogromnoj mrei i kompleksu komunikacija Orijentalne civilizacije. Na toj burnoj pozornici prepunoj naroda i sukobljenih kultura razvili su se zemljoradnja i trgovina, konj i kola, kovanje novca i kreditna pisma, zanati i radinosti, zakon i vlast, matematika i medicina, klistiri i drenani sistemi, geometrija i astronomija, kalendar i sat i zodijak, azbuka i pisanje, hartija i mastilo, knjige biblioteke i kole, glazirana grnarija i fini nametaj, monoteizam i monogamija, kozmetika i nakit, dame i kocka, kuglanje i porez na prihod, dojilje i pivo, iz kojih naa evropska i amerika kultura izvlai korist kontinuiranim nasleivanjem preko medicine Krita i Grke i Rima. "Arijevci" nisu zasnovali civilizaciju oni su je preuzeli iz Vavilonije i Egipta. Grka nije zaela civilizaciju nasledila je daleko vie, nego to je zapoela; ona je bila razmaena naslednica tri milenijuma umetnosti i nauka donesenih u njene gradove sa Bliskog istoka kroz trgovinu i ratove. U prouavanju i potovanju prema Bliskom istoku, potvrdiemo koliko dugujemo istinskim osnivaima evropske i amerike civilizacije. Elam - Kultura Suze - Grnarski toak - Kolski toak Ako italac pogleda mapu Persije i povlai prst na sever du reke Tigar od Persijskog zaliva do Amare, a zatim na istok preko irake granice do modernog grada uana, time e locirati predeo drevnog grada Suze, sredita regiona Jevrejima poznatog kao Elam visoka zemlja. Na ovoj uskoj teritoriji, zatienoj movarama na zapadu, a na istoku planinama koje nose veliku Iransku visoravan, narod nepoznate rase i porekla razvio je jednu od prvih istorijskih civilizacija. Ovde su pre tridesetak godina, francuski arheolozi nali ljudske ostatke stare 20.000 godina i dokaze napredne kulture stare 4.500 godina p.n.e.$31$ Oito su Elamiti tek izali iz nomadskog ivota lovaca i ribolovaca; ali ve su imali bakreno oruje i alatke, kultivisane itarice i domae ivotinje, hijeroglifsko pismo i poslovna dokumenta, ogledala i nakit, kao i trgovinu koja je sezala od Egipta do Indije. Usred krhotina kremena koje nas vraaju u Neolitsko doba, nalazimo obraene vaze, elegantno zaobljene i istanano oslikane geometrijskim arama, ili ivopisnim prikazima ivotinja i biljaka; neki od ovih grnarskih predmeta spadaju meu najlepe predmete koje je ovek ikada napravio. Tu je najstarija pojava ne samo grnarskog toka, ve i kolskog toka; ovo skromno, ali vano prevozno sredstvo civilizacije naeno je tek kasnije u Vaviloniji, a jo kasnije u Egiptu. Od tih ve sloenih poetaka, Elamiti su se uzdigli do labilne moi, as osvajajui Sumeriju i Vavilon, as bivajui pokoreni od njih. Grad Suza opstao je u toku est hiljada godina istorije, iveo u vreme imperijalnih zenita Sumerije, Vavilonije, Egipta, Asirije, Persije, Grke i Rima, i razvijao se pod imenom uan ak do etrnaestog veka nae ere. U raznim periodima dostizao je veliko bogatstvo; kada ga je Aurbanipal osvojio i poharao (646. godine p.n.e.), njegovi istoriari prebrojali su (bez umanjivanja) razno zaplenjeno zlato i srebro, drago kamenje i kraljevske ukrase, skupocenu odeu i kraljevski nametaj, kozmetika sredstva i koije, koje je osvaja doneo sa svojom komorom u Ninivu. Istorija je vrlo brzo zapoela sa svojim traginim smenjivanjem umetnosti i rata.

75

1. Istorijska pozadina Sumerske iskopine - Geografija - Rasa - Izgled - Sumerski potop- Kraljevi Drevni reformator - Sargon od Akadije - Zlatnodoba - Ura Ako se vratimo na nau mapu i sledimo spojeni Tigar i Eufrat od Persijskog zaliva do mesta gde se ove istorijske reke razdvajaju (kod dananje Kurne), a zatim pratimo Eufrat na zapad, nai emo severno i juno od njega, zatrpane gradove drevne Sumerije: Eridu (danas Abu ahrein), Ur (danas Mukajar), Uruk (biblijski Ereh, danas Uarka), Larsa (biblijski Elasar, danas Senkereh), Laga (danas ipurla), Nipur (Nifer) i Nisin. Sledite Eufrat na severozapad ka Vavilonu, nekada najuvenijem gradu Mesopotamije (zemlje "izmeu reka"); uoite direktno na istoku od njega Ki, nalazite najstarije kulture poznate u ovom regionu; zatim preite nekih ezdeset milja dalje uz Eufrat do Agade, drevne prestonice kraljevine Akada. Rana istorija Mesopotamije je u jednom aspektu borba izmeu nesemitskih naroda Sumerije da ouvaju nezavisnost protiv ekspanzije i upada Semita iz Kia i Agade i drugih centara na severu. Usred tih borbi, ovi razliiti narodi su nesvesno, moda i nevoljno saraivali i tako stvorili prvu sveobuhvatnu civilizaciju poznatu istoriji, izuzetno plodotvornu i jedinstvenu.$32$ $33$ $34$ Uprkos obimnom istraivanju, ne moemo rei koje su rase Sumeri bili, niti kojim su putem uli u Sumeriju. Moda su doli iz centralne Azije, ili sa Kavkaza, ili Armenije, pa se kretali kroz severnu Mesopotamiju niz Eufrat i Tigar pored kojih su, kao kod Aura, naeni dokazi o njihovoj najranijoj kulturi; moda su, kako legenda kae, uplovili iz Persijskog zaliva, iz Egipta ili iz nekog drugog kraja, pa onda polako napredovali uzvodno, Tigrom i Eufratom; moda su doli iz Suze, meu ijim ostacima je i glava od smole koja ima sve karakteristike sumerskog tipa; moda su ak bili dalekog mongolskog porekla, jer u njihovom jeziku mnogo toga podsea na mongolski. Mi to ne znamo.Ostaci ih prikazuju kao ljude niskog rasta, zdepaste, sa visokim, pravim, nesemitskim nosem, pomalo uvuenog ela i iskoenih oiju. Mnogi su nosili bradu, neki su bili izbrijani, a veina se brijala iznad gornje usne. Oblaili su se u runo i fino tkanu vunu; kod ena je haljina padala ogrnuta od levog ramena, a mukarci su je vezivali oko struka i gornji deo tela ostavljali nagim. Kasnije, sa napretkom civilizacije, muka odea se pomerila ka vratu, ali su sluge oba pola dok su bili ukui nastavili da idu nagi od glave do pojasa. Glavu je obino pokrivala kapa, a na nogama su imali sandale; ali, imunije ene su imale obuu od meke koe, ravne i sa pertlama poput dananjih. Narukvice, ogrlice, grivne oko gleanja, prstenje i naunice inile su sumersku enu potvrdom uspenosti njenog mua, ba kao i u modernoj Americi.Kada je njihova civilizacija bila ve stara oko 2.300 godina p.n.e. pesnici i ueni ljudi Sumerije su nastojali da rekonstruiu svoju drevnu istoriju. Pesnici su pisali legende o stvaranju sveta, praiskonskom raju i stranom potopu koji ga je progutao i unitio zbog greha negdanjeg kralja. Ovaj potop je preao u vavilonsku i hebrejsku tradiciju i postao deo hrianske vere. Profesor Vuli je 1929. vrei iskopavanja Ura otkrio na znatnoj dubini sloj od osam stopa mulja i gline; taj sloj se, ako moemo da mu verujemo, nataloio za vreme katastrofalnog prelivanja Eufrata, to se u kasnijem seanju zadralo kao Potop. Ispod ovoga sloja bili su ostaci prepotopske (prediluvijske) kulture koju e kasnije prikazati pesnici Zlatnog doba.U meuvremenu su svetenici-istoriari nastojali da kreiraju prolost dovoljno prostranu za razvoj svih uda sumerske civilizacije. Oni su napravili spisak svojih nekadanjih kraljeva proteui dinastije pre Potopa do 432.000. godine; ispriali su tako

76

upeatljive prie o dvojici od tih vladara, o Tamuzu i Gilgameu, da je ovaj drugi postao junak najveeg epa vavilonske knjievnosti, a Tamuz je preao u panteon Vavilona i postao Adonis kod Grka. Moda su svetenici pomalo preterivali u pogledu starosti svoje civilizacije. Moemo da damo neodreenu procenu starosti sumerske kulture, kad uoimo da su ruevine Nipura naene na dubini od ezdesetest stopa, od ega skoro isto toliko se prua ispod ostataka Sargona Akadskog, koliko se penje iznad njega do najvieg sloja (oko /I/ veka n.e.); na osnovu toga Nipur bi datirao iz 5262. godine p.n.e. ilave dinastije gradskih kraljeva izgleda da su bile na vrhuncu u Kiu oko 4.500 godine p.n.e. i u Uru oko 3.500 godine p.n.e. U nadmetanju ta dva drevna centra, imamo prvi oblik sukoba izmeu Semita i ne-Semita to e biti jedna krvava tema istorije Bliskog istoka, od semitske prevlasti nad Kiom i osvajanjima semitskih kraljeva Sargona /I/ i Hamurabija, preko osvojenja Vavilona od "arijevskih" vojskovoa Kira i Aleksandra u estom i etvrtom veku pre Hrista, i borbi krstaa i Saracena za Sveti grob i prihoda od trgovine, pa sve do napora Britanske vlade da dri pod kontrolom i smiruje zavaene Semite Bliskog istoka u dananje vreme.Od 3.000.godine p.n.e. pa nadalje, zapisi na glinenim ploicama koje uvaju svetenici, naeni u ruevinama Ura prikazuju relativno precizan opis stupanja na presto i krunisanja, neprekidnih pobeda i uzvienog umiranja malih kraljeva koji su vladali dravama-gradovima Ura, Lagaa, Uruka i ostalih; pisanje istorije i pristrasnost istoriara su vrlo stare pojave. Jedan kralj Lagaa, Urukagina, bio je kraljevski reformator, prosveeni despot koji je izdao ukaze uperene protiv eksploatacije slabih od strane jakih, kao i eksploatacije svih od strane svetenika. U jednom ediktu stoji da visoki svetenik ne sme vie "da ulazi u vrt siromane majke i odatle uzima drvo, niti da odatle sakuplja porez u vidu plodova"; naknade za sahrane bile su smanjene na jednu petinu u odnosu na prethodne; a svetenicima i visokim inovnicima je bilo zabranjeno da meu sobom dele prihode od poreza i stoku namenjenu za rtvovanje bogovima. Slava toga kralja je bila u tome to je "dao slobodu svom narodu"; i sigurno je da nam ploice koje uvaju njegove dekrete otkrivaju najstarije, najkrae i najpravednije zakone u istoriji.Taj svetli interval okonao je, naravno, jedan Lugalzagisi, koji je osvojio Laga, zbacio Urukaginu i opljakao grad na vrhuncu prosperiteta. Hramovi su bili razoreni, graani masakrirani, a kipovi bogova odvedeni u poniavajue ropstvo. Jedna od najstarijih pesama koja jo postoji zapisana je na glinenoj ploici, verovatno 4.800 godina staroj, na kojoj sumerski pesnik Dingiradamu oplakuje obeaenu boginju Lagaa:"Za tim gradom, avaj, za tim blagom dua moja jei,""Za mojim gradom Girsuom (Laga), avaj, za blagom, dua moja jei.""U svetom Girsuu deca su u velikom jadu.""Usred svetilita on (zavojeva) je nasrnuo;""Uzvienu Kraljicu je iz njenog hrama izveo.""O Gospodarice grada mog ojaenog, kada e se vratiti?"Prolazimo pored krvavog Lugalzagisija i drugih sumerskih kraljeva monog imena: Lugalagengur, Lugalkigubnidudu, Ninigidubti, Lugalandanukhunga... U meuvremenu jedan drugi narod semitske rase formirao je kraljevinu Akad pod vostvom Sargona /I/, i osnovao svoju prestonicu kod Agade nekih dvestotine milja severozapadno od sumerskih gradova-drava. Monolit naen kod Suze prikazuje Sargona, dostojanstvenog, sa velianstvenom bradom, i na njenu se oituje sav ponos dugotrajne vladavine. On nije bio kraljevskog porekla: istorija nije mogla pronae ko mu je bio otac, dok mu je majka verovatno bila hramovska prostitutka. Sumerska legenda je za njega sastavila jednu posve mojsijevsku autobiografiju na samom poetku: "Moja skromna majka me je zaela i u tajnosti me donela na svet. Stavila me je u korpu un od rogozine i katranom mi zatvorila izlaz." Poto ga je spasao neki radnik, on je postao

77

peharnik kod kralja, sticao sve veu naklonost i uticaj, pobunio se i zbacio svog gospodara i popeo na presto Agade. Sebe je nazvao "Kraljem cele oblasti," a vladao jednim malim delom Mesopotamije. Istoriari su ga zvali "velikim", jer je osvojio mnoge gradove, opljakao veliki ratni plen i poubijao mnogo ljudi. Meu njegovim rtvama bio je onaj isti Lugalzagisi koji je opljakao Laga i oskrnavio njegovu boginju; njega je Sargon porazio i u lancima odveo u Nipur. Na istok i zapad, na sever i jug, ovaj moni ratnik je napredovao, pokorio Elam, oprao oruje u simbolikom trijumfu u Persijskom zalivu, preao zapadnu Aziju, stigao do Mediterana, i osnovao prvo veliko carstvo u istoriji. Pedesetpet godina je vladao, dok su se legende o njemu prikupljale i pripremale da od njega stvore boga. Kada se njegova vladavina se zavrila, celu carevinu su potresale bune.Tri sina su ga jedan za drugim nasleivala. Trei po redu, Naramsin, bio je veliki neimar, od ijih dela nije sauvano nita osim lepe nadgrobne stele ili memorijalne ploe kojom je obeleena njegova pobeda nad nekim nepoznatim kraljem. Ovaj veliki reljef kojeg je naao De Morgan kod Suze 1897., danas izloen u Luvru, pokazuje snanog Naramsina naoruanog lukom i strelom, kako kraljevski dostojanstveno gazi tela svojih palih neprijatelja, oito spreman da odmah pogubi one poraene koji mole za milost; istovremeno, izmeu njih je neka druga rtva, probodena strelom kroz vrat, koja pada umirui. U pozadini je planina Zagros; a na jednom brdu je zapis u prekrasnom klinastom pismu o Naramsinovoj pobedi. Ovde je vetina rezbarenja ve zrela i sigurna, ve voena i ojaana dugom tradicijom.Kada neki grad izgori do temelja, to nije uvek trajna nesrea za taj grad; obino to donese korist sa stanovita arhitekture i higijene. U toku dvadesetestog veka p.n.e. nalazimo Laga u ponovnom procvatu, sada pod jednim drugim prosveenim monarhom, koji se zvao Gudea, iji su glomazni kipovi najistaknutiji ostaci sumerskog vajarstva. Figura od diorita u Luvru prikazuje ga u pobonom stavu, sa glavom obmotanom tekom trakom koja podsea na koloseum, ruku savijenih u krilu, golih ramena i stopala, i kratkih, debelih nogu pokrivenih zvonastom suknjom na kojoj je izvezeno mnotvo hijeroglifa. Jake, ali pravilne crte lica govore o oveku misaonom i pravednom, vrstom, a ipak prefinjenom. Gudeu je njegov narod slavio ne kao ratnika, ve kao sumerskog Aurelija, posveenog religiji, knjievnosti i dobrim delima; on je gradio hramove, unapreivao prouavanje klasinih starina u duhu onih ekspedicija koje su ga otkrile, i ublaavao snagu jakih na zadovoljstvo slabih. Jedan od njegovih natpisa pokazuje njegovu politiku zbog koje ga je narod potovao kao boga i posle smrti: "U toku sedam godina, slukinja je bila jednaka sa svojom gospodaricom, rob je koraao pored gospodara i u mom gradu slabi su se odmarali pokraj jakih." Meutim, "Haldejski Ur" je imao jednu od najuspenijih epoha u svom dugom postojanju od 3.500 godine p.n.e. (verovatna starost najstarijih grobova) do 700. godine p.n.e. Njegov najslavniji kralj Urengur podveo je celu zapadnu Aziju pod svoju miroljubivu vladavinu i objavio za itavu Sumeriju najobimniji zakonik u istoriji. "Po zakonima pravednosti amaa zauvek sam utemeljio pravdu." Dok se Ur sve vie bogatio zahvaljujui trgovini koja je tekla kroz grad na Eufratu, Urengur je poput Perikla ulepavao grad hramovima i obilato gradio u pokorenim gradovima, Larsi, Uruku i Nipuru. Njegov sin Dungi je nastavio oevo delo u toku vladavine od pedeset osam godina, a vladao je tako mudro da su ga ljudi slavili kao boga koji je povratio njihov drevni Raj.Ali slava i sjaj su ubrzo izbledeli. Ratoborni Elamiti sa istoka i pobunjeni Amoriti sa zapada obruili su se na udoban ivot, uspenost i spokojstvo Ura, zarobili njegovog kralja i poharali grad sa primitivnom temeljitou. Pesnici Ura su pevali tune napeve o skrnavljenju kipa boginje Itar, njihove oboavane majke-boginje, koju su paganski osvajai otrgli iz njenog

78

svetilita. Forma ovih pesama je neobina jer su napisane u neoekivanom prvom licu jednine, a stil ba ne godi prefinjenom uhu; ali i posle etiri hiljade godina koje nas dele od sumerskog pevaa, osea se oajanje njegovog grada i naroda."Mene neprijatelj oskrnavi, da, rukama neistim;""Mene njegove ruke oskrnavie, u smrt od uasa me poslae.""O, jadna li sam! Ni trunke potovanja u njemu!""S mene skinu haljine moje i enu svoju njima zaodenu,""Stre nakit s mene i ker svoju njime okiti .""Sad dvorima njegovim hodim samu duu moju traio je""Na rtveniku. Avaj, treperih tog dana kad izai moradoh.""Gonio me u hramu mom; naterao da od straha drhtim,""Tu meu zidovima mojim; i kao golubicu to krilima lepra""Sedei na krovu, kao mladu sovu u peini skrivenu,""Kao pticu me je iz svetilita mog gonio,""Iz mog grada kao pticu gonio me dok sam uzdisala.""Daleko, daleko iza mene je hram moj."Tako su u toku dve stotine godina, koje naem egocentrinom oku izgledaju kao jedan prazan trenutak, Elamiti i Amoriti vladali Sumerijom. Onda je sa severa doao veliki Hamurabi, kralj Vavilona; od Elamita je preoteo Uruk i Isin; ekao povoljnu priliku dvadeset tri godine; osvojio Elam i zarobio njegovog kralja; uspostavio je vlast nad Amorom i udaljenom Asirijom, izgradio carstvo neviene moi i doveo ga u red jednim univerzalnim zakonom. Od tada e mnogo vekova, sve do uspona Persije, Semiti vladati Zemljom izmeu Reka. O Sumerima se ne saznaje vie nita; njihovo malo poglavlje u knjizi istorije je dovreno. 2. Privredni ivot Zemlja - Proizvodnja - Trgovina - Klase Nauka Meutim, opstala je sumerska civilizacija. Sumeri i Akadi su jo uvek proizvodili zanatlije, pesnike, umetnike, mudrace i svece; kultura junih gradova prela je na sever du Eufrata i Tigra do Vavilona i Asirije kao poetno naslee mesopotamske civilizacije.Osnova ove kulture je bila zemlja, plodna zahvaljujui tome to su se reke nabujale od zimskih kia svake godine prelivale. Poplava je bila opasna, koliko i korisna; Sumeri su nauili da je bezbedno usmeravaju pomou irigacionih kanala koji su zasecali i presecali njihovu zemlju; a oni su u seanju sauvali ta davna vremena opasnosti kroz legende koje su pripovedale o poplavi i kako se na kraju kopno odvojilo od vode, a oveanstvo bilo spaseno. Ovaj sistem navodnjavanja koji datira iz 4.000. godine p.n.e. bio je jedno od najveih dostignua sumerske civilizacije i svakako njen temelj. Sa tih briljivo zalivanih polja dolazile su obilne etve ita, jema, pirevine, urmi, i mnogih vrsta povra. Plug se rano pojavio, a vukli su ga volovi (to se proteglo sve do nedavne prolosti), a ve su imali i sejalice u obliku cevica. Sakupljena letina se vrhla prevlaenjem preko velikih drvenih saonica opremljenih zupcima od kremena kojima se sekla slama za stoku i odvajalo zrno za ljude. U mnogim vidovima, to je bila primitivna kultura. Sumeri su neto malo koristili bakar i kalaj i povremeno ih meali da bi napravili bronzu; tu i tamo otili bi i dalje pravei velika orua od gvoa. Ali, metal je jo uvek bio luksuz i retkost. Sumerske alatke su veinom bile od kremena; neke su, kao srpovi za koenje jema bili od gline; a neki finiji predmeti kao to su igle i ila izraivani su od slonovae i kostiju. Tkanje se obavljalo u veim razmerama pod kontrolom nadzornika koje je postavljao kralj, to lii na najnoviju praksu da drava tj. vlada kontrolie industriju. Kue su se gradile od trske, obino oblepljene erpi-smeom gline i slame ovlaene vodom i stvrdnute na suncu; takva stanita je jo uvek lako nai tamo gde je nekada bila Sumerija. Koliba je imala drvena

79

vrata koja su se okretala na zglobnim arkama od kamena. Podovi su obino bili od utabane zemlje; krovovi su imali luni oblik zbog savijanja trske na vrhu, ili su bili ravni sa blatom pokrivenom trskom prostrtom preko poprenih drvenih greda. Krave, ovce, koze i svinje tumarale su po kui kao iskonski ovekovi prijatelji. Voda za pie se izvlaila iz bunara. Roba se uglavnom prevozila vodenim putevima. Poto je bio redak u Sumeriji, kamen je dovoen preko Zaliva ili rekama, a zatim brojnim kanalima do pristanita raznih gradova; ali razvijao se i kopneni saobraaj; kod Kia je oksfordska terenska ekspedicija iskopala nekoliko najstarijih vozila sa tokovima za koje se zna. Tu i tamo u ruevinama se nailazi na poslovne peate kojima se potvruje promet sa Egiptom i Indijom. Nije jo bilo kovanja novca, ali je bila uobiajena trgovina trampom; ali zlato i srebro su ve bili u upotrebi kao standardi vrednosti i esto prihvatani u zamenu za robu ponekad u obliku poluga ili prstenova odreene vrednosti, ali obino u koliinama merenim po teini u svakom poslu. Mnoge glinene ploice koje su nam donele delove sumerskog pisma predstavljaju poslovna dokumenta i govore oivom poslovnom ivotu. Jedna ploica govori sa umorom u stilu /finde-siecle/ o "gradu punom ljudskog metea." Ugovori su morali da budu pismeno potvreni i propisno overeni. Postojao je kreditini sistem po kom su roba, zlato ili srebro mogli biti pozajmljeni, s tim da se plati kamata u istom materijalu kao to je pozajmica, a kamatne stope su varirale izmeu 15% i 33% godinje. Poto se stabilnost drutva moe delimino meriti obrnutom proporcijom sa kamatnom stopom, moemo da naslutimo da se sumersko poslovanje, kao i nae dananje, odvijalo u atmosferi ekonomske neizvesnosti i podozrenja.Zlato i srebro je u velikim koliinama nalaeno u grobnicama, ne samo u obliku nakita, ve i u obliku posua, oruja, ukrasa, pa ak i alatki. Bogati i siromani su bili raslojeni u mnogo klasa i kategorija; ropstvo je bilo veoma razvijeno, a svojinska prava su ve predstavljala svetinju. Izmeu bogatih i siromanih se formirala srednja klasa, sastavljena od sitnih poslovnih ljudi, naunika, lekara i svetenika. Medicina je cvetala i imala je specifian lek za svaku bolest; ali jo uvek je bila povezana sa teologijom i priznavala da bolest, budui da nastaje zbog napada zlih duhova, nikada ne moe da se izlei bez egzorcizma tih demona. Kalendar nepoznate starosti i porekla delio je godinu na lunarne mesece, dodajui jedan mesec svake tri ili etiri godine da bi se kalendar uskladio sa godinjim dobima i suncem. Svaki grad je mesecima davao svoje vlastite nazive.

3. Vlast Kraljevi - Naini ratovanja - Feudalni baroni Zakon Odista, svaki grad je ljubomorno uvao svoju nezavisnost i dozvoljavao sebi da ima svog kralja. On se nazivao /patesi/, to jest svetenik-kralj, to je je jasno pokazivalo da je upravljanje bilo povezano sa religijom. Pred kraj 2.800. godinep.n.e. rast trgovine je onemoguio takav separatizam gradova i stvorio "imperije" u kojima je neka dominantna linost svojoj vlasti potinjavala gradove i njihove /patesis/ i utkala ih u ekonomsko i politiko jedinstvo. Despot je iveo u renesansnoj atmosferi nasilja i straha; u svakom trenutku mogao je biti zbaen istim metodama koje su njemu samom pomogle da doe na

80

trenutku mogao je biti zbaen istim metodama koje su njemu samom pomogle da doe na tron. iveo je u nepristupanoj palati, ija su dva ulaza bila tako uska, da je kroz njih istovremeno mogla da proe samo jedna osoba; desno i levo su bile nie iz kojih su pritajeni straari mogli da pregledaju svakog posetioca ili da ga napadnu bodeima. ak je i kraljev hram bio odvojen, skriven negde u njegovoj palati, tako da je mogao da obavlja svoje religiozne dunosti, a da se ne izlae pogledima javnosti, ili da te dunosti neprimetno zanemaruje.Kralj je u bitku iao u koijama, predvodei aroliku gomilu naoruanu lukovima i strelama i kopljima. Ratovi su se vodili nedvosmisleno zbog trgovakih puteva i robe, bez ikakvih parola za primamljivanje idealista. Akadski kralj Manitusu je otvoreno objavio da osvaja Elam da bi ovladao tamonjim rudnicima srebra i da bi obezbedio dioritski kamen da bi sebe ovekoveio statuom jedini primer, za koji se zna, da se rat vodio radi umetnosti. Poraeni su obino prodavani kao robovi; ako to nije bilo unosno, ubijani su na bojnom polju. Ponekad je jedna desetina zarobljenika koji su se uzalud borili u mrei bila predavana kao iva rtva ednim bogovima. Kao u renesansnoj Italiji, ovinistiki separatizam gradova stimulisao je ivot i umetnost, ali i vodio u graansko nasilje i samoubilaku borbu to je slabilo svaku dravicu, a na kraju unitilo Sumeriju. U imperijama se drutveni poredak odravao pomou feudalnog sistema. Posle uspenog rata vladar je davao zemljine posede svojim hrabrim doglavnicima i te posede oslobaao poreza; ti ljudi su odravali red na svojim teritorijama i davali vojnike i namirnice kralju na korienje. Finansijska sredstva vlasti bila su dobijana kroz poreze u naturi, to je uvano u kraljevskim skladitima i distribuirano kao plata dravnim inovnicima. Ovom sistemu kraljevske i feudalne uprave dodat je zakonik koji je ve imao dovoljno presedana kada su Urengur i Dungi ozakonili statut Ura; to je bio praizvor uvenog Hamurabijevog zakonika. Bio je siroviji i jednostavniji nego kasniji zakoni, ali i manje strog; na primer, tamo gde se po semitskom zakonu ena za preljubu kanjavala smru, sumerski zakon je samo dozvoljavao muu da uzme drugu enu, a da prvu postavi u podreen poloaj. Zakon je obuhvatao trgovinske kao i seksualne odnose, regulisao sve zajmove i ugovore, sve kupovine i prodaje, sva usvojenja i nasledstva. Sudovi su zasedali u hramovima, a sudije su mahom bile svetenici; profesionalne sudije su predsedavale viim sudom. Najbolji elemenat u ovom zakoniku bio je sistem za izbegavanje parnienja: svaki sluaj je bio najpre podnet javnom arbitru ija je dunost bila da podstakne prijateljsko poravnanje bez upuivanja na zakon. Slaba je to civilizacija od koje ne moemo da nauimo neto da bismo popravili sopstvenu. 4. Religija i moral Sumerski panteon - Hrana bogova - Mitologija - Obrazovanje - Sumerska molitva Hramovske prostitutke - Prava ene - Sumerska kozmetika Kralj Urengur je objavio svoj zakonik u ime velikog boga amaa, jer je vlast vrlo brzo otkrila politiku korisnost religije. Kada je ustanovljeno da su korisni, bogovi su postali bezbrojni; svaki grad i drava, svaka ljudska delatnost, imali su neko boanstvo za nadahnue i kanjavanje. Oboavanje sunca, svakako ve staro u vreme nastanka Sumerije, izraavalo se u kultu amaa, "svetlosti bogova", koji je proveo no u dubinama severa, sve dok mu Zora nije otvorila svoje kapije; onda se on popeo na nebo poput plamena,

81

vozei koije preko strmina nebeskog svoda; sunce je bilo samo toak u njegovim vatrenim koijama. Nipur je gradio sjajne hramove bogu Enlilu i njegovom drugu Ninliju; Uruk je posebno oboavao deviansku boginju zemlje Inini, Semitima iz Akada znanu kao Itar raskalanu i prevrtljivu Afroditu-Demetru Bliskog istoka. Ki i Laga su oboavali "Mater Dolorosa", tunu majku boginju Ninkarsag koja se alosna zbog nesree ljudi zalagala za njih kod stroijih bogova. Ningirsu je bio bog navodnjavanja, "Gospodar poplave"; Abu ili Tamuz bio je bog vegetacije. Sin je bio bog meseca; prikazivan je u ljudskom obliku sa polumesecom oko glave anticipirajui oreole srednjovekovnih svetaca. Vazduhje bio pun duhova blagotvornih anela (svaki Sumer je imao svog anela zatitnika), kao i demona ili avola koji su nastojali da izbace zatitnika boanstva i uzmu u posed telo i duu.Veina bogova je ivela u hramovima gde su im vernici prinosili prihode, hranu i ene. Ploice iz Gudeje nabrajaju stvari koje su bogovi najvie voleli: volove, koze, ovce, golubove, koko, patke, ribu, urme, smokve, krastavce, maslac, ulje i kolae; iz te liste se moe zakljuiti da je imuan Sumer imao bogatu /cuisine/ to jest trpezu. Prvobitno su izgleda bogovi vie voleli ljudsko meso; ali, kako je ljudski moral napredovao, oni su morali da se zadovolje ivotinjama. Liturgijska ploica naena u sumerskim ruevinama kae sa neobinim teolokim predoseanjem: "Jagnje je zamena za oveka; on je dao jagnje za svoj ivot." Obogaeni takvim dobroinstvima, svetenici su postali najbogatija i najmonija klasa u sumerskim gradovima. Za veinu sfera ivota oni su bili vlast; teko je dokuiti do koje mere je /patesi/ bio svetenik, a do koje kralj. Urukagina se kao Luter pobunio protiv preteranih zahteva svetenstva, optuio ih da su pohlepni i da uzimaju mito u primenjivanju zakona, kao i da nameu takve poreze zemljoradnicima i ribarima kojima pljakaju plodove njihovog mukotrpnog rada. U toku jednog perioda on je oistio sudove od tih korumpiranih inovnika i doneo zakone kojima se reguliu porezi i pristojbe koje se plaaju hramovima, titei bespomone od lihvara i spreavajui nasilno otuivanje novca ili imovine. Ve je tada svet bio star i prilino utemeljen u svojim tradicionalnim obiajima.Po svoj prilici, svetenici su povratili mo kada je Urukagina umro, ba kao to e povratiti svoju mo u Egiptu posle smrti Ikhnatona; ljudi e platiti bilo koju cenu za mitologiju. Jo u to rano doba, nastajali su veliki mitovi religije. Poto su hrana i alatke stavljani u grob sa mrtvima, moemo pretpostaviti da su Sumeri verovali u zagrobni ivot. Ali, kao i Grci, zamiljali su drugi svet kao mrano boravite ubogih senki, u koje su silazili svi mrtvi bez razlike. Jo uvek nisu bili izmislili raj i pakao, venu nagradu i kaznu; molili su se i prinosili rtve ne za "veni ivot", ve za opipljive koristi ovde na zemlji. Kasnija legenda je govorila kako je Adapu, mudraca iz Eridua, boginja mudrosti, Eja, uvela u sva znanja; samo jedna tajna mu je bila uskraena znanje o besmrtnom ivotu. Jedna druga legenda pria o tome kako su bogovi stvorili oveka srenim; kako je ovek, po svojoj slobodnoj volji, zgreio i bio kanjen potopom, koji je preiveo samo jedan ovek Tagtug, tka. Tagtug je proigrao dugovenost i zdravlje tako to je pojeo plod sa zabranjenog drveta. Svetenici su prenosili obrazovanje kao i mitologiju, i bez sumnje su nastojali da uz pomo svojih mitova podue, isto koliko i da vladaju. Mnogim hramovima si bile prikljuene kole u kojima su svetenici poduavali deake i devojice pisanju i aritmetici, oblikovali njihove navike u patriotske i religiozne, a neke od njih pripremali za visoki poziv pisara. kolske ploice su se ouvale ispunjene tablicama mnoenja i deljenja, kvadratnim i kubnim korenima i vebama u primenjenoj geometriji. Da nastava nije bila nimalo gluplja od dananje vidi se sa ploice koja sadri lukrecijski prikaz antropologije: "Kada je stvoren, ljudski rod nije znao za hleb, niti za odeu. Ljudi su hodali leei na tlu,

82

jeli su travu ustima nalik na ovija, i pili vodu iz jaraka." Do kakve plemenitosti duha i izraza je mogla da se uzdigne ova prva od istorijskih religija, probija se na blistav nain iz molitve kralja Gudee boginji Bau, boanskoj zatitnici Lagaa:"O Kraljice moja, Majko koja si osnovala Laga,""Narod na koji pogleda, bogati se u snazi;""Verniku kog ti pogleda, ivot se produava.""Ja nemam majke ti si mi majka;""Ja nemam oca ti si mi otac ...""Boginjo moja Bau, ti zna ta je dobro;""Ti si mi dah ivota udahnula .""Pod zatitom tvojom, Majko moja,""U tvojoj senci s potovanjem obitavam."ene su bile prikljuene svakom hramu, bilo kao domaice, neke kao konkubine za bogove ili njihove propisno postavljene predstavnike na zemlji. Za sumersku devojku nije bila nikakva sramota sluiti hramovima na ovaj nain; njen otac je bio ponosan to e njene ari biti posveen ublaavanju boanske dosade, i slavio je primanje svoje keri na te svete dunosti sa obrednim rtvovanjem i predajom devojinog miraza hramu. Brak je ve bio sloena institucija regulisana mnogim zakonima. Nevesta je imala kontrolu nad mirazom koji joj je dao otac i, mada ga je posedovala zajedniki sa muem, jedino je ona odreivala njegovo nasleivanje. Imala je sa muem jednaka prava u pogledu dece; a u odsustvu mua i odraslog sina ona je upravljala i imanjem i kuom. Mogla je da ue u neki posao nezavisno od mua i mogla je da dri ili raspolae svojim robovima. Ponekad je, kao ubad, mogla da se izdigne do poloaja kraljice i vlada svojim gradom sa raskonom i carskom lakoom i otmenou. Ali u svim krizama, mukarac je bio vladar i gospodar. U izvesnim sluajevima je mogao da proda svoju enu ili je pokloni kao robinju da bi isplatio dugove. Ve je vaio dvostruki moral, kao prirodna posledica svojine i nasledstva: preljuba je kod mukarca bila oprostiv hir, ali se kod ene kanjavala smru. Od nje se oekivalo da raa mnogo dece svom muu i dravi; ako bi bila nerotkinja mogla je biti oterana bez ikakvog drugog povoda; ako bi se samo protivila neprekidnom raanju, kanjavana je utapanjem. Deca su bila bez zakonskih prava; roditelji su obezbeivali njihovo proterivanje iz grada inom javnog odricanja od njih. Pa ipak, kao i u mnogim civilizacijam, ene iz viih klasa su svojim raskonim ivotom i privilegijama skoro ostvarivale neku vrstu kompenzacije, za muke i nemo njihovih siromanih sestara. Kozmetika sredstva i nakit su istaknuti u sumerskim grobnicama. U grobnici kraljice ubad, profesor Vuli je naao malu pudrijeru od plavozelenog malahita, zlatne ukosnice sa dugmadima od lazurnog kamena (/lapis lazuli/) i enski neseser sa filigranskim zlatnim omotaem. Ovaj neseser mali kao prst sadrao je majunu kaiku verovatno za skupljanje rua sa usana, metalni tapi za manikir i par pinceta verovatno za obradu obrva ili za upanje nepoeljnih dlaica. Kraljiino prstenje je bilo izraeno od zlatne niti; jedan prsten je imao umetnute segmente lazurnog kamena; njena ogrlica je bila od izbrazdanog lapisa i zlata. U svakom sluaju, nita novo pod kapom nebeskom; a razlika izmeu prve ene i poslednje moe da proe kroz iglene ui. 5. Knjievnost i umetnost Pisanje - Knjievnost - Hramovi i palate - Vajarstvo - Keramika - Nakit - Rezime o sumerskoj civilizaciji Iznenaujua injenica u sumerskim ostacima je pisanje. Ta udesna vetina izgleda ve dobro razvijena, pogodna za izraavanje sloenih misli u trgovini, poeziji i religiji. Najstariji natpisi su na kamenu i seu ak do 3.600 godine p.n.e. Oko 3.200.godine

83

javlja se glinena tablica i od tog vremena su izgleda Sumeri uivali u tom sjajnom otkriu. Naa je srea da narod Mesopotamije nije pisao na osetljivom i kratkovenom papiru, mastilom koje izbledi, ve je na vlanoj glini veto utiskivao klinasti vrak /stilusa/ (pisaljke). Sa tim prilagodljivim materijalom pisar je pravio zapise, sastavljao ugovore i slubena dokumenta, evidentirao imovinu, presude i prodaje i stvarao kulturu u kojoj je pisaljka postala mona kao i ma. Kad bi zavrio sa pisanjem, pisar je pekao glinenu ploicu pomou vatre ili na suncu i time inio rukopis daleko trajnijim od hartije, jedva neto manje trajnim od kamena. Ovaj razvoj klinastog pisma bio je istaknut doprinos Sumera civilzovanju ljudskog roda.Sumersko pismo se ita s desna na levo; koliko znamo, Vavilonci su bili prvi koji su pisali s leva na desno. Linearno pismo, kao to smo videli, bilo je oito stilizovan i konvencionalizovan oblik znakova i slika oslikanih ili utisnutih na primitivnoj sumerskoj grnariji. Po svoj prilici zbog ponavljanja i urbe, tokom dugih vekova, prvobitne slike su postepeno saete u znake koji su toliko razlikovali od objekata koje su nekada predstavljale, da su postale vie simboli glasova nego stvari. U engleskom bismo imali analogan proces ako bismo sliku pele (engl. /"bee"/ to se izgovara (bi:)) vremenom skratili i uprostili i doli do toga da ona ne znai "pela" ve da oznaava glas "b" (koji se u engleskom zove (bi:)), a zatim da poslui oznaavanju tog sloga u bilo kojoj kombinaciji kao na primer u rei /being/. Sumeri i Vavilonci se nikada nisu pomerili sa takvog predstavljanja slogova ka predstavljanju slova nikada nisu isputali vokal u silabikom znaku tako da "be" znai "b"; izgleda da je ovaj jednostavan ali revolucionaran korak bio preputen Egipanima. Za prelazak sa pisanja na knjievnost verovatno je bilo potrebno mnogo stotina godina. Vekovima je pisanje bilo orue trgovine, stvar ugovora i rauna, poiljki i priznanica; u sekundarnom smislu moda je ono bilo instrument religioznih zapisa, pokuaj da se od izmena ili propadanja sauvaju magine formule, obredni postupci, svete legende, molitve i himne. Pa ipak su oko 2.700. godine p.n.e. osnovane velike biblioteke u Sumeriji; kod Tela, na primer, u ruevinama iz vremena Gudee, De Sarzak je otkrio zbirku od preko 30.000 tablica naslaganih na uredan i logian nain. Jo oko 2.000. godine p.n.e. sumerski istoriari su poeli da rekonstruiu prolost i belee sadanjost radi moralnih pouka za budunost; odlomci njihovih dela dospeli su do nas ne u originalu ve u obliku citata u kasnijim vavilonskim hronikama. Meutim, meu izvornim fragmentima naena je jedna tablica kod Nipura sa sumerskim originalom epa o Gilgameu, koji emo prouavati kasnije u njegovoj razraenoj vavilonskoj verziji. Neke od razbijenih tablica sadre tubalice nemale snage i znaajne literarne forme. Ovde se na poetku javlja karakteristian bliskoistoni manir pesnikog ponavljanja mnogi stihovi poinju na isti nain, mnoge fraze se ponavljaju ili potkrepljuju znaenje prethodne fraze. Kroz ove spasene ostatke vidimo religiozne izvore knjievnosti u pesmama i tubalicama svetenika. Prve pesme nisu bile madrigali, ve molitve.Iza ovih oitih poetaka kulture bili su bez sumnje vekovi razvoja u Sumeriji i drugim zemljama. Nita nije stvoreno, ve je samo razvijeno. Ba kao to je kod pisanja, Sumerija "izgleda" stvorila klinasto pismo, tako je kod arhitekture izgleda stvorila odjednom fundamentalne oblike kua i hramova, stubova, svodova i lukova. Sumerski seljak je gradio sebi kolibu tako to je postavljao trsku u kvadrat, pravougaonik ili krug, savijajui vrhove zajedno i spajajui ih tako da su formirali luk, svod ili kupolu; nagaamo da je to jednostavan poetak ili najraniji poznat izgled ovih arhitektonskih oblika. Meu ruevinama Nipura je jedan luni odvodni prokop star 5.000 godina; u kraljevskim grobnicama Uraima lukova koji seu do 3.500. godine p.n.e., a luna vrata su bila uobiajena u Uru 2.000.godina p.n.e. A to su bili pravi luni

84

nosai: to jest, kamen je u njima bio postavljen napotpuno luni nain svaki kamen se kao klin suava konusno nadole vrsto lee na mesto.Bogatiji graani su gradili palate smetene na humci ponekad etrdeset stopa iznad ravne povrine. One su smiljeno bile nepristupane, ako se izuzme jedna staza, tako da se kua svakog Sumera mogla smatrati njegovim dvorcem. Poto je kamena bilo malo, ove su palate mahom bile od opeke. Neugledna crvena povrina zidova bila je oivljena ukrasima od "terakote" u svim oblicima spiralama, cik-cak linijama, trouglovima, pa ak i rombovima i kockastim arama. Unutranji zidovi su graeni oko sredinjeg dvorita koje je prualo senku i malo sveine odbrane od mediteranskog sunca; iz istog razloga, kao i zbog bezbednosti, sobe su se otvarale prema dvoritu ee nego prema spoljnoj strani. Prozori su predstavljali luksuz, ili moda za njima nije bilo potrebe. Voda se izvlaila iz bunara; velikim odvodnim sistemom smee se uklanjalo iz stambenih delova gradova. Nametaj nije bio komplikovan i nije ga bilo mnogo, ali nije bio ni lien estetske komponente. Neki kreveti su bili ukraeni metalom ili slonovaom, a ponekad, kao u Egiptu, naslonjae su imale noge poput lavljih apa. Za hramove se kamen uvozio i ukraavao zavrnim vencem od bakra i frizovima koji su ukraavani poludragim kamenjem. Hram Nanaru Uru bio je uzor za celu Mesopotamiju sa bledoplavim emajliranim ploicama; njegova unutranjost je obloena ploamaod retkog drveta kao to su kedar i empres, ukraenihmermerom, alabasterom, oniksom, ahatom i zlatom. Obino jenajvaniji hram u gradu bio izgraen na nekom uzvienju, apored toga, na njegovom vrhu je bio zigurat kula od tri, etiri ili sedam spratova, opasana spiralnim spoljnim stepenitem i uvuena na svakom spratu. Ovde na visinama, najuzvieniji gradski bogovi su mogli da borave, a i vlastodrci su tu mogli da nau poslednju duhovnu i fiziku citadelu protiv invazije ili pobune.$35$ Hramovi su ponekad bili ukraeni kipovima ivotinja, junaka i bogova; figure su bile jednostavne, grube i mone, ali im je poprilino manjkala zavrna vajarska obrada i prefinjenost. Veina postojeih kipova predstavljaju kralja Gudeu, izvedenih smelo, ali nedoterano, u postojanom dioritu. U ruevinama TelelUbaida, iz ranog sumerskog perioda, naena je bakarna statueta bika, dosta oteena tokom vekova, ali jo uvek puna ivosti i bikovske samozadovoljstva. Glava krave u srebru iz grobnice kraljice ubad u Uru je remek-delo koje nagovetava razvijenu umetnost suvie oteenu vremenom da bi nam bilo omogueno da joj odamo duno priznanje. To je gotovo dokazano bareljefima koji su ostali. "Stela leinara" koju je postavio kralj Lagaa Eannatum, porfirski valjak Ibniara, humoristine karikature (kao to svakako moraju biti) Urnine, i naroito Naramsinova "Stela pobede" odlikuje sirovost sumerske skulpture, ali u njima ima krepke vitalnosti crtea i akcije karakteristine za mladu umetnost u procvatu.O grnariji se ne moe govoriti toliko povoljno. Moda vreme na pogrean put navodi nau ocenu time to je ostalo ouvano ono najgore; moda je bilo mnogo komada isto onako lepo izrezbarenih kao alabasterske posude otkrivene u Eriduu; ali vei deo sumerske grnarije, mada je izraivana pomou grnarskog toka, predstavlja obino zemljano posue i ne moe da se poredi sa vazama Elama. Zlatari su imali vie uspeha. Posude od zlata, ukusnih ara i prefinjene obrade, naene su u najstarijim grobnicama u Uru, od kojih su neke stare ak 4.000 godina p.n.e. Srebrna vaza iz Entemenua (danas izloena u Luvru) zdepasta je kao Gudeina, ali je ukraena raznim slikama ivotinja fino ugraviranim. Najlepi od svih su zlatni tobolac i bode od lazurnog kamena iskopani kod Ura; ovde, ako se moe suditi po fotografijama,$36$ forma skoro dostie savrenstvo. U ruevinama je naeno mnogo valjkastih peata, mahom od dragocenog metala ili kamena, sa reljefima paljivo ugraviranim na povrini od jednog ili dva kvadratna ina; oni su izgleda sluili

85

Sumerima umesto potpisa i pokazuju prefinjenost ivota i ponaanja to remeti nae naivno shvatanje progresa kao neprekidnog uspona oveka kroz jadne kulture prolosti do neprevazienog zenita dananjice.Sumerska kultura moe da se rezimira u ovom kontrastu izmeu nedoterane grnarije i savrenog nakita; bila je to sinteza nespretnih poetaka i povremenog, ali briljantnog majstorstva. Ovde se, prema naim saznanjima, javljaju prve drave i carevine, prvo navodnjavanje, prva upotreba zlata i srebra kao standarda vrednosti, prvi poslovni ugovori, prvi kreditni sitem, prvi zakonik, prvi obimniji razvoj pisma, prve prie o Postanju i Potopu, prve biblioteke i kole, prva knjievnost i poezija, prva kozmetika i nakit, prva skulptura i bareljef, prve palate i hramovi, prvi ukrasni metal i dekorativni motivi, prvi luk, stub, svod i kupola. Ovde se po prvi put, u veoj razmeri, koliko se zna, javljaju neki od grehova civilizacije: ropstvo, despotizam, crkveni dogmatizam i imperijalistiki rat. Bio je to ivot iznijansiran i suptilan, bogat i sloen. Ve prirodna nejednakost ljudi proizvodila je novi stepen udobnosti i raskoi, a novi redovni tok tekog i disciplinovanog rada zaostale. Dotaknuta je tema o kojoj e istorija izvoditi svoje bezbrojne varijacije./III/ Prelazak u EgipatSumerski uticaj u Mesopotamiji Drevna Arabija Mesopotamski uticaj u EgiptuPa ipak, jo uvek smo tako blizu poetka pisane istorije kada govorimo o Sumeriji, da je teko odrediti prioritet ili redosled mnogih povezanih civilizacija koje su se razvile na drevnom Bliskom istoku. Najstariji istorijski zapisi za koje znamo jesu sumerski; ovo, to je moda hir okolnosti, igra smrtnosti, ne dokazuje da je prva civilizacija bila sumerska. Statuete i drugi ostaci srodni sumerskim naeni su kod Aura i Samare u kraju u kom je nastala Asirija; mi ne znamo da li je ova rana kultura dola iz Sumerije ili je prela u nju du rekeTigar. Hamurabijev zakonik podsea na Urengurov i Dungijev, ali ne moemo biti sigurni da se razvio iz njega ili pre iz nekog prethodnika koji je bio predak i jednom i drugom. Jedino je verovatno, ali ne i sigurno, da su vavilonska i asirska civilizacija izvedene iz sumerske i akadske ili njima oploene. Bogovi i mitovi Vavilona i Ninive su u mnogim sluajevima modifikacije ili razrade sumerske teologije; a jezici ovih kasnijih kultura sadre istu vezu sa sumerskim, kao italijanski i francuski sa latinskim.vajnfurt je skrenuo panju na zanimljivu injenicu da mada se gajenje jema, prosa i penice, i pripitomljavanje goveda, koza i ovaca, javlja i u Egiptu i u Mesopotamiji jo u vreme najranijih nama poznatih zapisa, ove cerealije i ivotinje se nalaze u svom divljem i prirodnom stanju ne u Egiptu, ve u zapadnoj Aziji naroito u Jemenu ili drevnoj Arabiji. On zakljuuje da se civilizacija tj. u ovom kontekstu, gajenje itarica i upotreba pripitomljenih ivotinja pojavila u nezapisano drevno doba u Arabiji i odatle proirila u "trougao kultura" u Mesopotamiju (Sumerija, Vavilonija, Asirija) i u Egipat. Dananje znanje o primitivnoj Arabiji je suvie povrno da bi se od ovoga moglo napraviti neto vie od skromne hipoteze.Odreenije je izvoenje nekih specifinih elemenata egipatske kulture iz Sumerije i Vavilonije. Znamo da je trgovina prelazila izmeu Mesopotamije i Egipta svakako preko Suecke prevlake, a verovatno i vodenim putem od starih izlaza egipatskih reka na Crveno more. Pogled na mapu objanjava zato je Egipat tokom svoje znane istorije vie pripadao zapadnoj Aziji, nego Africi; trgovina i kultura su mogle da preu iz Azije du Mediterana do Nila, ali su ubrzo iza toga bile spreene pustinjom koja je zajedno sa slapovima Nila izolovala Egipat od ostatka Afrike. Otuda je prirodno da emo u primitivnoj kulturi Egipta nai brojne mesopotamske elemente.to dalje sledimo trag egipatskog jezika, to on otkriva vie slinosti sa semitskim jezicima Bliskog istoka. Izgleda daje piktografsko pismo predinastikih Egipana poteklo iz Sumerije. Valjkasti peat, koji je neosporno

86

mesopotamskog porekla, javlja se u najranijem periodu poznate egipatske istorije, a zatim nestaje, kao da je uvezeni obiaj bio istisnut domaim. Grnarski toak nije poznat u Egiptu pre etvrte dinastije mnogo vremena posle njegove pojave u Sumeriji; po svoj prilici on je u Egipat doao iz Zemlje izmeu dveju reka, zajedno sa tokom i koijama. Rani egipatski i vavilonski buzdovani su potpuno jednaki po obliku. Lepo izraeni no od kremena, naen u ostacima predinastikog Egipta kod Gebel-el-Araka, ima reljefe sa mesopotamskim temama i stilom. Bakar je bio oito rairen u zapadnoj Aziji i odatle donesen u Egipat. Rana egipatska arhitektura lii na mesopotamsku po korienju uvuene ploe kao ukrasa za zidove od opeke. Predinastika grnarija, statuete i dekorativni motivi su u mnogim sluajevima identini ili nesumnjivo povezani sa mesopotamskim proizvodima. Meu tim ranim egipatskim ostacima su male figure neke boginje oigledno azijskog porekla. U vreme kada je, kako izgleda, egipatska civilizacije tek poela, umetnici Ura su pravili skulpture i reljefe iji stil i sklopovi pokazuju drevnost tih umetnosti u Sumeriji.$37$ Egipat je s razlogom mogao da priuti preputanje prvenstva Sumeriji. Jer, ma ta da je Nil moda pozajmio od Tigra i Eufrata, on se brzo razvio u civilizaciju, specifinu i jedinstvenu jednu od najbogatijih i najveih, jednu od najmonijih, a ipak jednu od najotmenijih kultura u istoriji. Pored njega Sumerija je samo sirov poetak, a ak ni Grka ni Rim ga nee prevazii. II EGIPAT 1. Dar Nila i) U Delti Aleksandrija - Nil - Piramide - Sfinga To je savrena luka. Izvan dugakog lukobrana, talasi se neobuzdano valjaju jedan preko drugog, dok unutar njega more lii na srebrno ogledalo. Tamo na malom ostrvu Faru, kada je Egipat bio veoma star, Sostrat je sagradio svoj veliki svetionik u belom mermeru, visok petsto stopa, kao zvezdu vodilju za antike pomorce Mediterana i kao jedno od sedam uda sveta. Odneli su ga vreme i razorna snaga vode, ali ga je zamenio jedan novi svetionik koji vodi parobrod izmeu stena do pristanita Aleksandrije. Ovde je onaj izvanredni mladi dravnik, Aleksandar, osnovao prefinjenu, mnogo jezinu metropolu koja e naslediti kulturu Egipta, Palestine i Grke. U ovoj luci e Cezar neveselo primiti odrubljenu glavuPompejevu.Dok voz klizi kroz grad, na kratko se vide nepoploane ulice, toplotni talasi koji pleu u vazduhu, radnici do pojasa nagi, u crno odevene ene koje ustrajno nose teret, muslimani kraljevski dostojanstveni i u belo obueni sa turbanom na glavi, a u daljini prostrani trgovi i sjajne palate, lepe moda ba kao i one koje su izgradili kraljevi ptolemejske dinastije kada je Aleksandrija bila svetsko sastajalite. Onda se odjednom stupa na otvoren prostor, a grad se povlai na horizontu plodne Delte tog zelenog trougla koji na mapi izgleda kao lie palme koje dri tanko stablo Nila.$38$ Nekada je bez sumnje Delta bila zaliv; iroka reka ga je strpljivo punila, presporo da bi se to moglo uoiti, smrvljenim kamenjem noenim hiljadama milja. Danas, iz ovog malog muljevitog predela, est miliona seljaka gaji dovoljno pamuka za izvoz u vrednosti od

87

stotinu miliona dolara godinje. Tamo je, blistava i spokojna, pod bljetavim suncem, ukraena vitkim palmama i travnatim obalama, najuvenija od svih reka. Pustinja koja se nalazi tako blizu ne moe da se vidi, niti veliki prazni /njadis/ rena korita gde su nekada tekle vodom bogate pritoke Nila; ne moemo jo da shvatimo koliko je riskantno uzan taj Egipat, koji sve duguje toj reci i kojeg sa obe strane napada neugodni pesak koji se stalno pomera.Sada voz prolazi sredinom aluvijalne nizije. Zemlja je napola pokrivena vodom i posvuda ispresecana irigacionim kanalima. U prokopima i na poljima rade crni /fellaheen/ $39$ koji nose samo pare tkanine oko slabina. Reka je imala jednu od svojih godinjih poplava koje poinju u letnjem solsticiju i traju stotinu dana; zahvaljui tom prelivanju pustinja je postala plodna, a Egipat je cvetao kao "dar Nila" kako se izrazio Herodot. Jasno je zato se ovde nalazi jedna od kolevki civilizacije; nigde drugde reka nije bila tako izdana u navodnjavanju i tako podlona kontroli nivoa; samo je Mesopotamija mogla da se takmii sa ovim predelom. Hiljadama godina seljaci su posmatrali porast vodostaja sa zabrinutim nestrpljenjem; do dana dananjeg, na ulicama Kaira, gradski telali svakog jutra objavljuju poveanje vodostaja. Tako seprolost, sa mirnom postojanou ove reke, uliva u budunost,lako dotiui sadanjost na svom putu. Samo istoriari pravepodele; vreme to ne ini.Ali za svaki dar mora da se plati; i seljak je, mada je cenio vrednost porasta vodostaja, znao da bi bez kontrole voda mogla da uniti njegove njive, isto kao to ih navodnjava. Zato je jo u preistorijska vremena izgradio one prokope koji presecaju zemlju; viak je zahvatao u kanale, a kada je vodostaj reke opadao, seljak je podizao vodu kofama koje su se okretale oko dugakih drvenih stubova, pevajui, dok je radio, pesme koje Nil slua pet hiljada godina. Jer kakvi su ti seljaci danas, sumorni, bez smeha, ak i u svom pevanju, takvi su najverovatnije bili pedeset vekova. Ova naprava za podizanje vode je stara kao i piramide, a milioni ovih felaha, uprkos arapskih osvajanja, jo uvek govore jezikom drevnih spomenika. Ovde u Delti, pedeset milja na jugoistok od Aleksandrije nalazi se mesto Naukratis nekada pun vrednih, ali smutljivih Grka; trideset milja dalje na istok nalazi se Sais gde je u vekovima pre persijskih i grkih osvajanja, domaa civilizacija imala svoj poslednji preporod; a zatim, sto dvadesetdevet milja jugoistono od Aleksandrije, nalazi se Kairo. To je lep grad, ali nije egipatski; islamski osvajai su ga osnovali 968. godine nae ere; onda je veseli francuski duh savladao onaj tmurni arapski i tu je izgraen jedan Pariz u pustinji, egzotian i nestvaran. ovek mora da proe kroz njega automobilom ili bez urbe "fijakerom" da bi naao stari Egipat kod Piramida.Kako male izgledaju sa dugog puta koji vodi ka njima; da li smo doli ovako daleko da bismo videli tako malo? Ali, ubrzo one postaju vee, kao da se podiu u vazduh; iza zavijutka na putu, nailazimo na rub pustinje; i Piramide su odjednom tu, pred nama, jednostavne i osamljene, xinovske i turobne uz azurno nebo. arena gomila tiska se oko njenih podnoja zdepasti biznismeni na mirkavim magarcima, jo punakije dame bezbedno smetene u dvokolicama, mladi ljudi koji se propinju na konjima, mlade ene na leima kamila udobno sede dok im se svilene dokolenice presijavaju na suncu; i posvuda gramzivi Arapi. Stojimo na mestu na kom su stajali Cezar i Napoleon i pomiljamo na to da nas pedeset vekova posmatra; tu gde je Otac istorije dolazio etrsto godina pre Cezara i uo prie koje e zapanjiti Perikla. Javlja nam se nova perspektiva vremena; ini se kao da dva milenijuma ispadaju iz okvira slike, a Cezar, Herodot i mi sami za trenutak izgledamo kao savremenici pred tim grobnicama koje su za njih bile starije nego to su antiki Grci za nas.U blizini se nalazi Sfinga, pola lav pola mislilac, besno zarivenih kanxi u pesak, koja nepomina zuri u prolaznog posetica i venu ravnicu. To je okrutan spomenik, kao smiljen da zastrai stare razvratnike i natera decu da

88

se blagovremeno povuku. Telo lava prelazi u ljudsku glavu sa isturenim vilicama i svirepim oima; civilizacija koja ju je stvorila (oko 2.990.godine p.n.e.) imala je u sebi ne sasvim zaboravljeno varvarstvo. Jednom ju je pesak prekrio i Herodot koji je video toliko toga ega tamo danas nema, ne kae ni rei o njoj.Pa ipak, kakvo su bogatstvo morali imati ti stari Egipani, kakvu snagu i vetinu, jo u detinjstvu istorije, da donesu te ogromne kamene blokove sa udaljenosti od est stotina milja, da podignu neke od njih koji se teili mnogo tona, do visine od petsto stopa, i da plaaju, ili ak i da hrane, dvesto hiljada robova koji su mukotrpno radili dvadesdet godina na ovim piramidama! Herodot nam je sauvao natpis koji je naao na jednoj piramidi na kom je zabeleena koliina rotkvi, belog i crnog luka koju troe radnici koji su je gradili; i ove sustvari morale imati svoju besmrtnost. Uprkos ovim poznatim prijateljima odlazimo razoarani; ima neeg varvarski primitivnog ili varvarski modernog u toj brutalnoj gladi za veliinom.$40$ Seanje i mata posmatraa, krcate istorijom, jesu ono to ove spomenike ini velikim; sami po sebi oni su pomalo smeni razmetljivi grobovi u kojima su mrtvi tragali za venim ivotom. Moda su ih slike preterano oplemenile: fotografija moe da uhvati sve sem prljavtine, i poveava vrednost ljudskih rukotvorina divnim prizorima zemlje i neba. Zalazak sunca kod Gize je sjajniji od Piramida. ii) Uzvodno Memfis Remek-delo kraljice Hatepsut - Kolosi Memnona - Luksor i Karnak - Veliina egipatske civilizacije Iz Kaira mali parobrod plovi uzvodno tj. na jug u toku est leernih dana do Karnaka i Luksora. Dvadeset milja ispod Kaira on prolazi Memfis, najstariju egipatsku prestonicu. Tu, gde su ivele Trea i etvrta dinastija, u gradu od dva miliona stanovnika, nita danas ne moe da se vidi osim niza malih piramida i gaj sa palmama; ono ostalo je samo pustinja, beskonani, odvratni pesak, koji se uvlai pod noge, bocka oi, prodire u pore, pokrivajui sve, irei se od Maroka preko Sinaja, Arabije, Turkestana, Tibeta sve do Mongolije: du tog peanog pojasa koji se prostire preko dva kontinenta, civilizacija je nekada gradila svoja sedita i sada je nestala, oterana, dok se led povlaio, sve veom toplotom i sve oskudnijom kiom. Pored Nila, nekih dvanaestak milja sa obe strane protee se pojas plodnog zemljita; od Mediterana do Nubije postoji samo ta traka oteta od pustinje. To je nit o kojoj visi ivot Egipta. A opet, kako kratak izgleda ivotni vek Grke, ili milenijum Rima, pored duge prolosti od Menesa do Kleopatre !Nedelju dana kasnije parobrod je u Luksoru. Na ovoj lokaciji, danas pokrivenoj arapskim zaseocima ili peskom nekada se nalazila najvea egipatska prestonica, najbogatiji grad antikog sveta, poznata Grcima kao Teba, a njenom narodu kao Vesi i Ne. Na istonom nagibu Nila je uvena Zimska palata Luksora plameno crvena od cvetova bugenvilije; preko reke, sunce zalazi nad grobnicama kraljeva u more peska, a nebo liina draperiju sa sjajnim prelivima purpurne i zlatne boje. Daleko na zapadu blistaju stubovi otmenog hrama kraljice Hatepsut, koji izgledaju upravo kao neka klasina kolonada.Ujutro, lenji jedrenjaci prevoze istraivaa preko reke koja je tako tiha i nenametljiva da niko ne bi ni pomislio da ona tu tee nebrojeno vekova. Zatim nailaze milje i milje pustinje; ide se preko pranjavih planinskih prelaza i pored istorijskih grobova, sve dok se remek-delo velike Kraljice ne pojavi nepomino i belo u treperavoj vrelini.. Ovde je umetnik odluio da prirodu i njena

89

brda preobrazi u lepotu veu od lepote same prirode: u samom licu granitne stene on je izgradio ove stubove, raskone kao oni koje je Iktinus napravio za Perikla; kada ih ovek vidi, nemogue je sumnjati da je Grka preuzela, verovatno preko Krita, svoju arhitekturu od ove inventivne rase. A na zidovima ogromni bareljefi, puni pokreta i misaonosti, pripovedaju priu o prvoj velikoj eni u istoriji, a nita manje uvenoj meu kraljicama.Na putu nazad sede dva kamena kolosa koji predstavljaju najrasipnije egiptaske monarhe, Amenhotepa /III/, koji se u bedekerima Grke pogreno nazivaju "Kolosi Memnona". Svaki je sedamdeset stopa visok, tei sedamsto tona i izvajan je iz jedne jedine stene. Na postamentu jednog od njih su natpisi koje su ostavili grki putnici koji su posetili ove ruevine pre dve hiljade godina; ponovo vekovi izmiu raunanju i ti Grci izgledaju neobino savremeni sa nama u prisustvu ovih drevnih stvari. Jednu milju na sever lee kameni ostaci Ramzesa /II/, jedne od najfascinantnijih linosti u istoriji, pored kogaje Aleksandar nezrela malenkost; poiveo je devedesetdevet godina, car u toku ezdeset sedam, otac stotinu i pedesetoro dece; ovde je on statua, nekada pedesetest stopa visoka, a sada pedesetest stopa dugaka, besmisleno ispruena u pesku. Napoleonovi naunici su ga pedantno izmerili; nali su da je jedno njegovo uho dugako tri i po stope, da je stopalo pet stopa iroko, i da je kip teak hiljadu tona; trebalo je da za njega Bonaparta primeni svoj kasniji pozdrav Geteu: "/Voil un/ /homme!/ Evo oveka !"Svuda okolo sada, na zapadnoj obali Nila, prua se Grad mrtvih. Na svakom koraku neki egiptolog je iskopao neki kraljevski grob. Tutankamonova grobnica je zatvorena, zakljuana ak i pred onima koji su mislili da se zlatom moe sve otvoriti; ali, grobnica Setija /I/ je otvorena i tu u hladnoj zemlji ovek moeda posmatra ukraene tavanice i prolaze i divi se bogatstvu i vetini koja je umela da izgradi takav sarkofag i okrui ga takvom umetnou. U jednoj od ovih grobnica, istraivai suvideli na pesku tragove nogu robova koji su nosili mumiju na njeno mesto pre tri hiljade godina. Ali najlepi ostaci krase istonu obalu reke. Ovde u Luksoru jenadmeni Amenhotep, pomou plena iz pobeda Tutmesa /III/,poeo da gradi svoje najpretencioznije zdanje; smrt ga je zadesila u toku izgradnje; zatim, poto je rad bio zanemaren itavih sto godina, Ramzes /II/ ga je dovrio u kraljevskom stilu. Odjednom, kvalitet egipatske arhitekture preplavljuje duh: tu su i irina i snaga, ne puka lepota, ve muevna uzvienost. iroko dvorite, sada neupotrebljivo zbog peska, poploano mermerom od davnina; na tri strane vide se velianstvene kolonade kojima su samo one u Karanaku ravne; posvuda rezbaren kamen u bareljefu, a kraljevske statue dostojanstvene ak i u oajanju. Zamislite osam dugih stabljika biljke papirus zatitnice pisma ovde su oblik umetnosti; u podnoju sveih neotvorenih cvetova spajaju se stabljike vrstim trakama koje e lepoti dati snagu; zatim zamisliteitavo raskono stablo u kamenu: to je luksorski stub u obliku papirusa. Zamislite dvorite sa takvim stubovima koji podupiru masivne zavrne vence i tremove to daju senku; sagledajte celinu kakva je ostala posle pustoenja od trideset vekova; onda procenite ljude koji su, u doba koje smatramo detinjstvom civilizacije, mogli da projektuju i izvedu takve spomenike.Kroz drevne ruevine i modernu prljavtinu, hrapava staza vodi do onoga to Egipat uva kao svoj poslednji dar do hramova Karnaka. Pedeset faraona je uestvovalo u njihovoj gradnji, od poslednjih dinastija Starog kraljevstva pa do vremena dinastijePtolemeja; iz generacije u generaciju, graevine su rasle, svedok ezdeset akera nije bilo pokriveno najsjajnijim delima koje je arhitektura ikada podarila bogovima. "Ulica sfingi" vodi do mesta gde je ampolion, utemeljitelj egiptologije, stajao 1828.i zapisao:"Konano sam otiao do palate ili, bolje rei do grada spomenika do Karnaka. Tu se sva velianstvenost faraona ukazala

90

preda mnom, sve to su ljudi zamislili i izveli unajveim razmerama. ... Nijedan narod, drevni ili moderni, nijekreirao umetnost arhitekture u tako uzvienim, tako sjajnim, tako grandioznim razmerama, kao stari Egipani. Zamisli su im bile kao da su to bili ljudi od stotinu stopa visine."Da bi se to razumelo bile bi potrebne mape i planovi, pa i itavo znanje jednog arhitekte. iroka ograda brojnih dvorita od jedne treine milje na svakoj strani; kolonija od nekadanjih 86.000 kipova; glavna grupa zgrada kojesainjavaju Amonov hram, hiljadu puta tristo stopa; veliki piloni ili kapije izmeu jednog dvorita i sledeeg; savreni "heraldiki stubovi" Tutmesa /III/ grubo odlomljeni u gornjemdelu, ali sa jo uvek zadivljujuom rezbarijom i dizajnom; sveani hol istog silnog monarha, sa iljebljenim trupovima stubova tu i tamo anticipiraju svu snagu dorskog stuba u Grkoj; mali Ptahov hram sa skladnim stubovima to se nadmeu sa palmama pored njih; etalite, opet delo Tutmesovih neimara, sa jednostavnim i masivnim kolonadama; iznad svega, venica Hipostil,$41$ prava uma od stotinu etrdeset gigantskih stubova, poreanih blizu jedan drugog radi odbrane od jakog sunca, koji se na vrhu rascvetavaju u rairene kamene palme i koji sa impresivnom snagom nose ogromne krovne ploe od vrstog granita od kapitela do kapitela. U blizini su dva vitka obeliska, monolita potpunog sklada i lepote, koji se uzdiu kao stubovi svetlosti usred ruevina statua i hramova i na svojim natpisima objavljuju ponosnu poruku kraljice Hatepsut upuenu svetu. Ti obelisci, kako pie na rezbariji,izraeni su od tvrdog granita iz kamenoloma Juga; njihovi vrhovi su od finog zlata odabranog od najboljeg u svim stranim zemljama. Oni se mogu videti sa reke izdaleka; njihov sjaj ispunjava Dve zemlje i kada se sunce pojavi izmeu njih, zaista izgleda kao da se ono podiglo na nebeskom horizontu... Vi koji ete posle mnogo godina videti ove spomenike, koji ete govoriti o onome to sam uradila, rei ete, "Ne znamo, odistane znamo kako su oni mogli da naprave itavu planinu od zlata."... Da bi ih pozlatila upotrebila sam zlato mereno buelima, kao da su u pitanju vree ita... jer sam znala da je Karnak nebeski horizont zemlje. Kakva kraljica, i kakvi kraljevi! Moda je ova prva velika civilizacija bila najlepa od svih, a mi jo uvek nismo poeli da otkrivamo njen sjaj? Pokraj Svetog jezera kod Karnaka ljudi kopaju i strpljivo odnose zemlju u malim bisagama prebaenim preko ramena na motki; neki egiptolog se naginje udubljen nad hijeroglifima na dva kamena bloka koja je upravo izbavio iz zemlje; on je jedan od hiljade takvih ljudi poput Kartera iBrestida, Masperoa, Pitrija i Kaparta i Vajgala, koji ivejednostavno ovde u toj vruini i praini, pokuavajui da nam odgonetnu zagonetku Sfinge, da ugrabe od tajnovite zemlje umetnost i knjievnost, istoriju i mudrost Egipta. Svakoga dana zemlja i priroda se bore protiv njih; praznoverje ih proklinje i ometa; vlaga i korozija napadaju i same spomenike koje su otkopali; i onaj isti Nil koji hrani Egipat, uvlai se u svom prelivanju u ruevine Karnaka, podriva njegove stubove, obara ih,$42$ i na njima ostavlja, posle povlaenja, talog alitre koja izjeda kamen poput kuge.Razmotrimo jo jednom slavu i sjaj Egipta, u njegovoj istoriji i njegovoj civilizaciji, pre nego to i poslednji njegovi spomenici ne padnu, smrvljeni, u pesak. 2. Maestralni neimari i) Otkrivanje Egipta ampolion i rozetski kamen

91

Ponovno otkrie Egipta je jedno od najsjajnijih poglavlja u arheologiji. U Srednjem veku, Egipat je bio poznat kao rimska kolonija i hrianska naseobina; za vreme renesanse se pretpostavljalo da je civilizacija poela sa Grkom; ak i u doba prosveenosti, mada se ono inteligentno zanimalo za Kinu i Indiju, nije se nita znalo o Egiptu osim o piramidama. Egiptologija je bila nuzproizvod Napoleonovog imperijalizma. Kada je predvodio francuski pohod na Egipat 1798, slavni Korzikanac je sa sobom poveo grupu crtaa i inenjera da istrae teren i naprave mape, a tu se nalo mesta i za nekoliko naunika koji su bili fanatino zainteresovani za Egipat u cilju boljeg razumevanja istorije. Upravo ta grupa ljudi je modernom svetu prva otkrila hramove Luksora i Karnaka; a temeljan "Opis Egipta" (1809-13) koji su oni pripremili za Francusku akademiju bio je prva prekretnica u naunom prouavanju ove zaboravljene civilizacije. Meutim, mnogo godina oni nisu umeli da proitaju natpise koji su na ovim spomenicima ostali. Tipina za nauniki temperament bila je strpljiva predanost s kojom se ampolion, jedan od ovih "naunika", latio deifrovanja hijeroglifa. Na kraju je pronaao jedan obelisk sa tim "svetim rezbarijama" na egiptaskom, ali koji je u podnoju imao grki natpis koji je pokazivao da se zapis odnosi na Ptolemeja i Kleoptaru. Nagaajui da su dva esto ponavljana hijeroglifa sa dodatim kraljevskim kartuem zapravo imena tih vladara, on je provizorno protumaio (1822.) jedanaest egipatskih slova; to je bio prvi dokaz da je Egipat imao azbuku. Zatim je tu azbuku primenio na veliku crnu kamenu plou na koju su Napoleonove trupe naile blizu Rozete u delti Nila. Ovaj "rozetski kamen"$43$ sadrao je natpis na tri jezika: prvo u hijeroglifima, drugo na"demotskom" popularnom pismu Egipana i tree na grkom. Uz pomo svog znanja grkog i onih jedanaest slova protumaenih sa obeliska, ampolion je posle vie od dvadeset godina napornog rada deifrovao itav natpis, otkrio celokupnu egipatsku azbuku i otvorio put ka povratku jednog izgubljenog sveta. Bio je to jedan od vrhunaca u istoriji istorije.$44$ ii) Preistorijski Egipat Paleolitski - Neolitski - Badarijanski Predinastiki - Rasa Poto su radikali jednog doba reakcionari u sledeem, nije se moglo oekivati da e ljudi koji su stvorili egiptologiju biti prvi koji e prihvatiti kao autentine ostatke egipatskog Starijeg kamenog doba; posle etrdesete naunici gube radoznalost. Kada su prvi kremeni iskopani u dolini Nila, Ser Flinders Pitri, koji se obino nije kolebao oko cifara, svrstao ih je u delo post-dinastikih generacija; a Maspero, ija sjajna erudicija nije kodila njegovom uglaenom i doteranom stilu, pripisao je neolitsku egipatsku grnariju Srednjem kraljevstvu. Meutim, 1895., De Morgan je otkrio skoro neprekidnu gradaciju paleolitskih kultura koje su bitno korespondirale sa njihovim nasleivanjem t.j. preuzimanjem uEvropi kod sekira od kremena, harpuna, vrhova za strele i ekia iskopanih du Nila. Skoro neprimetno paleolitski ostaci prelaze u neolitske na dubinama koje pokazuju starost od 10.000 4.000 godina p.n.e. Kameno orue je poboljane izrade i dostie zaista stepen otrine, zavrne obrade i preciznosti kojem nema premca meu drugim poznatim neolitskim kulturama. Pred kraj tog perioda obrada metala poinje u obliku vaza, dleta i ioda od bakra, kao i ukrasa od srebra i zlata. Konano, kao tranzicija ka istoriji, javlja se zemljoradnja. Godine 1901. blizu malog grada Badari (na pola puta izmeu Kaira i Karnaka) iskopana su tela usred alatki koje su ukazivale na priblinu starost

92

od etrdeset vekova pre nove ere. U utrobi tih leeva naene su ljuske nesvarenog jema ouvane u toku est milenijuma zahvaljujui suvoj toploti peska. Poto jeam ne raste divlje u Egiptu, pretpostavlja se da su Badarijanci znali da gaje itarice. Od tog ranog doba stanovnici doline Nila poeli su da rade na navodnjavanju, raskrili su xungle i movare, oteli reku od krokodila i nilskih konja, i polako polagali temelje civilizacije.Ovi i drugi ostaci daju nam neki nagovetaj o ivotu Egipana pre prve od istorijskih dinastija. Bila je to kultura na pola puta izmeu lova i zemljoradnje i tek je poinjala da zamenjuje kameno orue metalnim. Ljudi su gradili amce, mleli su ito, tkali platno i tepihe, imali nakit i mirise, berbere i domae ivotinje, i uivali u crtanju slika uglavnom plena kojisu lovili. Na jednostavnoj grnariji su slikali likove ena koje su u alosti, prikazivali su ivotinje i ljude i geometrijske are; a pravili su izvanredne rezbarije kao to je ona na nou u Gebel-elAraku. Imali su slikovno pismo i valjkasti peat slian sumerskom. Niko ne zna odakle su ti stari Egipani doli. Uena nagaanja naginju miljenju da su nastali ukrtanjem nubijskih, etiopskih i libijskih domorodaca s jedne strane, i semitskih i armenoidskih doseljenika s druge; ak ni tada nije bilo istih rasa na zemlji. Verovatno su osvajai i doseljenici iz zapadne Azije doneli viu kulturu sa sobom, pa je njihovo meanje sa snanim domaim lozama stvorilo tu etniku meavinu koja je esto preludijum za novu civilizaciju. Postepeno od 4.000. do 3.00. godine p.n.e. ove grupe koje su se meale postale su narod i stvorile istorijski Egipat.

iii) Staro kraljevstvo "Nomes"$45$ - Prvi istorijska linost - "Keops" - "Kefren" - Namena piramida Umetnost u grobnicama - Mumifikacija Ve oko 4.000. godine p.n.e. ovi narodi sa Nila uspostavli su oblik vlasti. Stanovnitvo du reke bilo je podeljeno na /"nomes"/, i u svakoj takvoj jedinici su bili stanovnici uglavnom jedne loze, imali istog totema, pokoravali se jednom poglavici i oboavali iste bogove kroz iste obrede. Tokom istorije Egipta ovi nomesi su opstali, a njihovi "nomarsi" ili vladari su imali manje ili vie moi i autonomije u zavisnosti od slabosti ili snage vladajueg faraona. Poto sve strukture u razvoju imaju tendenciju poveavanja meuzavisnosti delova, tako je u ovom sluaju, razvoj trgovine i porast trokova ratovanja primorao nomese da se organizuju u dve kraljevine; jedna je bila na jugu, a druga na severu; podela je verovatno odraavala konflikt izmeu afrikih domorodaca i azijskih doseljenika. Ovo opasno naglaavanje geografskih i etnikih razlika bilo je jedno vreme razreeno kada je Menes, polulegendarna linost, doveo "dve zemlje" pod svojuujedinjujuu vlast, objavio zbirku zakona koje mu je dao bog Tot, osnovao prvu istorijsku dinastiju, izgradio novu prestonicu u Memfisu, "nauio ljude" (po reima jednog starogrkog istoriara) "da koriste stolove i leajeve i... uveo rasko i rasipniki stil ivota."

93

Prva stvarna linost u poznatoj istoriji nije osvaja ili kralj ve jedan umetnik i naunik Imhotep, lekar, arhitekta i glavni savetnik kralja Zosera (oko 3.150. godine p.n.e.). On je toliko mnogo uinio za egipatsku medicinu da su ga kasnije generacije potovale kao boga znanja, tvorca njihovih nauka i umetnosti; u isto vreme, izgleda da je osnovao kolu arhitekture koja je narednoj dinastiji obezbedila velike neimare u istoriji. Upravo je pod njegovom upravom, shodno egipatskoj tradiciji, sagraena prva kua od kamena; on je bio taj koji je projektovao najstarije egipatsko zdanje koje jo postoji stepenastu piramidu kod Sakare, terasastu graevinu kojom je za vekove bio utvren stil graenja grobnica; a verovatno je on bio taj koji je projektovao pogrebni hram faraona Zosera, sa divnim stubovima u obliku lotosa i panel-zidovima od krenjaka. U tim starim ostacima kod Sakare, u neemu to je bezmalo poetak istorijske egipatske umetnosti, nalazimo iljebljene trupove stubova lepe kao da su ih Grci pravili, reljefe pune realizma i vitalnosti, zeleni "fajans" bogato obojeno glazirano zemljano posue slino tvorevinama srednjovekovne Italije, i moan kameni kip samog kralja Zosera, zubom vremena zatamnjenih detalja, ali koji jo uvek pokazuje zapanjujue suptilan i prefinjen lik. Ne znamo kakav je skup okolnosti uinio etvrtu dinastiju najvanijom u egipatskoj istoriji pre Osamnaeste. Moda su to bili unosni rudarski radovi u poslednjoj vladavini Tree, moda dominacija egipatskih trgovaca u trgovini na Mediteranu, moda brutalna energija Kufua,$46$ prvog faraona nove dinastije. Herodot nam prenosi predanja egipatskih svetenika u vezi ovog neimara prve od piramida kod Gize :"Sada mi kau da je do vladavine Rampsinitusa postojalo tako savreno deljenje pravde i da je ceo Egipat bio na visokom stupnju blagostanja; ali, posle njega je Keops doavi na vlast upao u svakovrsna zla i zatvorio sve hramove, a svim Egipanima naredio da rade za njega. Tako su neki odreeni da vuku kamenje iz kamenoloma u Arapskim planinama sve do Nila, a drugima je naredio da prihvataju kamene blokove prevezene brodovima preko reke... I radilo je po stotinu hiljada ljudi istovremeno, svaka grupa po tri meseca. Taj period u toku kojeg su ljudi mueni tekim radom trajao je deset godina na drumu koji su gradili i do kojeg su dovlaili kamen; po mom miljenju taj posao nije bio nita manji od onoga obavljenog na piramidama." O njegovom nasledniku i takmacu u neimarstvu, Kafreu,$47$ znamo neto skoro iz prve ruke; jer, portret u dioritu, koji spada u dragocenosti Kairskog muzeja, prikazuje ga, ako ne ba kako je izgledao, a ono svakako tako da moemo da zamislimo ovog faraona koji je izgradio piramidu drugu po veliini i koji je vladao Egiptom pedesetest godina. Na glavi mu je soko, simbol kraljevske moi; ali ak i bez tog znaka, po svakom detalju se prepoznaje kralj. Ponosit, otvoren, neustraiv, prodoran pogled; snaan nos i graa tela uzdrane i mirne snage; oigledno je da je priroda odavno nauila kako se prave ljudi, a umetnost odavno nauila kako da ih prikazuje.Zato su ti ljudi gradili piramide? Njihov cilj nije bio arhitektonske, ve religiozne prirode; piramide su bile grobnice, direktno potekle od najprimitivnijih humki za sahranjivanje. Verovatno je faraon verovao kao i bilo koji obian ovek u njegovom narodu, da u svakom ivom telu prebiva dvojnik, ili "ka", koji ne mora da umre zajedno sa izdisajem; i da e "ka" preiveti utoliko potpunije, ukoliko se telo bude uvalo gladi, nasilja i truljenja. Piramida je po svojoj visini, $48$ po svom obliku i poloaju teila stabilnosti kao nainu dostizanja besmrtnosti; i izuzev kvadratnh uglova, ona je poprimala prirodan oblik, koji bi bilo koja homogena grupa vrstih tela poprimila, kad bi joj bilo omogueno da padne neometano na zemlju. Takoe, ona je morala da ima postojanost i snagu; zato su kameni blokovi ovde slagani sa predanim strpljenjem kao da su izrasli tu pored puta i kao da nisu doneseni iz kamenoloma

94

udaljenih stotinama milja. U Kufuovoj piramidi ima dva i po miliona blokova, od kojih neki tee stopedeset tona, a svaki je u proseku teak dve i po tone; oni zauzimaju povrinu od milion kvadratnih stopa i diu se 481stopu u visinu. I masa je koherentna; samo je nekoliko blokova izostavljeno da bi se ostavio tajni prolaz za telo Kraljevo. Vodi vodi uzbuenog posetioca etvoronoke u mauzolej slianp eini, uz stotinak stepenika po kojima mora da se puzi do samog srca piramide; tu, u vlanom, tihom sreditu, sahranjeni u tami i tajnovitosti, nekada su poivale kosti Kufua i njegove kraljice. Mermerni sarkofazi Faraona su jo uvek na mestu, ali razbijeni i prazni. ak ni ovo kamenje nije mogao da uniti ljudski lopovluk, niti sve kletve bogova.Poto je "ka" zamiljano kao minijaturni oblik tela, ono je moralo da se hrani, odeva i opsluuje posle smrti ljuture tj.tela. U kraljevskim grobnicama su bili obezbeeni nunici za upokojenu duu; a u jednom pogrebnom tekstu izraava se zabrinutost da bi "ka" u nestaici hrane moglo da se hrani svojom "neisti". Moe se pretpostaviti da bi egipatski pogrebni obiaji, ako bi se tragalo za izvorima, doveli do primitivnog sahranjivanja ratnika zajedno sa njegovim orujem, ili do neke institucije kao to je hinduistiki /suttee/ sahranjivanje ovekovih ena i robova zajedno sa njim tako da bi mogli se i na onom svetu staraju o njegovim potrebama. Poto se to pokazalo neugodnim za ene i robove, slikari i vajari su bili angaovani da prave slike, rezbare bareljefe i prave statuete koje su liile na te pomonike; pomou magine formule obino ispisane na njima, izrezbareni ili oslikani predmeti bibili sasvim delotvorni kao i pravi. Pokojnikovi potomci naslednici su obino bili lenji i krti, pa ak kada im je ovaj ostavljao poseban prilog za pokrivanje trokova, oni su bili skloni da zanemare pravilo koje im je religija propisivala da pokojnike treba obezbediti hranom. Zato su likovne zamene bile u svakom sluaju mudra predostronost: njima se "ka" pokojnika moglo opskrbiti plodnim njivama, debelim volovima, bezbrojnim slugama i vrednim zanatlijama, sve po primamljivo nioj ceni. Otkrivi ovaj princip, umetnik je sa njim inio uda. Jedan slika u grobnici prikazuje njivu koja se ore, sledea pokazuje ito kako se anje ili vre, neka druga kako se hleb pee; jedan pokazuje bika kako se pari sa kravom, neka druga kako se tele raa, neka druga prikazuje klanje odrasle stoke, a neka trea meso kako se jo vrue posluuje na tanjiru. Lep bareljef od krenjaka u grobnici princa Rahotepa prikazuje pokojnika kako uiva u raznim namirnicama na stolu pred njim. Nikada umetnost nije toliko uinila za ljude.Konano, za "ka" je bio osiguran dug ivot ne samo sahranjivanjem lea u sarkofagu od najtvreg kamena, ve i njegovom obradom u vidu briljivog mumificiranja. To je bilo tako efikasno obavljano da i do dana dananjeg delii kose i mesa prianjaju uz kraljevski kostur. Herodot ivo opisuje egipatsku vetinu balsamovanja:"Najpre su izvlaili mozak kroz nozdrve gvozdenom kukom, pokupivi jedan deo na taj nain, a ostatak pomou ulivanja lekovitih tenosti. Zatim bi otrim kamenom napravili urez na boku i izvadili svu utrobu; poto su oistili trbunu duplju i isprali je palmovim vinom, posuli bi je mirisnim prahom. Onda bi tu ubacili mirisnu smolu, kasiju (senino lie) i druge mirise, pa bi ponovo zaili trbuh; posle toga vri se potapanje i kieljenje u natronu$49$ u toku sedamdeset dana; po zakonu nije dozvoljeno due potapanje. Po isteku sedamdeset dana oni peru le i obmotavaju celo telo u zavoje od navotenog platna, i namau ga biljnom smolom koju Egipani obino koriste umesto lepka. Nakon toga, roaci ponovo preuzmu telo i prave drveni sanduk po meri pokojnika i zatvaraju telo; zatim, kada dobro zatvore sanduk ostavljaju ga u jednu odaju grobnice i postavljaju ga uspravno uz zid. Tako oni pripremaju tela koja se balsamuju na najskuplji nain.""Ceo svet se plai Vremena", kae jedna arapska poslovica, "ali se Vreme plai

95

Piramida." Meutim, Kufuova piramida je izgubila dvadeset stopa svoje visine, a sva njena mermerna oplata je nestala; moda Vreme samo nehajno postupa sa njom. Pored nje stoji Kafreova piramida tri puta manja, ali jo uvek obloena granitnom oplatom kojom je nekada sva bila pokrivena. Skromno iza nje uurila se piramida Kafreovog naslednika Menkaurea (/"Mycerinus"/ po Herodotu, oko 3011-2988. p.n.e.), pokrivena ne granitom, ve neuglednom opekom, kao da ukazuje na to da je u vreme njene gradnje zenit Starog kraljevstva ve proao. Sauvane statue Menkaurea prikazuju ga kao oveka prefinjenijeg i manje silnog nego Kafre (upor. statue Menkaurea i njegove pratnje u Metropoliten muzeju umetnosti u Njujorku). Civilizacija, kao i ivot, unitava ono to je izgradila. Moe biti da je ve razvoj udobnosti i raskoi, napredak lepog ponaanja i morala, uinio da ljudi vole mir, a mrze rat. Onda se odjednom pojavila nova linost, uzurpirala Menkaureov tron i okonala dinastiju graditelja piramida. iv) Srednje kraljevstvo Feudalno doba - Dvanaesta dinastija - Vladavina Hiksa Kraljeva nikada nije bilo tako mnogo kao u Egiptu. Istorija ihskuplja u dinastije monarhe jedne loze ili porodice; ali ak i tada oni nepodnoljivo optereuju$50$ memoriju. Jedan od tih ranih faraona, Pepi /II/, vladao je Egiptom devedesetetiri godine (2738-2644.p.n.e.) to je najdua vladavina u istoriji. Kada je umro nastali su anarhija i rasulo, faraoni su izgubili kontrolu, a feudalni baroni su vladali nomesima nezavisno: ovo smenjivanje izmeu centralizovane i decentralizovane vlasti je jedan od ciklinih ritmova istorije kao da je ljude naizmenino zamarala neumerena sloboda i preterani red. Posle Mranog doba od etiri haotina veka, pojavio se jedan odluni Karlo Veliki, surovo stavio stvari u red, prestonicu preselio iz Memfisa u Tebu, i pod imenom Amenemhet /I/ inaugurisao onu Dvanaestu dinastiju za vreme koje su sve umetnosti, osim moda arhitekture, dostigle takvu izvanrednu visinu kakvoj nikada nije bilo ravne ni pre, ni kasnije u istoriji Egipta. Kroz jedan stari natpis Amenemhet nam govori :" Bio sam onaj koji je gajio ito i voleo boga etve;Nil me je pozdravljao i svaka dolina;Niko u moje vreme nije bio gladan, i niko edan;Ljudi su iveli u miru koji sam stvorio, i o meni razgovarali."Vraeno mu je bilo zaverom izmeu raznih Taljerana i Fuea koje je bio postavio na visoke poloaje. On je zaveru energino uguio, ali je svom sinu (poput Polonija) ostavio svitak gorkog saveta odlinu formulu za despotizam, ali i munu cenu za kraljevanje:"Posluaj ta u ti rei,Da na zemlji moe kralj biti,....Da moe dobro da uveava :Budi vrst prema potinjenima Ljudi poputaju pred onim koga se boje;Nemoj sam pred njih izlaziti.Neka ti u srcu ne bude neki brat,Ne znaj za prijatelje...Dok spava, uvaj za sebe srce svoje;Jer u vreme zla, ovek nema prijatelja."Ovaj strogi vladar, koji nam se ini humanim posle etiri hiljade godina, uspostavio je sistem uprave koji se odrao pola milenijuma. Bogatstvo je ponovo raslo, a zatim i umetnost; Senusret /I/ je izgradio veliki kanal od Nila do Crvenog mora, odbio nubijske zavojevae i podigao velike hramove u Heliopolisu, Abidosu i Karnaku; deset ogromnih kipova koji ga prikazuju u sedeem stavu prevarili su vreme i nalaze su u muzeju u Kairu. Senusret /III/ poeo je podjarmljivanje Palestine, oterao nasrtljive Nubijce, i podigao stelu ili plou kod june granice, "ne iz bilo kakve elje da je oboavate, ve da se za nju borite." Amenemhet /III/, sjajni administrator, graditelj kanala i sistema za navodnjavanje, okonao je (moda suvie

96

efikasno) vlast barona i zamenio ih inovnicima koje je postavljao kralj. Trinaest godina posle njegove smrti Egipat je upao u rasulo zbog sukoba izmeu suparnikih pretendenata na presto, pa je Srednje kraljevstvo skonalo u toku dva veka buna i razdora. Onda su Hiksi, nomadi iz Azije, osvojili razjedinjeni Egipat, zapalili gradove, razorili hramove, poharali nagomilano bogatstvo, unitili mnogo od nakupljene umetnosti, i u toku dva veka podvrgnuli dolinu Nila vladavini "obanskih kraljeva". Antike civilizacije su bile mala ostrvau moru varvarizma, napredne naseobine okruene gladnim, zavidljivim i ratobornim lovcima i stoarima; u bilo kom trenutku, zid odbrane je mogao biti sruen. Tako su Kasiti osvojili Vaviloniju, Gali napadali Grku i Rim, Huni opustoili Italiju, Mongoli doli do Pekinga.Meutim, osvajai su ubrzo postajali ugojeni i uspeni, i gubili kontrolu; Egipani su poveli rat za osloboenje, isterali Hikse i uspostavili Osamnaestu dinastiju koja e Egipat uzdii do veeg bogatstva, moi i slave nego ikada ranije. v) Carstvo Velika kraljica - Tutmos/III/ - Zenit Egipta Moda je osvojenje donelo jo jedno podmlaivanje ulivanjem svee krvi; ali u isto vreme, novo doba je oznailo poetak hiljadugodinje borbe izmeu Egipta i zapadne Azije. Tutmos /I/ nije samo konsolidovao vlast nove imperije, ve je pod izgovorom da zapadna Azija mora biti pod kontrolom da bi se spreila dalja uznemiravanja osvojio Siriju, pokorivi je odobale do Karkemia, nametnuvi joj upravu i poreze, i vratio seu Tebu natovaren ratnim plenom i onom slavom koja se uvek stie ubijanjem ljudi. Na kraju svoje tridesetogodinje vladavine on je svoju ker Hatepsut postavio na presto da zajedno sa njim vlada. Neko vreme je njen mu i polubrat vladao kao Tutmos /II/, a na samrti je za naslednika odredio svog sina, Tutmosa /III/, koji je roen u vezi Tutmosa /I/ sa nekom konkubinom. Ali, Hatepsut je mladia predodreenog za visok poloaj istisnula, preuzela svu kraljevsku vlast i pokazala se kao kralj u svakom pogledu osim po polu.ta vie, ovaj izuzetak nije predstavljao koncesiju s njene strane. Poto je sveta tradicija zahtevala da svaki egipatski vladar bude sin velikog boga Amona, Hatepsut je udesila da bude proglaena istovremeno i mukarcem i boanstvom. Za nju je bila smiljena biografija po kojoj je Amon priao njenoj majci Ahmasi u obliku talasa miomirisa i svetlosti; njegova panja je primljena sa zahvalnou; a na odlasku on je objavio da e Ahmasi roditi ker u kojoj e se sva hrabrost i snaga boga pokazati oiglednom na zemlji. Da bi zadovoljila predrasude svog naroda, a moda i tajnu elju svog srca, velika Kraljica je dala da na spomenicima bude prikazana kao bradati ratnik, bez grudi; i mada se u natpisima za nju koristila zamenica enskog roda, ipak su je bez dvoumljenja nazivali "Sinom sunca" i "Gospodarem dveju zemalja". Kada se pojavljivala u javnosti oblaila je muko ruho i nosila bradu. Ona je imala pravo da odredi svoj vlastiti pol, jer je postala jedan od najuspenijih i najkorisnijih meu brojnim egipatskim vladarima. Odravala je unutranji red bez nepotrebne tiranije, a spoljni mir bez gubitaka. Organizovala je veliki pohod na Punt (verovatno istona obala Afrike), obezbeujui nova trita za trgovce i nove poslastice za svoj narod. Pomogla je da se uredi Karnak, podigla dva velianstvena obeliska, izgradila kod Der-el-Bahrija raskoan hram koji je isplanirao njen otac, i popravila neka oteenja na starijim hramovima nastala u vreme hiksoskih kraljeva. "Obnovila sam ono to je bilo u ruevinama," s ponosom nam govori na jednom natpisu;

97

"Podigla sam ono to je bilo nedovreno, poto su Azijati bili usred Severne zemlje ruei ono to je bilo napravljeno." Na kraju je za sebe izgradila skrivenu i ukraenu grobnicu izmeu planina koje zasipa pesak na zapadnoj strani Nila, u kraju koji bi trebalo zvati "Dolinom kraljevskih grobnica"; njeni naslednici su sledili njen primer sve dok nekih ezdeset grobnica nije bilo useeno u ta brda, a grad mrtvih je po naseljenosti poeo da se takmii sa brojem ivih u Tebi. "Zapadni kraj" je u egipatskim gradovima bio boravite umrlih aristokrata; "otii na zapad" znailo je umreti.Dvadesetdve godine je Kraljica vladala u mudrosti i miru; Tutmos /III/ ju je nasledio vladavinom sa mnogo ratova. Sirija je iskoristila smrt kraljice Hatepsut da bi digla ustanak; Sirijcima se nije inilo verovatnim da e Tutmos, mladi od dvadesetdve godine biti u stanju da odri carevinu koju je stvorio njegov otac. Ali, Tutmos se dao na posao iste godine kad je stupio na presto, prevaljujui sa svojom armijom dvadeset milja dnevno kroz Kantaru i Gazu, i sukobio se sa pobunjenikim snagama kod Har-Megidoa (tj. Mt. Megidoa), malog grada, strateki tako smetenog izmeu neprijateljskog Libanskog gorja na putu od Egipta do Eufrata da je to bio Armagedon bezbrojnih ratova od tog vremena pa do vremena generala Alenbija. Na istom prelazu gde su 1918. Britanci porazili Turke, Tutmos /III/ je 3397 godina ranije porazio Sirijce i njihove saveznike. Onda je Tutmos u pobednikom maru preao zapadnu Aziju koju je pokorio, nametnuo joj porez i danak, pa se trijumfalno vratio u Tebu est meseci od svog polaska.$51$ To je prvi od petnaest pohoda kojima je premoni Tutmos nainio Egipat gospodarem Mediterana. On nije samo osvajao, ve je i organizovao; svugde je ostavljao odvane garnizone i sposobne guvernere. Kao prvi ovek u poznatoj istoriji koji je shvatio znaaj pomorske moi, izgradio je flotu koja je Bliski istok efikasno drala pod kontrolom. Ratni plenovi koje je on osvojio postali su temelj egipatske umetnosti u periodu Carstva; danak koji je uzimao od Sirije donosio je njegovom narodu epikurejsku udobnost i stvorio novu klasu umetnika koji su itav Egipat ispunili dragocenostima. Priblinu predstavu o bogatstvu nove carske uprave moemo da imamo ako saznamo da je u jedan mah dravna riznica mogla da odmeri devet hiljada funti zlata i srebrne legure. Trgovina je cvetala u Tebi kao nikada pre; hramovi su stenjali pod teinom darova; a u Karnaku otmeno etalite i Sveani hol pokazali su se dostojnim vee slave boga i kralja. Onda se Kralj povukao sa bojnog polja, izraivao prekrasne vaze i posvetio se unutranjoj upravi. Njegov vezir tj. prvi ministar je o njemu govorio, kao to e umorni sekretari priati o Napoleonu: "Vidi, Njegovo Velianstvo je bio neko ko zna ta se dogaa; nije postojalo nita to on ne bi znao; bio je bog znanja u svemu; nije bilo stvari koju on nije izvrio." Umro je posle vladavine od tridesetdve (neki kau pedesetetiri) godine, ostvarivi potpunu egipatsku prevlast na Mediteranu.Posle njega jo jedan osvaja, Amenhotep /II/ pokorio je ponovo izvesne ljubitelje slobode u Siriji i vratio se u Tebu sa sedam zarobljenih kraljeva, jo ivih, obeenih naglavce na pramcu carske galije; estoricu je sopstvenom rukom rtvovao Amonu. Onda dolazi jo jedan Tutmos koji nije znaajan; a 1412. Amenhotep /III/ zapoeo je dugu vladavinu u kojoj je bogatstvo, nagomilano tokom veka prevlasti, dovelo Egipat do vrhunca slave i sjaja. Jedna lepa bista u Britanskom muzeju ga prikazuje kao oveka istovremeno prefinjenog i snanog, sposobnog da odluno dri na okupu carstvo koje je nasledio, a ipak ivi u atmosferi udobnosti i elegancije na kojoj su mu Petronije i Medii mogli pozavideti. Tek su iskopavanja Tutankamonovih ostataka mogla danas nateraju da poverujemo predanjima i zapisima o Amenhotepovom bogatstvu i raskoi. Tokom njegove vladavine Teba je bila velianstvenija od bilo kog grada u istoriji. Njeneulice su bile pune trgovaca, trnice krcate robom iz celogsveta, njene

98

graevine su "po raskoi prevazilazile sve antike i moderne prestonice," njene impozantne palate su primale danak iz beskrajnog niza vazalnih drava, masivni hramovi "potpuno prekriveni zlatom" i ukraeni svim vrstama umetnikih dela, njene prostrane vile i skupoceni zamkovi, njena senovita etalita i vetaka jezera, pruala su uzor za raskone manifestacije mode kojima e biti anticipiran imperijalni Rim takva je bila prestonica Egipta u danima svoje slave, u toku vladavine koja je prethodila njegovom padu. 3. Civilizacija Egipta i) Zemljoradnja Iza ovih kraljeva i kraljica bili su pioni; iza ovih hramova, palata i piramida bili su radnici u gradovima i seljaci na njivama.$52$ Herodot ih opisuje idealistiki, onakvim kakvim ih je naao oko 450. godinep.n.e. "Oni prikupljaju plodove zemlje sa manje rada nego bilo koji drugi narod, jer nemaju muke oko probijanja brazde plugom, niti motikom, niti na bilo koji drugi nain, gde drugi ljudi moraju da rade da bi dobili letinu ita; ali kada reka nadoe po svojoj volji i poplavi njihove njive, pa se povue poto ih je navodnila, onda svaki ovek zasejava svoje pare zemlje i svoju svinju dotera na njivu; i kada svinja ugazi seme, on eka vreme etve; a onda prikuplja letinu."Kako je svinja koriena da ugazi seme, tako su majmuni bili pripitomljavani i naueni da beru plodove sa drvea. A isti onaj Nil koji je navodnjavao polja ostavljao je na njima u svom plavljenju hiljade riba u plitkim jezerima; ak je istu mreu kojom je lovio ribu u toku dana, seljak obmotavao oko glave nou da bi se zatitio od komaraca. Pa ipak, nije on bio taj koji je imao koristi od dareljivosti reke. Svaki aker zemlje pripadao je faraonu, a drugi ljudi su mogli da je koriste samo zahvaljujui njegovom milostivom ustupanju: svaki zemljoradnik je morao da mu plaa godinji porez od deset ili dvadeset procenata u naturi. Veliki traktovi zemljita pripadali su feudalnim baronima ili drugim bogatim ljudima; veliina nekih imanja moe da se proceni po injenici da je jedno od njih imalo hiljadu petsto krava. itarice, riba i meso bili su glavne stavke u ishrani. U jednom odlomku se aku govori ta mu je dozvoljeno da jede; to obuhvata tridesettri oblika plodova, etrdesetosam varijanti peenog mesa i dvadesetetiri vrste pia. Bogatai su svoje obroke zalivali vinom, a siromasi pivom od jema. Sudbina seljaka je bila teka. "Slobodni" zemljoradnik bio je podreen samo posredniku i porezniku koji su sa njim poslovali po najstarijim ekonomskim principima, uzimajui od poljoprivrednih produkata "sve to e promet dopustiti". Evo kako jedan samozadovoljni pisar savremenik sagledava ivot ljudi koji hrane Egipat :"Zar se ne sea slike ratara kada se desetina njegovog ita uzme za porez ? Crvi su unitili polovinu penice, a hipopotami ostatak; najezda pacova na njivama, skakavci se spustili tamo, stoka prodire hranu, male ptice potkradaju usev; a ako ratar samo za trenutak ne pazi na ono to je ostalo na tlu, to odnesu lupei; tavie, pohabalo se remenje koje spaja gvoe i motiku, a volovska zaprega uginula kod pluga. U tom trenutku, pisar izlazi iz amca na mesto za pristajanje da uzme desetinu, a tu su i uvari kraljevskog ambara sa toljagama i crnci sa ibama od palmovog lia koji uzvikuju, "Hajde sad, hajde!" Nema nieg, i oni seljaka obaraju na zemlju i najpre ga udaraju po glavi, vezuju ga i vuku do kanala; njegovu enu su vezali sa njim, a decu stavili u lance. U meuvremenu susedi ga ostavljaju i jure da spasu svoje ito."To je karakteristian primer literarnog preterivanja; ali je autor mogao dodati da je seljak podlegao obavezi kuluka u bilo koje doba, to jest da obavlja prinudni rad za kralja,

99

kopa kanale, gradi puteve, obrauje kraljevska imanja, ili vue velike kamene blokove i obeliske za piramide, hramove i palate. Verovatno je veina radnika na njivi bila umereno zadovoljna i sa trpeljivou prihvatala svoje siromatvo. Mnogi od njih su bili robovi, zarobljeni u ratovima ili optereeni dugovima; ponekad su organizovani prepadi radi hvatanja robova, pa su ene i deca iz drugih zemalja bili prodavani na trnici onome ko ponudi najviu cenu. Jedan stari reljef u Lajdenskom muzeju prikazuje dugu povorku zarobljenika iz Azije kako turobno prelazi u zemlju ropstva: deluju kao jo uvek ivi na tom ivopisnom kamenu, s rukama vezanim na leima, ili provuenim kroz grube drvene lisiine; izraz praznine i apatije na licima govori da su spoznali poslednje oajanje. ii) Proizvodnja Rudari - Proizvoai - Radnici - Inenjeri - Transport - Potanska sluba - Trgovina i finansije - Pisari Dok su seljaci mukotrpno radili, ekonomski viak je postepeno rastao, a hrana odvajana za radnike u proizvodnji i trgovini. Poto nije imao ruda, Egipat ih je traio u Arabiji i Nubiji. Velike daljine nisu pokazale kao iskuenje za privatnu inicijativu i mnogo vekova rudrastvo je bilo pod dravnim monopolom. Bakar je eksploatisan u malim koliinama, gvoe se uvozilo od Hetita, rudnici zlata su naeni du istone obale, u Nubiji u svakoj vazalnoj riznici. Diodor Sikul (56.godina p.n.e.) opisuje egipatske rudare kako sa lampom prate i pijukom vade zlatne ice, decu kako nose teku rudu, kamene avane za mlevenje rude, stare mukarce i ene kako ispiraju primese. Ne moemo rei do kog stepena nacionalistiko preterivanje iskrivljuje sledei poznati odlomak:"Kraljevi Egipta sakupljaju osuene zatoenike, ratne zarobljenike, i druge koji su pod pritiskom lanih optubi u napadu besa baeni u tamnicu. Njih same ili sa itavom porodicom oni alju u rudnike zlata, delom da iznude pravednu osvetu za zloine koje su poinili osueni, delom da bi sebi obezbedili veliki prihod kroz njihov rad... Poto ti radnicine mogu da vode rauna o svom telu, niti imaju odeu da skriju svoju nagotu, ne postoji niko ko vidi ove nesrenike, a da sena njih ne saali zbog njihove prekomerne bede, jer nema nikakve potede ili odmora za bolesne ili osakaene, ili ostarele, ili za ene u vreme njihove slabosti; ali svi su pod udarcima primorani da i dalje rade sve dok potpuno iscrpljeni ne umru u ropstvu. Zato ovi jadnici ak smatraju budunost jo stranijom nego sadanjost zbog prekomerne njihove kazne i gledaju na smrt kao neto to je poeljnije nego ivot."U vreme najranijih dinastija Egipat je nauio vetinu spajanja bakra sa kalajem radi dobijanja bronze: najpre, bronzano oruje, maevi, kacige i titovi; zatim bronzane alatke tokovi, valjci, poluge, koturae, ekrci, klinovi, strugovi, zavrtnji, builice kojima se buio najtvri diorit, testere kojima su se rezale masivne ploe sarkofaga. Egiptaski radnici su pravili opeke, cement i beli gips; glazirali su grnariju, duvali staklo i ukraavali ih bojama. Bili su majstori u rezbarenju drveta; izraivali su sve od amaca i kola, stolica i kreveta, do lepih kovega koji su skoro mamili ljude da umru. Od ivotinjske koe su pravili odeu, tobolce za strele, titove i sedita; sva vetina tavljenja koe je prikazana na zidovima grobnica; a krive noeve prikazane u ruci tavljaa i danas koriste obuari. Od biljke papirus egipatske zanatlije su pravile konopce, prostirae (asure), sandale i papir. Drugi radnici su razvili vetinu emajliranja i poliranja, i u proizvodnji primenjivali hemiju. Drugi su opet izraivali tkanine najfinijeg tkanja u istoriji tekstila; primerci platna izatkani pre etiri hiljade godina

100

i danas uprkos zubu vremena pokazuju "tkanje tako fino da je potrebno uveliavajue staklo da bi se videlo da to nije svila; najbolji rad modernih mainskih razboja je grub u poreenju sa tkaninom izraenom na drevnom egipatskom runom razboju." "Ako uporedimo," kae Peel, "tehniki inventar Egipana sa naim, evidentno je da smo ih pre pronalska parne maine jedva u bilo emu nadmaivali." Radnici su uglavnom bili slobodnjaci, a delom i robovi. Uopte uzev, svaki zanat je bio jedna kasta, kao u dananjoj Indiji, i od sinova se oekivalo da nastave i preuzmu zanimanja svojih oeva.$53$ Veliki ratovi su doneli na hiljade zarobljenika to je omoguilo nastanak velikih poseda i pobede tehnike. Ramzes /III/ je 113.000 robova poklonio hramovima u toku svoje vladavine. Slobodne zanatlije je obino za specifine poslove organizovao "glavni radnik" ili nadzornik koji je prodavao njihov rad kao rad grupe, a plaao ih pojedinano. Tablica od krede u Britanskom muzeju sadri evidenciju koju je glavni radnik vodio za etrdesettri radnika, gde se navode njihova odsustvovanja i razlozi "bolestan", ili "prinosio rtvu bogu", ili jednostavno "lenj". trajkovi su bili esti. Jednom prilikom, kada se mnogo kasnilo sa isplatom nadnica, radnici su opkolili nadzornika i pretili mu. "Ovamo nas je naterala glad i e, "rekli su mu; "nemamo odeu, nemamo ulja, nemamo hrane. Piite naem gospodaru faraonu o tome i piite guverneru koji je iznad nas, da nam daju neka sredstva za ivot." Prema grkom predanju izbila je velika buna u Egiptu u kojoj su robovi osvojili jednu provinciju i drali je toliko dugo da im je vreme, odobrava sve, donelo zakonsko vlasnitvo nad njom; aliova pobuna nije zabeleena na egipatskim natpisima. Iznenaujue je da je civilizacija tako nemilosrdna u eksploataciji radne snage doivela ili zabeleila tako malo revolucija.Egipatska tehnika je bla superiorna u poreenju sa svakom poznatom do Grka ili Rimljana, ili do Evrope pre Industrijske revolucije; tek ju je nae doba prevazilo, a moda i greimo. Senusret /III/ je, na primer, sagradio zid$54$ dvadesetsedam milja dug da bi u jezero Moeris sakupio vode basena Fajum, na taj nain izvrivi melioraciju 25.000 akera movarnog zemljita za obradu i obezbedivi ogromnu akumulaciju za navodnjavanje. Bili su izgraeni veliki kanali, neki od Nila do Crvenog mora; keson je korien za kopanje, a obelisci teki po hiljadu tona prevoeni su na velike daljine. Ako moemo verovati Herodotu, ili proceniti na osnovu kasnijih poduhvata iste vrste prikazanim na reljefima Osamnaeste dinastije, te ogromne kamene blokove je na podmazanim gredama teglilo na hiljade robova, a zatim podizalo na odreenu visinu preko kosih prilaza iji su poeci bili daleko postavljeni. Maine su bile retke jer je snaga miia bila vrlo jeftina. Na jednom reljefu se vidi osam stotina veslaa na dvadesetsedam amaca koji vuku baru natovarenu sa dva obeliska; to je taj raj kojem bi se vratili nai romantini razbijai maina. Stotinu stopa dugi brodovi, a pedeset iroki, plovili su Nilom i Crvenim morem i konano i po Mediteranu. Na kopnu je roba prevoena pomou ljudskih miia, kasnije na magarcima, a jo kasnije na konjima, koje su verovatno Hiksi doveli u Egipat; kamila se nije pojavila sve do doba Ptolemeja. Siromaan ovek je peaio ili veslao na prostom amcu; bogata se vozio na nosiljci koju su nosili robovi, ili kasnije u koijama koje su nespretno pravljene tako da je sva teina padala ispred osovine. Postojala je redovna potanska sluba; na jednom starom papirusu pie, "Pii mi po pismonoi." Komunikacija je, meutim, bila komplikovana; putevi su bili malobrojni i loi, izuzimajui vojni put kroz Gazu do Eufrata; a vijugavi tok Nila koji je bio glavni put Egipta udvostruavao je udaljenost od jednog grada do drugog. Trgovina je bila srazmerno primitivna; veinom je to bila trampa na seoskim bazarima. Trgovina sa drugim zemljama se razvijala sporo, strogo ograniena najmodernijim carinskim zidovima; razne kraljevine

101

Bliskog istoka vrsto su verovale u "zatitni princip," jer su carinske dabine bile glavni oslonac njihovih kraljevskih blagajni. Pa ipak, Egipat se bogatio uvozei sirovine i izvozei gotove proizvode; trgovci iz Sirije, sa Krita i Kipra tiskali su se na trnicama Egipta, a fenianske galije plovile su Nilom sve do prometnih pristanita Tebe. Kovanje novca jo nije bilo razvijeno; ak i najvie plate su isplaivane u obliku robe ita, hleba, kvasca, piva itd. Porezi su ubirani u naturi, a faraonske riznice nisu bile kovnice novca, ve skladita hiljade proizvoda sa njiva i radionica. Posle priliva dragocenih metala koji je pratio osvajanja Tutmosa /III/, trgovci su poeli da za robu plaaju zlatnim prstenjem ili polugama, merenim po teini prilikom svakog posla; ali nije se pojavio kovani novac odreene vrednosti koju bi garantovala drava, a ime bi razmena bila olakana. Meutim, kreditiranje je bilo veoma razvijeno; pismeni transferi su esto zamenjivali trampu ili plaanje; pisari su svugde imali posla da bi ubrzali poslovanje pomou zakonskih dokumenata o prometu, raunovodstvu i finansijama.Svaki posetilac Luvra je video kip egipatskog pisara koji ui, skoro nag, sa perom zadenutim iza uha kao rezervom za ono koje dri u ruci. On vodi evidenciju o obavljenom poslu i plaenoj robi, o cenama i trokovima, o dobiti i gubitku; on prebrojava stoku dok ova ide na klanje, ili ito dok se ono odmerava za prodaju; sastavlja ugovore i testamente, i izraunava porez na prihod svoga gospodara; zaista, nema nieg novog pod suncem. On je neumorno paljiv i rutinski marljiv; on ima ba onoliko pameti da ne bude opasan. Njegov ivot je jednolian, ali se on tei piui eseje o egzistencijalnim tekoama manuelnog radnika, i uzvienom dostojanstvu onih ija je hrana papir i ija krv je mastilo. iii) Vlast Birokratija - Zakon - Vezir - Faraon Pomou tih pisara kao inovnike birokratije, faraoni i provincijski plemii su odravali zakon i red u dravi. Drevne ploe prikazuju te slubenike kako popisuju stanovnitvo i pregledaju dobit od poreza na prihod. Pomou "nilometara"kojima se merio reni vodostaj, pisari-inovnici su pravili prognoze o obimu etve, i procenjivali budue dobiti drave; unapred su odreivali dotacije za ministarstva, nadzirali proizvodnju i trgovinu i, u izvesnoj meri, uspevali bezmalo na poetku istorije, da ostvare plansku ekonomiju koju regulie drava. Graansko i krivino zakonodavstvo je bilo visoko razvijeno i ve u Petoj dinastiji su zakon o privatnoj svojini i nasleu bili sloeni i precizni. Kao i u nae doba, postojala je apsolutna jednakost pred zakonom kad god su strane u sporu bile jednako bogate i uticajne. Najstariji pravni dokument na svetu je jedan izvetaj (danas u Britanskom muzeju), kojim se sudu prezentira jedna komplikovana parnica oko naslea. Sudije su zahtevale da sluajevi budu zastupani i reavani, ponovo raspravljani i odbijani, i to ne usmeno ve pismeno to izgleda bolje od naeg dugotrajnog parnienja. Laganje pred sudom se kanjavalo smru. Postojali su redovni sudovi, od lokalnih sudova u nomesima do vrhovnih sudova u Memfisu, Tebi ili Heliopolisu. Muenje se povremeno koristilo kao sredstvo za iznuivanje istine; prebijanje tapom je bila esta kazna, a ponekad se pribegavalo osakaivanju odsecanjem nosa ili uiju, ruke ili jezika, ili progonstvu u rudnik, ili je primenjivana smrt davljenjem, nabijanjem na kolac, odsecanjem glave ili spaljivanjem na lomai; ekstremna kazna je bila da se osuenik iv balsamuje,

102

tako da ga polako izjede neprobojni omota natrona. Prestupnici visokog roda su bili poteeni sramote javne egzekucije time to im je bilo doputeno da se sami ubiju, kao "samuraji" u Japanu. Ne nalazimo nikakve znake o policijskom sistemu; ak i stajaa vojska uvek mala zato to je Egipat bio zatien izolacijom izmeu pustinja i mora bila je retko koriena za unutranji red i disciplinu. Bezbednost ivota i imovine, kao i kontinuitet zakona i vlasti, poivali su skoro iskljuivo na ugledu faraona, a taj ugled su odravale kole i crkva. Osim Kine, nijedna druga nacija se nije usuivala da se u toliko velikoj meri osloni na psiholoku disciplinu.Bila je to dobro organizovana vlast sa boljim uspehom trajanja nego bilo koja druga u istoriji. Na elu administracije je bio vezir, koji istovremeno obavlja funkciju prvog ministra, vrhovnog sudije i upravitelj dravne blagajne; predstavljao je poslednju sudsku instancu ispod samog faraona. Reljef na jednoj grobnici prikazuje vezira kako rano ujutro naputa kuu i ide da saslua molbe siromaha, "da uje," kako kae natpis, "ta ljudi kau u svojim zahtevima, ne pravei razliku izmeu malih i velikih." Jedan izvanredan svitak papirusa koji potie iz doba Carstva ukazuje na formu govora (moda je to samo literarni izum) kojim je faraon postavio novog vezira:"Vodi rauna o ministarstvu; pazi na sve to se u njemu ini. Gledaj, to je osnovna ustanova itave zemlje... Ministrovanje nije slatko ono je gorko... Imaj na umu, to nije pokazivanje potovanja prema prinevima i savetnicima; on ne treba bude niiji rob... Vidi, kada molilac doe iz Gornjeg ili Donjeg Egipta... pobrini se da sve bude obavljeno u skladu sa zakonom, da se sve uradi u skladu sa primenom istog, i da svaki ovek dobije svoje pravo. ... Pokazati pristrasnost je sramno delo pred bogom... Na poznatog gledaj kao na nepoznatog; onog to je blizu Kralja isto kao i na onog to je daleko od njega. Vidi, vladar koji tako postupa, istrajae na ovom mestu.... Briga vladara je da se vri pravda... Pogledaj naredbu koja ti se daje."Sam faraon je bio vrhovni sud; pod odreenim okolnostima bilo koji sluaj je mogao biti iznesen pred njega, ako tuitelj nije mario za trokove. Stare rezbarije pokazuju "Veliku kuu" iz koje je on vladao i kojoj su nalazila ministarstva; iz te Velike kue, koju su Egipani zvali /Pero/ i koju su Jevreji preveli sa /Pharaoh/ potekla je carska titula. Tu je on obavljao naporne poslove izvrne vlasti, ponekad sa programom rigoroznim kao kod andragupte, Luja /XIV/ ili Napoleona. Kada je putovao velikai su ga doekivali na granicama feuda, pratili ga i zabavljali i davali mu poklone srazmerne njihovim oekivanjima; jedan plemi, zabeleeno je na jednom natpisu, dao je Amenhotepu /II/ "koije od srebra i zlata, kipove od slonovae i abonosa ... nakit, oruje i umetnika dela," 680 titova, 140 bronzanih bodea, i mnogo vaza od dragocenog metala. Faraon je uzvratio time to je jednog od baronovih sinova uzeo k sebi na dvor rafiniran nain iznuivanja taoca vernosti. Najstariji dvorjani su sainjavali Savet staraca zvani /Saru/, ili Velikani, koji su kralju sluili kao savetodavni kabinet. Takav savet je u izvesnom smislu bio suvian, jer je faraon uz pomo svetenika prisvajao boansko poreklo, moi i mudrost; ovaj savez sa bogom predstavljao je tajnu njegovog prestia. Shodno tome, bio je pozdravljan formama obraanja koja su uvek bila puna laskanja, a ponekad zapanjujua, kao kada u "Prii o Sinuheu" dobri graanin pozdravlja faraona: "O, dugoveni Kralju, neka zlatna boginja Hator podari ivot tvome nosu." Poto je postao boanska linost, faraona su dvorili brojni pomonici, ukljuujui generale, perae rublja, belioce, uvare carske garderobe i druge ljude visokog ranga. Dvadeset slubenika saraivalo je u brizi oko njegove toalete: berberi kojima je bilo dozvoljeno jedino da ga briju i podsecaju mu kosu, frizeri koji su podeavali kraljevsku kapu i dijademu prema njegovoj glavi, manikiri koji su mu sekli i glaali nokte, kozmetiari koji su mu

103

dezodorisali telo, potamnjivali one kapke kolom (prahom antimon-sulfida) i ruem davali rumenu boju njegovim obrazima i usnama. Natpis jedne grobnice opisuje svog "stanara" kao "nadzornika kozmetike kutije, nadglednika kozmetike olovke, prinosioca sandala kralju, koji obavlja posao oko kraljevih sandala u skladu sa njegovim zakonom." Poto mu se toliko ugaalo, bio je sklon izopaenostima, pa je ponekad razbijao svoju dosadu tako to bi carski amac napunio mladim enama obuenim samo u mree sa velikim okcima. Rasipnitvo Amenhotepa /III/ pripremilo je tlo za propast Ikhnatona. iv) Moral Kraljevski incest - Harem - Brak - Ploaj ene - Matrijarhat u Egiptu - Seksualni moral Vladavina faraona podseala je na Napoleonovu, ak i u pogledu incesta. Vrlo esto kralj se enio sopstvenom sestrom povremeno svojom erkom sve da bi ouvao istotu kraljevske krvi. Teko je rei da li je ovim loza bila oslabljena. Sigurno je da Egipat nije tako mislio, posle nekoliko hiljada godina eksperimentisanja; institucija braka sa sestrom irila se meu ljudima, pa je ak i u drugom veku nae ere, ustanovljeno da dve treine graana Arsinoe primenjuje ovaj obiaj. Rei "brat" i "sestra" imaju u egipatskoj poeziji isto znaenje kao "ljubavnik" i "dragi (draga)" u dananje vreme. Pored svojih sestara, faraon je imao bogat harem, popunjen ne samo zarobljenim enama, ve i erkama aristokrata i enama darovanim od stranih vladara; tako je Amenhotep /III/ dobio od princa Naharine njegovu najstariju ker i tri stotine odabranih devojaka. Neki od aristokrata su podraavali ovu odvratnu razuzdanost u manjim razmerama, prilagoavajui moral svojim materijalnim mogunostima.Kao to to svugde biva sa osobama skromnih prihoda, obini ljudi su se veinom zadovoljavali monogamijom. Porodini ivot je oito bio isto tako dobro ureen, zdravog moralnog duha i uticaja, kao kod najviih civilizacija naeg doba. Razvod je bio redak sve do vremena dekadentnih dinastija. Mu je mogao da otpusti enu bez naknade ako bi otkrio njenu preljubu; ako bi se razvodio od nje iz drugih razloga, od njega se zahtevaloda joj ostavi znatan deo porodine imovine. Muevljeva vernost koliko moemo da dosegnemo takve /arkane/ (tj.tajne) bila je ozbiljna kao u bilo kojoj kasnijoj kulturi, a poloaj ene bio je napredniji nego u mnogim zemljama u dananje vreme. "Nijedan narod, drevni ili moderni," rekao je Maks Miler, "nije dao eni tako visok pravni status kao to su to uinili stanovnici doline Nila." Na spomenicima su prikazane kako jedu i piju na javnim mestima, idu ulicama za svojim poslom, bez pratnje i bez opasnosti, i slobodno se bave proizvodnjom i trgovinom. Grki putnici, naviknuti da svoje Ksantipe briljivo zatvaraju, bili su zapanjeni ovom slobodom; rugali su se egipatskim muevima kao papuarima, a Diodor Sikul tvrdio je (sigurno mu se sijalo oko) da se u dolini Nila pokornost mua prema eni zahtevala u branoj obavezi odredba koja je izlina u dananjoj Americi. ene su posedovale i nasleivale imovinu na svoje vlastito ime; jedan od najstarijih dokumenata u istoriji je testament iz doba Tree dinastije u kojem gospoa Nebsent ostavlja svoj zemljini posed deci u nasledstvo. Hatepsut i Kleopatra su se uzdigle do poloaja kraljica, a vladale su i stradale kao kraljevi.Ponekad se uoava cinina nota u literaturi. Jedan drevni moralista upozorava itaoca:"uvaj se ene sa strane koju ne poznaju u njenom gradu. Ne gledaj je kada doe i nemoj se sa njom upoznavati. Ona lii na vrtlog duboke vode, koji se ne moe izmeriti. ena iji je mu odsutan, pie ti svakoga

104

dana. Ako nema svedoka pored nje, ona kree i iri svoju mreu. O, smrtnog li zloina, ako se to prouje!"Ali jo tipinije egipatski je ton u uputstvima koje Ptahhotepdaje svom sinu:"Ako ti dobro krene, pa opremi kuu i od srca voli svoju enu, onda je nahrani i odeni ... Obraduj je dok si sa njom, jer ona je njiva korisna za svog vlasnika... Ako joj se suprotstavi to e ti doneti propast."A Papirus Boulak savetuje dete dirljivom mudrou:"Ne sme nikada zaboraviti svoju majku... Jer, ona te je dugo nosila pod grudima svojim kao teak teret; a kada je dolo vreme, ona te je rodila. Tri duge godine te je na leima nosila i dojila te. Hranila te i nije joj smetala tvoja neistoa. A kada si poao u kolu i nauio da pie, svakog dana je pomagala uitelja donosei mu hleb i pivo od kue."Mogue je da je ovaj visoki status ene izrastao iz blago matrijarhalnog karaktera egipatskog drutva. ena nije bila samo prava domaica u kui, ve se i celo imanje nasleivala po enskoj liniji; "ak i u kasnijim periodima," kae Pitri, "mu bi preneo svu svoju imovinu i budue prihode na svoju enu u svom branom ugovoru." Mukarci su se enili sestrama ne zato to je porodina bliskost podsticala romansu, ve zato to su eleli da uivaju u porodinom nasledstvu, koje je prelazilo s majke na erku, a nije im se svialo da vide kako nekakvi stranci koriste to bogatstvo. Mo supruge se vremenom donekle smanjila, moda zbog kontakta sa patrijarhalnim obiajima Hiksa i zahvaljujui prelasku Egipta sa poljoprivredne izolacije i mira na imperijalizam i rat; pod Ptolemejima je uticaj Grka bio tako velik da je sloboda razvoda na koju je ena ranije imala pravo, sada postala iskljuiva privilegija mua. ak i tada, meutim, promena je prihvaena samo kod viih klasa; obian egipatski graanin se drao matrijarhalnih obiaja. Verovatno zbog toga to je ena svoje stvari drala pod kontrolom, edomorstvo je bilo retko; Diodor je neobinim smatrao obiaj Egipana da podignu svako dete koje im se rodi, i pominje da su roditelji koji bi ubili dete morali po zakonu da dre mrtvo dete u rukama tri dana i tri noi. Porodice su bile velike, a kolibe su jednako kao i palate vrvele od dece; imuni bi se nali u neprilici kada je trebalo da tano prebroje svoje potomke. ak je u udvaranju ena obino preuzimala inicijativu. Ljubavne pesme i pisma koja su pronaena uopte uzev upueni su od dame nekom mukarcu; ona moli da se sastanu, ona direktno forsir amolbu, ona zvanino predlae brak. "O, lepi moj prijatelju," kae jedna ena u pismu, "moja elja je da postanem, kao tvoja ena, gospodarica svih tvojih poseda." Otuda ednost, za razliku od vernosti, nije bila istaknuta kod Egipana; o seksualnim temama su govorili sa neposrednou stranom za na kasniji moral, pa i same hramove ukraavali slikama i bareljefima sa zapanjujuom anatomskom otvorenou, i snabdevali svoje pokojnike opscenom literaturom da bi se ovi njome zabavljali u grobu. Topla krv je tekla u ilama ljudi u dolini Nila: devojke su bile zrele za udaju u desetoj godini, a predbrani moral je bio slobodan i bezbrian; u doba Ptolemeja, jedna kurtizana je bila poznata po tome to je dala da se sagradi piramida od njene uteevine; ak je i sodomija imala svoju klijentelu. Igraice su, u japanskom maniru, bile primane u najbolje muko drutvo i radi zabave i radi fizikog uzdizanja; oblaile su providne haljine ili se zadovoljavale sa grivnama, narukvicama i prstenjem. Sluajevi religiozne prostitucije se javljaju u malim razmerama; sve do rimskog osvojenja, najlepa devojka iz plemikih porodica Tebe bila je birana da bude posveena bogu Amonu. Kada je bila suvie stara da zadovolji boga, dobijala je astan otpust, udavala se i kretala u najviim krugovima. Bila je to civilizacija sa predrasudama koje su se razlikovale od naih. v) Ponaanje

105

Karakter - Igre - Izgled - Kozmetika - Nonja - Nakit Ako pokuamo da zamislimo egipatski karakter, nalazimo da je teko razlikovati etiku literature i stvarne ivotne postupke. Plemenita oseanja se veoma esto javljaju; pesnik, na primer, savetuje svog zemljaka:"Podaj hleba onome ko njive nema,I stvori sebi dobro ime zauvek." a i neki stariji daju hvale vredan savet svojoj deci. Papirus u Britanskom muzeju, poznat naunicima kao "Mudrost Amenemope" (oko 950. p.n.e.) priprema aka za javnu slubu upozorenjima koja su verovatno uticala na autora ili autore "Izreka Solomonovih.""Ne budi pohlepan na lakat zemlje,I ne upadaj na imanje udoviino...Obrauj njive da ti plodove potrebne donesu,I stii hleb sa svoje vralice.Bolji je jedan buel koji ti Bog podariNego pet hiljada steenih prevarom...Bolje je siromatvo u Boijoj ruciNego bogatstvo u skladitu;I hleb je bolji kad je srce radosno,Nego bogatstvo kad si nesrean... Tako pobona knjievnost nije spreila normalno delovanje ljudske pohlepe. Platon opisuje Atinjane kao ljubitelje znanja, a Egipane kao ljubitelje bogatstva; moda je u patriotizmu preterivao. Uopte uzev, Egipani su bili Amerikanci antikog doba: zaneseni veliinom, posveeni gigantskoj tehnici iv elianstvenom graevinarstvu, marljivi i tedljivi, praktini ak i usred brojnih krajnje prizemnih praznoverica. Bili su hiper-konzervativci istorije; to su se vie menjali, to suvie ostajali isti; tokom etrdeset vekova njihovi umetnici su pobono kopirali stare konvencionalne oblike. Po njihovim spomenicima, ini nam se da su to bili ljudi realistini, koji se nisu predavali neteolokim besmislicama. Nisu imali sentimentalne obzire prema ljudskom ivotu i ubijali su sa istom prirodnom saveu. Egipatski vojnici su odsecali desnu ruku ili falus ubijenog neprijatelja i donosili ih odgovarajuem pisaru radi evidentiranja njihovih zasluga. U toku kasnijih dinastija, ljudi su, naviknuti na unutranji mir i samo na neke udaljene ratove, izgubili vojnike navike iosobine, sve dok nije dolo vreme da nekoliko rimskih vojnika bude dovoljno da Rim ovlada celim Egiptom. Nezgodna okolnost da ih znamo uglavnom sa ostataka u grobnicama ili sa natpisa na hramovima odvela nas je na pogrean stav preterivanja u vezi njihove ozbiljnosti. Na nekim skulpturama i reljefima, kao i u nekim burlesknim priama o bogovima, uoavamo da su imali smisla za humor. Igrali su brojne javne i druge igre, kao to su dame i kocka; deci su davali mnoge moderne igrake, kao to su klikeri, lopte, kugle i igre; uivali su u takmienjima u rvanju, boks-meevima i borbama bikova. Na svetkovinama i zabavama, sluge su ih mazale uljima, ukraavale vencima cvea, sluili vinom i obasipali darovima.Prema slikama i skulpturama zamiljamo ih kao fiziki snane ljude, miiave, irokih ramena, tankog struka, punih usana i ravnih stopala zato to su ili bosi. Pripadnici viih klasa su prikazani kao elegantno vitki, gospodski visoki, sa ovalnim licem, iskoenim elom, pravilnih crta lica, dugog, pravog nosa i divnih oiju. Po roenju im je koa bila bela (to pokazuje vie azijsko poreklo nego afriko), ali je brzo tamnela pod Egipatskim suncem; umetnici su ih idealizovali slikajui mukarce crvenom bojom, a ene utom; moda su ove boje bile samo kozmetiki stilovi. ovek iz naroda je, meutim, prikazan kao nizak i zdepast, kao "eik-el-Beled", formiran tako zbog tekog rada i neujednaene ishrane; crte lica su mu grube, nos zatupast i irok; on je inteligentan, ali grub. Moda su, kao u mnogim drugim sluajevima, narod i njihovi vladari bili razliitih rasa; vladari azijskog, a narod afrikog porekla. Kosa im je bila tamna, ponekad kovrava, ali nikada vunasta. ene su frizirale kosu po tadanjoj poslednjoj modi; mukarci su se brijali oko usana i brade, a teili se

106

velianstvenim perikama. esto su da bi ih lake nosili brijali glave; ak je i kraljica (na primer, Ikhnatonona majka Tij) sekla svu kosu, da bi lake nosila kraljevsku periku i krunu. Stroga pravila obiaja nalagala su da kralj mora da ima najveu periku.U zavisnosti od materijalnih mogunosti oni su delo prirode popravljali suptilnim kozmetikim vetinama. Na lice se stavljao ru, usne su bojene, nokti takoe, a kosa i udovi su mazani uljima; ak i na skulpturama, egipatske ene imaju obojene oi. One koje su to mogle da priute, imale su sedam krema i dve vrste rua koje su po njihovoj smrti ili sa njima u grob. Meu ostacima je naeno mnogo toaletnih garnitura, ogledala, brijaa, uvijaa za kosu, ukosnica, eljeva, kutija za kozmetiku, zdelica i kaiica izraenih od drveta, slonovae, alabastera ili bronze, a sve to oblikovano lepo i prikladno. Boja za oi je u nekim tubama jo uvek je upotrebljiva. Kol koji danas ene koriste za bojenje obrva i lica direktni je potomak ulja koje se koristilo u Egiptu; do nas je dospeo preko Arapa, iji nam je naziv za to /al-kohl/ doneo re "alkohol". Parfemi svih vrsta nanosili su se i na telo i na odeu, a kue su bile ispunjene miomirisima, tamjanom i mirisnom smolom. Njihova odea je prola kroz celokupnu gradaciju od primitivne nagote do blistave garderobe u doba Carstva. Deca oba pola su do adolescencije ila naga, osim to su nosila naunice i ogrlice; meutim, devojice su pokazivale dolinu stidljivost, pa su nosile nisku perli oko struka. Sluge i seljaci su za svakodnevne prilike nosili samo komad platna oko slabina. Pod Starim kraljevstvom slobodni mukarci i ene ili su nagi do pupka, a pokrivali se od struka do kolena kratkom, uskom suknjom od belog lana. Poto je stid dete obiaja, a ne prirode, ova jednostavna odea je zadovoljavala savest isto onako potpuno kao viktorijanske podsuknje i korseti, ili veernje odelo savremenog Amerikanca; "nae vrline lee u tumaenju vremena." ak i svetenici u vreme prvih dinastija nisu nosili nita osim komada tkanine oko slabina kako se vidi na kipu Ranofera. Kada se bogatstvo uvealo, proirila se i garderoba; u vreme Srednjeg kraljevstva je dodata druga i vea suknja preko one prve, a u doba Carstva dodat je pokriva za grudi, povremeno sa ogrtaem. Koija i i sluge oblaili su impresivno ruho i jurili kroz ulice u punoj livreji da bi prokrili put za koije svojih gospodara. ene su u doba bogatih dinastija napustile usku suknju i nosile iroku haljinu koja je prelazila preko ramena i spajala se u jednoj kopi ispod desne dojke. Pojavili su se nabori, vezovi i hiljade dodataka, a moda se uunjala poput zmije da pokvari raj primitivne nagote. Pripadnici oba pola su voleli ukrase, i nakitom su prekrivali vrat, grudi, ruke, rune i none zglobove. Kako se nacija obogatila na danku iz azijskih kolonija i na trgovini po Mediteranu, nakit vie nije bio ogranien na aristokratiju i postao je strast za sve klase. Svaki pisar i trgovac su imali svoj peat od srebra ili zlata; svaki mukarac je imao prsten, svaka ena je imala ukrasni lani. Ovi lanii, kakvim ih vidimo u muzejima danas, beskrajno su raznoliki; po duini, neki su od dva do tri ina, neki od pet stopa; neki su debeli i teki, a neki "tanki i savitljivi kao najlepa venecijanska ipka." Otprilike u doba Osamnaeste dinastije naunice su postale "obavezne"; zbog njih je svako morao da ima probuene ui, i to ne samo devojke i ene, ve i deaci i odrasli mukarci. Mukarci su se kao i ene ukraavali narukvicama i prstenjem, privescima i perlama od skupoceno gkamena. Kad bi se danas reinkarnirale, ene drevnog Egipta bi vrlo malo mogle da naue od nas u oblasti kozmetike i nakita. vi) Pismo

107

Obrazovanje - Dravne kole - Hartija i mastilo - Faze u razvoju pisma - Forme egipatskog pisma Svetenici su poetne poduke davali deci imunih u kolama pripojenim hramovima, kao u dananjim rimokatolikim parohijama. Jedan visoki svetenik, koji je bio ono to bismo mi zvali ministar obrazovanja, naziva sebe "Poglavarom kraljevske tale za odgoj." U ruevinama jedne kole koja je oito bila deo Rameseuma, naen je veliki broj ploica na kojima su se jo videle lekcije drevnog pedagoga. Zadatak nastavnika je bio da koluju pisare za dravne administrativne poslove. Da bi stimulisao uenike on je pisao reite eseje o koristima obrazovanja. "Predaj svoje srce znanju i voli ga kao majku," kae jedan pouni papirus, "jer nita nije tako dragoceno kao znanje." "Pogledaj," kae jedan drugi, "nema te profesije nad kojom neko ne upravlja; jedino uen ovek sam upravlja sobom." "Nesrea je biti vojnik," pie neki drevni knjiki moljac; "zamorno je obraivati zemlju"; jedina srea je "okrenuti duu knjigama u toku dana i itati nou." Iz perioda Carstva preivele su sveske sa ispravkama uitelja na marginama; mnotvo greaka bi uteilo dananjeg uenika. Glavni metod nastave se sastojao od diktiranja ili prepisivanja tekstova koji su ispisivani na komadima crepa ili tankim ploicama krenjaka. Predmeti su mahom bili trgovaki, jer su Egipani bili prvi i najvei utilitaristi; ali, glavna tema pedagoke rasprave bila je vrlina, a glavni problem, kao i uvek, disciplina. "Ne trai vreme u eljama, jer e loe zavriti," pie u jednoj svesci. "Proitaj knjigu koju ima u ruci; prihvati savet onih koji znaju vie od tebe" verovatno jedna od najstarijih fraza u bilo kom jeziku. Disciplina je bila otra i zasnivala se na najjednostavniji mprincipima. "Mladi ima lea," kae jedan eufemistiki rukopis, "i slua (predavanje) kada dobije batine, .jer se ui kod mladih nalaze na leima." Uenik pie svom bivem nastavniku: "Ti me jesi tukao po leima i tvoje su mi poduke ule u ui." Da ova ivotinjska dresura nije uvek bila uspena nazire se iz papirusa u kom se neki nastavnik ali da njegovibivi aci mnogo vie vole pivo nego knjige. Pa ipak, veliki broj aka zavravali su te kole uz hramove i prelazili u visoke kole pripojene nadletvima dravne blagajne. Tu, u prvoj poznatoj Dravnoj koli, mladi pisari su dobijali poduke iz oblasti javne administracije. Po zavretku su bili pripravnici kod inovnika koji su ih uili velikom broju poslova. Moda je to bio bolji nain da se obezbede i obue javni slubenici, nego to je naa dananja selekcija koja se zasniva na popularnosti i podlonosti, kao i bunosti predizbornih priprema. Na ovaj nain su Egipat i Vavilonija razvili manje ili vie istovremeno, najranije sisteme kolstva u istoriji; tek je u devetnaestom veku nae ere, javno obrazovanje mladih ponovo postalo tako dobro organizovano.U viim razredima ueniku je bilo dozvoljeno da koristi papir jedan od glavnih artikala egipatske trgovine i jedan od trajnih egipatskih darova svetu. Stabljika papirusa je seena u trake, druge trake su postavljane popreno preko onih prvih, tabak se presovao, i tako je napravljena sama graa (i apsurd) civilizacije. Kako su dobro oni to pravili moe se proceniti iz injenice da su rukopisi napisani na njima pre pet hiljada godina ostali neoteeni i itljivi. Tabaci su spajani u knjige lepljenjem desne ivice tabaka za levu ivicu sledeeg; na ovaj nain se dobijao svitak ponekad etrdeset jardi dugaak; retko kad su bili dui, jer u Egiptu nije bilo preopirnih istoriara. Crno i neunitivo mastilo se pravilo meanjem vode sa ai i biljnom smolom na drvenoj paleti; pero je bila obina trska, na vrhu oblikovana u tanku etkicu. Ovim modernim sredstvima Egipani su napisali najstarija knjievna dela. Njihov jezik je verovatno poticao iz Azije; njegovi najstariji primerci pokazuju dosta slinosti sa semitskim. Najstarije pismo je oito bilo piktografsko

108

predmet je prikazivan njegovim crteom: na primer, re za kuu (egipatski /per/) bila je oznaena malim pravougaonikom sa otvorom na jednoj od duih stranica. Poto su neke ideje bile suvie apstraktne da bi mogle doslovno da se naslikaju, piktografija je prela u ideografiju: odreene slike su prema obiaju i konvenciji koriene ne za predstavljanje predmeta koji su naslikani, ve ideja koje su ti predmeti sugerisali; tako je prednji deo trupa lava znaio vrhovnu vlast (kao kod Sfinge), osa je znaila kraljevski prerogativ, a punoglavac je predstavljao hiljade. U daljem razvoju u ovom pravcu, apstraktne ideje, koje su se isprva opirale predstavljanju, bile su oznaavane slikanjem objekata ija su imena sluajno po zvuku podseala na govorne rei koje su odgovarale tim idejama; tako je dolo do toga da slika laute znai ne samo "lauta" (engl. /lute/), ve i "dobar", zato to je egipatska re-zvuk za lautu /nefer/ podseala na re-zvuk za "dobar" /nofer/. Neobine rebusne kombinacije su proistekle iz ovih homonima rei slinog zvuka, ali razliitih znaenja. Poto je glagol "biti" u govornom jeziku izraavan sazvujem /khopiru/, pisar je, lupajui glavu da nae sliku za tako neopipljiv pojam, podelio re na delove, /kho-pi-ru/, izrazio te delove naslikavi u nizu "sito" (koje se u govornom jeziku zvalo /khau/), "otira" (/pi/) i "usta" (/ru/); ustaljen obiaj, kojim se pravda toliko mnogo besmislica, ubrzo je uinio da ovaj udan izbor znakova sugerie ideju "bitisanja" (tj.glagola "biti"). Na ovaj nain, Egipani su stigli do sloga, silabikog znaka i silabarijuma tj. skupa silabikih znakova; i, delei teke rei na slogove, nalazei homonime za njih, i crtajui u kombinaciji objekte sugerisane ovim silabikim zvucima, oni su bili u stanju da tokom vremena uspeju u tome da hijeroglifskim znacima prenesu skoro svaku ideju.Samo je jo jedan korak ostao pronalazak slova. Znak za kuu znaio je u poetku re za kuu /per/; zatim je oznaavao glas /per/, ili /pr/ sa bilo kojim samoglasnikom izmeu, kao slog u bilo kojoj rei. Onda je slika skraena i koriena za predstavljanje glasa /po, pa, pu, pe/ ili /pi/ u bilo kojoj rei; a poto samoglasnici nisu nikada pisani, ovo je bilo ekvivalentno postojanju znaka (slova) za "P". Slinim razvojem, znak za "ruku" (egipatski /dot/) poeo je da oznaava /do, da,/ itd. i na kraju "D". Znak za "usta" /ro/ ili /ru/) poeo je da znai "R". Znak za "zmiju" (/zt/) postao je "Z". Znak za "jezero" (/shy/) postao je /Sh/... Ishod je bila azbuka od dvadesetetiri suglasnika, koja je sa egipatskim i fenianskim trgovcima putovala do svih krajeva Mediterana i dola do nas preko Grke i Rima, kao jedan od najdragocenijih delova nae Orijentalne batine. Hijeroglifi su stari koliko i najranije dinastije; alfabetska slova se prvi put pojavljuju na natpisima koje su Egipani ostavili u rudnicima Sinajskog poluostrva, ija se starost razliito procenjuje na 2.500 i 1.500 godina p.n.e.$55$ Bilo to mudro ili ne, Egipani nikada nisu usvojili potpuno alfabetsko pismo; poput modernih stenografa, oni su kombinovali piktograme, ideograme i silabike znake sa svojim slovima do samog kraja svoje civilizacije. To je naunicima otealo itanje egipatskog, ali je sasvim zamislivo da je takva meavina obinog i stenografskog pisma olakala posao onim Egipanima koji su mogli da odvoje vreme da ga naue. Poto engleski govor nije ba ispravan vodi za engleski pravopis, verovatno je savremenom deaku isto tako teko da naui zamrene puteve engleske ortografije, kao to je bilo i egipatskom pisaru da kroz upotrebu zapamti pet stotina hijeroglifa, njihova sekundarna silabika znaenja i njihove tercijarne alfabetske upotrebe. Tokom vremena, razvila se brai saetija forma pisanja za rukopise, koja se razlikovala od "svetih rezbarija" na spomenicima. Poto su ovu iskvaren uverziju hijeroglifa prvi napravili svetenici i hramovski pisari, Grci su je nazvali "hijeratskom"; ali ona je ubrzo ula u optu upotrebu za javna, trgovinska i privatna dokumeta. Jo skraeniji i nemarniji oblik ovog pisma razvili su obini ljudi, koji je stoga

109

postao poznat pod nazivom "demotski". Meutim, na spomenicima su Egipani uporno koristili svoje otmene i lepe hijeroglife moda najivopisniji oblik pisma koji je ikada izmiljen. vii) Knievnost Tekstovi i biblioteke - Egipatski Sinbad - Pria o Sinuheu - Beletristika - Jedan ljubavni odlomak - Ljubavne pesme - Istorija - Knjievna revolucija Najvei deo knjievnosti koja je ostala iz drevnog Egipta napisan je hijeratskim pismom. Malo je toga ostalo, i primorani smo da je procenjujemo na osnovu odlomaka, ime se objektivnost ocene oslanja na sluaj; moda je vreme unitilo egipatske ekspire, a sauvalo samo pesnike laureate. Jedan velikodostojnik iz vremena etvrte dinastije naziva se "Pisar kue knjiga"; ne moemo da znamo da li je ova stara biblioteka bila spremite knjievnih dela ili samo pranjavo skladite javnih spisa i dokumenata. Najstarija postojea egipatska literatura se sastoji od "Tekstova iz piramida" religiozna tematika ugravirana na zidovima u pet piramida Pete i este dinastije.$56$ Biblioteke su za nas sauvane ak iz daleke 2.000. godine p.n.e. papirusi u svicima ispakovani u upove, oznaeni natpisima i poreani na policama; u jednoj takvoj posudi naena je najstarija verzija prie o Sinbadu Moreplovcu ili, kako bismo ga moda radije nazvali, Robinsonu Krusou."Pria o mornaru brodolomniku" je jednostavan autobiografski odlomak, pun ivotnosti i oseanja. "Kako je srean onaj," kae stari mornar, u stihu koji podsea na Dantea, "koji pripoveda o svojim doivljajima kada je nevolja prola !""Ispriau ti neto o onome to sam doiveo kada sam poao u Kraljeve rudnike i dospeo do mora na brodu 180 stopa dugom, a ezdeset stopa irokom; na brodu je bilo 120 najboljih egipatskih mornara. Oni su istraili nebo, istraili zemlju i srca su im bila vea od lavljeg. Umeli su da predvide oluju pre nego to bi ova naila i buru kada nje jo nije bilo.Strana oluja je poela dok smo jo bili na puini... Pourili smo ispred vetra koji je pravio talase visoke osam lakata....Onda je brod stradao i niko, od svih koji su na njemu bili, nije preiveo. A ja sam jednim talasom bio izbaen na neko ostrvo gde sam proveo tri dana sam sa svojim srcem kao jedinim drugom. Spavao sam pod zaklonom nekog drveta i iskoristio senku. Onda sam proteglio noge i krenuo da naem neto za hranu. Tamo sam naao smokve i groe i sve vrste praziluka... Bilo je i ribe i ivine, i svega je tu bilo... Kada sam napravio svrdlo njime sam zapalio vatru i prineo rtvu bogovima."Jedna druga pria govori o pustolovinama Sinuhea, velikodostojnika koji bei iz Egipta posle smrti Amenemheta /I/, luta od zemlje do zemlje po Bliskom istoku i uprkos uspenosti i poastima koje tamo ima, pati od nepodnoljive enje za zaviajem. Napokon naputa bogatstvo i kree na put pun nevolja nazad u Egipat."O Boe, ko god da si, ti koji si mi dosudio ovaj beg, dovedi me ponovo u Kuu (faraona). Moda e mi dopustiti da vidim mesto u kom mi srce prebiva. Ima li ieg divnijeg, nego da mi telo bude sahranjeno u zemlji u kojoj sam se rodio? Priteci mi u pomo! Neka se dobro dogodi, neka mi Bog pokae milost!"U nastavku ga vidimo kod kue ponovo, umornog i pranjavog posle mnogo milja puta preenog po pustinji, i u strepnji da e ga faraon prekoriti zato to je dugo bio odsutan, van zemlje, koja je, kao i druge, sebe smatrala jedinom civilizovanom zemljom na svetu. Ali, faraon mu oprata i obezbeuje mu sve kozmetike usluge:"Bio sam smeten u kui kraljevog sina koja bee otmeno opremljena i kupatilo je u njoj bilo... Brojne godine sam sprao sa svog tela; izbrijali su me (?) i kosu mi oeljali (?). Teret

110

(prljavtine ?) ostavljen je pustinji, (prljava) odea pustinjskim potukaima. A ja sam se odenuo u najfiniji lan i namazao najlepim uljem."Kratke pripovetke su raznovrsne i brojne u odlomcima koji su nam od egipatske knjievnosti danas dostupni. Ima fantastinih pria o duhovima, udima i drugim fascinantnim izmiljotinama u koje se moe verovati koliko i u detektivske prie u kojima uivaju moderni dravnici; ima visokoparnih romantinih pria o prinevima i princezama, kraljevima i kraljicama, ukljuujui i najstariju poznatu verziju prie o Pepeljuzi, njenomi zvanrednom stopalu, njenoj lutajuoj papuici, i kraljevsko-svadbenom raspletu; tu su i basne o ivotinjama koje svojim ponaanjem pokazuju ljudske slabosti i strasti, mudro ukazujui na pouku neka vrsta anticipacije Ezopa i Lafontena. Tipina za egipatsko meanje prirodnog i natprirodnog jeste pria o Anupuu i Bitiuu, starijem i mlaem bratu koji sreno ive na svojoj farmi svedok se Anupuova ena ne zaljubi u Bitiua, koji je odbije, a ona mu se sveti optuujui ga njegovom bratu da je hteo da je uzme silom. Bogovi i krokodili pritiu u pomo Bitiuu protiv Anupua; ali Bitiu, zgroen ljudskim zlom, osakauje sebe da bi dokazao nevinost, povlai se kao Timon u umu, a svoje srce stavlja nedohvatljivo visoko na najvii cvet jednog drveta. Saalivi se zbog njegove usamljenosti, bogovi mu stvore enu takve lepote da se Nil zaljubi u nju i ukrade pramen njene kose. Pramen, koji je otplovio niz vodu, nae faraon koji, opijen njegovim mirisom, naredi svojim pratiocima da pronau vlasnicu. Nau je i dovedu k njemu i on se njome oeni. Ljubomoran na Bitiua on alje ljude da odseku drvo na koje je Bitiu stavio svoje srce. Drvo su posekli, a Bitiu umire im cvet dodirne zemlju. Kako se ukus naih predaka malo razlikovao od naeg!Rana egipatska knjievnost je u velikoj meri religiozna; i najstarije egipatske pesme su himne Tekstova iz piramida. Njihova forma je takoe najstarija poetska forma koja nam je poznata onaj "paralelizam lanova", ili ponavljanje misli u razliitom izrazu ili frazi to su hebrejski pesnici usvojili od Egipana i Vavilonaca i uinili besmrtnim u Psalmima. Kako Staro kraljevstvo prelazi u Srednje, knjievnost tei da postane svetovna i "profana". Hvatamo letimian utisak o jednom izgubljenom tekstu ljubavne knjievnosti u odlomku koji se sauvao zahvaljujui lenjosti nekog pisara iz Srednjeg kraljevstva, koji je propustio da temeljno izbrie stari papirus, ve je itljivim ostavio nekih dvadesetpet redaka koji govore o susretu prostog pastira sa boginjom. "Ova boginja se srela sa njim," kae pria, "kada se on uputio ka jezercetu i ona je svukla svoju odeu i raspustila kosu." Pastir obazrivo opisuje taj doivljaj:"Gledaj, kada sam siao do movare ... video sam enu tamo, a ona nije izgledala kao smrtno stvorenje. Kosa mi se digla naglavi, kad ugledah njene pletenice, jer boja joj je bila tako svetla. Nikad ja neu uiniti to ona ree; strah od nje je u mom telu." Ljubavne pesme su i brojne i lepe, ali poto uglavnom slave ljubav izmeu brata i sestre, one e nae savremenike ili okirati ili zabaviti. Jedna zbirka se zove "Lepe radosne pesme tvoje sestre koju tvoje srce voli, koja eta poljima." Jedan ostrakon ili ploica iz doba Devetnaeste ili Dvadesete dinastije svira modernu temu na prastarim icama elje:"Ljubav moje voljene izlee na obalu reke.Krokodil lei u senci;Ipak silazim u vodu i prkosim talasu.Hrabrost mi raste na reci,I voda je za moje noge kao zemlja.To me ljubav njena ini snanim.Za mene ona je knjiga arolija.Kad ugledam dragu kako prilazi srce mi se raduje,Ruke mi se ire da je zagrlim;Srce mi je veselo zauvek .. jer mi je draga dola.Kad je zagrlim ja sam u Zemlji tamjana,Kao onaj koji miomirise nosi.Kad je ljubim, usne joj se otvaraju,A ja se razveselim i bez piva.Da mi je da sam njena crnkinja koja je slui;Tako bih video boju celog njenog tela."Stihovi su ovde proizvoljno rasporeeni; po spoljnoj formi originala ne moemo rei da su to stihovi. Egipani su znali da su muzika i oseanje dve srodne sutine poezije. Ako

111

su muzika i oseanje bili prisutni, spoljni oblik nije bio vaan. Meutim, esto je ritam bio naglaen, kao to smo videli, "paralelizmom lanova". Ponekad je pesnik koristio poetsko sredstvo tako to je svaku reenicu ili stih zapoinjao istom rei; katkad se sluio igrom rei tako to je koristio sline zvuke koji su oznaavali razliite ili neskladne stvari; i jasno je iz tekstova da je aliteracija stara koliko i Piramide. Ove jednostavne forme su bile dovoljne; pomou njih je egipatski pesnik mogao da izrazi skoro svaku nijansu one "romantine" ljubavi za koju je Nie pretpostavljao da je izum trubadura. Sledei papirus pokazuje kako je takva oseanja mogla da izrazi ena isto kao i mukarac:"Ja sam sestra tvoja,A ti si mi kao vrtKoji sam zasadila cveemI svim mirisnim travama.Dovela sam kanal do njega,Da moe ruku da uroniKada severni vetar dune hladan.Divno mesto po kom etamo,Kad ti ruka poiva u mojoj,S panjom i radosnim srcemJer koraamo zajedno.Opija me sluanje tvog glasa,I ivim samo kad tebe ujem.Kad god te vidimTo mi vie od hrane ili pia znai."Sve u svemu, zapanjujue je kako su ovi odlomci raznovrsni. Zvanina pisma, zakonski dokumenti, istorijske prie, magine formule, sveane himne, molitvenici, pesme o ljubavi i ratu, romantine novele, moralni saveti, filozofske rasprave sve je tu zastupljeno osim epike i drame, a uz neto fleksibilnostinali bi se i takvi primeri. Pria o silovitim pobedama Ramzesa /II/, ugravirana u stihu, sa puno strpljenja, na svakoj opeci velikog pilona u Luksoru, zapravo jeste ep, bar po duini i sumornosti. Na jednom drugom natpisu Ramzes /IV/ se hvali da je odbranio Ozirisa od Seta i povratio Ozirisa u ivot. Nae znanje nam ne doputa da ovu aluziju opirnije razloimo.Istoriografija je Egiptu stara koliko i istorija; ak su i kraljevi sa ponosom vodili istorijske zapise. Slubeni istoriari su pratili faraone na njihovim pohodima, nikada nisu videli njihove poraze, a beleili su ili izmiljali pojedinosti njihovih pobeda; ve je tada istorija postala vrsta kozmetike vetine. Jo 2.500. godine p.n.e. egipatski ueni ljudi su pravili spiskove svojih kraljeva, nazivali godine po njima i pisali hronike o istaknutim dogaajima u svakoj godini i vladavini; do vremena Tutmosa /III/ ovi dokumenti su postali potpuno razvijene istorije, reite i pune patriotskoh oseanja. Egipatski filozofi Srednjeg kraljevstva su i oveka i istoriju smatrali starim i jalovim, te su alili za krepkom mladou svoje rase; KekepereSonbu, "naunik" iz doba Senusreta /II/ (oko 150. p.n.e.) alio se da su sve stvari ve odavno reene i da za knjievnost nije ostalo nita osim ponavljanja. "Kad bih samo naao," vajkao se on, "rei koje su nepoznate, izraze i izreke na novom jeziku, koje jo nisu odumrle, bez onoga toje toliko ponavljano ne neki izraz koji se istroio, ono to su preci ve izrekli." Distanca nam zamagljuje raznolikost i promene egipatske knjievnosti, kao to zamagljuje individualne razlike meu nepoznatim ljudima. Pa ipak, u toku svog dugog razvoja, egipatska literatura je prola kroz pokrete i raspoloenja isto onako raznolika kao to je to bio sluaj u istoriji evropske literature. Kao i u Evropi, tako se i u Egiptu jezik svakodnevnog govora postepeno odvajao, i na kraju sasvim odvojio, od jezika kojim su bile napisane knjige Starog kraljevstva. Dugo vremena pisci su nastavili da piu tim drevnim jezikom; ueni ljudi su ga nauili u koli, a uenici su morali da prevode "klasike"uz pomo gramatika i renika, a povremeno uz pomo beleaka izmeu redova. U etrnaestom veku p.n.e., egipatski pisci su se pobunili protiv te vezanosti za tradiciju, pa su se kao i Dante i oser drznuli da piu narodnim jezikom; Ikhnatonova uvena "Himna suncu" je napisana narodnim jezikom. Nova literatura je bila realistina, mladalaki svea, poletna; zabavljala se ismevanjem starih formi i opisivanjem novog ivota. Vremenom je ovaj jezik postao knjievni i zvanian, prefinjen i precizan, krut i besprekoran u pogledu konvencionalnih rei i izraza; jo jednom se jezik literature odvojio od govornog jezika, a

112

skolastika je cvetala; u kolama u doba Saite polovina vremena se troila n aizuavanje i prevoenje "klasika" iz vremena Ikhatona. Sline transformacije maternjeg jezika deavale su se i kod Grka, Rimljana i Arapa; i danas se deavaju takve promene. /Panta rei/ sve tee; jedino se naunici nikada ne menjaju.

viii) Nauka Poeci egipatske nauke - Matematika - Astronomija i kalendar- Anatomija i fiziologija - Medicina, hirurgija i higijena Naunici Egipta su uglavnom bili svetenici, koji su, daleko od ivotnog metea, uivali u udobnosti i sigurnosti hramova; i upravo su ti svetenici, uprkos svim svojim praznovericama, poloili temelje egipatske nauke. Prema njihovim legendama, nauke je izmislio, nekih 18.000 godina p.n.e., Tot, egipatski bog mudrosti, za vreme svoje vladavine na zemlji koja je trajala tri hiljade godina; a najstarije knjige u svakoj nauci su bile meu dvadeset hiljada knjiga koje je napisao ovaj ueni bog.$57$ Nae znanje nam ne doputa da pouzdanije razvijamo ovu teoriju o poecima nauke u Egiptu.Na samom poetku pisane egipatske istorije, nalazimo veoma razvijenu matematiku; projektovanje i izgradnja piramida zahtevala je preciznost merenja koja bi bila nemogua bez znatnog poznavanja matematike. Zavisnost Egipta od kolebanja vodostaja Nila podstakla je briljivo zapisivanje i izraunavanja porasta nivoa i povlaenja reke; geometri i pisari su stalno premeravali zemljite ije su se mee brisale poplavama, a to merenje zemljita bilo je oigledno izvor "geo"-metrije. Meutim, Josef ben Matijas je smatrao da je Abraham doneo aritmetiku iz Haldeje (tj. Mesopotamije) u Egipat; a nije nemogue da su i ova i druge vetine dole u Egipat iz "Ura Haldejaca," ili nekog drugog sredita zapadne Azije.Cifre koje su koriene bile su nezgrapne jedna crta za 1, dve crte za 2, ... devet crta za 9, sa novim znakom za 10. Dva znaka za 10 znaila su 20, tri znaka za 10 znaila su 30, ...devet za 90, sa novim znakom za 100. Dva znaka za 100 znail asu 200, tri znaka za 100 oznaavala su 300,.. devet za 900, sa novim znakom za 1.000. Znak za 1.00.000 bila je slika oveka koji die ruke iznad glave kao da pokazuje iznenaenje da takav broj uopte postoji. Egipani nisu dospeli do decimalnog sistema; nisu imali nule, i nikada nisu doli na pomisao da sve brojeve izraze pomou deset cifara: na primer, oni su koristili dvadesetsedam znakova da napiu broj 999. Imali su razlomke, ali uvek sa brojiocem 1; da bi izrazili 3:4 pisali su 1:2 + 1:4 . Tablice mnoenja i deljenja su stare kao piramide. Najstarija poznata matematika rasprava je Papirus Ahmes, koja potie iz 2.000 1.700 godine p.n.e.; ali ona onda upuuje na to da je bilo matematikih spisa koji su petsto godina stariji od nje same. U njoj se pomou primera pokazuje izraunavanje kapaciteta jedne tale ili povrine njive i prelazi na algebarske jednaine prvog stepena. U egipatskoj geometriji je merena ne samo povrina kvadrata, krugova i kocki, ve i zapreminski sadraj valjaka i lopti; i stiglo se do 3,16 kao vrednosti /P/.O egipatskoj fizici i hemiji ne znamo nita, a skoro isto tako malo o egipatskoj astronomiji. Izgleda da su posmatrai zvezda u hramovima zamiljali zemlju kao pravougaonu kutiju, sa planinama na uglovima koje su pridravale nebo. Nisu uoavali pomraenja i uopte uzev nisu bili tako napredni kao njihovi mesopotamski

113

savremenici. Meutim, znali su da predvide kada e vodostaj u Nilu porasti, a hramove su orijentisali prema taki na horizontu gde bi se sunce pojavilo u jutro nadan letnjeg solsticija. Moda su znali vie nego to su se potrudili da objave meu ljudima ije su praznoverice bile tako dragocene njihovim vladarima; svetenici su svoja astronomska prouavanja smatrali ezoterinom i mistinom naukom i nisu bili voljni da je otkrivaju obinom svetu. Iz veka u vek, oni su beleili poloaj i kretanja planeta, sve dok njihovi zapisi nisu obuhvatili hiljade godina unazad. Razlikovali su planete od nepominih zvezda, ubeleavali u svoje kataloge zvezde pete veliine (praktino nevidljive golim okom), i ucrtavali ono to su smatrali astralnim uticajima nebeskih tela na sudbine ljudi. Na bazi tih posmatranja su sastavili kalendar koji e biti jo jedan od najveih darova kojima je Egipat obogatio oveanstvo.Poeli su sa deljenjem godine na tri sezone od po etiri meseca: prva porast, izlivanje i povlaenje Nila; druga period obrade zemlje; i trea period etve. Svakom od ovih meseci dodelili su trideset dana, to je bila najpogodnija aproksimacija lunarnom mesecu od dvadesetdevet i po dana; njihova re za kalendarski mesec bila je izvedena iz simbola za mesec (kao nebesko telo).$58$ Na kraju dvanaestog meseca dodavali su pet dana da bi godinu uskladili sa rekom i suncem. Kao poetak godine odabrali su dan na koji je Nil obino dostizao svoj vrhunac i na koji se, prvobitno, velika zvezda Sirijus (koju su zvali Sotis) pojavljivala istovremeno sa suncem. Poto im je kalendar doputao samo 365, umesto 365 1:4 dana godinje, ovo"helijakalno raanje" Sirijusa (to jest njegovo pojavljivanje pred sam izlazak sunca, poto je vie dana bio nevidljiv) deavalo se dan kasnije svake etiri godine; i na taj nain, egipatski kalendar je odstupao za est asova godinje u odnosu na stvarni kalendar neba. Egipani nikada nisu ispravili ovu greku. Mnogo godina kasnije (46 godine p.n.e.) grki astronomi u Aleksandriji su po nalogu Julija Cezara popravili ovaj kalendar dodajui jedan dan vie svake etiri godine; to je bio "julijanski kalendar." U vreme pape Grgura /XIII/ (1582.) izvrena je jo preciznija ispravka izostavljanjem tog dana vie (29. februar) u godinama veka koji nije deljiv sa 400; to je bio "gregorijanski kalendar" koji i danas koristimo. Na kalendar je u sutini tvorevina drevnog Bliskog istoka.$59$ $60$ Uprkos prilikama koje su im se pruale zahvaljujui balsamovanju, Egipani su ostvarili relativno slab napredak u izuavanju ljudskog tela. Mislili su da krvni sudovi prenose vazduh, vodu i izluevine i verovali da su srce i utroba sedite uma; kad bismo znali ta su pod tim izrazima mislili, moda bismo ustanovili da oni ba ne odstupaju toliko od naih efemernih saznanja. Uopte uzev, tano su opisali vee kosti i creva i shvatili funkciju srca kao pokretake snage organizma i centra cirkulatornog sistema: "njegovi sudovi", kae Papirus Ebers, "do svih udova; bilo da lekar stavi prst na elo, na zadnji deo glave, na ruke... ili na noge, svugde se sree sa srcem." Od ovoga pa do Leonarda i Harvija bio je samo jedan korak za koji je bilo potrebno tri hiljade godina.Slavno poglavlje egipatske nauke je bila medicina. Kao i sve drugo u kulturnom ivotu Egipta, ona je poela kod svetenika i bilo je puno dokaza o njenim maginim izvorima. Kod ljudi su amajlije kao preventiva ili lek za bolest bile popularnije nego pilule; za bolest su mislili da se tu zapravo radi o zaposednutosti demonima i da je treba leiti vraxbinama. Prehlada, na primer, mogla je da se istera maginim reima kao to su :"Odlazi prehlado, dete hladnoe, ti koja lomi kosti, razara lobanju, i bolesnim ini sedam otvora na glavi!... Izai na pod, gadosti, gadosti!" lek verovatno isto delotvoran kao i savremeni medikamenti za ovu prastaru bolest. Iz takvih dubina uzdiemo se u Egiptu do sjajnih lekara, hirurga i specijalista, koji su priznavali etiki kodeks koji je prenet u uvenu Hipokratovu zakletvu. Neki od njih su se

114

specijalizovali za akuerstvo ili ginekologiju, neki su leili samo stomane tegobe, neki su bili okulisti tako poznati u svetu, da je Kir poslao po jednog da doe u Persiju. Lekaru opte prakse je bilo ostavljeno da skuplja mrvice i lei siromahe; pored toga, od njega se oekivalo da obezbedi kozmetiku, boje za kosu, negu koe, ulepavanje tela i sredstva za unitavanje buva. Dostupno nam je nekolko papirusa posveenih medicini. Najvredniji od njih (koji zovu Edvin Smit po oveku koji ga je pronaao) je svitak dugaak petnaest stopa, koji datira iz 1.600 godine p.n.e.,a njegovi izvori su svakako jo mnogo raniji radovi; ak i u svom postojeem obliku, to je najstariji nauni dokument poznat istoriji. U njemu je opisano etrdesetosam sluajeva u klinikoj hirurgiji, od fraktura lobanje do povreda kime. Svaki sluaj se obrauje logikim redosledom, pod naslovima privremene dijagnoze, pregleda, simptomatologije, dijagnoze, prognoze, leenja i komentara upotrebljenih termina. Sa jasnoom koja se moe sresti tek u osamnaestom veku nae ere, autor primeuje da se kontrola donjih udova lokalizuje u "mozgu" re koja se ovde pojavljuje po prvi put u literaturi.Egipani su bolovali od velikog broja bolesti, mada su od njih morali da umiru ne saznavi njihove grke nazive. Mumije i papirusi kazuju o tuberkulozi kime, arteriosklerozi, kamenu u ui, boginjama, dejoj paralizi, anemiji, reumatskom artritisu, epilepsiji, gihtu, upali mastoida, zapaljenju slepog creva, i o takvim udesnim oboljenjima kao to su /"spondylitis deformans"/ i /"achondroplasia/". Nema znakova sifilisa ili raka; ali gnojna upala zubnog mesa i karijes, kojih nema kod najstarijih mumija, postaju este kod kasnijih, to je indikacija napretka civilizacije. Atrofija i srastanje kostiju malog prsta na nozi, to se esto pripisuje modernoj cipeli, bili su raireni u starom Egiptu, gde su ljudi svihg odina starosti i klasa ili bosonogi. Protiv tih bolesti egipatski lekari su bili naoruani bogatom farmakopejom. Ebers Papirus navodi sedam stotina lekova za sve, poev od ujeda zmije do babinje groznice. Papirus Kahun (oko 1.850. p.n.e.) prepisuje supozitorije oito za kontraceptivnu upotrebu. U grobnici jedne kraljice iz Jedanaeste dinastije otkriven je lekarski koveg u kojoj su bile vaze, kaike, sueni lekovi i korenje. Recepti su lebdeli izmeu medicine i magije, a njihova je delotvornost velikim delom zavisila od toga koliko je preparat odvratan. Guterova krv, svinjske ui i zubi, trulo meso i mast, mozak kornjae, stara knjiga skuvana u ulju, mleko porodilje, mokraa neporone ene, "izluevine" mukaraca, magaraca, pasa, lavova maaka i vake sve se to moglo nai u receptima. elavost je leena trljanjem kose ivotinjskom mau. Neki od tih lekova su od Egipana preneti Grcima, od Grka Rimljanima, a od Rimljana i nama; mi jo uvek s poverenjem gutamo udne smee koje su se pripravljale pre etiri hiljade godina na obalama Nila.Egipani su nastojali da poboljaju zdravlje javnim sanitarijama,$61$ obrezivanjem mukaraca,$62$ i poduavanjem ljudi da redovno koriste klistir. Diodor Sikul nam pria:"Da bi spreili bolesti oni vode rauna o zdravlju svoga tela pomou jakih napitaka, posta i sredstava za povraanje, ponekad i svakog dana, a ponekad u intervalima od tri ili etiri dana. Jer, kau oni, vei deo hrane koji dospeva u telo je suvian, a bolesti nastaju upravo zbog tog suvinog dela."$63$ Plinije je smatrao da su obiaj uzimanja sredstava za povraanje Egipani nauili posmatrajui pticu ibis, koja opstipacionu prirodu svoje hrane neutralie tako to svoj dugi kljun koristi kao rektalnu brizgalicu." Herodot govori o tome da se "Egipani iste svakoga meseca, tri dana uzastopce, nastojei da ouvaju zdravlje sredstvima za povraanje i klistirom; jer, oni pretpostavljaju da sve bolesti kojima je ovek podloan potiu od hrane koju uzima." A ovaj prvi istoriar civilizacije svrstava Egipane, "odmah uz Libijce, u najzdravije ljude na svetu."

115

ix) Umetnost Arhitektura - Vajarstvo u doba Starog kraljevstva, Srednjeg kraljevstva, Carstva i doba Saite - Bareljef - Slikarstvo - Manje vane umetnosti - Muzika - Umetnici Najsjajniji elemenat u ovoj civilizaciji je bila njena umetnost. Ovde, tako rei na pragu istorije, nalazimo jednu umetnost monu i zrelu, superiornu u odnosu na umetnost bilo koje savremene nacije, i sa kojom je jedino Grka mogla da se meri. U poetku luksuz izolacije i mira, a zatim, pod Tutmosom /III/ i Ramzesom /II/, opljakana bogatstva steena ugnjetavanjem i ratovanjem, dali su Egiptu mogunosti i sredstva za masivnu arhitekturu, mono vajarstvo i stotine manjih umetnosti koje su tako rano dotakle savrenstvo. itava teorija o napretku zapinje pred egipatskom umetnou.Arhitektura je bila najplemenitija antika umetnost zato to je u impozantnoj formi spajala veliinu i postojanost, lepotu i funkcionalnost. Kue su uglavnom bile od blata, tu i tamo sa neto lepe drvenarije (japanska reetka, portal sa duborezom) i krovom ojaanim vrstim i gipkim stablima palme. Oko kue je obino bio zid kojim je bilo ograeno dvorite; iz dvorita su stepenice vodile na krov; odatle su stanari silazili u sobe. Imuni su imali privatne, briljivo ureene vrtove; gradovi su obezbeivali javne vrtove za siromane, i malo koji dom nije imao svoje ukrase od cvea. Unutar kue na zidovima su visile raznobojne asure, a podovi su, ako je gospodar mogao to da priuti, bili pokriveni ilimima. Ljudi su radije sedeli na ilimima nego na stolicama; Egipani Starog kraljevstva su za vreme obeda uali za stolovima visokim est ina, poput Japanaca; a jeli su prstima, kao ekspir. Za vreme Carstva, kada su robovi bili jeftini, pripadnici viih klasa su sedeli na visokim stolicama koje su bile pokrivene jastucima, a sluge su im prinosile jelo za jelom. Kamen za gradnju kua je bio suvie skup; taj luksuz je bio rezervisan za svetenike i kraljeve. ak i plemii, koliko god da su bili ambiciozni, ostavljali su najvee bogatstvo i najbolji graevinski materijal hramovima; posledica toga je bila da su palate, kojih je bilo skoro na svaku milju reke u doba Amenhotepa /III/, pale u zaborav, dok su boravita bogova i grobnice mrtvih ostale. Do vremena Tree dinastije piramida nije vie bila pomodni oblik grobnice. Knumhotep (oko 2.180. p.n.e.) odabrao je kod Beni-Hasana mirniji oblik kolonade ugraene u padinu brda; kada je jednom uspostavljen, ovaj motiv je dobio hiljade varijacija u brdima na zapadnom nagibu Nila. Od vremena piramida do hrama boginje Hator kod Denderaha, tj. nekih tri hiljade godina iz egipatskog peska je iznikao takav niz arhitektonskih dostignua koje nijedna civilizacija nikada nije prevazila.U Karnaku i Luksoru mnotvo stubova koje su podigli Tutmos /I/ i /III/, Amenhotep /III/, Seti /I/, Ramzes /II/ i drugi monarsi od Dvanaeste do Dvadesetdruge dinastije; kod Medinet-Habuua (oko 1.300. p.n.e.) ogromno, ali manje otmeno zdanje, na ijim je stubovima vekovima poivalo jedno arapsko selo; kod Abidosahram Setija /I/, mraan i turoban u ruevinama; kod Elefantina mali hram Knum (oko 1.400. p.n.e.), "izrazito grki po svojoj preciznosti i eleganciji"; kod Der-el-Bahrija raskone kolonade kraljice Hatepsut; blizu njega Rameseum, jo jedna uma kolosalnih

116

stubova i statua koje su podigli arhitekti i robovi Ramzesa /II/; kod File divni hram boginje Izide (oko 240. p.n.e.) izgubljen i naputen sada kada su postavljanjem brane na Nilu kod Asuama potopljena podnoja njenih savrenih stubova to su primeri ostataka mnogih spomenika koji jo uvek krase dolinu Nila, pa ak i svojim ruevinama potvruju snagu i odvanost rase koja ih je podigla. Moda ovde ima i previe stubova, itavo mnotvo njih protiv tiranije sunca, daleko-istone averzije prema simetriji, nedostatak skladnosti, varvarsko-modernistikog divljenja prema veliini. Ali, tu su takoe sjaj, uzvienost, velianstvenost i snaga; ovde su luki svod, retko korieni, jer nisu bili potrebni, ali opet spremni da prenesu svoje principe na Grku i Rim i modernu Evropu; tu ima dekorativnih konstrukcija koje nikada nisu prevaziene; tu su stubovi papirus forme, oblika lotosa, "proto-dorski stubovi", karijatide, hatorski kapiteli, kapiteli u obliku palme, klerestoriji i velianstveni arhitravi$64$ puni snage i stabilnosti koji predstavljaju samu sr snane privlanosti arhitekture. Egipani su bili najvei graditelji u istoriji.Neki bi dodali da su oni bili i najvei skulptori. Tu je na poetku Sfinga, koja svojom simbolikom prenosi lavovsku osobinu nekog oholog faraona moda Kefrena; ona nema samo veliinu, dimenzije, kako su neki mislili, ve i karakter. Pogodak topovske granate Mameluka polomio joj je nos i skratio bradu, ali i pored toga, te gigantske crte sa impresivnom vetinom prikazuju snagu i dostojanstvo, spokojnu i skeptinu zrelost prirodnog kralja. Po tim nepominim crtama njenog lika lebdi suptilan osmeh ve pet hiljada godina, kao da je jo tada nepoznati umetnik ili monarh shvatio sve to e ljudi ikada shvatiti o ljudima. To je Monaliza u kamenu.Nema nieg lepeg u istoriji vajarstva od dioritskog kipa Kefrena u Kairskom muzeju; antiko delo za Praksitela, kao to je Praksitelovo delo za nas, ono nam ipak, preavi pedeset vekova, dolazi neoteeno nemilosrdnim udarima vremena; izvajano u najtvrem kamenu, ono nam u potpunosti prenosi snagu i mo, upornost i hrabrost, osetljivost i inteligenciju (umetnika ili) kralja. Blizu tog kipa, jo stariji, faraon Zoser, sedi namrten, izvajan u krenjaku; malo dalje, vodi sa upaljenom ibicom otkriva transparentnost Menkaure u alabasteru.Kao i ovi portreti kraljeva, posve jednakog umetnikogsavrenstva su figure eika-el-Beleda i pisara. Pisar nam se pojavljuje u mnogim primercima ija se starost ne moeodrediti; najuveniji je Pisar koji ui, u Luvru. $65$ eik nije nikakav eik ve samo nadzornik radnika, naoruan palicom vlasti, sa nogom isturenom, u stavu zapovednika. Njegovo ime je izgleda bilo Kaapiru; ali arapski radnici koji su ga spasli iz njegove grobnice kod Sakare bili su iznenaeni njegovom slinou sa eikom el-Beledom (tj. poglavarom sela) pod ijom su vlau iveli; tako je ta titula, koju mu je dala njihova dobroudna ala, sada neodvojiva od njegove slave. Iako izrezbaren u tronom drvetu, vreme nije ozbiljno smanjilo njegov krupni stas i zdepaste noge; njegov struk ima sav obim dobrostojeeg "buruja" u svakoj civilizaciji; njegovo okruglo lice sija od zadovoljstva oveka koji zna svoje mesto i njime se ponosi. elava glava i nemarno raskopana odea pokazuju realizam umetnosti ve dovoljno stare da se pobuni protiv idealizacije; ali tu je takoe lepa jednostavnost, potpuna ljudskost, izraena bez gorine, sa lakoom i skladnou iskusne i sigurne ruke. "Ako treba", kae Maspero, "da se otvori neka izloba svetskih remek-dela, izabrao bih ovo delo kao potvrdu slave egipatske umetnosti" ili, da li bi ta slava sigurnije poivala na Kefrenovoj glavi?To su "remek-dela" vajarstva Starog kraljevstva. Ali ima u obilju i manjih remek-dela: sedei portreti Rahotepa i njegove ene Nofrit, mona figura Ranofera, svetenika, bakrene statue kralja Fiopsa i njegovog sina, sokolova glava u zlatu, komine figure pivara i patuljka Knemhotepa skoro sve u Kairskom muzeju, sve bez izuzetka proete snagom linosti.

117

Istina je da su ranija dela gruba i sirova, kao i da su nekom udnom konvencijom koja se protee kroz egipatsku umetnost, figure prikazane sa telom i oima okrenutim napred, a sa rukama i nogama u profilu;$66$ takoe je istina da se nije mnogo obraala panja na telo, koje je u veini sluajeva ostajalo stereotipno i nerealno sva su enska tela mlada, sva kraljevska su snana; uopte uzev, taj peat individualnosti je, dodue majstorski, bio rezervisan za glavu. Ali uz svu krutost i jednolinost koje su svetenikim konvencijama i kontrolom bile nametnute skulpturama, slikama i reljefima, ova dela su u potpunosti bila iskupljena snagom i dubinom koncepcije, energijom i preciznou izvedbe, karakterom, linijom i zavrnom obradom kreacije. Nikada skulptura nije bila ivlja: eik zrai autoritetom, ena koja melje ito ulae svu pamet i snagu u svoj rad, pisar deluje kao da stvarno pie. A hiljade malih lutaka stavljenih u grobnice da nastave bitne radinosti, bile su oblikovane sa slinim realizmom, tako da skoro moemo da verujemo, zajedno sa pobonim Egipaninom, da pokojnik ne moe biti nesrean dok su ti pomonici tu.Mnogo stolea egipatska skulptura nije ponovo dostigla uspehe iz ranih dinastija. Poto se veina skulptura pravila za hramove ili grobnice, svetenici su u velikoj meri odreivali kakvih formi umetnik treba da se dri; i uroeni konzervativizam religije se uvukao u umetnost, postepeno guio vajarstvo vodei ga u konvencionalnu, stilistiku degeneraciju. Pod monim monarsima Dvanaeste dinastije svetovni duh se ponovo afirmisao i umetnost je povratila neto od svoje nekadanje snage i vie od svoje stare vetine. Glava Amenemheta /III/ u crnom dioritu nagovetava u isto vreme povratak karaktera i oporavak umetnosti; ovde je mirna strogost jednog sposobnog kralja izvajana sa sposobnou jednog majstora. Kolosalna statua Senusreta /III/ je krunisana glavom i licem jednakim po koncepciji i izvedbi sa bilo kojim likom u istoriji vajarstva; ruinirani torzo Senusreta /I/ u Kairskom muzeju spada u isti red sa Herkulovim torzom u Luvru. Figure ivotinja su brojne u egipatskom vajarstvu svakog perioda i uvek su pune humora i ivota: tu je mi koji vae orah, majmun koji usrdno svira na harfi, bodljikavo prase sa svakom bodljom "nakostreeno". Onda su doli "pastirski kraljevi" i u toku tri stotine godina egipatska umetnost je skoro prestala da postoji.U doba kraljice Hatepsut i svih kraljeva Tutmosa, Amenhotepa i Ramzesa, umetnost je doivela drugo uskrsnue u dolini Nila. Bogatstvo je u obilju dolazilo iz pokorene Sirije, prelazilo u hramove i dvorove, i preko njih kapalo da nahrani svaku umetnost. Xinovski kipovi Tutmosa /III/ i Ramzesa /II/ poeli su da streme ka nebu; remek-dela su se irila u nevienom obilju kod naroda oduevljenog onim to je oseao kao svetsku premo. Lepa granitna bista velike Kraljice u Metropoliten muzeju umetnosti u Njujorku; bazaltna statua Tutmosa /III/ u Kairskom muzeju; lavlja sfinga Amenhotepa /III/ u Britanskom muzeju; Ikhnatonova sedea figura od krenjaka u Luvru; granitni kip Ramzesa /II/ u Torinu; savrena pogurena figura$67$ istog izvanrednog monarha koja ga prikazuje kako prinosi rtvu bogovima; zamiljena krava iz Der-elBahrija, koju je Maspero smatrao "jednakim, ako ne i boljim od najboljih dela Grka i Rimljana u tom "anru"; dva lava Amenhotepa /III/, koje je Raskin svrstao u najbolje skulpture ivotinja koje suiz antike sauvane; kolosi koje su u stenama kod Abu Simbela izvajali skulptori Ramzesa /II/; divni ostaci naeni u ruevinama radionice Tutmosovog umetnika kod Tel-el-Amarne gipsani kalup Ikhnatonove glave, pun misticizma i poetinostitog traginog kralja, lepa bista od krenjaka Ikhatonove kraljice Nofretete (Nefertiti), kao i njena jo lepa glava od peara: ovi nasumini primeri mogu da ilustruju vajarska dostignua tog bogatog doba Carstva. Usred tih uzvienih remek-dela humor i dalje nalazi mesto; egipatske skulpture, razigrane, sa veselim karikaturama ljudi i ivotinja,

118

pa ak i kraljeva i kraljica u Ikhnatonovo ikonoklastiko doba, stvorene su za smeh i igru.Posle Ramzesa /II/ ovaj sjaj je brzo iezao. U toku mnogih vekova posle njega, umetnost se zadovoljavala ponavljanjem tradicionalnih dela i formi. Pod kraljevima Saite, ona je pokuala da se podmladi vraanjem na jednostavnost i iskrenost majstora iz doba Starog kraljevstva. Vajari su odvano navalili na najtvre vrste kamena bazalt, "breu", serpentin, diorit i u njima vajali realistine likove kao to je Montumihaitov, i zelenu bazaltnu glavu nepoznatog elavca koja sada mrzovoljno zuri u zidove Dravnog muzeja u Berlinu. U bronzi su izlili divnu figuru gospoe Tekoet. Opet su uivali u tome da uhvate stvarne crte i pokrete ljudi i ivotinja; izraivali su smene figure neobinih ivotinja, robova i bogova; u bronzi su napravili i maku i koziju glavu koje su meu eksponatima u Berlinu. Onda su upali Persijanci kao vukovi u tor, osvojili Egipat, oskrnavili njegove hramove, slomili mu duh i dokrajili njegovu umetnost.Arhitektura i vajarstvo$68$ su glavne egipatske umetnosti; ali kad bi seraunala brojnost, bareljef bi se tu morao dodati. Nijedan drugi narod nije tako neumorno rezbarijama prikazivao svoju istoriju ili legende na zidovima. Isprva nas okira dosadna slinost kamenorezakih pria, pretrpanost i zbrka, odsustvo proporcije i perspektive ili neprikladan pokuaj da se to postigne time to se ono to je daleko stavlja tj. prikazuje iznad onoga to je blizu; iznenaeni smo kad vidimo kako je faraon visok i kako su mali njegovi neprijatelji; i, kao i kod skulptura, teko nam je da svoje vizuelne navike prilagodimo oima i grudima koje nas prkosno gledaju, dok se nosevi, brade i stopala hladno sklanjaju. Ali onda se zadivljeni naemo pred savrenom linijom i skladnou sokola i zmije urezane na grobnici kralja Venefesa, krenjakim reljefima kralja Zosera na Stepenastoj piramidi kod Sakare, drvorezom princa Hezirea iz njegove grobnice na istom lokalitetu, i ranjenim Libijcem na grobnici iz doba Pete dinastije kod Abusira strpljivom studijom miia napregnutih od bola. Na kraju, sa smirenou podnosimo dugake reljefe koji priaju o tome kako su Tutmos /III/ i Ramzes /II/ osvojili sve pred sobom; prepoznajemo savrenstvvo leprave linije na reljefima izraenim za Setija /I/ kod Abidosa i Karnaka; i sa interesovanjem pratimo ivopisne gravure na kojima nam skulptori kraljice Hatepsut na zidovima Der-el-Bahrija priaju priu o ekspediciji koju je ona poslala u misterioznu zemlju Punt (Somalija?). Vidimo duge brodove sa punim jedrima izbijenim veslima kako idu na jug po vodi punoj oktopoda, ljuskara i drugih morskih ivotinja; posmatramo flotu kako stie na obale Punta, doekana iznenaenim, ali fasciniranim narodom i kraljem; vidimo mornare kako na brod ukrcavaju na hiljade domorodakih poslastica; itamo aljivo dobacivanje puntskog radnika "uvaj noge, ti tamo; pazi!" Zatim pratimo teko natovarene brodove dok se vraaju na sever nakrcani (kako kae natpis) "divotama zemlje Punt, svim miomirisnim drveem zemlje bogova, tamjanom, abonosom, slonovaom, zlatom, raznovrsnim drvetom, kozmetikom za oi, majmunima, psima, panterskim koama, ...a od poetka sveta nijednom kralju nisu donesene sline stvari." Brodovi prolaze kroz veliki kanal izmeu Crvenog mora i Nila; vidimo ekspediciju kako pristaje uz dokove Tebe, i istovaruje svoj raznovrsni tovar pred noge same Kraljice. I, na kraju nam se prikazuje kako posle nekog vremena sva ta dovezena roba ulepava Egipat: na sve strane ukrasi od zlata i abonosa, kutije sa mirisima i pomadama, kljove slonova i ivotnjske koe; a drvee doneto iz Punta uspeva tako dobro na zemlji Tebe, da pod njegovim kronjama volovi uivaju u senci. To je jedan od najboljih reljefa u istoriji umetnosti.$69$ Bareljef je spona izmeu skulpture i slikarstva. U Egiptu, osim za vreme vladavine Ptolemeja i pod uticajem Grke, slikarstvo nikada nije dostiglo status nezavisne umetnosti; ono je ostalo dopuna arhitekturi, skulpturi i reljefu slikar je

119

ispunjavao glavne crte urezane rezbarskim alatom. Ali mada je bilo u podreenom poloaju, slikarstvo je bilo sve prisutno;veina statua je bila oslikana, sve povrine su bojene. To je umetnost podlona zubu vremena, kojoj manjka postojanost kipova i graevina. Ima vrlo malo ostataka slikarstva Starog kraljevstva osim izvanredne slike est gusaka iz grobnice kod Meduma; ali i taj jedini primer opravdava verovanje da se ve u ranim dinastijama i ova umetnost pribliila savrenstvu. U Srednjem kraljevstvu nalazimo slike raene temperom sa lepim dekorativnim efektom, u grobnicama Amenija i Knumhotepa kod Beni-Hasana, i izvrsne primere te umetnosti kao to su "Gazele i seljaci", i "Maka koja vreba plen"; tu je umetnik opet shvatio poentu da njegove kreacije moraju da se kreu i ive. Za vreme Carstva u grobnicama je bilo mnotvo slika. Egipatski umetnik je sada razvio sve boje duginog spektra i trudio se da pokae tu vetinu. Na zidovima i tavanicama domova, hramova, palata i grobnica, on je nastojao da na sve nain prikae sunana polja ptice u letu kroz vazduh, ribe kako plivaju u moru, ivotinje u xungli u njihovim prirodnim sklonitima. Podovi su oslikavani tako da izgledaju kao prozirni bazeni, a tavanice kao nebeski dragulji. Oko tih slika su bile margine sa geometrijskim ili cvetnim arama, poev od sasvim jednostavnih do fascinantno sloenih. "Devojka koja plee", tako puna originalnosti "duha", "Lova na ptice iz amca", vitka, naga lepotica u okeru, koja se drui sa drugim muziarima u Nakhtovoj grobniciu Tebi to su pojedinani primeri slika u grobnicama. Ovde je, kao kod bareljefa, linija dobra, a kompozicija slaba; uesnici u nekoj akciji, koje treba prikazati izmeane, prikazuju se u nizu; stavljanje udaljenih objekata iznad onih bliskih opet se koristi umesto perspektive; kruti formalizam i konvencionalnost egipatske skulpture su dnevna zapovest, i ne sadr-e onaj ivahni humor i realizam kojiodlikuje kasnije vajarske radove. Ali ove slike proima sveina koncepcije, lepravost linije i izvedbe, verno prikazivanje ivota i kretanja prirodnih stvari, kao i zanosna bujica boje i ukrasa, to sve stvara uivanje za oko i duh. Uz sve svoje nedostatke egipatsko slikarstvo nikada nee prevazii nijedna orijentalna civilizacija sve do srednjih dinastija Kine.Manje vane umetnosti su bile glavna umetnost u Egiptu. Ista vetina i energija koje su izgradile Karnak i piramide i napunile hramove skulpturama, posvetila se takoe unutranjem ulepavanju doma, ukraavanju tela i razvitku svih lepota ivota. Tkai su izraivali tepihe, tapiserije i jastuke bogate bojama i neverovatno lepe teksture; are koje su oni kreirali prele su u Siriju i koriste se tamo i danas. Ostaci Tutankamonove grobnice su otkrile zapanjujuu rasko egipatskog nametaja, prefinjenu zavrnu obradu svakog komada i dela, stolice prekrivene srebrom i zlatom, krevete sjajne izrade i dizajna, kutije za nakit i korpe za mirise minuciozne umetnike izrade, i vaze koje e tek one kineske prevazii. Na stolovima su bile skupocene posude od srebra, zlata i bronze, pehara od kristala, i blistavih zdela od diorita tako fino bruene da je svetlost prolazila kroz njihove kamene zidove. Tutankamonovo alabastersko posue i savrene olje u obliku lotosa i zdele za pie iskopane usred ruevina vile Amenhotepa /III/ u Tebi pokazuju kakav je visok nivo dostigla keramika umetnost. Konano draguljari Srednjeg kraljevstva i Carstva proizvodili su obilje dragocenih ukrasa skoro neprevazienog dizajna i izrade. Ogrlice, krune, prstenje, narukvice, ogledala, ukrasne ploe, lanii, medaljoni; zlato i srebro, karneol i feldspar, /lapis lazuli/ i ametist sve je tu. Bogati Egipani su kao i Japanci uivali u lepoti malih stvari kojima su bili okrueni; svaki kvadrati na kutijama za nakit je morao da ima izrezbaren reljef i da bude oplemenjen preciznim detaljem. Oblaili su se jednostavno, ali su iveli potpuno. A kada bi se zavrio dnevni posao, osveavali su se muzikom koja se tiho svirala na lauti, zveki, fruli i liri. Hramovi i palate su imali orkestre i

120

horove, a u faraonovoj sviti je bio "nadzornik pevanja" koji je organizovao svirae i muziare koji su zabavljali kralja. Nema tragova muzike notacije u Egiptu, ali je to moda zato to jednostavno nije pronaena u ostacima. /Snefrunofr/ i /Remeri-Ptah/ su bili ono to su danas Karuzo i DeReskes, a posle toliko vekova zna se da su ih hvalili da "svojim lepim pevanjem ispunjavaju svaku kraljevu elju."$70$ To je izuzetak da su se njihova imena sauvala, jer u veini sluajeva, umetnici iji je rad sauvao crte lica ili seanje na prineve, svetenike i kraljeve, nisu imali naina da svoja vlastita imena prenesu potomstvu. Znamo za Imhotepa, skoro mitskog arhitektu iz doba Zoserove vladavine; za Inenija koji je projektovao velike graevine kao to je Der-el-Bahri zaTutmosa /I/; za Pujmrea i Hapusenaba i Senmuta koji su ostvarivali arhitektonske poduhvate za kraljicu Hatepsut,$71$ za umetnika Tutmosa u ijem ateljeu je naeno toliko remek-dela; i za Beka, ponositog vajara koji nam kae, u Gotjeovom stilu, da je Ikhnatona spasao od zaborava. Amenhotep /III/ je kao glavnog arhitektu imao jednog drugog Amenhotepa, sina Hapua; faraon je njegovom talentu stavio na raspolaganje bezgranino bogatstvo i ovaj favorizovani umetnik je postao tako slavan da ga je kasniji Egipat slavio kao boga. Meutim, u veini sluajeva, umetnik je radio u anonimnosti isiromatvu, a svetenici i monici koji su ga angaovali nisu ga cenili nita vie od ostalih zanatlija .Egipatska religija je saraivala sa egipatskim bogatstvom da bi inspirisala i podsticala umetnost, a saraivala je sa egipatskim gubitkom imperije i obilja da bi ga unitila. Religija je pruala motive, ideje i nadahnue; ali je i nametala konvencije i ogranienja kojima se umetnost tako vezala za crkvu da kada se iskrena pobonost ugasila kod umetnika, umetnosti koje su na religiji ivele, ugasile su se takoe. To je tragedija skoro svake civilizacije da joj je dua u njenoj veri i da retko nadivi filozofiju. x) Filozofija "Poduke Ptahhotepa" - "Ipuverovi saveti" Dijalog mizantropa" - Egipatski eklezijasti Istoriari filozofije su skloni da ponu svoju priu sa starim Grcima. Indijci koji veruju da su izmislili filozofiju i Kinezi koji smatraju da su je usavrili, smekaju se naoj provincijalnosti. Moda svi zajedno greimo; jer, meu najstarijim fragmentima koji su nam od Egipana ostali, nalazimo spise koji spadaju, dodue ne ba u jasnom i strogo strunom smislu, pod rubriku moralne filozofije. Mudrost Egipana je bila poslovina kod Grka koji su se oseali kao deca pored te drevne rase. Najstarije nama poznato filozofsko delo su "Poduke Ptahhotepa" koje verovatno datiraju iz 2.800.godine p.n.e. 2.300 godina pre Konfucija, Sokrata i Bude. Ptahhotep je bio guverner Memfisa i kraljev prvi ministar za vreme Pete dinastije. Kad se povukao sa poloaja, odluio je da svom sinu ostavi prirunik vene mudrosti. Kao drevnu klasiku su ga prepisali neki ueni ljudi pre Osamnaeste dinastije. Tekst poinje ovako:"O Prine, gospodaru moj, kraj ivota se primakao; starost se spustila na mene; dolazi slabost, a detinjastost se obnavlja; onaj ko ostari svakog dana lei u jadu. Vid je oslabio, ui su gluve. Snaga ponestaje, srce nema mira... Zato naredi svom slugi da prenese moju kneevsku vlast na moga sina. Dajte da mu prenesem rei onih koji sluaju savete ljudi starog vremena, onih koji su nekada uli bogove. Molim te, neka se to izvri."Njegovo milostivo velianstvo daje dozvolu, ali ga savetuje da "govori tako da ne izaziva dosadu" savet koji nije suvian ni za dananje filozofe. Potom Ptahhotep

121

poduava svog sina:"Ne budi ohol zato to si uen, ve razgovaraj sa neznalicom kao i sa mudracem. Jer nikakva granica se ne moe staviti na vetinu, niti postoji zanatlija koji poseduje potpunu prednost. Poten govor je rei od smaragda koji nau robinje u ljunku... Zato ivi u kui dobrote i ljubaznosti i ljudi e dolaziti i sami donositi darove... uvaj se da reima sebi nestvara neprijatelje... Ne prekorauj istinu, i ne ponavljaj ono to bilo koji ovek, bilo princ ili seljak, kae kad otvara srce; to je pogubno za duu...Ako hoe da bude mudar ovek, rodi sina da bi ugodio bogu. Ako on krene pravo sledei tvoj primer, ako na vreme izvrava zadatke, ini za njega sve to je dobro.... Ako je nepaljiv i kri tvoja pravila ponaanja i ako je nasilan, ako je opaka svaka re koju izusti, onda ga istuci, da bi govorio pristojno... Za oveka je pravo bogatstvo vrlina njegovog sina, a dobar karakter je neto to se pamti...Kud god da poe, uvaj se druenja sa enama... Ako hoe da bude mudar, brini se za svoj dom i voli svoju enu koja je u zagrljaju tvom... utanje ti je korisnije nego mnotvo rei. Razmisli kako ti se moe suprotstaviti neki strunjak koji istupa na sastanku vea. Glupo je govoriti o svakoj vrsti posla...Ako stekne mo, neka te potuju zbog znanja i blagosti... Izbegavaj da druge prekida u govoru i da odgovara sa estinom; kloni se toga i kontrolii se."I, Ptahhotep zavrava sa horacijevskim ponosom:"Nijedna re ovde iznesena nee iz ove zemlje izai, ve e uzorom biti po kom e prinevi pravilno govoriti. Moje rei e oveka poduiti kako treba da govori; ... da, on e postati vian sluanju, izvrstan u govoru. Dobru sudbinu e doiveti;... bie otmen do kraja ivota i uvek zadovoljan."Ovaj ton dobrog raspoloenja ne istrajava u egipatskoj misli; starost je brzo obuzima i ini mrzovoljnom. Jedan drugi mudrac, Ipuver, lamentira zbog nereda, nasilja, gladi i propasti koja je pratila odlazak Starog kraljevstva; on govori o skepticima koji "bi prineli rtvu, ako bi znali gde se bog nalazi"; on komentarie sve vei broj samoubistava i dodaje u openhauerovom stilu: "Kad bi samo doao kraj ljudima, kad ne bi bilo zaea, ni raanja. Kad bi zemlja samo prestala sa tombukom i kad ne bi bilo razdora i borbi" jasno je da je Ipuverbio umoran i star. Na kraju on sanjari o filozofu-kralju koji e izbaviti ljude iz haosa i nepravde :"On donosi stiavanje plamena (drutvenog poara?). Reeno je da je on pastir svim ljudima. Nema zla u njegovom srcu. Kada mu se stada prorede on provodi dan okupljajui ih, jer su im due u groznici. Da je bar prepoznao njihovu narav u prvom pokolenju. Onda bi unitio zlo. Digao bi ruku svoju protiv njega. Unitio bi seme zla i njegovo naslee... Gde je on danas? Da li moda spava? uj, njegova mo se ne vidi."To je ve glas proroka; redovi su u obliku strofa poput jevrejskih prorokih spisa; i Brestid s pravom ocenjuje ove "Savete" kao "najraniju pojavu drutvenog idealizma koji se kod jevreja naziva "mesijanizmom". Na jo jednom pergamentu iz Srednjeg kraljevstva, aktuelna iskvarenost vremena se igoe reima koje uje skoro svaka generacija :"Kome danas da govorim ?Braa su zla"Prijatelji danas nemaju ljubavi.Kome govorim danas?Due su kradljive,Svaki ovek posee za susedovim dobrima.Kome danas da govorim ?Plemenit ovek strada,Drski prolaze svugde...Kome danas da govorim ?Kad ovek izazove gnev svojim ponaanjem zlimOn zasmeje sve ljude, mada je pokvaren i zao...A zatim, ovaj egipatski Svinbern izgovara ovu pohvalu smrti:"Smrt je preda mnom danasKao oporavak bolesnika,Poput odlaska u vrt posle bolesti.Smrt je preda mnom danasKao miris smole mirisne,Kao sedenje u atoru po vetrovitom danu.Smrt je preda mnom danasPoput mirisa lotosovog cveta,Poput sedenja na obali od pijanstva.Smrt je preda mnom danasPoput toka bujice,Kao povratak kui oveka sa ratne galije...Smrt je preda mnom danasKao enja ovekova za svojim domom,Posle godina provedenih u zatoenitvu."Najtunija od svih pesama ugravirana je na ploi, danas u Lajdenskom

122

muzeju, koja potie iz 2.200. godine p.n.e. /Carpe/ /diem,/ kae ta pesma iskoristi dan!"uo sam rei Imhotepa i Hardedefa,Rei tako slavljene kao i njihova reitost.Pogledaj prebivalita njihova! -Zidovi su im porueni,Kua vie nema,Kao da ih nikad nije ni bilo.Niko odande ne dolaziDa nam kae ta se s njima zbiva;...Da smirimo srce svojeDok i sami ne odemoTamo kuda su oni otili.Obodri srce svoje i zaboravi to,Uivaj u tome da elju svoju slediDok god ivi.Stavi miro u kosuI odeni se u fini lan,Nadahnut udesnim sjajem,Istinski boijim stvarima.Jo vie uveaj radosti svoje,I ne daj srcu da klone,Prati svoju elju i svog boga,Uredi poslove svoje na zemljiPo nalozima srca vlastitog,Dok ti ne doe onaj dan jadikovke,Kad onaj srca utihnula (pokojnik)ne uje njihovu jadikovku,Niti onaj to je u grobu ne slua naricanje.Ne budi turoban zbog toga.Eto, nijedan ovek ne nosi svoja dobra sa sobom;Da, niko se ne vraa otud kud je otiao." Mogue je da su ovaj pesimizam i skepticizam bili posledica slomljenog duha nacije koju su ponizili i pokorili hiksoski osvajai; oni pokazuju istu vezu sa Egiptom,$72$ koju stoicizam i epikurejstvo pokazuju sa poraenom i porobljenom Grkom. Delimino, takva literatura predstavlja jedan od tihinterludijuma, poput naeg vlastitog inter regnuma, u kom misao neko vreme nadilazi veru, pa ljudi ne znaju kako ili zato treba da ive. Takvi periodi ne traju dugo; nada ubrzo odnosi pobedu nad milju; um se sputa na svoj uobiajeni nii poloaj, a religija se ponovo raa, dajui ljudima podsticaj oito neophodan za ivot i rad. Ne treba da pretpostavljamo da su takve pesme izraavale stavove nekog velikog broja Egipana; iza i oko te male, ali vitalne manjine koja je duboko razmiljala o problemima ivota i smrti u svetovnom i naturalistikom smislu, milioni jednostavnih mukaraca i ena ostali su verni bogovima i nikada nisu sumnjali da e pravda pobediti, da e svaka ovozemaljska patnja i bol biti obilno nadoknaeni u utoitu sree i mira. xi) Religija Nebeski bogovi - Sunce bog - Boanstva rastinja - Bogovi seksa - Ljudski bogovi Oziris Izida i Horus - Manja boanstva -Svetenici - Besmrtnost - "Knjiga mrtvih" "Negativna ispovest" - Magija Raspadanje U Egiptu je religija bila ispod i iznad svega. Nalazimo je u svakoj fazi i formi od totemizma do teologije; vidimo njen uticaj na teologiju; vidimo njen uticaj u knjievnosti, vlasti, umetnosti i u svemu osim u moralu. A ona nije samo raznovrsna, ve i tropski obilna; samo emo u Rimu i Indiji nai tako bogat panteon. Ne moemo razumeti Egipanina ili oveka sve dok ne prouimo njegove bogove.U poetku bee nebo, rekao je Egipanin; i, do kraja su nebo i Nil bili njegova glavna boanstva. Sva ta udesna nebeska tela nisu bila samo tela, ve spoljni oblici monih duhova, bogova, ije su volje ne uvek usklaene odredile njihova sloena i raznovrsna kretanja. Samo nebo je bilo svod na ijem je ogromnom prostoru stajala velika krava, a to je bila boginja Hator; zemlja je leala pod njenim nogama, a njen trbuh je bio prekriven lepotom deset hiljada zvezda. Ili je (jer su sebogovi i mitovi razlikovali od regiona do regiona) nebo bilo bog Sibu koji je briljivo leao nad zemljom, a to je bila boginja Nuit; iz njihovog gigantskog spajanja roeno je sve. Sazvea i zvezde su mogle biti bogovi: na primer, Sahui Sopdit (Orion i Sirijus) bili su uasna boanstva; Sahu je jeo bogove redovno tri puta dnevno. Povremeno bi to udovite pojelo mesec, ali samo za trenutak; ubrzo bi molitve ljudi i gnev drugih bogova naterali prodrljivu krmau da ih ispovrati. Na ovaj nain su neuke mase Egipana objanjavale

123

pomraenje meseca.Mesec je bio bog, moda najstariji od svih koji su u Egiptu potovani; ali u zvaninoj teologiji najvei bog je bilo sunce. Ponekad je oboavano kao vrhovno boanstvo Ra ili Re, svetli otac koji je oplodio majku Zemlju zracima prodorne toplote i svetlosti; ponekad je to bilo boansko tele, koje se iznova raalo svakog jutra, plovi po nebu u nebeskom amcu, i sputa se na zapad uvee kao to se starac tetura ka svom grobu. Ili je sunce bilo bog Horus, koji je uzimao otmeni oblkk sokola, koji vellianstveno leti preko neba iz dana u dan kao da nadgleda svoje carstvo, i koji je postao jedan od estih simbola egipatske religije i kraljevstva. Uvek je Ra, ili sunce, bio Tvorac: kada je prvi put izaao i video zemlju pustu i neplodnu, preplavio ju je zracima to daju snagu, i sva su iva stvorenja biljke, ivotinje i ljudi iskoila u haosu iz njegovih oiju i ratrkala se po svetu. Prvi mukarci i ene su kao direktni potomci Raa, bili savreni i sreni; postepeno su njihovi potomci krenuli opakim putevima, pa su izgubili to savrenstvo i sreu; na to je Ra, nezadovoljan svojom decom unitio pola ljudskog roda. Ueni Egipani su osporavali ovo popularno verovanje i tvrdili suprotno (kao neke sumerske kole), tj. da su prvi ljudi bili kao ivotinje, nesposobni za razgovetni govor i bilo kakva ivotna umea. Sve u svemu, bila je to jedna inteligentna mitologija, kojom se pobono izraavala ovekova zahvalnost zemlji i suncu.Tako je obilna bila ta pobonost, da su Egipani oboavali ne samo izvor ivota, ve i svaki oblik ivota. Mnoge su biljke bile svete za njih: palma koja im je pruala senku usred pustinje, izvor koji im je davao vodu u oazi, umarak u kom su mogli da se sastanu i odmore, smokva koja je udesno uspevala u pesku; to su bila, sasvim razumljivo, sveta bia i Egipanin im je, do kraja svoje civilizacije, prinosio rtve u obliku krastavaca, groa i smokava. ak je i prosto povre imalo svoje privrenike; a Ipolit Ten se zabavljao pokazujui kako je luk, tako odvratan Bosijeu, bio boanstvo na obalama Nila. Popularnija su bila ivotinjska boanstva; ona su bila tako brojna da su ispunjavala egipatski panteon poput bune menaerije. U jednoj ili drugoj provinciji, u jednom ili drugom periodu, Egipani su oboavali, bika, krokodila, jastreba, kravu, gusku, kozu, ovna, maku, psa, koko, lastu, akala, zmiju, pa su putali neka od tih stvorenja da se po hramovima kreu sa istom slobodom koja se doputa svetoj kravi u Indiji danas. Kada su bogovi postali ljudi, oni su i dalje zadravali ivotinjske dvojnike i simbole: Amon je bio prikazivan kao bik ili ovan, Sebek kao Krokodil, Horus kao jastreb ili soko, Hator kao krava, i Tot, bog mudrosti kao pavijan. Ponekad su ene bile nuene nekim od ovih ivotinja kao seksualni partneri; biku je posebno, kao inkarnaciji Ozirisa, nuena ta ast; a kod Mendesa, kae Plutarh, najlepe ene su nuene za koitus sa boanskim jarcem. Od poetka do kraja, ovaj totemizam se zadrao kao bitan i priroen elemenat u egipatskoj religiji; antropomorfna boanstva su dola u Egipat mnogo kasnije, i to verovatno kao darovi iz zapadne Azije. Za Egipane su koza i bik bili naroito svete ivotinje poto su predstavljale seksualnu stvaralaku mo; to nisu samo simboli Ozirisa, ve i njegove inkarnacije. Oziris je esto prikazivan sa velikim i istaknutim udovima kao znacima njegove vrhunske moi; a njegove figure u ovom obliku ili sa trostrukim falusom, Egipani su nosili na religioznim procesijama; u izvesnim prilikama ene su nosile takve falusne figure i sa njima rukovale mehaniki pomou kanapa.$73$ Znaci oboavanja seksa se javljaju ne samo u mnogim sluajevima u kojima su prikazane figure, na reljefima uhramovima, sa udovima u erekciji, ve i u estoj pojavi, u egipatskoj simbolici /crux ansata/ krsta sa rukom, kao znakom seksualnog sjedinjenja i vitalne snage. Napokon, bogovi su postali ljudi ili bolje rei, ljudi su postali bogovi. Kao boanstva u Grkoj, ljudi-bogovi Egipta su bili jednostavno superiorni mukarci i ene napravljeni po herojskom modelu, ali sastavljeni od krvi i mesa;

124

oni su bili gladni i jeli, bili edni i pili, voleli i parili se, mrzeli i ubijali, starili i umirali. Na primer, bio je tu Oziris, bog blagodatnog Nila, ija se smrt i vaskrsenje slavila svake godine, to je simbolizovalo opadanje i rast reke, a moda propadanje i procvat zemlje. Svaki Egipanin iz doba kasnijih dinastija mogao je da ispria priu o tome kako se Set (ili Sit), zli bog sue, koji je unitavao letine svojim uarenim dahom, razgnevio na Ozirisa (Nil) zato to iri (svojim plavljenjem) plodnost zemlje, ubio ga i vladao u stranoj sui nad Ozirisovim kraljevstvom (tj. reka jednom nije porasla), sve dok Horus, odvani Izidin sin, nije zbacio Seta i proterao ga; od tada je Oziris, kome je toplina Izidine ljubavi vratila ivot, blagonaklono vladao Egiptom, suzbio kanibalizam, zasnovao civilizaciju, a onda se uzdigao na nebo da tamo vlada beskonano kao bog. Taj mit je imao dubinu; jer istorija je, poput orijentalne religije, dualistika zapis o sukobu izmeu stvaranja i unitenja, plodnosti i sue, podmlaivanja i iscrpljivanja, dobra i zla, ivota i smrti.Dubok je, takoe, bio i mit o Izidi, Velikoj Majci. Ona nije bila samo odana sestra i ena Ozirisova; u izvesnom smislu bila je vea od njega, jer je kao ena uopte, uz pomo ljubavi pobedila smrt. Niti je ona bila samo zemlja-crnica Delte, oploena dodirom Ozirisa-Nila, koja svojom plodnou ini Egipat bogatim. Ona je iznad svega bila simbol one tajanstvene kreativne moi koja je stvorila zemlju i sva iva bia, i one materinske nenosti kojom se mladi novi ivot hrani do zrelosti bez obzira koliko to kota majku. Ona je u Egiptu predstavljala kao to su Kali, Itar i Kibela predstavljale u Aziji, Demetra u Grkoj i Ceres u Rimu prvobitnu prednost i nezavisnost enskog principa u stvaranju i u nasleivanju, i stvaralakom vostvu ene u obraivanju zemlje; jer, Izida je (kae mit) bila ta koja je otkrila penicu i jeam koji su rasli divlje u Egiptu i pokazala ga Ozirisu (oveku). Egipani su je potovali sa posebnom ljubavlju i pijetetom i podizali joj kipove kao Majci Boijoj; njeni zareeni svetenici hvalili su je na milozvunim jutrenjima i u veernjim molitvama; a sredinom zime svake godine, istodobno sa godinjim ponovnim raanjem sunca pred kraj naeg (dananjeg) decembra, hramovi njenog boanskog deteta Horusa (boga sunca) prikazivali su je na svetoj slici, kako u tali doji odoje, koje je na udesan nain zaela. Ove poetsko-filozofske legende i ti simboli su izvrili dubok uticaj na hrianski obred i teologiju. Rani hriani su ponekad vrili bogosluenje pred kipovima Izide koja doji malog Horusa, videi u njima jo jedan oblik drevnog i plemenitog mita po kom ena (tj. enski princip) stvara sve stvari, na kraju postaje Majka Boija. Ra (ili Amon kako su ga zvali na Jugu), Oziris, Izida i Horus spadali su u vee bogove Egipta. U kasnijim vremenima, Ra, Amon i jo jedan bog, Ptah, bili su spajani kao tri otelovljenja ili aspekta jednog vrhovnog i trojnog boanstva. Bilo je bezbroj manjih boanstava: akal Anubis, u, Tefnut, Neftis, Ket, Nut; ...ali ne smemo da od ovih stranica napravimo muzej mrtvih bogova. ak je i faraon bio bog, uvek sin Amon-Raa, i vladao je ne samo po boanskom pravu, ve i po boanskom roenju, kao boanstvo koje privremeno podnosi zemlju kao svoj dom. Na glavi mu je soko, simbol Horusa i totem plemena; na elu mu je /urus/ ili zmija, simbol mudrosti i ivota, kao iprenoenja magijskih vrlina na krunu. Kralj je bio glavni svetenik vere i predvodio je sjajne procesije i ceremonije kojima su se slavile svetkovine bogova. Upravo kroz to prisvajanje boanskog porekla i moi, on je bio u stanju da vlada tako dugo sa tako malo napora.Zbog toga su egipatski svetenici bili oslonci trona i tajna policija drutvenog poretka. Budui da je vera bila tako komplikovana, morala je da se pojavi klasa vina magiji i obredima, ija vetina e je uiniti neophodnom u pristupu bogovima. Mada ne po zakonu, funkcija svetenika je zapravo prelazila sa oca na sina, pa je izrastala klasa koja je vremenom, zahvaljujui pobonosti naroda i politikoj

125

velikodunosti kraljeva, postala bogatija i jaa od feudalne aristokratije i same kraljevske porodice. rtve prinoene bogovima obezbeivale su svetenicima hranu i pie; zgrade hramova su im pruale prostrane domove; prinosi sa zemljinih poseda hramova obezbeivali su im bogate prihode; a njihovo oslobaanje od prinudnog rada, vojne slube, i obinih poreza, omoguavalo im je zavidan poloaj prestia i moi. Oni su zasluivali ne malo od te moi, jer su skupljali i uvali znanje Egipta, obrazovali su mlade, a sebe disciplinovali sa strogou i revnou. Herodot ih opisuje skoro sa strahopotovanjem:"To su ljudi izuzetno posveeni oboavanju bogova i pridravaju se sledeih formi i pravila... Nose lanenu odeu koja je stalno svee oprana... Obrezuju se radi istote, jer dre da je bolje biti ist nego lep. itavo telo izbrijavaju svakog treeg dana, tako da se na njima ne moe nai nijedna vaka ili bilo kakva neistoa... Umivaju se hladnom vodom dvaputa na dan i dava puta svake noi."Ono to je iznad svega odlikovalo ovu religiju bilo je njen naglasak na besmrtnosti. Ako su Oziris, Nil i sve biljke mogli da se ponovo raaju, tako je mogao i ovek. Zapanjujua ouvanost mrtvih tela u suvoj zemlji Egipta dodatno je podstakla ovo verovanje, koje e dominirati egipatskom verom hiljadama godina, pa iz nje prei, sopstvenim uskrsnuem, u hrianstvo. U Egiptu se verovalo da telo nastanjuje mala kopija njega samog koja se zove "ka, a takoe i dua koja prebiva u telu kao ptica koja lepra meu drveem. Sve to telo, ka" i dua nadivljavalo je pojavu smrti; oni su mogli da izbegnu smrtnost na neko vreme u srazmeri u kojoj je telo bilo sauvano od kvarenja; ali ako pred Ozirisa dou oieni od greha, njima e biti doputeno da ive veno na "srenim poljima hrane" tim nebeskim vrtovima u kojima e uvek biti obilja i sigurnosti: procenite kakva je muna oskudica progovarala iz ovog utenog sna. Meutim, do tih Jelisejskih polja moglo se stii samo uz pomo skelexije, egipatskog pretee Harona; a taj stari gospodin e primati u svoj amac samo one mukarce i ene koji u svom ivotu nisu poinili nikakvo zlo. Ili bi Oziris ispitivao mrtve, stavljajui na vagu srce svakog kandidata, sa jednim perom na tasu, da bi iskuao njegovu iskrenost. Oni koji bi pali na tom konanom ispitu bili bi osueni na to da veno lee u svojim grobnicama, gladni i edni, kao hrana stranim krokodilima, i nikada nisu smeli da izau na svetlo dana.Po svetenicima, postojali su mudri naini da se prou te probe; te naine oni su davali na uvid i razmatranje. Jedan nain je bio da se grobnica opskrbi hranom, piem i slugama koji e hraniti i pomagati mrtve. Drugi nain je bio da se grob ispuni talismanima koji e bogovima ugoditi: ribom, orlovima-leinarima, zmijama i iznad svega skarabejem insektom koji je, zato to se reprodukovao oigledno oplodnjom, simbolizovao uskrslu duu; ako bi ih svetenik sve blagoslovio na propisan nain, oni bi terali svakog napadaa i unitavali svako zlo. Jo bolji nain bio je da se kupi "Knjiga mrtvih, zbirku pergamenata, za koju su svetenici napisali molitve, formule i vraxbine sraunate na to da smire, pa ak i da zavaraju Ozirisa. Kada je posle stotina nedaa i opasnosti, mrtva dua najzad stigla do Ozirisa, trebalo je obratiti se velikom Sudiji na otprilike ovakav nain:""O ti koji ubrzava hitra krila Vremena,Ti to obitava u svim tajnama ivota,Ti uvaru svake rei koju izustim Gle, ti se stidi mene, sina svoga;Srce ti je puno jada i stida,Zato to su moji gresi bili muni u svetu,I ohola zloba moja i moj prestup.O, budi u miru sa mnom, budi u miru,I skri prepreke koje se izmeu nas pletu!Nek se speru svi moji gresi i padnuU zaborav desno i levo od tebe!Da, ukloni svu opakost moju,I izbaci stid koji ti srce puni,Da Ti i ja odsad budemo u miru."Ili je dua morala da izjavi da je nevina u pogledu svih veih grehova, u "Negativnoj ispovesti", koja za nas predstavlja jedan od najranijih i najplemenitijih izraza moralnog oseaja kod oveka:"Pozdravljam Te, Veliki Boe,

126

Gospodaru Istine i Pravde! Doao sam pred Tebe, moj Gospodaru; doveden sam da vidim tvoje lepote... Donosim ti Istinu... Nisam poinio nikakvu nepravdu prema ljudima. Nisam ugnjetavao siromahe... Nisam nametao nikakav rad nijednom slobodnom oveku pored onog koji je sam obavljao... Nisam greio, nisam poinio nita ega bi se bogovi gnuali. Nisam nareivao nadzorniku da zlostavlja roba. Nisam muio glau nijednog oveka, nikog nisam naterao da plae, nisam ubio nijednog oveka,... Nikoga nisam izdao. Nisam ni na koji nain umanjio zalihe hrama; nisam pljakao rtveni hleb bogova... Nisam poinio nikakav blud u svetom krugu hrama. Nisam hulio na bogove... Nisam varao na vagi. Nisam oduzimao mleko od odojadi. Nisam mreama lovio ptice boije... Ja sam ist. Ja sam ist. Ja sam ist."Meutim, najveim delom, egipatska religija je imala malo ta da kae u vezi morala; svetenici su bili vie zauzeti prodajom vraxbina, mumlavim bajalicama i obavljanjem maginih obreda, nego usaivanjem etikih pravila. ak i "Knjiga mrtvih" ui vernike da e vraxbine koje blagoslove svetenici prevazii sve prepreke na koje upokojena dua moe da naie na svom putu spasenja; a naglasak je vie na deklamovanju molitvi, nego na ivljenju dobrog ivota. Na jednom svitku pie: "Ako se pokojnik sa ovim upozna, izai e danju" tj. uzdii se do venog ivota. Amajlije i vraxbine su smiljane i prodavane da bi se pokrili mnogobrojni grehovi i osigurao ulazak samog avola u Raj. Na svakom koraku je poboni Egipanin morao da mrmlja neobine formule da bi odvratio zlo i privukao dobro. ujte, na primer, zabrinutu majku koja pokuava da istera "demone" iz svog deteta:"Bei napolje, ti koji dolazi u tami, koji ulazi kriomice... Dolazi li da poljubi ovo dete? Neu ti dati da ga poljubi... Dolazi li da ga odvede? Neu ti dati da ga od mene odvede. Protiv tebe sam spravila Efet-travu koja stvara bol; od luka koji ti kodi; od meda koji je sladak za ive, a gorak za mrtve; od zlih delova ribe Ebdu; od kime grgea."I sami bogovi su jedni protiv drugih koristili magiju i vraxbine. Knjievnost Egipta je puna vraeva arobnjaka koji isuuju jezera pomou jedne jedine rei ili vraaju odseene udove nazad na mesto, ili oivljavaju mrtve. Kralj je imao vraeve koji su mu pomagali ili davali uputstva; a za njega samog se verovalo da ima arobnu mo da izazove kiu, il iporast renog vodostaja. ivot je bio pun talismana, ini, gatanja; svaka vrata su morala da imaju nekog boga koji e terati zle duhove ili nenadane udarce nesree. Deca roena na dvadesettrei dan u mesecu Tota bi sigurno ubrzo umrla; ako su roena na dvadeseti dan meseca ojak, ta deca bi oslepela. "Svaki dan i mesec," kae Herodot, "dodeljen je nekom odreenom bogu; i prema danu na koji je svaka osoba roena, oni odreuju ta e je zadesiti, kako e umreti, i kakva vrsta osobe e biti." Na kraju je veza izmeu morala i religije pokazivala tendenciju da bude zaboravljena; put do blaenstva vodio je ne kroz ispravan ivot, ve kroz magiju, obred i dareljivost prema svetenicima. U vezi toga emo navesti rei jednog uvenog egiptologa:"Opasnosti onog drugog sveta su se sada uveliko umnoile, pa jeza svaku kritinu situaciju svetenik mogao da snabde pokojnika delotvornom vraxbinom koja bi ga zasigurno izleila. Pored mnogih vraxbina koje su omoguavale mrtvima da dosegnu drugi svet, bilo je onih koje su ga spasavale da ne izgubi usta, glavu, srce; druge su mu omoguavale da zapamti svoje ime, da die, jede, pije, da izbegne da jede svoju neist, da sprei da mu se voda za pie pretvori u plamen, da pretvara tamu u svetlost, da se odbrani od zmija i drugih neprijateljski raspoloenih udovita i mnogo ega drugog... Na taj nain je najraniji razvoj morala u drevnom Egiptu bio zaustavljen, ili bar usporen, gnusnim sredstvima iskvarenog svetenstva koje je bilo obuzeto pohlepom."Takvo je bilo stanje religije u Egiptu kada je

127

Ikhnaton, pesnik i jeretik, doao na presto i inaugurisao religioznu revoluciju koja je unitila Carstvo Egipta. 4. Jeretiki kralj Ikhnatonov karakter - Nova religija - Himna suncu - Monoteizam- Nova dogma Nova umetnost - Reakcija - Nofretete - Slom Carstva - Ikhnatonova smrt Godine 1.380. p.n.e., Amenhotep /III/, koji je nasledio Tutmosa /III/, umro je proivevi ivot u raskoi i rasipnitvu, a nasledio ga je njegov sin Amenhotep /IV/ koji e biti poznat kao Ikhnaton. Neobino plastina i uverljiva portret-bista, otkrivena kod Tel-elAmarne, pokazuje profil neverovatne prefinjenosti, lice ensko po nenosti i poetino u svojoj osetljivosti. Veliki oni kapci kao u sanjara, deformisana lobanja, telesni sklop vitak i slabunjav: liio je na elija pozvanog da bude kralj.im je stupio na vlast, poeo je da se buni protiv Amonove religije i delatnosti Amonovih svetenika. U velikom hramu u Karnaku tada je bio veliki harem, navodno Amonovih konkubina, ali koje su ustvari sluile za razonodu svetenika. Mladi car, iji je privatni ivot bio uzor vernosti, nije odobravao ovaj sveti razvrat; u nozdrvama je oseao vonj krvi zaklanog ovna rtvovanog Amonu; on se toliko gnuao nad tim to su svetenici trgovali vraxbinama i koristili Amonovo proroite za podrku religioznom mranjatvu i politikoj korupciji, da je jednostavno morao da izrazi estok protest. "Vee zlo su rei svetenika," rekao je, "nego sve one koje sam uo do godine /IV/ (njegove vladavine); "vee su one zlo, nego rei koje je kralj Amenhotep uo." Njegov mladalaki duh se pobunio protiv prljavtine u koju je upala religija njegovognaroda; gnuao se bestidnog, neprilinog bogatstva i rasipnikih rituala hramova, kao i rastue moi plaenike hijerarhije na ivot nacije. Sa smelou pesnika, on je odbacio kompromis i odvano proglasio sve te bogove i ceremonije vulgarnom idolatrijom i objavio da postoji samo jedan bog Aton.Poput Akbara u Indiji trideset vekova kasnije, Ikhnaton je boanstvo video nadasve u suncu, izvoru sveg ovozemaljskog ivota i svetlosti. Ne moemo rei da li je svoju teoriju usvojio iz Sirije i da li je Aton bio samo jedan oblik Adonisa. Bez obzira na poreklo, novi bog je ispunio kraljevu duu radou; svoje vlastito ime Amenhotep (koje je u sebi sadralo ime Amonovo) izmenio je u Ikhnaton, to znai "Aton je zadovoljen"; i, pomogavi se starim himnama i izvesnim monoteistikim pesmama objavljenim za vreme prethodne vladavine,$74$ on je komponovao dirljive pesme Atonu, od kojih sledea pesma, najdua i najbolja, predstavlja najlepi ostatak egipatske knjievnosti:"Umiljato se pojavljuje na nebeskom svodu,O, ivi Atone, zaetnie ivota.Kad se die na istonom obzorju,Ti svojom lepotom ispunjava celu zemlju.Lep si ti, velik i blistav, i dignutvisoko iznad cele zemlje,A zraci tvoji grle zemlju, i sve to si stvorio.Ti si Re, i ti dosee njihove kranje take;Ti ih ljubavlju svojom vezuje.Mada si daleko, tvoji se zraci ire na zemlji;Mada si visoko, tvoji su otisci stopala dan.Kad zae na zapadnom horizontu neba,Zemlja je u tami poput mrtvaca;Oni spavaju u odajama svojim,Glave im umotane,Nozdrve zaepljene,I niko ne vidi drugog,Sve su im stvari pokradeneKoje su im pod glavamaA oni to ne znaju.Svaki lav izlazi iz jazbine svoje,Sve zmije, one ujedaju ...Svet je u tiini,Onaj koji ih stvori poiva na svom obzorju.Svetla je zemlja kad se ti digne na horizontu.Kada zasija kao Aton po danuTi razgoni tminu.Kad poalje svoje zrake,Dve Zemlje slave svetkovinu,Ljudi se bude i ustaju na nogeKad ih ti podigne.Peru svoja tela i oblae odeu,Ruku dignutih u znak

128

oboavanja kad se pojavi.Cela se zemlja daje na posao.Sva se stoka goni na pau,Drvee i biljke cvetaju,Ptice poleu iz svojih gnezda,Krila dignutih u znak divljenja prema tebi.Sva sitna stoka poskakuje,Sva krilata stvorenja poleu,Ona ive kad ih ti obasja.Barke plove uzvodno i nizvodno.Svaka staza je otvorena jer se ti pojavljuje.Ribe u reci iskau pred tobom.Zraci su tvoji usred velikog zelenog mora.Tvore zametka u eni,Tvore semena u mukarcu,to ivot daje sinu u majinoj utrobi,Umiruje ga da ne plae,Hrani dok je jo u materici,Ti to daje dah da oivi svako koga on stvori !Kad on izae iz utrobe... na dan roenja svog,Ti mu usta otvara da progovori,Ti mu daje sve to mu treba.Kada pti u jajetu zacvrkue,Ti mu daruje dah da sauva ivot .Kad ga dovedeDo trena kad se ljuska rasprsne,On izlazi iz jajeta,Da svom snagom zacvrkue.Tumara okolo na svojim dvema nogamaOtkako je odande izaao.Kako su mnogobrojna tvoja dela!Ali naim oima ona ostaju tajna,O, jedini Boe, ije moi niko drugi nema.Ti si stvorio zemlju po svome srcuDok bio si sam:Stvorio si ljude, svu krupnu i sitnu stoku,Sve to postoji na zemljiI to gazi nogama;Sve u visinamato krilima svojim leti.Strane zemlje, Siriju i Ku,I zemlju Egipat;Svakog si oveka postavio na njegovo mesto,I opskrbio svim to mu treba ...Ti stvara Nil u donjem svetuTo donosi ono to eli,Da narod sauva u ivotu... Kako su izvrsne tvoje zamisli,O, Gospodaru venosti!Ima jedan Nil na nebu za stranceI za stoku iz svakog kraja to na nogama ide...Zraci tvoji hrane svaki vrt;Kad se ti digne, oni oive,Oni rastu zahvaljujui tebi.Ti stvara godinja dobaDa bi stvorio celo svoje delo :Zimu, da im sveinu donese,I toplotu da tebe mogu da okuse.Ti si stvorio daleko nebo da se otud die,Da bi gledao sve to si stvorio,Ti jedini, koji sija poput ivog Atona,Die se, sija, odlazi i vraa se.Ti stvara milione oblikaSve potpuno sam;Gradove, velike i male, i plemena,Puteve i reke.Sve oi te vide pred sobom,Jer ti si Aton dana nad zemljom...No, uvek si u mom srcu,Nema nikog drugog ko bi te znaoOsim tvog sina Ikhnatona.Ti si ga uinio mudrimPo tvojoj zamisli i tvojoj moi.Svet je u ruci tvojoj,Kao da si ih ti stvorio.Kad se ti digne oni oive,Kada ti zae oni umiru;Jer ti sam si ivotni vek,Ljudi kroz tebe ive,Dok su im oi uprte u lepotu tvojuSve dok ne zae.Sav se posao ostavljaKada ti na zapadu zae... Ti si utemeljio svet,I podigao ga za sina svog...Ikhnatona, iji je ivot dug;I za glavnu kraljevsku enu, njegovu voljenu,Gospodaricu Dveju Zemalja,Nefernefru-aton, Nofretete,Nek je iva i zdrava na vjeki vjekov."Ovo nije samo jedna od velikih poema u istoriji, to je prvi istaknuti izraz monoteizma sedam stotina godina pre Isaije.$75$ Moda je, kako je sugerisao Brestid, ova koncepcija o jednom jedinom bogu, bila odraz ujedinjenja mediteranskog sveta pod Egiptom u vreme Tutmosa /III/. Ikhnaton zamilja svog boga kao boga koji pripada svim narodima jednako, pa ak druge zemlje navodi pre svoje sopstvene, kao one okojima Aton brine; to je bio zapanjujui pomak u odnosu na stara plemenska boanstva. Uoite vitalistiko shvatanje: Aton e se nai ne u bitkama i pobedama, ve u cveu i drveu, u svim oblicima ivota i rastinja; Aton je radost koja podstie" sitnu stoku da poskakuje", a "ptice da izleu iz gnezda." Bog nije ni osoba ograniena na ljudski oblik; stvarno boanstvo je stvaralaka i okrepljujua "toplota" sunca; plamtei sjaj kugle koja se die i zalazi, samo je obeleje one prvobitne moi. Ipak, zbog svog sveprisutnog, oploujueg milosra, sunce za Ikhnatona postaje takoe "Gospodar ljubavi", neni zatitnik koji "stvara oveka-dete u eni," i "ljubavlju ispunjava Dve Zemlje Egipta". Tako napokon, Aton kroz simboliku izrasta ubrinog oca, saoseajnog i nenog; on nije kao Jahve, Gospodar nebeskih vojski, ve bog blagosti i mira. Jedna je od istorijskih tragedija da se Ikhnaton, postigavi svoju uzvienu viziju univerzalnog jedinstva, nije zadovoljio time da

129

dopusti plemenitom kvalitetu nove religije da postepeno pridobija srca ljudi. On nije bio u stanju da razmilja o svojoj istini u relativnom smislu; doao je do gledita da su drugi oblici verovanja i religije neprilini i nepodnoljivi. Iznenada je izdao naredbe da se imena svih bogova osim Atona izbriu sa svih javnih natpisa u Egiptu; menjao je ime svoga oca na stotinama spomenika da bi iz njega izbacio re "Amon"; nelegalnim je proglasio sve vere osim svoje i naredio da se svi stari hramovi zatvore. Napustio je Tebu kao neistu, a sebi sagradio lepu novu prestonicu Akhetaton "Grad Atonovog horizonta."Teba je brzo propala poto su slube i prihodi vlasti otud odneseni, a Akhetaton je postao bogata metropola, iva i prometna zahvaljujui novoj gradnji i preporodu umetnosti osloboenih svetenike vezanosti za tradiciju. Duh radosti izraen u novoj religiji preao je u njenu umetnost. Kod Tel-el-Amarne, dananjeg sela na mestu nekadanjeg Akhetatona, Ser Vilijam Flinders Pitri je iskopao lep plonik, ukraen pticama, ribama i drugim ivotinjama naslikanim sa izuzetno prefinjenom skladnou. Ikhnaton je zabranio umetnicima da prave figure Atona, na osnovu uzvienog argumenta da istinski bog nema oblik;" to se tie ostalog, ostavio je umetnost slobodnom, jedino zahtevajui od svojih omiljenih umetnika Beka, Aute i Nutmosa da prikazuju stvari onako kako ih vide i da zaborave konvencionalna pravila svetenika. Oni su ga shvatili ozbiljno i prikazivali su ga kao mladia blagog, skoro bojaljivog lika i neobino izduene glave. Povodei se za njegovom vitalistikom koncepcijom boanstva, oni su svaki oblik biljnog i ivotinjskog sveta slikali sa vernim detaljima, i to sa perfekcijom koja teko da je igde ikada prevaziena. Neko vreme je umetnost, koja inae u svakoj generaciji doivi muke gladi i tmine, cvetala u bogatstvu i srei.Da je Ikhnaton bio zrela uma, on bi shvatio da je promena koju je predlagao bila suvie duboka da bi se izvela za kratko vreme promena sa sujevernog politeizma duboko ukorenjenog upotrebama i navikama ljudi, na naturalistiki monoteizam koji je matu podreivao razumu. On bi to onda obavio postepeno i ublaio tranziciju nekim prelaznim metodama. Ali on je vie bio pesnik, nego filozof; poput elija koji je oksfordskim biskupima objavio Jehovin kraj, on je posegao za Apsolutom, pa se na njegovu glavu obruila itava struktura Egipta.On je jednim udarcem liio poseda i uklonio bogato i mono svetenstvo i zabranio oboavanje boanstava koja su bila omiljena zahvaljujui dugoj tradiciji i veri. Kada je izbacio re "Amon" iz imena svog oca, njegovom narodu je to izgledalo kao bogohulniki greh; nita za njih nije bilo vanije od potovanja mrtvih predaka. On je potcenio snagu i upornost svetenika, a precenio sposobnost naroda da razume novu religiju. Iza pozornice, svetenici su kovali zavere i pripremali se; a u svojim domovima, svet je kriom nastavio da oboava svoje stare i bezbrojne bogove. Stotine zanatlija koji su zavisili od hramova gunali su potajno protiv tog jeretikog kralja. ak i u njegovoj palati, ministri i generali su ga mrzeli i molili se za njegovu smrt jer je po njihovom miljenju doputao da se u njegovim rukama Carstvo raspadne?U meuvremenu mladi pesnik je iveo u jednostavnosti i veri. Imao je sedam erki, ali nije imao sinova; i mada je po zakonu mogao da trai naslednika od svojih drugih ena, on je vie voleo da ostane veran kraljici (Nofretete). Ostao nam je jedan mali ukras na kom je prikazan kako grli Kraljicu; dozvolio je umetnicima da ga prikau kako se koijama vozi ulicama, u dobrom raspoloenju sa svojom enom i decom; u sveanim prilikama Kraljica je sedela pored njega i drala ga za ruku, dok su se erke igrale u podnoju prestola. O svojoj eni je govorio kao o "Gospodarici njegove sree, na iji glas se Kraljevo srce raduje"; a za zakletvu je koristio izraz, "Tako mi sree sa Kraljicom i njenom decom." Bio je to jedan interludij blagosti u egipatskom epu moi.Meutim, iz Sirije su u tu jednostavnu sreu

130

stizale alarmantne poruke.$76$ Egipatske kolonije na Bliskom istoku su osvojili Hetiti i druga susedna plemena; guverneri koje je Egipat imenovao molili su za hitna pojaanja. Ikhnaton je oklevao; nije bio sasvim siguran da mu pravo osvojenja opravdava zadravanje tih drava u pokornosti Egiptu; i nije bio sklon da alje Egipane da ginu na dalekim poljima za jednu tako nesigurnu stvar. Kada su kolonije shvatile da imaju posla sa svecem, one su svrgnule egipatske guvernere, mirno prestale da plaaju danak i postale u svakom pogledu slobodne. Za vrlo kratko vreme Egipat je prestao da bude ogromna imperija i skupio se u malu dravu. Ubrzo se ispraznila egipatska riznica kojoj je danak iz kolonija itav vek bio glavni oslonac; domai porezi su pali na minimum, a rad u rudnicima zlata je prestao. Unutranja uprava se pretvorila u haos. Ikhnaton je ostao bez novca i bez prijatelja u svetu koji je izgledao u potpunosti njegov. Svaka kolonija se digla na ustanak, a sve snage u Egiptu su se svrstale protiv njega i ekale njegov pad.Nije napunio ni tridesetu kada je 1.362. godine p.n.e. umro slomljen spoznajom svog neuspeha kao vladara i nedostojnosti svoga naroda. 5. Opadanje i pad Tutankamon - Dela Ramzesa /II/ - Bogatstvo svetenika - Siromatvo naroda Osvojenje Egipta - Rezime doprinosa Egipta civilizaciji Dve godine posle smrti svoga zeta, na presto je doao miljenik svetenika Tutankamon. On je izmenio svoje ime Tutenkaton koje mu je dao njegov tast, vratio prestonicu u Tebu, sklopio mir sa monicima crkve, i obradovanom narodu objavio povratak starih bogova. Rei "Aton" i "Ikhnaton" bile su izbrisane sa svih spomenika, svetenici su zabranili da se uopte izgovara ime jeretikog kralja, a ljudi su ga pominjali kao "Velikog zloinca". Imena koja je Ikhnaton uklonio bila su ponovo urezana na spomenicima, a praznici koje je ukinuo bili su obnovljeni. Sve je bilo kao ranije.U pogledu ostalog, Tutankamonova vladavina je bila bez posebnih obeleja; svet bi jedva i uo za njega da u njegovoj grobnici nije naeno nevieno blago. Posle njega, junani vojskovoa Harmhab je vodio svoje armije uz i niz obalu obnavljajui spoljnu mo Egipta i unutranji mir. Seti /I/ je mudro pobrao plodove obnovljenog poretka i bogatstva, izgradio venicuHipostil u Karnaku, poeo da ugrauje velelepan hram u stene kod Abu Simbela, ostavio uspomenu na svoju veliinu u divnim reljefima, i imao to zadovoljstvo da lei hiljadama godina u jednom od najbogatije ukraenih egipatskih grobnica.U to vreme, na presto je stupio romantini Ramzes /II/, poslednji od velikih faraona. Retko je istorija upoznala tako ivopisnog monarha. Lep i hrabar, svoju privlanost je uveao svojom deakom sveu o njoj; a njegovi ratni poduhvati, koje je stalno neumorno beleio, bili su jednaki samo njegovim uspesimau ljubavi. Potisnuvi jednog brata koji je bio nezgodan pretendent na presto, on je poslao ekspediciju u Nubiju da tamo otvori rudnike zlata i ponovo napuni riznicu Egipta; sa tako steenim sredstvima preduzeo je ponovno osvajanje azijskih provincija koje su se opet bile pobunile. Tri godine je potroio na povraaj Palestine; zatim je nastupao dalje, sukobio se sa velikom vojskom azijskih saveznika kod Kadea (1.288.p.n.e.) i svojom hrabrou i snagom vojskovoe pretvorio poraz u pobedu. Moda su zahvaljujui tim pohodima brojni Jevreji dospeli u Egipat, bilo kao robovi, bilo kaodoseljenici; a za Ramzesa /II/ se veruje da je bio onaj Faraon Izlaska (Eksodusa). Dao je da se u ast njegovih pobeda naprave zapisi, bez preterane nepristrasnosti, na pedesetak

131

zidova, odredio pesnika da ga proslavi epskim stihovima i nagradio ga sa sedamsto ena. Kada je umro, za njim je ostalo sto pedeset erki i pedeset sinova koji su svojom brojnou svedoili o njegovoj izuzetnoj kondiciji. Oenio je nekoliko svojih erki, tako da bi i one mogle da imaju izvanrednu decu. Njegovi potomci su bili tako brojni da su u periodu od etiristotine godina sainjavali posebnu klasu u Egiptu iz koje su bili birani vladari u toku vie od jednog veka.Zasluivao je simpatije jer je izgleda dobro vladao Egiptom. Gradio je tako mnogo, da se njegovoj vladavini pripisuje polovina preostalih zdanja u Egiptu. Dovrio je glavnu venicu u Karnaku, proirio hram u Luksoru, podigao vlastito ogromno svetilite Rameseum zapadno od reke, zavrio veliki hram u brdu kod Abu Simbela, i irom zemlje postavio ogromne kipove sa svojim likom. U njegovo vreme je trgovina cvetala, kako preko Suecke prevlake, tako i na Mediteranu. Izgradio je jo jedan kanal od Nila do Crvenog mora, ali ga je pokretljivi pesak zatrpao ubrzo posle njegove smrti. Umro je 1.225. godine p.n.e.u devedestoj godini posle jedne od najimpresivnijih vladavina u istoriji.Svetenstvo je bila jedina ljudska sila koja ga je u Egiptu nadmaivala; i ovde su se, kao svagda u istoriji, vodile neprekidne borbe izmeu crkve i drave. Tokom njegove vladavine i vladavine njegovih naslednika, ratni plen iz svakog rata i lavovski deo poreza iz pokorenih provincija iao je hramovima i svetenicima. Oni su dostigli vrhunac bogatstva pod Ramzesom /III/. U to vreme imali su 107.000 robova jednu tridesetinu stanovnitva Egipta; posedovali su 750.000 akera jednu sedminu obradivog zemljita; imali su 500.000 grla krupne stoke; prihode od poreza su dobijali iz 169 gradova Egipta i Sirije; a sva ta imovina je bila osloboena poreza. Dareljivi ili bojaljivi Ramzes /III/ obasipao je izvanrednim darovima Amonove svetenike, to je obuhvatalo 32.000 kilograma zlata i milion kilograma srebra; svake godine im je davao 185.000 vrea ita. Kada je dolo vreme da se isplate radnicikoje drava zapoljavala, on je ustanovio da mu je riznica prazna. Sve vie i vie su ljudi gladovali da bi bogovi bili siti.Sa takvom politikom, bila je samo stvar vremena kada e kraljevi postati sluge svetenika. Za vladavine poslednjeg Ramesidskog kralja, Vrhovni Amonov svetenik je uzurpirao presto i uzeo neogranienu vlast; Carstvo se pretvorilo u stagnantnu teokratiju u kojoj su cvetale arhitektura i sujeverje, a svi ostali elementi ivota nacije su propadali. Manipulisalo se znamenjima da bi svaka odluka svetenstva dobila boansko odobrenje. e bogova je iscedila najvitalnije snage Egipta i to ba u vreme kada su se strani osvajai pripremali da se obore na sve to koncentrisano bogatstvo.U meuvremenu se na svakoj granici spremala neka nevolja. Prosperitet zemlje poticao je delom iz njenog stratekog poloaja na glavnom trgovakom putu u Sredozemlju; njeni metali i bogatstvo omoguili su joj prevlast nad Libijom na zapadu, a Fenikijom, Sirijom i Palestinom na severu i istoku. Ali sada su se na drugoj strani ove trgovinske rute u Asiriji, Vavilonu i Persiji razvijale nove nacije stiui zrelost i mo, jaale uz pomo pronalazatva i preduzetnitva, te su se osmelile da se u trgovini i proizvodnji nadmeu sa samozadovoljnim i pobonim Egiptom. Feniani su usavravali triremu (galiju sa tri reda veslakih klupa) i pomou nje postepeno od Egipta otimali premo na moru. Dorani i Ahajci su osvojili Krit i Egej (oko 1.400.godine p.n.e.) i osnivali sopstveno trgovinsko carstvo; trgovina se kretala manje-vie sporim karavanima preko surovih planina punih pljakaa i preko pustinja Bliskog istoka; kretala se sve vie i vie, uz manje trokova i manje gubitaka, brodovima koji su prolazili kroz Crno more i Egej do Troje, Krita i Grke, i napokon do Kartagine, Italije i panije. Narodi du severnih obala Mediterana su sazrevali i razvijali se, a narodi na junim obalama su slabili i propadali. Egipat je izgubio svoju trgovinu, zlato, mo, umetnost, a na kraju ak i svoje dostojanstvo;

132

jedan za drugim, njegovi rivali su se upadali u zemlju, pljakali je i osvajali i ostavljali opustoenom.Godine 954. p.n.e., doli su Libijci sa zapadnih brda i estoko napali; 772. godine su Etiopljani uli sa juga i osvetili se za svoje dugo robovanje; 674. su Asirci napali sa severa i primorali Egipat (tada pod upravom svetenika) da plaa danak. Za neko vreme je Psamtik, princ od Saisa, odbio zavojevae i ujedinio Egipat pod svojim vostvom. U toku njegove duge vladavine, kao i njegovih naslednika, dolo je do "Saiskog preporoda" egipatske umetnosti: arhitekte i skulptori, pesnici i naunici Egipta sakupili su strune i estetske tradicije svojih kola i pripremili ih da ih predaju Grcima. Ali, 525. godine p.n.e., Persijanci su pod Kambizom preli Suec i ponovo uinili kraj egipatskoj nezavisnosti. Godine 332. p.n.e.Aleksandar je krenuo iz Azije i od Egipta napravio provinciju Makedon. $77$ Cezar je stigao 48. godine p.n.e. i osvojio novu prestonicu Egipta, Aleksandriju, gde je Kleopatri dao sina i naslednika za kojeg su se uzalud nadali da e biti krunisan kao monarh ujedinitelj najveih imperija antikog doba. Godine 30. p.n.e. Egipat je postao rimska provincija i nestao iz istorije.Neko vreme on je ponovo cvetao kada su sveci naselili pustinju, a Kirilo vukao Hipatiju po ulicama dok nije umrla (415. godinan.e.); zatim ponovo kada su ga osvojili muslimani (oko 650.godine), sagradili Kairo uz ruevine Memfisa i ispunili ga xamijama sjajnih kupola i citadelama. Ali to su bile strane kulture, a ne prave egipatske, pa su i one iezle. Danas postoji prostor koji se zove Egipat, ali egipatski narod tamo nije gospodar; odavno su slomljeni osvojanjem i stopljeni u jeziku i braku sa arapskim zavojevaima; njihovi gradovi poznaju samo vlast muslimana i Engleza, i noge umornih putnika koji putuju hiljadama milja da bi ustanovili da su piramide samo gomile kamenja. Moda bi se veliina i sjaj mogli opet tu razviti, ako bi Azija ponovo postala bogata i od Egipta napravila kuu na pola puta za svetsku trgovinu. Ali za sutra, kao je pevao Lorenco, nema izvesnosti; a danas, jedina izvesnost je propadanje. Na sve strane gigantske ruevine, spomenici i grobnice, podseaju na estoku i titansku energiju; na svim stranama siromatvo i oaj, i iscrpljenost jedne drevne loze. I na sve strane neugodni, agresivni pesak, kojeg neprekidno donose vreli vetrovi, pesak okrutno reen da nakraju prekrije sve.Pa ipak, pesak je samo unitio telo drevnog Egipta; njegov duh jo uvek ivi u znanju i seanju ljudskog roda. Poboljanja u poljoprivredi, metalurgiji, industriji i tehnici; verovatan pronalazak stakla i lana, hartije i mastila, kalendara i asovnika, geometrije i azbuke; oplemenjivanje odee i ukrasa, nametaja i kua, drutva i ivota; izvanredan razvoj ureene i miroljubive uprave, popisa stanovnitva i pote, osnovnog i srednjeg obrazovanja, ak i strune obuke za javnu slubu i administraciju; unapreenje pisma i knjievnosti, nauke i medicine; prva jasna formulacija, za koju se zna, o individualnoj i drutvenoj svesti, prvi vapaj za socijalnom pravdom, prva iroko rasprostranjena monogamija, prvi monoteizam, prvi eseji u etikoj filozofiji; uspon arhitekture, vajarstva i manjih umetnosti do stepena kvaliteta i snage koji nikada (koliko znamo) ranije nije dostignut, a kome je od tada retko kada bilo premca: ti doprinosi nisu bili izgubljeni ak ni onda kada su njeni najlepi egzemplari bili zakopani u pesku, ili porueni nekom konvulzijom ove planete.$78$ Preko Feniana, Sirijaca i Jevreja, preko Kriana, Grka i Rimljana, civilizacija Egipta se prenosila da bi na kraju postala kulturna batina oveanstva. Efekat i seanje na ono to je Egipat obavio u samo svitanje istorije ima uticaja u svakoj naciji i svakom dobu. "Mogue je ak," kako je rekao For, "da Egipat, kroz solidarnost, jedinstvo, i disciplinovano mnotvo svojih umetnikih proizvoda, kroz ogromno trajanje i neprekidnu snagu svojih napora, prua prizor najvee civilizacije koja se ikada pojavila na zemlji." Postii emo uspeh ako je dostignemo.

133

III

VAVILONIJA 1. Od Hamurabija do Nabukodonosora Vavilonski doprinosi modernoj civilizaciji - Zemlja izmeu Reka Hamurabi Njegova prestonica - Vladavina Kasita - Pisma Amarne - Asirsko osvajanje Nabukodonosor - Vavilon u danima slave

Civilizacija je kao i ivot neprekidna borba sa smru. I kao to se ivot odrava samo naputanjem starog i preobraavanjem u nove i sveije oblike, tako civilizacija postie nesigurni opstanak menjajui svoj habitat ili svoju narav. Ona se kretala od Ura do Vavilona i Judeje, od Vavilona do Ninive, od njih ka Persepolju, Sardu i Miletu, a od njih ka Egiptu i Kritu do Grke i Rima. Niko ko danas posmatra mesto drevnog Vavilona ne bi pomislio da su ti vreli i turobni ostaci du Eufrata nekada bili bogata i mona prestonica civilizacije, koja je bezmalo stvorila astronomiju, dala bogat doprinos napretku medicine, utemeljila nauku o jeziku, sastavila prve velike zakonike, nauila Grke osnovama matematike, fizike i filozofije, darovala Jevrejima mitologiju koju su oni dali svetu, a Arapima prenela deo onog naunog i arhitektonskog znanja kojim su oni razbudili uspavanu duu srednjovekovne Evrope. Dok ovek stoji pred tihim Tigrom i Eufratom, teko mu je da veruje da su to one iste reke koje su napajale Sumer i Akad i hranile visee vrtove Vavilona.Na neki nain to i nisu one iste reke: ne samo zato to "ovek nikada dva puta ne zagazi u isti potok", ve i zato to su te dve reke odavno promenile korita novim tokovima, i sad druge obale "kose svojim blistavim srpovima". Kao i Nil u Egiptu, tako su ovde reke Tigar i Eufrat obezbeivale put trgovine na vie hiljada milja, a u svojim junim predelima prolena plavljenja, koja su pomagala seljaku da zemlju uini plodnom. Jer kie u Vavilonu dolaze samo u zimskim mesecima; od maja do novembra kia uopte nema; da nije tog prelivanja reka, zemlja bi bila isto onako suna kao to je nekada bila u severnoj Mesopotamiji i kao to je suna danas. Zahvaljujui bogatstvu reka i marljivom trudu mnogih generacija, Vavilonija je postala raj iz semitske legende, vrt i itnica zapadne Azije.$79$ Istorijski i etniki, Vavilon je bio proizvod ujedinjavanja Akaana i Sumeraca. Njihovo spajanje generisalo je vavilonski tip, u kom se akadsko-semitska loza pokazala dominantnom; njihovo ratovanje zavrilo se pobedom Akada i osnivanjem Vavilona kao prestonice cele donje Mesopotamije. Na poetku ove istorije stoji mona figura Hamurabija (2123-2081. godine p.n.e.) osvaja i zakonodavca tokom vladavine od etrdeset tri godine. Stari peati i natpisi nam ga prikazuju pristrasno to je mladi pun ara i genijalnosti, pravi vihor u boju, koji unitava sve pobunjenike, razbija neprijatelje u paramparad, u maru prelazi neprohodne planine i nikada ne gubi bitku. U vreme njegove vladavine, zaraene dravice iz nie doline bile su prisiljene na ujedinjavanje i mir, a jednim istorijskim zakonikom naueni su redu i bezbednosti Hamurabijev zakonik je bio iskopan kod Suze 1902. godine, lepo ugraviran na valjku od diorita, koji je svojevremeno odnesen iz Vavilona u Elam (oko 1100. p.n.e.) kao ratni trofej.$80$ Kao i onaj Mojsijev zakonik, i ovaj je bio dar sa Neba, jer se na jednoj strani valjka vidi kralj kako prima zakone od amaa, samog Sunca-boga. Prolog je gotovo na Nebu:"Kad je uzvieni Anu, kralj

134

Anunakija i Bela, gospodar neba i zemlje, onaj koji odluuje o sudbini zemlje, poverio Marduku vladavinu nad svim ljudima; ... kada je obznanio uzvieno ime Vavilona; kada su ga oni uinili slavnim na svim stranama sveta i u njegovom sreditu osnovali veno kraljevstvo iji su temelji vrsti kao nebo i zemlja u to vreme Anu i Bel pozvae mene, Hamurabija, plemenitog vladara, potovaoca bogova, da uinim da pravda prevlada u zemlji, da unitim zlo, "da spreim jake da ugnjetavaju slabe,... da prosvetlim zemlju i unapredim blagostanje naroda." Ja sam Hamurabi, vladar kog je Bel imenovao, koji sam doneo bogatstvo i obilje; koji sam sve u Nipuru i Duriluu uinio potpunim;... koji sam udahnuo ivot gradu Uruku; koji sam stanovnicima obezbedio vodu u izobilju;... koji sam ulepao grad Borsipu;... koji sam sauvao ito za moni Ura;... koji sam pomogao njegovom narodu u vremenu oskudice; koji u sigurnosti drim njihovu imovinu u Vavilonu; vladar naroda, "sluga", ija su dela ugodna Anunitu."Rei koje su ovde proizvoljno podvuene, imaju prizvuk modernog; ovek nije istog trena sklon da ih pripie nekom orijentalnom "despotu" iz 2100. p.n.e., ili da pomisli da su zakoni, koji poinju tim reima, zasnovani na sumerskim prauzorima sada starim est hiljada godina. Ovaj drevni izvor se sjedinio sa konkretnom vavilonskim uslovima, i tako Zakoniku dao sloen i heterogen karakter. On poinje sa pohvalama bogovima, ali na njih vie ne obraa panju u svom iznenaujue svetovnom zakonodavstvu. U njemu se meaju najprosveeniji zakoni sa najvarvarskijim kaznama, tu se utvruje primitivni /lex talionis/ i ispitivanje pod mukama, zajedno sa razraenim pravnim postupcima i razboritim pokuajem da se ogranii brana tiranija. Sve u svemu, tih 285 zakona, sreenih na skoro nauni nain, pod naslovima Lina svojina, Nekretnine, Trgovina i poslovanje, Porodica, tete i Rad, sainjavaju zakonik koji je napredniji i civilizovaniji od onog asirskog hiljadu godina kasnije, a u mnogim aspektima, "dobar kao i zakon neke moderne evropske drave".$81$ U istoriji prava je malo lepih rei od onih kojima veliki Vavilonac zakljuuje svoj zakonik:"Pravedni zakoni koje je Hamurabi, mudri kralj, utvrdio, i pomou kojih je zemlji dao stabilnu zatitu i potenu upravu... Ja sam vladar zatitnik... U grudima svojim nosio sam narod zemlje Sumera i Akada; .... u mudrosti svojoj sam ih obuzdao, tako da jaki ne mogu da ugnjetavaju slabe, i da budu obavezni da daju pravdu siroetu i udovici... Neka svaki ugnjeteni ovek koji ima razlog za parnicu doe pred moj kip kao kralja pravednosti! Nek proita natpis na mom spomeniku! Nek obrati panju na moje znaajne rei! I neka mu moj spomenik rasvetli parnicu i neka shvati svoj sluaj! Neka mu se srce umiri, (sa usklikom:) "Hamurabi je odista vladar koji lii na pravog oca svom narodu; ... uspostavio je blagostanje za svoj narod za sva vremena i zemlji doneo potenu vlast."... U danima koji tek treba da dou, za sve budue vreme, neka se kralj, koji zemljom vlada, pridrava rei pravednosti koje sam ispisao na ovom spomeniku!"Ovaj ujedinjujui zakonik je bio samo jedan od Hamurabijevih uspenih poduhvata. Po njegom nareenju je prokopan veliki kanal izmeu Kia i Persijskog zaliva, i njime se navodnjavala velika povrina zemlje, a gradovi su se titili od razornih poplava koje je Tigar obino pravio. Na jednom drugom natpisu koji je iz davnina krivudavim putem dospeo do naeg da nam ponosno saopti kako je mnogim plemenima dao vodu (tu plemenitu i nedovoljno cenjenu obinu stvar, koja je nekad bila luksuz), sigurnost i upravu. ak i kroz to hvalisanje (poten manirizam Orijenta), ujemo glas dravnike mudrosti."Kada su mi Anu i Enlil (bogovi Uruka i Nipura) dali zemlje Sumera i Akada da njima vladam, i kad su si mi poverili ovaj skiptar, prokopao sam kanal /Hammurabi/-/nukhush-nishi/ (Hamurabi-bogatstvo-naroda), koji u izobilju donosi vodu sumerskoj i akadskoj zemlji. Pretvorio sam njegove obale na obema

135

stranama u obradivo tlo; zgrnuo sam ogromne koliine ita i obezbedio neiscrpnu vodu za zemlju... Okupio sam ljude na sve strane ratrkane; dao sam im panjake i vodu; obezbedio sam im bogate panjake i naselio ih u mirnim stanitima."Uprkos svetovnom karakteru zakona, Hamurabi je bio dovoljno pametan da svoju vlast pozlati odobrenjem bogova. Gradio je hramove kao i tvrave, a svetenstvu se dodvorio sagradivi u Vavilonu gigantsko svetilite za Marduka i njegovu enu (nacionalna boanstva), kao i ogroman ambar za skladitenje penice za bogove i svetenike. Ovi i slini darovi su bili otroumna investicija od koje je oekivao sigurnu korist u vidu poslunosti i strahopotovanja naroda. Od poreza koje je od njega ubirao, on je finansirao snage zakona i reda, a ostavljao je dovoljno i za ulepavanje prestonice.$82$ Palate i hramovi su se dizali na svakom koraku; most preko Eufrata omoguavao je gradu da se iri na obema obalama; brodovi sa posadom od devedeset ljudi plovili su uz i niz reku. Dve hiljade godina pre Hrista, Vavilon je ve bio jedan od najbogatijih gradova koje je do tada istorija upoznala.Ljudi su bili semitskog izgleda, tamne kose i lica, veinom sa muevnom bradom, a povremeno sa perikama. Pripadnici oba pola su nosili dugu kosu; ponekad su ak i mukarci imali leprave uvojke; mukarci su esto, ba kao i ene, koristili miomirise. Uobiajena odea za oba pola je bila bela lanena tunika koja je sezala do stopala; kod ena je jedno rame ostajalo nepokriveno, a mukarci su dodavali ogrta i dugu gornju odeu. Kako je bogatstvo raslo, kod ljudi se razvijao ukus za boje, pa su bojili svoju odeu plavom bojom preko crvene, crvenom preko plave, i to u prugama, krugovima, kockama ili takicama. Bose noge iz sumerskog perioda povukle su se pred skladnim sandalama, dok su mukarci u Hamurabijevo doba uvijali glave u turbane. ene su nosile ogrlice, narukvice i amajlije, i niske perli u briljivo zaeljanoj kosi; mukarci su arama ukraavali tapove i palice sa izrezbarenim glavama, a na opasaima su nosili lepo oblikovane peate kojima su overavali svoja pisma i dokumenta. Svetenici su nosili kupaste kape da bi prikrili svoju ljudsku prirodu. Bezmalo je istorijska zakonitost da ono isto bogatstvo koje generie neku civilizaciju najavljuje njenu propast. Jer bogatstvo stvara lagodnost kao i umetnost; ono omekava ljude navikavanjem na obilje i mir, a izaziva napad snanijih ruku i gladnijih usta. Na istonoj granici nove drave, jedno odvano gortako pleme, Kasiti, sa zaviu je gledalo na bogatstva Vavilona. Osam godina posle Hamurabijeve smrti, oni su preplavili zemlju, pljakali je, povlaili se, pa opet stalno napadali, sve dok se na kraju nisu u njoj naselili kao osvajai i vladari; to je uobiajeno poreklo aristokratija. Oni su bili nesemitskog porekla, moda potomci evropskih doseljenika iz doba neolita; njihova pobeda nad semitskim Vavilonom predstavljala je jo jedan zamah klatna rasa ljudi u zapadnoj Aziji. Nekoliko vekova je Vavilonija$83$ ivela u etnikom i politikom haosu koji je zaustavio razvoj nauke i umetnosti. Kaleidoskop ovog razornog nereda nalazimo u pismima "Amarne", u kojima mali vladari Vavilonije i Sirije, poto su poslali skroman danak carskom Egiptu posle pobeda Tutmosa /III/, mole za pomo protiv pobunjenika i zavojevaa, i raspravljaju o vrednosti darova koje su razmenili sa oholim Amenhotepom /III/ i zanesenim i nehajnim Ehnatonom.Kasiti su bili isterani posle skoro est vekova vladavine ruilake i pune razdora kao to je bila slina vlast Hiksa u Egiptu. Haos se nastavio jo etiri stotine godina pod manje poznatim vavilonskim vladarima, iji bi spisak imena mogao da poslui kao /obbligato/ za "Elegiju" Tomasa Greja,$84$ sve dok rastua mo Asirije na severu nije ispruila ruku i dovela Vaviloniju pod vlast kraljeva Ninive. Kada se Vavilon pobunio, Senakerib ga je unitio skoro do temelja, ali ga je genijalni despotizam Esarhadona obnovio do blagostanja i kulture. Uspon Medesa je oslabio Asiriju i uz njihovu pomo Nabopolasar

136

je oslobodio Vaviloniju, osnovao nezavisnu dinastiju i pred smrt zavetao ovo drugo vavilonsko kraljevstvo svom sinu Nabukodonosoru /II/, nitkovu koji se pominje u osvetnikoj i legendarnoj "Knjizi o Danijelu". Nabukodonosorovo inauguralno obraanje Marduku, glavnom bogu Vavilona otkriva deli namera i karakter jednog orijentalnog monarha:"Kao svoj dragoceni ivot, volim tvoju uzvienu pojavu! Osim mog grada Vavilona, meu mnogim naseljima nisam odabrao nijedno prebivalite... Po tvom nareenju, o milostivi Mardue, neka kua koju sam izgradio potraje veno, neka budem zadovoljan njenim sjajem, u njoj starost doekam, sa mnogo potomaka i u njoj primam danak od kraljeva svih pokrajina, od celog ljudskog roda."Doiveo je da mu se skoro sve nade ispune jer, mada je bio nepismen i ne ba sasvim mentalno zdrav, on je postao jedan od najmonijih vladara svoga doba na Bliskom istoku, i najvei vojskovoa, dravnik i neimar u celom nizu vavilonskih kraljeva posle samog Hamurabija. Kada se Egipat urotio sa Asirijom da Vaviloniju svede opet na vazalski poloaj, Nabukodonosor je doekao egipatske neprijatelje kod Karkemia (u gornjem toku Eufrata) i skoro ih unitio. Palestina i Sirija su onda lako pale pod njegovu vlast, a vavilonski trgovci su kontrolisali svu trgovinu koja se odvijala preko zapadne Azije od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora.Dabine na ovu trgovinu, kao i danak koji su plaali ti podanici, i poreze sopstvenog naroda, Nabukodonosor je troio na ulepavanje svoje prestonice i umirivanje gladi svetenika. "Zar nije veliki ovaj Vavilon koji sam izgradio?" Odoleo je iskuenju da bude samo osvaja; povremeno se uputao u dranje pridika svojim podanicima o vrlinama pokornosti, ali veinom je boravio kod kue, stvorivi od Vavilona prestonicu bez premca na Bliskom istoku, najveu i najvelianstveniju metropolu antikog sveta Nabopolasar je svojevremeno napravio planove za rekonstrukciju grada; Nabukodonosor je svoju dugu vladavinu od etrdeset tri godine iskoristio da sve te planove u potpunosti realizuje. Herodot, koji je video Vavilon vek i po kasnije, opisao ga je kako "stoji u irokoj ravnici," okruen zidom koji je bio dugaak pedeset est milja, a irok toliko da je po njemu bilo mogue voziti etvoropreg, a povrina, koja je na taj nain bila ograena, iznosila je dve stotine kvadratnih milja.$85$ Kroz centar grada je tekao palmama oivieni Eufrat, pun trgovakih brodova, a preko njega se pruao lep most.$86$ Praktino sve bolje graevine su bile od opeke, jer je kamen bio redak u Vaviloniji; ali, opeke su esto oblagane emajliranim ploicama sjajno plave, ute ili bele boje, ukraenih ivotinjskim i drugim figurama na glaziranom reljefu, koji ostaje do danas neprevazien. Skoro sve opeke do sada iskopane sa lokacije Vavilona, imaju ponosit natpis: "Ja sam Nabukodonosor, kralj Vavilona."Pribliavajui se gradu putnik je najpre video na kruni prave planine graevina ogroman i visok "zigurat", koji se dizao na sedam spratova sjajnog emajla do visine od 650 stopa, sa rtvenikom na vrhu u kom se nalazio masivan sto od istog zlata i ukraena postelja na kojoj je svake noi neka ena spavala oekujui ulni uitak boga. Ova graevina je bila via od egipatskih piramida; po visini je prevazilazila sve sem najnovijih dananjih zgrada; to je verovatno bila "Kula vavilonska"$87$ iz jevrejskog mita, mnogospratna drska tvorevina naroda koji nije znao za Jehovu i za koga se pretpostavljalo da ga je Gospodar nebeskih vojski unitio zbrkom mnotva jezika. Juno od "zigurata" stajao je ogromni hram Marduka, boga zatitnika Vavilona. Oko i ispod ovog hrama grad se irio u nekoliko irokih i blistavih avenija, koje su presecali prometni kanali i uske krivudave ulice, bez sumnje prepune sveta i bazara, sa orijentalnim mirisima smea i ljudske prirode. Hramove je povezivao prostrani "Sveti put", poploan opekama pokrivenih asfaltom, a preko toga su stavljane ploice od krenjaka i crvene "bree" (krnika); po tome

137

su bogovi mogli da hodaju, a da ne uprljaju noge. Ova iroka ulica je bila oiviena zidom sa ploicama u boji, na kom se u niskom reljefu isticalo sto dvadeset blistavo emajliranih lavova, pretea izgleda da bi oterali bezbonike. Na jednom kraju Svetog puta uzdizala se velianstvena Kapija boginje Itar, masivni dvostruki portal sa sjajnim ploicama, ukraen emajliranim cvetovima i ivotinjama predivne boje, ivosti i linije.$88$ est stotina jardi severno od "Vavilonske kule" uzdizao se breuljak Kasr na kojem je Nabukodonosor sagradio svoju najimpozantniju palatu. U njenom sreditu je bio glavni prostor za stanovanje, zidovi od fino izraene ute opeke, podovi od belog i iaranog maltera; reljefi od jasno plave glazure ukraavali su povrine, a ogromni bazaltni lavovi su uvali ulaz. U blizini, postavljeni na niz krunih kolonada, bili su uveni Visei vrtovi, koje su Grci ukljuili u sedam uda sveta. Galantni Nabukodonosor ih je sagradio za jednu od svojih ena, erku Sijaksars, kralja Medesa; ova princeza nenaviknuta na vrelo sunce i prainu Vavilona eznula je za zelenilom brda svoga zaviaja. Najvia terasa je bila pokrivena plodnom zemljom iji je sloj iznosio mnogo stopa, obezbeujui prostor i gajenje ne samo raznog cvea i bilja, ve i drvea sa dubljim korenjem. Hidraulini strojevi, skriveni u stubovima koje su opsluivali robovi, donosili su vodu iz Eufrata do najvieg sloja vrtova. Ovde, sedamdeset pet stopa iznad zemlje, u sveoj senci visokog drvea i okruene egzotinim ibljem i mirisnim cveem, gospoe iz kraljevskog harema su se etale bez velova, sigurne da ih oko prostog oveka ne moe videti; za to vreme, obini mukarci i ene su orali, tkali, zidali, nosili tovare i reprodukovali svoju vrstu. 2. Radnici Lov Zemljoradnja - Hrana - Proizvodnja - Transport - Rizici trgovine - Zelenai Robovi Deo zemlje je jo uvek bio divalj i opasan; zmije su se gmizale u gustoj travi, a kraljevi Vavilonije i Asirije su stvorili kraljevsku zabavu da u borbi prsa u prsa love lavove koji su se unjali u umi, pozirali mirno za umetnike, ali uplaeno beali kod veeg pribliavanja ljudi. Civilizacija je povremeno i privremeno uznemiravanje xungle.Zemlju su veinom obraivali poljodelci zakupci ili robovi, a donekle i seljaci vlasnici. U ranijim vekovima tlo je bilo razbijano kamenim motikama, kao u neolitskoj zemljoradnji; na peatu koji datira iz otprilike 1400. godine p.n.e. nalazi se najstariji prikaz pluga u Vaviloniji. Verovatno je ovo drevno i potovanja dostojno orue ve imalo dugu predistoriju u Zemlji izmeu Reka; pa ipak, taj plug je bio prilino moderan jer, mada su ga vukli volovi onako kao kod naih otaca, on je imao, kao kod Sumera, cevicu prikaenu za ralo kroz koju se sejalo seme na nain koji primenjuju naa deca. Rekama iji je vodostaj rastao nije dozvoljavano da plave zemlju kao u Egiptu; naprotiv, svaka farma je bila zatiena od plavljenja zemljanim nasipima, od kojih se neki i danas mogu videti. Prelivanje je bilo usmeravano u sloenu mreu kanala ili akumulirano u rezervoarima, iz kojih se voda pomou ustava putala u polja po potrebi, ili se prebacivala preko nasipa pomou kofa (/shadufs/) koje su se dizale i sputale na stoernom i obrtnom stubu. Vladavina Nabukodonosora se istie po gradnji mnogobrojnih kanala; viak vode od prelivanja se sakupljao u rezervoar, sto etrdeset milja u preniku, koji je pomou ispusta vodom snabdevao ogromne povrine zemlje. Ruevine ovih kanala mogu se i danas videti u Mesopotamiji a kao da se i dalje povezuju ivi i mrtvi primitivna kofa (/shaduf/) se jo

138

uvek upotrebljava u dolinama Eufrata i Loare. Na tako navodnjavanoj zemlji su uspevale razne itarice i mahunarke, veliki vonjaci raznih plodova i oraha, a naroito urmi; zahvaljujui tom blagodatnom spoju sunca i zemlje Vavilonci su proizvodili hleb, med, kolae i druge poslastice; meajui sve to u svojim obrocima dobijali su izuzetno okrepljujuu hranu; radi podsticanja reprodukcije, cvetove muke palme su tresli nad enskim palmama. Iz Mesopotamije su groe i masline doneseni u Grku i Rim, a odatle u zapadnu Evropu; iz oblinje Persije je potekla breskva; a sa obala Crnog mora, Lukul je doneo trenjino stablo u Rim. Mleko, tako retko na dalekom Orijentu, sada je postalo jedna od glavnih namirnica Bliskog istoka. Meso je bilo retko i skupo, ali riba iz velikih reka dolazila je do usta i najsiromanijih ljudi. A uvee, kada je seljak moda bio uznemiren mislima o ivotu i smrti, smirivao je seanja i slutnje vinom isceenim iz urme, ili pivom spravljenim od ita.U meuvremenu drugi su prekopavali zemlju, nailazili na naftu i vadili bakar, olovo, gvoe, srebro i zlato. Strabon govori o tome kako se ono to on naziva "naftom ili tenim asfaltom" vadilo iz mesopotamskog tla tada kao i danas, i kako je Aleksandar, kada je uo da je to vrsta vode koja gori, proverio tu priu sa dosta nepoverenja tako to je jednog deaka prekrio tom neobinom tenou i zapalio ga bakljom. Alatke koje su jo uvek bile od kamena u Hamurabijevo doba, poele su pred kraj poslednjeg milenijuma pre Hrista da se izrauju od bronze, a onda i od gvoa; i, pojavila se vetina livenja metala. Tekstil se tkao od pamuka i vune; materijali su bojeni i vezeni sa takvom vetinom, da je tkanina postala jedan od najvanijih izvoznih artikala Vavilonije, koju su do neba hvalili pisci Grke i Rima. Koliko god daleko dosezali u istoriju Mesopotamije, mi nalazimo tkaki razboj i grnarski toak; to su bile maltene jedine maine. Zgrade su mahom bile od erpia gline meane sa slamom; ili su jo tople i vlane opeke stavljane jedna na drugu i ostavljane da se sue sve dok ih sunce ne bi slepilo u vrst zid. Ljudi su uoili da opeke u ognjitu postaju tvre i trajnije od onih koje su se pekle na suncu; postupak njihovog stvrdnjavanja u peima bio je onda logian razvoj, pa odonda nije bilo kraja pravljenju opeka u Vavilonu. Zanati su se umnoili i dobili su na raznovrsnosti i vetini, pa su se jo u Hamurabijevo vreme, proizvodne delatnosti organizovale u esnafe (koje su zvali "plemenima") uitelja i egrta.U lokalnom prevozu koristila su se kola sa tokovima koja su vukli strpljivi magarci. U vavilonskim zapisima konj se prvi put pominje oko 2100. godine p.n.e., kao "magarac sa istoka"; oito je doao sa visoravni Centralne Azije, osvojio Vaviloniju sa Kasitima, i stigao do Egipta sa Hiksima. Sa ovim novim sredstvom kretanja i prevoza, trgovina se sa lokalne proirila na spoljnu; Vavilon je postao bogat kao trgovinsko sredite Bliskog istoka, a narodi drevnog Mediterana su dospeli u bliskiji dodir, kako u zlu, tako i u dobru. Nabukodonosor je olakao trgovinu poboljavanjem puteva; "ja sam nepristupane staze," podsea on istoriara, "pretvorio u prohodne puteve". Bezbrojni karavani su na bazare i prodavnice Vavilona donosili proizvode iz polovine sveta. Iz Indije su dolazili preko Kabula, Herata i Ekbatane; od Egipta preko Peluzijuma i Palestine; iz Male Azije preko Tira, Sidona i Sarda do Karkemia, a zatim niz Eufrat. Zahvaljujui svoj ovoj trgovini Vavilon je pod Nabukodonosorom postao uspena i buna trnica od koje su se bogatai sklanjali u svoje vile u predgraima. Uoite moderan prizvuk u pismu jednog bogataa iz jedne takve etvrti upuenog persijskom kralju Kiru (oko 539. p.n.e.): "Nae imanje mi je izgledalo najlepe na svetu, jer je bilo tako blizu Vavilona da smo uivali u prednostima velikog grada, a ipak mogli da se vratimo kui i oslobodimo se sveg tog metea i uzbuenja."Vlast u Mesopotamiji nikada nije uspela da uspostavi takav ekonomski poredak kao to su to

139

postigli faraoni u Egiptu. Trgovinu su muile brojne opasnosti i dabine; trgovac nije znao ega vie da se plai razbojnika koji su mogli da ga napadnu na putu, ili gradova i baronija koje su od njega izvlaile znatne pristojbe za povlasticu korienja njihovih puteva. Kad god je bilo mogue, bilo je bolje koristiti veliki dravni put, Eufrat, koji je Nabukodonosor uinio plovnim od Persijskog zaliva do Tapsakusa. Njegovi pohodi na Arabiju i pokoravanje grada Tira su za vavilonsku trgovinu otvorili Indijsko i Sredozemno more, ali su ove pogodnosti eksploatisane samo delimino. Jer, na otvorenom moru, kao i na planinskim prelazima i u pustinjama, opasnosti snalaze trgovca otvorenom moru, kao i na planinskim prelazima i u pustinjama, opasnosti snalaze trgovca svakog asa. Brodovi su bili veliki, ali su podvodni grebeni bili brojni i podmukli; navigacija jo nije bila nauka; a u svakom trenutku su pirati ili pohlepni stanovnici obala mogli da se ukrcaju na brod i otmu robu, a posadu poubijaju ili pretvore u roblje. Trgovci su takve gubitke nadoknaivali tako to su koili svoje potenje prema potrebama svake konkretne situacije.Ovi teki trgovaki poduhvati su bili olakani dobro razvijenim finansijskim sistemom. Vavilonci nisu imali kovani novac, ali ak i pre Hamurabija su koristili pored jema i ita zlatne i srebrne poluge kao standarde vrednosti i sredstva razmene. Metal je bio bez peata, pa je meren kod svakog posla. Najmanja jedinica valute bila je "ekel" pola unce srebra u vrednosti od 2,50 dolara do 5,00 dolara nae moderne valute; ezdeset takvih "ekela" inili su jedinicu koja se zvala "mina", a ezdeset "mina" inilo je jedan talenat od 10.000 dolara do 20.000 dolara. Zajmovi su se dobijali u robi ili valuti, ali sa visokom kamatnom stopom, koju je utvrivala drava na 20% godinje za novane zajmove, a 33% za zajmove u naturi; ak i te kamatne stope su poveavali zelenai koji su mogli da unajme vete pisare sposobne da izigraju zakon. Nije bilo banaka, ali su se odreene bogate porodice iz generacije u generaciju bavile pozajmljivanjem novca; one su se bavile i nekretninama i finansirale proizvodna preduzea; a lica koja su imala deponovana sredstva kod tih ljudi mogla su da plate svoje obaveze pismenim menicama. Svetenici su takoe davali pozajmice, naroito da bi finansirali setvu i etvu useva. Zakon bi povremeno stao na stranu dunika: na primer, ako je seljak zaloio svoju farmu u hipoteku, i ako bi se desilo da mu etva propadne zbog oluje ili sue ili neke druge vie sile, onda te godine nije morao da plati kamatu. Ali u veini sluajeva, zakon je pisan tako da se vodilo rauna o zatiti imovine i spreavanju gubitaka; princip vavilonskog zakona je bio da nijedan ovek nema prava da pozajmi novac ako ne eli da preuzme potpunu odgovornost da e ga vratiti; zbog toga je poverilac mogao da zapleni dunikovog roba ili sina kao taoce za neisplaeni dug, a mogao je da ih dri, ali ne due od tri godine. Poast lihvarstva bila je cena vavilonske proizvodnje, kao i nae dananje, plaena radi irenja aktivnosti jednog sloenog kreditnog sistema.Bila je to u sutini trgovaka civilizacija. Veina dokumenata, koja su nam od nje danas dostupna, tiu se poslovanja prodaja, zajmova, ugovora, ortatva, provizija, razmene, naslea, sporazuma, zadunica (menica) i slinog. Na tim glinenim tablicama nalazimo brojne dokaze o bogatstvu i odreenom oportunistikom duhu koji je uspevao, kao kod nekih kasnijih civilizacija da pomiri pobonost sa pohlepom. Vidimo u literaturi mnoge znake ivog i uspenog ivota, ali takoe na svakom koraku nailazimo na ono to podsea na ropstvo koje se krije iza svake kulture. Najzanimljiviji prodajni ugovori iz doba Nabukodonosora su oni koji imaju veze sa robovima. Oni su regrutovani od zarobljenika iz bitaka, iz prepada radi hvatanja robova koje su izvodili beduini pljakai, kao i zahvaljujui reproduktivnom impulsu samih robova. Njihova vrednost je varirala od 20 dolara do 65 dolara za enu, a od 50 dolara do 100 dolara za mukarca. Oni su obavljali najvei deo

140

fizikog rada u gradovima ukljuujui skoro sve poslove line posluge. ene robovi su bile u potpunosti preputene na milost i nemilost kupca i od njih se oekivalo da ga slue kako u krevetu, tako i za stolom; podrazumevalo se da e on zahvaljujui njima raati brojnu decu, i oni robovi koji nisu tako tretirani sami su se oseali zanemarenim i osramoenim. Rob i sve njegove line stvari su bili svojina gospodara: mogao je biti prodat ili dat u zalog za dug; mogao je biti ubijen ako je gospodar smatrao da je manje koristan iv nego mrtav; ako bi pobegao niko po zakonu nije mogao da mu prui utoite, a za njegovo hvatanje je bila utvrena nagrada. Kao i slobodni seljak bio je obavezan da se odazove kako na vojnu regrutaciju, tako i na kuluk tj. prinudni rad u okviru javnih radova kao to su gradnja puteva i kopanje kanala. S druge strane, gospodar je plaao trokove leenja roba, a odravao ga je umereno u ivotu u toku bolesti, slabe zaposlenosti i starosti. Mogao je da se oeni slobodnom enom, a deca roena sa njom bila bi slobodna; u tom sluaju polovina njegove imovine bi posle njegove smrti ila njegovoj porodici. Gospodar je mogao da ga angauje u nekom poslu iz kog bi rob zadrao deo profita kojim je onda mogao da kupi sebi slobodu; ili bi njegov gospodar mogao da ga oslobodi za izvanrednu ili dugu i odanu slubu. Ali samo mali broj robova je sticao takvu slobodu. Ostali su se teili visokim natalitetom, sve dok ne bi postali brojniji od slobodnjaka. Velika klasa robova se kretala kao nabujala podzemna reka ispod vavilonske drave. 3. Zakon Hamurabijev zakonik - Kraljeva ovlaenja - Ispitivanje pomou muenja - /"Lex talionis"/ - Oblici kanjavanja - Zakoni o nadnicama i cenama - Dravna nadoknada za ukradenu robu Takvo drutvo, naravno, nikada nije sanjalo o demokratiji; njen ekonomski karakter je uslovljavao monarhiju podranu trgovakim bogatstvom i feudalnim privilegijama, i zatienu razboritom raspodelom legalnog nasilja. Zemljoposednika aristokratija, koju je postepeno potisnula trgovaka plutokratija, pomagala je da se odri drutvena kontrola i sluila kao posrednik izmeu naroda i kralja. Kralj je preputao presto bilo kom sinu po svom izboru, ali je svaki sin smatrao sebe prirodnim naslednikom, te je formirao kliku pristalica i, po svoj prilici, zapoinjao rat za pravo nasleivanja, ako mu se nade ne bi ispunile. U okviru granica ove proizvoljne vladavine, vlast su vrili centralni ili lokalni gospodari ili upravitelji koje je imenovao kralj. Njih su preporuivale i kontrolisale provincijske ili optinske skuptine stareina ili uglednih ljudi koji su uspevali da ak i pod vladavinom Asiraca odre dostojanstvenu meru lokalne samouprave.Svaki upravitelj, a obino kralj lino, priznavao je vostvo i vlast tog velikog zakonika koji je dobio formu pod Hamurabijem, i odravao njegovu supstancu uprkos svakoj promeni okolnosti i detalja tokom petnaest vekova. Razvoj zakona iao je od religioznih ka svetovnim sankcijama, od strogosti do blagosti, od fizikih ka finansijskim kaznama. U ranijim vremenima alba bogovima je primana kroz ispitivanje pomou muenja. Od oveka optuenog za vraanje, ili ene optuene za preljubu trailo se da skoe u Eufrat; a bogovi su bili na strani najboljih plivaa; ako bi se "vetac" udavio, njegov tuitelj je dobijao njegovu imovinu; ako se ne bi udavio, onda je on dobijao imovinu tuitelja. Prve sudije su bili svetenici i do kraja vavilonske istorije sudovi su mahom bili smeteni u hramovima; ali ve u doba Hamurabija, svetovni sudovi odgovorni samo vlastima zamenjivali su sudska zasedanja

141

kojima su predsedavali svetenici.Krivino pravo je poelo sa /lex talionis/ to jest zakonom ekvivalentne odmazde. Ako bi nekom patriciju ovek izbio oko ili zub, ili slomio ruku ili nogu, tano to je moralo da se uini i njemu. Ako bi se kua sruila i ubila kupca, arhitekta ili zidar su morali da budu pogubljeni; ako bi u tom udesu poginuo kupev sin, onda je morao da umre sin arhitekte ili zidara; ako je ovek udario neku devojicu i ubio je, onda je njegova erka, a ne on, bila osuena na smrt. Postepeno su ove kazne "milo za drago" bile zamenjene plaanjem odtete; novana isplata je bila dozvoljena kao alternativa za fiziku odmazdu, a kasnije je novana kazna postala jedina kazna. I tako, ako bi obinom graaninu bilo izbijeno oko, to se plaalo ezdeset "ekela u srebru, a ako bi se to desilo robu, onda se plaalo trideset." Jer, kazna je varirala ne samo po teini prekraja, ve i prema rangu prekrioca i rtve. Pripadnik aristokratije je bio podloan stroijim kaznama za isti prekraj, nego neki ovek iz naroda, ali je prekraj nad tim aristokratom bio skup troak. Plebejac koji je udario plebejca bio je kanjen sa deset "ekela" (ili 50 dolara); udariti osobu sa nekom titulom ili posedom kotalo je est puta vie. Sa takvih naina odvraanja, zakon je preao na varvarsko kanjavanje odsecanjem nekog dela tela ili smru. oveku koji je udario svoga oca odsecane su ake; lekaru iji je pacijent umro ili izgubio oko posle operacije, odsecani su prsti; dojilja koja je svesno zamenila jedno dete drugim morala je da rtvuje svoje grudi. Smrtna kazna je dosuivana za razne prekraje: silovanje, otmicu, razbojnitvo, provalu, incest, izazivanje muevljeve smrti radi udaje za drugog oveka, otvaranje ili ulazak svetenice u vinariju, pruanje utoita odbeglom robu, kukaviluk pred neprijateljem, prestup u slubi, nemarno ili rasipno voenje domainstva, ili nesavesnost u prodaji piva. Na takve grube naine, hiljadama godina, uspostavljane su tradicije i obiaji reda i samoograniavanja koje su postale deo nesvesne osnove civilizacije.U okviru odreenih granica, drava je regulisala cene, nadnice i honorare. Koliko je hirurg mogao da naplati bilo je odreeno zakonom; a nadnice su bile utvrene Hamurabijevim zakonikom za zidare, proizvoae opeka, krojae, klesare, tesare, amxije, pastire i radnike. Po zakonu o nasledstvu, ovekova deca su, a ne njegova ena, bili prirodni i direktni naslednici; udovica je dobijala svoj miraz i svadbeni poklon i ostajala glava domainstva do kraja ivota. Nije postojalo pravo prvoroenja; sinovi su nasleivali jednako, i na ovaj nain su najvea imanja bila brzo rasparana tako da je koncentracija bogatstva bila u izvesnoj meri zaustavljana. Po Zakoniku se privatna svojina u obliku zemlje i dobara podrazumevala sama po sebi. Nije se nailo na dokaze da su postojali advokati u Vaviloniji, osim svetenika koji su mogli da vre usluge belenika, i pisara koji je, ako mu se plati, mogao da napie sve od testamenta do madrigala. Tuitelj je davao prednost sopstvenoj molbi bez rasipanja terminologijom. Parnienje je bilo spreavano; sam prvi zakon u Zakoniku sroen je sa skoro nepravnikom jednostavnou: "Ako ovek podnese tubu protiv nekog oveka i tereti ga za prekraj (kanjiv smru), ali to ne moe da dokae, tuilac e biti kanjen smrtnom kaznom". Ima znakova podmiivanja i potajnog dogovaranja sa svedocima. Apelacioni sud koji su sainjavale "Kraljeve sudije" zasedao je u Vavilonu, a konana alba je mogla biti podnesena samom kralju. U Zakoniku nije bilo pomena o pravima pojedinca u odnosu na dravu; to e biti evropska inovacija. Ali, lanovi 22-24 su obezbeivali, ako ne politiku, ono barem ekonomsku zatitu. "Ako ovek izvri razbojniko delo i bude uhvaen, taj ovek e biti pogubljen. Ako razbojnik ne bude uhvaen, opljakani ovek e, u prisutnosti boga, dati izjavu navodei po stavkama svoj gubitak, a grad i guverner, u ijoj je provinciji i pod ijom sudskom nadlenou je poinjena pljaka, nadoknadie mu sve to je izgubio. Ako je u pitanju ivot (koji je

142

izgubljen), grad i guverner imaju da plate jednu "minu" (300 dolara) naslednicima rtve." Koji dananji grad ima tako efikasnu upravu da bi se usudio da ponudi takve nadoknade rtvama svog nemara? Da li je zakon napredovao od Hamurabija do danas, ili se samo poveao i umnoio? 4. Bogovi Vavilona Religija i drava - Funkcije i ovlaenja svetenstva -Manji bogovi - Marduk Itar - Vavilonske prie o Stvaranju sveta i Potopu - Ljubav izmeu Itar i Tamuza - Silazak Itarin u pakao - Smrt i uskrsnue- Tamuzovo - Obred i molitva - Pokajniki psalmi - Greh - Magija - Praznoverje Kraljevu mo nisu ograniavali samo zakon i aristokratija, ve i svetenstvo. Tehniki gledano, kralj je bio samo posrednik gradskog boga. Porezovanje se vrilo u ime boga i nalazilo svoj put, prav ili krivudav, do riznica hramova. Kralj u stvari nije bio kralj u oima naroda sve dok od svetenika ne bi primio kraljevsku vlast, "uzeo ruke Belove," i proneo kip Mardukov u sveanoj povorci kroz ulice. Na tim ceremonijama kralj je bio odeven kao svetenik, to je simbolizovalo savez crkve i drave, a moda i sveteniko poreklo kraljevstva. Sva opsena natprirodnog titila je tron, te je pobunu inila ogromnim bezbonikim grehom ime se na kocku stavljala ne samo glava, ve i dua. ak i moni Hamurabi je primio svoje zakone od boga. Od sumerskih svetenika-guvernera (/patesi/-ja) pa do religioznog kruinisanja Nabukodonosora, Vavilonija je ostala u stvari teokratska drava, uvek "pod vlau svetenika."Bogatstvo hramova je raslo iz generacije u generaciju, poto su zabrinuti bogatai delili svoje dividende sa bogovima. Kraljevi su, oseajui posebnu potrebnu za boanskim oprotajem, snabdevali hramove nametajem, hranom i robovima, ustupali im velike zemljine posede i dodeljivali im godinji prihod od drave. Kada bi vojska dobila neku bitku, prvi kontingent zarobljenika i ratnog plena iao je hramovima; kada bi neko posebno lepo bogatstvo dolo kralju u ruke, izvanredni darovi su posveivani bogovima. Od nekih poseda se trailo da plaaju hramovima godinji danak u vidu urmi, ita ili voa; ako to ne bi bilo ispunjeno, hramovi su mogli da ih zaplene; i na taj nain su imanja dolazila u posed svetenika. Siromasi, kao i bogati, predavali su se hramovima onoliko koliko su smatrali da je korisno u pogledu sopstvene ovozemaljske dobiti. U svetim riznicama se akumuliralo zlato, srebro, bakar, /lapis lazuli/, dragulji i skupocene vrste drveta.Poto svetenici nisu mogli neposredno da koriste ili troe ovo bogatstvo, oni su ga pretvarali u proizvodni ili investicioni kapital, i tako postajali najvei poljoprivrednici, proizvoai i finansijeri u dravi. Ne samo to su posedovali ogromne traktove zemljita, ve i ogroman broj robova, ili su pod kontrolom imali stotine radnika koji su iznajmljivani drugim poslodavcima, ili su radili za hramove u okviru svojih razliitih zanata, od sviranja muzike ili proizvodnje piva. Svetenici su takoe bili najvei trgovci i finansijeri u Vaviloniji; prodavali su razne proizvode hramovskih radionica i upravljali velikim delom trgovine u zemlji; bili su poznati po mudrom ulaganju, pa su im mnogi ljudi poveravali svoje uteevine, sigurni u skromnu ali pouzdanu dobit. Davali su pozajmice pod blaim uslovima nego privatni zelenai; ponekad su bolesnima ili siromanima posuivali bez kamate, jedino traei povraaj glavnice kada bi se Marduk ponovo nasmeio posuivau. Konano, obavljali su mnoge pravne poslove: sluili su kao belenici, overavali su i potpisivali ugovore, i sastavljali testamente; sasluavali su svedoke

143

i donosili presude u parnicama, vodili oficijelne zapisnike, i vrili evidenciju trgovinskih transkacija.Povremeno se deavalo da kralj rekvirira neki deo zalihe hrama da bi reio neki visok iznenadni izdatak. Ali to je bilo retko i opasno, jer su svetenici bacali strane kletve na svakog ko bi bez dozvole dotakao i najmanji deo crkvene imovine. Pored toga, njihov uticaj na ljude je bio izrazito vei od kraljevog, pa su u veini sluajeva mogli da ga svrgnu, ako bi u tom cilju spojili svoju dovitljivost i snage. Njihova prednost je bila i u stalnosti; kralj je umirao, a bog je i dalje iveo; vee svetenika osloboeno nevolja oko izbora, bolesti, atentata i ratova, imalo je utelovljenu venost koja je omoguavala dugoronu i strpljivu politiku, koja karakterie velike religiozne organizacije do dananjeg dana. Prevlast svetenika pod tim uslovima je bila neizbena. Sudbina je odredila da trgovci stvore Vavilon, a da svetenici u njemu uivaju.Ko su bili bogovi koji su inili nevidljivu dravnu policiju?Bilo ih je mnogo, jer je mata naroda bezgranina, a jedva da ima kraja potrebama za koje su boanstva mogla da poslue. Prema jednom zvaninom popisu bogova obavljenom u devetom veku pre Hrista, njihov broj je iznosio nekih 65.000. Svaki grad je imao svoje zatitniko boanstvo; i, kao u dananje vreme u naoj veri, poto se obavi formalno priznavanje Vrhovnog bia, mesta i sela potuju odreene manje bogove sa posebnom posveenou, pa je tako Larsa bogato darivala svoje hramove za amaa, Uruk za Itar, Ur za Nanara jer je sumerski panteon nadiveo sumersku dravu. Bogovi nisu bili odvojeni, ni udaljeni od ljudi; veina njih je ivela na zemlji u hramovima, jeli su sa apetitom, i u nonim posetama pobonim enama davali neoekivanu decu graanima Vavilona previe okupiranim svojim poslovima. Najstariji od svih su bili nebeski bogovi: Anu nepomini nebeski svod, ama sunce, Nanar mesec, i Bel ili Baal zemlja u ije su se krilo svi Vavilonci vraali posle smrti. Svaka porodica je imala kune bogove kojima su svakog jutra i veeri upuivane molitve i vino prolivano u njihovu slavu; svaki ovek je imao svog boga zatitnika (ili, kako bismo mi rekli, anela uvara) da ga uva od zla i pomame; a duhovi plodnosti blagotvorno su lebdeli nad njivama. Verovatno su iz tog mnotva duhova Jevreji oblikovali svoje heruvime. Kod Vavilonaca ne nalazimo onakve znake monoteizma kakvi se javljaju kod Ehnatona i Drugog Isaije. Dve snage su ih meutim dovele do njega: poveanje drave osvajanjem i razvojem doveli su lokalna boanstva pod vlast jednog jedinog boga; i, nekoliko gradova je patriotski pridodalo svemo svojim omiljenim boanstvima. "Veruj u Neboa," kae Nebo, "ne veruj u druge bogove"; to se ne razlikuje od prve zapovesti date Jevrejima. Postepeno se broj bogova smanjivao tako to su se manja boanstva tumaila kao oblici ili atributi veih boanstava. Na ovaj nain je bog Vavilona, Marduk, prvobitno bog sunca, postao vladar svih vavilonskih boanstava. Otuda i njegova titula, Bel-Marduk to jest, Marduk "pravi" bog. Njemu i boginji Itar, Vavilonci su upuivali najreitije svoje molitve.Itar (Astarte za Grke, Atoret za Jevreje) nas zanima ne samo kao pandan egipatskoj boginji Izidi i prauzor grke Afrodite i rimske Venere, ve kao zvanini uivalac jednog od najneobinijih vavilonskih obiaja. Ona je bila Demetra kao i Afrodita ne samo boginja fizike lepote i ljubavi, ve plemenito boanstvo dareljivog majinstva, tajno nadahnue plodnog tla i stvaralaki princip svugde. Nemogue je nai takav sklad, sa dananje take gledita, u atributima i funkcijama Itar; ona je bila boginja rata kao i ljubavi, prostitutki kao i majki; sebe je nazivala "milosrdnom kurtizanom"; ponekad je predstavljana kao bradato dvopolno boanstvo, a ponekad kao naga ena koja nudi svoje grudi za dojenje; i mada su joj se njeni oboavaoci stalno obraali kao "Devici," "Svetoj devici", i "Devianskoj majci", to je samo znailo da su njene ljubavne veze bile osloboene svih pokvarenosti koje odlikuju brak.

144

Gilgame je odbio njene pokuaje da mu prie pod izgovorom da se njoj ne moe verovati; zar ona nije nekada volela, zavela i zatim ubila jednog lava? Jasno je da svoj sopstveni moral moramo da stavimo na jednu stranu, ako emo da razumemo Boginju. Uoite sa kakvim su arom Vavilonci uzdizali njenom boanstvu hvalospevne molitve, koje su tek neto manje sjajne od onih koje je usrdna pobonost nekada uzdigla do Majke Boje:"Preklinjem te Gospo nad gospama, Boginjo nad Boginjama,Itar, kraljico svih gradova, predvodnice svih ljudi. Tisi svetlost sveta, ti si svetlost neba, mona keriSina (boga meseca)....Uzviena je tvoja mo, o Gospo, via si od svih bogova.Ti donosi presudu i tvoja je odluka pravedna.Tebi podleu zakoni zemaljski i zakoni nebeski,zakoni hramova i svetilita, zakoni skrovitogstana i skrovite odaje.Gde je to mesto gde tvog imena nema,a gde mesto gde su tvoje zapovesti nepoznate?Na pomen imena tvog zemlja i nebo se tresu,i bogovi podrhtavaju...Ti uva ugnjetene, a podjarmljenimadonosi pravdu svakog dana.Koliko dugo, Kraljice Neba i Zemlje, koliko dugo,Koliko dugo e ostati Pastirice ljudi bleda lika?Koliko dugo, o Kraljice ije noge nisu umornei ija kolena hitaju?Koliko dugo, Gospodarice nebeskih vojski, Gospo bitaka ?Slavan je onaj kog se svi nebeski duhove boje, onaj koji svegnevne bogove obuzda; moniji od svih vladara;onaj koji kraljevima upravlja.Ti to otvara matericu svim enama,velika je tvoja svetlost.Jarka svetlosti neba, svetlosti sveta,ti to osvetljavasva mesta gde ljudi ive, koja okuplja vojske naroda.Boginjo ljudi, Boanstvo ena, tvoj savetpremauje spoznaju.Gde ti pogleda, mrtvi se u ivot vraaju,a bolesni ustaju ihodaju; dua bolesnika se isceli kad ugleda tvoj lik.Koliko dugo e, o Gospo, neprijateljmoj trijumfovati nada mnom?Zapovedi, i na tvoju zapovest gnevni bog e ustuknuti.Itar je velika! Itar je kraljica!Moja Gospa je uzviena, moja Gospa je Kraljica,Inini, mona ker Sinova. Niko joj nije ravan. Sa tim bogovima kao /dramatis person/, Vavilonci su izgradili mitove koji su u velikoj meri doli do nas, preko Jevreja, kao deo naeg religioznog znanja. Pre svega bio je to mit o stvaranju sveta. U poetku je bio Haos. "U vreme kada je nita to se zvalo nebo postojalo tamo gore, i kada nita dole nije jo dobilo ime zemlje, Apsu, Okean, koji je najpre bio njihov otac, i Tijamat, Haos, koja ih je sve rodila, smeali su svoje vode u jednu." Stvari su polako poele da se razvijaju i dobijaju oblik; ali, iznenada, udovina boginja Tijamat je krenula da uniti sve druge bogove i da sebe Haos uini vrhovnim boanstvom. Usledio je silan preokret u kom je sav poredak bio uniten. Onda je jedan drugi bog, Marduk, ubio Tijamat, njenom sopstvenom arolijom tako to joj je ubacio olujni vetar u usta kada ih je otvorila da ga proguta; zatim je bacio svoje koplje u utrobu naduvanu vetrom i boginja Haosa se rasprsnula. A Marduk, "kada se smirio", kae legenda, rasporio je mrtvu Tijamat na dve polovine po duini, kao to se ini sa ribom koja treba da se sui; "zatim je visoko obesio jednu polovinu koja je postala nebo; drugu polovinu je rairio pod svojim nogama i tako stvorio zemlju." Toliko do sada znamo o stvaranju sveta. Moda je antiki pesnik hteo da nagovesti da je jedino stvaranje o kom ita moemo da znamo zapravo zamena haosa redom, jer je na kraju to sutina umetnosti i civilizacije. Meutim, treba da imamo na umu da je poraz Haosa samo mit.$89$ Postavivi nebo i zemljo na mesto, Marduk je uzeo da mesi zemlju sa svojom krvlju i tako stvorio ljude da slue bogovima. Mesopotamske legende su se razlikovale u verzijama kako je tano to obavljeno; uopte uzev, slau se da je bog napravio oveka od komada gline. Obino su ga predstavljali kao da isprva ivi ne u nekom raju, ve u ivotinjskoj jednostavnosti i neznanju, sve dok ga neobino udovite zvano Oanes, pola riba pola filozof nije nauilo umetnostima i naukama, pravilima za osnivanje gradova i naelima zakona; posle toga, Oanes je zaronio u more i napisao knjigu

145

o istoriji civilizacije. Meutim, bogovi su ubrzo postali nezadovoljni ljudima koje su stvorili i poslali su veliku poplavu da unite i njih i sva njihova dela. Bog mudrosti Ea se saalio na ljudski rod i odluio da spase bar jednog oveka amanapitima i njegovu enu. Poplava je besnela; ljudi su "napunili more kao riblja ikra". Onda su odjednom bogovi zaplakali i zakrgutali zubima zbog svoje ludosti, pitajui se, "Ko e sada prinositi uobiajene rtve?" Ali amanapitim je napravio amac (arku), preiveo Potop, popeo se na planinu Nisir i poslao golubicu u izvianje; onda je odluio da prinese rtvu bogovima koji su primili njegove darove sa iznenaenjem i zahvalnou. "Bogovi su udisali miris, bogovi su udisali izvrsni miris, bogovi su se kao muve okupili nad prinesenim darovima." Lepi od ovog nejasnog seanja na neku kataklizminu poplavu, jeste mit vegetacije o boginji Itar i bogu Tamuzu. U sumerskoj verziji prie Tamuz je Itarin mlai brat; u vavilonskoj verziji on je ponekad njen ljubavnik, ponekad njen sin; obe verzije su izgleda ule u mitove o Veneri i Adonisu, Demetri i Persefoni, kao i u stotine rasutih legendi o smrti i uskrsnuu. Tamuz, sin velikog boga Eaa, je pastir koji napasa svoje stado pod velikim drvetom Eridom (koje celu zemlju natkriljuje svojom senkom) kada se Itar, uvek nezasitna, zaljubljuje u njega i bira ga za mua svoje mladosti. Ali Tamuza, kao i Adonisa, svojim onjacima proburazi divlji vepar, i on silazi poput svih mrtvih u onaj mrani podzemni Had koji su Vavilonci zvali Aralu, i gde je za vladara bila postavljena Itarina ljubomorna sestra Erekigal. Itar je neutena tugovala, a onda odlui da sie u Aralu i vrati Tamuza u ivot kupajui njegove rane vodom iz lekovitog izvora. Ona se uskoro pojavljuje na kapijama Hada u svoj svojoj carskoj lepoti i zahteva da je puste unutra. Na glinenim ploicama ispisana je snana pria :"Kad Erekigal u ovo,Kao kad neko obara tamaris (ona je drhtala?).Kao kad neko see trsku (ona se tresla?)."ta joj dirnu srce, ta (joj uskomea) jetru?Hej, gle, da l" to neko eli da stanuje kod mene? Da jede glinu kao hranu, da pije prah kao vino?Tugujem zbog ljudi koji ostavie ene svoje;Tugujem zbog ena otrgnutih od zagrljaja mueva;Zbog dece odvojene pre vremena.Idi, uvaru, otvori joj kapiju,Postupaj s njom po starom propisu."Po tom starom propisu samo nagi smeju da uu u Aralu. Zbog toga, na svakoj narednoj kapiji kroz koju Itar mora proe, uvar joj skida neto od odee ili ukrasa: najpre krunu, zatim naunice, pa ogrlicu, onda ukrase na grudima, pa pojas optoen dragim kamenjem, pa ljokice sa ruku i nogu i na kraju i suknju; a Itar, ljupko i otmeno protestuje i poputa."Sad kada je Itar sila u zemlju odakle povratka nema,Erekigal je vide i razgnevi se zbog njenog prisustva.Itar joj bez razmiljanja prie.Erekigal otvori usta i obrati se Namtaru,njenom glasniku ...."Poi, Namtare, zatvori je u moju palatu.Poalji na nju ezdeset bolesti,Onu bolest na njene oi, Bolest slabina na njene slabine,Bolest nogu na njene noge,Bolest srca na njeno srce,Glavobolju na njenu glavu,Na celo njeno bie".Dok je Itar zadrana u Hadu ovom sestrinskom panjom, zemlja, kojoj nedostaje nadahnue njenog prisustva, zapanjujue zaboravlja sve umetnosti i puteve ljubavi: biljka vie ne oplouje biljku, rastinje vene, ivotinje gube toplotu, ljudi prestaju da eznu."Otkad je Itar sila u zemlju bez povratka,Bik vie ne skae na junicu, magarac ne prilazi magarici;Devojci na ulici nijedan ovek se ne primie;ovek spava sam u svojoj sobi,Devojka sama lee u postelju."Stanovnitvo poinje da opada, a bogovi uznemireno primeuju ogromno smanjenje broja darova sa zemlje. U panici nareuju Erekigal da oslobodi Itar. Ova pristaje, ali Itar odbija da se vrati na povrinu zemlje ako joj se ne dozvoli da povede Tamuza sa sobom. Ona to i postie, prolazi trijumfalno kroz sedam kapija, dobija nazad svoju suknju, ljokice, pojas, ukrase za prsa, ogrlicu, naunice i krunu. im se pojavila,

146

biljke su opet poele da rastu i cvetaju, zemlja se nadima od hrane, a svaka ivotinja nastavlja sa razmnoavanjem svoje vrste. Ljubav, jaa od smrti, vraa se na svoje pravo mesto kao gospodar bogova i ljudi. Za dananjeg naunika to je samo divna legenda, koja na lep nain simbolie godinje umiranje i ponovno raanje zemlje i onu svemo Venere koju e Lukrecije slaviti u svojim snanim stihovima; za Vavilonce je to bila sveta istorija, u koju su iskreno verovali i svake godine drali pomen jednim danom alosti i tuge za mrtvim Tamuzom, posle ega bi se prepustili razuzdanom radovanju zbog njegovog uskrsnua. Pa ipak, Vavilonac nije crpeo nikakvo zadovoljstvo iz ideje o linoj besmrtnosti. Njegova religija je bila ovozemaljski praktina; kada se molio, on nije traio nikakve nebeske nagrade, ve ovozemaljska dobra; svojim bogovima nije mogao da veruje izvan groba. Istina je da jedan tekst govori o Marduku kao o "onom koji vraa ivot mrtvima", a pria o Potopu predstavlja dvoje preivelih kao bia koja ive veno. Ali, najveim delom, vavilonska predstava o zagrobnom ivotu bila je slina kao kod Grka: mrtvi ljudi sveci i nitkovi, geniji i idioti jednako su odlazili u mrano carstvo senki u utrobu zemlje i niko od njih nije ponovo video svetlost dana. Postojalo je neko nebo, ali samo za bogove; Aralu, u koji su svi ljudi silazili, esto je bio mesto kazne, a nikada radosti; tu su mrtvi leali zauvek vezanih ruku i nogu, drhtali od hladnoe, a muila ih je i glad i e, ako im deca nisu povremeno donosila hranu u grobnice. Oni koji su za ivota na zemlji bili naroito zli, bili su izloeni uasnim mukama; unitavala ih je lepra ili neke druge bolesti koje su Nergal i Alat, muki i enski gospodari Aralua odredili radi njihovog popravljanja.Veinom su mrtvaci bili sahranjivani u grobnice; manji broj je kremiran, a njihovi ostaci su uvani u urnama. Telo mrtvaca nije bilo balsamovano, ali bi ga profesionalne naricaljke oprale i namirisale, pristojno ga obukle, stavile boju na obraze, potamnele one kapke, stavile prstenje na prste i obezbedile promenu rublja. Ako je u pitanju bilo telo ene, ono je bilo opskrbljeno boicama sa mirisom, eljevima, kozmetikim olovkama, i bojom za oi da bi se i na onom svetu ouvao miomiris tela i boja koe. Ako ne bi bili propisno sahranjeni, mrtvi bi muili ive; ako uopte ne bi bili sahranjeni, dua bi po kanalima i slivnicima vrebala hranu i tako moda unesreila itav grad epidemijom. Bila je to meavina ideja ne tako konsistentnih kao to su Euklidove, ali dovoljne da podstaknu prostog, obinog Vavilonca da svoje bogove i svetenika stalno dobro hrani. Za rtvene darove su obino prinoeni hrana i pie, jer su oni imali tu prednost da ako ih bogovi ne bi do kraja potroili, viak nije morao da propadne. esta rtva na vavilonskim rtvenicima je bilo jagnje; a jedna stara vavilonska bajalica na udan nain anticipira simboliku judaizma i hrianstva: "Jagnje kao zamenu za oveka, jagnje on daje za svoj ivot." rtvovanje je bilo sloen obred koji je zahtevao strune usluge svetenika; svaki in i svaka re na ceremoniji bile su utvrene svetom tradicijom, a svako nestruno odstupanje od tih formi moglo je da znai da e bogovi jesti, ali da nee sluati. Uopte uzev, za Vavilonca je religija vie znaila pravilan obred, nego pravedniki ivot. Da bi izvrio svoje dunosti prema bogovima, ovek je morao da prinosi valjane rtve hramovima i deklamuje odgovarajue molitve; inae, mogao je da vadi oi svom poginulom neprijatelju, odseca ruke i noge zarobljenicima i ive ih pee u pei, a da time mnogo ne uvredi nebo. Uestvovati, ili sa strahopotovanjem prisustvovati dugim i sveanim procesijama poput onih u kojima su svetenici nosili kip Mardukov od svetilita do svetilita, i izvodili dramski prikaz njegove smrti i uskrsnua; mazati idole miomirisnim uljima,$90$ paliti tamjan ispred njih, oblaiti ih u bogate odore, ili ih ukraavati nakitom; prineti na rtvu ednost svojih erki na velikoj svetkovini boginje Itar; stavljati hranu i

147

pie pred bogove i biti dareljiv prema svetenicima to su bila bitna dela pobonog vavilonskog oveka. Moda ga pogreno procenjujemo, kao to e i nas budunost bez sumnje pogreno procenjivati na osnovu fragmenata koje e sluaj spasti prilikom nae propasti. Meu najlepe knjievne ostatke Vavilonaca spadaju molitve koje odiu dubokom i iskrenom pobonou. Evo kako se ponositi Nabukodonosor ponizno obraa Marduku:"Bez tebe Gospodaru, ega bi moglo bitiZa kralja kog voli i ije ime izgovara? Blagoslovie njegovu titulu po svojoj elji,I udostojiti ga stazom pravom.Ja, vladar, pokoravajui se tebi,Jesam ono to su tvoje ruke nainile.Ti si moj tvorac,Koji si mi poverio da vladam nad mnotvom ljudi.Po tvojoj milosti, Gospodaru,...Pretvori u ljubaznost tvoju stranu mo,I uini da u mom srcu nadoePotovanje prema tvojoj boanstvenosti.Podari onoliko koliko smatra da je najbolje." Ostaci knjievnosti sadre mnotvo himni punih strasnog samoponienja kojim Semiti nastoje da prikriju svoj ponos ili oholost. Mnoge od njih imaju karakter "pokajnikih psalama," i pripremaju nas za velianstveno oseanje i slike "Davida"; ko zna da one nisu posluile kao uzori za onu Muzu sa vie glava?"Ja, tvoj sluga, uzdaha pun, tebi se jadam.Ti prima usrdnu molitvu onog ko je grehom optereen.Ti pogleda oveka i taj ovek oivi ...Pogledaj me milostivo i uslii smernu molbu moju..."A onda nastavlja, kao da nije siguran da li je boanstvo muko ili ensko:"Koliko dugo, boe moj?Koliko vremena e proi, boginjo moja, dok me ne pogleda?Kada e se, znani i neznani boe, umiriti gnev srca tvog?Kada e se, znana i neznana boginjo, umiriti srce tvojeneljubazno?Ljudski je rod izopaen i nema zdrav razum;Od svih ivih ljudi, ko ita zna?Oni ne znaju da li su dobri ili zli.O Gospodaru, ne odbacuj slugu svog;On je upao u blato; uzmi ga za ruku!Greh koji poinih, pretvori u blagoslov!Nek vetar odnese nepravdu koju poinih!Prestupe moje brojne strgni kao odeu! Moj boe, gresi moji su sedam puta sedam,oprosti mi grehe!Boginjo moja, gresi su mi sedam puta sedam,oprosti mi grehe!Oprosti mi grehe i ja u se poniziti pred tobom.Nek se srce tvoje raduje, kao srce majke to rodi decu;Kao majka to decu rodi, kao otac koji ih dobi,nek ti srce bude radosno!" Takve psalme i himne su ponekad pevali svetenici, ponekad vernici, a ponekad i jedni drugi u strofi i antistrofi. Moda najudnija okolnost u vezi toga jeste da su one kao i sva religiozna knjievnost Vavilona napisane na starom sumerskom jeziku, koji je Vaviloncima i Asircima sluio tano onako kako latinski danas slui rimokatolikoj crkvi. I, upravo kao to u katolikoj pesmarici mogu, jedno pored drugog, da stoje latinski tekst i prevod na lokalni jezik, tako i neke od tih himni iz Mesopotamije, koje su dole do nas, imaju prevode na vavilonski ili asirski ispisane izmeu redova "klasinog" sumerskog originala, to lii na beleke koje dananji uenici ispisuju izmeu redova teksta u uxbeniku. I, kao to je forma ovih himni i obreda vodila ka psalmima Jevreja i liturgiji Rimske crkve, tako je i njihov sadraj predskazao ili naslutio pesimistine i grehom optereene tubalice Jevreja, ranih hriana i dananjih puritanaca. Mada nije trijumfalno ometao vavilonski ivot, oseaj greha je ispunjavao vavilonske napeve i davao ton koji se zadrao u svim semitskim liturgijama i njihovim antisemitskim izvedenim formama. "Gospodaru," vapi jedna himna, "moji su gresi brojni, velika su moja nedela!... Tonem u jadu, ne mogu vie glavu da podignem; obraam se svom milostivom Bogu da ga pozovem, i jeim!... Gospodaru, ne odbacuj svog slugu!" Ove jadikovke izgledaju istije i iskrenije po vavilonskom shvatanju greha. Greh nije bio puko teoretsko stanje due; kao u sluaju bolesti, radilo se o tome da je demon zaposeo telo i da moe da ga uniti. Molitva je bila u prirodi vraxbine protiv demona koji se na oveka obruio iz okeana magijskih sila u kojima je drevni Orijent iveo i kretao se. Po vavilonskom

148

gleditu, ti neprijateljski demoni su vrebali, krili se u neobinim pukotinama, uvlaili se kroz vrata ili ak preko klinova i upljina, i na rtve nasrtali u obliju bolesti ili ludila, kad god bi neki greh izmakao za trenutak iz okrilja blagotvorne boje zatite. Xinovi, patuljci, nakaze, a ponajvie ene, imali su ponekad mo da ak i jednim pogledom "urokljivog oka", ubace takve razorne duhove u tela onih prema kojima su bili loe raspoloeni. Deliminu zatitu od tih demona obezbeivala je upotreba maginih amajlija, talismana i slinih vraxbina; slike bogova, noene na telu, obino bi bile dovoljne da oteraju demone. Kamenii nanizani na konac ili lani noeni oko vrata bili su posebno delotvorni, ali se moralo voditi rauna da kamenii budu onakvi kakvi se po tradiciji vezuju za dobru sreu, a da konac bude crne, bele ili crvene boje, ve prema nameni koja se ima u vidu. Vlakno ispredeno od nevinog jareta bilo je naroito jako sredstvo. Ali pored takvih sredstava, bilo je preporuljivo da se izvri egzorcizam demona pomou jake vraxbine i magijskog rituala na primer, prskanjem tela vodom uzetom iz svetih reka Tigra i Eufrata. Ili je pak mogla da se napravi slika demona, stavi na amac i poalje niz vodu uz odgovarajuu izreku; ako se moglo uiniti neto da se amac prevrne, utoliko bolje. Demon je mogao da se pomou odgovarajue vraxbine, nagovori da napusti oveka rtvu i da ue u neku ivotinju pticu, svinju ili, najee, u jagnje. Magine formule ili izreke za uklanjanje demona, izbegavanje zla i predvianje budunosti ine najobimniju kategoriju u vavilonskim spisima naenim u Asurbanipalovoj biblioteci. Neke ploice sadre prirunike iz astrologije; na drugima su spiskovi znamenja nebeskih i zemaljskih, sa strunim uputstvom za itanje; na drugima su rasprave o tumaenjima snova, koje u svojoj ingenioznoj fantaziji dostiu najnaprednije produkte moderne psihologije; neke druge opet daju uputstva za proricanje budunosti ispitivanjem utrobe ivotinja, ili posmatranjem oblika i poloaja kapi ulja putene da padne u posudu sa vodom. Hepatoskopija posmatranje jetre ivotinja bila je omiljena metoda gatanja kod vavilonskih svetenika i od njih prenesena u klasian svet; jer, verovalo se da je jetra sedite uma i kod ivotinja i kod ljudi. Nijedan kralj ne bi krenuo u pohod ili bitku, nijedan Vavilonac ne bi rizikovao odsudnu odluku ili se upustio u vei poduhvat, bez prethodnog angaovanja svetenika ili proroka za tumaenje znamenja na jedan ili drugi od tih zamrenih naina. Nikada nijedna civilizacija nije bila tako bogata praznovericama. Svaka igra sluaja, od anomalija kod roenja do posebnih oblika smrtnih sluajeva, dobijala je zvanino i religiozno tumaenje u magijskom ili nadprirodnom smislu. Svako kretanje reka, svaki aspekt zvezda, svaki san, svaki neuobiajen postupak oveka ili ivotinje, otkrivali su budunost dobro upuenom Vaviloncu. Sudbina jednog kralja mogla je da se predvidi posmatranjem kretanja psa, ba kao to mi prognoziramo duinu zime pratei ponaanje mrmota. Praznoverice Vavilonije nam izgledaju smene, jer se spolja razlikuju od naih. Jedva da postoji neka besmislica iz prolosti koja se ne moe nai kako negde cveta u sadanjosti. Ispod itave civilizacije, stare i moderne, kretalo se i jo uvek se kree more magije, sujeverja i vraanja. Moda e one opstati kada dela naeg razuma budu iezla. 5. Moral u Vavilonu Religija razdvojena od morala - Sveta prostitucija - Slobodna ljubav Brak Preljuba - Razvod - Poloaj ene - Slabljenje morala

149

Ova religija, uz sve svoje slabosti, verovatno je pomogla u podsticanju obinog Vavilonca na neku meru pristojnosti i graanske poslunosti, inae bi bilo teko objasniti dareljivost kraljeva prema svetenicima. Meutim, oigledno je da ona nije imala uticaja na moral viih klasa u kasnijim vekovima, jer (u oima i po reima neprijatelja punih predrasuda) "bludnica vavilonska" bila je "kaljuga pokvarenosti," i skandalozan primer rasipnike rasputenosti za sav antiki svet. ak je i Aleksandar, koji je prilino bio sklon tekom pijanenju, bio okiran moralom Vavilona. Najupadljivija crta vavilonskog ivota je za posmatraa sa strane bio obiaj koji nam ja uglavnom poznat sa uvene stranice Herodotove istorije:"Svaka ena u Vavilonu je bila obavezna, jedanput u svom ivotu, da sedi u Venerinom hramu i da ima odnos sa nekim strancem. I tako, mnoge koji preziru da se meaju sa ostalima, budui ponosne na svoje bogatstvo, dolaze u pokrivenim koijama, i smetaju se kod hrama sa brojnom pratnjom slugu. Ali, daleko vei broj ini sledee: mnoge sednu u Venerin hram, nosei krunu od konopa na glavi; neke neprekidno ulaze, a druge izlaze. Prolazi oznaeni pravom linijom vode u svakom pravcu pored ena, a stranci tuda prolaze i prave izbor. Kada ena jednom sedne, ona ne sme da se vrati kui sve dok joj neki stranac ne baci komad srebra u krilo i legne sa njom ispred hrama. Onaj ko baci srebro mora da kae ovako: "Preklinjem boginju Militu$91$ da ti bude sklona"; jer Asirci Veneru zovu Milita. Srebro moe da bude vrlo malo, jer ona ga nee odbiti, poto joj to zakon ne doputa, jer se to srebro smatra svetim. ena ide za prvim ovekom koji baci i ne odbija nikog. Ali poto obavi odnos i razrei se svoje obaveze prema boginji, ona se vraa kui; i posle nekog vremena, ma koliko veliku sumu da joj neko ponudi, ona se nikom nee dati. One koje su obdarene lepotom i skladnim oblicima brzo se oslobaaju obaveze; ali one koje su imaju neke nedostatke bivaju zadrane dugo vremena, zbog nesposobnosti da zadovolje zakon, pa neke ekaju i po tri ili etiri godine."Kakvo je bilo poreklo ovog neobinog obreda? Da li je to bio ostatak prastarog seksualnog kolektivizma, kada je budui mladoenja ustupao /jus prim noctis/, to jest pravo prve brane noi, zajednici koju je predstavljao bilo koji sluajni i nepoznati graanin? Da li je nastao zbog mladoenjinog straha od krenja tabua u vezi prolivanja krvi? Da li je to bila fizika priprema za brak, kakva se jo uvek primenjuje kod nekih australijskih plemena? Ili je to jednostavno bila rtva boginji darovanje prvih plodova? Mi to ne znamo.Te ene, naravno, nisu bile prostitutke. Ali razne kategorije prostitutki su ivele u prostorima oko hramova, tu se bavile svojim zanatom, a neke od njih su zgrnule i velika bogatstva. Takve hramovske prostitutke su bile uobiajena pojava u zapadnoj Aziji: nalazimo ih u Izraelu, Frigiji, Fenikiji, Siriji itd.; u Lidiji i na Kipru devojke su na ovaj nain zaraivale sebi za miraz. "Sveta prostitucija" se nastavila u Vaviloniji sve dok je nije Konstantin ukinuo (oko 325. godine nae ere). Pored nje, u krmama koje su drale ene, cvetala je svetovna prostitucija. Uopte uzev, Vaviloncima je bilo dozvoljeno poprilino predbrano iskustvo. Smatralo se doputenim da mukarci i ene stupaju u divlji, "probni brak", koji je mogao da se okona po volji svake strane; ali, u takvim sluajevima, ena je bila duna da nosi maslinu od kamena ili "terakote" kao znak da je konkubina. Neke glinene ploice pokazuju da su Vavilonci pisali poeziju i pevali pesme o ljubavi; ali sve to je od toga ostalo je poneki prvi stih, kao "Moja ljubav je svetlost," ili "Srce mi je puno veselja i pesme". Jedno pismo iz 2.100. godine p.n.e. napisano je u tonu Napoleonovih prvih poruka ozefini: "Za Bibiju: ...Neka ti ama i Marduk podare veno zdravlje... Raspitivao sam se za tvoje zdravlje; obavesti me kako si. Stigao sam u Vavilon, a ne viam te; veoma sam tuan".Legalni brak su ugovarali roditelji i on se potvrivao razmenom darova to je oito

150

poticalo od braka kupovinom. Prosac je nevestinom ocu davao znatan poklon, ali se od oca oekivalo da preda njen miraz po vrednosti vei od poklona, tako da je bilo teko rei ko je kupljen, ena ili mukarac. Meutim, ponekad je sporazum bio ista, neskrivena kupovina; amanazir je, na primer, dobio deset ekela (50 dolara) kao cenu za svoju ker. Ako moemo da verujemo Ocu istorije, "oni koji su imali erke za udaju dovodili su ih jednom godinje na mesto gde se veliki broj ljudi oko njih okupljao. Izvikiva ih je terao da ustanu i sve ih, jednu za drugom, prodao. Poinjao je od najlepe i poto bi dobio veliku sumu za nju, prelazio je na sledeu, drugu po lepoti. Ali, prodavao ih je samo pod uslovom da se kupac njima oeni... Ovaj vrlo mudar obiaj vie ne postoji." Uprkos ovim udnim obiajima, vavilonski brak je izgleda karakterisala monogamnost i vernost poput dananjeg hrianskog braka. Posle predbrane slobode sledilo je strogo nametanje brane vernosti. ena preljubnica i njen ljubavnik su po Zakoniku kanjavani utapanjem, osim u sluajevima kada je mu u svojoj milosti vie voleo da enu oslobodi te kazne, nateravi je da skoro naga proe ulicama. Hamurabi je nadmaio i samog Cezara: "Ako se prstom uperi na enu nekog oveka zbog nekog drugog oveka, a ona nije uhvaena da lei sa drugim ovekom, radi svog mua ona mora da se baci u reku" moda je taj zakon bio namenjen spreavanju traa. Mukarac je mogao da se razvede od ene jednostavno vraajui joj miraz sa reima, "Ti nisi moja ena"; ali, ako bi ona njemu rekla, "Ti nisi moj mu;" ona je morala biti kanjena utapanjem. Nemanje dece, preljuba, neslaganje karaktera, ili nemarno voenje domainstva moglo je zadovolji zakon kao razlog da ovek dobije razvod; zaista, "ako nije paljiva domaica, ako se vucara okolo, ako zanemaruje kuu, ako poniava svoju decu, takva ena se ima baciti u vodu." Uprkos ovoj neverovatnoj strogosti Zakonika, u praksi nalazimo da je ena, iako nije mogla da se razvede od svog mua, bila slobodna da ga ostavi, ako je mogla da dokae njegovu okrutnost, a svoju vernost; u takvim sluajevima, mogla je da se vrati svojim roditeljima i da ponese svoj deo brane imovine zajedno sa drugim stvarima koje je eventualno stekla. (ene u Engleskoj nisu uivale ova prava sve do kraja devetnaestog veka.) Ako je mu neke ene zadran daleko od nje zbog posla ili rata, u bilo kom trajanju, a nije joj ostavio sredstva za ivot, ona je mogla da ivi (u divljem braku) sa drugim ovekom bez pravne tete po njeno obnavljanje braka sa muem po njegovom povratku. Uopte uzev, poloaj ene u Vaviloniji je bio nii nego u Egiptu ili Rimu, ali ne i gori od poloaja ene u Grkoj ili srednjovekovnoj Evropi. Da bi obavljala svoje brojne dunosti raanje i podizanje dece, donoenje vode sa reke ili javnog bunara, mlevenje ita, kuvanje, predenje, tkanje, ienje ona je morala da bude slobodna da se kree u javnosti upravo kao i mukarac. Mogla je da poseduje imovinu, da uiva u svom prihodu, da prodaje i kupuje, da nasleuje i ostavlja u nasledstvo. Neke ene su drale radnje i bavile se trgovinom; neke su ak postajale pisari, to pokazuje da su devojice, kao i deaci, mogle da dobiju neko obrazovanje. Ali semitski obiaji davanja skoro bezgranine vlasti najstarijem mukarcu nadjaali su svaku matrijarhalnu tendenciju koja je eventualno postojala u preistorijskoj Mesopotamiji. Kod viih klasa po obiaju koji doveo do ferexe (/purdah/) kod muslimana i u Indiji kretanje ena je bilo ogranieno na odreene delove kue; a kada su izlazile pratili su ih evnusi i paevi. Kod niih klasa one su bile strojevi za raanje, a ako nisu imale miraz onda su se malo razlikovale od robova. Oboavanje boginje Itar pokazuje izvesno potovanje prema eni i materinstvu, kao oboavanje Marije u srednjem veku; ali, prema Herodotovom opisu, nema ni traga od vitetva kod Vavilonaca koji su, kad bi se nali u opsadi, "davili svoje ene da bi spreili troenje njihovih zaliha hrane". Dakle, onda su donekle opravdano Egipani smatrali

151

Vavilonce ne ba mnogo civilizovanim. Ovde nedostaje prefinjenost karaktera i oseanja koji se oituje u egipatskoj knjievnosti i umetnosti. Kad je prefinjenost stigla u Vaviloniju, to je bilo u obliku feminizirane degenerisanosti: mladii su farbali kosu i pravili uvojke, parfimisali telo, ruem mazali obraze, i ukraavali se ogrlicama, grivnama na nogama, naunicama i privescima. Posle persijskog osvojenja, gubitak samopotovanja uinio je kraj samoobuzdavanju; maniri kurtizana su se uvukli u sve klase; ene iz uglednih kua poele su istom susretljivou da smatraju otkrivanje svojih ari pred svima bez razlike, zarad najvee sree najveeg broja ljudi; a "svaki je ovek iz naroda u svom siromatvu," ako moemo da verujemo Herodotu, "prodavao svoj ker, kao prostitutku, za novac". "Ne postoji nita udnije od obiaja i manira ovoga grada," pisao je Kvint Kurcije (42. n.e.) "i nigde stvari nisu bolje ureene u pogledu razbludnih uivanja". Moral je slabio kada su hramovi postajali bogati; a graani Vavilona, posveeni uivanjima, sa ravnodunou su podnosili podjarmljivanje njihovog grada od Kasita, Asiraca, Persijanaca i Grka. 6. Pismo i knjievnost Klinasto pismo - Njegovo deifrovanje - Jezik Knjievnost - Ep o Gilgameu Da li je ovaj ivot bluda, pobonosti i trgovine doiveo ikakvo oplemenjujue negovanje u knjievnoj ili umetnikoj formi? Mogue je; ne moemo oceniti civilizaciju na osnovu takvih fragmenata kakve je okean vremena izbacio iz ruevina Vavilona. Ti fragmenti su uglavnom liturgijski, magijski i trgovaki. Da li igrom sluaja, ili zbog kulturnog siromatva, Vavilonija nam je, kao i Asirija i Persija, ostavila vrlo osrednju knjievnu batinu u poreenju sa Egiptom i Palestinom; njeni darovi su bili u trgovini i pravu.Pa ipak, pisari su u kosmopolitskom Vavilonu bili isto tako brojni kao u Memfisu ili Tebi. Vetina pisanja je jo bila dovoljno mlada da bi njen majstor dobio u drutvu visok poloaj; to je bio izuzetno efikasan put u dravnu ili crkvenu slubu; pisar nikada nije proputao priliku da pomene tu izuzetnu sposobnost kada bi priao o svojim delima, a obino je na svom valjkastom peatu imao ugraviranu obavest o tome, tano onako kako su hrianski ueni ljudi i gospoda nabrajali svoje akademske titule na svojim vizit-kartama. Vavilonci su pisali klinastim pismom na ploicama od vlane gline, stilusom ili olovkom zaseenom na kraju u obliku trouglaste prizme ili klina; kada bi ploice bile ispisane, oni su ih suili i pekli i tako dobijali neobine, ali postojane rukopise od opeke. Ako je ono to je pisano bilo pismo, ono je bilo posuto prahom i zatim umotano u glinenu kovertu na koju je stavljan peat poiljaoca. Ploice u posudama, klasifikovane i sreene na policama, ispunjavale su brojne biblioteke u hramovima i palatama u Vaviloniji. Te vavilonske biblioteke su izgubljene; meutim, jedna od najveih meu njima, biblioteka u Borsipi, bila je prepisana i sauvana u Asurbanipalovoj biblioteci; njenih 30.000 ploica predstavljaju glavni izvor naeg saznanja o vavilonskom ivotu.Deifrovanje vavilonskog jezika je vekovima zbunjivalo istraivae; njihov konani uspeh je hvale vredno poglavlje u istoriji nauke. Godine 1802, Georg Grotefend, profesor grkog na Univerzitetu u Getingenu, saoptio je Akademiji u tom gradu kako se godinama muio da odgonetne neke natpise ispisane klinastim pismom iz drevne Persije; zatim, kako je konano identifikovao osam od etrdeset dva karaktera (znaka), i sastavio imena tri kralja koji se pominju u natpisima. Tu je uglavnom itava stvar stala, sve do 1835, kada je Henri Rolinson, britanski diplomatski slubenik stacioniran u Persiji, potpuno neupuen u Grotefendov rad, na slian nain reio

152

imena Histaspa, Darija i Kserksa na jednom natpisu sroenom na staropersijskom, tj. izvedenoj varijanti vavilonskog klinastog pisma; i, pomou ovih imena, konano je deifrovao itav dokument. Meutim, to nije bio vavilonski; Rolinson je tek imao da pronae, kao ampolion rozetski kamen u ovom sluaju neki natpis koji ima isti tekst na staropersijskom i vavilonskom. Naao ga je na jednoj skoro nepristupanoj steni, visokoj tri stotine stopa, kod Behistuna, u planinama Medije, gde je Darije /I/ dao svojim rezbarima da ugraviraju zapis o njegovim ratovima i pobedama, i to na tri jezika starom persijskom, asirskom i vavilonskom. Iz dana u dan, Rolinson se izlagao opasnostima na tim stenama, esto visei zakaen konopcem, paljivo prepisivao svako slovo, napravivi ak i plastine, reljefne otiske svih izgraviranih povrina. "Posle dvanaest godina rada," uspeo je da prevede i vavilonski i asirski tekst (1847.). Radi provere ovih i slinih nalaza, Kraljevsko azijsko drutvo je poslalo neobjavljeni dokument sa klinastim pismom etvorici asiriologa i zamolilo ih da naprave nezavisne prevode bez meusobnog kontakta ili komuniciranja. Ustanovljeno je da se etiri verzije skoro potpuno poklapaju. Pomou ovih nenajavljenih naunih kampanja, perspektiva istorije je bila obogaena jednom novom civilizacijom. Vavilonski jezik je bio semitski izdanak starih jezika Sumera i Akada. Pisan je slovima sumerskog porekla, ali je vokabular vremenom divergirao (kao francuski od latinskog) u jezik tako razliit od sumerskog, da su Vavilonci morali da sastavljaju renike i gramatike da bi stari "klasini" i crkveni jezik Sumera preneli mladim uenim ljudima i svetenicima. Skoro etvrtina ploica naenih u kraljevskoj biblioteci u Ninivi ispunjena je renicima i gramatikama sumerskog, vavilonskog i asirskog jezika. Prema predanju, ti renici su napravljeni jo u vreme Sargona Akadskog toliko je staro obrazovanje. U vavilonskom, kao i u sumerskom, karakteri nisu predstavljali slova, ve slogove; Vavilon nikada nije stvorio sopstvenu azbuku, ve se zadovoljio "silabarijem" od nekih tri stotine znakova. Memorisanje ovih silabikih simbola sainjavalo je, zajedno sa matematikom i religioznim podukama, nastavni program hramovskih kola u kojima su svetenici saoptavali mladima onoliko koliko je za njih bilo prikladno da znaju. U jednom iskopavanju je naena drevna uionica u kojoj su jo uvek na podu leale glinene ploice deaka i devojica, koji su na njima prepisivali naela kreposti, dve hiljade godina pre Hrista; iskopina prua prizor kao da je neka dobrodola katastrofa iznenada prekinula as. Vavilonci su, kao i Feniani, gledali na pismo kao na sredstvo za olakavanje poslovanja; nisu troili mnogo gline na knjievnost. Nalazimo basne u stihu jedna generacija beskrajne dinastije; himne u strogoj metrici, otro odeljenih stihova i doteranih strofa; vrlo malo je ostalo od svetovnih stihova; religiozni obredi koji su nagovetavali dramski komad, ali to nikad nisu postali; a ostale su tone istoriografije. Zvanini hroniari beleili su kraljevsku pobonost i osvajanja, sudbinu svakog hrama, kao i vane dogaaje u ivotu svakog grada. Berozus, najuveniji vavilonski istoriar (oko 280. godine p.n.e.) sa sigurnou je opisivao sve pojedinosti u vezi stvaranja sveta i ranoj istoriji oveka: prvi kralj Vavilonije, kojeg je izabrao bog, vladao je 36.000 godina; od poetka sveta do velikog Potopa, kae Berozus, sa hvale vrednom egzaktnou i relativnom uzdranou, prolo je 691.200 godina. Dvanaest razbijenih ploica, naenih u Asurbanipalovoj biblioteci, koje se sada nalaze u Britanskom muzeju, predstavljaju najfascinantniji ostatak mesopotamske knjievnosti "Ep o Gilgameu". Poput "Ilijade", to je reanje labavo povezanih pria, od kojih neke seu do Sumera 3000. godine p.n.e.; jedan deo je vavilonski opis Potopa. Gilgame je bio legendarni vladar Uruka ili Ereka, potomak amanapitima koji je preiveo Potop i koji nikada nije umro. Gilgame stupa na scenu kao vrsta Adonisa-Samsona visok, golem, herojski snaan i uznemirujue lep."Dve treine

153

njega je bog,Jedna treina njega je ovek,Nita ne moe da se meri s njegovim telom...Sve je stvari on video, ak do krajeva zemlje,Sve je pretrpeo, nauio da sve spozna;Prozreo je sve tajne,Kroz plat mudrosti koji skriva sve.Ono to je bilo skriveno, on je video,Ono to je bilo pokriveno, on je otkrio;O vremenima pre potopa doneo je vest.Na dalek je put on poao,Zadavi sebi muke i nevolje;I onda, na kamenoj ploici, zapisao svoja dela." Oevi se ale boginji Itar da on odvodi njihove sinove na iscrpljujui rad na "gradnji zidina i danju i nou"; a muevi se ale da "on ne ostavlja enu njenom gospodaru, niti jednu jedinu devicu njenoj majci". Itar moli Gilgameovu majku, Aruru, da stvori drugog sina jednakog Gilgameu, sposobnog da ga dri u sukobu, tako da muevi Uruka mogu da u miru odahnu. Aruru umesi komadi gline, pljune na njega, i od toga napravi satira Engidua, oveka sa snagom vepra, grivom lava, i brzinom ptice. Engidu ne mari za ljudsko drutvo, ve se bavi ivotinjama i sa njima ivi; "on brsti sa gazelama, zabavlja se sa vodenim stvorenjima, gasi e sa zverima u polju". Neki lovac pokua da ga ulovi pomou mrea i zamki, ali bez uspeha; i, otiavi Gilgameu, lovac moli da mu se posudi svetenica milosnica koja moe da namami Engidua u zamku ljubavi. "Poi, love moj," kae Gilgame, "povedi svetenicu; kada zveri dou na pojilo, ona neka pokae svoju lepotu; on e je videti, a zveri koje se oko njega okupljaju, razii e se."Lovac i svetenica odu i nau Engidua."Eno njega, eno!Olabavi svoje kope,Otkrij svoje drai,Da moe u tebi da uiva! Ne oklevaj, primi njegovu udnju!Kad te ugleda, pribliie se.Razgrni haljinu da legne na tebe!Probudi u njemu zanos, potrebu za enom.Onda e tu postati divljim zverima svojim,I uz tebe e se privijati.Tad se svetenica raskopa,Otkri ari svoje,Za njega, da u njoj uiva.Ne zastade, ve njegovu udnju prihvati,Razgrnu haljinu da bi na nju legao.Probudi u njemu zanos, potrebu za enom.Njegova prsa primaknu svojim.Engidu zaboravi gde je roen." est dana, a sedam noi, Engidu ostaje sa svetenicom. Kada se umori od uivanja, budi se i vidi da nema ivotinja, njegovih prijatelja, te se od tuge onesvesti. Ali svetenica ga kori: "Ti koji si divan kao bog, zato da ivi meu zverima u polju? Poi sa mnom, poveu te u Uruk, gde je Gilgame ija je mo najvia." Zaveden pohvalama koje gode njegovoj sujeti i ubeen u svoju snagu, Engidu polazi za svetenicom u Uruk, rekavi: "Povedi me tamo gde je Gilgame. Boriu se s njim i pokazau mu svoju snagu"; zbog toga su bogovi muevi bili itekako zadovoljni. Ali Gilgame ga savlauje najpre snagom, a zatim ljubaznou; oni postaju odani prijatelji; zajedno idu u borbu da odbrane Uruk od Elama; vraaju se ovenani slavom junakih dela i pobede. Gilgame "je odloio svoju ratnu opremu, obukao belo ruho, ukrasio kraljevskim znamenjem i dijademom". Zbog toga se nezasitna Itar zaljubljuje u njega, gleda ga svojim krupnim oima i kae:"Doi, Gilgameu, budi ti moj mu! Svoju ljubav mi podaj kao dar; ti e mi suprug biti, a ja u ti biti ena. Postaviu te u koije od dragog kamena i zlata, sa zlatnim tokovima i optoene oniksom; veliki lavovi e vui koije, a ti e ui u nau kuu sa mirisnim tamjanom od kedrovog drveta ... Sva zemlja pored mora e ti noge grliti, kraljevi e se pred tobom klanjati, darove sa planina i dolina donosie ti kao danak."Gilgame je odbija i podsea kakvu je teku sudbinu donela svojim brojnim ljubavnicima, ukljuujui Tamuza, sokola, pastuva, batovana i lava. "Ti me sada voli," kae on njoj; "kasnije e udariti na mene kao to si na njih." Gnevna Itar trai od velikog boga Anua da stvori divljeg bizona koji e ubiti Gilgamea. Anu odbija i kori je: "Zar ne moe da ostane mirna sada kada ti je Gilgame nabrojao tvoja neverstva i neasna dela?" Ona preti da e ako joj ne ispuni zahtev u celom svemiru obustaviti sve impulse elja i ljubavi i tako unititi sva iva stvorenja. Anu poputa i stvara divljeg bizona; ali Gilgame uz Engiduovu

154

pomo savlada tu zver; a kada Itar proklinje junaka, Engidu joj u lice baca odseeni komad divljeg bizona. Gilgame je radostan i uzbuen, ali ga Itar obara usred slavlja, poslavi na Engidua smrtonosnu bolest.Jadikujui nad mrtvim telom svoga prijatelja, kog je voleo vie i od neke ene, Gilgame razmilja o tajni smrti. Zar ne postoji spas od te zle sudbine? Jedan ovek joj je izmakao amanapitim; on bi mogao da zna tajnu besmrtnosti. Gilgame odluuje da potrai amanaitima, pa makar morao da proe ceo svet da bi ga naao. Put vodi preko planine koju uvaju dva xina ije glave dodiruju nebo, a grudi im doseu do Hada. Ali ga oni putaju da proe i on polazi putem od dvanaest milja kroz mrani tunel. Izlazi na obalu velikog okeana i daleko preko vode vidi tron Sabitu, devianske boginje svih mora. Poziva je da mu pomogne da pree vodu; "ako to ne moe da se ostvari, ja u lei na zemlju i umreti". Sabitu se saali na njega i doputa mu da pretrpi etrdeset dana bure do Srenog ostrva gde ivi amanapitim, onaj to poseduje besmrtni ivot. Gilgame ga moli da mu oda tajnu besmrtnosti. amanapitim mu odgovara priajui mu opirno priu o Potopu i o tome kako su bogovi ublaavajui svoje ludo ruilatvo, uinili njega i njegovu enu besmrtnim da bi sauvali ljudski rod. On nudi Gilgameu biljku iji plod daje obnovljenu mladost onom koji ga jede; i, Gilgame srean polazi natrag na dugo putovanje kui. Ali, na putu se zaustavlja da se okupa i dok se kupa, zmija se priunja i ukrade biljku.$92$ Oajan, Gilgame stie u Uruk. U svakom zamku se moli da se Engiduu dozvoli povratak u ivot, da bi sa njim porazgovarao bar za trenutak. Engidu se pojavljuje i Gilgame se kod njega raspituje kako izgledaju mrtvi. Engidu odgovara, "Ne mogu ti rei; ako otvorim zemlju pred tobom, ako ti ispriam ono to sam video, uas e te oboriti i ti e se onesvestiti." Gilgame, simbol one smele gluposti, filozofije, istrajava u potrazi za istinom: "Uas e me oboriti, onesvestiu se, ali mi ipak sve ispriaj". Engidu opisuje patnje u Hadu i u tom sumornom tonu se zavrava odlomak epa. 7. Umetnici Sekundarne umetnosti - Muzika - Slikarstvo - Vajarstvo - Bareljef - Arhitektura Pria o Gilgameu je skoro jedini primer po kojem moemo da prosuujemo o knjievnoj umetnosti Vavilona. Da je snaan smisao za estetiku, ako ne i dubok kreativni duh, u izvesnoj meri nadiveo vavilonsku obuzetost trgovakim ivotom, epikurejskom zabavom i iskupljujuom pobonou, moe se videti u sluajnim ostacima manjih umetnosti. Strpljivo glazirane ploice, sjajno uglaani kamen, fino obraena bronza, gvoe, srebro i zlato, tanani vezovi, meki tepisi i bogato obojena odea, raskone tapiserije, stolovi, postelje i stolice sa postoljima sve je to davalo otmenost, ako ne i dostojanstvo, ili konanu vrednost vavilonskoj civilizaciji. Nakita je bilo u izobilju, ali mu je manjkala egipatska suptilna umetnika obrada; bilo je razmetljivosti u pokazivanju utog metala, a smatralo se umetnikim ako se cela statua napravi od zlata. Postojalo je mnotvo muzikih instrumenata flaute, psaltiri, harfe, gajde, lire, bubnjevi, horne, svirale od trske, trube, embala i tamburini. Orkestri su svirali, a pevai pevali, pojedinano i horski, u palatama i hramovima, kao i na slavljima imunih. Slikarstvo je imalo isto pomoni karakter; slikama su se dekorisali zidovi i kipovi, ali nije bilo pokuaja da slikarstvo postane nezavisna umetnost. U vavilonskim ruevinama ne nalazimo slike u temperi koje su krasile egipatske grobove, ili freske kakve su ukraavale palate na Kritu. Vavilonska

155

skulptura je ostala isto tako nerazvijena i oito je bila toliko sputana da je u zaetku zamrla, sve zbog konvencija nasleenih od Sumera koje su svetenici nametali: sva prikazana lica su jedno lice, svi kraljevi imaju istu grubu i miiavu grau, svi zarobljenici su izliveni u jednom kalupu. Vrlo je malo vavilonskih kipova ostalo i to je neobjanjivo. Bareljefi su bolji, ali su suvie stereotipni i sirovi; velika provalija ih deli od ivahne snage reljefa koje su Egipani rezbarili hiljadu godina ranije; sublimnost dostiu samo kada prikazuju ivotinje sa nemim dostojanstvom prirode ili razjarene svirepou ljudi. O vavilonskoj arhitekturi se danas ne moe suditi, jer jedva da se poneki ostatak die vie od nekoliko stopa iznad peska; a meu ostacima nema ni rezbarenih ili slikanih prikaza koji bi nam pokazali formu i konstrukciju palata i hramova. Kue su zidane od suenog blata, ili od opeke kod bogataa; retko su imale prozore, a vrata se nisu otvarala prema uskoj ulici, ve prema unutranjem dvoritu zaklonjenom od sunca. Po predanju, bilo je boljih kua koje su imale i po tri ili etiri sprata. Hram je bio dizan na temeljima koji su bili u nivou krovova onih kua ijim e ivotom dominirati; obino je to bio ogroman skver sa zidovima sa ploicama, izgraenim, kao kue, oko dvorita; veina ceremonija se obavljala u tom dvoritu. U veini sluajeva, blizu hrama se uzdizao "zigurat" (doslovno "visoko mesto") kula sa kockastim spratovima, jedan povrh drugog, koji su bivali sve manji, sve to opasano spoljnim stepenitem. Delimino je korien u religiozne svrhe, kao uzvieni rtvenik za boga, a delimino u astronomske svrhe, kao opservatorija sa koje su svetenici mogli da posmatraju zvezde koje sve otkrivaju. Veliki "zigurat" kod Borsipe su zvali "Spratovi sedam nebeskih tela"; svaki sprat je bio posveen jednoj od sedam zvezda poznatih u Vaviloniji i imao je simbolinu boju. Najnii je bio crn, kao boja Saturna; sledei iznad njega je bio beo, kao boja Venere, sledei je bio purpuran, za Jupiter; etvrti plav, za Merkur; peti skerletne boje, za Mars; esti srebrnast, za Mesec; sedmi zlatne boje, za Sunce. Ova nebeska tela i zvezde,$93$ poinjui od vrha, oznaavali su dane u nedelji. U toj arhitekturi nije bilo mnogo umetnosti, koliko danas moemo da je zamislimo; bila je to masa pravih linija koja je ila za sjajem veliine. Tu i tamo meu ruevinama se nau svodovi i lukovi forme izvuene iz Sumera, nemarno koriene i nesvesne svoje sudbine. Unutranja i spoljna dekoracija je bila maltene ograniena na emajliranje nekih povrina pod opekama sjajnim glazurama ute, plave, bele i crvene boje, uz poneku figuru ivotinje ili biljke obloenu ploicama. Korienje staklaste glazure, ne samo radi ulepavanja, ve i radi zatite zidova od sunca i kie, bilo je staro barem kao Naram-sin, i nastavie se u Mesopotamiji sve do islamskog doba. Na taj nain je keramika, mada je retko proizvodila nezaboravnu grnariju, postala najkarakteristinija umetnost drevnog Bliskog istoka. Uprkos takvoj pomoi, vavilonska arhitektura je ostala teka i prozaina, osuena na osrednjost zbog materijala koji je koristila. Hramovi su brzo nicali iz zemlje koju je robovska radna snaga odmah pretvarala u opeku i cement; nisu bili potrebni vekovi za njihovo podizanje, kao za monumentalna zdanja Egipta ili srednjovekovne Evrope. Ali oni su propadali isto tako brzo kao to su bili podizani; pedeset godina zanemarivanja svelo ih je na prah od kojeg su bili napravljeni. Sama jeftinoa opeke iskvarila je vavilonsku graevinsku izvedbu; sa takvim materijalom je bilo lako postii dimenzije, a teko dostii lepotu. Opeka nije prikladna za uzvienost, a uzvienost je dua arhitekture. 8. Vavilonska nauka Matematika - Astronomija - Kalendar - Geografija - Medicina

156

Kao trgovci, Vavilonci su imali vie izgleda da postignu uspehe u nauci, nego u umetnosti. Trgovina je stvorila matematiku i sjedinila se sa religijom da bi zaela astronomiju. U svojim raznovrsnim funkcijama, kao sudije, administratori, poljoprivredni i proizvodni magnati i proroci veti u ispitivanju utroba i zvezda, svetenici Mesopotamije su nesvesno poloili temelje onih nauka koje e u profanim, paganskim rukama Grka za neko vreme svrgnuti religiju sa njenog vodeeg poloaja u svetu.Vavilonska matematika je poivala na deljenju kruga na 360 stepeni i godine na 360 dana; na toj osnovi ona je razvila seksagezimalan sistem raunanja pomou ezdesetica, to je postalo roditelj kasnijeg duodecimalnog sistema raunanja pomou dvanaestica. U brojanju su se koristile samo tri cifre: znak za 1, ponavljan do 9; znak za 10, ponavljan do 90; i, znak za 100. Raunanje je bilo olakano tablicama koje su pokazivale ne samo mnoenje i deljenje, ve i polovine, etvrtine, treine, kvadrate i kubove osnovnih brojeva. Geometrija je napredovala do merenja sloenih i nepravilnih povrina. Vavilonska cifra za "/Symbol/" P (Ludolfov broj, odnos obima i prenika kruga) bila 3, to je vrlo gruba aproksimacija za naciju astronoma.Astronomija je bila specijalna nauka Vavilonaca po kojoj su bili uveni irom sveta antikog doba. Tu je opet magija bila majka nauke: Vavilonci su prouavali zvezde ne toliko zbog toga da bi ucrtavali putanje karavana i brodova, koliko zbog proricanja buduih dogaaja i sudbine ljudi; oni su najpre bili astrolozi, pa tek onda astronomi. Svaka planeta je bila bog, zainteresovan i od vitalnog znaaja za ljudski ivot: Jupiter je bio Marduk, Merkur je bio Nabu, Mars je bio Nergal, sunce je bilo ama, mesec je bio Sin, Saturn je bio Ninib, Venera je bila Itar. Svako kretanje svake zvezde odreivalo je ili predskazivalo neki dogaaj na zemlji: na primer, ako je mesec bio nizak, neki daleki narod e se pokoriti kralju; ako je mesec bio u porastu (u obliku srpa) kralj e savladati neprijatelja. Ti napori da se izvue budunost iz zvezda postali su strast kod Vavilonaca; svetenici su dobijali bogate nagrade i od obinih ljudi, i od kralja. Neki meu njima su bili poteni prouavaoci, koji su se revnosno udubljivali u astroloke knjiurine, po predanju sastavljene jo u vreme Sargona Akadskog; alili su se na arlatane koji su bez odgovarajuih znanja ili okolo itajui horoskope za neku paru, ili prognozirali vremenske prilike godinu dana unapred u stilu dananjih almanaha. Astronomija se razvijala sporo iz ovih astrolokih posmatranja i ucrtavanja zvezda u mape. Jo oko 2000. godine p.n.e., Vavilonci su napravili pecizne zapise o helijakalnom izlaenju i zalaenju planete Venere; imali su utvren poloaj raznih zvezda i postepeno su pravili mapu neba. Kasitsko osvojenje je prekinulo ovaj razvoj na hiljadu godina. Onda se, za vreme Nabukodonosora, napredak astronomije nastavio; svetenici-naunici su ucrtavali orbite Sunca i Meseca, uoavali njihove konjunkcije i pomraenja, izraunavali putanje planeta i napravili prvu jasnu distinkciju izmeu planete i zvezde; odreivali su datume zimskog i letnjeg solsticija, prolene i jesenje ravnodnevice, i sledei primer Sumera, podelili ekliptiku (tj. putanju zemlje oko Sunca) na dvanaest znakova zodijaka. Poto su podelili krug na 360 stepeni, stepen su podelili na ezdeset minuta, a minut na ezdeset sekundi. Vreme su merili pomou klepsidre ili vodenog sata i sunanog sata, a izgleda da njih nisu tek razradili, nego da su ih i izumeli. Podelili su godinu na dvanaest lunarnih meseci, od kojih su est imali trideset dana, a est su imali dvadeset devet; poto je to ukupno bilo 354 dana, povremeno su dodavali trinaesti mesec da bi uskladili kalendar sa godinjim dobima. Mesec je bio podeljen na etiri nedelje u odnosu na etiri meseeve mene. Bio je uinjen pokuaj da se izradi pogodniji kalendar deljenjem meseca na est nedelja od pet dana; ali meseeve mene

157

su se pokazale adekvatnijim u praksi od olakica koje su ljudi smiljali. Dan se raunao ne od ponoi do ponoi, ve od jednog raanja meseca do sledeeg; bio je podeljen na dvanaest sati, a svaki od tih sati je bio podeljen na trideset minuta. Deljenje naeg meseca na etiri nedelje, naeg asovnika na dvanaest sati (umesto dvadeset etiri), naeg sata na ezdeset minuta, i naeg minuta na ezdeset sekundi sve su to nepoznati tragovi vavilonske kulture u naem savremenom svetu.$94$ Zavisnost vavilonske nauke od religije je izazvala stagnaciju vie u medicini nego u astronomiji. Nauku nije toliko sputavalo nazadnjatvo svetenika, koliko sujeverje naroda. Ve do vremena Hamurabija, vetina leenja se u izvesnoj meri izdvojila iz domena i dominacije svetenstva; ustanovljena je redovna lekarska profesija sa cenama usluga i kaznama utvrenim po zakonu. Pacijent koji bi pozvao lekara unapred je znao koliko e morati da plati za leenje ili operaciju; a ako je pripadao nioj klasi, tarifa je u skladu s tim bila nia. Ako bi lekar napravio greku, morao je da plati odtetu pacijentu; u krajnjim sluajevima, kao to smo videli, odsecani su mu prsti tako da ne bi opet mogao da eksperimentie. Ali ova skoro sekularizovana nauka bila je nemona pred potranjom naroda za natprirodnim dijagnozama i magijskim lekovima. Vraevi i nekromanti (prizivai duhova) bili su popularniji od lekara i oni su, svojim uticajem kod ljudi, nametali iracionalne metode leenja. Bolest je bila posednutost i bila je posledica greha; zbog toga je morala da se lei vraxbinama, magijom i molitvom; kada su primenjivani lekovi, onda je to bilo ne zbog toga da se pacijent oisti, ve da bi se prestraio i isterao demon. Popularan lek je bila meavina namerno sastavljena od odvratnih komponenti, oito na bazi pretpostavke da bolesnik ima jai eludac nego demon koji ga je zaposeo; uobiajeni sastojci su bili sirovo meso, zmijsko meso i strugotine drveta pomeane sa vinom i uljem; ili ukvarena hrana, mlevene kosti, mast i prljavtina, sve to pomeano sa ivotinjskom ili ljudskom mokraom ili izmetom. Ponekad bi ove gnusne "lekarije" bile zamenjene pokuajem da se demon umiri mlekom, medom, pavlakom i miriljavim travama. Ako bi celo leenje propalo, pacijenta su u nekim sluajevima odnosili na trg, tako da bi njegovi susedi mogli da se prepuste svojim starim sklonostima da preporuuju izuzetno delotvorne lekove. Osam stotina lekarskih tablica preostalih da nam prue obavetenje o vavilonskoj medicini, moda upravo njoj ine nepravdu. Rekonstrukcija celine na osnovu jednog dela je u istoriji rizina, a pisanje istorije je rekonstrukcija celine od jednog dela. Sasvim je mogue da su ovi magijski lekovi bili samo suptilne upotrebe moi sugestije; moda su one grozomorne smee imale namenu sredstava za povraanje; a Vavilonac moda nije mislio nita vie iracionalno kroz teoriju da je bolest posledica napada demona i bolesnikovih grehova, nego to mi danas mislimo kada bolest objanjavamo kao posledicu napada bakterija koji je izazvan nemarom, neistoom ili pohlepom. Ne smemo biti suvie sigurni da su nai preci bili neznalice. 9. Filozofi Religija i filozofija - Vavilonski Jov - Vavilonski Kohelet - Jedan antiklerikalac Nacija se raa kao stoika, a odumire kao epikurejska. U njenoj kolevci (da ponovimo ozbiljnu staru izreku) stoji religija, a filozofija je prati do groba. Na poetku svih kultura, snana religiozna vera prikriva i ublaava prirodu stvari i uliva ljudima hrabrost da strpljivo podnose patnju i tekoe; bogovi su sa njima na svakom koraku, i nee da ih puste da propadnu, sve dok to jednom ipak ne uine. ak i tada vrsta vera e objasniti da su

158

ljudski grehovi ti koji su bogove podstakli na osvetniki bes; zlo ne unitava veru, ve je jaa. Ako pobeda doe, ako se rat zaboravi u sigurnosti i miru, onda narasta bogatstvo; ivot tela kod dominantnih klasa, poputa pred ivotom ula i uma; teak rad i patnja se zamenjuju uivanjem i odmorom; nauka slabi veru upravo dok razmiljanje i udobnost slabe muevnost i odvanost. Napokon, ljudi poinju da sumnjaju u bogove; oni pate zbog tragedije spoznaje i trae utoite u svakom prolaznom uivanju. Ahil je na poetku, Epikur na kraju. Posle Davida dolazi Jov, a posle Jova, Propovednik (Eklezijast).Poto misao Vavilona poznajemo uglavnom iz kasnijih vladavina, prirodno je da je naemo pogoenu sumornom mudrou umornih filozofa koji su se preputali uivanjima kao Englezi. Na jednoj ploici, Baltaatrua se ali kako je zapovesti bogova ivravao striktnije nego bilo ko drugi, a ipak pao na niske grane uz mnotvo nevolja; izgubio je roditelje i imovinu, a na putu su mu pokrali ak i to malo to mu je ostalo. Njegovi prijatelji, poput Jovovih, odgovaraju da je njegova nesrea sigurno kazna za neki tajni greh moda "hibris", onu drsku oholost zbog blagostanja, koja naroito izaziva ljubomorni gnev bogova. Oni ga ubeuju da je zlo zapravo prerueno dobro, neki deo boanske zamisli, koja se suvie usko sagledava krhkim umom, koji nije svestan celine. Baltaatrua treba da sauva veru i hrabrost, pa e na kraju biti nagraen; tavie, njegovi neprijatelji e biti kanjeni. Baltaatrua se obraa bogovima za pomo i tu se fragment naglo prekida. Jedna druga pesma, naena meu ostacima Asurbanipalove zbirke vavilonske knjievnosti, predoava isti problem odreenije u linosti Tabi-utul-Enlila, koji je izgleda bio vladar u Nipuru. On opisuje svoje tekoe:$95$ (One jabuice mi je zamraio, zatvorivi ih kao) bravom;(Ui mi je zaepio) kao kod gluve osobe.Ja, kralj, u roba sam pretvoren;Kao ludaka me (moji) pratioci zlostavljaju.Poalji mi pomo iz jame iskopane (za mene)!...Danju duboko uzdiem, nou jeim;itav mesec vapaji; godinu dana nevolje....On nastavlja i pria kako je uvek bio poboan ovek, dakle poslednji ovek na svetu koji je zasluio tako okrutnu sudbinu:Kao da nisam uvek ostavljao deo namenjen bogu,Niti boginju pozivao na obed,Kao da se nisam klanjao i donosio svoj dug;Kao da sam neko ko se nije stalno i usrdno molio!...Zemlju svoju sam nauio da uva ime boga;Da slavi ime boginje navikao sam svoj narod...Miljah da su takve stvari ugodne bogu.Pogoen boleu uprkos svoj toj formalnoj pobonosti, on razmilja o tome kako je nemogue shvatiti bogove, i o neizvesnosti ljudskih poduhvata.Ko to moe da shvati volju bogova na nebu?Namera jednog boga puna tajni ko je moe razumeti?...Onaj ko je jue bio iv, danas je mrtav;Za tren je baen u teki jad; odjednom je smrvljen.Za trenutak on peva i svira;Zaas jadikuje kao oaloenik...Poput mree prekri me nevolja.Moje oi gledaju, a ne vide;Ui su mi otvorene, ali ne uju...Neist mi je pala na genitalije,I napala mi lezde u utrobi...Od umiranja, tamni mi celo telo...Progonitelj me po itav dan goni;Nou mi ne da da predahnem ni za tren...Noge mi rastrgane ne koraaju skladno.Kao vo provodim no u svom izmetu;Po njemu kao ovca hodam...Kao i Jov, on izvrava jo jedan in vere:Ali ja znam dan kad e moje suze prestati,Dan milosti duhova zatitnika;onda e bog biti milosrdan. Na kraju sve se okree na sreu. Pojavljuje se duh i isceljuje sve Tabijeve boljke; snana oluja otera sve demone bolesti$96$ iz njegovog tela. On hvali Marduka, prinosi obilnu rtvu i poziva svakog da nikada ne gubi nadu u bogove. Kao to je od ovoga samo korak do "Knjige o Jovu", tako i u kasnoj vavilonskoj literaturi nalazimo jasne predznake Propovednika. U "Epu o Gilgameu", boginja Sabitu savetuje junaka da odustane od svoje elje za ivotom posle smrti, i da dok je na zemlji jede, pije i raduje se.O Gilgameu, zato juri na sve strane?ivot koji trai ti nee nai.Kad su bogovi stvorili

159

ljudski rod, oni su odredili smrtza ljudski rod;ivot su u svojim rukama zadrali.A ti, Gilgameu, napuni svoj eludac;Veseli se i danju i nou; ...Danju i nou budi radostan i zadovoljan!Neka ti odea bude ista,Neka ti glava bude oprana; umivaj se vodom!Gledaj dete koje te dri za ruku;Uivaj u eni svojoj na grudima.$97$ Na drugoj ploici ujemo ogoreniji ton, koji kulminira u bezbonitvu i bogohulnitvu. Gubaru (vavilonski Alkibijad) sa skepsom ispituje jednog crkvenog stareinu:O vrlo mudri, ti koji poseduje pamet,nek ti srce zajei!Srce Boga je daleko kao skroviti predeli nebeski.Mudrost je tegobna i ljudi je ne razumeju.Na to, starac odgovara sa presentimanom Amosa i Isaije:Obrati panju, prijatelju moj, i shvati moju misao.Ljudi hvale delo velikog oveka vinog ubijanju.Oni preziru siromaha koji nije nikakav greh poinio.Oni pravdaju zlog oveka iji je prestup teak.Oni teraju pravednika koji tei volji Bojoj.Oni putaju jake da otimaju hranu siromaha;Oni monicima daju snagu;Unitavaju slabog oveka, a bogata ga tera od sebe.On savetuje Gubarua da ipak postupi po volji bogova. Ali Gubaru nee vie da ima veze sa bogovima ili svetenicima koji su uvek na strani najveih imetaka:Nudili su lai i neistinu bez prestanka.Lepim reima oni kau ono to ide ukorist bogatom oveku.Da li se njegovo bogatstvo smanjilo?Dolaze da mu pomognu.Oni zlostavljaju slabog oveka kao lopova,Unitavaju ga u strahu, gase ga kao plamen... Ne smemo da preuveliavamo prevagu takvih raspoloenja u Vavilonu; bez sumnje, ljudi su sa ljubavlju sluali svoje svetenike i okupljali se u hramovima da trae naklonost bogova. udo je da su toliko dugo bili odani religiji koja im je pruala tako malo utehe. Nita se nije moglo spoznati, govorili su svetenici, osim boanskog otkrovenja; a to otkrovenje je dolazilo samo preko svetenika. Poslednje poglavlje tog otkrovenja govorilo je o tome kako je mrtva dua, bila ona dobra ili rava, silazila u Aralu (ili Had), da tamo provede venost u tami i patnji. Da li je uopte udno da se Vavilon predao banenju, dok je Nabukodonosor, imajui sve, ne razumevajui nita, strahujui od svega, poludeo? 10. Epitaf Predanje i "Knjiga o Danijelu", nepotvreni bilo kojim nama poznatim dokumentom, govore o tome kako je Nabukodonosor, posle duge vladavine uz neprekidne pobede i blagostanje, poto je ulepao svoj grad i palate i podigao pedeset etiri hrama bogovima, pao u udno duevno stanje, mislio da je ivotinja, iao etvoronoke i jeo travu. U toku etiri godine njegovo ime nestaje iz istorije i dravnih zapisa Vavilonije; ponovo se javlja za trenutak, a zatim 562. godine p.n.e. on nestaje.U roku od trideset godina posle njegove smrti, carstvo njegovo je potpuno raskomadano. Nabonidus, koji je drao presto sedamnaest godina, vie je voleo arheologiju od vlasti i posvetio se iskopavanju sumerskih ostataka, dok je njegovo carstvo ilo ka propasti. Vojsku je zahvatio nered; poslovni ljudi su zaboravili na ljubav prema zemlji u uzvienom finansijskom internacionalizmu; ljudi su, naviknuti na trgovinu i uivanja, zaboravili vetine ratovanja. Svetenici su uzurpirali sve vie i vie kraljevsku vlast i uveavali svoje riznice bogatstvima koja su prosto prizivala invaziju i osvajanje. Kada je Kir sa svojim disciplinovanim Persijancima stajao kod kapija, antiklerikalci Vavilona su se preutno sloili da mu otvore grad i sa dobrodolicom doekaju njegovu prosvetljenu vladavinu. U toku dva veka Persija je vladala Vavilonom kao delom najvee imperije za koju istorija zna. Onda je doao moni Aleksandar, osvojio prestonicu koja nije pruala otpor, osvojio itav Bliski istok i napio se kao zemlja u palati Nabukodonosorovoj. Vavilonska

160

civilizacija nije bila tako plodotvorna za oveanstvo kao egipatska, ni tako raznovrsna i duboka kao indijska, ni tako suptilna i zrela kao kineska. A ipak, upravo su iz Vavilonije potekle one fascinantne legende koje su kroz literarnu umetnost Jevreja postale neodvojivi deo evropske religiozne tradicije; upravo su iz Vavilonije, a ne iz Egipta, lutajui Grci doneli svojim gradovima-dravama, a odatle i Rimu i nama danas, osnove matematike, astronomije, medicine, gramatike, leksikografije, arheologije, istorije i filozofije. Grki nazivi za metale i sazvea, za teine i mere, za muzike instrumente i mnoge lekove, predstavljaju prevode, a ponekad samo transliteracije, vavilonskih naziva. Dok je grka arhitektura crpela svoje forme i inspiraciju iz Egipta i sa Krita, vavilonska arhitektura je, preko "zigurata" dovela do minareta muslimanskih xamija, iljastih crkvenih tornjeva i zvonika srednjovekovne umetnosti, i "/setback/" (zidni ispust, prim. prev.) stila savremene arhitekture u Americi. Hamurabijevi zakoni su za sva antika drutva postali batina koja se moe porediti sa onim to je Rim darovao modernom svetu u pogledu dravnog ureenja i upravljanja. Asirija je osvojila Vavilon i prisvojila kulturu tog drevnog grada i irila je po celoj prostranoj imperiji; vavilonski ivot i misao su izvrili veliki uticaj na Jevreje tokom njihovog dugotrajnog robovanja u Vavilonu; persijska i grka osvajanja su sa potpunou i slobodom bez presedana otvorila sve puteve komunikacija i trgovine izmeu Vavilona i gradova u usponu u Jonskoj regiji, Maloj Aziji i Grkoj na sve ove i mnoge druge naine civilizacija Zemlje izmeu dveju Reka prela je u kulturnu batinu nae rase. Na kraju krajeva nita se ne izgubi; bez obzira da li na dobro ili na zlo, svaki dogaaj ima trajne uinke. IV ASIRIJA 1. Hronike Poeci - Gradovi - Soj ljudi - Osvajai - Senakerib i Esarhadon - "Sardanapal" U meuvremenu, tri stotine milja na sever od Vavilona, pojavila se jedna druga civilizacija. Prisiljena da odrava grub vojniki ivot poto su joj gortaka plemena uvek pretila sa svih strana, ona je vremenom savladala svoje napadae, osvojila svoje gradovepretke u Elamu, Sumeru, Akadu i Vaviloniji, ovladala Fenikijom i Egiptom, i u toku dva veka vladala Bliskim istokom uz pomo brutalne sile. Sumer je bio za Vaviloniju, a Vavilonija za Asiriju, ono to je Krit bio za Grku, a Grka za Rim: prvi su stvorili civilizaciju, drugi su je razvili do vrhunca, trei su je nasledili i neto malo je dopunili, i prenosili je kao zavetanje samrtnika okolnim pobedonosnim varvarima. Jer varvarizam je uvek blizu civilizacije, usred nje ili ispod nje, spreman da je proguta oruanom silom, ili masovnom migracijom ili nekontrolisanom plodnou. Varvarizam je poput xungle; on nikad ne priznaje poraz; on strpljivo vekovima eka da povrati teritoriju koju je izgubio.Nova drava se razvila oko etiri grada snabdevana vodom iz reke Tigar ili njenih pritoka. To su gradovi: Aur, danas Kalaat-ergat; Arbela, danas Erbil; Kalak, danas Nimrod; i Niniva, danas Kujunxik im se pree reka Mosul. Kod Aura su naeni opsidijanski listovi (tanke ploice) i noevi, kao i crna grnarija sa geometrijskim arama koje govore o centralno-azijskom poreklu; kod Tepe Gaure, blizu nalazita Ninive, jedna ekspedicija je nedavno iskopala grad za koji njegovi ponosni pronalazai tvrde da datira iz

161

3700. godine p.n.e., uprkos mnogim hramovima i grobnicama, lepo izrezbarenim valjkastim peatima, eljevima i nakitu i najstarijoj kocki (za igru) poznatoj u istoriji briga za reformatore. Bog Aur je dao svoje ime gradu (a konano i celoj Asiriji); tu su najraniji kraljevi te drave imali svoju rezidenciju, sve dok njena izloenost pustinjskoj vruini i napadima susednih Vavilonaca nije navela vladare Aura da izgrade pomonu prestonicu u hladnijoj Ninivi opet nazvanoj po boanstvu po imenu Nina (asirska Itar). Ovde je u doba procvata Asurbanipalove vladavine ivelo 300.000 ljudi, a itav zapadni Orijent je dolazio da plaa danak Sveoptem kralju.Populacija je bila meavina Semita sa civilizovanog juga (Vavilona i Akada) sa nesemitskim plemenima sa zapada (verovatno srodnih Hetitima ili Mitanima) i kurdskim gortacima sa Kavkaza. Svoj zajedniki jezik i umetnosti su preuzeli od Sumera, ali su ih kasnije modifikovali u oblike skoro potpuno sline jeziku i umetnostima Vavilonije. Meutim, njihove ivotne okolnosti su ih spreavale da se prepuste mekunoj lagodnosti Vavilona; od poetka do kraja oni su bili soj ratnika, fiziki snani i odvani, sa bujnom kosom i bradom, i stajali su uspravni, ozbiljni i ravnoduni na svojim spomenicima, opkoraujui ogromnim nogama istono-mediteranski svet. Njihova istorija je istorija kraljeva i robova, ratova i osvajanja, krvavih pobeda i iznenadnog poraza. Prvi kraljevi (nekada /patesi/-ja koji su jugu plaali danak) su iskoristili vladavinu Kasita nad Vavilonijom da uspostave svoju nezavisnost; i vrlo brzo se jedan od njih okitio titulom kojom e se razmetati svi monarsi Asirije: "Kralj sveopte vlasti." Iz nezanimljivih dinastija ovih zaboravljenih vladara, izdvajaju se odreene linosti ija dela bacaju svetlost na razvoj njihove zemlje.$98$ Dok je Vavilonija jo uvek bila u tami kasitske ere, almaneser /I/ je pod jednu vlast doveo male gradove-drave i od Kalaka nainio sebi prestonicu. Ali prvo veliko ime u asirskoj istoriji je Tiglat-Pileser /I/. On je bio moan lovac pred Gospodom: ako je pametno verovati monarsima, on je ubio 120 lavova peke, a 800 sa bornih kola. Jedan od njegovih natpisa koji je ispisao pisar, vei rojalista od samog kralja govori o tome kako je on lovio narode kao i ivotinje: "estoko odvaan, poveo sam vojsku protiv naroda Kumuh, osvojio njihove gradove, odneo ratni plen, njihova dobra i imovinu bez broja, i ognjem sprio njihove gradove unitio ih i opustoio... Narod Adan je napustio svoja brda i ljubi mi noge. Njima sam nametnuo danak." Na sve strane je vodio svoje armije, pokorio Hetite, Armence i etrdeset drugih naroda, zauzeo Vavilon, a Egipane zastraio tako da su mu zabrinuti slali darove. (Naroito je bio umiren darovanim krokodilom.) Od prihoda steenih osvajanjima gradio je hramove asirskim bogovima i boginjama, koji poput tremiranih poetnika nisu postavljali pitanja u vezi porekla njegovog bogatstva. Onda su se Vavilonci pobunili, porazili njegove armije, poharali mu hramove, a njegove bogove poveli u vavilonsko zarobljenitvo. TiglatPileser je umro od stida. Njegova vladavina je bila simbol i sie cele asirske istorije: smrt i porezi, prvo za susede Asirije, zatim za nju samu. Asurbanipal /II/ je osvojio dvanaestak dravica, doneo mnogo ratnog plena kui iz ratova, vlastitom rukom vadio oi zarobljenim kraljevima, uivao u svom haremu i umro potovan i ugledan. almaneser /III/ je sa osvajanjima stigao ak do Damaska; vodio je razorne bitke, a u jednom boju poubijao 16.000 Sirijaca; gradio je hramove, nametao danak, a njegov sin ga je svrgnuo u silovitom prevratu. Samuramat je vladala kao kraljica-majka tri godine i dala krhku istorijsku osnovu (jer to je sve to o njoj znamo) za grku legendu o Semiramidi pola boginji, pola kraljici, velikom vojskovoi, velikom neimaru i velikom dravniku to je vrlo zanimljivo opisao Diodor Sikulski. Tiglat-Pileser /III/ je okupio nove armije, ponovo osvojio Armeniju, pregazio Siriju i Vaviloniju, od Damaska, Samarije i Vavilona nainio vazalne gradove,

162

proirio vlast Asirije od Kavkaza do Egipta, umorio se od ratovanja, postao izvrstan upravlja, sagradio mnoge hramove i palate, gvozdenom rukom odravao jedinstvo imperije i mirno umro u postelji. Sargon /II/, oficir u armiji, proglasio se za kralja posle dravnog udara u napoleonskom stilu; lino je predvodio svoje trupe i u svakom boju se nalazio na najopasnijim mestima; porazio je Elam i Egipat, ponovo osvojio Vaviloniju, i primio vazalstvo Jevreja, Filistinaca, pa ak i od kiparskih Grka; dobro je vladao carevinom, podsticao razvoj umetnosti i knjievnosti, zanata i trgovine i poginuo u pobednikom boju kojim se Asirija konano sauvala od invazije divljih kimerijskih hordi.Njegov sin Senakerib je uguio pobune u udaljenim provicijama du Persijskog zaliva, napao Jerusalim i Egipat bez uspeha,$99$ opustoio osamdeset devet gradova i 820 sela, zaplenio 7.200 konja, 11.000 magaraca, 80.000 volova, 800.000 ovaca i zarobio 208.000 ljudi; zvanini hroniar njegovog ivota nije umanjio ove cifre. Onda je razljuen zbog tenje Vavilona da bude slobodan, preduzeo opsadu tog grada, zauzeo ga i spalio do temelja; izginulo je skoro celo stanovnitvo, mlado i staro, muko i ensko, tako da su brda leeva zakrila ulice; hramovi i palate su bili opljakani do poslednjeg "ekela", a nekada svemoni bogovi su bili raskomadani ili odneseni u ropstvo u Ninivu: Marduk, pravi bog, postao je sluga Auru. Preiveli Vavilonci nisu zakljuili da je Marduk bio precenjen; sebi su govorili kao jevrejski sunji vek kasnije u tom istom Vavilonu da je njihov bog dopustio da bude poraen da bi kaznio svoj narod. Sa ratnim plenom i opljakanim blagom Senakerib je ponovo izgradio Ninivu, izmenio tokove reka da bi je zatitio, izvrio melioracije na neplodnim zemljitima sa energinou zemalja koje pate od poljoprivrednog vika, da bi ga na kraju ubili njegovi sinovi dok je pobono mrmljao svoje molitve. Jedan drugi sin, Esarhadon, oteo je presto od brae okaljane krvlju, napao Egipat da ga kazni zbog pomaganja pobuna u Siriji, proglasio ga asirskom provincijom, zapanjio zapadnu Aziju svojim dugim trijumfalnim napredovanjem od Memfisa do Ninive, dovukavi beskrajno velik plen sa svojom komorom; uvrstio je Asiriju u blagostanju bez presedana, kao gospodar itavog blisko-istonog sveta; oduevio Vaviloniju time to je oslobodio njene zarobljene bogove i odao im poast, i ponovno izgradio njenu razruenu prestonicu; umirio je Elam nahranivi njegov narod pogoen glau, to je bio in meunarodnog dobroinstva kome skoro nije bilo ravna u antikom svetu; a umro je kada se spremao da ugui pobunu u Egiptu, poto je svojoj imperiji dao najpravedniju i najugodniju vladavinu u njenoj poluvarvarskoj istoriji.Njegov naslednik, Asurbanipal (Sardanapal kako su ga zvali Grci), ponjeo je plodove onoga to je Esarhadon posejao. U toku njegove duge vladavine, Asirija je dostigla vrhunac blagostanja i prestia; posle njega, zemlja je unitena etrdesetogodinjim povremenim ratovima, iscrpljena i propala, i zavrila je svoj razvojni tok nepunu deceniju posle Asurbanipalove smrti. Jedan pisar nam je sauvao godinji zapis o njegovoj vladavini; to je dosadna i krvava zbrka u kojoj se reaju rat za ratom, opsada za opsadom, izgladneli gradovi i zarobljenici odranih koa. Pisar prikazuje samog Asurbanipala koji pria o unitenju Elama:"U toku jednog meseca i dvadeset pet dana napredovanja, opustoio sam oblasti Elama. Tamo sam razbacao so i trnovo iblje (da bi otetio zemljite). Sinovi kraljeva, sestre kraljeva, lanovi elamske kraljevske porodice, mladi i stari, prefekti, guverneri, vitezovi, zanatlije, koliko god da ih je bilo, muko i ensko stanovitvo, veliko i malo, konji, mazge, magarci, stada i krda brojnija od roja skakavaca sve sam ih poveo u Asiriju kao ratni plen. ak sam i prainu Suze, Madaktua, Haltemaa i drugih njihovih gradova poneo u Asiriju. Za mesec dana sa pokorio Elam u celini. Ljudskom glasu, topotu stada ili krda, srenim uzvicima veselja

163

svemu sam tome uinio kraj na njegovim poljima, koja sam prepustio magarcima, gazelama i svim vrstama divljih ivotinja do ljudi." Odrubljena glava elamitskog kralja je doneta Asurbanipalu dok je on pirovao sa svojom kraljicom u vrtu oko palate; dao je da se glava nabijena na kolac podigne usred njegovih gostiju, a kraljevska gozba se nastavila; kasnije je glava bila prikovana na kapiji Ninive i polako istrulila. Elamitskom generalu, Dananuu su ivom odrali kou, a zatim pustili da iskrvari kao rtveno jagnje; njegovom bratu su presekli grkljan, telo raskomadali, a komade delili po zemlji kao suvenire. Asurbanipalu nikada nije palo na pamet da su on i njegovi ljudi brutalni; te otre kazne su bile neizbene hirurke mere u njegovom nastojanju da likvidira pobune i uspostavi disciplinu meu heterogenim i nemirnim narodima, od Etiopije do Armenije, i od Sirije do Medije, koje su njegovi prethodnici potinili asirskoj vlasti; njegova je obaveza bila da ovo nasledstvo ouva. On se diio mirom koji je uspostavio u svom carstvu, kao i valjanim redom koji je vladao u gradovima; njegovo hvalisanje nije bilo lieno istine. Da nije bio samo osvaja opijen krvlju, dokazao je svojom dareljivou u ulozi graditelja, kao i zatitnika knjievnosti i umetnosti. Kao to su neki rimski vladari pozivali Grke, tako je on iz svih kolonija dovodio skulptore i arhitekte da projektuju i ukraavaju nove hramove i palate; zaduio je bezbroj pisara da obezbede i prepiu za njega sve klasike sumerske i vavilonske knjevnosti, pa je te primerke sakupio u svojoj biblioteci u Ninivi, gde ih moderna nauka nalazi skoro neoteene poto je preko njih prohujalo dvadeset pet vekova. Poput Fridriha Velikog bio je tat kako u pogledu literarnih sposobnosti, tako i pogledu uspeha u ratu i lovu. Diodor ga opisuje kao raskalanog i biseksualnog Nerona, ali u obilju dokumenata, koji su dospeli do nas iz tog perioda, teko se moe nai potvrda za takvo miljenje. Sa sastavljanja literarnih ploica, Asurbanipal je sa kraljevskim samopouzdanjem naoruan samo noem i kopljem prelazio na borbe prsa u prsa sa lavovima; ako moemo da verujemo opisima njegovih savremenika, on nije oklevao da lino povede napad i esto je sopstvenom rukom zadavao odluujui udarac. Nije onda udno da je Bajron bio njime fasciniran, te je o njemu napisao dramu, pola legendu, pola istoriju, u kojoj itavo bogatstvo i mo Asirije dostie vrhunac, pa se raspada u sveoptoj propasti i kraljevskom oajanju. 2. Asirska vladavina Imperijalizam - Asirski rat - Prisilno regrutovani bogovi - Zakon - Delikatni detalji kanjavanja - Nasilnost orijentalnih monarhija Ako bismo priznali imperijalni princip da je zarad irenja zakona, sigurnosti, trgovine i mira, dobro da mnoge drave budu milom ili silom dovedene pod vlast jedne vlade onda bismo morali da priznamo Asiriji ast da je u zapadnoj Aziji uspostavila red i blagostanje u veoj meri i na prostoru veem, nego to je taj region na zemlji, koliko znamo, ikada imao ranije. Vlast Asurbanipalova koji je vladao Asirijom, Vavilonijom, Armenijom, Medijom, Palestinom, Sirijom, Fenikijom, Sumerom, Elamom i Egiptom bila je bez sumnje najvea administrativna organizacija koja je ikad viena na Mediteranu ili Bliskom istoku; pribliili su joj se samo Hamurabi i Tutmos /III/, a Persija bi joj jedina bila jednaka pre dolaska Aleksandra. Na neki nain bila je to liberalna imperija; njeni vei gradovi su zadrali znatnu lokalnu autonomiju, a svakom narodu u njoj je ostavljana njegova vlastita religija, zakon i vladar, pod uslovom da redovno plaa danak. U tako

164

labavoj organizaciji svako slabljenje centralne vlasti moglo je da izazove pobune, ili u najboljem sluaju, izvestan nemar u plaanju danka, tako da je bilo potrebno stalno iznova osvajati ve potinjene zemlje. Da bi izbegao to ponavljanje pobuna, Tiglat-Pileser /III/ je uspostavio karakteristinu asirsku politiku deportovanja osvojenih populacija u strane habitate, to jest krajeve gde su, meajui se sa domorocima, mogli da izgube svoje jedinstvo i identitet, te da imaju manje prilika za pobune. Uprkos tome, pobuna je bilo i Asirija je morala stalno da bude spremna za rat.Vojska je zbog toga bila najvaniji deo vlasti. Asirija je otvoreno priznavala da je vlast podravljenje sile, a njeni glavni doprinosi napretku su bili u oblasti umea ratovanja. Borna kola, konjica, peadija i inenjerija bili su organizovani u fleksibilne formacije, mehanike naprave za opsadu su bile veoma razvijene kao kod Rimljana, a dobro je bila poznata i strategija i taktika. Taktika se koncentrisala oko ideje brzog pokreta kojim se omoguavao pojedinani napad eto koliko je stara Napoleonova ideja. Obrada gvoa se razvila toliko da je ratnik bio pokriven oklopom takve tvrdoe i krutosti da je liio na srednjovekovnog viteza; ak su i strelci i kopljanici nosili bakrene ili gvozdene kacige, sukno oko bedara sa postavom, ogromne titove i kone suknje sa metalnim ploicama. Oruje je obuhvatalo strele, koplja, kratke sablje, buzdovane, toljage, prake i bojne sekire. Plemii su se borili iz bornih kola u prednjoj liniji bitke, a kralj, u svojim kraljevskim bojnim kolima, obino ih je lino predvodio; generali jo nisu bili nauili da umiru u krevetu. Asurbanipal je uveo upotrebu konjice kao pomo bojnim kolima, a ova inovacija se pokazala odluujuom u mnogim bitkama. Glavna opsadna naprava je bio ovan obloen gvoem na prednjem kraju; ponekad je konopima bio obeen na skeli, i bio zanjihan unazad da bi mu se dao jak zamah napred; ponekad je kotrljan napred na tokovima. Opsaenici su se sa zidina borili kamenicama, bakljama, zapaljenom smolom, lancima namenjenim ometanju ovna, i plinskim "smradnim bombama" (kako su ih zvali) za zbunjivanje neprijatelja; opet novotarija nije nova. Osvojeni grad je obino bio opljakan i spaljen do temelja, a njegova lokacija je namerno bila ogoljena unitavanjem drvea. Lojalnost trupa je bila obezbeena podelom velikog dela ratnog plena meu njima; njihova hrabrost je bila osigurana optim pravilom na Bliskom istoku da svi ratni zarobljenici mogu biti oterani u roblje ili ubijeni. Vojnici su nagraivani za svaku odrubljenu glavu koju su doneli sa bojnog polja, tako da se posle pobede obino vrilo masovno odsecanje glava izginulih neprijatelja. Zarobljenici koji su jeli suvie hrane na dugom pohodu, i oni koji bi predstavljali opasnost i smetnju u pozadini, najee su ubujani posle bitke; oni bi kleali leima okrenuti svojim xelatima, koji su ih toljagama tukli po glavi, ili im glave odsecali sabljama. Pisari su stajali u blizini da bi zapisali broj zarobljenika koje je svaki vojnik uhvatio ili ubio, pa su prema tom broju odreivali deo ratnog plena; ako bi imao vremena, kralj se stavljao na elo masakra. Postupak sa plemiima poraenih bio je specijalniji: odsecane su im ui, nosevi, ruke i noge, ili su bacani sa visokih kula, ili su i njima i njihovoj deci odrubljivane glave, ili su ih ive drali, ili pekli na tihoj vatri. Izgleda da niko nije oseao nikakvu griu savesti zbog ovakvog unitavanja ljudskih ivota; prirataj bi to ubrzo nadoknadio, a u meuvremenu je poputao pritisak populacije na sredstva za odravanje ivota. Verovatno su Aleksandar i Cezar podrivali moral neprijatelja delom zbog toga to su bili poznati po svom milosru prema ratnim zarobljenicima.Odmah do vojske, crkva je bila monarhov glavni oslonac, i on je izdano plaao tu podrku svetenika. Zvanini poglavar drave je prema zajednikoj prepostavci bio bog Aur; svi proglasi su bili u njegovo ime, svi zakoni su bili ukazi njegove boanske volje, svi vojni pohodi su voeni da bi se on (ili ponekad neko drugo

165

boanstvo) snabdelo ratnim plenom i slavom. Kralj je sebe predstavljao kao boga, obino kao inkarnaciju amaa, Sunca. Religija Asirije, kao i njen jezik, nauka i umetnost, bili su uvezeni iz Sumera i Vavilonije, uz povremene adaptacije prema potrebama jedne vojnike drave.Adaptacija je bila najvie vidljiva u sluaju zakona, koji se odlikovao ratnikom nemilosrdnou. Kanjavanje je ilo od javnog izlaganja ruglu do prisilnog rada, dvadeset do stotinu udaraca biem, odsecanja nosa i uiju, kastracije, upanja jezika, istiskivanja oiju, nabijanja na kolac i odrubljivanja glave. Zakoni Sargona /II/ propisuju dodatne rafinirane postupke kao to su ispijanje otrova i spaljivanje ivog sina ili erke prestupnika na rtveniku boga: ali, nema dokaza da su se ti zakoni primenjivali u poslednjem milenijumu pre Hrista. Preljuba, silovanje i neki oblici krae smatrani su za prestupe kanjive smru. Povremeno je bilo primenjivano ispitivanje uz pomo muenja; optueni je, ponekad vezan lancima, bio bacan u reku i njegova je krivica preputana presudi vode. Uopte uzev, asirski zakon je bio manje svetovan, a vie primitivan od vavilonskog Hamurabijevog zakonika, koji mu je oito vremenski prethodio.$100$ Lokalna uprava, u poetku feudalnih barona, padala je tokom vremena u ruke provincijskih prefekata ili guvernera koje je imenovao kralj; ovaj oblik imperijalne vlasti bio je preuzet od Persije, a kasnije prenet iz Persije u Rim. Dunost prefekata je bila da sakupljaju porez, da organizuju kuluk za radove koji, kao navodnjavanje, nisu mogli biti preputeni linoj inicijativi, a posebno da okupljaju regimente i vode ih u kraljevske pohode. U meuvremenu, kraljevske uhode (ili, kako mi kaemo "obavetajni oficiri") motrili su na te prefekte i njihove pomonike i obavetavali kralja u vezi stanja u dravi.Sve u svemu, asirska vlast je prevashodno bila instrument rata. Jer, rat je ee bio probitaniji nego mir; uvrivao je disciplinu, pojaavao patriotizam, jaao kraljevsku mo, i donosio obilan ratni plen i robove za bogaenje i sluenje prestonici. Otuda je asirska istorija uglavnom niz slika opustoenih gradova i sela ili njiva preputenih propadanju. Kada je Asurbanipal uguio pobunu svog brata ama-um-ukina i osvojio Vavilon posle duge i teke opsade,grad je pruao jeziv prizor, i zgranuo je ak i Asirce... Veina brojnih rtava bolesti i gladi leala je po ulicama ili na javnim trgovima, kao plen psima i svinjama; oni stanovnici i vojnici koji su bili dovoljno snani, pokuali su da pobegnu u unutranjost zemlje, a ostali su samo oni koji nisu imali dovoljno snage da se izvuku izvan zidina. Asurbanipal je gonio begunce i poto je skoro sve pohvatao, sruio je na njih sav bes svoje osvete. Vojnicima je odsecao jezik, a zatim ih toljagama tukao do smrti. Masakrirao je obian narod ispred velikih krilatih bikova koji su ve bili svedoci sline klanice pola veka ranije u vreme njegovog dede Senakeriba. Leevi rtava ostajali su dugo nesahranjeni kao plen svim neistim zverima i pticama. Slabosti orijentalnih monarhija su bile vezane za njihovu sklonost nasilju. Nisu se samo potinjene provincije stalno bunile, ve se i u okviru kraljevske palate, ili same porodice, nasilje esto primenjivalo za obaranje onog to je nasiljem bilo uspostavljeno i odravano. Na kraju ili pred kraj skoro svake vladavine izbijali su nemiri oko nasleivanja prestola; ostareli monarh je video kako se oko njega kuju zavere, a u nekim sluajevima njegov kraj je bivao ubrzan ubistvom. Narodi Bliskog istoka su vie voleli nasilne pobune nego iskvarene, korumpirane izbore, a njihov oblik opoziva je bio atentat. Neki od tih ratova su bez sumnje bili neizbeni: varvari su vrebali na svakoj granici, i jedna vladavina slabosti bi videla Skite, Kimerijce ili neku drugu hordu, kako se obruava na bogatstvo asirskih gradova. A moda mi preuveliavamo uestalost ratova i nasilja u tim orijentalnim dravama, zahvaljujui sluajnosti da su antiki spomenici i tadanji hroniari sauvali dramatine zapise o bitkama, a zanemarivali pobede

166

mira. Istoriari su imali predrasude u prilog krvoproliu; smatrali su ga, ili su mislili da e ga itaoci smatrati zanimljivijim od mirnih dostignua uma. Mi mislimo da je rat manje est danas, jer smo svesni svetlih intervala mira, dok je istorija izgleda svesna samo grozniavih ratnih kriza. 3. Asirski ivot Proizvodnja i trgovina - Brak i moral - Religija i nauka - Knjievnost i biblioteke Asirski ideal plemia Ekonomski ivot Asirije nije se mnogo razlikovao od vavilonskog, jer su na mnoge naine te dve zemlje predstavljale samo sever i jug jedne civilizacije. Juno kraljevstvo je bilo vie trgovako, severno vie poljoprivredno; bogati Vavilonci su obino bili trgovci, bogati Asirci su najee bili plemii-zemljoposednici koji su marljivo nadgledali velika imanja i sa rimskim prezirom gledali na ljude koji su za ivot zaraivali tako to su kupovali jeftino, a prodavali skupo. Pa ipak, iste reke su plavile i hranile zemlju, istim metodama prokopa i kanala kontrolisalo se prelivanje, isti /shaduf/-i su prenosili vodu iz sve dubljih korita do polja zasejanih istom penicom i jemom, prosom i susamom.$101$ Iste grane proizvodnje potpomagale su ivot gradova; isti sistem teinskih i drugih mera vaio je u razmeni dobara; i mada su Niniva i njene sestre-prestonice bile suvie daleko na severu da bi bile trgovaki centri, bogatstvo koje su im donosili asirski vladari ispunjavalo ih je zanatima i trgovinom. Metal se iskopavao u rudniku ili uvozio u sveem izobilju, a pred 700. godinu p.n.e. gvoe je zamenilo bronzu kao osnovni metal za proizvodnju i naoruanje. Primenjivalo se livenje metala, duvanje stakla, bojenje tekstila,$102$ emajliranje zemljanih posuda, a kue su u Ninivi bile isto tako dobro opremljene kao u Evropi pre industrijske revolucije. Za vreme vladavine Senakeriba, izgraen je jedan akvedukt koji je Ninivi donosio vodu sa daljine od trideset milja; nedavno otkrivenih hiljadu stopa tog akvedukta,$103$ predstavljaju najstariji poznati akvedukt. Industriju i trgovinu su delimino finansirali privatni bankari koji su naplaivali 25% za zajmove. Olovo, bakar, srebro i zlato sluili su kao valuta; a oko 700. godina p.n.e. Senakerib je kovao srebro u komade od pola ekela jedan od naih najranijih primera zvaninog kovanja noca. Narod se delio na pet klasa: patriciji ili plemii; zanatlije ili majstori organizovani u esnafe i ukljuujui profesije kao i zanate; nestruni, ali slobodni radnici i seljaci grada i sela; kmetovi vezani za zemlju na velikim posedima kao u srednjovekovnoj Evropi; i, robovi zarobljeni u ratu ili uhapeni zbog duga, obavezni da istaknu svoj status probuenim uhom ili obrijanom glavom, koji su obavljali poslove slugu svugde. Na bareljefu Senakeriba vide se nadzornici koji dre bi nad robovima koji, u dugim paralelnim redovima vuku teku statuu na drvenim saonicama. Kao i sve vojnike drave, Asirija je podsticala visok natalitet, kako moralnim kodeksom, tako i zakonima. Abortus je bio prestup kanjiv smru; ena koja izvrila pobaaj, pa ak i ona koja je umrla u pokuaju da ga izvri, morala je biti nabijena na kolac. Mada su se ene uzdizale do znatne moi kroz brak i intrige, njihov poloaj je bio nii nego u Vaviloniji. Njima su dosuivane surove kazne ako bi udarile mua; enama nije bilo dozvoljeno da se javno kreu bez ferexe, i od njih se traila stroga vernost dok su muevi mogli da imaju onoliko konkubina koliko su mogli da priute. Prostitucija je bila prihvaena kao neizbena i bila je regulisana dravnim propisima. Kralj je mogao da ima arolik harem ije su stanarke bile osuene na

167

izolovan ivot koji su provodile u plesu, pevanju, svaama, ivenju i intrigama. Prevareni mu je mogao da ubije svog suparnika /in flagrante delicto/ i smatralo se da je to u okviru njegovih prava; to je obiaj koji je nadiveo mnoge zakonike. to se ostalog tie brak je bio kao u Vaviloniji, osim to je esto sklapan na osnovu proste kupovine, a u mnogim sluajevima ena je ivela u kui svog oca, dok ju je mu povremeno obilazio. U svim odeljcima asirskog ivota sreemo ozbiljnost prirodnu za narod koji je iveo od osvajanja i u svakom smislu na granici varvarizma. Upravo kao to su Rimljani posle pobeda uzimali hiljade zarobljenika u doivotno ropstvo, a druge odvlaili u /Circus Maximus/ da ih tamo rastrgnu izgladnele zveri, tako su i Asirci izgleda nalazili uivanje ili potrebne poduke za svoje sinove u muenju zarobljenika, pa su decu oslepljivali pred oima roditelja, drali kou sa ivih ljudi, pekli ih u peima, vezane u lance stavljali u kaveze da bi se svetina zabavljala, a preivele slali na pogubljenje. Asurbanipal pria: "Svim pobunjenim poglavarima sam odrao kou, a njihovom koom prekrio stub, neke sam u sredini zazidao, a druge nabio na kolac, a druge opet poreao oko stuba na kolevima... A to se tie voa i kraljevskih oficira koji su se pobunili, njima sam odsecao ruke i noge." On se hvali: "Spalio sam tri hiljade zarobljenika i nijednog meu njima nisam ostavio ivog da slui kao talac." Na jednom drugom natpisu pie: "Ovim ratnicima koji su zgreili protiv Aura i smiljali zlo protiv mene... iz njihovih neprijateljskih usta sam jezike iupao i izvrio njihovo unitenje. to se ostalih tie koji su ostali ivi, njih sam prineo kao pogrebnu rtvu; njihove raskomadane udove sam dao psima, svinjama i vukovima... Uinivi ova dela ispunio sam radou srca velikih bogova." Jedan drugi monarh daje uputstva majstorima da ugraviraju na opekama sledee reenice na divljenje potomstvu: "Moja bojna kola unitavaju ljude i ivotinje... Spomenici koje podiem napravljeni su od ljudskih leeva kojima sam odsekao glave i udove. Ruke sam odsekao svakom koga bih ivog zarobio". Reljefi u Ninivi prikazuju ljude nabijene na kolac ili odrane koe, ili iupanih jezika; jedan prikazuje kralja kako kopljem vadi oi zarobljenicima, dok im glave veto dri na mestu pomou konopca vezanog preko njihovih usana. Dok itamo te stranice, lake se mirimo sa svojom sopstvenom osrednjou.Religija oito nije inila nita da ublai ovu sklonost prema brutalnosti i nasilju. Imala je manji uticaj na vlast nego u Vaviloniji i ravnala se prema potrebama i ukusima kraljeva. Aur, nacionalno boanstvo, bio je sunev bog, ratoboran i nemilosrdan prema neprijateljima; njegov narod je verovao da on ima boansko zadovoljstvo u pogubljenju zarobljenika pred svetilitem. Bitan zadatak asirske religije je bio da obuava budue graane patriotskoj poslunosti, i da ih ue kako da vetim ulagivanjem izvuku naklonost od bogova pomou magije i rtvovanja. Jedini religiozni tekstovi koji su ostali iz Asirije tiu se egzorcizma i znamenja. Do nas je dola duga lista znamenja u kojoj su dati neizbeni ishodi dogaaja svake vrste, a propisuju se metode za njihovo izbegavanje. Svet je bio prikazivan kao prepun demona, koje je trebalo oterati pomou amajlija obeenih oko vrata ili dugim i paljivim vraxbinama.U takvoj atmosferi jedina nauka koja je cvetala bila je ratna nauka. Asirska medicina je bila vavilonska medicina; asirska astronomija je bila samo vavilonska astrologija zvezde su prouavane poglavito zbog proricanja. Nema tragova zapisa o filozofskim raspravama, niti svetovnih pokuaja da se objanjava svet. Asirski filolozi su napravili liste biljaka verovatno za primenu u medicini, pa su time dali skroman doprinos razvoju botanike; drugi pisari su pravili spiskove skoro svih predmeta koje su nalazili pod kapom nebeskom, a njihovi pokuaji da klasifikuju te predmete donekle su posluili prirodnim naukama u Grkoj. Sa tih spiskova na jezik (tj. engleski, prim. prev.) je obino preko grkog preuzeo rei kao to

168

su /hangar, gypsum, camel, plinth,/ /shekel, rose, ammonia, jasper, cane, cherry, laudanum,/ /naphtha, sesame, hyssop i myrrfh / (tj. hangar, gips, kamila, osnova stuba, ekel, rua, amonijak, jaspis, trska, trenja, laudanum-alkoholna tinktura opijuma, nafta, susam, blagovanj-vrsta metvice i mirha-mirisna smola prim. prev.) Ploicama koje belee dela kraljeva, mada imaju svojstvo da su istovremeno i krvave i dosadne, mora se priznati da spadaju meu najstarije postojee oblike istoriografije. U prvim godinama to su bile samo hronike, kojima su se registrovale kraljevske pobede, a zanemarivali porazi; kasnije su postale ulepani i literarni opisi vanih dogaaja u toku vladavine. Najistije pravo Asirije na mesto u istoriji civilizacije donele su joj njene biblioteke. Ona Asurbanipalova sadrala je 30.000 ploica, klasifikovanih i katalogiziranih, a svaka ploica je imala privesak za laku identifikaciju. Mnoge od njih su imale kraljevu vrpcu (za obeleavanje) na kojoj je pisalo: "Ko god da odnese ovu tablicu, ...neka ga Aur i Belit obore u gnevu i unite njegovo ime i potomstvo iz zemlje prognaju". Veliki broj tablica su kopije nedatiranih starih dela iji se raniji oblici konstantno otkrivaju; oevidna namena Asurbanipalove biblioteke je bila da se od zaborava sauva vavilonska knjievnost. Ali samo mali broj ploica bi sada bio svrstan u knjievnost; veina njih su slubeni zapisi, astroloka i proroka posmatranja, proroanstva, medicinski recepti i izvetaji, egzorcizmi, himne, molitve i rodoslovi kraljeva i bogova. Meu najmanje dosadne spadaju dve ploice na kojima Asurbanipal poverava sa zanimljivom upornou svoje nepopularno uivanje u knjigama i saznanju:Ja, Asurbanipal, shvatio sam mudrost Nabua,$104$ stekao sam razumevanje svih vetina pisanja na ploicama. Nauio sam da odapinjem strelu, da jaem konje i vozim bojna kola, i da drim uzde... Marduk, mudrac meu bogovima, dao mi je znanje i razum kao dar... Enurt i Nergal su me uinili muevnim i snanim, neuporedivo silnim. Shvatio sam vetinu mudre Adape, skrivene tajne cele vetine pisanja; u nebeskim i zemaljskim zdanjima sam itao i razmiljao; na saborima svetenika sam prisutan bio; posmatrao sam znamenja, tumaio nebesa sa uenim svetenicima, deklamovao komplikovane tablice mnoenja i deljenja koje nisu odmah jasne. Lepe spise na sumerskom koji su nejasni, na akadskom koje je teko zadrati u pameti, meni je bila radost da ih ponavljam... Jahao sam drebad, jahao ih razborito tako da ne postanu plahi i neobuzdani; uzimao sam luk i odapinjao strelu, znak ratnika. Bacao sam drhtava duga koplja kao kratka koplja... Drao sam uzde kao voza... Kao saper (pretea inenjerije, prim. prev.) sam usmeravao pletenje tranih titova i oklopa za prsa. Stekao sam znanje koje svi svetenici svake vrste poseduju kada im doe vreme zrelosti. U isto vreme nauio sam ta je ispravno za gospodarenje, za vlast i ja sam sledio svoj kraljevski put. 4. Asirska umetnost Manje vane umetnosti - Bareljef - Vajarstvo - Graevinarstvo - Stranica iz "Sardanapala" Konano, u oblasti umetnosti, Asirija je bila jednaka svojoj uiteljici Vaviloniji, a u bareljefu je nadmaila. Stimulisani prilivom bogatstva u Aur, Kalak i Ninivu, umetnici i zanatlije su poeli da proizvode za plemie i njihove gospe, za kraljeve i palate, za svetenike i hramove nakit svih vrsta, liveni metal veto oblikovan i fino izraen, kao na velikim kapijama Balavata, kao i raskoni nametaj od bogato rezbarenog i skupocenog drveta ojaanog metalom i ukraenog zlatom, srebrom, bronzom ili dragim kamenjem.

169

Grnarstvo je bilo slabo razvijeno, a muzika, kao i mnogo ta drugo, bila je samo uvezena iz Vavilona; ali slikanje "temperom" u svetlim bojama ispod tanke glazure postalo je jedna od karakteristinih umetnosti Asirije, odakle je prela u svoje savrenstvo u Persiji. Slikarstvo je, kao i uvek na drevnom Istoku, bila sekundarna i zavisna umetnost.U doba Sargona /II/, Senakeriba, Esarhadona i Asurbanipala, i verovatno pod njihovim velikodunim patronatom, umetnost bareljefa je stvorila nova remek-dela za Britanski muzej. Meutim, jedan od najboljih primeraka datira iz vremena Asurbanipala /II/; on, u istom alabasteru, prikazuje dobrog boga Marduka kako pobeuje zlog boga haosa, Tijamata. Ljudski likovi na asirskim reljefima su kruti i grubi i svi slini, kao da je neki savreni model insistirao da bude stalno reprodukovan; svi mukarci imaju iste velike brade, iste etkaste zulufe, iste debele trbuhe, iste nevidljive vratove; ak su i bogovi isti ti Asirci samo malo prerueni. Samo tu i tamo, ljudski likovi imaju ivost, kao na alabasterskom reljefu koji prikazuje duhove u trenucima oboavanja pred stablom male palme /(palmetto)/, kao i na lepoj krenjakoj steli ami-Adada /VII/ naenoj kod Kalaka. Obino su uzbudljivi reljefi koji prikazuju ivotinje; nikada niko, ni pre, ni kasnije, nije tako uspeno rezbarijom prikazao ivotinje. Paneli jednolino ponavljaju prizore iz rata i lova; ali, oko se nikada ne zamara njihovom snagom akcije, tokom kretanja, i jednostavnom neposrednou linije. To izgleda kao da je umetnik, poto mu je zabranjeno da svoje gospodare prikazuje realistino, sa peatom individualnosti, ivotinjama posvetio sve svoje znanje i umee; prikazivao je mnogobrojne vrste lavove, konje, magarce, koze, pse, jelene, ptice, skakavce i to u svakom poloaju sem u mirovanju; suvie esto ih prikazuje u agoniji umiranja; ali ak i tada one su sredite i ivot njegove slike i njegove umetnosti. Velianstveni konji Sargona /II/ na reljefima kod Korsabada; ranjena lavica iz Senakeribove palate kod Ninive; umirui lav u alabasteru iz palate Asurbanipalove; Asurbanipal /II/ i Asurbanipal u lovu na lavove; lavica koja se odmara, i lav osloboen iz zamke; fragment na kojem lav i lavica uivaju u senci drveta sve to spada u svetska birana remek-dela u ovom obliku umetnosti. Prikazivanje prirodnih objekata na reljefima je stilizovano i sirovo; forme su teke, konture su tvrde, miii preuveliani; i nema nikakvog drugog pokuaja u pogledu perspektive osim to se ono to je udaljeno postavlja na gornju polovinu slike, u istoj razmeri kao i ono to je dato u prvom planu dole. Meutim, postepeno je esnaf vajara pod Senakeribom nauio da ublaava ove mane smelim realistikim portretisanjem, vetom zavrnom obradom, a naroito ivom percepcijom akcije, koja u oblasti vajanja ivotinja nikada nije prevaziena. Bareljef je za Asirce bio ono to je za Grke bila skulptura, ili slikarstvo za Italijane u doba renesanse omiljena umetnost kojom se na jedinstven nain izraavao nacionalni ideal forme i karaktera.Toliko mnogo se ne moe govoriti o asirskom vajarstvu. Izgleda da su rezbari Ninive i Kalaka vie voleli reljef od rada u tri dimenzije; vrlo malo celovitih skulptura je dospelo do nas iz ruevina, a nijedna od njih se ne izdvaja po kvalitetu. ivotinje su pune snage i velianstvene, kao da su svesne ne samo fizike, ve i moralne superiornosti u odnosu na oveka kao bikovi koji su uvali kapiju kod Korsabada; ljudske ili boanske figure su primitivno grube i teke, ukraene ali neugledne, uspravne ali mrtve. Izuzetak moda ini masivna statua Asurbanipala /II/, sada u Britanskom muzeju; kroz sve njene teke linije, vidi se ovek koji je svakim svojim deliem kralj: on vrsto dri kraljevsko ezlo, debele usne su stisnute odluno, oi okrutne i oprezne, bikovski vrat koji preti kratkim postupkom prema neprijatelju ili falsifikatorima poreskih izvetaja, i dva xinovska stopala u potpunoj ravnotei na pleima sveta. Ne smemo suvie ozbiljno uzimati nae ocene ove skulpture;

170

vrlo je verovatno da su se Asirci divili kvrgavim miiima i kratkim vratovima, te bi sa ratnikim prezirom gledali nau skoro feminiziranu vitkost, ili meku, ulnu skladnost Praksitelovog Hermesa i Apolona Belvederskog. to se tie asirske arhitekture, kako moemo da ocenimo njen kvalitet, kada od nje nije ostalo nita osim ruevina skoro poravnatih sa peskom, i koje slue samo kao kuka o koju smeli arheolozi kae svoje matovite "restauracije"? Kao u vavilonskoj i mladoj amerikoj arhitekturi, Asircima lepota nije bila cilj, ve veliina, i njoj su teili pomou masivne konstrukcije. Sledei tradicije mesopotamske umetnosti, asirska arhitektura je prihvatila opeku kao svoj osnovni materijal, ali je pola svojim putem tako to ju je obilato oblagala kamenom. Nasledila je luk i svod sa juga, razradila ih, i napravila neke eksperimente kod stubova koji su otvorili put za karijatide i spiralne jonske kapitele kod Persijanaca i Grka. Palate su se smetale na velikim povrinama tla i bile su razborito ograniene na dva ili tri sprata visine; obino su bile projektovane kao niz holova i odaja kojima se ograivalo tiho i zaseneno dvorite. Portale kraljevskih rezidencija uvale su udovine kamene ivotinje, ulazni hol je bio obloen istorijskim reljefima i skulpturama, podovi su bili pokriveni alabasterskim ploama, na zidovima su visile skupocene tapiserije, ili paneli od skupocenog drveta, oivieni elegantnim vencima; krovovi su bili ojaani masivnim gredama, ponekad prekriveni tankim srebrnim ili zlatnim ploicama, a tavanice su esto bile ukraene slikama pejzaa iz prirode. est najmonijih ratnika Asirije bili su takoe njeni najvei neimari. Tiglat-Pileser /I/ je ponovo izgradio u kamenu hramove Aura, i ostavio zapis o jednom od njih da je "njegovu unutranjost uinio tako blistavom kao svod nebeski, ukrasio zidove da sijaju kao zvezde to se raaju, i blistavim sjajem ga uinio uzvienim." Kasniji carevi su bili dareljivi prema hramovima, ali su poput Solomona, vie voleli svoje palate. Asurbanipal /II/ je izgradio kod Kalaka ogromno zdanje od kamenom obloene opeke, ukraene reljefima kojima se slavi pobonost i rat. U blizini, kod Balavata, Rasam je naao ruevine jo jednog zdanja iz kojeg je spasao dve bronzane kapije velianstvene izrade. Sargon /II/ je sebi u spomen podigao prostranu palatu kod Dur-arukina (tj. Fort Sargona, na lokaciji dananjeg Korsabada); kod kapije su bila dva krilata bika, zidovi palate su bili ukraeni reljefima i sjajnim ploicama, njene ogromne odaje su bile opremljene tanano izrezbarenim nametajem i ukraene velikim kipovima. Iz svake pobede Sargon je dovodio sve vie robova da rade na ovoj gradnji, i donosio vie mermera, lazurnog kamena, bronze, srebra i zlata da bi ulepao palatu. Oko nje je postavio grupu hramova, a u pozadini je bogu podario zigurat sa sedam spratova, i krunom od srebra i zlata. Senakerib je kod Ninive podigao palatu zvanu "Neuporediva," koja je po veliini prevazila sve palate antikog doba; njeni zidovi i podovi su se presijavali od dragocenih metala, drveta, i kamena; njene ploice su se po sjaju nadmetale sa Suncem i Mesecom; radnici metalci su od metala izlili xinovske lavove i volove od bakra, a skulptori su izvajali krilate bikove od krenjaka i alabastera, a njene zidove su obloili pastoralnim simfonijama u bareljefu. Esarhadon je nastavio sa rekonstrucijama i proirivanjem Ninive i nadmaio sve svoje prethodnike veliinom zdanja i raskonou njihove opreme; dvanaestak provincija mu je obezbeivalo materijal i radnu snagu; nove ideje za stubove i dekoracije dobio je u toku boravka u Egiptu; a kada su napokon palate i hramovi bili zavreni, dao je da se ispune opljakanim umetnikim predmetima i koncepcijama itavog bliskoistonog sveta. Najgori komentar o asirskoj arhitekturi lei u injenici da se ona, ezdeset godina poto je Esarhadon zavrio svoju palatu, raspala i pretvorila u ruevine. Asurbanipal nam pria kako ju je rekonstruisao; dok itamo njegov natpis, vekovi blede, a mi nasluujemo ta se zbivalo u

171

kraljevoj dui:U to vreme, harem, mesto za odmor u palati... koju je Senakerib, moj deda, izgradio kao svoju kraljevsku kuu, propao je istroen od bahanalija i zidovi su se sruili. Ja, Asurbanipal, Veliki Kralj, moni Kralj, Kralj Sveta, Kralj Asirije,... poto sam u tom haremu odrastao, a Aur, Sin, ama, Raman, Bel, Nabu, Itar,... Ninib, Nergal i Nusku sauvali su me tu kao krunskog princa, i pruili mi svoju plemenitu zatitu i utoite blagostanja,... i stalno mi tu slali radosne poruke o pobedi nad mojim neprijateljima; i zato to su mi snovi nou u postelji bili ugodni, a ujutro su mi misli bile vedre,... ja sam sruio te ruevine; da bih taj prostor proirio sve sam sruio. Podigao sam zgradu ije je gradilite imalo povrinu od pedeset /tibki/-a. Podigao sam terasu; ali snebivao sam se pred svetilitima velikih bogova mojih gospodara, pa tu konstrukciju nisam podigao veoma visoko. U pogodnom mesecu i danu, poloio sam njene temelje na terasi i poeo zidanje. Sipao sam susamovo vino i vino od groa na njen podrum i sipao ih takoe na njen zemljani zid. Da bih izgradio taj harem, ljudi iz moje zemlje su dovlaili opeke u kolima iz Elama, koje sam odneo kao plen po zapovesti bogova. Naterao sam kraljeve Arabije koji su prekrili sporazum sa mnom, i koje sam uhvatio ive u boju sopstvenim rukama, da nose korpe i radnike kape da bi se taj harem izgradio... Proveli su dane pravei opeke i kuluei, pa i svirajui muziku. Sa radou i veseljem, gradio sam ga od temelja do krova. Napravio sam vie prostora u njemu nego ranije i obezbedio sjajnu izradu. Postavio sam duge nosee grede od kedra iz Sirare i Libana. Vratnice sam pokrio drvetom /liaru/ iji je miris ugodan, sa oplatom od bronze i postavio ih na ulazu... Okolo sam zasadio gaj sa svim vrstama drvea i voa svakovrsnog. Zavrio sam rad na njegovoj izgradnji, prineo divne rtve bogovima mojim gospodarima, posvetio ga sa radou i veseljem, i uao unutra pod velianstveni trem. 5. Asirija nestaje Poslednji dani jednog kralja - Uzroci propasti Asirije - Pad Ninive Uprkos svemu, "Veliki Kralj, moni Kralj, Kralj Sveta, Kralj Asirije" alio se u svom poodmaklom dobu na nesree koje su ga zadesile. Poslednja ploica koju nam je u naslee ostavio svojim klinom, ponovo postavlja pitanja Provednika i Jova:inio sam dobro i bogu i oveku, mrtvima i ivima. Zato su me zadesile bolest i beda? Ne mogu da zaustavim borbe u mojoj zemlji i razmirice u svojoj porodici; uznemirujui skandali me stalno sputavaju. Bolest uma i tela me obaraju: uz krike tuge privodim svoj ivot kraju. Na dan boga grada, dan svetkovina, ja sam nesrean; smrt me hvata i vue nadole. Tugujem i alim jeei danju i nou, "O Boe! uslii molbu onom ko je poboan da moe tvoju svetlost da vidi!"$105$ Ne znamo kako je Asurbanipal umro; pria koju je dramski prikazao Bajron da je podmetnuo vatru u svojoj palati i stradao u plamenu zasniva se na autoritetu ljubitelja uda Ktezijasa, i moda je samo legenda. U svakom sluaju njegova smrt je bila i simbol i znamenje; Asiriju je takoe ekala brza smrt, i to od uzroka meu kojima je Asurbanipal bio jedan deo. U pogledu ekonomske vitalnosti Asirija je suvie nerazborito izvlaila koristi iz inostranstva; zavisila je od probitanih osvajanja koja su donosila bogatstvo i trgovinu; u svakom trenutku to se moglo zavriti presudnim porazom. Postepeno su telesne i karakterne osobine koje su asirske vojske uinile nepobedivim, oslabile zahvaljujui samim pobedama koje su ostvarivale; u svakoj pobedi su najsnaniji i najhrabriji ginuli, dok su slabi i oprezni preivljavali i umnoavali svoj soj; bio je to

172

disgenetski proces koji je moda doprinosio civilizaciji iskorenjujui brutalnije tipove, ali je oslabio bioloku osnovu na kojoj se Asirija uzdigla do moi. Obim njenih osvajanja je pomogao njenom slabljenju; ona nije samo liila stanovnitva svoja polja da bi nahranila nezasitnog boga Marsa, ve je u Asiriju dovela, kao zarobljenike milione bednih i jadnih tuinaca, koji su se raali sa plodnou tipinom za beznadnike, unitili celokupno nacionalno jedinstvo temperamenta i porekla (loze), i svojim rastuim brojem postali neprijateljska i dezintegriua sila u samom sreditu osvajaa. Vojska se sve vie i vie popunjavala ljudima drugih zemalja, dok su poluvarvarski pljakai pustoili svaku granicu i iscrpljivali bogatstva zemlje u beskonanoj odbrani njenih neprirodnih granica.Asurbanipal je umro 626. godine p.n.e. etrnaest godina kasnije, armija Vavilonaca pod Nabopolasarom ujedinila se sa armijom Medesa koje je vodio Sijaksars i hordom Skita sa Kavkaza i, sa zapanjujuom lakoom i brzinom osvojila citadele severa. Niniva je opustoena nemilosrdno i temeljito kao to su nekada njeni kraljevi pustoili Suzu i Vavilon; grad je spaljen, stanovnici poubijani ili oterani u roblje, a palata koju je ne tako davno Asurbanipal sagradio bila je opljakana i razorena. U jednom udaru, Asirija je nestala iz istorije. Nita nije ostalo osim izvesne ratne taktike i oruja, nekoliko spiralnih kapitela polu-"jonskih" stubova i odreenih metoda upravljanja provincijama koje su prele u Persiju, Makedoniju i Rim. Bliski istok ju je neko vreme pamtio kao nemilosrdnog ujedinitelja dvanaestak manjih drava; a Jevreji su se osvetniki seali Ninive kao "krvavog grada, punog lai i pljake." Za kratko vreme, svi su, sem najmonijih kraljeva meu Velikim Kraljevima, bili zaboravljeni, a sve njihove kraljevske palate leale su u ruevinama pod peskom koji se stalno kree. Dve stotine godina posle njenog osvojanja, Ksenofontovih deset hiljada promariralo je preko humki koje su nekada bile Niniva i uopte nisu ni pomiljali da se ba tu nalazila drevna metropola koja je vladala polovinom sveta. Ni kamen nije ostao vidljiv od svih hramova pomou kojih su asirski poboni ratnici nastojali da ulepaju svoju najveu prestonicu. ak je i Aur, veni bog, bio mrtav. V MNOTVO NARODA 1. Indoevropski narodi Etnika scena - Mitani - Hetiti - Armenci - Skiti Frigijci - Boanska majka Lidijci - Krez - Kovanje novca - Krez, Solon i Kir Distanciranom, ali pronicljivom posmatrau, Bliski istok bi u doba Nabukodonosora izgledao kao okean u kom se ogromni rojevi ljudi kreu u meteu, stvaraju i rasturaju grupe, porobljavaju i bivaju porobljeni, jedu i bivaju pojedeni, ubijaju i ginu, bez kraja i konca. Iza i oko velikih imperija Egipta, Vavilonije, Asirije i Persije bujala je ova meavina polunomadskih, polunastanjenih plemena: Kimerijci, Kilikijci, Kapadokijci, Bitinjani, Akanijanci, Mizijci, Meonci, Karijanci, Likijci, Pamfilijanci, Pisidijanci, Likaonijanci, Filistinci, Amoriti, Kanaanci, Edomiti, Amoniti, Moabiti i stotinu drugih naroda od kojih je svaki sebe smatrao geografskim i istorijskim centrom sveta, i koji bi se zapanjili neznalakoj predrasudi nekog istoriara koji bi ih sveo na jedan pasus. Tokom istorije Bliskog istoka, ti nomadi su bili opasnost za kraljevstva vie naseobinskog tipa koja su oni skoro opkolili; povremeno bi ih oskudica naterala da napadnu te bogatije

173

regione, te su izazivali este ratove, i stalnu spremnost na rat. Obino bi nomadsko pleme nadivelo naseljeno kraljevstvo i na kraju ga pregazilo. Svet je prepun oblasti u kojima je civilizacija nekada cvetala, a gde nomadi opet lutaju.U tom kljualom etnikom moru, uobliile su se neke manje drave, koje su ak i samo kao prenosioci, svojim deliem doprinele batini ljudskog roda. Mitani nas zanimaju ne kao rani protivnici Egipta na Bliskom istoku, ve kao jedan od prvih indoevropskih naroda nama poznatih u Aziji, i kao oboavaoci bogova Mitre, Indre i Varune iji nam prelazak u Persiju i Indiju pomae da uemo u trag kretanjima onoga to se nekada prikladno zvalo "arijevskom" rasom.$106$ Hetiti su spadali u najmonije i najcivilizovanije indoevropske narode. Verovatno su doli preko Bosfora, Helesponta, Egejskog mora ili Kavkaza i uvrstili se kao vladajua vojnika kasta nad domaim zemljoradnicima planinskog poluostrva, juno od Crnog mora, poznatog kao Mala Azija. Oko 1800. godine p.n.e., nalazimo ih naseljene blizu izvora Tigra i Eufrata; odatle su irili svoje oruje i uticaj na Siriju, a monom Egiptu zadali dosta briga. Videli smo kako je Ramzes /II/ bio primoran da sklopi mir sa njima, i da prizna hetitskog kralja kao sebi ravnog. Kod mesta Bogaz Keui$107$ oni su osnovali prestonicu i stvorili sedite svoje civilizacije. Ona se najpre zasnivala na gvou koje su vadili iz rudnika u planinama koje se granie sa Armenijom, zatim na zakoniku na koji je mnogo uticao Hamurabijev zakonik, i konano na sirovom esteskom oseaju koji ih je podsticao da vajaju ogromne i nezgrapne figure, ili ih rezbare na steni u prirodi.$108$ Njihov jezik, koji je nedavno deifrovao Hrozni sa deset hiljada glinenih ploica, koje je kod mesta Bogaz Keui naao Hugo Vinkler, bio je u velikoj meri indoevropskog porekla njegovi oblici deklinacija i konjugacija su bili veoma slini latinskim i grkim, a neke od jednostavnijih rei su upadljivo srodne engleskim. Hetiti su koristili piktografsko pismo na svoj neobian nain jedan red s leva na desno, sledei red s desna na levo, i tako dalje naizmenino. Nauili su klinasto pismo od Vavilonaca, a Kriane su oni nauili da koriste glinenu ploicu za pisanje, i izgleda da su se sa drevnim Jevrejima imali dovoljno intimne odnose da su im dali svoj otro orlovski nos, tako da ova jevrejska crta mora danas da se smatra strogo "arijevskom". Neke od preostalih ploica su zapravo renici koji sadre sumerske, vavilonske i hetitske ekvivalente; ostale predstavljaju administrativna dokumenta koja otkrivaju vrsti spoj vojne i monarhistike drave; ostale sadre dve stotine fragmenata zakonika, ukljuujui propise o cenama raznih artikala. Hetiti su iz istorije iezli isto onako misteriozno kao to su u nju uli; njihove prestonice su jedna za drugom propadale moda zato to je njihova velika prednost, gvoe, postalo jednako dostupno njihovim rivalima. Poslednja od tih prestonica, Karkemi, pala je pred Asircima 717. godine p.n.e.Odmah na severu od Asirije bio je jedan relativno stabilan narod, Asircima poznat pod imenom Urartu, Jevrejima kao Ararat, a u kasnijim vremenima kao Armenija. U toku mnogih vekova, poevi pre pojave pisane istorije i nastavljajui sve do uspostavljanja persijske vladavine nad celom zapadnom Azijom, Armenci su odravali svoju nezavisnu vlast, karakteristine obiaje i umetnosti. Pod svojim najveim kraljem, Argistisom /II/ (oko 708. p.n.e.) oni su se obogatili vadei iz rudnika gvoe i prodajui ga u Aziji i Grkoj; postigli su visok nivo blagostanja i udobnosti, kulture i manira; gradili su velika zdanja od kamena i pravili vaze i statuete. Svoje bogatstvo su izgubili u skupim osvajakim i odbrambenim ratovima protiv Asirije i dopali pod persijsku vlast u doba monog osvajaa Kira. Jo dalje na sever, du obala Crnog mora, lutali su Skiti, horda ratnika polumongolskog, poluevropskog soja, surovi bradati gorostasi koji su iveli u kolima, drali ene u izolaciji pod ferexom (/purdah/), jahali neosedlane divlje konje, borili

174

se da bi iveli i iveli da bi se borili, pili krv svojih neprijatelja i koristili skalpove kao ubruse, slabili Asiriju estim upadima, pregazili zapadnu Aziju, unitavajui i ubijajui sve i svakoga ko im se naao na putu, dospeli do samih gradova egipatske delte, iznenada desetkovani nekom misterioznom boleu, a na kraju su ih savladali Meani$109$ i oterali nazad u njihova severna prebivalita. Iz te prie dobijamo jo jedan letimian utisak o varvarskom zaleu kojim je svaka antika drava bila ograena.Pred kraj devetog veka p.n.e., pojavila se nova sila u Maloj Aziji, koja je nasledila ostatke hetitske civilizacije i posluila kao most do Lidije i Grke. Legenda kojom su Frigijci za radoznale istoriare pokuali da objasne osnivanje svog kraljevstva bila je tipina za uspon i pad drava. Njihov prvi kralj Gordios, bio je obian seljak ije je jedino nasledstvo bilo par volova;$110$ sledei kralj, njegov sin Mida, bio je rasipnik koji je oslabio dravu pohlepom i rasipnitvom, to je potomstvo prikazalo u legendi kako je molio bogove da mu podare mo da sve ega se dotakne pretvori u zlato. Molba je bila usliena i sve ega se Mida dotakao pretvaralo se u zlato, pa ak i hrana koju je stavljao u usta; tako je bio ve blizu toga da umre od gladi kada su mu bogovi dozvolili da se oisti od prokletstva kupanjem u reci Paktolus koja od tada daje zrnca zlata.Frigijci su se probili u Aziju iz Evrope, sagradili prestonicu kod Ankire, i neko vreme se borili sa Asirijom i Egiptom za prevlast na Bliskom istoku. Oni su usvojili domau majku-boginju, Ma, prekrstivi je u Kibelu sa planina (/kybela/) u kojima je ona ivela, i oboavali je kao velikog duha neobraene zemlje, personifikaciju svih reproduktivnih energija prirode. Od starosedelaca su preuzeli obiaj sluenja boginji kroz svetu prostiticiju, i u svoju mitsku batinu uneli priu o tome kako se Kibela zaljubila u mladog boga Atisa,$111$ i naterala ga da se njoj u ast kastrira; zbog toga su svetenici Velike Majke rtvovali svoju mukost kada su stupali u slubu u hramovima. Ove varvarske legende su fascinirale Grke i duboko prodrle u njihovu mitologiju i knjievnost. Rimljani su zvanino primili Kibelu u svoju religiju, a neki od orgijastikih rituala koji su obeleavali rimske karnevale, poticali su iz divljih obreda kojima su Frigijci svake godine slavili smrt i uskrsnue lepoga Atisa. Uspon Frigije u Maloj Aziji se okonao sa usponom nove kraljevine Lidije. Osnovao ju je kralj Gig, a prestonica je bila u Sardu; u toku duge vladavine od etrdeset devet godina, Alijat je Lidiju uzdigao do blagostanja i moi; Krez (570-546. p.n.e.) ju je nasledio i u njoj uivao, proirio je osvajanjem koje je obuhvatilo skoro celu Malu Aziju, a zatim je predao Persijancima. Dareljivim podmiivanjem lokalnih politiara, on je dravice koje su ga okruivale jednu po jednu potinio Lidiji, a usrdnim i nevienim hekatombama (ogromnim rtvama) lokalnim boanstvima, umirio je te podanike i ubedio ih da je on ljubimac njihovih bogova. Krez se istakao i po tome to je izdao zlatne i srebrne novie divnog oblika, kovane i sa garancijom drave na aversu; i mada to nisu bili, kako se dugo pretpostavljalo, prvi zvanini novii u istoriji, a jo manje je to bio pronalazak kovanog novca,$112$ ipak su oni postali uzor kojim se podsticala trgovina irom Mediterana. Ljudi su vekovima koristili razne metale kao merila vrednosti i razmene; ali, oni su, bilo da su to bili bakar, bronza, gvoe, srebro ili zlato, morali u veini zemalja da se mere po teini ili proveravaju na neki nain kod svakog obavljenog posla. Kad su ti nezgrapni dokazi vrednosti zamenjeni nacionalnom valutom, to nije bio mali korak napred; ubrzavanje protoka robe od onih koji prave najbolje proizvode, do onih kojima je ta roba najvie bila potrebna, doprinelo je bogatstvu sveta i pripremilo tlo za trgovake civilizacije kao to su bile Jonija i Grka, u kojima su se prihodi od trgovine koristili za finansiranje dostignua u knjievnosti i umetnosti.Od lidijske knjievnosti nije ostalo nita; nema ni preostalih primeraka

175

skupocenih lepo izraenih vaza od zlata, gvoa i srebra koje je Krez prineo kao dar pokorenim bogovima. Vaze naene u lidijskim grobnicama, a danas smetene u Luvru, pokazuju da je vodea uloga Egipta i Vavilonije u umetnosti slabila u Lidiji u Krezovo doba, pred rastuim uticajem Grke; njihova istananost izrade je jednaka njihovom vernom prikazivanju prirode. Kada je Herodot obiao Lidiju, ustanovio je da se njihovi obiaji skoro i ne razlikuju od grkih; jedino to ih je delilo, kae on, bio je nain na koji su erke obinih ljudi zaraivale za miraz kroz prostituciju. Isti taj uveni "traer" je na glavni izvor dramatine prie o Krezovom padu. Herodot pria kako je Krez pokazao svoja blaga Solonu i zatim ga upitao koga smatra najsrenijim od svih ljudi. Solon je, nabrojavi trojicu ljudi koji su svi bili pokojni, odbio da Kreza nazove srenim na temelju toga to se nikako nije moglo znati kakve e mu nevolje doneti sutranjica. Krez je odbacio rei velikog zakonodavca kao budalaste, poeo da kuje zaveru protiv Persijanaca, i iznenada Kirova vojska se nala pred njegovim kapijama. Prema istom istoriaru, Persijanci su pobedili zahvaljujui jakom vonju njihovih kamila, koji konji lidijske konjice nisu mogli da podnesu; konji su pobegli, Lidijci su bili razbijeni i Sard je pao. Po starom predanju, Krez je pripremio veliku pogrebnu lomau, zauzeo svoje mesto sa svojim enama, erkama i mladiima najplemenitijeg roda i naredio evnusima da ih spale. U svojim poslednjim trenucima, setio se Solonovih rei, alio zbog svoje zaslepljenosti i prekorio bogove koji su primili sve njegove obilne rtvene darove, a platili mu unitenjem. Ako se moe verovati Herodotu, Kir se saalio na njega, naredio da se lomaa ugasi, poveo Kreza sa sobom u Persiju i uinio ga jednim od svojih najpoverljivijih savetnika. 2. Semitski narodi Drevnost Arapa - Feniani - Njihova svetska trgovina - Njihovo oplovljavanje Afrike - Kolonije - Tir i Sidon - Boanstva - irenje azbuke - Sirija - Astarte - Smrt i uskrsnue Adonisa - rtvovanje dece Ako pokuamo da smanjimo konfuziju oko jezika na Bliskom istoku razluivi severne narode regiona kao mahom indoevropske, a centralne i june narode, od Asirije do Arabije, kao semitske,$113$ moraemo da imamo na umu da stvarnost nije nikada tako jasna u svojim razlikama, kao rubrike pod kojima mi hoemo da je ralanimo radi uredne sistematizacije. Bliski istok je planinama i pustinjama bio podeljen na lokalitete koji su prirodno bili izolovani i otuda prirodno razliiti po jeziku i tradicijama; ali, nije samo trgovina teila asimilaciji jezika, obiaja i umetnosti du svojih glavnih puteva (kao, na primer. du velikih reka od Ninive i Karkemia do Persijskog zaliva), ve su i seobe i imperijalna preseljavanja ogromnih ljudskih zajednica toliko izmeale etnike grupe i govor da je odreena homogenost kulture pratila heterogenost porekla. Onda emo pod "indoevropskim" podrazumevati preovlaujue indoevropski; pod "semitskim" emo podrazumevati preovlaujue semitski: nije bilo loze koja se nije meala, nijedna kultura nije ostala bez uticaja svojih suseda ili svojih neprijatelja. Treba da zamislimo taj ogroman prostor kao pozornicu etnikih raznolikosti, na kom je preovladavala, as indoevropska loza, as semitska, ali tek da poprimi opti kulturni karakter celine. Hamurabi i Darije su bili razdvojeni razlikama etnikog porekla i religije, i skoro isto toliko vekova ih je delilo kao nas od Hrista; pa ipak, kada prouavamo ta dva kralja primeujemo da su sutinski i duboko bili srodni.Izvor i mesto raanja Semita je bila Arabija. Iz te sune regije, gde

176

"ovek-biljka" raste tako snano i gde bi teko ijedna druga bilja uopte rasla, doli su u nizu migracija, talas za talasom, vrsti, smeli stoici koji u pustinji i oazama nisu mogli vie da opstanu i koji su odluili da sebi nau mesto u hladovini. Oni koji su ostali, stvorili su civilizaciju Arapa i beduina: patrijarhalna porodica, strogi moralna naela poslunosti, fatalizam tegobnog surove sredine i praznoverna odvanost da vlastite erke ubijaju radi prinoenja rtava bogovima. Ipak, religiju nisu mnogo uzimali k srcu dok se nije pojavio Muhamed, i zanemarili su umetnosti i ulepavanja ivota kao slabike izmiljotine degenerisanih ljudi. Neko vreme, oni su kontrolisali trgovinu sa daljim krajevima Istoka: njihove luke kod Kaneha i Adena su bile prepune blaga sa Indijskog arhipelaga, a njihovi strpljivi karavani su prenosili tu robu nesigurno kopnom preko Fenikije i Vavilona. U unutranjosti tog velikog poluostrva, gradili su gradove, palate i hramove, ali niim nisu podsticali strance da dou da ih vide. Hiljadama godina iveli su svoj ivot, odravali svoje obiaje, odravali svoje vee; oni su i danas isti kao u vreme Keopsa i Gudee; videli su stotine kraljevina kako se raaju i propadaju oko njih; a ta zemlja je jo uvek njihova, ljubomorno uvana od nevernike noge i oiju tuinaca.Ko su onda bili oni Feniani$114$ koji se tako esto pominju na ovim stranicama, iji su brodovi plovili svim morima, iji su se trgovci cenjkali u svim lukama? Istoriar je zbunjen bilo kojim pitanjem o poreklu: on mora da prizna da skoro nita ne zna, bilo o ranoj, bilo o kasnoj istoriji ovog sveprisutnog, a ipak neuhvatljivog naroda. Ne znamo odakle su doli, niti kada su doli; nismo sigurni da su bili Semiti; a to se tie njihovog dolaska na obale Mediterana, ne moemo da protivreimo uenim ljudima Tira, koji su ispriali Herodotu da su im preci doli iz Persijskog zaliva i osnovali grad otprilike dvadeset osam vekova pre Hrista. ak im je i ime problematino: /phoinix, /re od koje su je Grci skovali, moe da znai crvena boja koju su tirski trgovci prodavali, ili palma koja uspeva du obale Fenikije. Ta obala, uzan pojas stotinu milja dug i samo deset milja irok, izmeu Sirije i mora, skoro sav je pripadao Fenikiji; taj narod nikada nije smatrao da vredi naseljavati se u libanskim brdima iza njih, ili ih osvajati; bili su zadovoljni da ih ova korisna prepreka titi od ratobornijih naroda iju su robu prenosili po svim morskim putevima.Te planine su ih primorale da ive na vodi. Od este egipatske dinastije pa nadalje, oni su bili najzaposleniji trgovci antikog sveta; a kada su se oslobodili Egipta (oko 1200. p.n.e.) postali su gospodari Mediterana. Sami su proizvodili razne oblike i predmete od stakla i metala; izraivali su emajlirane vaze, oruje, ukrase i nakit; imali su monopol na purpurnu boju koju su ekstrahovali iz morskih mekuaca kojih ima u izobilju du njihovih obala; a ene Tira su bile uvene po divnim bojama kojima su bojile proizvode svog spretnog runog rada. Sve to, kao i izvozni viak Indije i Bliskog istoka itarice, vina, tekstil i drago kamenje oni su brodovima prevozili do svakog grada Mediterana daleko i blizu, a nazad donosili olovo, zlato i gvoe sa junih obala Crnog mora, a bakar, empres i ito sa Kipra,$115$ slonovau iz Afrike, srebro iz panije, kalaj iz Britanije, a robove iz svih krajeva. Bili su lukavi trgovci; ubeivali su panske starosedeoce da im u zamenu za tovar ulja daju tako veliku koliinu srebra da ona nije mogla da stane u spremita njihovih brodova pa su dovitljivi Semiti zamenjivali gvoe ili kamen u svojim sidrima sa srebrom i sreno plovili dalje. Ni time nisu bili zadovoljni, pa su domoroce odvodili u roblje i terali ih da po ceo dan rade u rudnicima za bednu platu dovoljnu tek za goli ivot.$116$ Kao i kod svih ranih moreplovaca i nekih starih jezika, ni kod njih se nije pravila velika razlika izmeu trgovine i prevare ili pljake; krali su od slabih, varali glupe, a sa ostalima bili poteni. Ponekad su zarobljavali brodove$117$ na puini i oduzimali im tovar i posadu; ponekad bi primamili radoznale

177

domoroce da dou na fenianski brod, a zatim otplovili sa njima i prodavali ih kao robove. Oni su mnogo doprineli da semitski trgovci antikog doba steknu ravu reputaciju, naroito kod ranih Grka koji su radili iste stvari.Njihove niske i uske galije, ponekad sedamdeset stopa duge, ustalile su nov stil konstrukcije time to je naputen pramac egipatskog broda koji se krivi ka unutranjosti i okree prema spoljnoj strani u otar vrh za seenje vetra, ili vode, ili neprijateljskih brodova. Jedno veliko pravougaono jedro podignuto na jarbol privren u kobilici pomagalo je robovima galijotima koji su davali najvei deo pokretake snage sedei na dvostrukoj klupi za vesla. Na palubi iznad veslaa stajali su vojnici na strai, spremni za trgovinu ili bitku. Ovi krhki brodovi koji nisu imali kompase, sa gazom od jedva pet stopa, oprezno su se drali obale i dugo se nisu usuivali da se kreu nou. Postepeno se vetina navigacije razvila do tog stepena da su se fenianski kormilari, orijentiui se prema Severnjai (Fenianskoj zvezdi, kako su je Grci zvali), otisnuli na okeane i na kraju oplovili Afriku, plovei najpre istonom obalom i "otkrili" Rt Dobre Nade nekih dve hiljade godina pre Vaska de Game. "Kada bi stigla jesen," kae Herodot, "oni su se iskrcavali, zasejavali zemlju i ekali etvu; a onda, kad bi ponjeli ito, ponovo su se otiskivali na more. Kada su dve godine na taj nain prole, u treoj su, dva puta oplovivi Herkulove stubove (Gibraltar), stizali u Egipat". Kakva pustolovina!Na stratekim mestima po Mediteranu oni su osnivali garnizone koji su vremenom izrasli u naseljene kolonije ili gradove: kod Kadisa, Kartagine i Marseja, na Malti, Siciliji, Sardiniji i Korzici, pa ak i u dalekoj Engleskoj. Okupirali su Kipar, Melos i Rodos. Preuzeli su umetnosti Egipta, Krita i Bliskog istoka i irili ih po Grkoj, Africi, Italiji i paniji. Spajali su Istok i Zapad trgovakom mreom i poeli da izvlae Evropu iz varvarstva.ivei od ove trgovine, i veto voeni trgovakom aristokratijom suvie razboritom u diplomatiji da bi traila svoja bogatstva na ratove, gradovi Fenikije su se uvrstili meu najbogatija i najmonija mesta na svetu. Biblos je sebe smatrao najstarijim od svih gradova; bog El ga je osnovao na poetku vremena i do kraja istorije on je ostao religiozna prestonica Fenikije. Poto je papirus bio jedan od najvanijih artikala njegove trgovine, Grci su uzeli ime tog grada za svoju re za knjigu /biblos/ a od njihove rei nastao je naziv za Bibliju /ta biblia./Nekih pedeset milja na jug, takoe na obali, leao je Sidon; u poetku tvrava, on je brzo prerastao u selo, pa gradi, i na kraju u bogat grad; dao je najbolje brodove Kserksovoj floti; a kada su ga kasnije Persijanci opseli i osvojili, njegovi hrabri poglavari su ga namerno spalili do temelja, a u poaru je stradalo etrdeset hiljada stanovnika. Bio je ponovo izgraen i razvijao se kada je doao Aleksandar, a njegovu armiju su neki preduzimljivi trgovci tog grada pratili do Indije "radi pazarenja".Najvei od svih fenianskih gradova je bio Tir tj. stena izgraen na ostrvu nekoliko milja od obale. I on je u poetku bio tvrava; ali njegova sjajna luka i bezbednost od napada ubrzo su od njega stvorili metropolu Fenikije, kosmopolitsku "ludu kuu" trgovaca i robova iz celog mediteranskog sveta. Ve u devetom veku p.n.e., Tir je dostigao bogatstvo pod kraljem Hiramom, prijateljem kralja Solomona; a do vremena Zekerijaha (oko 520. p.n.e.), on je "gomilao srebro kao prainu, a fino zlato kao blato na ulicama". "Ulice ovde," rekao je Strabon, "imaju mnogo spratova, ak i vie nego kue u Rimu". Bogatstvom i odvanou on je odravao nezavisnost sve dok nije doao Aleksandar. Mladi bog je mislio da ovaj ugroava njegovu svemo i oslabio ga je izgradivi nasip kojim je ostrvo pretvoreno u poluostrvo. Uspeh Aleksandrije je dovrio propadanje Tira.Kao i svaki narod koji osea sloenost kosmikih struja i raznolikost ljudskih potreba, Fenikija je imala mnogo bogova. Svaki grad je imao svog Baala (tj. Gospodara) ili gradskog boga, za koga se mislilo da je

178

predak kraljeva i izvor plodnosti zemlje; ito, vino, smokve i lan sve je to bilo delo svetog Baala. Baal Tira se zvao Melkart; poput Herkula, sa kojim su ga Grci poistoveivali, on je bio bog snage i izvrio je junatva vredna jednog Minhauzena. Astarte je bilo grko ime za feniansku Itar; bila je poznata po tome to su je u nekim krajevima oboavali kao boginju hladne artemizijske ednosti, a u drugim kao zaljubljeno i raskalano boanstvo fizike ljubavi, i u tom obliku su je Grci poistoveivali sa Afroditom. Kao to je Itar-Milita kao rtvu primala devianstvo njoj posveenih devojaka u Vavilonu, tako su ene koje su potovale Astarte u Biblosu morale da joj daju svoje odseene uvojke ili da se predaju prvom strancu koji bi zatraio njihovu ljubav u okviru poseda hrama. I, kao to je Itar zavolela Tamuza, tako je Astarte zavolela Adonisa (tj. Gospodara) ija se smrt na onjacima divljeg vepra oplakivala svake godine u Biblosu i Pafosu (na Kipru) uz kuknjavu i udaranje u prsa. Na sreu, Adonis je ustajao iz mrtvih isto tako esto koliko je umirao, i uspeo se na nebo u prisustvu svojih oboavalaca. Konano, bio je tu i Moloh (tj. Kralj), strani bog kome su Feniani za rtvu prinosili ivu decu i spaljivali ih; u Kartagini, za vreme opsade grada (307. p.n.e.), dve stotine deaka iz najboljih kua spaljeno je na rtveniku ovog ljutitog boga. Pa ipak, Feniani zasluuju neki odeljak u holu civilizovanih naroda, jer su verovatno njihovi trgovci poduili antike narode egipatskoj azbuci. Nisu literarni zanosi, ve potrebe trgovine doneli jedinstvo narodima Mediterana; nita ne bi moglo bolje da osvetli izvesnu generativnu relaciju izmeu trgovine i kulture. Nije nam poznato da su Feniani uveli ovu azbuku u Grku, mada grko predanje jednoduno to potvruje; mogue je da je Krit dao azbuku i Fenianima i Grcima. Ali verovatnije je da su Feniani preuzeli pismo tamo gde su dobijali papirus. Oko 1100. godine p.n.e. nalazimo ih da uvoze papirus iz Egipta; za narod koji je vodio i nosio toliko mnogo obraunskih dokumenata, papirus je bio neprocenjiva olakica u poreenju sa tekim glinenim ploicama Mesopotamije; a uz to, egipatska azbuka je bila neuporedivo naprednija od nezgrapnog silabarijuma sa Bliskog istoka. Oko 960. godine p.n.e., tirski kralj Hiram je posvetio jednom od svojih bogova bronzani pehar sa ugraviranim alfabetskim natpisom; a oko 840. p.n.e. moabski kralj Mea obznanio je svoju slavu (na jednom kamenu, danas u Luvru) semitskim dijalektom, piui s desna na levo slovima koja odgovaraju slovima fenianske azbuke. Grci su obrnuli prednju stranu nekih slova, zato to su pisali s leva na desno; ali u sutini, njihova azbuka je bila ona kojoj su ih Feniani nauili, i koju e oni preneti redom svim Evropljanima. Ovi neobini simboli su najdragoceniji deo nae kulturne batine.Meutim, najstariji nama poznati primeri alfabetskog pisanja ne javljaju se u Fenikiji, ve na Sinaju. Kod Serabit-el-kadima, jednog seoceta koje se nalazi na mestu gde su drevni Egipani vadili tirkiz, Ser Vilijam Pitri je naao natpise na nepoznatom jeziku, ija se starost nije znala, ve se pretpostavljalo da datiraju jo iz 2500. godine p.n.e. Mada ovi natpisi nikada nisu deifrovani, oito je da nisu napisani ni hijeroglifima, ni silabikim klinastom pismom, ve alfabetom. Kod Zapune, u junoj Siriji, francuski arheolozi su otkrili itavu biblioteku glinenih ploica neke sa hijeroglifima, a neke sa semitskim alfabetskim pismom. Poto izgleda da je Zapuna trajno razorena oko 1200. godine p.n.e., ove ploice su verovatno iz trinaestog veka p.n.e., i opet nam nagovetavaju koliko je stara bila civilizacija u onim vekovima kojima, u svom neznanju, pripisujemo njene poetke.Sirija je leala iza Fenikije u samom krilu Libanskih brda, nesigurno okupljajui svoja plemena pod vlast one prestonice, koja se jo uvek hvali da je najstariji grad uopte, i jo uvek prua utoite Sirijcima eljnim slobode. Neko vreme, kraljevi Damaska su vladali nad dvanaestak manjih naroda oko njih i uspeno se odupirali

179

nastojanjima Asirije da od Sirije naini sebi vazalnu dravu. Stanovnici grada su bili semitski trgovci, koji su uspeli da zgrnu bogatstvo iz karavanske trgovine koja je prelazila preko sirijskih planina i dolina. Zanatlije i robovi su radili za njih, ali niko nije bio nimalo zadovoljan. Ima podataka o tome da su se zidari organizovali u velika udruenja, a natpisi govore o trajku pekara u Magneziji; kroz vekove naziremo borbu i zaposlenost u antikom sirijskom gradu. Te zanatlije su bile vete u izradi lepe grnarije, rezbarenju slonovae i drveta, glaanju dragog kamenja, i tkanju arenih tkanina koje su kao ukras nosile njihove ene. Moda, ponaanje i moral su u Damasku bili vrlo slini kao u Vavilonu, koji je bio Pariz onog vremena i /arbiter/ /elegantiarum/ antikog Istoka. Cvetala je religiozna prostitucija, jer je u Siriji, kao i irom zapadne Azije, plodnost zemlje simbolizovala Velika Majka, ili Boginja, ije je seksualno optenje sa njenim draganom davalo podsticaj svim reproduktivnim procesima i energijama prirode; a rtvovanje devianstva u hramovima nije bio samo rtva za Astarte, ve i uee sa njom u toj godinjoj svetkovini razuzdanosti koja e, ljudi su se nadali, dati neodoljiv podsticaj zemlji i osigurati rast biljaka, ivotinja i ljudi. Otprilike u vreme prolene ravnodnevice, slavila se svetkovina sirijske Astarte (kao Kibele u Frigiji) u Hijerapolisu sa estinom koja se graniila sa ludilom. Buka svirala i bubnjeva se meala sa kuknjavom ena koje su oplakivale smrt Astartinog mrtvog gospodara Adonisa; svetenici-evnusi su razuzdano plesali i noevima zasecali sebi kou; na kraju bi mnogi ljudi koji su doli samo kao posmatrai bili savladani uzbuenjem, zbacivali odeu i kastrirali se da bi dokazali da e do smrti sluiti boginji. Onda bi, u tami noi, svetenici doneli mistiko osvetljenje na scenu, otvorili grob mladog boga i objavili trijumfalno da je Adonis, Gospodar, ustao iz mrtvih. Dodirujui balsamom usne vernika, svetenici su im apatom obeavali da e i oni jednoga dana ustati iz groba. Drugi bogovi Sirije nisu bili nita manje krvoedni od Astarte. injenica je da su svetenici priznavali jedno opte boanstvo koje je obuhvatalo sve bogove i koje su zvali El ili Ilu, kao Elohim kod Jevreja; ali ovo mirno apstraktno boanstvo jedva da su primeivali ljudi koji su oboavali Baala. Obino su ovog boga grada poistoveivali sa Suncem, kao to su Astarte poistoveivali sa Mesecom; a u sveanim prilikama, prinosili su im svoju decu kao rtve, po fenianskom obiaju; roditelji su dolazili na ceremoniju odeveni kao za svetkovinu, a krici njihove dece, koja su gorela u bojem krilu, bili su prigueni tretanjem truba i zvucima svirala. Meutim, i neka blaa rtva je bila dovoljna; svetenici su se ranjavali toliko da je rtvenik bio prekriven njihovom krvlju; ili bi se svetenici udostojili da prime neku sumu novca koja e biti predata bogu umesto prepucijuma. Na neki nain bog je morao da se umiri ili zadovolji; jer njegovi su ga oboavaoci nainili prema svom liku i snovima o sebi, a on nije mnogo mario za ljudski ivot ili enske suze. Sline obiaje, sa razliitim imenima i detaljima, primenjivala su semitska plemena juno od Sirije koja su ispunjavala zemlju svojim mnotvom jezika. Jevrejima je bilo zabranjeno da "teraju decu da prolaze kroz vatru," ali su to ipak povremeno inili. Avram koji se sprema da rtvuje Isaka, i Agamemnon koji rtvuje Ifigeniju, samo su se pokoravali drevnom obredu u nastojanju da umilostive bogove ljudskom krvlju. Mea, kralj Moaba, rtvovao je najstarijeg sina na lomai to je trebalo da dovede do dizanja opsade; poto je njegova molitva usliena, a rtvovanje njegovog sina prihvaeno, on je masakrirao sedam hiljada Izraelita u znak zahvalnosti. irom ovog regiona, od sumerskog doba kada su Amoriti lutali ravnicama Amurua (oko 2800. p.n.e.) do vremena kada su Jevreji sa boanskim gnevom nasrnuli na Kanaance, a Sargon od Asirije osvojio Samariju, i Nabukodonosor zauzeo Jerusalim (597. p.n.e.), dolina Jordana je povremeno natapana bratoubilakom krvlju, a mnogi Gospodar

180

nebeskih vojski se radovao. Ti Moabiti, Kanaanci, Amoriti, Edomiti, Filistinci i Aramejci jedva da ulaze u hroniku kulture oveanstva. injenica je da su plodni Aramejci, irei se na sve strane, od svog jezika nainili /lingua/ /franca/ Bliskog istoka, i da je alfabetsko pismo koje su oni bili nauili ili od Egipana, ili od Feniana, zamenilo mesopotamsko klinasto pismo i silabarijum, najpre kao trgovako, zatim literarno sredstvo i na kraju postalo jezik Hrista i alfabet Arapa danas. Ali vreme uva njihovo ime ne toliko zbog njihovih sopstvenih dostignua, ve zato to su igrali neku ulogu na traginoj sceni Palestine. Mi moramo da prouavamo, detaljnije nego njihovi susedi, te malobrojne i geografski skuene Jevreje, koji su svetu dali jednu od najveih knjievnosti, dve od svojih najuticajnijih religija i toliko svojih najuenijih ljudi. VI JUDEJA 1. Obeana zemlja Palestina - Klima - Preistorija - Avramov narod - Jevreji u Egiptu Izlazak Osvajanje Kanaana Neki Bakl ili neki Monteskje, u elji da tumae istoriju pomou geografije, mogli su iz Palestine da izvuku solidnu potvrdu. Sto pedeset milja od Dana na sever ka Beerebi na jug, dvadeset pet do osamdeset milja od Filistinaca na zapadu do Sirijaca, Aramejaca, Amonita, Moabita i Edomita na istoku to je tako mala teritorija od koje se ne bi moglo oekivati da e igrati vanu ulogu u istoriji, ili za sobom ostaviti uticaj vei od uticaja Vavilonije, Asirije ili Persije, moda ak vei i od egipatskog ili grkog. Ali, srea i nesrea Palestine je bila u tome to je leala na pola puta izmeu prestonica na Nilu i prestonica na Tigru i Eufratu. Ova okolnost je u Judeju dovela trgovinu, a dovela je i rat; mnogo puta iznova napadani Jevreji bili su primorani da se priklanjaju odreenim stranama u sukobima imperija, da plaaju danak ili da budu pregaeni. Iza Biblije, iza tunih vapaja psalmista i proroka za pomo sa neba, lealo je to ugroeno mesto Jevreja izmeu gornjeg i donjeg rvnja Mesopotamije i Egipta.Istorija klime te zemlje kazuje nam ponovo kako je civilizacija neto veoma krhko, i kako njeni veliki neprijatelji varvarizam i isuenje stalno vrebaju trenutak da je unite. Nekada je Palestina bila "zemlja kojom su tekli med i mleko," kako je opisana u mnogim odlomcima Petoknjija. Josef, u prvom veku nae ere, jo uvek govori da je to "zemlja sa dovoljno vlage za zemljoradnju i veoma lepa. U njoj ima mnogo drvea, i obilje jesenjih plodova, kako divljih tako i gajenih... Nemaju prirodno navodnjavanje iz mnogih reka, ali dobijaju najvie vlage od kie koja im ne manjka." U stara vremena, prolene kie koje su natapale zemlju bile su skladitene u rezervoarima ili vraane na povrinu mnogobrojnim bunarima i voda je mreom kanala distribuirana irom zemlje; to je bila fizika osnova jevrejske civilizacije. Takva zemlja je davala jeam i penicu, na njoj je uspevala vinova loza, stabla su raala masline, smokve, urme ili neke druge plodove na svakoj padini. Kada bi doao rat i opustoio ta vetaki fertilizovana polja, ili kad bi neki osvaja prognao u daleke krajeve one porodice koje su obraivale tu zemlju, pustinja bi se brzo privukla, i za nekoliko godina ponitila rad itavih generacija. Ne moemo da ocenimo plodnost drevne Palestine na osnovu besplodnih pustara i stidljivih oaza koje su doekale odvane Jevreje, koji su se u nae doba vratili svom starom domu

181

posle osamnaest vekova izgnanstva, rasejanja i patnje.Istorija je starija u Palestini nego to je biskup Aer pretpostavljao. Ostaci neandertalaca su iskopani blizu Galilejskog mora, a pet neandertalskih skeleta je nedavno pronaeno u peini kraj Haife; izgleda verovatno da se mustijerska kultura koja je cvetala u Evropi oko 40.000. godine p.n.e. prostirala do Palestine. Kod Jerihona su iskopani neolitski podovi i ognjita koji istoriju regiona odvode do Srednjeg bronzanog doba (2000-1600. p.n.e.), u kom su gradovi Palestine i Sirije akumulirali takvo bogatstvo da su izazivali egipatsku invaziju. U petnaestom veku pre Hrista, Jerihon je bio dobro utvren grad. Njime su vladali kraljevi koji su priznavali vrhovnu vlast Egipta; grobnice ovih kraljeva koje je iskopala Garstangova ekspedicija, sadravale su stotine vaza, pogrebnih darova i drugih predmeta, to je dokazivalo naseobinski ivota u Jerihonu u vreme vladavine Hiksa, i prilino razvijenu civilizaciju u doba Hatepsut i Tutmosa /III/. Postaje oevidno da su razlike u datumima koje uzimamo kao poetke istorije raznih naroda samo znaci naeg neznanja. Pisma iz Tel-el-Amarne daju optu sliku palestinskog i sirijskog ivota skoro do ulaska Jevreja u dolinu Nila. Verovatno je, ali ne i sigurno, da su "Habiru" koji se pominju u toj prepisci zapravo Jevreji (Hebreji). $118$ Jevreji su verovali da je Avramov narod doao iz Ura u Sumer, i naselio se u Palestini (oko 2200. p.n.e.) hiljadu ili vie godina pre Mojsija; i da je osvojenje Kanaanaca bilo samo hebrejsko zauzimanje zemlje koju im je obeao njihov Bog. Onaj Amrafael koji se pominje u Postanju (/XIV, I/) kao "kralj inara (ili Senara) u ona vremena" bio je verovatno Amarpal, otac Hamurabijev i njegov prethodnik na vavilonskom prestolu. U savremenim izvorima nita direktno ne upuuje bilo na Izlazak (Ekzodus),$119$ $120$ bilo na Kanaan; a jedina indirektna aluzija je stela koju je podigao faraon Merneptah (oko 1225. p.n.e.) iji odlomak citiramo:"Kraljevi su svrgnuti, sa reima "Salam!"...Opustoen je Tehenu,Hetitska zemlja je umirena,Napadnut je Kanaan svakim zlom,...Izrael je izgubljen, njegovo seme nije;Palestina je za Egipat postala udovica,Sve se zemlje ujedinjuju, smiruju se;Svakog buntovnika u okove vezuje kralj Merneptah".Ovo ne dokazuje da je Merneptah bio faraon u vreme Izlaska; malo ta se ovim dokazuje, osim da su egipatske vojske ponovo opustoile Palestinu. Ne znamo kada su Jevreji uli u Egipat, niti da li su tu doli kao slobodnjaci ili kao robovi.$121$ Moemo uzeti kao verovatno da je broj doseljenika isprva bio neznatan, i da su mnoge hiljade Jevreja u Egiptu u Mojsijevo doba bile posledica visokog nataliteta; kao i u svim periodima, "to su ih vie muili, to su se oni vie mnoili i razvijali". Pria o "ropstvu" u Egiptu, o upotrebi Jevreja kao robova u velikim graditeljskim poduhvatima, njihovoj pobuni i bekstvu ili iseljenju u Aziju, sadri mnogo unutranjih znakova sutinske istine, pomeanih, naravno, sa umetcima natprirodnog elementa to je bilo uobiajeno u svim istorijskim spisima drevnog Istoka. ak ni pria o Mojsiju ne sme se olako odbaciti; meutim, iznenaujue je da ga uopte ne pominju ni Amos ni Isaija, ije su propovedi izgleda nastale ceo vek pre sastavljanja Petoknjija.Kada je Mojsije poveo Jevreje ka Sinajskom brdu on je samo sledio put kojim su hiljadu godina pre njega ile egipatske ekspedicije u potrazi za tirkizom. Opis etrdesetogodinjeg lutanja po pustinji, nekad smatran neverovatnim, danas izgleda razuman dovoljno za jedan tradicionalno nomadski narod; a osvajanje Kanaana je bio samo jo jedan primer napada gladne nomadske horde na naseljenu zajednicu. Osvajai su poubijali koliko su mogli, a sa ostalima sklapali brakove. Masakr je bio nesputan, i (da pratimo tekst) bio je obavljen po boanskoj zapovesti i bogougodan; Gideon je u osvajanju dva grada poubijao 120.000 ljudi; samo u analima Asiraca sreemo opet takvo srano ubijanje, ili pak olako prebrojavanje. Povremeno se, kau, "zemlja odmarala od rata". Mojsije je bio strpljiv

182

dravnik, ali je Joua bio obian, surov ratnik; Mojsije je vladao bez prolivanja krvi izmiljajui razgovore s Bogom, a Joua je vladao po drugom zakonu prirode da nadmoniji ubica opstaje. Na ovaj realistian i nesentimentalan nain Jevreji su zauzeli svoju Obeanu zemlju. 2. Solomon u svoj svojoj slavi Rasa - Izgled - Jezik - Organizacija - Sudije i kraljevi - Saul - David Solomon Njegovo bogatstvo - Hram - Rast socijalnog problema u Izraelu O njihovom rasnom poreklu moemo samo neodreeno da kaemo da su bili Semiti, ne otro izdvojeni ili razliiti od drugih Semita zapadne Azije; njih je stvorila njihova istorija, a ne oni koji su stvarali njihovu istoriju. Kod same svoje prve pojave oni su ve bili meavina mnogih loza samo zahvaljujui najneverovatnijoj vrlini mogla je da postoji jedna "ista" rasa meu hiljadu etnikih protivstruja Bliskog istoka. Ali Jevreji su bili najistiji od svih, jer su tek vrlo retko ili nerado sklapali brakove sa pripadnicima drugih naroda. Tako su odravali svoje tipine crte sa zapanjujuom upornou; hebrejski zarobljenici na egipatskim i asirskim reljefima, uprkos predrasudama umetnika, prepoznatljivi su kao Jevreji dananjeg vremena: na njima takoe imaju duge krive hetitske noseve, isturene jagodice, kovravu kosu i bradu; mada to ne moe da se vidi prema egipatskoj karikaturi, kotunjavu ilavost tela, prefinjenost i tvrdoglavost duha, to karakterie Semite od tvrdokornih Mojsijevih sledbenika do dananjih zagonetnih beduina i trgovaca. U ranim godinama svog osvojenja, oblaili su jednostavne tunike, niske eire ili kape nalik na turbane i lake sandale; kako je bogatstvo nadolazilo, poeli su da obuvaju konu obuu, a nosili su tunike sa porubljenim kaftanima. Njihove ene, koje su spadale meu najlepe u antiko doba,$122$ bojile su obraze i oi, nosile nakit koji su mogle da nau, i prihvatale koliko god su im mogunosti dozvoljavale, najnovije stilove iz Vavilona, Ninive, Damaska ili Tira.Hebrejski je spadao meu najmilozvunije od svih jezika na kugli zemaljskoj. Uprkos svojim guturalima (grlenim glasovima) bio je pun snane muzikalnosti; Renan ga je opisao kao "treperenje puno strela, trubu od mesinga koja se prolama kroz vazduh". Nije se mnogo razlikovao od govora Feniana ili Moabita. Jevreji su koristili alfabet srodan fenianskom; neki naunici veruju da je to najstariji poznati alfabet. Nisu se trudili da piu samoglasnike, a oseaju su preputali popunjavanje praznina; ak i danas hebrejski samoglasnici su samo takice kojima se ukraavaju suglasnici.Osvajai nikada nisu formirali ujedinjen narod, ve su dugo ostali kao dvanaest manje ili vie nezavisnih plemena, u kojima organizacija i vladavina nisu bile po naelima drave, ve patrijarhalne porodice. Najstariji poglavar svake grupe porodica uestvovao je u veu stareina, koje je u plemenu predstavljalo konani sud zakona i pravde i koje je saraivalo sa voama drugih plemena samo pod pritiskom velike iznenadne nevolje. Porodica je bila najpodesnija ekonomska jedinica u obradi njiva i uvanju stoke; to je bio izvor njene snage, autoriteta i politike vlasti. Odreeni stepen porodinog kolektivizma je ublaavao strogosti oinske discipline, i stvorio seanja na koja su se proroci stalno neuteno vraali u vremenima veeg individualizma. Jer kada je za vreme vladavine Solomona industrija dola u gradove i od pojedinca stvorila novu ekonomsku jedinicu proizvodnje, autoritet porodice je oslabio, skoro kao u dananje vreme, a svojstveni poredak jevrejskog ivota se ruio."Sudije" kojima su plemena povremeno poklanjala zajedniku poslunost nisu bile prave sudije, ve

183

poglavari ili ratnici ak i kada su to bili svetenici. "U to vreme nije bilo kralja u Izraelu, ve je svaki ovek inio ono to je po njegovom vienju bilo pravo." Ovo neverovatno "xefersonovsko" stanje je popustilo pred ratnim potrebama; pretnja od dominacije Filistinaca dovela je do privremenog ujedinjavanja plemena i ubedila ih da proglase kralja ija e vlast nad njima biti trajna. Prorok Samuel (Samuilo) ih je upozorio na izvesne nedostatke u vladavini jednog oveka: I Samuilo kaza sve rei Gospodnje narodu koji iskae od njega kralja, i ree: Ovo e biti pravo kralja koji e kraljevati nad vama: Uzimae sinove vae i stavljae ih na kola svoja i meu konjanike svoje da tre pred kolima njegovim; postavljae ih da mu budu tisunici i pedesetnici i uinie da mu oru njive i anju letine, i da mu grade ratno oruje i opremu za kola njegova. Uzimae i keri vae da mu postanu mirisarke, kuvarice i hlebarice. Uzimae najbolje njive vae i vinograde vae i razdavae ih slugama svojim. Uzimae desetak od useva vaih i davae ga slugama svojim. Uzimae sluge vae i slukinje vae i najbolje volove i magarce vae i sluie se njima za svoje poslove. Uzimae desetak od stada vaih i vi ete sami biti njegovi robovi. I vi ete onda vikati na kralja svoga, koga budete izabrali, ali vas Gospod nee usliiti.Narod ne hte posluati rei Samuilove i ree: Ne, nego emo mi imati kralja nad sobom, i biemo i mi kao i svi narodi. Kralj e nama suditi, ii e pred nama i vodie nae ratove. Njihov prvi kralj, Saul, doneo im je na pouan nain i dobro i zlo: hrabro je vodio njihove bitke, iveo jednostavnim ivotom na svom imanju kod Gileaha, progonio mladog Davida nepodnoljivim ljubaznostima, a glavu su mu odrubili u bekstvu od Filistinaca. Jevreji su tada imali prvu priliku da naue da ratovi zbog naslea spadaju u tekovine monarhije. Osim ako mali ep o Saulu, Jonatanu i Davidu$123$ nije tek jedno remek-delo literarnog stvaralatva (jer izvan Biblije nijedan savremenik ne pominje ove linosti), ovog prvog kralja je, posle krvavog intervala, nasledio David, junaki ubica Golijata, neni oboavalac Jonatana i mnogih devojaka, polunagi igra raskalanih plesova, zavodljivi svira na harfi, milozvuni peva divnih pesama i sposoban kralj Jevreja u toku skoro etrdeset godina.Ovde je, tako rano u knjievnosti, karakter u potpunosti ocrtan, realan, sa svim protivrenim strastima ive due: bezobziran kao njegovo doba, njegovo pleme i njegov bog, a ipak spreman da oprosti neprijateljima kao to je to inio Cezar ili Hrist; zarobljenike je masovno slao u smrt kao bilo koji asirski monarh; naloio je sinu Solomonu da "sedu glavu" starog imeja, koji ga je mnogo godina ranije prokleo, "spusti u grob sa krvlju"; uzeo Urijinu enu odmah u svoj harem, a Uriju poslao u prve redove bitke da bi ga se oslobodio; primio je ponizno Natanov prekor, ali je ipak zadrao prelepu Betibu (Vitsaveju); oprostio je Saulu bezbroj puta, uzevi samo njegov tit kada je mogao da mu uzme ivot; potedeo je i pomogao Mefiboeta, mogueg pretendenta na njegov presto; oprostio je svom nezahvalnom sinu Absalomu, koji je bio uhvaen u oruanoj pobuni i gorko alio zbog smrti toga sina u izdajnikoj bitci protiv oca ("O, sine moj, Absalome! sine moj, sine moj, Absalome! da je barem Bog hteo da ja poginem umesto tebe, o Absalome, sine moj, sine moj!") to je autentian ovek, bogatih i raznolikih osobina, koji sa sobom nosi sve tragove varvarizma, i svu nadu civilizacije. Po dolasku na presto Solomon je radi mira u dui poubijao sve svoje suparnike pretendente. To nije uznemirilo Jahvea (Jehovu) kome se mladi kralj svideo, pa mu je obeao mudrost kakvu niko pre nije imao, niti e imati. Moda Solomon zasluuje takvu reputaciju; jer on ne samo to je u svom ivotu spajao epikurejsko uivanje u zabavi i raskoi sa stoikim ispunjavanjem svojih kraljevskih obaveza,$124$ ve je uio svoj narod vrednostima zakona i reda, a odvraao ih od nesloge i sukoba i usmeravao ka radinosti i miru. iveo je u skladu sa

184

svojim imenom (uzeto od "/Shalom/ to znai mir), i za vreme njegove duge vladavine, Jerusalim (kojeg e David uiniti prestonicom) je iskoristio ovaj neuobiajeni mir i poveao i umnoio svoje bogatstvo. Prvobitno je grad$125$ bio izgraen oko bunara; zatim je bio pretvoren u tvravu zbog svog uzdignutog poloaja nad ravnicom; onda je, iako nije bio na nekom vanom trgovakom putu, postao jedna od najprometnijih trnica Bliskog istoka. Odravajui dobre odnose koje je David uspostavio sa tirskim kraljem Hiramom, Solomon je podsticao fenianske trgovce da usmeravaju svoje karavane kroz Palestinu, i razvio unosnu razmenu poljoprivrednih proizvoda iz Izraela za artikle izraene u Tiru i Sidonu. Izgradio je flotu trgovakih brodova na Crvenom moru i ubedio Hirama da koristi ovu novu rutu, umesto Egipta, u trgovanju sa Arabijom i Afrikom. Verovatno je u Arabiji Solomon imao rudnike zlata i dragog kamenja "Ofira"; verovatno je upravo iz Arabije dola kraljica od Sabe da trai njegovo prijateljstvo, a moda i njegovu pomo. Pria se da je "teina zlata koju je Solomon dobio u jednoj godini iznosila esto tri dvadesetina i est talenata zlata"; i mada to nije moglo da se meri s prihodima Vavilona, Ninive ili Tira, ipak se Solomon tako naao meu najbogatijim vladarima svog vremena. $126$ Neto od tog bogatstva on je koristio za svoja lina zadovoljstva. Preputao se omiljenoj zabavi sakupljanju konkubina iako istoriari realistino smanjuju njegovih "sedamsto ena i trista konkubina" na ezdeset ili osamdeset. Moda je nekom od tih enidbi eleo da ojaa svoje prijateljstvo sa Egiptom i Fenikijom; moda ga je kao Ramzesa /II/ nadahnjivala njegova eugenika strast za prenoenjem sopstvenih superiornih osobina. Ali najvei deo njegovih prihoda iao je na jaanje vlasti i ulepavanje prestonice. Popravio je citadelu oko koje je grad bio izgraen; podizao je tvrave i postavljao garnizone na stratekim mestima svoje kraljevine radi odbijanja i napada i pobuna. Podelio je kraljevinu radi efikasnije uprave na dvanaest okruga koji su namerno presecali plemenske granice; prema toj zamisli, on se nadao da e smanjiti klanovski separatizam plemena i stopiti ih u jedan narod. Nije u tome uspeo, a Judeja je propala sa njim. Radi finasiranja svoje uprave, organizovao je ekspedicije da vade dragocene metale i da uvoze luksuznu i neobinu robu na primer "slonovau, majmune i paune" koja je mogla po visokoj ceni da se proda sve jaoj "buroaziji"; nametnuo je dabine za sve karavane koji su prolazili kroz Palestinu; nametnuo je glavarinu (porez po svakoj mukoj glavi) za sve podanike, zahtevao doprinose od svakog okruga osim od sopstvenog i za dravu rezervisao monopol nad trgovinom preom, konjima i kolima. Josef nas uverava da je Solomon "uinio da srebra bude u takvom izobilju u Jerusalimu kao kamena na ulici". Na kraju, odluio je da ukrasi grad novim hramom za Jehovu i novom palatom za sebe.Stiemo utisak o previranju jevrejskog ivota iz injenice da pre tog vremena oito nije bilo nijednog hrama u Judeji, pa ak ni u Jerusalimu; ljudi su prinosili rtve Jahveu na lokalnim svetilitima ili jednostavnim rtvenicima u brdima. Solomon je pozvao uglednije graane, objavio svoje planove za hram, zaloio za njega velike koliine zlata, srebra, mesinga, gvoa, drveta i dragog kamenja iz sopstvenih skladita, i obazrivo nagovestio da bi doprinosi graana za hram bili dobrodoli. Ako moemo da verujemo hroniaru, oni su zaloili pet hiljada talenata u zlatu, deset hiljada talenata u srebru i onoliko gvoa i mesinga koliko mu zatreba; "i oni kod kojih se zadesilo drago kamenje dali su ga riznici kue Gospodnje". Odabrana je lokacija na brdu; zidovi hrama su se dizali kao Partenon, skladno, iz stenovitih padina.$127$ Konstrukcija je bila u stilu koji su Feniani usvojili iz Egipta, sa dekorativnim idejama Asirije i Vavilona. Hram nije bio crkva, ve etvorougaono ograeno zemljite na kom je bilo nekoliko zgrada. Glavni objekat bio je

185

skromnih dimenzija oko 124 stope po duini, 55 po irini, a visok 52; polovina duine Partenona, etvrtina duine artra. Jevreji koji su doli iz cele Judeje da daju doprinos Hramu, a kasnije u njemu obavljaju bogosluenje, smatrali su ga jednim od uda sveta, to je razumljivo, jer oni nisu videli neizmerno vee hramove Tebe, Vavilona i Ninive. Ispred glavne zgrade dizao se "trem" nekih 180 stopa visok i prekriven zlatom. Zlata je tu bilo u izobilju, ako moemo da verujemo naem jedinom izvoru: na gredama glavne tavanice, na stubovima, vratima i zidovima, na kandelabrima, lampama, sekaima (za svee), kaikama, kadionicama i "stotinama zdela od zlata". Drago kamenje je bilo umetnuto tu i tamo, a dva pozlaena heruvima su uvala krinju Zavetnu. Zidovi su bili od velikog kvadratnog kamenja; tavanica, stubovi i vrata su bili od rezabrene kedrovine i maslinovog drveta. Najvei deo graevinskog materijala je donoen iz Fenikije, a zanatlijske radove su mahom obavljali majstori dovedeni iz Sidona i Tira. Obine, proste radove obavljalo je 150.000 ljudi u okviru surovog kuluka po obiaju tog vremena. Tako se Hram zidao sedam godina, da bi sledeih 400 vekova to bio dostojanstveni dom za Jehovu. Onda su jo trinaest godina zanatlije i radnici radili na izgradnji jo veeg zdanja za Solomona i njegov harem. Samo jedno njegovo krilo "kua ume libanske" bilo je etiri puta vee od Hrama. Zidovi glavne zgrade su bili napravljeni od ogromnih kamenih blokova 15 stopa dugakih, a ukraeni statuama, reljefima i slikama u asirskom stilu. Palata je imala dvorane za kraljevske prijeme uglednih posetilaca, apartmane za kralja, zasebne stanove za najvanije ene i arsenal kao konanu podlogu vlasti. Od tog gigantskog zdanja nije ostao ni kamen, a njegova lokacija nije poznata. Poto je uvrstio svoje kraljevstvo, Solomon se skrasio da u njemu uiva. Kako je njegova vladavina odmicala, on je sve manje i manje panje poklanjao religiji i ee je obilazio svoj harem nego Hram. Biblijski hroniari otro ga prekorevaju zbog njegove galantnosti u gradnji rtvenika za egzotina boanstva njegovih ena strankinja, a ne mogu da mu oproste njegovu filozofsku ili moda politiku nepristrasnost prema bogovima. Ljudi su se divili njegovoj mudrosti, ali su u njoj slutili izvesnu egocentrinu osobinu; Hram i palata su ih kotali mnogo zlata i krvi, i nisu za njih bile popularnije nego to su Piramide bile za radnike Egipta. Odravanje tih ustanova zahtevalo je znatno oporezivanje, a malo je vlada koje su porezi uinili popularnim. Kada je Solomon umro, Izrael je bio iscrpljen, a formirao se nezadovoljni proletarijat koji nije mogao da nae stalan posao, i ije e patnje preobraziti ratniki kult Jahvea (Jehove) u skoro socijalistiku religiju proroka.

3. Bog nebeskih vojski Politeizam - Jahve - Henoteizam - Karakter jevrejske religije - Ideja greha rtvovanje - Obrezivanje - Svetenstvo - Tui bogovi Odmah uz objavljivanje "Knjige zakona," gradnja Hrama je bio najvaniji dogaaj u epu o Jevrejima. Nije on samo pruio dom Jahveu, ve je Judeji dao duhovni centar i prestonicu, sredstvo prenoenja tradicije, seanje koje e sluiti kao stub vatre kroz vekove

186

lutanja po svetu. A on je odigrao i svoju ulogu u izdizanju jevrejske religije iz primitivnog politeizma u jednu veru snanu i netolerantnu, ali uprkos tome jednu od kreativnih istorijskih religija.Kada su prvi put stupili na istorijsku scenu, Jevreji su bili nomadski beduini koji su se plaili demona u vazduhu, i oboavali stene, goveda, ovce i duhove peina i brda. Kult bika, ovce i jagnjeta nije bio zanemarivan; Mojsije nikako nije mogao da odvrati svoje stado od oboavanja Zlatnog teleta, jer je egipatsko oboavanje bika jo bilo svee u njihovom seanju, a Jahve je dugo vremena simbolizovao okrutnog vegetarijanca. U Izlasku /(XXXII, 25-28) /itamo kako su se Jevreji uputali u ples nagi pred Zlatnim teletom i kako je Mojsije sa Levitima ili svetenikom kastom poubijao tri hiljade ljudi kanjavajui ih zbog klanjanja idolima.$128$ O oboavanju zmije ima bezbroj tragova u ranoj jevrejskoj istoriji, od figura zmija naenih u najstarijim ruevinama, do mesingane zmije koju je napravio Mojsije i kojoj su se klanjali u Hramu sve do vremena Hezekijaha (oko 720. p.n.e.). Kao i kod mnogih naroda, izgleda da je i Jevrejima zmija izgledala sveta, delimino kao faliki simbol mukosti, delimino zato to je bila uzor mudrosti, prefinjenosti i venosti bukvalno zbog svoje sposobnosti da joj se oba kraja mogu dodirnuti. Baala su, predstavljenog simboliki u kupastom uspravnom kamenju, vrlo slino kao ""linga" kod Hindusa, neki Jevreji oboavali kao muki princip reprodukcije, mua zemlje koju je oploavao. Ba kao to je primitivni politeizam opstao u oboavanju anela i svetaca, kao i ""terafima" ili prenosivih idola, koji su sluili kao kuni bogovi, tako su i magijske ideje brojne u ranim kultovima istrajale vrlo dugo uprkos protestimna proroka i svetenika. Ljudi su izgleda gledali na Mojsija i Arona kao na vraeve, i titili profesionalne proricatelje sudbine i vraeve. Proricanje sudbine se radilo povremeno bacanjem kocke ("Urim" i "Thumim") iz kutije ("ephod") ritual koji se jo uvek primenjuje da se dozna volja bogova. Svetenicima slui na ast da su se tim obiajima suprotstavili i propovedali iskljuivo oslanjanje na magiju rtvovanja, molitve i kontribucija. Postepeno je predstava o Jahveu kao nacionalnom bogu poprimila oblik i dala jevrejskoj veri jedinstvo i jednostavnost ime se ona izdizala iznad haotine mnogobrojnosti mesopotamskih panteona. Verovatno su Jevreji osvajai preuzeli jednog od bogova Kanaana, Jahua,$129$ i rekreirali ga po vlastitom liku, kao ozbiljno, ratoborno boanstvo "ukoenog vrata", sa skoro ljupkim ogranienjima. Jer ovaj bog ne polae pravo na sveznanje: on moli Jevreje da oznae svoje domove prskajui ih krvlju rtvenog jagnjeta, da ne bi nehotino unitio njihovu decu zajedno sa prvoroenadima Egipana; on nije iznad toga da pravi greke, od kojih je ovek najtea greka; on ali, prekasno, to je stvorio Adama ili dopustio Saulu da bude kralj. Povremeno je pohlepan, razdraljiv, krvoedan, kapriciozan, neobuzdan: "Biu milostiv prema onom koga ja odaberem, i pokazau milosre prema onom koga ja odaberem". On odobrava Jakovljevu primenu obmane u osveti Labanu; njegova savest je fleksibilna kao savest biskupa u politici. Brbljiv je i voli da dri duge govore; ali je i stidljiv, i ne doputa ljudima da ga vide osim s lea. Nikada nije postojao bog sa tako temeljno ljudskim osobinama.Izgleda da je prvobitno bio bog groma i iveo je u brdima, a oboavan je iz istog razloga iz kog je mladi Maksim Gorki bio religiozan onda kada je grmelo. Autori Petoknjija za koje je religija bila instrument dravnitva, preoblikovali su ovog Vulkana u Marsa, tako da je u njihovim energinim rukama Jahve postao naglaeno imperijalistiki, ekspanzionistiki Gospodar nebeskih vojski, koji se bori za svoj narod isto onako estoko kao bogovi u ""Ilijadi". "Gospod je ratnik," kae "Mojsije"; a Davidove rei su njegov eho: "On poduava moje ruke ratovanju". Jahve obeava da e "unititi sve ljude kojima" Jevreji "budu prili", i "malo po malo" oterati Hivite, Kanaance i Hetite; i polae

187

pravo na svu teritoriju koju Jevreji osvoje. On nee patiti od pacifistike gluposti; on zna da ak i Obeana zemlja moe da se osvoji i zadri jedino maem; on je bog rata zato to to on mora da bude; bie potrebni vekovi vojnog poraza, politikog potinjavanja i moralnog razvoja, da se on preobrazi u blagog i ljubaznog Oca Hilela i Hrista. Kao vojnik on je sujetan; on ispija pohvalu sa neizmernom pohlepom i udi da pokae svoju odvanost potapanjem Egipana: "Oni e znati da sam ja Gospodar kada budem dobio faraonske poasti". Da bi omoguio uspehe za svoj narod, on ini ili nareuje da se uine takve brutalnosti, onoliko odvratne za na ukus, koliko su za moral njegovog vremena bile prihvatljive; on masakrira itave narode sa bezazlenim uivanjem Gulivera koji se bori za Liliput. Poto Jevreji "poine blud" sa Moabovim erkama, on moli Mojsija: "Uzmi sve glave tih ljudi i neka na suncu budu obeene pred Gospodom"; to je moral Asurbanipala i Aura. On je spreman da pokae milost prema onima koji ga vole i pridravaju se njegovih zapovesti, ali poput nekog upornog bacila on e kazniti decu za grehe njihovih roditelja, njihovih dedova, pa ak i pradedova. On je toliko surov da razmilja o tome da uniti Jevreje zbog oboavanja Zlatnog teleta; a Mojsije mora da se raspravlja sa njim i dokazuje mu da treba da se obuzda. "Odustani od svog estokog besa, " kae ovek svom bogu, "i pokaj se zbog zla koje si namenio protiv tvog naroda"; i "Gospod se pokajao zbog zla koje je mislio da uini svom narodu." Jahve ponovo predlae da se Jevreji istrebe do poslednjeg zato to su se pobunili protiv Mojsija, ali Mojsije se obraa boljem delu njegove naravi i moli ga da razmisli ta e ljudi rei kada budu uli za teko neto. On trai okrutnu probu ljudsku rtvu najbolnije vrste od Avrama. Kao Mojsije, i Avram ui Jahvea naelima morala i ubeuje ga da ne uniti Sodomu i Gomoru, ako u tim gradovima moe da se nae pedeset-etrdesdet-trideset-dvadeset-deset dobrih ljudi; malo po malo on skree svog boga prema pristojnosti i objanjava nain na koji moralni razvoj oveka namee povremeno rekreiranje njegovih boanstava. Kletve kojima Jahve preti svom izabranom narodu, ako mu se ne pokore, jesu uzori prekorevanja i inspirisali su one koji su spaljivali jeretike pod inkvizicijom ili one koji su ekskomunicirali Spinozu:Proklet da si u gradu i proklet da si na polju... Proklet neka je plod tvoga tela i plod tvoje zemlje... Proklet da si kada ulazi, i proklet da si kada izlazi... Bog e udariti na tebe suicom, i groznicom i upalom... Gospod e na tebe udariti irevima egipatskim, i hemoroidima (tumorima), i ugom, i svrabom, od ega se ne moe izleiti. Gospod e te dotui ludilom, i slepilom, i omamom srca... I takoe svaku bolest i svaku poast, koja nije zapisana u Knjizi zakona, sve e ih Gospod tebi doneti sve dok te ne uniti. Jahve nije bio samo bog ije postojanje su priznavali Jevreji ili on sam; sve to je on traio, u Prvoj zapovesti, bilo je da bude postavljen iznad ostalih. "Ja sam ljubomoran bog," priznaje on, i moli svoje sledbenike da "konano zbace" njegove suparnike i "sasvim porue njihove kipove" Jevreji su, pre Isaije, retko smatrali Jahvea bogom svih plemena, pa ak ni svih Jevreja. Moabiti su imali svog boga Kemoa, za koga je Naomi smatrao da je pravo da mu Rut ostane odana; Baalzebub je bio bog Ekrona, Milkom bog Amonita: ekonomski i politiki separatizam ovih naroda prirodno je doveo do onoga to bismo mogli nazvati teolokom nezavisnou. Mojsije peva u svojoj uvenoj pesmi, "Ko je tebi slian, o Gospodaru meu bogovima?" a Solomon kae, "Veliki je na bog nad svim bogovima." Nisu samo Tamuza prihvatili kao pravog boga svi osim najobrazovanijih Jevreja, ve je njegov kult jedno vreme bio tako popularan da se Jezekilj alio da se obredno oplakivanje Tamuzove smrti moglo uti i u Hramu. Jevrejska plemena su bila toliko izdvojena i autonomna, da su ak i u Jeremijino vreme, mnoga od njih imala svoja sopstvena boanstva: "koliko gradova tvojih ima, toliko i bogova tvojih, o Judejo"; i

188

sumorni prorok nastavlja sa protestima protiv toga to njegov narod oboava Baala i Moloha. Sa porastom politikog jedinstva pod Davidom i Solomonom, i koncentrisanjem bogosluenja u Hramu u Jerusalimu, teologija je odraavala istoriju i politiku, a Jahve je postao jedini bog Jevreja. Pored ovog "henoteizma"$130$ oni nisu dalje napredovali ka monoteizmu sve do pojave Proroka.$131$ Upravo je u jehovistikoj etapi, jevrejska religija dola blie monoteizmu od bilo koje druge pred-Proroke vere izuzev efemernog oboavanja sunca kod Ehnatona. U najmanju ruku jednak, kao sentiment i poezija, politeizmu Vavilonije i Grke, judaizam je bio izuzetno superioran u odnosu na druge religije tog vremena po velianstvenosti i snazi, u filozofskom jedinstvu i shvatanju, u moralnoj revnosti i uticaju.Ova snana i sumorna religija nikada nije preuzela nikakav kitnjasti obred i vesele ceremonije koje su karakterisale oboavanje egipatskih i vavilonskih bogova. Oseaj ljudske nitavnosti pred despotskim boanstvom zatamnilo je itavu drevnu jevrejsku misao. Uprkos naporima Solomona da ulepa kult Jahvea bojom i zvukom, potovanje ovog uasnog boga ostalo je vekovima religija straha, a ne ljubavi. ovek se pita, kada razmatra sve te vere, da li su one ljudskom rodu donosile onoliko utehe koliko su donosile strah. Religije nade i ljubavi su luksuz sigurnosti i reda; potreba da se uteruje strah u podanika ili u pobunjeni narod, napravila je od veine primitivnih religija kultove misterije i uasa. krinja Zavetna, koja sadri svete svitke Zakona, svojom nedodirljivou je simbolizovala karakter jevrejske vere. Kada je poboni Uzah, da bi spreio da krinja padne u prainu, uhvatio istu za trenutak u svoje ruke, "gnev Gospodnji se sruio na Uzaha, i Bog ga je na mestu udario zbog njegove greke; i tu je ovaj umro." Sredinja ideja judejske teologije je bila ideja greha. Nikada nijedan narod nije bio tako privre vrlini osim ako to nisu bili oni puritanci koji kao da su izali iz Starog zaveta bez prekidanja katolikih vekova. Poto je telo slabo, a Zakon sloen, greh je bio neizbean, i jevrejski duh je esto bio zatrpan razmiljanjem o posledicama greha, poev od sue, pa do propasti celog Izraela. Nije postojao Pakao u ovoj veri kao posebno mesto kanjavanja; ali, skoro isto je bio straan eol, ili "zemlja tame" pod zemljom gde su primani svi mrtvi, dobri i ravi jednako, osim takvih boijih miljenika kao to su Mojsije, Enoh i Elija. Meutim, Jevreji su malo pominjali ivot posle smrti; njihova vera nije govorila nita o linoj besmrtnosti i ograniavala je svoje nagrade i kazne na ovozemaljski ivot. Tek kada su Jevreji izgubili nadu u zemaljski trijumf, oni su preuzeli, verovatno iz Persije, a moda i iz Egipta, ideju o linom uskrsnuu. Iz takvog duhovnog "razvoja" je roeno hrianstvo.Pretnja i posledica greha mogla se ublaiti molitvom ili rtvom. Semitsko (kao "arijevsko") rtvovanje je poelo sa prinoenjem ljudskih rtava; zatim su rtvovane ivotinje "prvi plodovi stada" i hrana sa polja; konano, dolo se do kompromisa davanjem pohvala. U poetku, niko nije mogao da jede meso neke ivotinje ako istu nije ubio i blagoslovio svetenik i za trenutak je ponudio bogu. Obrezivanje je imalo delimino karakter rtve i moda zamene: bog je uzimao deo umesto celine. Menstruacija i poroaj su, kao i greh, inili osobu duhovno neistom, i zahtevali su obredno proienje posredstvom svetenike rtve i molitve. Na svakom koraku tabui su sputavali vernika; greh je potencijalno leao u skoro svakoj elji i novani prilozi su se traili za okajanje skoro svakog greha. Jedino su svetenici umeli da na propisan nain prinesu rtvu, ili da tano objasne obred i misterije vere. Svetenici su bili zatvorena kasta, kojoj su mogli da pripadaju samo potomci Levija (jednog od Jakovljevih sinova). Oni nisu mogli da nasleuju imovinu, ali su bili osloboeni svih poreza, dabina ili danka; uzimali su desetinu od letine vernika, a koristili su za sebe i one darove donesene u Hram, a koje je bog ostavio

189

neupotrebljene. Posle Izgona, bogatstvo svetenstva je raslo sa bogatstvom zajednice koja se obnavlja; a zahvaljujui dobrom upravljanju tim bogatstvom, njegovom uveavanju i uvanju, na kraju su svetenici Drugog Hrama u Jerusalimu, slino onima u Tebi i Vavilonu, postali moniji od kralja. Pa ipak, porast moi svetenstva i religiozni odgoj nisu bili dovoljni da se Jevreji odvrate od praznoverja i idolatrije. Vrhovi brda i dubrave su i dalje pruali utoite tuim bogovima i bili svedoci tajnih obreda; znatan broj ljudi je kleao pred svetim kamenjem ili oboavao Baala ili Astarte, ili se bavio proricanjem sudbine na vavilonski nain, ili postavljao kipove i palio im tamjan, ili se klanjao mesinganoj zmiji ili Zlatnom Teletu, ili ispunjavao Hram bukom paganskog pirovanja, ili terao svoju decu da "prou kroz vatru" u znak rtve; ak su se neki kraljevi, kao Solomon i Ahav, uputali u "bludnienje" po uzoru na strane bogove. Pojavili su se sveti ljudi kao Elija i Elia koji su, ne postavi nuno svetenici, propovedali protiv tih obiaja, i pokuali primerom svojih ivota da vode ljude u pravednost. Iz tih uslova i poetaka, i iz porasta siromatva i eksploatacije, izrasle su uzviene linosti jevrejske religije oni vatreni Proroci koji su proistili i uzdigli veru Jevreja i pripremili je za njeno namesniko osvajanje zapadnog sveta. 4. Prvi radikali Klasna borba - Poreklo Proroka - Amos u Jerusalimu - Isaija - Njegovi napadi na bogatae - Njegovo uenje o Mesiji - Uticaj Proroka Poto bogatstvo generie siromatvo, a siromatvo nikad sebe ne spoznaje kao takvo sve dok mu se bogatstvo ne izbei u lice, tako je i basnoslovno bogatstvo Solomonovo bilo potrebno da oznai poetak klasne borbe u Izraelu. Solomon je, kao Petar ili Lenjin, pokuao da se prebrzo kree od poljoprivredne ka industrijskoj dravi. Nisu samo teak rad i porezi ukljueni u njegove poduhvate nametnuli ljudima velika optereenja, ve se desilo da kada su ti veliki poduhvsati bili zavreni, posle dvadeset godina industrije, stvoren je proletarijat u Jerusalimu koji je, budui nedovoljno zaposlen, postao izvor politikog razdora i korupcije u Palestini, tano onako kako e to biti u Rimu. Sa porastom privatnog bogatstva i sve veom raskoi dvora, razvijale su se korak po korak sirotinjske etvrti. Eksploatacija i lihvarstvo su postali uobiajena praksa meu vlasnicima velikih imanja i trgovcima i pozajmljivaima novca koji su se okupljali oko Hrama. Zemljoposednici Efraima, rekao je Amos, "prodavali su pravednike za srebro i siromahe za par cipela." Ovaj sve vei jaz izmeu siromaha i bogataa i zaotravanje tog sukoba izmeu grada i sela, koji uvek prati industrijsku civilizaciju, bio je povezan sa podelom Palestine na dve suparnike kraljevine posle Solomonove smrti: severno kraljevstvo Efraima, sa prestonicom u Samariji, i juno kraljevstvo Jude sa prestonicom u Jerusalimu.$132$ Od tog vremena pa nadalje, Jevreji su bili slabljeni bratskom mrnjom i sukobima, koji su se povremeno pretvarali u ogoreni rat. Ubrzo posle smrti Solomona, egipatski faraon eonk je osvojio Jerusalim koji je, da bi umirio osvajaa, predao skoro sve zlato koje je Solomon nagomilao u toku dugih godina sakupljanja poreza.U takvoj atmosferi politikog raskola, ekonomskog rata i religiozne degeneracije, pojavili su se Proroci. Ljudi za koje je ta re (na hebrejskom Nabi, to su Grci preveli sa /pro-phe-tes/, vesnik) prvi put bila upotrebljena, nisu bili ba onakve linosti koje bi nae potovanje asociralo sa Amosom i Isaijom. Neki su bili pogaai gataoci koji su umeli da itaju tajne srca i prolosti, da proriu budunost,

190

naravno zavisno od visine nagrade; neki su bili fanatici koji su sebe dovodili u trans neobinom muzikom, jakim napitkom, ili nekom vrstom dervikog plesa, pa su u zanosu izgovarali rei koje su njihovi sluaoci smatrali nadahnutim t.j. rei koje je neki duh u njih udahnuo. Jeremija sa profesionalnim prezirom govori o tome kako "svaki ludak sebe proglaava prorokom." Neki su bili sumorni samotnjaci kao Elija; mnogi od njih su iveli u kolama ili manastirima pored hramova; ali veina njih je imala privatnu imovinu i ene. Iz tog arenila "fakira", Proroci su se razvili u odgovorne i dosledne kritiare svoga vremena i svog naroda, velianstvene uline dravnike, koji su svi bili "beskompromisni antiklerikalci", i "najnepomirljiviji antisemiti," hibrid izmeu proroka i socijalista. Pogreno ih razumemo ako ih shvatamo kao proroke u meteorolokom smislu; njihova predvianja su bile nade ili pretnje, ili pobona tumaenja, ili predskazivanje posle dogaaja; sami Proroci nikada nisu imali nameru da da proriu, ve da glasno i jasno govore; to su bili elokventni pripadnici Opozicije. U jednoj fazi, oni su bili tolstojevski razgnevljeni zbog eksploatacije u industriji i crkvenih lanih argumenata; poticali su iz jednostavne seoske sredine i bacali prokletstvo na iskvareno bogatstvo gradova.Amos sebe opisuje ne kao proroka, ve kao prostog seoskog pastira. Ostavivi svoja stada da bi video Bet-El, bio je uasnut neprirodnom sloenou ivota koji je tamo otkrio, nejednakou imetka, ogorenim rivalstvom, bezobzirnou eksploatacije. Tako je on "stajao na kapiji," i otro napao besavesne bogatae i njihovo rasipnitvo:Zato, poto gaziste nevoljnog, i od njega ito na dar uzeste, sazidaste kue od tesanog kamena, al neete u njima stanovati; posadiste lepe vinograde, al se vina od njih neete napiti... Teko bezbrinicima u Sionu,... koji na odrima od slonovae lee, na mekanim duecima spavaju; jaganjce od stada jedu i teoce ugojene. Uz psaltirske zvuke luduju, misle da su kao David veti; vino piju iz pehara velikih, mirisavim uljima se mau...Prezirem praznike vae (kae Gospod);... Kad mi rtve i darove prinosite, nisu meni ugodni i neu ih primiti... Uklonite mi jeku od pesama svojih, ne sluam ja zvuk psaltira tvojih, nego pravednost kao voda da tee, i pravda kao potok koji ne presuuje! Ovo je nov ton u svetskoj knjievnosti. injenica je da Amos otupljuje otricu idealizma stavljajui u boija usta bujicu pretnji, ija otrina i gomilanje ine da italac za trenutak simpatie one to piju vino i sluaju muziku. Ali, ovde po prvi put u knjievnosti Azije, drutvena svest poprima odreen oblik, i presipa u religiju sadraj koji ga izdie iz ceremonije i laskanja na bi morala i poziv na plemenitost. Sa Amosom poinje jevanelje Isusa Hrista.Jedno od Amosovih najgorih predvianja se izgleda obistinilo dok je on jo bio iv. "Tako govorae Gospod: Kao kad pastir istrgne iz usta lavu, il dve noge ili kraj od uha, tako e se istrgnuti sinovi Izrailjevi koji sede u Samariji na ivici postelje i u Damasku na dueku... I kue od slonovae e propasti i velikaki dvori e nestati."$133$ Otprilike u isto vreme, jedan drugi prorok je pretio Samariji unitenjem jednim od onih bezbrojnih ivopisnih izraza koje su prevodioci kralja Xejmsa iskovali iz riznice Biblije kao opte prihvaene idiome naeg jezika: "Samarijsko tele," ree Hosea, "bie razbijeno na komade; jer onaj ko seje vetar, ponjee oluju." Godine 733. mlado kraljevstvo Jude, kojem preti Efraim u savezu sa Sirijom, obratilo se Asiriji za pomo. Asirija je dola, zauzela Damask, primorala Siriju, Tir i Palestinu da plaaju danak, uoila nastojanja Jevreja da obezbede egipatsku pomo, napala ponovo, zauzela Samariju, upustila se u nedolinu diplomatsku razmenu sa kraljem Jude, uzalud pokuala da zauzme Jerusalim, i povukla se u Ninivu natovarena ratnim plenom i sa 200.000 jevrejskih zarobljenika osuenih na asirsko ropstvo. Upravo za vreme ove opsade Jerusalima, prorok Isaija je postao jedna od najveih linosti jevrejske istorije.$134$ Manje provincijalan od

191

Amosa, on je razmiljao u smislu trajnog dravnitva. Ubeen da mala Juda ne moe da se odupre imperijalnoj moi Asirije, ak ni uz pomo dalekog Egipta taj slomljeni tap koji bi probio ruku koja bi pokuala da ga upotrebi on je molio kralja Ahaza, a zatim kralja Hezekiaha da ostanu neutralni u ratu izmeu Asirije i Efraima. Kao Amos i Hosea, on je predvideo pad Samarije, i kraj severne kraljevine. Meutim, kada su Asirci opseli Jerusalim, Isaija je savetovao Hezekiaha da se ne predaje. Iznenadno povlaenje Senakeribove vojske izgleda da mu je dalo za pravo i neko vreme mu je ugled bio visok kod kralja i naroda. Uvek je njegov savet trebalo temeljno razmotriti i onda ostaviti problem Jahveu, koji e iskoristiti Asiriju kao svog zastupnika neko vreme, ali e na kraju i nju unititi. Odista, prema Isaiji, svi narodi koje je znao bili su osueni da ih Jahve uniti; u nekoliko poglavlja (/XVI-XXIII)/ Moab, Sirija, Etiopija, Egipat, Vavilon i Tir su namenjeni unitenju; "svako e jaukati." Ova strast za ruenjem, ova litanija kletvi, kvare Isaijinu knjigu, kao to kvare svu proroku literaturu Biblije.Pa ipak, njegova optuba pogaa cilj ekonomsku eksploataciju i pohlepu. Ovde njegova reitost raste do najvie take dostignute u Starom zavetu, u odlomcima koji spadaju u vrhunce svetske proze: Gospod e pristupiti suenju sa asnim starcima svog naroda i prinevima njegovim; jer vi ste istroili vinograd; plen od siromaha je u vaim kuama. Zar hoete narod moj da smrvite u komade i sirotinju iscrpite? ...Jao onima koji sastavljaju kuu do kue, koji poveavaju posed, kupujui zemlju sve do poslednje parcele, da mogu da se smeste sami na sred zemlje! Jao onima koji izdaju nepravedne ukaze, da sklone nevoljnike od pravde, i da oduzmu pravo od siromaha u mom narodu, da udove budu plen njihov, da mogu siroad da opljakaju. A ta ete initi na dan obilaska i u oaju koji e doi izdaleka? Kome ete poleteti traei pomo i gde ete ostaviti slavu svoju? On je pun prezira prema onima koji dok pljakaju sirotinju pokazuju svetu pobono lice.emu svi ti darovi to mi ih prinosite? ree Gospod. Sit sam vaih peenih ovnova i ne marim za tovljenu stoku... Propisane blagdane vae moja dua ima; oni su nevolja za mene; umoran sam da ih sluam. A kad ispruite ruke sakriu oi svoje od vas; da, kad budete izgovarali brojne molitve, ja vas neu uti; jer ruke su vam pune krvi. Umijte se, i oistite, skinite zlou svojih dela da ih oi moje ne vide, prestanite da inite zlo; uite se da inite dobro; traite suenje (pravdu), oslobodite ugnjetene, pravdu siroiima dajte, branite udovicu. Ogoren je, ali ne gubi nadu u svoj narod; ba kao to je Amos zavrio svoje propovedi jednim predvianjem, neobino prikladnim za dananje vreme, o povratku Jevreja u svoj zaviaj, tako Isaija zakljuuje izraavanjem mesijanske nade vere Jevreja u nekog Spasitelja koji e uiniti kraj politikim podelama, njihovoj potinjenosti i bedi i doneti eru sveopteg bratstva i mira:Gle, devica e zatrudneti i roditi sina i dae mu ime Imanuel... Jer dete se nama rodi: i vlast e da bude na ramenu njegovom: i nazvae se Divni, Savetnik, Bog silni, Otac veni, Knez mira... Pa e izii ibljika iz stabla Jesejeva ... Duh Gospodnji e na njemu poivati, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh poznanja i straha od Gospoda... Po pravdi e siromasima suditi, i po pravu o nevoljama zemlje progovoriti; i kao prutom udarae zemlju reima svojim, i ubie bezdunika dahom usana svojih. I pravda e biti pojas oko bokova njegovih i istina pojas oko bedara njegovih. Vuk e sa jagnjetom zajedno boraviti i panter e zajedno s jaretom leati; tele, lavi i gojna stoka zajedno e biti, i malo e dete njih voditi... I maeve e svoje u raonike pretopiti, a koplja u kuke voarske: narod nee ma dizati na narod, niti e za rat vie znati. Bila je to divna tenja, ali jo za mnogo generacija do sada, ona nee izraziti raspoloenje Jevreja. Svetenici Hrama sluali su sa suzdranom simpatijom ove korisne podsticaje na pobonost; odreene sekte su se delimino ugledale

192

na Proroke u pogledu svog nadahnua; i moda su ove otre kritike sveg ulnog uivanja imale nekog udela u jaanju pustinjskog puritanizma Jevreja. Ali, veim delom, stari ivot palate i atora, trnice i njive, nastavio se kao i ranije; rat je uzimao svoj danak od svakog pokolenja, a ropstvo je i dalje bilo zla kob stranih podanika; trgovac je i dalje zakidao na vagi, i nastojao da to ublai rtvom i molitvom. Proroci su najdublji trag ostavili na judaizmu u doba posle Izlaska, a onda kroz judaizam i hrianstvo na svet. U Amosu i Isaiji je poetak i hrianstva i socijalizma, izvor iz kog je potekla reka utopija u kojima nikakvo siromatvo ili rat ne smeju da poremete ljudsko bratstvo i mir; oni su izvor rane jevrejske koncepcije Mesije koji e doi na vlast, ponovo uvrstiti svetovnu mo Jevreja i uvesti diktaturu obespravljenih meu ljudima. Isaija i Amos su poeli, u ratna vremena, sa uzdizanjem onih vrlina jednostavnosti i blagosti, saradnje i ljubaznosti, od kojih e Isus stvoriti vitalnu osnovu svoje vere. Oni su se prvi latili tekog zadatka da Boga nebeskih vojski preobraze u Boga ljubavi; oni su Jahvea "regrutovali" za humanitarizam kao to su radikali devetnaestog veka "regrutovali" Hrista za socijalizam. Kada je Biblija tampana u Evropi, oni su bili ti koji su raspalili nemaki um podmlaenim hrianstvom, i zapalili baklju Reformacije; upravo je njihova vatrena i netolerantna vrlina formirala puritance. Njihova moralna filozofija bila je zasnovana na teoriji koja e dati bolje dokaze da e pravednik doiveti sreu, a da e zao ovek biti uniten; ali ak i da je to iluzija, to je samo greka plemenitog uma. Proroci nisu imali koncepciju slobode, ali su voleli pravdu, i pozivali da se okonaju plemenska ogranienja morala. Nesrenicima na zemlji oni su ponudili viziju bratstva koje je postalo dragocena i nezaboravljena batina mnogih generacija. 5. Smrt i uskrsnue Jerusalima Roenje Biblije - Unitenje Jerusalima - Vavilonsko ropstvo - Jeremija Jezekilj Drugi Isaija - Osloboenje Jevreja - Drugi Hram Njihov najvei tadanji uticaj bio je na pisanje Biblije. Poto su ljudi naputali oboavanje Jahvea da bi potovali tue bogove, svetenici su poeli da se pitaju da li je dolo vreme da prue konani otpor dezintegraciji nacionalne vere. Sledei primer Proroka, koji su pripisivali Jahveu snana ubeenja svojih dua, oni su odluili da objave narodu poruku od samog Boga, zakonik koji e ponovo dati snagu moralnom ivotu nacije i u isto vreme privui podrku Proroka, ukljuivanjem nekih njihovih manje ekstremnih ideja. Oni su brzo pridobili kralja Josiju za svoj plan; i otprilike osamnaeste godine njegove vladavine, svetenik Hilkija je objavio kralju da je "naao" u tajnim arhivama Hrama jedan izvanredan svitak u kome je sam veliki Mojsije po neposrednom diktatu Jahvea jednom za svagda reio one probleme istorije i ponaanja o kojima su tako ustro raspravljali proroci i svetenici. Otkrie je izazvalo veliko uzbuenje. Josija je pozvao stareine Jude u Hram i tamo im proitao "Knjigu zavetnu" u prisustvu (kako kau) hiljade ljudi. Onda se on sveano zakleo da e se od tog trenutka drati zakona iz te knjige; i "naredio je svim prisutnim da se pridravaju tih zakona." Nije nam poznato ta je zapravo bila ta "Knjiga zavetna"; to je mogao biti Izlazak /XX-XXIII/, ili moda Deuteronomij (Peta knjiga Mojsijeva). Ne moramo da pretpostavimo da je ona bila izmiljena u skladu sa situacijom; ona je samo sadrala zapisane formulacije ukaza, zahteva i opomena koje su potekle od proroka i Hrama. U svakom sluaju, oni koji su uli samo itanje teksta, pa ak i oni koji su

193

samo uli za njega, bili su duboko impresionirani. Josija je iskoristio ovo raspoloenje da izvri napad na rtvenike Jahveovih rivala u Judi; on je "izbacio iz hrama Gospodnjeg sve posude koje su bile napravljene za Baala," osujetio idolopoklonike svetenike i "takoe one koji su palili tamjan Baalu, suncu i mesecu i planetama"; "zaprljao je Tofet,... tako da nijedan ovek vie ne moe da natera svog sina ili ker da prolazi kroz vatru u znak rtve Molohu"; i razorio je rtvenike koje je Solomon izgradio za Kemoa, Milkoma i Astarte. Ove reforme izgleda nisu umilostivile Jahvea, ili ga navele da pomogne svom narodu. Niniva je pala kako su Proroci predvideli, ali samo da bi ostavila malu Judu potinjenu najpre Egiptu, a zatim Vavilonu. Kada je faraon Neho, uputivi se za Siriju, pokuao da proe kroz Palestinu, Josija mu je, oslanjajui se na Jahvea, pruio otpor na drevnom bojitu Megido gde je bio poraen i ubijen. Nekoliko godina kasnije, Nabukodonosor je nadvladao Nehoa kod Karkemia i Judu uinio zavisnom od Vavilona. Josijini naslednici su tajnom diplomatijom nastojali da se oslobode vavilonske vlasti, i razmiljali o tome da dovedu Egipane u pomo; ali ratoborni Nabukodonosor je to naslutio i sruio svoju vojsku u Palestinu, zauzeo Jerusalim, zarobio kralja Jehoiakima, postavio Zedekiju na presto Jude, i odveo 10.000 Jevreja u ropstvo. Ali i Zedekija je voleo slobodu, ili vlast, pa se pobunio protiv Vavilona. Na to se Nabukodonosor vratio i odluan da rei problem sa Jevrejima jednom za svagda, kako je on mislio ponovo zauzeo Jerusalim, spalio ga do temelja, unitio Solomonov Hram, ubio Zedekijinog sina pred njim, iskopao mu oi, i poveo u Vaviloniju praktino celo stanovnitvo u ropstvo. Kasnije je neki jevrejski pesnik pevao jednu od svetski poznatih pesama o tom nesrenom karavanu:Pokraj reka vavilonskih, sedeli smo, da, i plakali, seajui se Siona.Obesili smo nae harfe o vrbe na sred njega. Jer tamo kud nas kao robove odvedoe, trailisu da pevamo;oni koji su nas unesreili traili su da budemo veseli,govorei, Pevajte nam neku pesmu o Sionu.Kako da pevamo pesmu Gospodnju u stranoj zemlji ?Ako te zaboravim, o Jerusalime, nek mi desnicazaboravi svoju vetinu.Ako te se ne setim, nek mi jezik nepce podere;ako ne budem voleo Jerusalim vie od svojenajvee sree. U svoj toj nevolji, najbritkiji i najreitiji od Proroka branio je Vavilon kao bi u rukama Boijim, optuivao vladare Jude kao tvrdoglave budale, i savetovao takvu potpunu predaju Nabukodonosoru, da je moderni italac sklon da se pita da li je Jeremija mogao da bude plaeni agent Vavilonije. "Ja sam stvorio zemlju, oveka i ivotinje na zemlji," kae Jeremijin Bog,..."i sad sam te zemlje dao u ruke Nabukodonosoru, vavilonskom kralju, mom slugi... I svi mu narodi slue. I dogodie se da narod i kraljevstvo koje nee da slui tom Nabukodonosoru, kralju vavilonskom, i koje ne pristane da svoj vrat stavi u jaram kralja vavilonskog, taj narod u, kae Gospod, kazniti maem, i glau i boletinama, dok ih njegovom rukom ne unitim." Moda je on bio izdajnik, ali knjiga njegovih proroanstava, koju je verovatno zabeleio njegov uenik Baruh, nije samo jedno od najvatrenijih dela u itavoj knjievnosti, bogato ivim slikovitim izrazom, kao i nemilosrdnim pogrdama, ve je obeleeno iskrenou koja poinje kao sumnjiavo samoispitivanje, a zavrava iskrenim sumnjama u sopstveni put i celi ljudski ivot. "Jao meni, majko moja, to si me rodila, oveka u dui raspoluenog, i oveka u prepirci sa celim svetom ! Nisam lihvario, niti su ljudi meni davali lihvarske pozajmice; a ipak svi me oni proklinju... Proklet da je dan kad sam se rodio." Plamen gneva je goreo u njemu kod prizora moralne izopaenosti i politike gluposti u njegovom narodu i kod njegovih voa; oseao je unutranji impuls da stane na kapiju i pozove Izrael na pokajanje. Sva ta nacionalna propast, sve to slabljenje drave, to oito neminovno potinjenje Jude Vavilonu, bili su, kako se inilo Jeremiji, Jahveova ruka koja se spustila na Jevreje

194

kanjavajui ih za njihove grehe. "Potri tamo-amo po ulicama Jerusalima, i vidi sada, i saznaj, pa potrai na trgovima, ako moe da nae oveka, ako postoji i jedan koji dela po pravdi, i trai istinu; ja u se izviniti." Svugde je nepravda vladala, a bludnienje se rairilo; mukarci su bili "kao siti konji ujutro; svaki je rzao za enom svog suseda." Kada su Vavilonci opseli Jerusalim, bogati ljudi grada su, da bi umilostivili Jahvea, oslobodili svoje jevrejske robove; ali, kada je neko vreme opsada bila dignuta, a opasnost naizgled prola, bogatai su opet pohvatali bive robove i opet prisilili na ropstvo: bio je to rezime ljudske istorije koju Jeremija nije mogao da podnosi utke. Kao i drugi proroci, on je optuivao te licemere koji su sa pobonim izrazom donosili u Hram neki deo dobiti koju su stekli "isisavajui siromahe"; on ih je podsetio da Gospod, u venoj lekciji svake bolje religije, nije traio darove ili rtve, ve pravdu. Svetenici i proroci, misli on, skoro su isto tako lani i pokvareni kao trgovci; oni takoe kao i narod, moraju da se moralno preporode, da budu (prema Jeremijinom neobinom izrazu) obrezani duhovno, jednako kao i telesno. "Obreite se za Gospoda, i uklonite kone kapice svog srca." Protiv tih nepravilnosti Prorok je propovedao sa srxbom koja se mogla sresti samo kod strogih svetaca eneve, kotske i Engleske. Jeremija je estoko proklinjao Jevreje i donekle uivao u predoavanju propasti svih koji na njega ne obrate panju. Bezbroj puta je predvideo unitenje Jerusalima i ropstvo u Vavilonu, i oplakivao osueni grad (kojeg je zvao erkom Siona) izrazima koji nagovetavaju Hrista: "O, da mi je glava reka, a oi izvor, da mogu da plaem i dan i no zbog pogibije keri moga naroda!" "Prinevima" Zedekijinog dvora sve ovo je izgledalo kao ista izdaja, koja je delila Jevreje u miljenju i duhu u samom ratnom asu. Jeremija ih je kinjio nosei drveni jaram oko vrata, pokazujui emu cela Juda mora da se podvrgne to miroljubivije to bolje jarmu Vavilona; a kada je Hananija strgao ovaj jaram, Jeremija je vikao da e Jahve napraviti jarmove od gvoa za sve Jevreje. Svetenici su pokuali da ga zaustave stavljajui ga u klade; ali on je i iz tog poloaja nastavio da ih optuuje. Izveli su ga pred sud u Hramu i imali nameru da ga ubiju, ali je uz pomo nekog prijatelja meu svetenicima uspeo da pobegne. Onda su ga prinevi uhapsili, i konopcima ga spustili u tamnicu punu blata; ali Zedekija ga je prebacio u ugodniju tamnicu u dvoritu palate. Tamo su ga Vavilonci zatekli kada je Jerusalim pao. Po Nabukodonosorovom nareenju s njim se dobro postupalo i poteen je bio opteg izgona. Prema ortodoksnom predanju, u starosti je napisao svoje "Tubalice", najreitiju od svih knjiga Starog zaveta. Oplakivao je sada potpunost svog trijumfa i oaj Jerusalima, i nebu postavio Jovovo pitanje na koje odgovora nema:Kako je pust grad koji je bio pun ljudi! kako lii na udovicu ! ona koja je bila slavna meu narodima, i princeza meu provincijama, kako je postala vazal! Zar vam to nije nita, vama to prolazite? Pogledajte i vidite da li ima tuge kao to je moja tuga... Pravedan si ti, o Gospode, kad ti se ja obraam: ipak, porazgovarajmo o tvojim presudama: Zbog ega nain zlih ljudi uspeva ? Zato su sreni oni koji postupaju tako podmuklo? U meuvremenu, u Vavilonu, jedan drugi prorok je preuzimao teret prorotva. Jezekilj je pripadao svetenikoj porodici koja je bila oterana u Vavilon u prvom progonstvu iz Jerusalima. On je poeo svoje propovedanje, kao prvi Isaija i Jeremija, otrim optubama idolopoklonstva i moralnog propadanja u Jerusalimu. Opirno je poredio Jerusalim sa bludnicom, zato to se prodao tuim bogovima; opisao je Samariju i Jerusalim kao bludnice bliznakinje; ova re je kod njega bila popularna kao kod dramskih pisaca iz doba Restauracije pod Stjuartima. Napravio je dugaak spisak grehova Jerusalima i onda ga osudio na ropstvo i unitenje. Poput Isaije, nepristrasno je osudio sve narode i objavio grehove i pad Moaba, Tira, Egipta, Asirije, pa ak i misterioznog kraljevstva Magoga. Ali

195

on nije bio tako jedak kao Jeremija; na kraju je popustio i objavio da e Gospod spasti "ostatak" Jevreja i predskazao vaskrsenje njihovog grada; u viziji je opisao novi Hram koji e tamo biti izgraen, i dao obrise Utopije u kojoj e svetenici biti glavni, i u kojoj e Jahve veno iveti sa svojim narodom.Nadao se da e ovim srenim krajem obodriti duh izgnanika i usporiti njihovu asimilaciju u vavilonsku kulturu i etnos. Tada je, kao i danas, izgledalo da e taj proces apsorpcije unititi jedinstvo, pa ak i identitet Jevreja. Oni su se na mesopotamskom bogatom tlu razvijali, uivali znatnu slobodu obiaja i religije, njihov broj i bogatstvo su brzo rasli, i oni su uivali u neuobiajenom spokojstvu i harmoniji koje im je njihova potinjenost donela. Sve vei broj njih je prihvatao bogove Vavilona i epikurejske obiaje stare metropole. Kada je izrasla druga generacija izgnanika, Jerusalim je bio skoro zaboravljen.Zadatak nepoznatog autora$135$ koji se latio dovravanja Knjige Isaijine bio je da nanovo formulie religiju Izraela za tu odmetnutu generaciju; u tom ponovnom formulisanju, on se istakao izvrsnim stilom kojim je tu temu uzdigao do najvie ravni do koje je bilo koja religija stigla meu svim verama Bliskog istoka. Dok je Buda u Indiji propovedao ukidanje elje, a Konfucije je u Kini formulisao mudrost za svoj narod, ovaj "Drugi Isaija" je u velianstvenoj i jasnoj prozi objavio izgnanim Jevrejima prvo jasno otkrovenje monoteizma i ponudio im novog boga, beskrajno bogatijeg u "ljubaznoj dobroti" i nenom milosru od onog oporog Jahvea ak i kod Prvog Isaije. Reima koje e jedno kasnije jevanelje odabrati kao one koje su nadahnule mladog Hrista, ovaj najvei meu Prorocima je objavio svoju misiju ne vie da proklinje ljude zbog grehova, ve da im donese nadu u njihovom ropstvu. "Duh Gospoda Boga se spustio na mene; zato to me je Gospod miropomazao da krotkima propovedam blagovesti; poslao me je da uteim ucveljene, da proglasim slobodu zarobljenima, i otvorim tamnicu zatoenicima." Jer on je otkrio da Jahve nije bog rata i osvete, ve otac pun ljubavi; otkrie ga ispunjava sreom i nadahnjuje za velianstvene pesme. On predskazuje dolazak novog boga koji e spasti njegov narod:Glas njegov se uje u divljini, pripremite put Gospodnji, neka bude prava cesta u pustinji za naeg Gospoda. Svaka e se dolina uzdii, a svaka planina i brdo sniziti; i pogrbljeni e se uspraviti, a neravna mesta poravnati.$136$ Gle, Gospod Bog snane ruke e doi i njegova e ruka vladati umesto njega... Hranie svoje stado kao pastir; rukom svojom e sakupljati jagnjad i nosie ih u naruju i s blagou voditi one koji su sa mladima.Prorok onda mesijansku nadu uzdie do glavnih ideja svog naroda i opisuje "Slugu" koji e iskupiti Izrael namesnikom rtvom:Njega ljudi preziru i odbacuju; ovek tuge, ovek koji poznaje bol;... bio je prezren, a mi ga nismo cenili. Sigurno je on podneo nae jade, i nosio nae tuge; ipak, mi smo mislili da je Bog na njega udario, unitio ga i naneo bol. Ali on je za nae prestupe rane zadobio i modrice za pokvarenost nau; kanjavanje naeg mira je palo na njega; i njegovim masnicama (od iba) mi smo isceljeni... Gospod je njemu odredio kaznu za nepravednost svih nas.$137$ Drugi Isaija predvia da e Persija biti sredstvo ovog oslobaanja. Kir je nepobediv; on e osvojiti Vavilon i osloboditi Jevreje iz ropstva. Oni e se vratiti u Jerusalim i sagraditi novi Hram, novi grad, pravi raj: "vuk i jagnje e se zajedno hraniti, a lav e jesti slamu kao vo; a prah e biti hrana zmiji. Oni nikog nee povrediti ili unitavati na celoj mojoj svetoj planini, kae Gospod." Moda je upravo uspon Persije, i irenje njene moi, pokoravanje svih drava Bliskog istoka u okviru imperijalnog jedinstva koje je bilo vee, i sa boljom upravom od bilo kog drutvenog sistema za koji su ljudi do tada znali moda je upravo to navelo Proroka na zamisao o univerzalnom boanstvu. Njegov bog vie ne govori kao Jahve Mojsijev, "Ja sam Gospod tvoj Bog; ... ti ne sme imati tue bogove ispred mene";

196

sada je zapisano: "Ja sam Gospod, i nema drugog, nema drugog boga osim mene." Prorokpesnik opisuje ovo univerzalno boanstvo u jednom od sjajnih odlomaka Biblije:Ko je izmerio reke u dubini njegove ruke i odmerio raspon nebeski, i obuhvatio prah zemlje u merici i teinu planina i brda odmerio na vagi? Gle, narodi su kao kap iz kofe, i broje se kao zrnce praine na vagi; gle, on uzima ostrva kao neku stvaricu. Svi su narodi pred njim nita, i imaju manju vanost od niega, i tatine. Sa kim e onda Boga uporediti, ili kakvu sliku e s njim uporediti? On je taj koji sedi na krugu zemlje, a iji su stanovnici skakavci; koji rastee nebesa kao zavesu i iri ih kao ator da u njemu prebiva. Podigni oi visoko i ugledaj onog to stvori ove stvari. Bio je to dramatian as u istoriji Izraela kada je napokon Kir uao u Vavilon kao osvaja sveta i dao izgnanim Jevrejima punu slobodu da se vrate u Jerusalim. On je razoarao neke Proroke i pokazao svoju superiornu civilizovanost, ostavljajui Vavilon i njegove stanovnike nepovreene i iskazujui skeptino potovanje njegovim bogovima. Vratio je Jevrejima ono to je ostalo u vavilonskoj riznici od zlata i srebra koje je Nabukodonosor uzeo iz Hrama, i naredio zajednicama u kojima su izgnanici iveli da ih snabdeju novcem za njihovo dugo putovanje kui. Mlai Jevreji nisu bili tako oduevljeni ovim osloboenjem; mnogi od njih su pustili korene duboko u vavilonsko tlo i oklevali da napuste svoja plodna polja i uspenu trgovinu radi poharanih ostataka Svetog grada. Tek je dve godine posle Kirovog dolaska, prva grupa zelota pola na dugo tromeseno putovanje nazad u zemlju koju su njihovi oevi napustili pola veka ranije. I onda kao i danas, nali su se ne ba sasvim dobrodoli u svom starom domu. Jer, u meuvremenu su se tu naselili drugi Semiti i zemlju uinili svojom, time to su je zauzeli i na njoj mukotrpno radili; i ta plemena su sa mrnjom gledala na oite uljeze na onom to je za njih izgledalo kao njihova rodna gruda. Jevrejima povratnicima uopte ne bi bilo mogue da se tu udome, da nije bilo snane i prijateljske carevine koja ih je titila. Princ Zerubabel je od persijskog kralja Darija /I/ dobio dozvolu za ponovnu izgradnju Hrama; i, mada su doseljenici bili slabi i po broju i sredstvima, a rad su im na svakom koraku ometali napadi i zavere neprijateljski nastrojenog stanovnitva, Hram je bio dovren u roku od dvadesetdve godine posle povratka. Jerusalim je postepeno opet postajao jevrejski grad, a u Hramu su oekivali psalmi spasenog ostatka naroda reenog da Judeju ponovo uini jakom. Bila je to velika pobeda, prevaziena jedino onom koju smo videli u nae istorijsko doba. 6. Ljudi iz knjige "Knjiga zakona" - Sastavljanje Petoknjija - Mitovi o "Postanju" - Mojsijev zakonik - Deset zapovesti - Ideja Boga - Sabat - Jevrejska porodica - Ocena Mojsijevih zakona Izgraditi vojniku dravu nije bilo mogue, jer Judeja nije imala ni dovoljan broj ljudi ni sredstava za takav poduhvat. Poto je neki sistem reda bio nuan koji bi, dok se priznaje vlast Persije, davao Jevrejima prirodnu disciplinu i nacionalno jedinstvo, svetenici su se pobrinuli da obezbede teokratsku vladavinu zasnovanu, kao kod Josije, na crkvenim tradicijama i zakonima objavljenim kao boijim zapovestima. Oko 444. p.n.e. ueni svetenik Ezra je sazvao Jevreje na sveanu skuptinu i itao im od jutra do podneva "Knjigu zakona Mojsijevih". Sedam dana njegovi saradnici leviti itali su iz tih svitaka; na kraju, svetenici i voe naroda su se sveano obavezali da prihvataju ove zakone kao svoj ustav i savest, i da e ih se uvek pridravati. Od tih nemirnih dana pa do danas, taj Zakon je

197

centralna injenica u ivotu Jevreja; a njihova odanost njemu u toku svih lutanja i patnji bila je jedan od impresivnih fenomena istorije.ta je zapravo bila ova "Knjiga Mojsijevih zakona"? Ne sasvim ista stvar kao i "Knjiga zavetna" koju je proitao Josija: jer, ova druga je cela mogla dvaput da se proita za jedan dan, dok je za onu "Knjigu Mojsijevih zakona" bilo potrebno nedelju dana. Moemo samo da nagaamo da je vei svitak sadrao znatan deo onih prvih pet knjiga Starog zaveta koji su Jevreji zvali "Tora" ili Zakon, a koji su drugi zvali Petoknjije.$138$ Kako, kada i gde su te knjige napisane? Zbog ovog bezazlenog pitanja je napisano pedeset hiljada tomova i ovde mora ostati bez odgovora.Naunici se slau da su najstariji elementi Biblije one razliite, ali ipak sline legende "Postanja"$139$ koje se nazivaju "J" odnosno "E" zato to jedne govore o Tvorcu kao Jehovi (Jahve), dok druge govore o njemu kao Elohimu. Veruje se da je jahvistika pria napisana u Judi, elohistika u Efraimu, a da su te dve prie stopljene u jednu posle pada Samarije. Trei elemenat, poznat kao "D" i koji sadri Deuteronomski zakonik, verovatno je od razliitog autora ili grupe autora. etvrti elemenat "P", sastavljen je od odeljaka koje su svetenici naknadno ubacili; ovaj "Sveteniki zakonik" je verovatno osnova "Knjige zakona" koju je objavio Ezra. Izgleda da su ta etiri sastava poprimila dananji oblik oko 300.godine p.n.e.Te divne prie o Stvaranju sveta, Iskuenju i Potopu bile su izvuene iz riznice mesopotamske legende koja datira jo iz 3000. godine p.n.e.; videli smo njihove rane oblike u toku ove istorije. Mogue je da su Jevreji prisvojili neke od ovih mitova iz vavilonske knjievnosti u toku Ropstva; verovatnije je da su ih usvojili mnogo ranije iz semitskih i sumerskih izvora zajednikih za ceo Bliski istok. Persijski i talmudski oblici mita o Stvaranju kazuju da je Bog najpre stvorio dvopolno bie muko i ensko sastavljeno na leima kao sijamski blizanci a zatim ih podelio kao da se naknadno predomislio. To nas podsea na neobinu reenicu u Postanju /(V, 2)/: "Muko i ensko je on stvorio i blagoslovio ih i nazvao ih Adam": tj. na praroditelj je prvobitno bio i muko i ensko to je izgleda izmaklo svim teolozima sem Aristofanu.$140$ Legenda o Raju javlja se u skoro svim folklorima u Egiptu, Indiji, Tibetu, Vaviloniji, Persiji, Grkoj,$141$ Polineziji, Meksiku itd. Veina ovih Edenskih vrtova imala su zabranjena stabla, bile su tu zmije ili zmajevi koji su besmrtnost ukrali od ljudi ili na neki drugi nain zatrovali Raj. I zmija i smokva su verovatno bili faliki simboli; iza mita je gledite da seks i znanje unitavaju nevinost i sreu i da su izvor zla; nai emo istu ideju na kraju Starog zaveta u "Propovedniku" kao ovde na poetku. U veini ovih pria, ena je bila ljupko-zli posrednik zmije ili avola, bilo da se zvala Eva, ili Pandora, ili Poo See u kineskoj legendi. "Sva stvorenja," kae "i-ing", "bila su u poetku potinjene oveku, ali nas je ena bacila u ropstvo. Naa beda nije dola s neba, ve od ene; ona je izgubila ljudski rod. Ah, nesrena Poo See! Ti si zapalila vatru koja nas unitava, i koja je svakog dana sve vea... Svet je izgubljen. Porok preplavljuje sva stvorenja."Jo je vie rasprostranjena bila pria o Potopu; jedva da je i jedan stari narod bio bez nje, a skoro da nema planine u Aziji koja nije pruila utoite nekom Nojeu ili amanapitimu. Obino su ove legende bile popularno sredstvo ili alegorija filozofskog razmatranja ili moralnog stava kojim se saima dugo iskustvo ljudskog roda da seks i znanje donose vie bola nego sree, i da ljudskom ivotu povremeno prete poplave, tj. razorna prelivanja velikih reka ije su vode omoguile najranije poznate civilizacije. Pitati da li su te prie istinite ili lane, da li su se "stvarno dogodile", znailo bi postaviti trivijalno i povrno pitanje: njihova sutina, naravno, nije u tome ta te prie priaju ve u miljenjima koja saoptavaju. U meuvremenu, bilo bi pametno uivati u njihovoj neodoljivoj jednostavnosti i ivopisnoj hitrini naracije.Knjige

198

koje su Josija i Ezra dali da se proitaju ljudima, dale su formulaciju da e na "Mojsijevom" Zakoniku sav kasniji ivot Jevreja biti izgraen. O ovim zakonima oprezni Sarton pie: "Njegov znaaj u istoriji institucija i prava ne moe biti precenjen." Bio je to najtemeljitiji pokuaj u istoriji da se religija koristi kao osnova dravnog ureenja i kao regulator svakog detalja ivota; taj zakon je postao, kae Renan, "najtenja odea u koju je ivot ikada bio zaodenut." Ishrana,$142$ medicina, lina, menstrualna i porodiljska higijena, javno zdravstvo, seksualna izopaenost i bestijalnost sve su to bili predmeti boanskih odredbi i poduka; opet se uoava kako se lekar sporo diferencirao od svetenika da bi vremenom postao njegov najvei protivnik. Levitska knjiga (/XIII-XV/) briljivo propisuje zakone za leenje venerinih bolesti, ak do najspecifinijih uputstava za izolaciju, dezinfekciju, fumigaciju i, ako je potrebno, potpuno spaljivanje kue u kojoj je bolest poela.$143$ "Stari Jevreji su bili utemeljitelji profilakse," ali izgleda da od hirurgije nisu imali nita osim obrezivanja. Ovaj obred est kod starih Egipana i dananjih Semita nije bio samo rtva Bogu i obaveza na etniku lojalnost,$144$ bila je to higijenska predostronost protiv seksualne nehigijene. Moda je ovaj Zakon o istoti pomogao Jevrejima da se ouvaju u toku njihove duge odiseje u rasejanju i patnjama.to se ostalog tie, Zakonik je usredsreen na onih Deset zapovesti (Izlazak, /XX, I-17)/ ija je sudbina bila da im polovina sveta izraava lano potovanje.$145$ Prva zapovest je postavila temelj nove teokratske zajednice, koja e poivati ne na nekakvom graanskom zakonu, ve na ideji Boga; on je bio nevidljivi Kralj koji je nametao svaki zakon i odmeravao svaku kaznu; a njegov narod e se zvati "Izrael", to znai Branioci Boga. Jevrejska drava je bila mrtva, ali je Hram opstao; svetenici Judeje e, kao rimske pape, pokuati da obnove ono to kralj nije uspeo da spase. Otuda i eksplicitnost i ponavljanje Prve zapovesti : jeres ili blasfemija moraju biti kanjeni smru, ak i ako je jeretik najblii srodnik. Sveteni autori Zakonika su, poput pobonih inkvizitora, verovali da je religiozno jedinstvo neophodan uslov drutvene organizacije i solidarnosti. Upravo su ova netolerancija i njihov etniki ponos zavaali i ouvali Jevreje. Druga zapovest je podigla nacionalnu koncepciju Boga na raun umetnosti: nikakvi uklesani ili rezbareni njegovi likovi nisu nikako smeli da se prave. To je pretpostavljalo visok intelektualni nivo meu Jevrejima, jer su njome odbaeni i praznoverje i antropomorfizam, a to je bio i pokuaj (uprkos posve ljudskim osobina Jahvea iz Petoknjija) da se zamisli Bog izvan svakog oblika i lika. Njome je uvrena jevrejska posveenost religiji, i u drevnim vremenima, nije ostalo nita sa nauku i umetnost; ak je i astronomija bila zanemarena, da se ne bi mnoili iskvareni gataoci, ili da se zvezde ne bi potovale kao boanstva; U Solomonovom Hramu je bilo skoro pagansko obilje kipova i idola; u novom Hramu nije bilo nijednog. Stari kipovi su odneseni u Vavilon i oito nisu vraeni zajedno sa priborima od zlata i srebra. Zato i ne nailazimo na skulpture, slike ili bareljef posle Ropstva (u Vavilonu), a vrlo malo i pre toga, osim pod skoro tuim Solomonom; arhitektura i muzika su bile jedine umetnosti koje se svetenici dozvoljaavali. Pesma i obred u Hramu su izvukli ivot ljudi iz turobne atmosfere; nekoliko instrumenata se udruilo "kao jedan da stvaraju jedan zvuk" sa velikim horom koji je pevao psalme u kojima se slavio Hram i njegov Bog. "David i cela kua izraelska svirali su pred Gospodom na harfama, psaltirima, tamburinima, kornetima i cimbalima." Trea zapovest je predstavljala snanu pobonost Jevrejina. Ne samo to on ne bi "uzalud uzimao imena Gospoda Boga", ve ga nikad ne bi ni izgovarao; ak i kada bi naiao na ime Jahve$146$ u molitvama, on bi ga zamenio sa /Adonai / Gospod. Samo kod hinduista bi mogli da se nae ovakva pobonost. etvrta zapovest je osvetala jedan dan odmora u nedelji kao Sabat, i

199

prenela da dananjih dana kao jednu od najjaih institucija oveanstva. Naziv, a verovatno i obiaj, potekli su iz Vavilona; /shabattu/ su primenjivali Vavilonci za "tabu" dane uzdravanja i dobre volje. Pored ovog nedeljnog praznika, bilo je velikih svetkovina nekadanji kanaanski rituali vegetacije koji su podseali na setvu i etvu, i cikluse meseca i sunca: /Mazzoth/ je prvobitno slavio poetak etve jema; /Shabuoth/, kasnije nazvan /Pentecost/, slavio je kraj etve penice; /Sukkoth/ je podseao na berbu groa; /Pesach/ ili" Pasha," bio je praznik raanja prvih mladunaca u stadu; /Rosh-ha-shanah/ je objavljivala Novu godinu; tek kasnije su ove svetkovine prilagoene za podseanje na vane dogaaje u istoriji Jevreja. Na prvi dan "Pashe", rtvovano je jagnje ili jare i pojedeno, a njegovom krvlju su poprskana vrata kao deo namenjen bogu; kasnije su svetenici pripisali ovaj obiaj prii o Jahveovom klanju provoroenadi Egipana. Jagnje je nekada bilo totem nekog kanaanskog klana; Pasha je kod Kanaanaca bila rtvovanje jagnjeta lokalnom bogu. Dok itamo (Izlazak, /XI/) priu o uvoenju obreda Pashe, i vidimo kako i danas Jevreji uporno obavljaju taj ritual, ponovo oseamo potovanja vrednu drevnost njihove religioznosti i snagu i istrajnost njihovog soja.$147$ Peta zapovest osvetava porodicu, kao drugu posle Hrama u strukturi jevrejskog drutva; ideali koji su tada utisnuti u tu instituciju obeleavali su je tokom cele srednjovekovne i moderne evropske istorije sve do nae dezintegrativne Industrijske revolucije. Jevrejska patrijarhalna porodica je bila velika ekonomska i politika organizacija, koju se sainjavali najstariji oenjeni mukarac, njegove ene, njegova neoenjena - neudata deca, njegovi oenjeni sinovi sa svojim enama i decom, i moda nekoliko robova. Ekonomska osnova te institucije bila je njena prikladnost za obradu zemlje; njena politika vrednost leala je u njenom obezbeenju sistema drutvenog poretka tako snanog da je dravu osim u sluaju rata inio bezmalo suvinom. Autoritet oca bio je praktino neogranien; zemlja je bila njegova, a njegova deca su mogla da opstanu samo ako su mu se pokoravala; on je bio drava. Ako je bio siromaan, mogao je da proda erku, pre puberteta, kao robinju; i mada bi se ponekad smilovao da je pita za pristanak, imao je puno pravo da njome raspolae u braku kako mu je bila volja. Pretpostavljalo se da su deaci stvoreni u desnom testisu, a devojice u levom za koje se smatralo da je manje i slabije od desnog. U poetku je brak bio matrilokalan; mukarac je morao da "napusti svog oca i majku i poe za svojom enom" u njen klan; ali ovaj obiaj je postepeno odumirao posle uspostavljanja monarhije. Jahveova uputstva eni su bila : "Tvoja elja e biti tvoj mu, i on e tobom vladati." Iako tehniki gledano potinjena, ena je esto bila osoba od visokog autoriteta i dostojanstva; istorija Jevreja je prepuna sjajnih imena kao to su Sara, Rahela, Mirjam i Ester; Debora je bila jedana od sudija Izraela, a sa proroicom Huldom se Josija savetovao u vezi Knjige koju su svetenici nali u Hramu. Majka koja raala mnogo dece bila je sigurna da e imati bezbednost i potovanje. Jer mala nacija je elela da se uvea i umnoi, oseajui, kao i Palestina danas, svoju brojanu inferiornost u odnosu na narode koji su je okruivali; zbog toga je majinstvo uzdizano, celibat proglaavan za greh i zloin, brak je bio obavezan posle dvadesete godine, ak i kod svetenika, prezirane su device dorasle za udaju i ene bez dece, a na abortus, edomorstvo i druge naine ograniavanja populacije gledalo se kao na paganske grozote koje su zaudarale nozdrvama Gospodnjim. "I kada je Rahela videla da sa Jakovom nema dece, Rahela je zavidela svojoj sestri; i rekla je Jakovu, podaj mi decu ili u umreti." Savrena ena je bila ona koja je stalno radila u kui i oko nje, i nije imala drugih misli osim o muu i deci. Poslednje poglavlje Poslovica u potpunosti navodi muki ideal ene:Ko li moe vrednu enu nai? Ona mnogo vie od bisera vredi. Srce njenog

200

mua na nju se oslanja i nee mu nikada napretka nedostajati. Ona njemu uvek dobro, a ne zlo, ini, u toku svih dana svog ivota. Ona njemu vunu i lan uvek nae, i radosno svojim rukama se trudi. Ona je kao laa, laa trgovaka: iz daleka sebi hranu svoju nosi. Ona ve pre zore na noge ustaje, priprema hranu za svu kuu svoju, i posao deli slukinjama svojim. Misli i na njivu i nabavlja ti je, i od rada ruku svojih vinograd ti sadi. Opasuje snagom sebi svoja bedra i miice svoje krepi. Osea da joj je rad dobar, i iak se njen ni nou ne gasi. Rukom svojom mai se preslice, i prstima svojim vreteno dri. Prua ruku nevoljniku, prua ruku siromahu... Ona sebi jorgane priprema, i odela od tankoga lana ona ima i od skerleta. Potovan je mu njen od svakoga, kad na gradskim vratima sa starcima zbori. Koulje ona kroji i prodaje, i pojase trgovcima razdaje. Uiva u snazi i u asti i smei se svojoj budunosti. Usta svoja pametno otvara, i ljubazne su joj nauke na jeziku. Gleda ta se u kui deava, a hleba iz dangube nikada ne jede. Deca joj ustaju i blagosiljaju je, i mu njen ustaje i hvalu joj daje....Dajte joj nagradu za plod ruku njenih, i nek je na vratima hvale dela njena.$148$ esta zapovest je bila perfekcionistika preporuka; nigde nema toliko ubijanja kao u Starom zavetu; njegova poglavlja osciluju izmeu masakra i raanja radi nadoknaivanja gubitaka. Plemenski sukobi, unutranji razdori i nasledne osvete razbijale su jednolinost povremenih perioda mira. Uprkos predivnom stihu o raonicima i voarskim kukama, Proroci nisu bili pacifisti, a svetenici su ako moemo da sudimo po govorima koje su stavili u usta Jahveu rat voleli isto kao i propovedi. Meu devetnaest kraljeva Izraela, osam njih je poginulo u atentatu. Osvojeni gradovi su obino bivali razoreni, mukarcima je odrubljivana glava, a zemljite namerno unitavano po obiaju onog vremena. Moda su cifre u vezi ubijanja preterane; neverovatno je da su bez modernih izuma, "deca Izraela poubijala sto hiljada sirijskih peaka u jednom danu." Verovanje da su izabrani narod jaalo je ponos prirodan za narod svestan svojih superiornih osobina; to je pojaavalo njihovu sklonost da se odvajaju od drugih naroda u smislu sklapanja meovitih brakova, ali i u duhovnom smislu, te ih liilo internacionalne perspektive koju e njihovi potomci dostii. Ali, oni su u velikoj meri imali elemente opravdanosti svojih osobina. Njihova nasilnost je poticala iz neukrotive vitalnosti, njihov separatizam iz religioznosti, njihova svadljivost i gunavost iz vatrene osetljivosti koja je proizvela najveu knjievnost Bliskog istoka; njihov etniki ponos bio je neophodna potpora njihovoj odvanosti tokom vekova patnji. Ljudi su onakvi kakvi su morali da budu.Sedma zapovest je potvrdila brak kao osnovu porodice, kao to je Peta priznala porodicu kao osnovu drutva; i ona je ponudila braku svu podrku religije. U njoj se ne kae nita o seksualnim odnosima pre braka, ve su drugi propisi pred nevestu postavili obavezu (pod pretnjom smrtne kazne kamenovanjem) da dokae svoju nevinost na dan venanja. Uprkos tome, prostitucija je bila rasprostranjena, a homoseksualizam je oito preiveo unitenje Sodome i Gomore. Poto Zakon izgleda nije zabranjivao odnose sa stranim bludnicama, Sirijke, Moabianke, Mianke i druge "tue ene" su uspeno "poslovale" du puteva, gde su ivele u kolibama ili atorima, kombinujui zanate torbarstva i prostitucije. Solomon, koji nije imao naroite predrasude u vezi ovih stvari, ublaio je zakone kojima su te ene drane podalje od Jerusalima; vremenom su su se one brzo namnoile toliko da je u vreme Makabejaca, neki gnevni reformator sam Hram opisao kao mesto puno bluda i razvrata.Ljubavne veze su se verovatno deavale, jer je bilo dosta nenosti u odnosima izmeu polova; "Jakov je sluio sedam godina Rahelu, a one su mu izgledale kao nekoliko dana za ljubav koju je prema njoj oseao." Ali, ljubav je igrala malu ulogu u izboru branih partnera. Pre Izgona, brak je bio potpuno svetovan, ugovaran

201

izmeu roditelja, ili izmeu prosca i nevestinih roditelja. Tragovi braka pomou otmice nalaze se u Starom zavetu; Jahve ga odobrava u vreme rata; a stareine su, u uslovima manjka ena, "nareivale deci Venijaminovoj, govorei, Idite i ekajte u zasedi u vinogradima; i vidite da li erke ajlohove izlaze da pleu; onda izaite iz vinograda i neka svaki mukarac otme za sebe enu meu erkama ajlohovim i ode u zemlju Venijaminovu." Ali to je bio izuzetak; obino se brak sklapao kupovinom; Jakov je kupio Leu i Rahelu svojim radom, umiljatu Rut je jednostavno kupio Boaz, a prorok Hosea se strano kajao to je dao pedeset ekela za svoju enu. Re za enu, /beulah/ znaila je "posedovana". Otac nevestin je uzvraao davanjem miraza svojoj keri institucija zadivljujue prilagoena u cilju smanjenja drutveno remetilakog jaza izmeu polne i ekonomske zrelosti dece u urbanoj civilizaciji.Ako je mukarac bio imuan, mogao je da ima vie ena; ako je ena bila nerotkinja, kao Sara, ona je mogla da podstakne mua da uzme konkubinu. Cilj ovakvih dogovora je bio raanje to vie dece; smatralo se sasvim razumljivim da Rahela i Lea, poto su Jakovu rodile svu decu koju su mogle da rode, ponude njemu i svoje slukinje koje e mu takoe raati decu. eni nije doputano da ostane besposlena u pogledu raanja; ako bi mu umro, njegov brat je, ma koliko da je ena moda ve imao, bio je duan da se oeni udovicom; ili, ako mu nije imao brata, obaveza je padala na najblieg mukog srodnika. Poto je privatna svojina bila sr jevrejske ekonomije, preovlaivala su dvostruka merila: mukarac je mogao da ima mnogo ena, ali ena je bila ograniena na jednog mukarca. Preljubom su se smatrali odnosi sa enom koju je kupio neki drugi ovek; to je bilo krenje zakona o svojini, i oba uesnika u prestupu su kanjavani smru. Razvrat je bio zabranjen za ene, ali je kod mukaraca to bio oprostiv prekraj. Razvod je bio slobodan za mukarce, ali krajnje otean za enu, sve do vremena Talmuda. Izgleda da mu nije neopravdano zloupotrebljavao svoje povlastice; prikazan nam je sve u svemu kao revnosno privren svojoj eni i deci. I mada ljubav nije odreivala brak, esto se deavalo da iz njega procveta. " Isak je uzeo Rebeku i ona mu je postala ena; i on ju je voleo; i Isak je bio uteen posle smrti svoje majke." Verovatno nije bilo jo nekog naroda (izuzimajui Daleki istok) kod kojeg je porodini ivot dosegao tako visok nivo kao kod Jevreja.Osma zapovest je osvetala privatnu svojinu,$149$ i povezala je sa religijom i porodicom kao jednom od tri okosnice jevrejskog drutva. Svojina je skoro u potpunosti bila u obliku zemljinog poseda; sve do Solomonovog vremena bilo je malo industrije osim grnarstva i kovakog zanata. ak ni zemljoradnja nije bila potpuno razvijena; veina stanovnika se bavila uzgojem ovaca i goveda, kao i gajenjem vinove loze, masline i smokve. Vie su iveli u atorima nego u kuama, da bi se lake kretali ka sveim panjacima. Vremenom je njihov sve vei ekonomski viak generisao trgovinu, pa su jevrejski trgovci uz pomo svoje upornosti i vetine poeli da se istiu u Damasku, Tiru i Sidonu, kao i na zemljinom posedu samog Hrama. Kovanog novca nije bilo sve do vremena pred odlazak u Ropstvo, ali zlato i srebro koje se merilo kod svakog posla, postali su sredstvo razmene i pojavili su se u velikom broju bankari koji su finansirali trgovinu i razne poslove. Nije bilo nita neobino to su ti "pozajmljivai novca" koristili dvorita Hrama; bio je to est obiaj na Bliskom istoku i jo je prisutan u mnogim krajevima do dana dananjeg. Jahve je blagonaklono gledao na rastuu mo jevrejskih finansijera; "ti e pozajmljivati mnogim narodima," rekao je, "ali ti ni od koga ne sme pozajmljivati" plemenita filozofija koja je uinila da velika bogatstva, iako to nije izgledalo, u naem veku, budu nadahnuta religijom.Kao i u drugim zemljama Bliskog istoka, ratni zarobljenici i osuenici su korieni kao robovi, i stotine hiljada njih je teko radilo na rezanju drvne

202

grae i prenoenju materijala za javne radove kao to je Solomonova gradnja Hrama i palate. Ali, vlasnik nije imao vlast nad ivotom i smrti svojih robova, a rob je mogao stekne imetak i kupi sebi slobodu. Ljudi su mogli biti prodati kao sluge za neplaene dugove, ili su umesto njih prodavali njihovu decu; i to je ilo tako do Hristovih dana. Ove tipine institucije Bliskog istoka su bile ublaene u Judeji plemenitim milosrem i snanom kampanjom koju su svetenici i proroci vodili protiv eksploatacije. Zakonik je s puno pouzdanja utvrdio da "neete ugnjetavati jedni druge"; u njemu se zahtevalo da svake sedme godine jevrejski robovi budu osloboeni, a dugovi meu Jevrejima poniteni; i kada se to pokazalo suvie idealistikim za gospodare, Zakon je proglasio instituciju Jubileja po kojoj su svi robovi i dunici morali biti oslobaani svakih pedeset godina. "I vi ete svetkovati pedesetu godinu i proglasiti slobodu irom zemlje za sve njene stanovnike; to e biti za vas Jubilarna godina; i vratiete svakog oveka na njegov posed i vratiete svakog oveka njegovoj porodici." Nemamo dokaza da se ovaj plemeniti ukaz potovao, ali moramo da odamo priznanje svetenicima to nisu izostavili poduku nijedne lekcije iz milosra. "Ako je neko od vae brae siromah,... biete iroke ruke prema njemu, i svakako mu pozajmiti dovoljno za potrebe njegove"; i "ne uzimajte nikakve lihvarske kamate od njega"Odmor na Sabat e pripadati svakom zaposlenom, pa ak i ivotinjama; razbacani snopovi i plodovi su ostavljani na njivama i vonjacima da ih siromasi sakupe. I mada su ova milosra bila namenjena uglavnom sunarodnicima Jevrejima, sa "strancem na kapiji" se takoe postupalo ljubazno; putnik je dobijao utoite i hranu i prema njemu su se ophodili sa potovanjem. Jevrejima je stalno nalagano da pamte da su i oni jednom bili beskunici, pa ak i robovi i stranoj zemlji.Deveta zapovest, kojom se zahteva apsolutno potenje svedoka, stavlja uporite religije pod itavu strukturu jevrejskog prava. Zakletva je imala da bude religiozni ritual: nije samo ovek, kod zakletve, morao da stavi ruku na genitalije onoga kome se zaklinjao, kao po starom obiaju; sada je morao da uzme samog Boga kao svog svedoka i sudiju. Lani svedoci, prema Zakoniku, su imali biti kanjeni istom kaznom koja se njihovim svedoenjem traila za njihove rtve. Religiozni zakon je bio jedini zakon u Izraelu; svetenici su bili sudije, a hramovi sudnice; oni koji su odbijali da prihvate odluku svetenika kanjavani su smru. Muenje pomou davanja otrovane vode bilo je propisano u nekim sluajevima sumnjive krivice. Postojao je jedino religiozni mehanizam za sprovoenje zakona; on je morao biti ostavljen linoj savesti i javnom mnjenju. Manji prekraji su mogli da se ublae priznanjem ili nadoknadom. Smrtna kazna je, po Jahveovim uputstvima, bila propisana za ubistvo, otmicu, idolatriju, preljubu, udaranje ili psovanje roditelja, krau roba, ili "leganje sa ivotinjom", ali ne i za ubistvo sluge; i "veticu neete ostavljati da ivi." Jahve je bio sasvim zadovoljan ako bi pojedinac uzeo zakon u svoje ruke u sluaju ubistva: "Krvni osvetnik e sam ubiti ubojicu; kada ga sretne, ubie ga." Meutim, neki su gradovi bili izdvojeni, pa je prestupnik tamo mogao da pobegne, a osvetnik je u njima morao da obustavi svoju osvetu. Uopte uzev, princip kanjavanja je bio /lex talionis/: "ivot za ivot, oko za oko, zub za zub, ruka za ruku, noga za nogu, opekotina za opekotinu, masnica za masnicu" verujemo da je to bila perfekcionistika preporuka, i da nikad nije u potpunosti realizovana. Mojsijev zakonik, mada "napisan" najmanje 1.500 godina kasnije, ne pokazuje nikakav napredak u krivinom zakonodavstvu u odnosu na Hamurabijev zakonik; u zakonskom sistemu on pokazuje jednu arhainu retrogresiju ka primitivnoj crkvenoj kontroli.Deseta zapovest pokazuje kako je ena oito stavljena u rubriku svojine. "Ne poeli kue blinjega svoga, ne poeli ene blinjega svoga, ni sluge njegove, ni slukinje njegove, ni vola njegova, ni magarca

203

njegova, ni bilo ega to je blinjega tvoga." Pa ipak, to je bio zadivljujui propis; kad bi ljudi mogli da ga se pridravaju, polovina groznice i nemira u naem ivotu bi bila uklonjena. Neobino je pomenuti, ali najvanija od svih zapovesti nije navedena meu tih Deset, iako je deo "Zakona." Ona se pojavljuje u Levitskoj knjizi, /XIX/, 18, zaturena usred "ponavljanja raznih zakona," i glasi veoma jednostavno: "Ljubi blinjega svoga kao samoga sebe."Uopte, to je bio uzvien zakonik, koji je sadravao sve mane svoga vremena, i uzdizao se do njemu svojstvenih vrlina. Moramo imati na umu da je to bio samo zakon zapravo, samo jedna "svetenika Utopija" a ne opis ivota Jevreja; kao i drugi zakonici, vie se krio nego to se vrio, a sa svakim prekrajem dobijao nove hvale. Ali njegov uticaj na ponaanje ljudi bio je barem isto tako veliki kao kod veine pravnih ili moralnih kodeksa. On je Jevrejima dao u toku dve hiljade godina lutanja koje e uskoro poeti, "prenosivu otaxbinu", kako e to Hajne nazvati, nematerijalnu i duhovnu dravu; on ih je odrao ujedinjenim uprkos svakom rasejanju, ponositim uprkos svakom porazu, i doveo ih kroz vekove do naeg vremena, kao jak i oito neunitiv narod.

7. Knjievnost i filozofija Biblije Istorija - Proza - Poezija - Psalmi - Pesma nad pesmama - Poslovice - Jov - Ideja besmrtnosti Pesimizam Propovednika - Pojava Aleksandra Stari zavet nije samo zakon; to je istorija, poezija i filozofija najvieg reda. Kad se oduzme sve to pripada legendi i crkvenim obmanama, poto se prizna da te istorijske knjige nisu tako tane ili tako drevne kao to su nai praoci pretpostavljali, mi u njima ipak nalazimo ne samo neke od najstarijih spisa koji su nam poznati, ve i neke od najboljih. Knjige o Sudijama, Samuilu i Kraljevima verovatno su, kako neki naunici smatraju, bile sastavljene na brzinu za vreme ili odmah posle Izgona da bi se sakupila i ouvala predanja i tradicije rasutog i razbijenog naroda; i pored toga, prie o Saulu, Davidu i Solomonu su daleko lepe po strukturi i stilu nego drugi istorijski spisi antikog Bliskog istoka. ak je i Postanje, ako ga itamo sa nekim shvatanjem funkcije legende, (iskljuujui njegove rodoslove) divna pria, ispriana bez ukraavanja, jednostavno, ivopisno i snano. I, u izvesnom smislu, to nije puka istorija, ve filozofija istorije; to je prvi zapisani ovekov napor da svede mnogobrojnost prolih dogaaja na meru jedinstva, tako to u njima trai neku proimajuu svrhu i znaenje, neku zakonitost redosleda i kauzalnosti, neko objanjenje ili rasvetljavanje za sadanjost i budunost. Koncepcija istorije koju su irili Proroci i svetenici-pisci Petoknjija preivela je hiljadu godina Grke i Rima da bi postala pogled na svet evropskih mislilaca od Boetija do Bosijea.Na pola puta izmeu istorije i poezije su fascinantne romantine prie u Bibliji. U oblasti proze nema nieg savrenijeg od prie o Rut; skoro isto toliko su divne prie o Isaku i Rebeki, Jakovu i Raheli, Josifu i Venijaminu, Samsonu i Dalili, Esteri, Juditi i Danijelu. Poetska literatura poinje sa "Pesmom Mojsijevom" (Sudije, /V/), i na kraju dostie vrhunce u Psalmima. "Pokajnike"

204

himne Vavilonaca su pripremile tlo za njih, a moda im dale materijal, kao i formu; Ehnatonova oda suncu izgleda da je dala doprinos Psalmu /CIV/; a veina Psalama, verovatno nisu Davidovo impresivno sabrano delo, ve sastavi nekolicine pesnika koji su pisali mnogo vremena posle Ropstva, verovatno u treem veku pre Hrista Ali sve je to nevano, ba kao i ekspirovo ime i njegovi izvori; ono to je vano jeste da Psalmi spadaju u vrh svetske lirske poezije. Oni nisu bili namenjeni za itanje na nekoj sednici, ili u duhu izuavalaca Biblije (u smislu utvrivanja autorstva, vremena nastanka teksta itd.); oni su najbolji kada izraavaju trenutke religioznog zanosa i podsticajne vere. Ono to ih remeti su gorke kletve, dosadna "jeanja" i albe, i beskrajno ulagivanje Jahveu koji, sa svom svojom "ljubaznom dobrotom", "dugotrajnom patnjom" i "saoseanjem", isputa "dim iz nozdrva i bljuje vatru iz usta" /(VIII)/, obeava da e "bezdunici biti baeni u pakao" (/IX/), pohlepno prima laskanje, a preti da e "laskavcima odsei usne" /(XII/). Psalmi su puni ratnike estine,$150$ i malo je u njima hrianskog, a dosta hodoasnikog. Meutim, neki od njih su biseri nenosti, ili dragulji poniznosti. "Odista svaki ovek u najboljem stanju je sve u svemu tatina... ovek! dani su njegovi kao trava; kao cvet u polju, tako i on cveta. Dune li na njega vetar, nestaje ga i ne poznaje ga vie mesto gde je bio." /(XXIX/, /CIII/). U ovim pesmama oseamo ritam antistrofe antike orijentalne poezije i skoro da ujemo glasove velianstvenih horova u naizmeninom odgovaranju. Nijedna poezija nikada nije prevazila ovu poeziju u kristalno istoj metafori i ivopisnom, slikovitom izrazu; nikada nijedno religiozno oseanje nije iskazano snanije ili ivlje. Ove pesme su uzbudljivije od bilo kakve ljubavne lirike; one diraju ak i skeptinu duu, jer daju strasnu formu konanoj udnji razvijenog uma udnji za nekim savrenstvom kojem moe da posveti svoju tenju. Tu i tamo, u verziji (prevodu) kralja Xejmsa ima jezgrovitih izraza koji su postali maltene izreke u engleskom jeziku "iz usana odojadi" /(VIII/), "kao zenicu oka" /(XVII/), "ne uzdajte se u knezove" /CXLVI/); u originalu se stalno nailazi na poreenja koja nikada nisu prevaziena: "I sunce izlazi kao enik iz lonice svoje, i veselo kao junak putem tri" /(XIX)/. Moemo samo da zamiljamo u kakvu su divotu i lepotu zaodenute ove pesme u milozvunom jeziku originala.$151$ Kada pored ovih Psalama postavimo kao kontrast "Pesmu Solomonovu", onda dobijamo letimian uvid u onaj ulni i ovozemaljski elemenat u jevrejskom ivotu koji je Stari zavet, kojeg su skoro u potpunosti napisali proroci i svetenici, moda sakrio od nas ba kao to Propovednik otkriva skepticizam koji inae nije primetan u briljivo odabranoj i prireenoj literaturi starih Jevreja. Ovaj neobini ljubavni sastav je otvoreno polje za nagaanja: to je moda zbirka pesama vavilonskog porekla, u kojoj se slavi ljubav izmeu Itar i Tamuza; ona je moda (poto sadri rei posuene iz grkog) delo nekolicine jevrejskih Anakreonta, pod uticajem helenistikog duha koji je uao u Judeju sa Aleksandrom; ili, (poto se ljubavnici obraaju jedno drugom kao brat i sestra) to moe biti cvet aleksandrijskih Jevreja, koji je neka vrlo emancipovana dua ubrala sa obala Nila. U svakom sluaju, prisustvo te zbirke u Bibliji je privlana misterija: zahvaljujui kakvom su to mirenju ili vezivanju oiju teologa, ove pesme pune poudne strasti nale prostor izmeu Isaije i Propovednika?Dragi moj je kita smirne i celu no e meudojkama mojim poivati.Dragi moj je grozd od kipra iz Engadskih vinograda.Lepa li si, mila moja, lepa li si; oi su ti kao ugolubice.Lep li si mi dragi, i sladak li si mi !Postelja je naa leja cvea...Ja sam rua saronska, ljiljan sa dola...Cveem me osveite, krepite me jabukama,jer sam bolna od ljubavi...Zaklinjem vas keri jerusalimske, srnama ikoutama poljskim,ne budite moju ljubav, ne budite je dok sesama ne probudi...Moj je dragi moj, i ja sam njegova; on

205

pase svoje stado meu ljiljanima.Pre nego dan zatrepti i otidu senke, vrati mi se...budi mi kao srna, kao jelene, mili moj po gorama Betera..Doi dragi moj, hajdemo u polje, ostaemo u selima.Jutrom emo u vinograde da vidimo pupi li loza, otvara li se cvet, cvatu li narovi.Onde u ti ljubav svoju dati. Ovo je glas mladosti, a u Poslovicama ujemo glas starosti. Ljudi oekuju sve od ljubavi i ivota; dobijaju malo manje od toga; zamiljaju da nisu dobili nita; to su tri pesimistike etape. Tako ovaj legendarni Solomon$152$ se ljuti na zlu enu, "jer je ona mnoge rtve u propast survala; mnoge je snane ljude pobila... Ko god preljubu poini sa enom taj pameti nema. Tri su stvari koje ne mogu dokuiti, a i etiri koje razumeti ne mogu: Trag od orla po nebesima, trag od zmije na litici, trag od lae posred mora i trag oveka kod ene." On se slae sa svetim Pavlom da je bolje oeniti se, nego goreti. "Neka ti radost bude ena tvoje mladosti. Nek ti ona bude kouta ljubavi, srna puna nenosti. Na grudima njenim vazda zadovoljan budi i ushien uvek ljubavlju njenom... Bolje u ljubavi i zelje za hranu, nego vo ugojen u mrnji." Da li je mogue da su ovo rei mua koji je imao sedamsto ena? U suprotnosti sa mudrou, odmah do razbludnosti nalazi se lenjost: "Idi k mravu, ti lenjive... Kako e spavati, o lenjive? "Vidi li ti oveka marljivog u svom poslu ? on e stajati pred kraljevima". Ipak, Filozof nee podnositi ni krajnju ambiciju. "Onaj koji hita da se obogati, nee biti nevin"; i "blagostanje bezumnika e ih unititi." Rad je mudrost, rei su puka ludost. "U svakom radu ima koristi, ali mnogo prie vodi samo u bedu... Budala ispria sve to joj je na umu, a mudar ovek zadrava to za kasnije;... ak i budala, kad zadri mir, smatrae se mudrom." Pouka koju Mudrac neumorno ponavlja je jedno skoro sokratovsko poistoveivanje vrline i mudrosti, koja podsea na one kole u Aleksandriji u kojima se jevrejska teologija spajala sa grkom filozofijom ime e se formirati evropska misao. "Spoznaja je izvorite ivota za onog ko je ima; ali poduavanje budale je ludost... Srean je ovek koji mudrost nae, i ovek koji stekne spoznaju; jer trgovanje njome je bolje od trgovine srebrom, a dobit od toga je isto zlato. Ona je dragocenija nego rubini; i sve stvari koje moe da poeli ne mogu se porediti sa njom. Duina dana je u njenoj desnoj ruci; a u levoj su bogatstva i poasti. Njeni putevi su putevi ugodnosti, a sve staze njene su mir." Jov je raniji od Poslovica; moda je napisan za vreme Izgona, i alegorijski opisuje vavilonsko roblje.$153$ "Ja je nazivam," kae ushieni Karlajl, "jednom od najuzvienijih stvari koje pero ikada ispisalo... Plemenita knjiga; knjiga za sve ljude! To je na prvi, najstariji iskaz o problemu koji nema kraja ovekovoj sudbini, i Boijim putevima ovde na zemlji... Mislim da nita nije napisano u Bibliji ili izvan nje, to bi imalo jednaku literarnu vrednost." Problem je proistekao iz jevrejskog naglaavanja ovog sveta. Poto nije postojalo Nebo u staroj jevrejskoj teologiji, vrlina je morala biti nagraena ili ovde ili nikada. Ali esto je izgledalo da zli prosperiraju, a da su najodabranije patnje rezervisane za pravednike. Zato, vajkali su se psalmisti, zato je "bezbonik uspevao na svetu? Zato se Bog sakrio, umesto da kazni zlo i nagradi dobro?" Autor "Jova" sada je odlunije postavio ista pitanja i ponudio svog junaka, moda kao simbol za svoj narod. Ceo Izrael je potovao Jahvea (nepostojano), kao to je Jov inio; Vavilon je ignorisao i hulio na Jahvea: a ipak Vavilon je cvetao, a Izrael je jeo prainu i nosio rite oaja i ropstva. ta se moglo rei o takvom bogu?U prologu na nebu, koji je neki dovitljivi pisar moda umetnuo da bi odstranio sablazan iz knjige, Satana navodi Jahvea na pomisao da je Jov "uzoran i estit" samo zato to je bogat i srean; da li bi sauvao svoju pobonost u nevolji? Jahve daje dozvolu Satani da srui mnotvo nesrea na Jovovu glavu. Neko vreme, junak je strpljiv kao Jov; ali na kraju mu duevna snaga poputa, razmilja o samoubistvu i gorko prebacuje svom bogu to ga je napustio. Zofar,

206

koji dolazi da uiva u patnjama svog prijatelja, uporno tvrdi da je Bog pravedan i da e ipak jo na zemlji nagraditi dobrog oveka; ali Jov ga otro uutkuje:Jeste, reklo bi se da ste ceo svet, i da e sa vama mudrost mreti. Ali, imam i ja pamet kao vi;... i ko ne zna ono to vi govorite?... Mira ima u hajdukim atorima i spokojstva kod onih koji Boga vreaju... Evo, sve to vide oko moje, i u i razume uho moje... Al vi samo lane senke izmiljate, nikakvi lekari niste! O, da ste barem utali ! Izgledali biste kao da ste mudri.On razmilja o kratkoi ivota i duini smrti:ovek od ene roen kratkoga je veka i pun je emera. Kao cvet nie i kida se; kao senka prolazi i nestaje... I drvo nadanja ima: omladi se kada se posee i opet granje puta... Al ovek kad umre gubi snagu svoju; kad izdahne ovek, gde je on tada vie? Spadaju u morima vode, isprazne se i presue reke.... Ako ovek umre, hoe li opet ivetiRasprava se nastavlja ustro, a Jov postaje sve vie i vie sumnjiav prema svom Bogu, sve dok ga ne nazove "Vragom," i poeli da taj Vrag uniti samog sebe tako to e napisati knjigu moda nekakvu lajbnicovsku teodiceju. Zavrne rei ovog poglavlja "Rei Jovove utihnue" navode na pomisao da je to bio prvobitni zavretak razgovora koji je, kao onaj kod Propovednika, predstavljao jaku jeretiku manjinu meu Jevrejima.$154$ Ali, u ovom trenutku ulazi nov filozof, /Elihu/ (Elijuj), koji u sto ezdesetpet stihova pokazuje pravednost Boijih puteva sa ljudima. Na kraju, u jednom od najlepih odlomaka u Bibliji, dolazi glas iz oblaka:Tada Gospod odgovori Jovu iz vihora i ree:Ko je taj koji namisli moje nerazumnim reima zamrauje? Opai se sada kao junak; ja u tebe pitati, a ti odgovaraj. Gde si bio kada sam zemlju osnovao? Kai, ako razuma ima. Ko je meru njenu odredio, zna li ti to? Ili, ko je njoj oblik dao? Kad su jutarnje zvezde pevale zajedno, i sva Boja stvorenja kliktala od radosti? Ili ko je more vratima zatvorio kada je iz krila materina izjurilo? I kada mu ja od oblaka odeu pravih i od tame povoj njegov? I kada mu zakon svoj nametnuh i postavih njemu vrata i prevornice i rekoh mu: Dovde e dopreti, nee dalje ii, ovde e da stane bes valova tvojih. Od kada postoji, jesi l ikada jutru zapovedio? ... Jesi l dopro do izvora morskih? I jesi li po dnu ambisa hodio? Jesu l ti se vrata smrti otvorila? Jesi l vrata senke smrti ti video? Jesi l pogledom svojim prostor zemlje sagledao? Govori, ako sve to zna... Jesi l do riznica snega, i jesi l leita grada video? ... Zavezuje li ti veze Plejadama, il drei li ti Orionu ue?...Zna li zakone nebeske, ureuje li vlast njegovu nad zemljom?... Ko je mudrost u srce metnuo, ko je razum duhu dao? ...Je l uveren onaj koji se sa Svemonim prepire? Onaj ko Boga kori, neka on na to odgovori. Jov se kaje u strahu pred ovom pojavom. Jahve mu, umiren, oprata, prihvata njegovu rtvu, optuuje Jovove prijatelje za njihove slabe argumente, i daje Jovu etrnaest hiljada ovaca, est hiljada kamila, hiljadu jarama volova, hiljadu magarica, sedam sinova, tri keri i sto etrdeset godina ivota. To je neuverljiv, ali srean zavretak; Jov dobija sve sem odgovora na svoja pitanja. Problem je ostao; i on e imati duboke uticaje na kasniju jevrejsku misao. U vreme Danijela (oko 167. p.n.e.) pitanje e biti naputeno kao nereivo u ovozemaljskom smislu; nikakav odgovor se ne bi mogao dati Danijel i Enoh (i Kant) bi rekli ako ovek ne bi verovao u neki drugi, zagrobni ivot u kojem bi sve nepravde bile ispravljene, zli bili kanjeni, a pravedni nasledili beskonanu nagradu. Ovo je bila jedna od raznovrsnih reka misli koje su se ulivale u hrianstvo i odvele ga do pobede.U Propovedniku$155$ nalazimo pesimistiki odgovor; blagostanje i nesrea nemaju nikakve veze sa vrlinom i porokom.Sve sam ja to u danima tatine svoje video. Neko koje pravedan, propada u pravdi svojoj, a neko ko je bezduan i dalje u svojoj bezdunosti ivi... Razmatrao sam zatim i sve nepravde koje se pod suncem ine, i gle, potiteni suze liju, i nikog nema da ih tei; a na strani ugnjetaa njihovih mo je bila... Ako

207

u kojoj zemlji vidi da je siromah ugnjetavan i da se kre zakon i pravda, ne udi se tome; jer iznad veeg ima i jo vei. Vrlina i porok ne odreuju ovekovu sudbinu, ve slepi i nemilosrdni sluaj. "Jo sam pod suncem video da trku ne dobijaju oni koji su hitriji, ni rat oni koji su hrabriji, ni hleb oni koji su mudriji, ni bogatstvo oni koji su pametniji, ni naklonost oni koji su vetiji; jer sve zavisi od vremena i od prilika." ak je i bogatstvo nesigurno, i ne donosi trajnu sreu. "Onaj to za srebrom udi, srebrom se nee usreiti; niti onaj to za bogatstvom udi, nee srean biti kada ga uvea: i to je opet tatina... Sladak je radniku san, imao on malo ili mnogo da jede; ali sitost ne da bogatau da mirno spava." Setivi se svojih sunarodnika, on formulie Maltusovu teoriju u jednom stihu: "Gde je mnogo blaga, mnogo je onih koji ga jedu." Niko se ne moe umiriti nikakvom legendom o Zlatnoj prolosti ili Utopiji koja e doi: stvari su uvek bile kakve su sada, i takve e uvek biti. "Ne govori : Kako to da su preanji dani bili bolji od sadanjih ? jer ti ne pita to po mudrosti"; ovek mora paljivo da bira svoje istoriare. I "to je bilo, to je ono to e biti; i to se inilo, to je ono to e se initi; nieg novog nema pod suncem. Ima li ita za to se moe rei, Vidi, to je novo? To je ve bilo za vekova koji su pre nas bili." Napredak je obmana, misli on; civilizacije su zaboravljene i bie opet. Uopte uzev, on osea da je ivot tuna rabota, i lako bi ga se mogao i odrei; on je besciljno i zaobilazno kretanje bez trajnog rezultata, i zavrava se tamo gde je poeo; to je jalova borba, u kojoj nita nije izvesno osim poraza.Tatina nad tatinama, veli Propovednik, sve je tatina, sve je sama tatina. Koja je korist oveku od sveg truda njegovoga pod suncem? Jedan narataj odlazi, drugi dolazi, a zemlja jednako stoji. Sunce izlazi, sunce zalazi, pa opet hita na mesto odakle izlazi. Vetar se na jug kree, na sever okree, pa se opet obre i obrtanja svoja ponavlja. Sve reke u more teku, a more nikako da se prepuni; i one i dalje teku kud su tekle. I naao sam da su mrtvi, koji su ve umrli, sreniji od ivih, koji jo ive, i da je sreniji i od jednih i od drugih onaj koji jo nije postao i koji nije video zla dela koja se pood suncem ine... Dobar glas vie vredi od dobrog mirisa, i vie vredi dan smrti nego dan roenja. Neko vreme on trai odgovor na zagonetku iovta u odustajanju od uivanja. "Onda preporuih veselje, jer jedina stvar koju ovek moe imati, to je da se najede i napije, i da mu dua uiva u zadovoljstvu." Ali, "gle, i to je opet tatina." Tekoa sa uivanjem je ena, od koje je Propovednik izgleda zaradio neku nezaboravnu aoku. "oveka jednog u hiljadu naao sam, ali meu svim enskim nisam ene naao... Od smrti je gora ena ije je srce zamka i mrea, a ruke joj kao okovi; izbegavae je onaj ko Bogu hoe da ugodi." Svoju digresiju on zakljuuje vraajui sa na savet Solomona i Voltera koji ga nije primenjivao: "ivi u radosti ivot sa enom svojom koju voli, sve dane ivota tvoje tatine koje ti je Bog dao pod suncem."ak je i mudrost diskutabilna stvar; on je obilno hvali, ali sluti da je sve to prelazi malo znanje opasna stvar. "Pravljenju novih knjiga," pie on sa tajnovitom dalekovidou, "nema kraja; a mnogo uenja zamor je za telo." Bilo bi mudro traiti mudrost, da joj je Bog dao bolju nagradu; "mudrost je dobra sa nasleem"; inae je zamka i sklona je da uniti one koji je vole. (Istina je kao Jahve, koji je rekao Mojsiju : "Ti ne moe videti moje lice; jer nee biti oveka koji bi me video i ostao iv.") Na kraju mudar ovek umire isto tako potpuno kao i budala, i obojica stiu do istog mirisa.Ja sam upravljao srce svoje da mudrou ispitujem i istraujem sve ono to pod nebom biva. To je muan posao koji Bog namee sinovima ovejim. Video sam sve to se pod suncem radi, i gle, sve je to tatina i lovljenje vetra. ... Ja rekoh u srcu svome: Evo, postadoh veliki i pretekoh mudrou sve one koji su vladali u Jerusalimu, i srce moje vide mnogo mudrosti i znanja. Upravljao sam srce svoje da poznam mudrost i da poznam i bezumlje i ludost, i razumeo

208

sam da je i to tranje za vetrom. Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je i brige, i ko umnoava znanje svoje, umnoava muku svoju.Sve te strele sudbe obesne mogle bi se podneti sa nadom i hrabrou, ako bi pravedan ovek mogao da oekuje neku sreu posle smrti. Ali i to je, kako Propovednik osea, samo mit; ovek je ivotinja, i umire kao i svaka druga ivotinja.Jer je sudbina sinova ovejih i sudbina ivotinja za njih jedna i ista. Kako umire jedno, umire i drugo, i svi isti dah imaju, i pretenost oveka nad ivotinjom nitavna je, jer je sve tatina. Sve na jedno mesto ide. Sve je od praha proizilo, i sve se u prah vraa.... i video sam da nita nema bolje oveku, nego da se delima svojim obraduje; to je udeo njegov. Jer ko e uiniti da se on obraduje onim to e posle njega biti?... Sve to ruka tvoja tvojom snagom moe uiniti, uini; jer nema ni dela, ni misli, ni mudrosti u predelu smrti u koji ide.Kakav komentar o mudrosti tako hvaljenoj u Poslovicama! Ovde je oito civilizacija za neko vreme bila oslabljena. Vitalnost mladosti Izraela je bila iscrpljena borbama protiv imperija koje su ga okruivale. Jahve, u koga je on verovao, nije mu pritekao u pomo; a u svom oaju i rasejanju, on je do neba digao ovaj najgori od svih glasova u literaturi da bi izrazio najdublje sumnje koje su ikada obuzele ljudsku duu.Jerusalim je bio obnovljen, ali ne kao citadela nepobedivog boga; bio je to vazalni grad kojim je as vladala Persija, as Grka. Godine 334. p.n.e., mladi Aleksandar je stajao pred njegovim kapijama i zahtevao od prestonice da se preda. Prvosvetenik je najpre to odbio; ali, sledeeg jutra, poto je sanjao jedan san, on je popustio. Naredio je svetenicima da obuku svoje najimpresivnije sveteniko ruho, a narodu da odene isto belo ruho; zatim je miroljubivo izveo stanovnike kroz kapije da moli za mir. Aleksandar se poklonio prvosveteniku, izrazio stanovnike kroz kapije da moli za mir. Aleksandar se poklonio prvosveteniku, izrazio divljenje njegovom narodu i njihovom bogu i priznao Jerusalim. To nije bio kraj Judeje. Bio je odigran tek prvi in u drami koja povezuje etrdeset vekova. Hrist e biti drugi, Ahasver trei; danas se igra jedan drugi in, ali ne i poslednji. Razaran i obnavljan, razaran i obnavljan, Jerusalim se opet die, kao simbol vitalnosti i istrajnosti jednog herojskog soja. Jevreji koji su stari kao istorija, moda su postojani kao civilizacija. VII PERSIJA 1. Uspon i pad Meana Njihovo poreklo - Vladari - Sardski ugovor zapeaen krvlju - Propadanje Ko su bili Meani koji su igrali tako vanu ulogu u unitenju Asirije? Naravno, njihovo poreklo nam izmie; istorija je knjiga koju ovek mora da poinje od sredine. Prvi put se pominju na jednoj ploici koja belei pohod almansera /III/ u zemlju koja zvala "Parsua" u planinama Kurdistana (837. p.n.e.); tamo je, izgleda, vladalo dvadesetsedam poglavica-kraljeva u dvadesetsedam drava retko naseljenih narodom koji se zvao Amadai, Madai, Medes (tj. Meani). Kao indoevropski narod verovatno su doli u zapadnu Aziju oko hiljadu godina pre Hrista, i to sa obala Kaspijskog mora." Zend-Avesta" sveti spisi (slini Bibliji) Persijanaca, idealizovali su seanje svoga roda na ovu staru domovinu i opisali je kao raj: prizori iz nae mladosti, kao prolost, uvek su lepi ako ne moramo ponovo u njima da ivimo. Meani su izgleda lutali po regionu Bokare i Samarknada i selili se dalje i dalje na jug, konano stigavi do Persije. Nali su bakar, gvoe, olovo,

209

zlato i srebro, mermer i drago kamenje u planinama u kojima su stvorili sebi novi dom; kao jednostavan i snaan narod razvili su uspenu zemljoradnju u ravnicama i na padinama brda.Kod Ekbatane$156$ tj. "raskrsnice mnogih puteva" u ivopisnoj dolini koja je bila plodna zahvaljujui topljenju snega u brdima, njihov prvi kralj Deioces, osnovao je prvu prestonicu, koju je ukrasio impozantnom kraljevskom palatom koja se prostirala na povrini od dve treine kvadratne milje. Prema nepotvrenom odlomku kod Herodota, Deioces je postigao mo, stekavi ugled po pravednosti, ali je doavi na vlast postao despot. Izdao je propise "da se nijednom oveku ne moe dozvoliti da doe u kraljevu blizinu, ve je svako morao da od njega trai savet preko glasnika; tavie, smatrae se nepristojnim ako se neko pred njim nasmeje ili pljune. Utvrdio je takav ritual u vezi svoje linosti, jer je na taj nain mogao da izgleda drugaiji onima koji ga nisu videli." Pod njegovom vladavinom, Meani su, ojaani zahvaljujui svom prirodnom i skromnom ivotu, i ovrsli zahvaljujui ratnikim obiajima i okruenju, postali pretnja moi Asirije koja je stalno osvajala Mediju; Asirci su mislili da su Meani izvukli pouke iz poraza, i ustanovili da se ovi zapravo nikada nisu umorili od borbe za svoju slobodu. Najvei meu kraljevima Medije, Kijaksar, reio je stvar razorivi Ninivu. Osokoljena ovom pobedom, njegova armija je pregazila zapadnu Aziju dospevi do samih kapija Sarda, ali su morali da se vrate samo zbog jednog pomraenja Sunca. Vojskovoe, zaplaene ovim oitim upozorenjem sa neba, potpisali su mirovni ugovor, i zapeatili ga krvlju. Sledee godine je Kijaksar umro, pretvorivi u toku vladavine svoje kraljevstvo, ranije potinjenu provinciju, u imperiju koja je obuhvatala Asiriju, Mediju i Persiju. U roku od jedne generacije posle njegove smrti, ova imperija je doivela propast.Njeno vreme trajanja je bilo suvie kratko da bi omoguilo bilo kakav znaajan doprinos civilizaciji, osim to je u izvesnom smislu pripremilo podlogu za kulturu Persije. Persiji su Meani dali svoj arijevski jezik, alfabet od tridesetest znakova, zamenili su glinu pergamentom i perom kao pisaim materijalom, preneli svoju estu upotrebu stubova u arhitekturi i bezgraninu hrabrost u vreme rata, svoju zaratustrijansku religiju Ahura-Mazde i Ahrimana, svoju patrijarhalnu porodicu i poligamni brak, i zakonik dovoljno slian onom pomou kojeg e kasnija imperija biti ujedinjena u uvenoj reenici Danijelovoj o "zakonu Meana i Persijanaca, koji se ne menja." Od njihove knjievnosti i umetnosti nije ostao nijedan kamen, niti pismo.Njihovo propadanje je bilo jo bre nego uspon. Astijag, koji je nasledio Kijaksara, ponovo je dokazao da je monarhija hazardna igra, i da su u njenom smenjivanju kraljeva, sjajna pamet i ludilo u bliskom srodstvu. Mirno je nasledio kraljevstvo i poeo da uiva u njemu. Prema njegovom primeru, narod je zaboravio svoj strogi moral i stoike obiaje; bogatstvo je dolo suvie naglo, da bi ljudi umeli mudro da ga koriste. Vie klase postale su robovi mode i raskoi, mukarci su nosili vezene pantalone, ene se prekrivale kozmetikom i nakitom, a ak i konje su esto prekrivali zlatom. Ovaj nekada jednostavan i pastirski narod, koji se radovao vonji u primitivnim kolima sa tokovima grubo iseenim od trupaca, sada se vozio skupim koijama sa svetkovine na svetkovinu. Prvi kraljevi su se ponosili pravednou; ali Astijag je, nezadovoljan Harpagusom, naredio da se njegovom sinu odrubi glava i odseku ruke i noge, a onda Harpagusa naterao da jede meso svoga sina. Harpagus je jeo, govorei da mu prija sve to njegov kralj ini; ali mu se osvetio pomogavi Kiru da svrgne Astijaga. Kad je Kir, briljantan mladi vladar meanske kolonije Anan u Persiji, podigao pobunu protiv slabikog despota Ekbatane, sami Meani su pozdravili Kirovu pobedu i prihvatili ga skoro bez protesta kao svog kralja. Jednom

210

bitkom, Medija je prestala da bude gospodar Persije, Persija je postala gospodar Medije i spremila se da postane gospodar itavog Bliskog istoka. 2. Veliki kraljevi Romantini Kir - Njegova prosvetljena politika - Kambiz - Darije Veliki - Napad na Grku Kir je bio jedan od onih prirodnih vladara ijem se krunisanju, kako ree Emerson, svi ljudi raduju. Kraljevskog duha i akcije, sposoban za mudro upravljanje koliko i za dramatina osvajanja, velikoduan prema poraenima i voljen od onih koji su mu bili neprijatelji nije ni udno da je kod Grka bio junak bezbroj romantinih pria i po njihovom miljenju najvei heroj pre Aleksandra. Za nas je veliko razoarenje da njegov pouzdani prikaz ne moemo da naemo ni kod Herodota ni od Ksenofonta. Onaj prvi je umeao mnoge legende sa svojom istorijom, dok je drugi od ""Kiropedije" napravio esej o ratnikoj vetini, uz pratea predavanja o obrazovanju i filozofiji; Ksenofont povremeno mea Kira i Sokrata. Kada se te divne prie ostave u stranu, Kirova figura postaje samo atraktivna utvara. Moemo samo rei da je bio lep poto su Persijanci od njega nainili uzor fizike lepote do kraja svoje antike umetnosti; da je uspostavio dinastiju Ahemenida "Velikih kraljeva", koji su vladali Persijom tokom najslavnijeg perioda njene istorije; da je vojsku Medije i Persije organizovao u nepobedivu armiju, zauzeo Sard i Vavilon, okonao na hiljadu godina vladavinu Semita u zapadnoj Aziji, a ranija podruja Asirije, Vavilonije, Lidije i Male Azije prikljuio Persijskom carstvu, najveoj politikoj organizaciji prerimskog antikog doba, koja se odlikovala jednom od najboljih sistema upravljanja u istoriji.Koliko moemo da ga zamislimo kroz maglinu legende, on je bio najugodnija linost meu osvajaima i svoju je imperiju temeljio na plemenitosti. Njegovi neprijatelji su znali da je on blage naravi, pa se protiv njega nisu borili sa onom oajnikom hrabrou koju ljudi pokazuju, kada im je jedini izbor da ubiju ili poginu. Videli smo kako je (prema Herodotu) spasao Kreza sa pogrebne lomae u Sardu i imenovao ga za jednog od svojih najuglednijih savetnika; videli smo i kako je velikoduno postupio prema Jevrejima. Prvo naelo njegove politike je bilo da raznim narodima njegove imperije treba ostaviti slobodu religije i verovanja, jer je u potpunosti shvatio prvi princip dravnitva da je religija jaa od drave. Umesto da pljaka gradove i rui hramove, on je pokazivao dolino potovanje za boanstva koja je osvojio i davao doprinos za odravanje njihovih svetlita; ak su se i Vavilonci, koji su mu se dugo odupirali, odobrovoljili prema njemu kada su videli da je sauvao njihova svetilita i da potuje njihov panteon. Kud god je iao u toku svoje vladarske karijere bez presedana, sa pijetetom je prinosio rtve lokalnim boanstvima. Poput Napoleona, prihvatao je bez razlike sve religije i sa mnogo veom lakoom i otmenou ugaao svim bogovima.Kao Napoleon, i on je umro od prekomerne ambicije. Osvojivi itav Bliski istok, zapoeo je niz pohoda sa ciljem da oslobodi Mediju i Persiju od upada nomadskih varvara iz centralne Azije. Izgleda da je u tim izletima dolazio ak do Sir Darje (Jaxartes u antiko doba) na severu i do Indije na istoku. Iznenada je, na vrhuncu slave, poginuo u bitci sa Masagetima, nekim malo poznatim plemenom koje je naseljavalo june obale Kaspijskog mora. Kao i Aleksandar, osvojio je imperiju, ali nije poiveo da je organizuje.Jedna velika mana je ostavila mrlju na njegovom karakteru povremena i nepredvidiva svirepost. Nju je nasledio njegov poluludi sin, ali ne i Kirovu plemenitost.

211

Kambiz je poeo kraljevanje tako to je ubio brata i suparnika Smerdisa; onda je, privuen akumuliranim bogatstvom Egipta, krenuo da proiruje Persijsko carstvo do Nila. Uspeo je, ali na raun svog duevnog zdravlja. Memfis je bio lako osvojen, ali je armija od pedeset hiljada Persijanaca, poslata da pripoji Amonovu oazu, stradala u pustinji, a pohod na Kartaginu je propao zato to su fenianske posade persijske flote odbile da napadnu feniansku koloniju. Kambiz je izgubio glavu i odrekao se mudre plemenitosti i tolerancije svoga oca. Javno je ismevao egipatsku religiju i sa prezrenjem zario no u bika koga su Egipani potovali kao boga Apisa; ekshumirao je mumije i rovario po kraljevskim grobnicama, ne obazirui se na stare kletve; skrnavio je hramove i nareivao da se spaljuju idoli. Mislio je da na taj nain izlei Egipane od praznoverja; ali kada ga je snala bolest verovatno epilepsija Egipani su bili sigurni da su ga njihovi bogovi kaznili i da je njihova teologija sad potvrena bez pogovora. I kao da bi opet pokazao nepovoljne strane monarhije, Kambiz je napoleonskim udarcem u stomak ubio svoju sestru i enu Roksanu, strelom ubio sina Preksaspa, dvanaest persijskih aristokrata sahranio ive, osudio Kreza na smrt, pa se pokajao, zatim poradovao kad je saznao da presuda nije izvrena i kaznio oficire koji su oklevali da je izvre. Na putu nazad za Persiju, saznao je da se neki uzurpator doepao prestola i da ima podrku brojnih pobunjenika. Od tog trenutka, on iezava iz istorije; prema predanju, izvrio je samoubistvo.Uzurpator se pretvarao da je Smerdis, koji se udom spasao od Kambizove bratoubilake ljubomore; u stvarnosti je bio religiozni fanatik, poklonik rane magovske vere koji je bio preobraen posle unitenja zaratustrijanstva, zvanine religije persijske drave. U jednoj drugoj pobuni i on je svrgnut, a sedam aristokrata koji su je organizovali, odabrali su jednog meu sobom za tron; to je bio Darije, sin Histaspov. Tako je u krvi poela vladavina najveeg kralja Persije.Nasleivanje prestola, kod orijentalnih monarhija, bilo je obeleeno ne samo dvorskim pobunama u borbi za kraljevsku vlast, ve i ustancima u pokorenim kolonijama koje su koristile ansu u haosu, ili neiskustvo vladara, da povrate svoju slobodu. Uzurpacija i ubistvo "Smerdisa" dalo je vazalima Persije izvrsnu priliku: guverneri Egipta i Lidije su odbili poslunost, a provincije Susiana, Vavilonija, Medija, Asirija, Armenija, Sakija i druge istovremeno su digle ustanak. Darije ih je nemilosrdno naterao na poslunost. Zauzevi Vavilon posle dugotrajne opsade, razapeo je na krst tri hiljade njegovih uglednih graana da bi ostale naterao na pokornost; a u nizu brzih pohoda "umirio" je jednu za drugom pobunjene drave. Onda je, uoivi kako brzo jedna ogromna imperija moe da se raspadne, odloio oruje i postao jedan od najmudrijih upravljaa u istoriji, i dao se na posao da ponovo uvrsti svoje carstvo na nain koji e postati uzor imperijalnog sistema sve do pada Rima. Njegova vladavina je dala zapadnoj Aziji generaciju takvog reda i blagostanja kakvu taj nemirni region nikada ranije nije upoznao.Nadao se da e vladati u miru, ali sudbina je imperije da trpi od estih ratova. Jer, pokoreni moraju da se povremeno iznova pokoravaju, a osvajai moraju da odravaju vetine i navike vojnikog logora i bojnog polja; a u svakom trenutku kaleidoskop promene moe da izrodi novu imperiju koja e ugroziti staru. U takvoj situaciji, ratovi moraju da se izmiljaju, ako se ne javljaju sami od sebe; svaka generacija mora da se navikava na opasnosti ratnih pohoda i da se u praksi naui slatkom ponosu umiranja za otaxbinu.Moda je to delimino bio razlog za to to je Darije poveo svoje armije do june Rusije, preko Bosfora i Dunava do Volge, da bi kaznio pljakae Skite; i opet preko Afganistana i stotine planinskih lanaca do doline Inda, dodavi time prostrane regione i milione dua i rupija za svoju carevinu. Neki vaniji razlozi moraju se potraiti za njegov pohod na Grku. Herodot nas uverava da je Darije

212

napravio taj istorijski pogrean korak zato to ga je jedna od njegovih ena, Atosa, u postelji zaikivala da to uradi; ali je verovatnije da je kralj u grkim gradovima-dravama i njihovim kolonijama prepoznao potencijalnu imperiju, ili ve postojeu konfederaciju, opasnu za persijsku prevlast u zapadnoj Aziji. Kada se Jonija pobunila i zatraila pomo od Sparte i Atine, Darije se nevoljno odluio za rat. Svako zna priu o njegovom prelazu preko Egeona, o porazu njegove vojske kod Maratona i njegovom turobnom povratku u Persiju. Tamo je, usred opsenih priprema za drugi pokuaj pohoda na Grku, naglo oslabio i umro.

3. Persijski ivot i industrija Imperija - Ljudi Jezik - Seljaci - Carski putevi - Trgovina i finansije Pod Darijem, kada je bila najvea, Persija je obuhvatala dvadeset provincija ili "satrapija"; to su bile: Egipat, Palestina, Sirija, Fenikija, Lidija, Frigija, Jonija, Kapadokija, Kilikija, Armenija, Asirija, Kavkaz, Vavilonija, Medija, Persija, dananji Afganistan i Baluxistan, Indija zapadno od Inda, Sogdijana, Baktrija i regioni Masageta i drugih centralno-azijskih plemena. Nikada ranije u istoriji nije zabeleena tako prostrana oblast podvedena pod jednu vlast. Sama Persija, koja e dvesto godina vladati nad tih etrdeset miliona ljudi, u to vreme nije bila zemlja koja je nama danas poznata kao "Persija", a njenim stanovnicima kao "Iran"; to je bio onaj mali deo, odmah istono od Persijskog zaliva, poznat starim Persijancima kao "Pars", a modernim Persijancima kao "Fars" ili "Farsistan." U njoj su bile skoro iskljuivo planine i pustinje, a malo reka, zime su bile otre, leta arka i suva,$157$ i mogla je da izdrava dva miliona stanovnika samo zahvaljujui spoljnim doprinosima kao to su trgovina ili onim to bi neko osvajanje donelo. Njen soj otpornih gortaka je (kao i Meani) poticao iz indoevropske loze, moda iz june Rusije; a njen jezik i rana religija pokazuju blisku srodnost sa onim Arijevcima koji su preli Afganistan i postali vladajua kasta u severnoj Indiji. Darije /I/ je na jednom natpisu kod Naki-Rustama opisao sebe kao "Persijanca, sina Persijanca, Arijevca arijevskog porekla." Zaratustrijanci su svoju primitivnu zemlju zvali "/Airyana-vaejo/ "arijevski dom". Strabon je primenjivao naziv "Ariana"$158$ za ono to se danas naziva u sutini istom reju "Iran" Persijanci su oito bili najlepi ljudi na drevnom Bliskom istoku. Spomenici ih prikazuju kao uspravne i snane, gortaki otporne, a ipak prefinjene zahvaljui svom bogatstvu, prijatne skladnosti crta lica, skoro grki pravim nosem, i izvesnom otmenou izgleda i dranja. Veim delom su usvojili meanski nain odevanja, a kasnije i meanske ukrase. Smatrali su nepristojnim da se otkriva neto vie od lica; odea ih je pokrivala od turbana, trake za glavu ili kape, sve do sandala ili kone obue. Trostruke gae, bela donja haljina od platna, dvostruka tunika, sa rukavima koji su pokrivali ruke i pojas oko struka, grejali su stanovnike zimi, a pregrevali leti. Kralj se razlikovao sa svojim vezenim pantalonama grimizne boje, i cipelama sa dugmadima boje afrana. enska odea se razlikovala od muke samo po razrezu na grudima. Mukarci su

213

nosili duge brade, a kosa im je padala u uvojcima, a kasnije su glavu pokrivali perikama. U periodima bogatstva, i mukarci i ene su mnogo koristili kozmetika sredstva; kreme su se upotrebljavale za poboljanje tena, a materije za bojenje su nanoene na one kapke da bi se poveala prividna veliina i sjaj oiju. "Ulepivai", koje su Grci zvali "/kosmetai/, pojavili su se kao specijalna klasa eksperata za lepotu za aristokratiju. Persijanci su bili dobri poznavaoci mirisa i stari narodi su verovali da su oni izmislili kozmetike kreme. Kralj nikada nije iao u rat bez kovega skupocenih masti da bi obezbedio svoj miomiris u pobedi ili porazu. Mnogi jezici su se koristili u dugoj istoriji Persije. Govor na dvoru i plemstva u doba Darija /I/ bio je staropersijski tako usko povezan sa sanskritom, da je oito da su to nekada bili dijalekti jednog starijeg jezika, a srodnici engleskog jezika danas."Staropersijski se razvio s jedne strane u zend jezik ""Zend-Aveste" a s druge strane u pahlevi, hinduski jezik iz kojeg je potekao dananji persijski. Kada su Persijanci poeli da piu, oni su usvojili vavilonsko klinasto pismo za svoje natpise, a aramejski alfabet za dokumenta. Uprostili su nepodesni silabarijum Vavilonaca sa tri stotine karaktera na trideset est znakova koji su postepeno postali slova umesto slogova i stvorili klinasti alfabet. Meutim, pisanje je Persijancima izgledalo kao zabava za mekuce, za ta nisu mogli da odvoje vreme koje su posveivali ljubavi, ratu i lovu. Nisu se trudili da stvaraju knjievnost.Obian ovek je bio samozadovoljno nepismen i potpuno se posveivao obraivanju zemlje. ""Zend-Avesta" je uzdizala poljoprivredu kao najplemenitije ovekovo zanimanje, koja je vie od ostalih radova bila ugodna vrhovnom bogu koji se zvao Ahura-Mazda. Neto zemlje su obraivali seljaci vlasnici, koji su se povremeno udruivali sa jo nekoliko porodica u zemljoradnike zadruge da bi zajedno obraivali vee povrine. Deo zemlje je bio u posedu feudalnih barona, a obraivali su ga zakupci koji su dobijali deo letine; deo zemlje su obraivali strani (nikada persijski) robovi. Volovi su vukli drveni plug sa metalnim vrhom. Vetakim navodnjavanjem se voda dovlaila sa planina do polja. Jeam i penica su bili glavne kulture i hrana, ali se dosta jelo meso i pilo vino. Kir je svojim vojnicima davao vino, a lanovi persijskog vea nikada nisu bili trezni u toku ozbiljnih rasprava o politici$159$ mada bi se sledeeg jutra pobrinuli da revidiraju svoje odluke. Jedno opojno pie, "haoma" prinoeno je kao ugodna rtva bogovima i verovalo se da kod onih koji ga piju ne izaziva uzbuenje i gnev, ve pravednost i pobonost. Industrija je bila slabo razvijena u Persiji; ona se zadovoljavala time da se narodi Bliskog istoka bave zanatima, dok je ona kupovala proizvode pomou imerijalnog danka. Pokazala je vie originalnosti u poboljavanju komunikacija i transporta. Inenjeri su po instrukcijama Darija /I/ izgradili puteve koji su spajali razne prestonice; jedan od tih velikih puteva, od Suze do Sarda, bio je dug 1.500 milja. Putevi su briljivo izmereni parasangovima (parasang = 3,4 milje); a na svakom etvrtom parasangu, kae Herodot, "nalaze se kraljevske stanice i odline krme, a itav put prolazi kroz naseljene i bezbedne krajeve." Na svakoj stanici je stajala spremna smena sveih konja za prenoenje pote, tako da, dok je obinom putniku trebalo devedeset dana da stigne od Suze do Sarda, kraljevska pota je prelazila tu distancu kao dananji automobil, za manje od nedelju dana. Vee reke su su prelazile skelama, ali su inenjeri mogli, kada su eleli, da postave mostove preko kojih je moglo bezbedno da pree stotine nepoverljivih slonova. Drugi putevi su vodili preko afganistanskih prelaza do Indije, tako da je Suza postala kua na pola puta do ve basnoslovnih bogatstava Istoka. Ti putevi su graeni prvenstveno za vojne i dravne svrhe, da bi se olakala centralna kontrola i uprava; ali oni su sluili i podsticanju trgovine i razmeni obiaja, ideja i neophodnih praznoverica ljudskog roda. Na primer, ovim putevima

214

su proli aneli i avo iz persijske u jevrejsku i hriansku mitologiju.Moreplovstvo nije doivelo tako veliki napredak kao kopneni saobraaj; Persijanci nisu imali sopstvenu flotu, ve su jednostavno angaovali ili regrutovali brodove Feniana i Grka. Darije je izgradio veliki kanal kojim je spojio Persiju sa Mediteranom preko Crvenog mora i Nila, ali je zbog nemara njegovih naslednika ovo delo bilo brzo zatrpano peskom. Kada je Kserks naredio delu svojih pomorskih snaga da oplovi Afriku, ona se vratila posramljena odmah po prolasku Herkulovih stubova. Trgovina je najveim delom bila preputena strancima Vaviloncima, Fenianima i Jevrejima; Persijanci su prezirali trgovinu, a trnicu su smatrali leglom lai. Bogate klase su sa ponosom zadovoljavale svoje potrebe direktno sa vlastitih polja i prodavnica, ne prljajui ruke ni kupovinom ni prodajom. Plaanja, zajmovi i kamate su u poetku bili u naturi, naroito u obliku goveda i ita; kovanje novca je kasnije dolo iz Lidije. Darije je izdao zlatni i srebrni "darik" sa utisnutim njegovim likom, $160$ koji je imao vrednost odnosa zlato-srebro od 13,5 prema 1. Tu je izvor bimetalnog odnosa kod modernih valuta. 4. Eksperiment u upravi Kralj Plemii - Vojska - Zakon - Surovo kanjavanje - Prestonice Satrapije Uspeh u upravljanju ivot Persije je vie bio politiki i vojni, nego ekonomski; njeno bogatstvo se zasnivalo ne na industriji, ve na moi; ona je nesigurno egzistirala kao malo administrativno ostrvo na ogromnom i neprirodno potinjenom moru. Imperijalni sistem koji je odravao ovaj artefakt bio je izvanredan, jedan od najefikasnijih u istoriji. Na njegovom elu je bio kralj, "/Khshathra/ tj. Ratnik$161$ titula pokazuje vojno poreklo i karakter persijske monarhije. Poto su manji kraljevi bili njemu vaza-li, persijski vladar je sebi dodelio titulu "Kralj kraljeva," i antiki svet nije protestovao zbog toga; Grci su ga zvali jednostavno "/Basileus/ kralj. Njegova vlast je teoretski bila apsolutna; mogao je da ubije jednom rei, bez suenja ili davanja razloga, sve u stilu nekih vrlo modernih diktatora; a povremeno je ovu privilegiju hirovitog ubistva davao svojoj majci ili glavnoj eni. Mali broj se, ak i meu najveim plemiima usuivao na neku kritiku ili prekor, a javno mnjenje je bilo oprezno i nemono. Otac kome je kralj na njegove oi ubio nedunog sina, samo bi pohvalio kralja da je izvrstan strelac; prestupnici izbatinani po tabanima po kraljevom nareenju zahvalili bi se Njegovom velianstvu to ih ima na umu. Kralj je mogao i da upravlja i da vlada, ako je imao elju da se toliko potrudi, kao Kir ili Darije /I/; ali kasniji monarsi su prenosili veinu svojih briga oko upravljanja na potinjene plemie ili carske evnuhe i provodili su vreme u ljubavnim igrama, kockanju ili lovu. Dvor je bio preplavljen evnusima,$162$ koji su sa svojih mesta pogodnih za posmatranje kao uvari harema i uitelji prineva, spravljali otrove intrige u svakoj vladavini. Kralj je imao pravo da izabere naslednika meu svojim sinovima, ali je nasleivanje trona obino reavano atentatom i pobunom.Kraljevska vlast je u praksi bila ograniena snagom aristokratije koja je bila posrednik izmeu naroda i prestola. Bio je obiaj da est porodica ljudi koji su sa Darijem /I/ podelili opasnosti pobune protiv lanog Smerdisa, imaju izuzetne privilegije i da budu konsultovani po svim pitanjima od vitalnog interesa. Mnogi plemii su dolazili na dvor i sluili kao vee za iji je savet monarh obino pokazivao najvee potovanje. Veina pripadnika aristokratije bili su vezani za presto primivi posede od kralja; za uzvrat oni su

215

mu obezbeivali ljude i materijal kada se pripremao za rat. Na svojim lenskim dobrima oni su imali skoro potpunu vlast nametali su poreze, donosili zakone, izvravali presude, i drali sopstvene oruane snage. Stvarna osnova kraljevske moi i imperijalne uprave bila je vojska; imperija egzistira samo onoliko dugo koliko zadri svoju superiornu sposobnost ubijanja. Odazivanje na regrutaciju po bilo kakvoj objavi rata bilo je obavezno za sve sposobne mukarce od petnaest do pedeset godina. Kad je neki otac trojice sinova molio Darija da jednog oslobodi vojne slube, sva trojica su bili pogubljeni; a kada je neki drugi otac, poslavi etiri sina na bojno polje, preklinjao Kserksa da dopusti petom sinu da ostane i upravlja porodinim imanjem, telo petog sina je preseeno nadvoje po kraljevskom nareenju i stavljeno na obe strane puta kojim e vojska proi. Trupe su polazile u rat uz tretanje ratne muzike i aplauze onih graana koji su bili izvan godita za vojnu slubu.Udarna snaga armije je bila kraljevska garda dve hiljade konjanika i dve hiljade peaka, sve samih plemia iji je zadatak bio da uvaju kralja. Stajaa vojska se sastojala iskljuivo od Persijanaca i Meana, a i iz tih stalnih snaga poticali su garnizoni stacionirani kao centri bezbednosti na stratekim takama u imperiji. Kompletne snage su se sastojale od regruta iz svakog potinjenog naroda, i svaka grupa je imala svoj razliit jezik, oruje i ratnike navike. Oprema i pratnja su bili raznoliki kao i njihovo poreklo: lukovi i strele, krive sablje, kratka koplja, bodei, koplja, prake, noevi, titovi, kacige, koni oklopi, panciri, konji, slonovi, glasnici, pisari, evnusi, prostitutke, konkubine i bojna kola opremljena velikim elinim srpovima na glavinama tokova. itava masa, mada ogromna po broju, koja je u Kserksovom pohodu iznosila 1,800.000 ljudi, nikada nije dostigla jedinstvo, i na prvi znak obrta situacije postajala je rasputena rulja. Pobeivala je pukom brojanom silom, elastinom sposobnou da podnese gubitke u ljudstvu; bila je osuena na propast im bi se susrela sa dobro organizovanom armijom koja se koristila jednim jezikom i prihvatala jedinstvenu komandu. U tome je bila tajna bitaka kod Maratona i Plateje.U takvoj dravi jedini zakon je bio volja kralja i mo armije; nikakva prava nisu bila sveta u odnosu na to dvoje i nisu pomagali nikakvi presedani osim nekog ranijeg kraljevog ukaza. Jer Persija se itekako diila time da se njeni zakoni nikada ne menjaju, a da su kraljevsko obeanje ili ukaz neopozivi. Pretpostavljalo se da sam AhuraMazda nadahnjuje kralja u njegovim ediktima i presudama; otuda je zakon kraljevine bio Boanska volja i svaki prekraj je bio uvreda boanstva. Kralj je bio vrhovni sud, ali je njegov obiaj bio da prenese tu funkciju na neke uene stareine iz svoje svite. Ispod njega je bio Visoki sud pravde sa sedam lanova, a ispod ovoga su bili lokalni sudovi ratrkani po carevini. Svetenici su formulisali zakon, a dugo vremena vrili funkciju sudija; u kasnijim vremenima su laici, i mukarci i ene, prisvajali pravo da donose presude. Kaucija je bila prihvatana u svim, osim u najvanijim sluajevima, a potovao se redovan sudski postupak. Sud je povremeno odreivao nagrade, kao i kazne, a u razmatranju prestupa uzimao je u obzir dobru prolost i usluge optuenog. Otezanja sa parnienjem bila su smanjena utvrivanjem roka za svako suenje, i predlaganjem suprotstavljenim stranama da odaberu po svojoj volji arbitra koji bi ih doveo do mirnog reenja. Poto su se u pravu gomilali presedani i sloeni sluajevi, pojavila se klasa ljudi koje su zvali "predstavnicima zakona", koji su parniarima objanjavali kako da postupe u svojim parnicama. Uzimane su zakletve, a povremeno je primenjivano muenje. Podmiivanje je spreavano tako to je ponuda ili primanje mita kanjavano smrtnom kaznom. Kambiz je poboljao integritet sudova tako to je naredio da se jednom nepravednom sudiji ivom odere koa koja je upotrebljena za prekrivanje sudijske klupe, dok je sina pokojnog sudije imenovao za sudiju.

216

Manje kazne su obuhvatale bievanje od pet do dve stotine udaraca biem; za trovanje pastirskog psa dobijalo se dvesto udaraca, a za ubistvo oveka devedeset. Pravna administracija je delimino finansirana zamenjivanjem masnica novanim kaznama, na primer est rupija za jednu masnicu. Ozbiljniji prestupi su kanjavani igosanjem uarenim gvoem, osakaivanjem, oslepljivanjem, tamnicom ili smru. Slovo zakona je zabranjivalo svakome, pa ak i kralju, da osudi oveka na smrt za obian prestup; ali smrtna kazna je dosuivana za izdaju, silovanje, sodomiju, ubistvo, "samooskrvnue", spaljivanje ili zakopavanje mrtvih, upad u kraljev privatni ivot, prilaenje nekoj od njegovih konkubina, sluajno sedanje na presto, ili za bilo kakvu neugodnost priinjenu vladajuoj kui. Smrtna kazna se u tim sluajevima izvravala trovanjem, nabijanjem na kolac, razapinjanjem na krst, veanjem (obino s glavom nadole), kamenovanjem, zakopavanjem tela do glave, mrvljenjem glave izmeu dva ogromna kamena, prekrivanjem rtve vrelim pepelom, ili neverovatno svirepim ritualom zvanim "amci".$163$ $164$ Neke od ovih varvarskih kazni su nasledili nadirui Turci u kasnija vremena i preneli ih u batinu ljudskog roda. Ovakvim zakonima i vojskom, kralj je nastojao da vlada nad dvadeset satrapija iz svojih brojnih prestonica prvo iz Pasargarde, povremeno iz Persepolja, leti iz Ektabane, a obino iz Suze; ovde je, u staroj prestonici Elama, istorija antikog Bliskog istoka napravila pun krug, povezujui poetak i kraj. Suza je imala prednost jer je bila teko pristupana, a nedostatak to je bila udaljena; Aleksandar je morao da putuje dve hiljade milja da je zauzme, a ona je morala da poalje svoje trupe 1500 milja da ugui pobune u Lidiji i Egiptu. Na kraju su ti veliki putevi prosto utrli put fizikom osvajanju zapadne Azije od strane Grke i Rima, a teolokom osvajanju Grke i Rima od strane zapadne Azije.Imperija je bila podeljena na provincije ili satrapije radi lakeg upravljanja i porezovanja. Svakom provincijom je u ime Kralja kraljeva vladao vazalni princ, obino "satrap" (vladar) koga je postavljao kralj dok god je mogao da zadri naklonost dvora. Da bi satrape drao u aci, Darije je u svaku provinciju poslao jednog generala da kontrolie njegove oruane snage nezavisno od guvernera; i da bi se trostruko osigurao, u svakoj provinciji je imenovao sekretara, nezavisnog u odnosu i na satrapa i generala, koji je izvetavao kralja o njihovom ponaanju. Kao dodatna predostronost, u svakom trenutku je mogla da se pojavi obavetajna sluba poznata kao "Kraljeve oi i ui" da ispita stvari, arhive i finansije provincije. Ponekad je satrap bivao smenjen bez suenja, a ponekad bi ga po kraljevom nareenju tiho otrovale njegove sluge. Pod satrapom i sekretarom bila je horda inovnika koja je vrila toliku vlast, da joj nije bila potrebna neposredna sila; ta gomila inovnika se prenosila iz jedne uprave u drugu, iz jedne vladavine u drugu. Kralj umire, ali birokratija je besmrtna.Plate tih provincijskim slubenicima nije davao kralj, ve narod kojim su oni vladali. Naknada je bila obilna dovoljno da satrapima obezbedi palate, hareme, i velike lovne parkove kojima su Persijanci dali istorijski naziv "/paradise/ (tj. "raj"). Pored toga, svaka satrapija je bila obavezna da godinje alje kralju utvren iznos novca i robe u svrhu poreza. Indija je slala 4.680 talenata, Asirija i Vavilonija 1.000, Egipat 700, etiri satrapije Male Azije 1.760 itd. to je ukupno iznosilo 14.560 talenata to se razliito procenjuje od 160,000.000 dolara do 218,000.000 dolara godinje. tavie, od svake provincije se trailo da daje doprinos kraljevim potrebama u robi i zalihama hrane: Egipat je morao da obezbedi ita za 120.000 ljudi godinje; Meani su obezbeivali 100.000 ovaca, Armenci 30.000 drebadi, Vavilonci pet stotina mladih evnuha. Ostali izvori bogatstva su uveavali centralni prihod do te mere da kada je Aleksandar zauzeo persijske prestonice posle sto pedeset godina

217

persijskog rasipnitva, posle stotinu skupih pobuna i ratova, i poto je Darije /III/ u bekstvu odneo sa sobom 8.000 talenata, on je naao 180.000 talenata preostalih u kraljevskim riznicama nekih 2,700,000.000. dolara. Uprkos ovim visokim trokovima za svoje slube, persijsko carstvo je bilo najuspeniji eksperiment u imperijalnom upravljanju koji je Mediteran upoznao pre dolaska Rima koji e naslediti mnogo od persijske politke strukture i administrativnih oblika. Okrutnost i rasipnost kasnijih monarha, povremeni varvarizam zakona, i teka poreska optereenja su bila izbalansirana, kako su se menjale uprave, poretkom i mirom koji su provincije uinili bogatim, uprkos porezima, i takvom slobodom kakvu su samo prosveene imperije doputale sebi potinjenim dravama. Svaki region je zadrao svoj jezik, zakone, obiaje, moral, religiju i novac, a ponekad domau kraljevsku dinastiju. Mnoge od vazalnih drava, kao Vavilonija, Fenikija i Palestina bile su sasvim zadovoljne tom situacijom, pretpostavljajui da bi ih njihovi vlastiti generali i poreznici oerupali jo drastinije. Pod Darijem /I/, persijsko carstvo je bilo pravi uspeh u politikom sistemu; dostii e ga samo Trajan, Hadrijan i svi Antonini. 5. Zaratustra Dolazak Proroka - Persijska religija pre Zaratustre - Biblija Persije - Ahura-Mazda Dobri i zli duhovi Njihova borba za vlast nad svetom Persijska legenda kae, kako se mnogo stotina godina pre Hristovog roenja, pojavio veliki prorok u staroj "domovini Arijevaca" ("/Airyana-vaejo/). Njegov narod ga je zvao Zaratustra; ali Grci, koji nikada nisu mogli da se strpljivo nose sa ortografijom "varvara", nazvali su ga Zoroaster. Njegovo zaee je bilo boansko: njegov aneo uvar je uao u biljku "haoma" i preao sa svojim sokom u telo jednog svetenika dok je ovaj prinosio rtvu bogovima; u isto vreme, zrak nebeskog sjaja je uao u grudi devojke plemenita roda. Svetenik se oenio devojkom, zatvoreni aneo se izmeao sa zatoenim zrakom i Zaratustra je poeo da ivi. Na sam dan svog roenja se glasno nasmejao i zli dusi koji se okupljaju oko svaijeg ivota pobegli su u panici i strahu. Zbog svoje velike ljubavi prema mudrosti i pravednosti, on se povukao iz ljudskog drutva i izabrao da ivi u planinskoj divljini hranei se sirom i plodovima zemlje. avo ga je navodio na iskuenja, ali uzalud. Grudi su mu bile probodene maem, a utroba napunjena topljenim olovom, ali on se nije alio, ve se drao svoje vere u Ahura-Mazdu Gospodara svetlosti vrhovno boanstvo. Ahura-Mazda mu se prikazao i dao mu u ruke "Avestu", ili Knjigu znanja i mudrosti, i zamolio ga da je propoveda ljudima. Dugo vremena ceo svet mu se rugao i progonio ga; ali, na kraju ga je veliki knez od Irana Vitaspa ili Histasp, rado sasluao i obeao da e iriti novu veru meu ljudima. Tako je roena zaratustrijanska religija. Sam Zaratustra je doiveo duboku starost, a onda ga je pogodila munja i on se uspeo na nebo. Ne moemo rei koliko je ova pria istinita; moda ga je otkrio neki Josija. Grci su ga prihvatili kao istorijsku linost i poastvovali ga da potie iz 5.500. godine pre njihovog vremena; moderni istoriari, kad veruju da je postojao, smetaju ga u bilo koji vek izmeu desetog i estog pre Hrista.$165$ Kada se pojavio meu precima Meana i Persijanaca, ustanovio je da njegov narod oboava ivotinje, pretke, zemlju i sunce, u okviru religije koja je imala mnoge zajednike elemente i boanstva kao kod Hindusa vedskog doba. Glavna boanstva ove predzaratustrijanske vere su bili Mitra, bog sunca, Anaita, boginja plodnosti i zemlje, i Haoma, bik-bog, koji je poto je umro, ponovo oiveo

218

i dao ljudima svoju krv kao pie koje daje besmrtnost; njega su rani Iranci slavili tako to su pili opojni sok trave "haoma" koju su nalazili na padinama brda. Zaratustra je bio iznenaen tim primitivnim boanstvima i dionizijskim obredima; on se pobunio protiv svetenika zvanih "magi" koji su se molili i prinosili im rtve; i, sa svom odvanou svojih savremenika Amosa i Isaije, objavio je svetu jednog boga ovde Ahura-Mazdu, Gospodara svetlosti i neba, dok su druga boanstva bila samo njegove manifestacije i svojstva. Moda je Darije /I/, koji je prihvatio novo uenje, video u njoj veru koja e nadahnuti njegov narod i ojaati njegovu vlast. Od trenutka stupanja na presto, on je objavio rat starim kultovima svetenika "magija", a zaratustrijanstvo uinio dravnom religijom.Biblija nove vere je bila zbirka knjiga u kojima su uenici Uitelja sakupili njegove izreke i molitve. Kasniji sledbenici su te knjige nazvali "Avesta"; grekom jednog modernog naunika one su na Zapadu poznate kao "Zend-Avesta".$166$ Dananji nepersijski italac je zaprepaen kada vidi da su obimne knjige koje su se ouvale, mada mnogo krae od Biblije, samo mali deo otkrovenja koje je Zaratustri poverio njegov bog. $167$ $168$ Za stranog ili provincijalnog posmatraa, ono to je ostalo predstavlja zbrkanu masu molitvi, pesama, legendi, propisa, obreda i morala, osveenu tu i tamo oplemenjenim jezikom, revnosnom posveenou, etikom uzvienou, ili lirskom pobonou. Poput Starog zaveta to je veoma eklektiko delo. Izuavalac otkriva tu i tamo bogove, ideje, ponekad same rei i reenice "Rig-vede" do te mere da neki indijski naunici smatraju da je "Avesta" inspirisana "Vedama", a ne Ahura-Mazdom; ne drugim mestima, nailazi se na odlomke starovavilonskog porekla, kao to je stvaranje sveta u est faza (nebo, voda, zemlja, biljke, ivotinje, ovek) poreklo oveka od dva prva roditelja, uspostavljanje zemaljskog raja, nezadovoljstvo Tvorca svojim delom, i njegova odluka da potopom uniti sve sem jednog njegovog ostatka. Ali specifino iranski delovi dovoljno su obilni da bi dali karakter celini: svet se zamilja u dualistikom smislu kao faza konflikta, koji traje dvanaest hiljada godina, izmeu boga Ahura-Mazde i avola Ahrimana; istota i potenje su najvee vrline i vode u veni ivot; mrtvi ne smeju da se spaljuju ili pokopavaju kao kod skarednih Grka ili Hindusa, ve se moraju bacati psima ili pticama leiniarima.Zaratustrin bog je najpre bio "itav krug samih nebesa". Ahura-Mazda se "zaodeva vrstim nebeskim svodom kao svojom odeom; ... njegovo telo je svetlost i najvei sjaj; sunce i mesec su njegove oi." U kasnija vremena, kada je religija prela sa proroka na politiare, to veliko boanstvo je prikazivano kao xinovski kralj impozantan i velianstven. Kao tvorcu i vladaru sveta njemu pomae legija manjih boanstava, u poetku prikazivanih kao oblici i sile prirode vatra i voda, sunce i mesec, vetar i kia; ali Zaratustrino je dostignue bilo u tome to je zamislio svog boga kao vrhovno boanstvo nad svim stvarima, boanstvo plemenito kao u Knjizi o Jovu: Ovo te pitam, pa mi reci iskreno, o Ahura-Mazda: Ko je odredio putanje sunca i zvezda ko je to zbog koga mesec raste i opada?... Ko, odozdo, podupire zemlju i zadrava nebeski svod da ne padne ko pomae rekama i biljkama ko kroti hitrinu vetrova i oblaka ko, Ahura-Mazda, koga zovu Dobri Um? Ovaj "Dobri Um" nije znaio nikakav ljudski um, ve boansku mudrost, skoro "Logos",$169$ koji je Ahura-Mazda koristio kao posrednog inioca stvaranja. Zaratustra je tumaio da Ahura-Mazda ima sedam aspekata ili svojstava: Svetlost, Dobar Um, Pravo, Vladavinu, Pobonost, Dobrobit i Besmrtnost. Njegovi sledbenici naviknuti na politeizam tumaili su ove atribute kao linosti (zvali su ih "/amesha spenta/ ili besmrtni sveti) koje su, pod vostvom Ahura-Mazde, stvorile svet i njime upra-vljaju; na ovaj nain velianstveni monoteizam osnivaa je postao kao u sluaju hrianstva politeizam naroda. Pored ovih

219

svetih duhova bilo je i anela uvara, a persijska teologija je obezbedila po jednog za svakog oveka, enu i dete. Ali ba kao to su ti aneli i besmrtni sveti pomogli oveku da doe do vrline, prema pobonom Persijancu (verovatno pod uticajem vavilonske demonologije), sedam "/dcvas/, ili zlih duhova lebdelo je u vazduhu stalno navodei oveka na zloin i greh, i u stalnom ratu protiv Ahura-Mazde i svakog oblika pravednosti. Voa ovih avola je bio Angro-Mainius ili Ahriman, Knez tame i vladar donjeg sveta, prauzor onog nametljivog Satane koga su Jevreji izgleda usvojili iz Persije i preneli na hrianstvo. Ahriman je bio taj, koji je, na primer, stvorio zmije, crve, skakavce, mrave, zimu, tamu, zloin, sodomiju, menstruaciju, i druge poasti ivota; a upravo su ti izumi avola unitili Raj u koji je Ahura-Mazda smestio prve zaetnike ljudskog roda Zaratustra je izgleda smatrao ove zle duhove lanim boanstvima, narodnim i praznovernim inkarnacijama apstraktnih sila koje se odupiru napretku oveka. Njegovi sledbenici su, meutim, nalazili da je lake razmiljati o njima kao o ivim biima, pa su ih personifikovali u tako velikom broju da je u kasnijim vremenima u persijskoj teologiji bilo na milione demona.Ovakav sistem verovanja kakav je potekao od Zaratustre graniio se sa monoteizmom. ak i sa upadom Ahrimana i zlih duhova, on je ostao monoteistiki, kao to e hrianstvo biti sa svojim Satanom, avolima i anelima; zaista, u ranoj hrianskoj teologiji ima isto toliko odjeka persijskog dualizma, kao hebrejskog puritanizma ili grke filozofije. Zaratustrijanska koncepcija Boga je mogla da zadovolji jedan tako poseban duh kao to je duh Metju Arnolda: Ahura-Mazda je bio ukupan zbir svih onih sila u svetu koje doprinose pravednosti; a moralnost je bila u saradnji sa tim silama. tavie, bilo je u tom dualizmu izvesnog opravdanja za protivrenost i izopaenost stvari, koje monoteizam nikada nije pruio; i mada su zaratustrijanski teolozi, u stilu hinduistikih mistika i sholastikih filozofa, ponekad dokazivali da je zlo nerealno, oni su ustvari ponudili teologiju dobro prilagoenu za dramsko prikazivanje moralnih pitanja u ivotu za prosean um. Poslednji in dramskog komada, obeavali su oni, bie za pravednika srean kraj: posle etiri epohe od po tri hiljade godina, u kojima e se Ahura-Mazda i Ahriman smenjivati u prevlasti, sile zla e jednom za svagda prestati da postoje. Tada e se dobri ljudi pridruiti Ahura-Mazdi u Raju, a zli e pasti u ambis spoljne tame gde e se veno hraniti otrovom. 6. Zaratustrijanska etika ovek kao bojno polje - Neugasiva vatra - Pakao, istilite i raj - Kult Mitre - Magi - Parsi Predstavljajui svet kao poprite borbe izmeu dobra i zla, zaratustrijanci su u narodnoj mati uvrstili snaan religiozni podsticaj i sankciju za moral. Dua ovekova, poput univerzuma, bila je predstavljena kao bojno polje dobroudnih i zloudnih duhova; hteo ne hteo, svaki ovek je ratnik, u vojsci ili Gospoda ili avola; svako delo ili propust uticali su na stvar Ahura-Mazde ili stvar Ahrimana. Ta etika je bila ak udesnija nego teologija ako ljudi moraju da imaju religioznu podrku za svoj moral; ona je dala obinom ivotu dignitet i znaaj vei od bilo kog koji je mogao da mu doe iz gledita o svetu koje je oveka zakljuavalo (prema srednjovekovnom izrazu) kao bespomonog crva (moderno reeno) kao mehaniki automat. Prema Zaratustrinom miljenju, ljudska bia nisu bila samo pioni u ovom kosmikom ratu; ona su imala slobodnu volju, poto je Ahura-Mazda

220

eleo da ljudi budu linosti po sopstvenom pravu; mogli su slobodno da izaberu da li e da slede Svetlost ili La. Jer, Ahriman je bio iva La, a svaki laov njegov sluga.Iz ove opte koncepcije je proizaao detaljan, ali jednostavan moralni kodeks, usredsreen oko Zlatnog pravila.$170$ "Dobra je jedino ona priroda koja drugome nee initi bilo ta to nije dobro ni za nju samu." ovekova dunost je, kae "Avesta", trostruka: "Od neprijatelja nainiti prijatelja; od zlobnika nainiti pravednika; i neznalicu nainiti uenim." Najvea vrlina je pobonost; odmah posle nje su ast i potenje na delu i reima. Kamata se nee naplatiti Persijancima, ali pozajmice treba smatrati maltene svetim. Najgori od svih grehova (jednako po kodeksu Aveste i Mojsija) jeste nevernitvo. Po otrim kaznama namenjenim za taj greh, moemo da prosudimo da je skepticizam postojao kod Persijanaca; smrtna kazna se imala smesta izvriti nad otpadnikom. Velikodunost i dobrota od strane Uitelja nije se u praksi primenjivala na nevernike tj. strance; oni su bili nia vrsta ljudi, koje je Ahura-Mazda naveo da vole svoje sopstvene zemlje samo da oni ne bi napadali Persiju. Po reima Herodota, Persijanci su "sebe cenili kao najizvrsnije ljude u svakom pogledu"; oni veruju da se drugi narodi pribliavaju toj izvrsnosti u zavisnosti od toga koliko su geografski blizu Persije, "ali da su najgori oni koji ive najdalje od njih." Te rei imaju savremeni ton, a i univerzalnu primenu.Budui da je pobonost najvea vrlina, prva dunost u ivotu je potovanje Boga kroz proienje, rtvu i molitvu. Zaratustrijanska Persija nije tolerisala ni hramove ni idole; rtvenici su podizani na vrhovima brda, u palatama, ili u centru grada, a vatre su paljene na njima u ast Ahura-Mazde ili nekog manjeg boanstva. Sama vatra je potovana kao bog, Atar, sin Gospodara Svetlosti. Svaka porodica se okupljala oko ognjita; odravati vatru i nikako ne doputati da se ugasi bio je deo verskog rituala. A Neugasiva Vatra neba, Sunce, bilo je oboavano kao najvie i najkarakteristinije otelovljenje Ahura-Mazde ili Mitre, upravo onako kako ga je Ehnaton potovao u Egiptu. "Jutarnje sunce", kau Sveti spisi, "mora se potovati do podneva, a podnevno mora da se potuje do popodneva, a popodnevno do veeri... Ako ljudi ne potuju Sunce, dobra dela koja uine tog dana nisu njihova." Suncu, vatri, Ahura-Mazdi, kao rtveni darovi su prinoeni: cvee, hleb, voe, miomirisi, volovi, ovce, kamile, konji, magarci i jeleni; u stara vremena, kao i drugde, ljudske rtve su takoe prinoene. Bogovi su uzimali samo miris; jestivi delovi su uvani za svetenike i vernike, jer kako su magi objanjavali, bogovi su zahtevali samo duu rtve. Mada se Uitelj toga gnuao, i o tome nema pomena u "/Avesti/, stari arijevski rtveni dar bogovima u vidu opojnog soka "/haome/ nastavio se do zaratustrijanskih dana; svetenik je pio deo svete tenosti, a ostatak podelio meu vernicima u svetom zajednitvu. Kad su ljudi bili suvie siromani da prinesu tako ukusne darove, oni su to nadoknaivali poniznom molitvom. Ahura-Mazda, kao i Jahve, voleo je da srkue pohvale, pa je za vernike napravio poveliki spisak svojih dostignua i dela koji je postao omiljena persijska litanija. Ako je ivot proveo u pobonosti i istini, Persijanac je mogao bez straha da se suoi sa smru: na kraju krajeva, to je jedan od ciljeva religije. Astivihad, bog smrti, nae svakoga, ma gde bio; on je siguran tragaod kojeg niko od smrtnih ljudi nije pobegao. Ni oni koji silaze duboko, kao Afrasijab Turin, koji je sebi sagradio gvozdenu palatu pod zemljom, hiljadu puta viu od oveka, sa stotinu stubova; u toj palati je napravio zvezde, Mesec i Sunce da se okree, stvarajui dnevnu svetlost; u toj palati je on inio sve to ga je volja, a iveo je najsrenijim ivotom: sa svom svojom snagom i vraxbinama nije mogao da izmakne Astivihadu... Niti onaj koji je prekopao ovu prostranu, okruglu zemlju, sa krajevima tako udaljenim, kao Dahak, koji je iao od istoka do zapada tragajui za besmrtnou, pa je nije naao: sa svom svojom

221

snagom i moi nije mogao da izmakne Astivihadu... Svakome dolazi nevidljivi, lukavi Astivihad, koji ne prima ni pohvale ni mito, koji ne potuje linosti, a nemilosrdno tera ljude u propast.A ipak jer to je u prirodi religije da preti i zastrauje kao i da tei Persijanac nije mogao bez straha da gleda na smrt, ako nije bio odani ratnik koji se bori za stvar Ahura-Mazde. Iza te najstranije od svih misterija bili su pakao i istilite, kao i raj. Sve mrtve due su morale da preu preko Sitastog Mosta: dobra dua bi dola na drugu stranu do "Kue pesme," gde bi je doekala "mlada devojka blistava i snana, sa dobro razvijenim grudima," i ivela bi u srei sa Ahura-Mazdom do kraja vremena; ali zla dua, koja ne bi uspela da pree, pala bi do one dubine pakla koja je odgovarala njenoj zlobi." Ovaj pakao nije bio puki Had u koji su, kao u ranijim religijama, svi mrtvi silazili, bez obzira da li su dobri ili ravi; bio je to ambis tame i strahote u kojoj je osuena dua trpela muke do kraja sveta. Ako bi ovekove vrline prevagnule nad njegovom gresima, on bi podneo proienje kroz privremenu kaznu; ako je greio mnogo, ali inio dobra dela, patio bi samo dvanaest hiljada godina, a zatim bi se uzneo na nebo. Dobri zaratustrijanci nam kau da se ve pribliava religiozni kraj istorije: roenje Zaratustre zapoelo je poslednju epohu sveta od tri hiljade godina; poto su u intervalima, tri proroka njegovog potomstva pronela njegovo uenje irom sveta, Poslednji sud e biti objavljen, kraljevstvo AhuraMazde e doi, a Ahriman i sve sile zla e biti do temelja uniteni. Onda e sve dobre due poeti ivot iznova u svetu bez zla, tame ili bola. "Mrtvi e ustati, ivot e se vratiti u tela, i ona e opet disati;... celi fiziki svet e se zauvek osloboditi starosti i smrti, iskvarenosti i propadanja." Kao u egipatskoj ""Knjizi mrtvih", ovde opet ujemo pretnju o onom uasnom Poslednjem sudu koja je izgleda prela iz persijske u jevrejsku eshatologiju u vreme persijske prevlasti u Palestini. Bila je to divna formula kojom su se deca zastraivala da bi sluala roditelje; a poto je jedna od funkcija religije da olaka teak i neophodan zadatak starijih da disciplinuju mlade, moramo da priznamo zaratustrijanskim svetenicima zavidnu profesionalnu vetinu u pripravljanju teologije. Sve u svemu bila je to sjajna religija, manje ratoborna i krvava, manje idolatrijska i praznoverna, nego druge religije njenog vremena; i, ona nije zasluila da odumre tako brzo.Neko vreme, pod Darijem /I/, ona je postala duhovni izraz nacije na njenom vrhuncu. Ali oveanstvo vie voli poeziju nego logiku, a bez mita narod propada. Ispod zvaninog oboavanja Ahura-Mazde, kult Mitre i Anaite, boga sunca i boginje vegetacije i plodnosti, raanja i seksa, i dalje su imali svoje privrenike; a u doba Artakserksa /II/ njihova imena su poela da se pojavljuju ponovo u kraljevskim natpisima. Otada je Mitra stekao ogromnu naklonost, a AhuraMazda izbledeo sve dok, u prvim vekovima nae ere, kult Mitre kao boanskog mladia lepa izgleda sa blistavim oreolom iznad glave kao simbolom svog drevnog poistoveivanja sa suncem rairio se po celoj Rimskoj imperiji i dao hrianstvu svoj udeo u vidu Boia. $171$ Da je Zaratustra bio besmrtan, on bi se zaprepastio kad bi naao kipove Anaite, persijske Afrodite, postavljene u mnogim gradovima imperije nekoliko vekova posle njegove smrti. A svakako mu se ne bi svidelo da nae toliko stranica njegovog otkrovenja posveenih maginim formulama za isceljivanje, proricanje sudbine i vraxbine. Posle njegove smrti, staro svetenstvo (magi) ga je pobedilo kao to svetenstva na kraju pobede svakog estokog pobunjenika ili jeretika i to tako to su ga usvojili i uvukli u svoju teologiju; ubrojali su ga meu svetenike (magi) i zaboravili ga. Ozbiljnim i monogamnim ivotom, hiljadama preciznih pravila svetih rituala i obredne istote, uzdravanjem od mesa kao hrane, i jednostavnom i nenametljivom odeom, magi su stekli ak i kod Grka visok ugled zbog svoje mudrosti, a u vlastitom narodu zbog svog skoro bezgraninog uticaja.

222

Sami persijski kraljevi su postali njihovi uenici i nisu preduzimali nijedan znaajan korak, a da ih nisu prethodno konsultovali. Oni vieg ranga meu njima bili su mudraci, a nii su bili gataoci i vraevi, zvezdoatci i tumai snova; i sama re "magija" dobila je ime po njima. Iz godine u godinu, zaratustrijanski elementi u persijskoj religiji su iezavali; oni su oivljeni na neko vreme pod dinastijom Sasanida (226-651. nae ere), ali su konano eliminisani u muslimanskim i tatarskim napadima na Persiju. Zaratustrijanstvo opstaje danas samo u malim zajednicama u provinciji Fars, i kod devedeset hiljada indijskih Parsa. Oni sa posveenou uvaju i prouavaju drevne spise, potuju vatru, zemlju, vodu i vazduh kao svetinje, i izlau svoje mrtve u "Kuli tiine" pticama leinarima da ne bi paljenjem ili ukopom ukaljali svete elemente. To su ljudi izvanrednog morala i karaktera, ivi doprinos civilizujuem uticaju Zaratustrinog uenja na oveanstvo. 7. Ponaanje i moral Persijanaca Nasilje i ast - Kodeks istote - Telesni grehovi - Device i neenje - Brak - ene Deca - Persijske ideje o obrazovanju Ipak, iznenaujue je koliko se brutalnosti zadralo kod Meana i Persijanaca uprkos njihovoj religiji. Darije /I/, njihov najvei kralj, pie na Behistunskom natpisu: "Fravartia su uhvatili i doveli k meni. Odsekao sam mu nos i ui, isekao jezik i iskopao oi. Dran je u lancima na mom dvoru; ceo narod ga je video. Kasnije sam ga razapeo na krst u Ekbatani ... Ahura-Mazda mi je bio velika podrka; pod zatitom Ahura-Mazde, moja armija je potpuno unitila pobunjeniku vojsku, a Kitrankakara su uhvatili i doveli meni. Onda sam mu odsekao nos i ui i iskopao oi. Dran je u lancima na mom dvoru; svi su ga ljudi videli. Kasnije sama ga razapeo na krst." Ubistva o kojima je Plutarh potanko priao opisujui Artakserksov ivot daju okrutan primer morala kasnijih dvorova. Sa izdajnicima se postupalo bez milosti: njih i njihove voe su razapinjali na krst, njihove pristalice su prodavali kao robove, njihove gradove su pljakali, sinove im kastrirali, a devojice prodavali u hareme. Ali bilo bi nepravedno suditi o narodu po njihovim kraljevima; vrlina nije vest, a estiti ljudi, kao i srene nacije, nemaju istoriju. ak su i kraljevi ponekad pokazivali lepu plemenitost i bili poznati kod nepoverljivih Grka po svojoj estitosti; moglo se raunati sa sigurnou na sporazum postignut sa njima, a ponosili su time to nikada ne kre zadatu re. Jedan dokaz za karakter Persijanaca$172$ je u tome to je svako mogao da unajmi Grke da se bore protiv Grka, ali je zaista bilo retko da bi neki Persijanac mogao biti unajmljen da se tue protiv Persijanaca.Ponaanje je bilo blae nego to bi krv i gvoe istorije sugerisali. Persijanci su bili slobodni i otvoreni u razgovoru, velikoduni, srdani i gostoljubivi. Pravila pristojnosti su kod njih bila skoro isto osetljiva kao kod Kineza. Kada bi se sreli meusobno jednaki, oni bi se zagrlili i poljubili u usta; osobama vieg ranga bi napravili dubok naklon; onima nieg drutvenog poloaja bi pruili obraz; obinim graanima bi se lako naklonili. Smatrali su nepristojnim da se na ulici jede ili pije, ili da se pred drugima pljuje ili izduvava nos. Sve do Kserksove vladavine, ljudi su bili uzdrljivi u hrani i piu, jeli su samo jedan obrok dnevno, a nisu pili nita osim vode. istoa se cenila kao najvie dobro posle ivota. Dobra dela obavljena sa prljavim rukama smatrana su bezvrednim; "jer dok ovek temeljno ne uniti trule" (klice?), "aneli nee prilaziti njegovom telu." Otre kazne su dosuivane onima koji su irili zarazne bolesti. U prazninim prilikama ljudi su se okupljali svi obueni u belo.

223

Avestanski kodeks je, kao i bramanski i mojsijevski, bio prepun ritualnih mera predostronosti i pranja; obimni suvoparni delovi zaratustrijanskih Svetih spisa posveeni su dosadnim formulama za ienje tela i due. Podrezivanje noktiju, odsecanje kose i isputanje daha bili su oznaeni kao neiste stvari, koje e razboriti Persijanac izbegavati ako prethodno nisu oieni. Kodeks je takoe bio jevrejski strogo protiv telesnih grehova, grehova puti. Onanija se kanjavala bievanjem; a mukarci i ene okrivljeni za promiskuitet ili prostituciju "moraju se ubiti ak i pre nego zmija to gmie ili vukovi to zavijaju." Da je praksa bila obino podalje od propisa vidi se iz jednog Herodotovog odlomka: "Odvesti ene silom, Persijanci smatraju delom ravih ljudi; ali muiti se oko osvete u tom sluaju je in nerazboritih ljudi; i ne obraati panju, ako se to desi, jeste in razboritih ljudi; jer, jasno je da one ne bi mogle biti odvedene da nisu bile voljne." Na drugom mestu, on dodaje da su se Persijanci "od Grka nauili sklonosti prema deacima"; a iako ne moemo ba uvek da verujemo ovom vrhunskom istoriaru, slutimo da se njegove rei potvruju u estini sa kojim "Avesta" otro kritikuje sodomiju; za to delo, ona mnogo puta ponavlja, nema nikakvog oprotaja; "nita ga ne moe sprati." Kodeks nije podravao device i neenje, ali su poligamija i konkubinat bili dozvoljeni; vojnikoj dravi je potrebno mnogo dece. " ovek koji ima enu," kae "Avesta", "daleko je iznad onoga koji ivi u uzdranosti; onaj koji vodi domainstvo daleko je iznad onog koji ga nema; onaj koji ima dece, daleko je iznad onog koji ih nema"; to su kriterijumi drutvenog stava prilino rasprostranjenog meu narodima. Porodica je smatrana najsvetijom od svih institucija. "O, Tvore materijalnog sveta," pita Zaratustra Ahura-Mazdu, " ti Presveti, koje je drugo mesto na zemlji gde se ovek osea najsrenijim?" A Ahura-Mazda mu odgovara: "To je mesto gde ovek podigne kuu gde su i svetenik, i stoka, i ena, i deca i dobra stada; tu gde kasnije i stoka nastavi da napreduje, i ena, i deca, i vatra, gde svako blago ivota cvate." ivotinja je, a iznad svih ostalih pas, bila integralni deo porodice, kao u poslednjoj zapovesti datoj Mojsiju. Najblioj porodici je bilo nareeno da primi i vodi brigu o svakoj bremenitoj ivotinji beskunici. Otre kazne su bile propisane za one koji su davali psima pokvarenu hranu ili suvie vruu hranu; za "udaranje kuke koju su zaskoila tri psa" bila je odreivana kazna od hiljadu etrsto udaraca biem. Bik se potovao zbog njegove reproduktivne moi, a molitve i etveni darovi su upuivani kravi. enidbe i udaje su ugovarali roditelji kad bi deca dospela u pubertet. Raspon izbora je bio irok, jer saznajemo za brakove brata i sestre, oca i erke, majke i sina. Konkubine su uglavnom bile deo raskoi bogataa; aristokrate nikada nisu ile u rat bez njih. U kasnije doba imperije, kraljev harem je imao 329 do 360 konkubina, jer je postojao obiaj da nijedna ena ne moe da deli kraljevsku lonicu dva puta sem ako nije bila izvanredne lepote. U vreme Proroka, poloaj ene u Persiji je bio visok,$173$ kako je po starim obiajima bilo ustaljeno; ona se kretala u javnosti slobodno i bez vela na licu; posedovala je i upravljala imovinom, a mogla je, kao veina dananjih ena, da vodi muevljeve poslove u njegovo ime ili uz njegovo ovlaenje. Posle Darija, njen status je opao, naroito kod bogatih. Siromanije ene su zadrale slobodu kretanja, zato to su morale da rade; ali u drugim sluajevima, izolacija uvek nametana u periodu menstruacije bila je proirena na itav drutveni ivot ene, ime su poloeni temelji za muslimansku instituciju "/purdah/. ene viih klasa nisu mogle da izlaze osim u nosiljkama sa zavesama, i nije im bilo dozvoljavano da se na javnim mestima meaju sa mukarcima; udatim enama je bilo zabranjeno da vide ak i najblie muke srodnike, kao to su oevi ili braa. ene nikada nisu pominjane niti prikazivane na javnim natpisima i spomenicima stare Persije. Konkubine su imale veu slobodu, poto su bile

224

koriene za zabavljanje gospodarevih gostiju. ak i u kasnijim vladavinama, ene su imale mo na dvoru, nadmeui se sa evnusima u istrajnosti u spletkarenju, a sa kraljevima u takmienju u okrutnosti. Deca su kao i brak bila neophodna da se stekne potovanje. Sinovi su imali visoku vrednost kao ekonomski posed za njihove roditelje i vojnika imovina za kralja; devojice su bile za aljenje, jer su morale da se odgajaju za kuu i korist nekog drugog oveka. "Ljudi se ne mole za erke," govorili su Persijanci, "i aneli ih ne ubrajaju u darove za ljudski rod." Kralj je jednom godinje slao darove svakom ocu sa mnogo sinova kao neki oblik plaanja unapred za njihovu krv. Blud, pa ak i preljuba, mogli su se oprostiti ako nije bilo abortusa; abortus je bio gori zloin od ostalih, i kanjavan je smru. Jedan od starijih komentara, "/Bundahish/, navodi naine za izbegavanje zaea, ali i odvraa ljude od njih. "O prirodi raanja reeno je u Otkrovenju da kada eni prestane menstruacija u toku deset dana i noi, kada joj mukarac pristupi, ona odmah zatrudni." Za dete se majka brinula do pete godine, otac od pete do sedme; u sedmoj je polazilo u kolu. Obrazovanje je veinom bilo ogranieno na sinove imunih ljudi, a obino su se njime bavili svetenici. Razredi su se sastajali u hramu ili domu svetenika; bio je princip da kola nikada ne bude blizu trnice, da atmosfera laganja, psovanja i varanja koja je na bazarima vladala ne bi kvarila mlade. Tekstovi koji su se uili bili su ""Avesta" i njeni komentari; predmeti su bili religija, medicina ili pravo; metod uenja je bilo memorisanje i mehaniko deklamovanje dugih odlomaka. Deaci iz skromnih klasa se nisu kvarili pismenou, ve su uili tri stvari da jau konje, da rukuju lukom i strelom, i da govore istinu. Vie obrazovanje je trajalo do dvadesete ili dvadeset etvrte godine za aristokratske sinove; svi su dobijali obuku u ratnim vetinama. ivot u tim viim kolama je bio teak i naporan: uenici su ustajali rano, pretravali duge staze, jahali hirovite konje velikom brzinom, plivali, lovili, gonili lopove, obavljali setvu, sadili drvee, pravili duge mareve pod vrelim suncem i po cii zimi i uili da podnesu svaku promenu i surovost klime, da se hrane prostom hranom i da prelaze reke a da im odea i ratna oprema ostanu suvi. Bilo je to takvo kolovanje koje bi obradovalo Fridriha Niea u onim trenucima kada je mogao da zaboravi blistavu i raznovrsnu kulturu antike Grke. 8. Nauka i umetnost Medicina - Manje umetnosti - Grobnice Kira i Darija - Palate Persepolja - Friz strelaca - Ocena persijske umetnosti Izgleda da su Persijanci namerno zanemarivali obuavanje svoje dece u bilo kom drugom umeu, osim u umeu ivota. Knjievnost je bila delikatan luksuz u kojem su videli malu upotrebnu vrednost; nauka je bila roba koja se mogla uvoziti iz Vavilona. Umeli su donekle da uivaju u poeziji i romantinoj knjievnosti, ali su te umetnosti preputali plaenicima i inferiornim ljudima, dajui prednost razveseljavanju otroumnim razgovorom u odnosu na tiha i osamljenika uivanja u itanju i istraivanju. Poeziju su radije pevali nego itali, pa je ona nestajala sa pevaima. Medicina je isprva bila posao svetenika, koji su je primenjivali na principu da je avo stvorio 99.000 bolesti, koje treba leiti kombinovanjem magije i higijene. ee su pribegavali vraxbinama nego lekovima, smatrajui da ini i ako moda ne izlee bolest, nee ubiti bolesnika to je bilo vie nego to se moglo rei za lekove. Pa ipak, svetovna medicina se razvijala zajedno sa rastom bogatstva Persije, a u vreme Artakserksa /II/ postojao je dobro organizovan esnaf lekara i

225

hirurga, iji su honorari bili utvreni zakonom kao u Hamurabijevom zakoniku shodno drutvenom poloaju bolesnika. Svetenici su leeni besplatno. I, ba kao to i danas kod nas, lekar poetnik godinu ili dve kao staista veba na telima imigranata i siromaha, tako se i kod Persijanaca oekivalo da mladi lekar pone karijeru leenjem nevernika i stranaca. Sam Bog svetlosti je to odredio:O, Tvore materijalnog sveta, ti Presveti, ako potovalac Boga eli da obavlja vetinu leenja, na kome e najpre pokazati svoje umee na potovaocima Ahura-Mazde ili na potovaocima Zlih duhova ("/Daevas/)? Ahura-Mazda odgovori: Na potovaocima "/Daevasa/ e se on dokazati, a ne na potovaocima Boga. Ako noem tretira potovaoca "/Dcvasa/ i ovaj umre; ako noem tretira drugog potovaoca "/Dcvasa/ i ovaj umre; ako noem tretira treeg potovaoca "/Dcvasa/ i ovaj umre, on se za svagda smatra nesposobnim; neka nikada ne lei nijednog potovaoca Boga... Ako tretira noem drugog potovaoca "/Dcvasa/ i ovaj se oporavi; ako tretira noem treeg potovaoca "/Dcvasa/ i ovaj ozdravi, onda je on sposoban zauvek; on moe po volji da lei potovaoce Boga i tretira ih noem. Posvetivi se imperiji, Persijanci su svoje vreme i energije troili na rat, pa su kao i Rimljani, u pogledu umetnosti zavisili uglavnom od uvoza. Imali su ukusa za lepe stvari, ali su se oslanjali na strane umetnike za stvaranje tih lepih stvari, kao i na doprinose provincija za plaanje tih umetnika. Imali su lepe kue i raskone vrtove, koji su ponekad postajali parkovi za lov, ili zooloke zbirke; imali su skupocen nametaj stolove obloene ili ukraene srebrom ili zlatom, leajeve prekrivene egzotinim pokrivaima, podove sa tepisima elastinog tkanja u svim bojama zemlje i neba; Pili su iz zlatnih pehara, i ukraavali stolove ili police vazama koje su izraivali stranci;$174$ Voleli su pesmu i igru i svirali na harfi, flauti, bubnju i tamburinu. Nakita je bilo u obilju, od tijara i naunica do zlatnih grivni i cipela; ak su i mukarci stavljali nakit na vrat, ui i ruke. Biseri, rubini, smaragdi i" lazurni kamen" dolazili su iz drugih zemalja, ali je tirkiz dolazio iz persijskih rudnika i inio uobiajeni materijal za aristokratski prsten peatnjak. Dragulji udovine i groteskne forme podraavali su zamiljene crte omiljenih avola. Kralj je sedeo na zlatnom prestolu pod zlatnim baldahinom na stubovima od zlata. Jedino su u arhitekturi Persijanci dostigli svoj sopstveni stil. Pod Kirom, Darijem /I/ i Kserksom /I/ gradili su grobnice i palate koje su arheolozi vrlo nepotpuno iskopali; a moda e oni radoznali istoriari, uz pijuk i aov, u bliskoj budunosti podii nau ocenu persijske umetnosti.$175$ Kod Pasargade Aleksandar je za nas sauvao, sa karakteristinom plemenitou, grobnicu Kira /I/. Karavanski put sada prelazi preko ogoljenog platoa koji je nekada nosio palate Kira i njegovog ludog sina; od njih nije ostalo nita osim nekoliko oteenih stubova tu i tamo, ili jedan dovratnik na kome je bareljef sa Kirovim likom. U blizini je, na zaravni, grobnica na kojoj se jasno vidi da je stara dvadeset etiri veka: jednostavna kamena kapela, sasvim grka po suzdranosti i formi, die se do visine od nekih trideset pet stopa na terasastoj osnovi. Ona je svakako nekada bila vii spomenik sa nekim podesnim temeljem; danas ona izgleda pomalo jadno i naputeno, zadravi oblik, ali vrlo malo lepote; napuklo i ruinirano kamenje jednostavno nas umiruje tihom stalnou beivotnih stvari. Daleko na jug, kod Naki-Rustama, blizu Persepolja, nalazi se grobnica Darija /I/ useena kao neka hinduistika kapela u povrinu planinske stene. Ulaz je izrezbaren tako da podraava fasadu palate, sa etiri vitka stuba oko skromnog portala; iznad njega su, kao na krovu, figure koje predstavljaju potinjene narode Persije koje podupiru podijum na kom je prikazan Kralj kako oboava Ahura-Mazdu i Mesec. Sve je to zamiljeno i izvedeno sa aristokratskom prefinjenou i jednostavnou.Ostatak one persijske arhitekture koja je preivela ratove, upade, krae i vremenske neogode u toku dva

226

milenijuma sastoje se od ruevina palata. Kod Ekbatane prvi kraljevi su izgradili kraljevsku rezidenciju od kedra i empresa obloenih metalom, koja je jo uvek stajala u vreme Polibija (oko 150. p.n.e.) od koje danas nema nikakvih ostataka. Najimpozantniji ostaci drevne Persije koji se danas iz dana u dan pomaljaju iz gramzive i tajnovite zemlje, jesu kameni stepenici, plato i stubovi u Persepolju; jer tu je svaki monarh od Darija pa nadalje izgradio palatu da bi odloio zaborav svoga imena. Velike spoljne stepenice koje su se pele od zaravni do uzdignua na kom su zdanja poivala bile su razliite od svega drugog u istoriji arhitekture; verovatno su potekle od pristupnih stepenita koja su obujmljivala mesopotamske ""zigurate", ali su ipak imala specifino svoj karakter bila su postepenog uspona i tako iroka da su deset konjanika mogli naporedo njima da se popnu.$176$ Mora da su pravila sjajan pristup$177$ ogromnoj platformi, dvadeset do pedeset stopa visokoj, hiljadu petsto stopa dugoj i hiljadu stopa irokoj, koja je nosila kraljevske palate. Na mestu gde su se dva stepenika, dolazei sa obe strane, sretala na vrhu, stajala je kapija ili propileum, dok su sa strane bili krilati bikovi s ljudskim glavama u najgorem asirskom stilu. S desne strane je stajalo remek-delo persijske arhitekture ehil Minar ili Velika dvorana Kserksa /I/, koja je sa svojim predsobljima zauzimala povrinu od sto hiljada kvadratnih stopa dakle veu, ako je veliina vana, od ogromnog Karnaka, ili bilo koje evropske katedrale osim one u Milanu. Jo jedno stepenite je vodilo u Veliku dvoranu; to stepenite je sa strane imalo ukrasne parapete, a njihove potporne stranice su bile izrezbarene najlepim bareljefima koji su ikada otkriveni u Persiji. Trinaest od nekadanja sedamdeset dva stuba Kserksove palate stoje meu ruevinama, poput palmi u nekoj osamljenoj oazi; a ti mermerni stubovi, mada oteeni, spadaju u skoro savrena ovekova dela. Oni su vitkiji od bilo kojih egipatskih ili grkih stubova, i idu do neuobiajene visine od ezdeset etiri stope. Njihovi trupovi imaju etrdeset osam malih ljebova; njihove osnove lie na zvona prekrivena okrenutim listovima; kapiteli veinom imaju oblik floralnih skoro "jonskih" voluta, a na vrhu su im prednji delovi dva bika ili jednoroga na ijim je vratovima, spojenim lea u lea, poivala traverza ili arhitrav. Arhitrav je svakako bio od drveta, jer tako krhki stubovi, sa tako irokim razmakom, teko da su mogli da nose kameni zavrni venac. Dovratnici i prozorski ramovi su bili od crnog kamena koji se sijao kao abonos; zidovi su bili od opeke, ali prekriveni emajliranim ploicama ukraenim blistavim crteima ivotinja i cvetova; stubovi, pilastri i stepenici bili su od lepog belog krenjaka ili tvrdog plavog mermera. Iza, ili istono od ovog elil Minara uzdizala se "Dvorana od hiljadu stubova"; nita od nje nije ostalo osim jednog stuba i obrisa glavne osnove. Mogue je du su to bile najlepe palate koje su ikada podignute u antikom ili modernom svetu.Kod Suze su Artakserks /I/ i /II/ sagradili palate od kojih su ostali samo temelji. Bile su graene od opeke ulepane najfinijim glaziranim ploicama za koje se zna; iz Suze potie uveni "Friz strelaca" verovatno odanih "Besmrtnika" koji su uvali kralja. Dostojanstveni strelci izgledaju kao odeveni za dvorsku sveanost, a ne za rat; tunike su im pune ivih boja, kosa i brada sa divnim uvojcima, a u rukama ponosito i vrsto dre svoje ukraene palice. U Suzi, kao i u drugim prestonicama, slikarstvo i vajarstvo su bile zavisne umetnosti u slubi arihtekture, a statue su mahom bile delo umetnika dovedenih iz Asirije, Vavilonije i Grke. O persijskoj umetnosti moglo bi da se kae, kao i za skoro svaku umetnost, da su svi njeni elementi pozajmljeni. Kirova grobnica je preuzela formu iz Lidije, vitki kameni stubovi su usavreni na osnovu slinih stubova Asirije, kolonade i bareljefi su pokazivali uticaj Egipta, kapiteli sa ivotinjskim glavama potekli su iz Ninive i Vavilona. Upravo je taj "/ensemble/ inio persijsku arhitekturu posebnom i razliitom

227

aristokratski ukus koji je oplemenio mone egipatske stubove i teke mase Mesopotamije i uneo sjaj i eleganciju, proporciju i sklad Persepolja. Grci e sa udom i divljenjem sluati o ovim dvoranama i palatama; njihovi ivahni putnici i pronicljive diplomate e im donositi uzbudljive prie o umetnosti i raskoi Persije. Ubrzo e oni transformisati dvostruke volute i krutovrate ivotinje sa ovih gracioznih stubova u glatke rese jonskog kapitela, a skratie i ojaati trupove stubova da bi ovi mogli da nose bilo kakav zavrni venac, bilo drveni, bilo kameni. U pogledu arhitekture bio je samo jedan korak od Persepolja do Atine. Sav bliskoistoni svet, koji e hiljadu godina amiti, pripremio se da poloi svoju batinu pred noge Grkoj. 9. Odumiranje Kako jedna drava moe da umre - Kserks - Odlomak o ubistvima - Artakserks/II/ Kir Mlai - Darije Mali - Uzroci propasti: politiki, vojni, moralni - Aleksandar osvaja Persiju i napreduje ka Indiji Darijeva imperija je trajala jedva jedno stolee. Moral kao i fizika kima Persije bili su slomljeni bitkama kod Maratona, Salamine i Plateje; carevi su Marsa zamenili Venerom, a drava je padala u iskvarenost i apatiju. Pad Persije je skoro do pojedinosti anticipirao pad Rima: nemoralnost i degeneracija u narodu pratila je nasilje i nemar na prestolu. Persijanci su, kao i Meani pre njih, u nekoliko generacija preli iz stoicizma u epikurejstvo. Jelo je postalo glavno zanimanje aristokratije: ti ljudi koji su nekada po pravilu jeli samo jednom dnevno, sad su to pravilo tumaili kao da im ono dozvoljava jedan obrok produen od podneva do veeri; punili su ostave hiljadama poslastica, a goste esto sluili celim ivotinjama; tovarili su stomake bogatim retkim vrstama mesa, a svoj genij troili na nove sosove i deserte. Iskvareno i podmitljivo mnotvo slugu punilo je kue bogataa, a pijanenje je postalo uobiajen porok svake klase. Kir i Darije su stvorili Persiju, Kserks ju je nasledio, a njehovi naslednici su je unitili.Kserks /I/ je spolja gledano, po svakom detalju, izgledao kao kralj; visok i snaan, smatran je najlepim ovekom u njegovoj carevini. Ali nije jo bilo nekog lepog oveka da nije bio tat, niti je bilo fiziki tatog oveka kojeg neka ena nije vukla za nos. Kserks je bio razapet izmeu svojih mnogobrojnih ljubavnica i za svoj narod je postao egzemplar razbludnosti. Njegov poraz kod Salamine je bio u prirodi stvari; jer on je bio velik jedino u svojoj ljubavi prema veliini, a ne u sposobnosti da se nosi sa krizom ili da bude pravi pravcati kralj. Posle dvadeset godina ljubavnog spletkarenja i nemarnosti u upravljanju, ubio ga je jedan dvorjanin, Artaban, i sahranjen je sa kraljevskom pompom i optim zadovoljstvom.Samo se hronika Rima posle Tiberija moe po prolivenoj krvi meriti sa kraljevskim analima Persije. Kserksovog ubicu je ubio Artakserks /I/, koga je posle duge vladavine nasledio Kserks /II/, koga je nekoliko nedelja kasnije ubio njegov polubrat Sogdijan, koga je est meseci kasnije ubio Darije /II/, koji je uguio pobunu Terituhmesa naredivi da se ovaj pogubi, da se njegova ena isee na komade, a majka, braa i sestre ive zakopaju. Darija /II/ je nasledio njegov sin Artakserks /II/, koji je u bitci kod Kunakse morao da se na smrt bori sa svojim roenim bratom, mlaim Kirom, kada je taj mladi pokuao da se doepa kraljevske vlasti. Artakserks /II/ je dugo vladao, ubio svog sina Darija zbog zavere, i umro slomljena srca saznavi da drugi njegov sin Ohus namerava da ga ubije. Ohus je vladao dvadeset godina, a onda ga je otrovao njegov general Bagoas. Ovaj beskrupulozni "Vorik" postavio je Arsesa,

228

sina Ohusovog na tron, poubijao Arsesovu brau da bi Arsesa obezbedio, zatim ubio Arsesa i njegovu maloletnu decu i predao skiptar Kodomanu, bezbedno mekunom prijatelju. Kodoman je vladao osam godina pod imenom Darije /III/ i poginuo u bitci protiv Aleksandra kod Arbele, u konanom krahu svoje drave. ak ni demokratije naeg vremena nisu znale za tako este promene vostva.U prirodi je imperije da se brzo dezintegrie, jer energija koja ju je stvorila ponestaje onima koji je nasleuju, i to ba u vreme kada njoj potinjeni narodi skupljaju snagu da se bore za izgubljenu slobodu. Nije ni prirodno da narodi razliiti po jeziku, religiji, moralu i tradicijama ostanu dugo ujedinjeni; nema nieg organskog u takvoj uniji, pa prinuda mora stalno da se primenjuje da bi se odrala vetaka veza. U svojih dvesto godina imperije, Persija nije uinila nita da smanji tu heterogenost, te centrufugalne sile; zadovoljavala se time da vlada mnotvom naroda i nikada nije razmiljala o tome od njih stvori dravu. Iz godine u godinu, sve je tee bilo ouvati tu uniju. Kako je snaga careva poputala, smelost i ambicija satrapa je rasla; oni su kupovali i zastraivali generale i sekretare ija je dunost bila da sa njima dele vlast i da im je ograniavaju, oni su svojevoljno poveavali svoje armije i prihode i uputali se u este zavere protiv kralja. Uestale bune i ratovi su iscrpeli vitalnost male Persije; ljudi hrabrijeg soja su ginuli na bojitu, sve dok nisu ostali samo oni oprezni; a kada su takvi bili regrutovani da se suoe sa Aleksandrom, pokazalo se da su skoro svi do jednog kukavice. Nikakvih poboljanja nije bilo u obuci ili opremanju trupa, ili u taktici vojskovoa; oni su detinjasto zabrljali protiv Aleksandra dok se njihova rasputena vojska, naoruana mahom strelama, pokazala kao puka meta za duga koplja i vrste falange Makedonaca. Aleksandar se veselio, ali tek posle dobijene bitke; persijske voe su vodili sa sobom svoje konkubine i nisu imali ambicija za ratovanje. Jedini pravi vojnici u persijskoj armiji su bili Grci.Od dana kada se Kserks vratio kui posle poraza kod Salamine, postalo je jasno da e Grka jednoga dana ugroziti imperiju. Persija je kontrolisala jedan kraj velikog trgovakog puta koji je povezivao zapadnu Aziju sa Mediteranom, a Grka je kontrolisala drugi; a drevna gramzivost i ambicija ljudi uinile su da takva situacija bude kao stvorena za rat. im Grka bude nala gospodara koji e joj doneti jedinstvo, ona e napasti.Aleksandar je preao Helespont bez otpora i to sa snagama koje su za Aziju izgledale zanemarljive svega 30.000 peaka i 5.000 konjanika.$178$ Persijska armija od 40.000 vojnika pokuala je da ga zaustavi kod Granika; Grci su izgubili 115 ljudi, a Persijanci 20.000. Aleksandar je napredovao na jug i istok, i godinu dana osvajao gradove ili su mu se oni sami predavali. U meuvremenu, Darije /III/ je sakupio hordu od 600.000 vojnika i pustolova; pet dana im je bilo potrebno da preu most od amaca preko Eufrata; est stotina mazgi i tri stotine kamila je bilo potrebno za noenje kraljevske riznice. Kada su se dve vojske srele kod Isa, Aleksandar nije imao vie od 30.000 vojnika; ali Darije sa svom glupou koju udes moe da prizove, odabrao je polje na kom je samo mali deo njegove brojne armije mogao da se bori u isto vreme. Kada je masakr bio gotov, Makedonci su izgubili 450, a Persijanci 110.000 ljudi, a veina njih je pobijena u bezglavom povlaenju; Aleksandar je u nemilosrdnoj poteri preao jednu reku preko mosta od pobijenih Persijanaca. Darije je sramno pobegao, ostavivi svoju majku, enu, dve erke, svoja bojna kola i raskono opremljen ator. Aleksandar je sa persijskim enama postupio sa vitetvom koje je iznenadilo grke istoriare, pa se zadovoljio time to se oenio jednom od erki. Ako moemo da verujemo Kvintu Kurciju, Darijevoj majci se Aleksandar toliko svideo, da je posle njegove smrti okonala svoj ivot dobrovoljnim gladovanjem. Mladi osvaja je sada krenuo u neto to je izgledalo kao smela leernost da uvrsti svoju kontrolu nad itavom

229

zapadnom Azijom; nije eleo da napreduje dalje a da prethodno ne organizuje osvojene teritorije i izgradi bezbednu liniju komunikacija. Graani Vavilona, poput onih u Jerusalimu, masovno su izali da ga pozdrave, nudei mu svoj grad i zlato; on je to velikoduno prihvatio i ugodio im na taj nain to je obnovio hramove koje je nerazboriti Kserks razorio. Darije mu je poslao predlog za sklapanje mira sa reima da e Aleksandru dati deset hiljada talenata$179$ za bezbedan povratak njegove majke, ene i dece, da e mu ponuditi svoju ker za enu i da e priznati njegovu vlast nad celom Azijom zapadno od Eufrata, samo ako Aleksandar prestane sa ratom i postane mu prijatelj. Parmenion, po rangu drugi vojskovoa kod Grka, rekao je da bi rado prihvatio tako povoljne uslove i izbegao rizik nekog katastrofalnog poraza, kad bi on bio Aleksandar. Aleksandar je primetio da bi i on uradio isto kad bi bio Parmenion. Ali poto je bio Aleksandar, odgovorio je Dariju da njegova ponuda ne znai nita poto on, Aleksandar, ve poseduje te delove Azije koje Darije predlae da mu ustupi i da moe da se oeni erkom imperatora kad god to zaeli. Darije se, izgubivi nadu u mir sa tako nemilosrdnim logiarem, nevoljno okrenuo zadatku okupljanja jo jedne i vee sile. U meuvremenu Aleksandar je osvojio Tir i pripojio Egipat; zatim se u maru vratio kroz veliko carstvo pravo do njenih udaljenih prestonica. Za dvadeset dana od Vavilona je njegova armija stigla do Suze i zauzela je bez otpora; odatle je napredovala tako brzo do Persepolja, da uvari kraljevske riznice nisu imali vremena da sakriju njeno blago. Tu je Aleksandar poinio jedno od najnedostojnijih dela u svojoj neverovatnoj karijeri: uprkos saveta Parmeniona i (kako se pria) da bi ugodio kurtizani po imenu Tais,$180$ on je do temelja spalio palate Persepolja i dozvolio svojim vojnicima da opljakaju grad. Onda je, da bi podigao duh svoje armije ratnim plenom i darovima, krenuo na sever da se poslednji put sukobi sa Darijem.Darije je okupio, uglavnom iz istonih provincija, novu armiju od milion ljudi Persijanaca, Meana, Vavilonaca, Sirijaca, Armenaca, Kapadokijanaca, Baktrijanaca, Sogdijanaca, Arahozijanaca, Sakijaca i Hindusa i nije ih vie opremio strelama i lukovima, ve kopljima, kratkim kopljima, titovima, konjima, slonovima, i bojnim kolima sa srpovima na tokovima namenjenim da kose neprijatelja kao ito; sa ovom ogromnom silom stara Azija e napraviti jo jedan pokuaj da se odbrani od adolescentne Evrope. Aleksandar je sa sedam hiljada konjanika i etrdeset hiljada peaka doekao tu aroliku gomilu kod Gaugamele,$181$ i unitio je za jedan dan uz pomo superiornog oruja, strategije i hrabrosti. Darije je opet pokuao da pobegne, ali njegovi generali su ga ubili u atoru gnuajui se nad njegovim postupkom. Aleksandar je pogubio te ubice koje je mogao da nae, poslao Darijevo telo u sveanoj odori u Persepolj, i naredio da se ono sahrani po obiaju kraljeva dinastije Ahemenida. Persijski narod se odmah okupio oko zastave osvajaa oaran njegovom velikodunou i njegovom mladou. Aleksandar je Persiju organizovao kao provinciju Makedonske imperije, ostavio jak garnizon da je uva i nastavio sa napredovanjem prema Indiji.

230

K nj i g a d r u g a DALEKI ISTOK

INDIJA I NjENI SUSEDI "Najvia istina je ovo: Bog je prisutan u svim biima. Ona su Njegovi mnogostruki oblici. Ne postoji drugi Bog kome se tei... Ono to elimo je religija koja stvara oveka ... Odreknite se tog malodunog misticizma i budite jaki ... Za sledeih pedeset godina ... pustite da svi drugi bogovi nestanu iz vaih dua. Ovo je jedini Bog koji je budan, naa vlastita rasa, svugde su Njegove ruke, svugde su Njegove noge, svugde su Njegove ui; On prekriva sve ... Prvo od svih oboavanja je oboavanje onog svega to je oko nas ... Samo onaj slui Bogu ko slui svim drugim biima." Vivekananda HRONOLOKA TABELA ISTORIJE INDIJE 4000: Neolitska kultura u Misoru 2900: Kultura Mohendzo-daro 1600: Arijska najezda na Indiju 1000-500: Stvaranje Veda 800-500: Upaniade 599-527: Mahavira, osniva dzainizma 563-483: Buda 500: Suruta, lekar 500: Kapila i Sankija filozofija 500: Najranije Purane 329: Grko osvajanje Indije 325: Aleksandar naputa Indiju 322-185: Dinastija Mavrija 322-298: andragupta Mavrija 302-298: Megatsten u Pataliputri 273-232: Aoka 120 g.n.e.: Kanika, kralj dinastije Kuan 120: araka, lekar 320-530: Dinastija Gupta 320-330: andragupta /I/ 330-380: Samudragupta 380-413: Vikramaditja 399-414: Fa-Hien u Indiji 100-700: Hramovi i freske iz Adzanta 400: Kalidasa, pesnik i pisac drame 455-500: Najezda Huna na Indiju 499: Arijabhata, matematiar 505-587: Varahamihira, astronom 598-660: Bramagupta, astronom 606-648: Kralj Hara-Vardhana

231

608-642: Pulakein /II/, kralj iz dinastije alukjan 629-645: uan Zang u Indiji 629-50: Srong-can Gampo, kralj Tibeta 630-800: Zlatno doba Tibeta 639: Srong-can Gampo osniva Lasu 712: Arapsko osvajanje Sinda 750: Uspon kraljevstva Palava 750-780: Izgradnja Borobudura, Java 760: Hram Kailaa 788-820: ankara, vedanta filozof 800-1300: Zlatno doba Kambodze 800-1400: Zlatno doba Radzputana 900: Uspon kraljevstva ola 973-1048: Alberuni, arapski uenjak 993: Osnivanje Delhija 997-1030: Sultan Mahmud od GaznijaNaa era 1008: Mahmud napada Indiju 1076-1126: Vikramaditja alukja 1114: Bhaskara, matematiar 1150: Izgradnja Angkor Vata 1186: Tursko osvajanje Indije 1206-1526: Sultanat Delhi 1206-1210: Sultan Kutbu-d Din Aibak 1288-1293: Marko Polo u Indiji 1296-1315: Sultan Alau-d-din 1303: Alau-d-din osvaja itor 1325-1351: Sultan Muhamed bin Tughlak 1336: Osnivanje Vidzajanagara 1336-1405: Timur (Tamerlan) 1351-1388: Sultan Firoz ah 1389: Timur napada Indiju 1440-1518: Kabir, pesnik 1469-1538: Baba Nanak, osniva Sika 1483-1530: Baber osniva dinastiju Mogula 1483-1573: Sur Das, pesnik 1498: Vasko de Gama stie do Indije 1509-1529: Krina Deva Raja vlada Vidzajanagarom 1510: Portugalci zauzeli Gou 1530-1542: Humajun 1532-1624: Tulsi Das, pesnik 1542-1545: er ah 1555-1556: Obnova vladavine i smrt Humajuna 1560-1605: Akbar 1565: Pad Vidzajanagara kod Talikote 1600: Osnivanje Istonoindijske kompanije 1605-1627: DZehangir

232

1628-1658: ah DZehan 1631: Smrt Mumtaz Mahal 1632-1653: Izgradnja Tadz Mahala1 658-1707: Aurangzeb 1674: Francuzi osnivaju Pondieri 1674-1680: Radza ivadzi 1690: Englezi osnivaju Kalkutu 1756-1763: Francusko-engleski rat u Indiji 1757: Bitka kod Plaseja 1765-1767: Robert Klajv, guverner Bengala 1772-1774: Voren Hejstings, guverner Bengala 1788-1795: Suenje Vorenu Hejstingsu 1786-1793: Lord Kornvolis, guverner Bengala 1789-1805: Markiz Velsli, guverner Bengala 1828-1835: Lord Vilijam Kavendi-Bentink, generalni guverner Indije 1828: Ram Mohan Roj osniva Brahma Somaj 1829: Ukidanje sutija 1836-1886: Ramakrina 1857: Pobuna Sepoj 1858: Indija dolazi pod englesku krunu 1861: Roenje Rabindranata Tagore 1863-1902: Vivekananda (Narendranat Dut) 1869: Roen Mohanadas Karamand Gandi 1875: Dajananda osniva Arja Somaj 1880-1884: Markiz od Ripona, vicekralj 1885: Osnivanje Indijskog nacionalnog kongresa 1889-1905: Baron Kurzon, vicekralj 1916-1921: Baron elmsford, vicekralj 1919: Amritsar 1921-1926: Erl od Redinga, vicekralj 1926-1931: Lord Ervin, vicekralj 1931: Lord Vilingdon, vicekralj

233

TEMELJI INDIJE 1. Scena drame Ponovno otkrie Indije - Pogled na mapu - Klimatski uticaji

Nita ne bi trebalo dublje da postidi savremenog prouavaoca od njegovog novog i nedovoljnog upoznavanja sa Indijom. To je prostrano poluostrvo od skoro dva miliona kvadratnih milja; dve treine veliine Sjedinjenih Drava, a dvadeset puta vee od njegovog gospodara, Velike Britanije; sa 320.000.000 dua, to je vie od Severne i June Amerike zajedno ili jedna petina stanovnitva Zemlje; zadivljujueg kontinuiteta razvoja i civilizacije od Mohendzodara, 2.900 godina p.n.e. ili ranije, do Gandija, Ramana i Tagore; sa verama koje su prolazile svaki nivo od varvarske idolatrije do najtananijeg i najduhovnijeg panteizma; sa filozofima koji su se poigravali hiljadama varijacijama na jednu monistiku temu od "Upaniada" osam vekova pre Hrista do ankare osam vekova posle njega; kao i naunicima koji su razvijali astronomiju pre tri hiljade godina, a u naem vremenu osvajaju Nobelove nagrade; sa demokratskim ureenjem neuhvatljivog porekla u selima, i mudrim i blagodarnim vladarima poput Aoke i Akbara u prestonicama; sa putujuim pevaima koji pevaju velike epove skoro isto tako stare kao to je Homer, i pesnicima koji danas privlae svetsku panju; sa umetnicima koji su podizali dzinovske hramove za hinduske bogove od Tibeta do Cejlona i od Kambodze do Jave, ili koji su klesali mnotvo savrenih palata za mogulske kraljeve i kraljice to je Indija koja e se strpljivim obrazovanjem sada otvoriti, kao jedan novi intelektualni kontinent, u odnosu na onu zapadnu misao koja je do jue smatrala da je civilizacija iskljuivo evropska stvar. $183$ $184$ $185$ Pozornica te istorije je veliki trougao koji se suava od dugovenih snegova Himalaja ka venoj vrelini Cejlona. U levom uglu nalazi se Persija, bliski roak vedske Indije po narodu, jeziku i bogovima. Pratei severne granice ka istoku nailazimo na Avganistan; tu je Kandahar, drevna Gandara, gde su se grke i hindu$186$ skulpture stapale neko vreme, a zatim razdvojile da se nikad vie ne spoje; a severno odatle je Kabul, odakle su muslimani i Moguli inili one krvave napade koji su im dali Indiju na hiljadu godina. Unutar indijske granice, pola dana vonje od Kabula je Peavar, gde stara severna navika osvajanja juga jo uvek opstaje. Zapazite kako se Rusija nalazi tako blizu Indije na Pamiru i prevojima Hindu Kua; od toga e zavisiti mnogo politike. Neposredno u severnom uglu Indije je provincija Kamir, ije samo ime podsea na staru slavu indijskog tekstilnog majstorstva. Juno odatle je Pendzab tj., "Zemlja pet reka" sa velikim gradom Lahoreom, i imla, letnji glavni grad u podnoju Himalaja ("Doma snega"). Kroz zapadni Pendzab tee mona reka Ind, hiljadu milja duga; njeno ime potie od maternje rei za reku,/sindhu/, koju su Persijanci (menjajui je u "Hindu") primenjivali na celu severnu Indiju u svojoj rei Hindustan, tj., "Zemlja reka". Iz tog persijskog pojma "hindu" grki osvajai su za nas stvorili re "Indija".Od Pendzaba prema jugoistoku lagano teku DZamna i Gang; DZamna navodnjava novu prestonicu Nju Delhi, a u njoj se ogleda Tadz Mahal u Agri; Gang se iri prema svetom gradu, Benaresu, pere dnevno deset miliona vernika, i oplodnjava desetinom svojih ua provinciju Bengal i staru britansku prestonicu Kalkutu. Jo dalje prema istoku je Burma, sa zlatnim pagodama Ranguna i osunanim putem za Mandalaj. Povratak od Mandalaja preko Indije do zapadnog aerodroma u Karaiju je skoro

234

isto toliko dug kao i let od Njujorka do Los Anelesa. Juno od Inda, tokom takvog leta, prelazi se preko Radzputana, zemlje herojskih Radzputa, sa uvenim gradovima Gvalior i itor, DZajpur, Adzmer i Udajpur. Juno i zapadno je "predsednitvo" ili provincija Bombaja, sa prenaseljenim gradovima Surat, Ahmedabad, Bombaj i Puna. Istono i juno lee napredne starosedelake drave Hiderabad i Misor, sa ivopisnim prestonicama istih imena. Na zapadnoj obali je Goa, a na istonoj obali je Pondieri, gde su britanski osvajai ostavili Portugalcima i Francuzima po nekoliko utenih kvadratnih kilometara teritorije. Du Bengalskog zaliva nalazi se predsednitvo Madras, sa dobro upravljanim gradom Madrasom kao centrom, a uzvieni i tmurni hramovi Tandzora, Trihinopolja, Madure i Ramevarama krase njegove june granice. A zatim "Adamov most" greben potonulih ostrva upuuje nas preko morskog tesnaca ka Cejlonu, gde je civilizacija procvala pre hiljadu i est stotina godina. Sve to je mali deo Indije.Moramo je zamisliti, tada, ne kao naciju, poput Egipta, Vavilona, ili Engleske, ve kao kontinent prenaseljen narodima i poliglotski kao Evropa, a skoro isto toliko raznolik po klimi i rasama, u literaturi, filozofiji i umetnosti. Sever je izmuen hladnim vazdunim strujama sa Himalaja, kao i sa maglom koja nastaje kada se ove vazdune struje susretnu sa junim suncem. U Pendzabu su reke stvorile velike aluvijalne ravni neprevaziene plodnosti; ali juno od rene doline sunce vlada kao neprikosnoveni despot, ravnice su suve i gole, a zahtevaju za plodno oranje ne samo obinu zemljoradnju ve zaglupljujue robovanje. Englezi ne ostaju u Indiji vie od pet godina zaredom; a ako je sto hiljada njih vladalo tri hiljade puta veim brojem Hindusa to je zato to nisu tamo boravili dovoljno dugo.Tu i tamo, obrazujui jednu petinu zemlje, jo postoji primitivna dzungla, leglo tigrova, leoparda, vukova i zmija. U junoj treini, ili Dekanu,$187$ vruina je manje vlana, ili umerena zahvaljujui povetarcima sa mora. Ali od Delhija do Cejlona preovladajua injenica u Indiji je vruina: vruina koja je oslabila telo, skratila mladost, i uticala na najspokojniju religiju i filozofiju stanovnitva. Jedino olakanje od vruine je da se mirno sedi, ne ini nita, ne eli nita; ili u letnjim mesecima monsunski vetar moe doneti osveavajuu vlanost i plodne kie sa mora. Kada se monsun izjalovi, Indija gladuje i sanja o Nirvani. 2. Najstarija civilizacija Preistorijska Indija - Mohendzodaro - Njena drevnost U doba kada su istoriari pretpostavljali da je istorija poela od Grke, Evropa je rado verovala da je Indija arite varvarizma dok se nisu "arijski" roaci evropskih naroda doselili sa obala Kaspijskog mora da bi doveli umetnost i nauku na divlje i zaostalo poluostrvo. Nedavna istraivanja pomutila su ovu utenu sliku kao to e budua istraivanja promeniti vidike ovih stranica. U Indiji, kao i drugde, poeci civilizacije zakopani su u zemlju, i ni svi aovi arheologije ih nikada nee sasvim iskopati. Ostaci starog kamenog doba pune mnoge kovege muzeja u Kalkuti, Madrasu i Bombaju; a neolitski predmeti pronaeni su u skoro svakoj dravi. To su, meutim, bile kulture a ne jo civilizacije. Godine 1924. svet naunika bio je ponovo uzbuen vestima iz Indije: ser DZon Maral objavio je da su njegovi indijski pomonici, posebno R. D. Baneri, otkrili u Mohendzodaru, na zapadnoj obali donjeg Inda, ostatke kako se ini starije civilizacije od bilo koje do tada poznate istoriarima. Tamo, i u Harapi, nekoliko kilometara na sever, iskopano je etiri do pet gradova poreanih jedan iznad drugog, sa na stotine kua i radnji

235

vrsto graenih od cigle, poredanih u nizu du irokih ulica kao i uskih sokaka, diui se u mnogim sluajevima na nekoliko spratova. Prepustimo ser DZonu da proceni starost ovih ostataka: Ova otkria ustanovila su postojanje u Sindu (najsevernijoj provinciji Bombajskog predsednitva) i Pendzabu, tokom etvrtog i treeg milenijuma p.n.e., jako razvijenog gradskog ivota; postojanje, u mnogim kuama, izvora i kupatila kao i razvijenog sistema za odvodnjavanje ukazuje da je drutveno stanje graana najmanje jednako onom naenom u Sumeru, a bolje od onog koje je prevladavalo u tadanjoj Vaviloniji i Egiptu ... ak ni u Uru kue nisu po konstrukciji ravne onima iz Mohendzodara. Meu otkrivenim stvarima na ovim nalazitima bile su kune potreptine i delovi kupatila; grnarija obina i slikana, rukom ili na grnarskom toku; terakote, kocke i ahovske figure; novii stariji od bilo kojih do tada poznatih; preko stotinu peata, veinom ugraviranih, a na kojima je ispisano nepoznato piktografsko pismo; radovi od "fajansa" izvanredne kakvoe; isklesano kamenje bolje od onog koje su imali Sumeri; bronzano oruje i orue, i bronzani modeli koija na dva toka (jednog od najstarijih primera vozila sa tokovima); zlatne i srebrne narukvice, ukrasi za ui, ogrlice i drugi nakit "tako dobre izrade i izvanredne obrade," kae Maral, "da je pre mogao da izae iz neke savremene zlatare u Bond stritu nego iz praistorijske kue od pre 5000 godina." Neobino je rei, ali najnii slojevi ovih iskopina pokazali su vii nivo razvoja umetnosti od gornjih slojeva kao da su najstarija nalazita poticala od civilizacije ve stotinu, moda hiljadama, godina stare. Neka orua bila su od kamena, neka od bakra, a neka od bronze, ukazujui da je ova kultura Indusa izrasla iz kamenog i bronzanog doba odnosno, prelaskom od kamena na bronzu kao materijal za izradu orua. To nagovetava da je Mohendzodaro bio na svom vrhuncu kada je Keops izgradio prvu veliku piramidu; da su postojale trgovinske, verske i umetnike veze sa Sumerom i Vavilonijom$188$ i da je opstao preko tri hiljade godina, do treeg veka pre Hrista.$189$ $190$ Ne moemo jo odrediti da li, kao to Maral veruje, Mohendzodaro predstavlja najstariju od svih poznatih civilizacija. Ali iskopavanje praistorijske Indije tek je otpoelo; tek u naem vremenu arheologija se okrenula od Egipta, preko Mesopotamije, ka Indiji. Kada indijsko tlo bude prevrnuto kao ono u Egiptu verovatno emo tamo nai civilizaciju stariju od one koja je procvala iz blata Nila$191$ 3. Indo - Arijci Uroenici - Osvajai - Seoske zajednice - Kaste Ratnici- Svetenici TrgovciRadnici - Otpadnici Uprkos neprekidnom nizu iskopina u Sindu i Misoru, oseamo da izmeu najveeg uspona Mohendzodara i nastupanja Arijaca postoji velika rupa u naem znanju; ili pravilnije da je nae poznavanje prolosti povremeni prekid naeg neznanja. Meu induskim relikvijama je neobian peat, sainjen od dve zmijske glave, to je bilo karakteristino obeleje najstarijeg istorijskog naroda Indije onih zmijotujuih Naga koje su nadirui Arijci zatekli u posedu severnih provincija, a iji potomci se jo uvek mogu nai na udaljenijim planinama. Dalje ka jugu zemlju je zauzeo narod tamne puti i irokog nosa koji, ne znajui poreklo te rei, nazivamo Dravidima. Oni su bili ve civilizovan narod kada su se Arijci obruili na njih; njihovi preduzimljivi trgovci plovili su morima ak do Sumera i Vavilona, a njihovi gradovi su poznavali mnoge otmenosti i raskoi. Oni su bili ti, oigledno, od kojih su Arijevci preuzeli seoske zajednice i njihove sisteme zakupa

236

zemljita i oporezivanja. I dan-danas Dekan je jo uvek sutinski dravidski po potomstvu i obiajima, po jeziku, knjievnosti i umetnosti.Arijevske najezde i osvajanja ovih procvalih plemena bile su deo tog drevnog procesa u kojem se, povremeno, sever nasilno obruavao na naseljeni i mirni jug; to je bio jedan od glavnih tokova istorije, u kojima su se civilizacije uzdizale i propadale poput epohalnih talasanja. Arijevci su nasrtali na Dravide, Ahajci i Dorci na Kriane i Egejce, Germani na Rimljane, Lombardijci na Italijane, Englezi na svet. Veito sever daje vladare i ratnike, jug proizvodi umetnike i svece, a pitomi nasleuju nebesa. Ko su bili ti pljakai Arijevci? Oni sami su koristili re koja znai plemii (na sanskritu /arya/, plemenit), ali je verovatno to patriotsko poreklo jedno od onih posledinih misli koje uvode skandalozne naboje humora u filologiju.$192$ Najverovatnije su doli iz one oblasti oko Kaspijskog mora koju su njihovi persijski roaci$193$ nazivali /Airyana-vaejo/ "Arijevski dom." U isto vreme kada su arijevski Kasiti pregazili Vaviloniju, vedski Arijevci poeli su da ulaze u Indiju.Kao i Nemci koji su osvajali Italiju, ovi Arijevci su pre bili doseljenici nego osvajai. Ali oni su sa sobom doneli snanu grau, zdrav apetit i za vrstu i za tenu hranu, spremnu brutalnost, vetinu i hrabrost u ratu, to im je uskoro pruilo gospodarstvo nad severnom Indijom. Oni su se borili lukovima i strelama, predvoeni oklopljenim ratnicima u koijama, koji su baratali ratnim sekirama i bacali koplja. Oni su bili isuvie primitivni da bi bili licemeri: oni su osvojili Indiju ne pretvarajui se da je uzdiu. eleli su zemlju, panjake za svoju stoku; njihova re za rat nita nije govorila o nacionalnoj asti, ve je jednostavno znaila "elja za vie krava." Polagano su napredovali ka istoku du Inda i Ganga, dok ceo Hindustan$194$ nije bio pod njihovom kontrolom.Dok su se razvijali od oruanog ratovanja do statine zemljoradnje, njihova plemena postepeno su se udruivala u dravice. Svakom dravom vladao je kralj izabran od ratnikog saveta; svako pleme predvodio je "radza" ili plemenski voa ija mo je bila ograniena plemenskim savetom; svako pleme bilo je sastavljeno od srazmerno nezavisnih seoskih zajednica kojima su vladale skuptine glava porodica. "Jesi li uo, Ananda," Buda je prikazan kao da pita svog Sv. Jovana, "da se Vajianci esto okupljaju, i pohaaju javne sastanke svojih klanova?... Onoliko dugo, Ananda, dok se Vajianci okupljaju esto, i pohaaju javne susrete svojih klanova, toliko dugo se moe oekivati da oni ne propadaju ve napreduju." Kao i svi narodi, i Arijci su imali pravila o endogamiji i ekzogamiji zabranjenim brakovima izvan rasne grupe ili unutar bliskog stepena srodstva. Iz ovih pravila proizala je najosobenija hinduska ustanova. Brojano naaani podreenim narodom koji su smatrali inferiornijim sebi, Arijci su predosetili da bi bez ogranienja meovitih brakova ubrzo izgubili svoj rasni identitet; za vek ili dva bili bi asimilovani i apsorbovani. Prva podela na kaste, stoga, nije bila prema statusu ve prema boji koe;$195$ razdvajala je duge noseve od irokih noseva, Arijce od Naga i Dravida; bilo je to, prosto, brano pravilo jedne endogamne grupe. U svom kasnijem obilju naslednih, rasnih i profesionalnih podela, kastinski sistem jedva da je postojao u vedskim vremenima. Meu samim Arijcima brakovi (osim bliskog srodstva) su bili slobodni, a status nije bio odreen roenjem.Dok je vedska Indija (2000.-1000. pre n.e.) prelazila u "herojsko" doba (1000.-500. pre. n.e.), dok se Indija menjala od prilika odslikanih u Vedama u one opisane u "Mahabharati " i " Ramajani" zanimanja su postala specijalizovanija i nasledna, a i podela na kaste postala je stroije odreena. Na vrhu su bile katrije, ili borci, koji su smatrali da je greh umreti u krevetu. ak su u poetku verske obrede izvodile plemenske poglavice ili kraljevi, u stilu Cezara koji igra Pontifeksa;

237

bramani ili svetenici bili su tada tek pomonici prilikom obreda rtvovanja. U "Ramajani" jedan Katrija se vatreno buni protiv ugovaranja braka "ponosite neveste bez premca" iz ratnikog plemena sa "blebeuim svetenikom i bramanom"; dzainske knjige prihvataju vostvo katrija kao bogomdano, a budistika literatura ide tako daleko da bramane naziva "niskoroenima".ak se i u Indiji stvari menjaju.Ali, kako je rat postepeno ustupao mesto miru a poto je religija, koja je tada uglavnom bila pomo zemljoradnji na osnovu nesraunljivih elemenata, porasla u drutvenom znaaju i sloenosti obiaja, i zahtevala strune posrednike izmeu ljudi i bogova Bramani su porasli po broju, bogatstvu i moi. Kao uitelji omladine, i usmeni prenosnici istorije rase, knjievnosti i prava, bili su sposobni da ponovo stvore prolost i obrazuju budunost po njihovoj viziji, navikavajui svaku generaciju da pokae vie potovanja za svetenike, i izgraujui za njihovu kastu presti koji e im, u kasnijim vekovima, dati najvii poloaj u hinduskom drutvu. Ve su u Budinim danima poinjali da izazivaju nadmo katrija; oni su nazivali te ratnike inferiornijima, upravo kako su katrije nazivale svetenike inferiornijima; i Buda je smatrao da se moe mnogo toga rei u prilog obe take gledita. ak i u Budino vreme, ipak, katrije nisu prepustile intelektualno vostvo Bramanima; i sam budistiki pokret, koji je utemeljio jedan plemi katrija, borio se sa bramanima za versku hegemoniju nad Indijom punih hiljadu godina.Ispod ovih vladajuih manjina bile su vaje, trgovci i slobodni ljudi jedva razlikovani kao kasta pre Bude, udre, ili radni ljudi, koji su sainjavali veinu starosedelakog stanovnitva; konano Prognanici ili parije nepreobraena starosedelaka plemena kao andale, ratni zarobljenici, i ljudi koji su postali robovi zbog kazne. Iz ove prvobitno male grupe beskastinskih ljudi poteklo je 40.000.000 "Nedodirljivih" savremene Indije. 4. Indo Arijsko drutvo Pastiri - Zemljoradnici - Zanatlije - Trgovci - Kovanje novca i kredit - Moral - Brak - ena Od ega su ovi arijski Indijci iveli? Prvo od ratovanja i pljake; zatim od stoarstva, zemljoradnje i industrije na seoski nain nalik na srednju Evropu; jer do industrijske revolucije u kojoj mi ivimo, osnov ekonomskog i politikog ivota oveka sutinski je ostao isti od neolitskih dana. Indo-arijci gajili su stoku, koristei kravu ne smatrajui je svetom, i jeli su meso kada su mogli to priutiti, nudei zalogaje svetenicima ili bogovima; Buda je, poto je skoro izgladneo sebe u svojoj asketskoj mladosti, izgleda umro od obilne porcije svinjetine. Sadili su jeam, ali oigledno nisu znali za pirina u vedskim vremenima. Polja su bila podeljena u seoskim zajednicama meu osnivakim porodicama, ali su zajedniki navodnjavana; zemlja nije mogla da se proda strancu, a mogli su je naslediti samo porodini naslednici u direktnoj mukoj liniji. Veinu stanovnitva sainjavali su maloposednici koji su posedovali sopstvenu zemlju; Arijci su smatrali za sramotu da rade kao najamnici. Tamo nije bilo, ubeeni smo, ni zemljoposednika i niti prosjaka, ni milionera niti sirotinjskih naselja. U gradovima zanatstvo je cvetalo meu nezavisnim zanatlijama i egrtima, organizovanim, pola milenijuma pre Hrista, u jake gilde kovaa, drvodelja, kamenorezaca, koara, obraivaa slonovae, pletara, molera, dekoratera, grnara, bojadzija, ribara, mornara, lovaca, trapera, mesara, poslastiara, berbera, peraa, cveara, kuvara upravo ovaj spisak otkriva punou i

238

raznolikost indo-arijskog ivota. Gilde su reavale interne sporove, ak su arbitrirale u nesporazumima izmeu lanova i njihovih supruga. Cene su bile odreene, kao i kod nas, ne ponudom i potranjom, ve prema lakovernosti kupca; meutim, u kraljevoj palati postojao je zvanini procenjiva koji je, poput naeg Statistikog zavoda, isprobavao dobra koja e se kupiti, i diktirao uslove proizvoaima. Trgovina i putovanje uznapredovali su do konja i vozila na dva toka, ali su jo uvek bili srednjevekovno naporni; karavani su zadravani dabinama na svakoj beznaajnoj granici, a verovatno i drumskim razbojnicima na svakom skretanju. Prevoz rekom i morem bio je razvijeniji: oko 860. p.n.e. brodovi sa skromnim jedrima i stotinama vesala prenosili su u Mesopotamiju, Arabiju i Egipat takve tipine indijske proizvode kao to su parfemi i zaini, pamuk i svila, alovi i muslini, biseri i rubini, abonos i drago kamenje, brokat protkan srebrom i zlatom. Trgovina je bila hendikepirana nespretnim nainima razmene prvo trampom, zatim korienjem stoke kao sredstva plaanja; neveste poput Homerovih "devojki koje donose volove" kupovane su kravama. Kasnije je izdavan teki bakarni novac, za koji su jamili, ipak, samo pojedinci. Nije bilo banaka; sakupljani novac bio je skrivan po kui, ili zakopan u zemlju, ili na uvanju kod prijatelja. Iz toga, u Budino doba, izrastao je kreditni sistem: trgovci u razliitim gradovima pospeivali su trgovinu izdavajui jedni drugima kreditna pisma; zajmovi su se mogli dobiti od takvih Rotilda po osamnaest odsto, a dosta se govorilo i o menicama. Kovani novac nije bio dovoljno nepodoban da obeshrabri kockanje; kocka je ve bila bitna za civilizaciju. U mnogim sluajevima kockarske dvorane je svojim podanicima obezbeivao kralj, na nain, ako ne ba u stilu, Monaka; a udeo od prihoda odlazio je u kraljevsku riznicu. Ovo izgleda skandalozno nama, koji nismo ba naviknuti da nae kockarske ustanove tako neposredno doprinose izdravanju naih javnih zvaninika.Trgovaki moral bio je na visokom nivou. Kraljevi vedske Indije, kao u Homerovoj Grkoj, nisu bili iznad otimanja stoke od svojih suseda; ali grki istoriar Aleksandrovih bitki opisuje Hinduse kao "izuzetne po integritetu, toliko razumne da su retko morali da pribegnu tubama, i tako potene da im nisu trebale ni brave na vratima ni pismeni oblik za sporazume; oni su istinoljubivi u najveoj meri." "Rig-veda" govori o incestu, zavoenju, prostituciji, abortusu i preljubi, a postoje i neki nagovetaji homoseksualizma; ali opta slika koju stiemo iz "Veda" i epova je o visokim standardima u odnosima izmeu polova i porodinom ivotu.Brak se mogao zasnovati prisilnom otmicom neveste, njenom kupovinom ili zajednikim pristankom. Sklapanje braka saglasnou, meutim, smatrano je pomalo nepristojnim; ene su mislile da je asnije da budu kupljene i plaene, a najvei kompliment da budu ukradene. Poligamija je bila dozvoljena, i ohrabrivana meu velikima; bilo je poast izdravati nekoliko ena, i preneti svoje sposobnosti. Pria o Draupadi, koja se istovremeno udala za petoro brae, ukazuje na povremene sluajeve, u epskim danima, te neobine poliandriju braka jedne ene sa nekoliko mukaraca, obino brae koja je opstala na Cejlonu do 1859, i jo uvek se sauvala u planinskim selima Tibeta. Ali, poligamija je obino bila privilegija mukarca, koji je patrijarhalnom svemou vladao arijskim domainstvom. Imao je pravo vlasnitva nad svojim enama i svojom decom, i mogao je odreenim sluajevima da ih proda ili izbaci. I pored toga, ena je uivala daleko veu slobodu u vedskom periodu nego u kasnijoj Indiji. Imala je mnogo da kae prilikom izbora svog ivotnog saputnika nego to se iz oblika braka moglo naslutiti. Slobodno se pojavljivala na gozbama i igrankama, a pridruivala se mukarcima u verskim rtvovanjima. Smela je da ui, a mogla bi, kao Gargi, da uestvuje u filozofskim raspravama. Ako bi ostala udovica nisu postojale zabrane

239

za njenu ponovnu udaju. U "herojsko" doba ena je izgleda izgubila poneto od ove slobode. Bila je obeshrabrivana da se bavi duom, na osnovu toga to "ako ena prouava "Vede" to ukazuje na zbrku u kraljevstvu;" izobiajila se preudaja udovica; /purdah/ izdvojenost ena je poela; a obiaj suti (spaljivanja na lomai udovice zajedno sa telom supruga), skoro nepoznat u vedska vremena, postao je est. Savrena ena tada je bila tipizirana u heroini iz "Ramajane" onoj vernoj Siti koja prati i ponizno se pokorava svom muu, kroz svako iskuavanje vernosti i hrabrosti, do njene smrti. 5. Religija Veda Prevedska religija - Vedski bogovi - Moralni bogovi - Vedska pria o Postanju Besmrtnost - rtvovanje konja Najstarija poznata indijska religija, koju su nadirui Arijci pronali mau Nagama, a koja jo uvek opstaje u etnikim zabitima i okovima tog velikog poluostrva, oigledno je bilo animistiko i totemistiko oboavanje mnogobrojnih duhova koji obitavaju u kamenju i ivotinjama, u drveu i potocima, u planinama i zvezdama. Zmije i reptili bili su boanstva idoli i ideali plodne reproduktivne moi; a sveto drvo "Bodhi" iz Budinog doba bilo je ostatak mistinog ali zdravog dubokog potovanja tihog velianstva drvea. Naga, zmaj-bog, Hanuman, majmun-bog, Nandi, boanski bik, i "Jake" ili drvee-boanstva uli su u religiju istorijske Indije. Poto su neki od ovih duhova bili dobri a neki zli, samo velika umenost u magiji mogla je da spase telo da ne bude zaposednuto ili mueno, u bolesti ili maniji, od jednog ili vie bezbrojnih demona koji su ispunjavali vazduh. Stoga meavina ini u "Atarva-vedi", ili "Knjizi znanja o magiji" morale su se recitovati vradzbine da bi se zadrala deca, spreio abortus, produio ivot, odagnalo zlo, izborilo se za san, unitili ili kinjili neprijatelje.$196$ Prvi bogovi iz "Veda" bile su sile i elementi same prirode nebo, Sunce, zemlja, vatra, svetlost, vetar, voda i seks. "aus" (grki Zevs, rimski Jupiter) je u poetku bio samo nebo; a sanskritska re deva, koja e kasnije dobiti znaenje boansko, prvobitno je znaila samo svetlo. Po toj pesnikoj slobodi koja je stvorila tolika boanstva, te prirodne stvari bile su personifikovane; nebo je, na primer, postalo otac, Varuna; zemlja je postala majka, Prithivi; i vegetacija je bila plod njihovog spajanja kroz kiu. Kia je bila bog Pardzanja, vatra je bila Agni, vetar je bio Vaju, razoran vetar bio je Rudra, oluja je bila Indra, zora je bila Uas, brazda na polju bila je Sita, Sunce je bilo Surja, Mitra, ili Vinu; a sveta biljka "soma", iji sokovi su bili ujedno i sveti i opijajui za bogove i ljude, bila je i sama bog, hinduski Dionizije, ovek koji nadahnjuje po svom uzvienom duhu za dobroinstvo, pronicljivost i radost, pa mu je ak bio poklonjen veni ivot. Nacija, kao i pojedinac, poinje sa poezijom, a okonava sa prozom. I kako stvari postaju linosti, tako osobine postaju objekti, pridevi postaju imenice, epiteti postaju boanstva. Sunce koje daje ivot postaju jedan novi bog-sunce, Savitar davalac ivota; bljetavo sunce postaje Vivasvat, bljetavi bog; Sunce koje stvara ivot postaje veliki bog Pradzapati, gospodar svih ivih stvari.$197$ Jedno vreme najvaniji vedski bog bio je Agni-vatra; on je bio sveti plamen koji se rtvovao nebesima, bio je svetlost koje je cepalo nebo, bio je praskavi ivot i duh sveta. Ali najomiljenija linost na panteonu bio je Indra, vladalac gromova i oluja. Jer Indra je davao Indo-arijcima dragocenu kiu koja im se inila znaajnijom od sunca; stoga su ga oni nainili najveim od svih bogova, dozivajui pomo njegovih gromova u njihovim bitkama, a zavidno ga odslikavajui kao divovskog heroja

240

koji se gosti stotinama bikova, a halapljivo ispija jezera vina. Njegov omiljeni neprijatelj bio je Krina, koji je u "Vedama" bio samo jedan lokalni bog iz plemena Krina. Vinu, sunce koje prekriva zemlju sa svojim zracima, takoe je bilo podreeni bog, nesvestan da budunost pripada njemu i Krini, njegovom nasledniku. Ovo je jedna vrednost iz Veda za nas, tako da kroz njih vidimo religiju u nastajanju, i moemo da pratimo roenje, odrastanje i smrt bogova i verovanja od animizma do filozofskog panteizma, i od sujeverja iz "Atarva-vede" do jedinstvenog monizma u "Upaniadama".Ovi bogovi su ljudska bia po obliju, u pobudama, skoro u neznanju. Jedan od njih, okruen vernicima, paljivo objanjava ta e da prui njegovom odanom pristalici: "Ovo u ja da uradim ne, ne to; dau mu kravu ili da li da to bude konj? Pitam se da li uopte imam "somu" za njega?" Meutim, neki od njih su se uzdigli u poznim vedskim danima do velianstvenog moralnog znaaja. Varuna, koji je poeo kao onaj koji je opkolio nebesa, iji dah su bile oluje i iji pokriva je bilo nebo, izrastao je sa napretkom svojih vernika u najetinije i idealno boanstvo iz "Veda" koje posmatra svet kroz njegovo veliko oko, Sunce, kanjavajui zlo, nagraujui dobro, a opratajui grehe onima koji ga zamole. U ovom aspektu Varuna je bio tutor i izvrilac jednog venog zakona nazvanog Rita; u poetku to je bio zakon koji je ustanovio i odreivao zvezde u njihovim kretanjima; postupno je postao zakon ispravnosti, kosmiki i moralni ritam koji svaki ovek mora da prati ako ne eli da zaluta i bude uniten.Kako se broj bogova uveavao, nastalo je pitanje koji od njih je stvorio svet. Ova iskonska uloga je as dodeljena Agniju, as Indri, as Somi, as Pradzapatiju. Jedna od "Upaniada" posvetila je svet neodgovornom Stvaraocu:Istinski, nije imao zadovoljstvo; jedan usamljenik nije imao uitak; eleo je neto drugo. Bio je, zaista, veliine ena i mukarca tesno obgrljenih. On je izazvao da se to bie raspadne (/v pat/) na dva dela; iz toga su nastali mu (/pati/) i ena (/patni/). S toga... jedno bie je kao polovina nesavrenog dela;... stoga se ovaj prostor ispunjava enom. On se spaja sa njom. Iz toga proizlaze ljudska bia. I ona sama razmilja: "Kako to sada da se on spaja sa mnom poto sam upravo iz njega nastala? Doi, hajde da se prikrijem". Ona postade krava. On postade bik. Sa njom se on zaista spario. Zatim je roena stoka. Ona je postala kobila, on je postao pastuv. Ona je postala magarica, on je postao magarac; sa njom se istinski spario. Iz toga je roena vea grupa kopitara. Ona je postala koza, on je postao jarac; ona je bila ovca, a on ovan. Sa njom se on istinski sparivao. Tako su nastale koze i ovce. Tako je zaista stvoreno sve, kakvi god parovi da postoje, ak sve do mrava. On je znao: "Ja sam zaista ovo stvaranje, jer sam sve to izbacio iz sebe samog". Tako je nastalo stvaranje sveta. U ovom jedinstvenom odlomku imamo klice panteizma i preseljenja: Stvaralac je jedan sa njegovim kreacijama, a sve stvari, svi oblici ivota, su jedno; svaki oblik je nekada bio drugi oblik, i razlikuje se od njega samo u predrasudama opaanja i povrnog razdvajanja vremena. Ovaj pogled, mada objanjen u "Upaniadama", nije bio u vedskim danima deo opte usvojenog verovanja; umesto toga preseljenje Indoarijaca, poput Arijaca iz Persije, prihvaeno je jednostavno verovanje u besmrtnost linosti. Posle smrti dua je ulazila u venu kaznu ili sreu; to je bilo povereno Varuni u mranom ambisu, pola Hadu i pola paklu, ili je bila uzdignuta Jami na nebesa gde je svako zemaljsko zadovoljstvo bilo beskonano i potpuno. "Poput zrna raspada se smrtnik," kae se u "Katha Upaniadi" "poput zrna ponovo se raa".U ranijoj vedskoj religiji, dokle dokazi doseu, nisu postojali ni hramovi niti prikazi; pravljeni su novi oltari za svako rtvovanje kao u Zaratrustrinoj Persiji, a sveta vatra uzdizala je rtvu u nebesa. Tragovi ljudskog posveivanja degodili su se ovde, kao prapoetak skoro svake civilizacije; ali ima ih malo i nepouzdani su. Ponovo kao u Persiji,

241

konj je ponekad spaljivan kao rtva bogovima. Najudniji ritual od svih bilo je "Avamedh" a, ili rtvovanje konja, u kojem je izgleda kraljica plemena imala polni odnos sa svetim konjem nakon ega je ubijan.$198$ Uobiajeno prinoenje bilo je prolivanje soka od "some", a polivanje tenosti stapalo se sa vatrom. Prinoenje rtve smatrano je najznaajnijim delom u magijskim odnosima; ako je na odgovarajui nain bilo izvedeno to bi osvojilo nagradu, bez obzira na moralne zasluge vernika. Svetenici su dosta naplaivali za pomaganje pobonima u najsloenijem ritualu rtvovanja: ako nije bilo priloga u ruci, svetenik je odbijao da recituje neophodne ini; njegova isplata je morala da doe pre boje. Pravila je odreivalo svetenstvo kao i kakva bi naplata trebalo da bude za svaku slubu koliko krava ili konja, ili koliko zlata; zlato je posebno bilo delotvorno za pokretanje svetenika ili boga. "Bramane", koje su bramani napisali, upuivali su svetenika kako da tajno pretvori molitvu ili rtvu na tetu onih koji su ga zaposlili, kada ne dobije pristojan prilog. Druga pravila bila su objavljena, preporuujui podesne sveanosti i obiajna pravila za skoro svaku priliku u ivotu, a posebno savetujui potporu svetenika. Polako su bramani postali privilegovana pastirska kasta, koja dri duevni i duhovni ivot Indije pod kontrolom koja je pretila da ugui svaku misao i promenu. 6. Vede kao knjievnost Sanskritski i engleski - Pisanje - etiri "Vede" -"Rig-veda" - Himna stvaranja Jezik Indoarijaca trebalo bi da bude od posebnog zanimanja za nas, jer sanskrit je jedan od najstarijih u grupi "indoevropskih" jezika kojoj i na govor pripada. Oseamo za trenutak udan oseaj kulturnog kontinuiteta kroz velike vremenske i prostorne intervale kada posmatramo slinost sanskritskog, grkog, latinskog i engleskog jezika po brojevima, grupama izraza, i onim malim nasluujuim reima koje su, pukim previanjem moralista, nazvane veznim glagolom. Prilino je neverovatno da je ovaj prastari jezik, koji je Ser Vilijam DZouns smatrao "savrenijim od grkog, bogatijim od latinskog, a izuzetno profinjenijim od ostalih," trebalo da bude govorni jezik arijskih osvajaa. Kakav je bio taj govor ne znamo; moemo samo pretpostavljati da je bio blizak ranom persijskom dijalektu u kojem je spevana "Avesta". Sanskrit u "Vedama" i epovima ve ima znaaj klasinog i knjievnog jezika, koji su samo obrazovani ljudi i svetenici koristili; re" sanskrit" znai "spreman, ist, savren, svet." Ovaj jezik naroda vedskog doba nije bio jedinstven; svako pleme imalo je sopstveni arijski dijalekat. Indija nikada nije imala "jedan jezik."Vede" nemaju ni nagovetaj da su ti zapisi bili poznati njenim autorima. Hinduski verovatno dravidski trgovci nisu pre osmog ili devetog veka pre n.e. doneli iz zapadne Azije semitski spis, srodan fenianskom; a iz ovog "bramanskog spisa", kako je kasnije nazvan, sva kasnija indijska pisma potiu.Ve vekovima pisanje je bilo povereno u trgovake i administrativne svrhe, sa malo pomisli na upotrebu u knjievnosti; "trgovci, ne svetenici, razvili su ovu osnovnu vetinu." ak izgleda da budistiki kanon nije bio zapisan pre treeg veka pre n.e. Najstariji napisi koji su ostali sauvan do dananjih dana u Indiji su oni od Aoke. Mi koji smo (sve dok je vazduh oko bio ispunjen reima i muzikom) ve vekovima okom razvijali um pisanjem i tampanjem, teko nam je da razumemo kako se zadovoljna Indija, pre nego to je nauila da pie, vrsto drala starih naina prenoenja istorije i knjievnosti recitovanjem i pamenjem. "Vede" i epovi su pesme koje su rasle sa generacijama onih koji su ih recitovali; one nisu bile namenjene za vid ve za sluh.$199$

242

Od ove ravnodunosti do pisanja potie nae oskudno poznavanje rane Indije.ta su, onda, bile ove "Vede" iz kojih skoro sve nae razumevanje primitivne Indije izvodimo? Re" Veda" znai znanje;$200$ veda je u bukvalnom prevodu Knjiga znanja. Hindusi nazivaju "Vedama" sve svete nauke iz njihovog ranog perioda; kao naa Biblija to ukazuje pre na knjievnost nego na knjigu. Nita ne moe biti vie zbunjujue od rasporeda i podele ove zbirke. Od mnogih "Vede" koje su nekada postojale, samo etiri su preivele:/I/ "Rigveda", ili Knjiga znanja o himnama pohvale;/II/ "Sama-veda", ili Knjiga znanja o pesmama;/III/ "Jadzur-veda", ili Knjiga znanja o uputstvima za rtvovanje; i/IV/ "Atharvaveda", ili Knjiga znanja o maginim uputstvima.svaka od ove etiri "Vede" podeljena je na etiri dela:1. "Mantre", ili himne;2. "Bramanasi", ili prirunik rituala, molitvi i ini za svetenike;3. "Aranjaka", ili "umske prie" za pustinjake svetenika; i4. "Upaniade", ili tajno veanje za filozofe.Samo jedna od "Veda" pripada vie knjievnosti nego religiji, filozofiji ili magiji. "Rig-veda" je vrsta religiozne antologije, sastavljene od 1028 himni, ili psalama zahvalnosti, prema raznovrsnim objektima indo-arijskog oboavanja Sunca, Meseca, neba, zvezda, vetra, kie, vatre, jutra, zemlje, itd. Veina himni su u stvari molitve za stado, etvu i dugovenost; manji deo njih dostie nivo knjievnosti; nekoliko njih dostie reitost i lepotu psalama iz Starog zaveta. Neke od njih su jednostavna i prirodna poezija, kao neoskrnavljeni svet deteta. Jedna himna se udi kako bi belo mleko trebalo da izae iz crvene krave; druga ne moe da shvati zato sunce, kada jednom pone da zalazi, ne pada strmoglavo na zemlju; druga ispituje kako "iskriave vode svih reka teku u jedan okean nikada ga ne ispunivi." Jedna je pogrebna himna, u stilu "Thanatopsisa", nad posmrtnim telom saborca koji je poginuo u bici:Iz mrtve ruke uzimam luk koji koji je nosilaDa osvojim za nas slavu, mo i carstvoTi one, i mi ove, i nae potomstvo junako.sve emo dumane satrti, dobiti sve bitke.Vrati se krilu zemlje, matere naekoja se daleko stere i koja je milosti punamlada gospa, svom pokloniku meka kao vunanek te u njedrima svojim uva od raspadanja.Raskrij se irom, zemljo, ne lei teka po njemu,laka mu budi, njeno ga ka sebi priljubi;I kao to brina mati u haljinu uvija edo,Tako umotaj u sebe ovog oveka, zemljo.Druga od ostalih poema (/Rv. DZ/, 10) je iskren razgovor izmeu prvih roditelja oveanstva, brata i sestre blizanaca, Jama i Jami. Jami izaziva njenog brata da ivi sa njom uprokos boanskim zabranama incesta, i najavljuje da sve to eli je produetak rase. Jama joj prua otpor po osnovu visokih moralnih naela. Ona koristi svaki podsticaj, i kao konano oruje, naziva ga slabiem. Pria kakvu je mi imamo ostala je nedovrena, a moemo prosuditi problem samo iz sluajnog dokaza. Najuzvienija od svih poema je zadivljujua Pesma stvaranja, u kojoj se jedno jedva primetno mnogobotvo, ak i jedan poboni skepticizam, pojavljuje u ovoj najstarijoj knjizi od najreligioznijih naroda:Tad nije bilo, nita ni bilo egaNi prostranstva zranog, ni nad njim svoda.Ali ta je bilo ono to obuhvatae sve? I gde?U krilu ijem je?Je li to bila voda, bezdana voda?Ni smrti ni besmrtnosti nije tada bilo,Ne bijae znaka da dijeli dan od noi.Ono Jedno disalo bez daha i samo po sebi,osim njega Nita i izvan Njega nita.U poetku bee tama i oko nje tama,sve bezobliko ko poplavna voda.I Ono sred praznine, bogato ivotom,Rodi se od ara svoga htenja.I rodi ono ljubav, a ljubav zae meso,Mudraci milju zaronie u srcei spoznae srodstvo i viae vezukoja spaja nebitak i bitak.I crtu razdelnu popreko su vukli.ta se nae gore, a ta dole?Sila plodovita, sila snagodajna,dolje nagon rasta, gore darivanja.Tko to zbilja zaista i ko e nam reiod ega sve posta, odakle ishodi?Jer bozi dooe kad svijet ve bijae stvoren:tko da onda sazna gde je iskon svemu? I to je Ono, veliko poelo,i da li stvori svijet ili ga ne stvoriOnaj to stoluje u najviem

243

nebu:On jedini zna, a moda ni On ne zna? Preostalo za autore "Upaniada" da ree ove probleme, a razrade ove nagovetaje, na najosobeniji, i verovatno najvei, rezultat hinduske misli. 7. Filozofija uaniada Autori - Njihove teme - Um protiv intuicije - Atman -Svetenici (bramani) Njihove linosti - Opis Boga- Spasenje - Uticaj "Upaniada" - Emerson o bramanima" U celom svetu," rekao je openhauer, "ne postoji uenje toliko korisno i uzvieno kao to je ono u "Upaniadama". To je uteha mom ivotu, a bie uteno za moju smrt." Tu su, izuzev moralnih odlomaka Ptah-hotep, najstarija postojea filozofija i psihologija nae rase; iznenaujue istanan i strpljiv napor oveka da razume duh i svet, i njihov odnos. "Upaniade" su stare koliko i Homer, a savremene kao Kant.Re se sastoji od /upa/, blizu, i /shad/ sedeti. Od "sedeti blizu" uiteljski pojam doao je do znaenja tajne ili ezoterine doktrine koju uitelj poverava njegovim najboljim i najomiljenijim uenicima. Postoji 108 ovakvih rasprava, koje su sastavili razni sveci i mudraci izmeu 800 i 500 godine p.n.e. One ne predstavljaju dosledan filozofski sistem, ve miljenja, "istraivanja" ili predavanja mnogih ljudi, u kojem su filozofija i religija jo uvek sjedinjene u pokuaju da se razume i smerno ujedine sa jednostavnom i sutinskom stvarnou iji osnov ini povrna raznolikost stvari. One su pune apsurda i kontradiktornosti, i povremeno one predviaju sve dileme hegelijanskih bujica rei; ponekad one predstavljaju mantre udne poput onih vradzbina Toma Sojera za leenje bradavica; ponekad one ostavljaju utisak na nas kao najdublja umovanje u istoriji filozofije.Mi znamo imena mnogih autora, ali nita ne znamo o njihovim ivotima osim onoga to nam povremeno otkrivaju tokom njihovih uenja. Najstvarnija linost meu njima je Jadznavalkja, ovek, i Gargi, ena koja ima ast da bude meu najranijim filozofima. Od njih dvoje Jadznavlkja ima otriji jezik. Njegove kolege uitelji gledaju na njega kao na opasnog unosioca promena; njegovi potomci napravili su od njegovog uenja kamen temeljac ortodoksiji bez premca. On nam govori kako je pokuao da ostavi svoje dve ene da bi postao mudrac pustinjak; i u molbi njegovoj eni Mitreji da je on povede sa sobom, dobijamo oseanje ara sa kojom je Indija hiljadama godina sledila religiju i filozofiju.I onda je Jadznavalkja trebalo da zapone drugi nain ivota."Maitreji!" ree Jadznavalkja, "Gle, spremam se da odlutam iz ove drave. Dozvoli mi da sainim konano izravnavanje odgovora za tebe i tog Katjajanija."Zatim Maitreji govorae: "Ako bi, sada, gospodine, ova cela zemlja ispunjena bogatstvom bila moja, bih li ja stoga bila besmrtna?""Ne,ne!" odgovarae Jadznavalkja. "Nema nade za besmrtnost preko bogatstva."Onda govorae Maitreji: "ta bih trebalo da inim sa tim kroz ta ne bih mogao postati besmrtan? ta vi znate, gospodine da, zaista, objasnite mi."Ova tema iz "Upaniada" je sva misterija ovog nerazumnog sveta." Odakle se raamo, gde ivimo, i kuda idemo? O ti koji zna "Braman", reci nam po ijoj zapovest bivstvujemo ovde ... Da li bi trebalo da se vreme, ili priroda, ili nuda, ili sluajnost, ili elementi smatraju uzrokom, ili onaj koji je nazvan "Purua" najvii duh? Indija je imala vie od sve zajedno njenih mukaraca koji su eleli "ne milione, ve odgovore na njihova pitanja. U "Maitri Upaniad" saznajemo o kralju koji naputa svoje kraljevstvo i odlazi u umu da upranjava isposnitvo, razbistri njegov um za razumevanje, i rei zagonetku univerzuma. Posle hiljadu dana kraljevog samokanjavanja, jedan mudrac, "poznavalac due", priae mu. "Ti

244

si onaj koji poznaje svoju istinsku prirodu," ree kralj; "ispriaj nam." "Odaberi druge elje," upozorava mudrac. Ali kralj je uporan; a u odlomku koji se mora uiniti veim openhaurizmom od openhauera, on izraava naprasitu odvratnost prema ivotu, koja zastrauje od ponovnog raanja, koje potajno tee kroz celokupnu hindustansku misao:Gospodine, u ovom smrdljivom, beznaajnom telu, koje je zbijena masa kostiju, koe, miia, modine, mesa, semena, krvi, sluzi, suza, reume, fekalije, urina, gasova, ui i sluzi, kakva je korist od uivanja u elji? U ovom telu, koje je ophrvano eljom, besom, gramzivou, zabludom, potitenou, glau, eu, senilnou, smru, boleu, alosti i slino, kakvo dobro je uivanje u eljama? A vidimo da se ovaj ceo svet raspada poput ovih insekata, ovih komaraca, ove trave, i ovog drvea koje izrasta i nestaje. ... Izmeu ostalog postoji isuivanje velikih okeana, otpadanje planinskih vrhova, pomeranje utvrene severne zvezde, ... potapanje zemlje ... U ovakvom krugu postojanja kakvo je dobro uivati u eljama, kada, poto ih ovek iskusi, oigledan je njegov ponovni povratak na zemlju?" Prva lekcija koju mudraci iz "Upaniada" ue njihove odabrane uenike je nedovoljna sposobnosti umovanja. Kako taj nemoan mozak, koji boluje od malo raunanja, moe da se ikada nada da e razumeti sloenu beskrajnost od koje je tako kratkotrajan deo? Nije sposobnost miljenja bespotrebna; ono ima svoje skromno mesto, i slui nam dobro kada postupa prema odnosima i stvarima; ali kako se samo zapinje pred beskonanim, beskrajnim, ili prolazno stvarnim! U prisustvu te tihe stvarnosti koja podrava sva pojavljivanja, a obilno izbija u celokupnoj svesti, potreban nam je neki drugaiji organ opaanja i razumevanja od onih oseaja i ovog razuma. "Ne dostie se "Atman" (ili Dua sveta) uenjem, niti nadarenou i mnogim znanjima iz knjiga ... Dajte bramanu da odbaci uenje i postane dete ... Ne dajte mu da trai sa mnogo rei, jer to je puko zamaranje jezika." Najvie razumevanje, kao to e Spinoza obino govoriti, je neposredno opaanje, trenutna sposobnost shvatanja; to je, kao to bi Bergson rekao, intuicija, unutranje vienje uma koji je namerno zatvorio, dokle god je mogue, vrata spoljanjeg oseaja. "Oigledan sam po sebi "Braman" prozreo je otvoranja oseaja tako da su se ona izokrenula spolja; stoga ovek gleda izvan, ne iznutra u samog sebe; neki mudri ovek, meutim; sa svojim zatvorenim oima i prieljkujui besmrtnost, video je samog sebe iza." Ako, daljim posmatranjem iznutra, ovek ne pronae nita, to bi moglo samo dokazati tanost njegovog unutranjeg posmatranja (introspekcije); jer nijedan ovek nema potrebu da oekuje da pronae venost u sebi ako je on izgubljen u kratkovenom i pojedinanom. Pre nego to se moe osetiti ta unutranja stvarnost ovek mora da izbaci iz sebe sva zla koja ini i misli, sva previranja tela i due. Za dve nedelje ovek se mora usredsrediti, pijui samo vodu; zatim um, da tako kaemo, je izgladnjen mirom i tiinom, oseanja su oiena i smirena, duh je ostavljen na miru da sam oseti i da je veliki okean due iji je ono deo; najmanje da se desi u pojedinanom sluaju, pa se pojavljuju Jedinstvo i Stvarnost. Jer to nije pojedinano "ja" koje prorok vidi u tom istom unutranjem posmatranju; to pojedinano "ja" je samo niz modanih i mentalnih stanja, to je prosto telo vieno iznutra. ta trailac trai je "Atman",$201$ svoje "ja" od svih bia, dua od svih dua, nematerijalno, bez oblika Savreno u kojem mi sebe iskupamo u prirodi na otvorenom kada zaboravimo sebe.Ovo, zatim, je prvi korak u Tajnom uenju: da sutina naeg sopstvenog "ja" nije telo, ili um, ili pojedinani ego, ve tiha i bezoblina dubina koja postoji unutar nas, "Atman". Drugi korak je "Braman",$202$ ona prodirua, neopredeljena,$203$ bezlina, sveobuhvatna, osnovna, nashvatljiva sutina sveta, "Stvarnost od stvarnosti", "neroena" dua, neraspadajua, neumirua," dua svih Stvari kao "Atman" je Dua svih

245

Dua; ona sila koja se nalazi iza, ispod i iznad svih sila i svih bogova.Onda je Vidagda Sakajla ispitivala je njega. "Koliko bogova postoji ovde, Jadznavalkja?"On odgovori, ..."Koliko ih je pomenuto u Pesmi za Sve bogove, poimence, tri stotine i tri, i tri hiljade i tri.""Da, ali samo koliko bogova postoji ovde, Jadznavalkja?""Trideset i tri.""Da, ali samo koliko bogova postoji ovde, Jadznavalkja?""est.""Da, ali samo koliko bogova postoji ovde, Jadznavalkja?""Dva.""Da, ali samo koliko bogova postoji ovde, Jadznavalkja?""Jedan i po.""Da, ali samo koliko bogova postoji ovde, Jadznavalkja?""Jedan." Trei korak je najznaajniji od svih:" Atman" i" Braman" su jedno. Ta (nepojedinana) dua ili sila unutar nas istovetna je sa bezlinom Duom sveta. "Upaniade" izgaraju ovim uenjem um uenika sa neprestanim, zamornim ponavljanjem. Iza svih oblika i skrivenih znaenja subjektivno i objektivno su jedno; mi u naoj stvarnosti lienoj individualnosti, i Bog kao sutina svih stvari, smo jedno. Uitelj izraava to u uvenoj paraboli:"Prinesi ovamo jednu smokvu odande"."Evo je, gospodine.""Podeli je.""Podeljena je, gospodine.""ta vidi tamo?""Ona prilino dobra semena, gospodine.""Od tih molim te podeli jednu.""Podeljeno je, gospodine.""ta vidi tamo?""Nita od svega, gospodine.""Istinski, dragi moj, najbolja sutina koju ti ne opaa istinski, iz te najbolje sutine ovo veliko drvo tako izrasta. Veruj mi, dragi moj, to koje je najbolja sutina ovaj celi svet ima kao svoju duu. To je stvarnost. To je "Atman". /Tat tvam asi/ to si ti, vetaketu.""Da li vi, gospodine, podstiete mene da razumem jo vie.""Neka bude tako, dragi moj. Ovo je skoro hegelijanska dijalektika "Atmana, Bramana" i njihova sinteza je sutina "Upaniada". Mnoge od ovih lekcija se ue ovde, verovanje u preseljenje,$204$ i tenja za oslobaanjem ("Moka") iz ovog tekog lanca reinkarnacija. DZanaka, kralj Videhasa, preklinje Jadznavalkju da mu kae kako se ponovno raanje moe izbei. Jadznavalkja odgovara objanjavajui /Yogu/: putem asketskog izbegavanja svih linih elja ovek moe dostii individualni deo, ujediniti samog sebe u najviem sjaju sa Duom sveta, i tako izbei ponovno raanje. Gde kralj, metafiziki prevazilazi, kae: "Dau vam, plemeniti gospodine, Videhas, i samoga sebe da budem tvoj rob." To su neshvatljiva nebesa, meutim, da Jadznavalkja obeava zanesenjaku, jer u tome nee biti individualne svesti, tamo e samo biti apsorpcija u Bie, ponovno ujedinjenje privremeno odvoenih delova sa Celinom. "Kao to tekue reke nestaju u moru, gubei njihovo ime i oblik, tako mudar ovek, osloboen od imena i oblika, ide prema boanstvenoj linosti koja je iznad svega." Ovakva teorija ivota i smrti nee zadovoljiti Zapadnjaka, ija vera se irila sa inidividualizmom kao to su njegove politike i ekonomske institucije. Ali ona je zadovoljila filozofski hinduski um sa neverovatnim kontinuitetom. Otkriemo ovu filozofiju "Upaniada" ovu monistiku teologiju, ovu mistinu i bezlinu besmrtnost koja vlada hindustanskom misli od Bude do Gandija, od Jadznavalkja do Tagore. Do naih dana "Upaniada" je opstala u Indiji kao to je "Novi zavet" bio hrianski dom plemenita veronauka povremeno praktikovana i uopteno potovana .. ak u Evropi i Americi ova enjiva filozofija osvojila je milione i milione sledbenike, od usamljene ene i umornog mukarca do openhauera i Emersona. Ko bi mogao da pomisli da bi veliki ameriki filozof individualizma mogao dati savreni izraz hinduskog uverenja da je inidividualnost zabluda?"Brahma"Kad crveni ubica nakani on ubija,Ili kad kolja promisli on je ubica,Oni ne poznaju dobro tanane puteveUzdravam se, prolazim, i ponovo se vraam.Daleko ili zaboravljeno za mene je blisko;Senka i sunevi zraci su isto;Nestali bogovi mi se priviaju;A za mene su sram i slava jedno;Zlo misle oni

246

koji me izostave;Kada mi oni lete ja sam krila;Ja sam sumnjiav i sumnja,pa sam i himna koju braman peva. II BUDA 1. Jeretici Skeptici - Nihilisti - Sofisti - Ateisti - Materijalisti - Religije bez boga Da je bilo sumnjiavih, ak i u doba"Upaniada", proizlazi i iz samih "Upaniada". Ponekad su mudraci ismejavali svetenike, kao kada je "andogja Upaniada" poredila ortodoksne svetenike iz tog vremena sa procesijom pasa od kojih sveki dri rep svog prethodnika, pobono govorei, "Mm, hajde da jedemo; Mm, hajde da pijemo." "Svasanved Upaniada" proglaava da ne postoji bog, niti nebesa, niti pakao, niti reinkarnacija, niti svet; po njoj "Vede" i "Upaniade" su delo uobraenih budala; ideje su iluzije i ceo svet je neistinit; ljudi su obmanuti visoko umnim govorom koji se vrsto dri bogova i hramova i "svetih ljudi", mada u stvarnosti ne postoji razlika izmeu Vinua i psa. A priu pria Virokana, koji je iveo kao uenik trideset i dve godine sa velikim bogom Pradzapatijem Njim Samim, primajui dosta uputstava o "Bivstvujuem koje je osloboeno zla, koji ne stari, ne umire, ne ali, ne gladuje, ne edni, ija elja je Istinita," a zatim najednom se vratio na zemlju i propovedao ovo prilino uasno uenje: "ovek mora sam sebe da usrei ovde na zemlji. ovek mora da prieka. Taj koji se usrei ovde na zemlji, koji saeka samog sebe, dobija oba sveta, ovaj svet i sledei." Moda su nas dobri bramani koji su ouvali istoriju ove zemlje prevarili malo o jednodunosti hinduskog misticizma i pobonosti.Zaista, poto obrazovanje otkriva neke manje vredne linosti u indijskog filozofiji pre Bude, slika poprima oblik u kojem, zajedno sa svecima koji raspravljaju o "Bramanu", mi pronalazimo raznovrsne linosti koje su prezirale sve svetenike, sumnjale u sve bogove, i zanovetaju bez treperenja u glasu ime "Nastika", onih koji ne kau nita, Nihilista. Sangaja, agnostik, ne bi ni priznao niti porekao ivot posle smrti; ispitivao je mogunosti saznanja, i ograniene filozofije u poteri za mirom. Purana Kajapa odbija da prihvati moralna razlikovanja, i ui da je dua pasivni rob mogunosti. Maskarin Gosala smatra da sudbina odreuje sve, bez obzira na zasluge ljudi. Adzita Kasakambalin svodi oveka na zemlju, vodu, vatru i vetar, i kae: "Lude i slini mudraci, prilikom raspadanja tela, oterani su u grob, poniteni, a posle smrti ne postoje." Pisac "Ramajane" odslikava tipinog skeptika u DZabali, koji ismejava Ramu zato to odbacuje kraljevstvo da bi odrao zavet.DZabali, ueni Braman i sofista vet u govorenju,Ispitivao je veru, zakon i obavezu, obraajui se mladomgospodaru Ajodhji:"Zbog ega se, Rama, beskorisna naela nadvijaju nad tvojimsrcem i zaokupljaju tvoj um,Naela koja pogreno vode obian i prazan ljudski rod?...O, plaem za zalutalim smrtnicima, sklonim zabludeloj dai,rtvujui ova prijatna zadovoljstva dok se njihov jalov ivot ne potroi,Koji Bogovima i Oevima jo uvek uzalud nude.Bacanje hrane! za Boga i Oca ba ukazuju panjunaem bezbonitvu!I hrana neijeg udela, moe li nahraniti druge ljude?Hrana prineta Bramanu, moe li koristiti onda naim Oevima?Moni svetenici su zaboravili ova naela, i sa sebinim prigovorom kau,"Nainite vae poklone i samokanjavajte se, prepustite vaa svetovna bogatstva, i molite se!"Nema ubudue, Rama, uzaludnih nadanja i veronauke ljudi:Traite zadovoljstva

247

u sadanjosti, sa prezirom odbacite jadne i jalove iluzije.Kada je Buda stasao u zrelog oveka pronaao je tremove, ulice, istinske ume severne Indije koji odzvanjaju sa filozofskim raspravama, veinom ateistikog i materijalistikog pravca. Kasnije "Upaniade" i najstarije budistike knjige pune su osvrta na ove jeretike. Velika grupa putujuih sofista Paribadzaka", ili lutalica provodila je vei deo svake godine prolazei iz mesta u mesto, traei uenike, ili protivnike, u filozofiji. Neki od njih pouavali su logiku kao umetnost dokazivanja bilo ega i nazivali su "Oni koji trae dlaku u jajetu" i "Oni koji se uvijaju kao jegulje"; drugi su dokazivali nepostojanje boga, i neumesnost vrline. Veliki broj slualac okupljao se da prati takve lekcije i rasprave; veliki tremovi su sagraeni da se u njih smeste; a ponekad su prinevi nudili nagrade onima koji bi izlazili kao pobednici iz ovih intelektualnih nadmetanja. To je bilo doba neverovatno slobodne misli i eksperimenata u filozofiji.Malo toga je dolo do nas od ovih skeptika, a njihovo pamenje je izuzetno ouvano putem otre kritike njihovih neprijatelja. Najstarije ime meu njima je Brihaspati, ali njegove nihilistike "sutre" su izgubljene, i sve to je preostalo od njega je pesma koja optuuje svetenike jezikom osloboenim svih metafizikih nejasnoa:Ne postoje nebesa, niti konano oslobaanje,Niti due, niti drugog svet, niti kastinskih obreda...Tri Vede, tri samozapovesti,I sav prah i pepeo alosti Ovo dostignue znai nain opstanka za ljudeLieno umovanja i hrabrosti...Kako ovo telo moe da se pretvori u prahPonovo poseujui zemlju? I ako duh moe da preeU druge svetove, zato ga snana oseanjaZa one koje ostavlja za sobom ne vrate nazad?Skupoceni obiaji predvieni za one koji umiruSamo su naini ivljenja izmiljeniSvetenikom podmuklou nita vieDok ivot traje neka se proivi sa lakoomI radou; neka ovek posudi novacOd svih svojih prijatelja, i pogosti se maslom.Iz aforizama Brihaspati je stvorio itavu kolu hinduskih materijalista, nazvanu, po jednom od njih, "arvakasu". Oni su se smejali poimanju da su "Vede" boanski otkrivena istina; istina, smatrali su, da nikada ne moe biti spoznata, izuzev preko oseaja. ak ni razumu se ne moe verovati, jer svaki zakljuak zavisi od svoje valjanosti ne samo na osnovu urednih zapaanja i ispravnog razmiljanja, ve takoe od pretpostavke da e se budunost dogoditi poput prolosti; a za to, kako e Hjum kasnije rei, ne moe postojati izvesnost. Ono to nije opaeno ulima, kae "arvakas", ne postoji; s toga dua je jedna zabluda, a "Atman" je obmana. Mi ne primeujemo, iskustveno ili u istoriji, bilo kakav uticaj natprirodnih sila. Sve pojave su prirodne; samo priglupi nalaze u njima demone ili bogove. Stvar je jedna realnost; telo je kombinacija atoma, razum je prosta stvar razmiljanja; telo, a ne dua, osea, vidi, uje, misli. "Ko vidi da dua postoji u stanju odvojenom od tela?" Ne postoji besmrtnost, ne postoji ponovno raanje. Religija je zastranjivanje, zaraza ili cepidlaenje; hipoteza boga beskorisna je za objanjavanje i razumevanje sveta. Ljudi misle da je religija neophodna samo zbog toga, poto su naviknuti na nju, oni imaju oseaj gubitka, a i neprijatnu prazninu, kada uveanje saznanja razara ovu veru. Moralnost, takoe, je prirodna; to je drutvena konvencija i pogodnost, a ne boanska zapovest. Priroda je indiferentna prema dobrom i loem, vrlini i poroku, i dozvoljava suncu da bez razlike sija iznad podlaca i svetaca; ako priroda ima uopte bilo kakav etiki kvalitet onda je to onaj o transcedentnoj besmrtnosti. Nema potrebe da se kontroliu instinkti i strasti, jer su ova pouavanja o ljudskoj prirodi. Vrlina je greka; svrha ivota je ivljenje, a jedina mudrost je srea.Ova revolucionarna filozofija "arvakasa" okonala je doba "Veda" i "Upaniada". Oslabila je prevlast Bramana nad indijskom misli, i ostavila je u hinduskom drutvu vakuum koji je skoro iznudio izrastanje nove religije. Ali materijalisti su podrobno odradili svoj posao da su obe nove religije koje

248

su nastale da bi zauzele mesto staroj vedskoj veri bile, ma koliko to bila anomalija, ateistike religije, pobonosti bez boga. Obe su pripadale "Nastiki" ili nihilistikom pokretu; obe su poticale ne od bramanskih svetenika ve od lanova katrijske ratnike kaste, kao reakcija protiv pobonih ceremonija i teologije. Sa nastupajuim dzainizmom i budizmom jedna nova epoha zapoela je u istoriji Indije. 2. Mahavira i dainizam Veliki heroj - Dzainova uverenja - Ateistiko mnogobotvo - Asketizam - Spasenje samoubistvom- Pozna istorija dzainizma Otprilike sredinom /VI/ veka p.n.e. jedan deak je roen u kui bogatog plemia iz plemena Liavi u predgrau grada Vaiali, u provinciji koja se danas zove Bihar.$205$ Njegovi roditelji, mada bogatai, pripadali su sekti koja je smatrala da je ponovno roenje prokletstvo, a da je samoubistvo blagoslovena povlastica. Kada je njihov sin napunio svoju trideset i prvu godinu oni su zavrili svoje ivote dobrovoljnim gladovanjem. Mladi ovek, dirnut u dubinu svoje due, odrekao se sveta i njegovih puteva, odbacio sa sebe svu odeu, i lutao zapadnim Bengalom kao asketa, traei samoproienje i razumevanje. Posle trinaest godina takvog samoporicanja, jedna grupa sledbenika ga je nazvala "DZina" ("osvaja"), na primer, jedan od velikih uitelja ija je sudbina, verovali su, bila odreena da se pojavljuje u odreenom vremenu da bi prosvetio indijski narod. Oni su prekrstili svog vou "Mahaviru", ili Velikog heroja, i preuzeli za sebe, iz njihovih najosobenijih verovanja, ime "dzaini". Mahavira je organizovao celibat za svetenstvo i red kaluerica, a kada je umro, u sedamdeset i drugoj godini, za sobom je ostavio etrnaest hiljada sledbenika.Postepeno njegova sekta se razvila u jednu od najneobinijih uenih udruenja u celokupnoj istoriji religije. Oni su poeli sa realistikom logikom,, u kojoj je saznanje opisano kao svojstvo relativnog i prvremenog. Nita nije istinito, uili su oni, osim sa jedne take gledita; to se tie ostalih gledita verovatno bi bilo pogreno. Oni su rado prenosili priu o estorici slepih ljudi koji su poloili ruke na razliite delove tela slona; onaj koji je drao slonovo uvo mislio je da je slon velika lepeza za vijanje; onaj koji je drao nogu rekao je da je ivotinja ogromni, okrugli potporni stub. Svaki sud, stoga, ogranien je i uslovljen; apsolutna istina dolazi samo sa povremenim Spasiteljima ili "dzinama". Ni "Vede" ne mogu pomoi; one nisu inspirisane Bogom, ako nita drugo a ono iz razloga to ne postoji Bog. Nije potrebno, kau "dzaini", pretpostaviti Stvaraoca ili Prvi Uzrok; svako dete moe da odbaci tu pretpostavku pokazujui da je nestvoreni Stvaratelj, ili neuzrokovani Uzrok, teko shvatiti kao neuzrokovani i nestvoreni svet. Daleko loginije je verovati da je univerzum postojao itavu venost, a da su njegove beskonane promene i revolucije pre uslovljene prisutnim moima prirode nego uticajem boanstva.Ali indijska klima ne pozajmljuje sebi istrajnu naturalistiku veronauku. DZaini, poto su ispraznili boje nebo, ubrzo su ga ponovo ispunili ljudima sa oboavanim svetenicima iz dzainske istorije i legende. Njih su oboavali sa privrenou i ceremonijom, ali i njih su ak smatrali subjektima preseljenja i raspadanja, a nikako u bilo kakvom smislu kao stvaratelje i vladare sveta. DZaini nisu bili materijalisti; oni su svugde prihvatali dualistiko razdvajanje uma i stvari; u svim stvarima, ak i u kamenju i metalima, postojale su due. Bilo koja dua je dostigla neoskrnavljeni ivot postajala je "Paramatman", ili najvia dua, i bila je osloboena reinkanacije za izvesno vreme; kada bi se njena nagrada izjednaila sa

249

zaslugom, meutim, raala bi se ponovo u ljudsko bie. Jedno najvie i najsavrenije due mogle su da dostignu potpuno "oslobaanje"; to su bili "Arhati", ili vrhovni gospodari i, koji su iveli poput Epikurovih boanstava u nekom udaljenom i maglovitom kraljevstvu, nemoni da utiu na ljudske odnose, ali su sreno izbegli sve mogunosti ponovnog raanja.Put do oslobaanja, kau dzaini, vodi asketskim samortvovanjem i potpunom"ahimsom" apstinencijom od povreivanja bilo kojeg ivog stvora. Svaki dzain asketa mora se pridravati pet zakletvi: ne ubiti nita, ne lagati, ne uzimati ono to nije prueno, ouvati istotu, i odrei se zadovoljstva u svim spoljanjim stvarima. Oseaj zadovoljstva, smatrali su, je uvek greh; ideal je ravoduan prema zadovoljstvu i bolu, a nezavistan od svih spoljanjih stvari. Poljoprivreda je zabranjena za dzaine, zato to to razdire zemlju i unitava insekte i crve. Dobar dzain odbacuje med kao ivot pele, opkorauje vodu da ne bi unitio bia koja se skrivaju u njoj kada on pije, pokriva usta iz straha da e udahnuti i ubiti organizme iz vazduha, obavija njegovu lampu da bi zatitio insekte od plamena, a poisti zemlju ispred sebe dok hoda da ne bi golim stopalom pregazio neko ivo bie. DZain nikada ne sme da zakolje ili rtvuje ivotinju; a ako je sasvim paljiv osnivae bolnice ili azile, kao u Ahmedabadu, za stare i povreene divlje ivotinje. Jedini ivot koji moe da ubije je sopstveni. Njegovo uenje potpuno odobrava samoubistvo, posebno laganim izgladnjavanjem, jer ovo je najvea pobeda duha nad slepom voljom da se ivi. Mnogi dzaini su umrli na ovaj nain a voama ove sekte je reeno da napuste svet, ak i u dananje vreme, samoizgladnjavanjem.Religija zasnovana na tako dubokom odricanju i sumnji u ivot mogla je da pridobije neku podrku naroda u zemlji gde je ivot uvek bio teak; ak i u Indiji ovaj ekstremni asketizam je imao ograniene zahteve. Od poetka dzaini su bili odabrana manjina; a mada je uan Zang pronaao da su bili brojni i moni u sedmom veku, bio je to preen zenit u tihom napredovanje. Oko 79 godine n.e. veliki raskol ih je podelio po pitanju obnaenosti; od tog vremena pa na dalje dzaini su pripadali ili "vetambari sekti koja je nosila bele platove, ili Digambarima" obnaenima ili kao od majke roenim. Danas ove sekte nose uobiajenu odeu mesta i vremena u kojem ive; samo njihovi svetenici idu ulicama goli. Ove sekte imaju druge sekte koje ih dalje dele: Digambari imaju etiri, a vetambarasi imaju osamdeset i etiri; zajedno one broje samo 1.300.000 sledbenika od populacije koja ime 320.000.000 dua. Gandi je bio pod jakim uticajem sekte dzaina, prihvatio je "ahimsu" kao osnovu svoje politike i svog ivota, zadovoljavajui sebe sa odeom obavijenom oko bedara, i mogao se izgladnjavati do smrti. DZina e ga tek nazvati jednim od njihovih"dzaina", drugom inkarnacijom velikog duha koji se povremeno pojavljuje u ljudskom obliju da bi spasao svet. 3. Legenda o Budi Predistorija budizma - udesno roenje - Mladost - ivotna kajanja - Beg Asketske godine - Posveenje - Vizija "Nirvane" Teko je videti, 2500 godina unazad, koji su bili ekonomski, politiki i moralni uslovi koji su nastupajue religije nazivali tako asketskim i pesimistikim kao dzainizam i budizam. Nema sumnje da je nainjen bitan napredak od kada je ustanovljena vladvina Arijaca u Indiji: veliki gradovi kao Pataliputra i Vaiali su izgraeni, industrija i trgovina su izgradile bogatstvo, bogatstvo je stvorilo dokolicu, dokolica je razvila znanje i kulturu.

250

Verovatno su indijski bogatai proizveli epikurejstvo i materijalizam sedmog i estog veka pre Hrista. Religija se ne razvija u blagostanju; oseanja se sama oslobaaju od pobonih uzdravanja, a formulisanje filozofije opravdae njihovo oslobaanje. Kao u Kini za vreme Konfuija i Grkoj u Protagorino doba da ne govorimo o naem dobu tako je i u Budinoj Indiji intelektualno raspadanje stare religije stvorilo etiki skepticizam i moralnu anarhiju. DZainizam i budizam, mada prevladani melanholinim ateizmom doba zabluda, bili su religiozna reakcija protiv hedonistikih verovanja "emancipovane" i svetovno razuzdane klase.$206$ Hinduska tradicija opisuje Budinog oca, udhodhana, kao svetskog oveka, lana klana Gautama iz ponosnog plemena akja, i princa ili kralja Kapilavaste, u podnoju Himalaja. U istinu, meutim, ne znamo nita za sigurno o Budi; a ako pruimo ovde prie koje smo skupili o njegovom imenu ne zbog toga to su istorija, ve zato to su znaajan deo hinduske knjievnosti i azijatske religije. Uenjaci pripisuju njegovo roenje otprilike 563. p.n.e., i ne mogu vie da kau; legenda razvija priu, i otkriva nam na koje udnovate naine ljudi mogu biti objanjeni. U to vreme, kae se u jednoj od "DZatakinih" knjiga: $207$ U gradu Kapilavsatu svetkovina punog meseca ... bila je proglaena. Kraljica Maja je sedmog dana pre punog meseca proslavljala svetkovinu bez opijata, a sa bogato nakienim vencima i miomirisima. Probudivi se rano sedmog dana okupala se u miriljavoj vodi, i podelila veliki dar od etiri stotine hiljada delova kao milostinju. Sasvim ulepana, pojela je odabranu hranu, posvetila sebe zakletvama "Uposathe",$208$ ula u svoju za tu priliku ukraenu spavau sobu, legla na krevet, i zaspala, sanjajui ovaj san.etiri velika kralja, privialo se, podigla su je zajedno sa krevetom, i uzvisili su je do Himalaja, postavivi je na ravnu zemlju Manosila... . Zatim su njihove kraljice dole i odvele je do jezera Anotata, okupale je da bi odstranile ljudsku ljagu, obukle je u nebesku odedu, pomazale je sa miomirisima i ukrasile je sa boanskim cveem. Tamo su pripremile boanski krevet sa zaglavljem na istoku, i poloile je na njega. Sada je "Bodhisatva"$209$ postao beli slon. Nedaleko odatle je zlatna planina; a idui tamo siao je odatle, spustivi se na srebrnu planinu, pribliavajui se odatle u pravcu severa. U njegovoj surli, koja je bila poput srebrnog ueta, drao je beli lotus. Zatim, trubei, uao je u veliku kuu, obiao tri puta u pravilnim krugovima oko kreveta svoje majke, pritisnuo je sa njene desne strane, i pokazalo se da je uao u utrobu. Tako je dobio ... novi ivot.Sledeeg dana kraljica se probudila i ispriala svoj san kralju. Kralj je okupio ezdeset i etiri ugledna bramana, ukazao im ast, udovoljio im izvanrednom hranom i drugim poklonima. Zatim, kada su bili zadovoljeni ovim pogodnostima, naredio je da se ispria san, i zapitao ta e se desiti. Bramani su rekli: Ne strahujte, o kralju; Kraljica je zaela dete, muko a ne ensko, imaete sina; a ako on bude boravio u kui postae kralj, opte priznati monarh; ako napusti dom i krene po svetu, postae Buda, onaj koji podie, u svetu, veo (neznanja)... Kraljica Maja, raajui "Bodhisatvu" za deset meseci kao ulje u posudi, kada joj je dolo vreme, poelela je da ode u kuu njenih roaka, i obratila se kralju udhodhana: "Ja elim, o kralju, da otputujem u Devadahu, grad moje porodice." Kralj je odobrio, i naredio da se put od Kapilavastu do Devadaha omeka i ukrasi sa sudovima napunjenim bokvicama, zastavama i barjacima; i smetajui je u zlatni palankin (laka indijska pokretna nosiljka) noen hiljadama pratilaca, poslao ju je u velikoj pratnji. Izmeu dva grada, a pripada stanovnicima oba, nalazi se prijatna mlada uma od drvea Sal nazvana uma Lumbini. U to vreme, od korenja do vrhova kronji, bilo je mnogo cvea... Kada je to videla kraljica, u njoj je porasla elja da se razonodi u umi... Otila je ispod jednog ogromnog drveta Sal, i poelela da uhvati kronju. Kronja, poput vrha savitljive

251

trske, savila se do zemlje i mogla ju je dosegnuti svojom rukom. Odmah zatim bila je uzdrmana poroajnim mukama. Tako su kronje napravile zavesu oko nje, i osamile je. Drei kronju, i ak dok je jo stajala, poraala se... Kao to je kod drugih bia kada se rode uprljana neistom materijom, nije tako sa "Bodhisatvom". Ali, "Bodhisatva", kao propovednik Uenja koje potie iz sedita Uenja, poput oveka koji silazi sa stepenica, rairio je svoje dve ruke i noge, a stojei nedotaknut i neuprljan bilo kakvom neistoom, sijajui poput dragulja leao je na odei Benaresa, nasleenom od njegove majke. Dalje se mora razumeti da se na Budino roenje veliko svetlo pojavilo na nebu, gluvi su uli, nemi su govorili, bogalji su prohodali, bogovi su sili sa neba da mu pomognu, a kraljevi su doli iz daleka da mu poele dobrodolicu. Legenda odslikava ivopisnu sliku raskoi i luksuza koja ga je okruivala u njegovoj mladosti. iveo je kao sreni princ u tri palate "kao bog", uz zatitu svoga voljenog oca od svih dodira sa bolom i tugom ljudskog ivota. etrdeset hiljada igraica ga je zabavljalo, a kada je napunio pet godina slali su mu dame da bi mogao da jednu od njih izabere za svoju enu. Kao lan kaste katrija, proao je posebnu obuku za vetinu ratovanja; ali takoe je sedeo uz skute mudraca, i sam postao gospodar svih filozofskih teorija vaeih u njegovo vreme. Oenio se, postao srean otac, i iveo u bogatstvu, miru i na dobrom glasu.Jednog dana, kae pobona legenda, izaao je iz svoje palate na ulicu meu ljude, i video jednog starog oveka; i sledeeg dana je izaao i video bolesnog oveka; a treeg dana je izaao i video mrtvog oveka. On sam, u svetim knjigama njegovih sledbenika, ivo pria ovu priu:Zatim, oh monasi, sam ja, obezbeen takvim velianstvenostima i takvom obilnom panjom, ovako mislio: "Jedna neobrazovana, obina osoba, koja je sama podlona starosti, ne izvan doba duboke starosti, posmatranjem starog oveka, uznemirena je, osramljena, zgroena, produavajui misao o sebi. Ja sam, takoe, podloan starosti, ne izvan doba duboke starosti; a da li bi ja, koji sam podloan starenju, ... posmatrajui starog oveka, trebalo da budem uznemiren, osramljen i zgroen?" Ovo mi se ne ini odgovarajuim. Kao to sam je tako prikazao, sve dobro raspoloenje u mladosti najednom je nestalo... Tako, oh monasi, pre mog prosvetljenja, bivajui sam podloan raanju, traio sam prirodu raanja; bivajui podloan starenju traio sam prirodu starosti, bolesti, kajanja, neastivosti. Zatim sam pomislio: "ta ako je trebalo da ja, bivajui i sam podloan raanju, istraim prirodu raanja, ... i poto sam uvideo neprijatnost prirode raanja, da li trebalo je da potraim neroeni, najvii mir Nirvane?" Smrt je poreklo svih religija, a moda da nije postojala smrt ne bi bilo bogova. Budi su ove vizije bile poetak "posveivanja". Kao onaj koji je savladan sa "preobraenjima", najednom je odluio da napusti svog oca,$210$ njegovu enu i njihovog novoroenog sina, i postao je isposnik u pustinji. Tokom noi prikrao se u sobu njegove ene, i poslednji put pogledao svog sina, Rahula. Upravo tada, kau budistiki spisi, u odlomku svetom svim njegovim sledbenicima iz Gautama,svetiljka miriljavog ulja je gorela. Na krevetu zasutom mnotvom jasmina i drugog cvea, Rahulova majka je spavala, sa rukom na sinovljevoj glavi. "Bodhisatva", stojei na pragu, gledao je, i mislio, "Ako pomerim kraljiinu ruku i uzmem moga sina, kraljica e se probuditi, a to e biti prepreka mom odlasku. Kada postanem Buda vratiu se i videti ga." I napustio je palatu. U jutarnjem mraku odjahao je iz grada na njegovom konju Kanthaka, sa njegovim koijaem aunom koji je oajniki visio o repu. Zatim se Mara, princ zla, pojavio pred njim i izazvao ga, nudei mu velika carstva. Ali Buda je odbio, i nastavio da jae, preao graninu reku sa jednim monim korakom. elja da ponovo pogleda svoj rodni grad probudi se u njemu, ali nije se okrenuo. Zatim se velika zemlja okrenu, tako da nije mogao da pogleda unazad.

252

Zaustavio se u mestu zvanom Uruvela. "Tamo," rekao je, "Mislio sam u sebi, istinski ovo je prijatno mesto, a i uma je lepa. ista tee reka, a prijatna su mesta za kupanje; cela okolina su polja i sela." Ovde je sebe posvetio najstroim nainima isposnitva; za est godina okuao je puteve Jogine koji se ve pojavio na indijskoj sceni. iveo je od semena i travki, a u jednom periodu hranio se balegom. Postepeno je smanjio svoju ishranu do zrna pirina svakog dana. Oblaio je krznenu odeu, iupao svoju kosu i bradu iz razloga muenitva, stajao dugim satima, ili leao na trnju. Putao je da se praina i prljavtina uvue u njegovo telo dok nije izgledao poput starog drveta. Poseivao je mesta gde su ljudski leevi bili izlagani da ih izjedu ptice i ivotinje, a spavao je meu istrulelim leinama. I ponovo, on nam pria,Mislio sam, ta ako sada stegnem moje zube, pritisnem moj jezik na moja nepca, a suzdrim, porazim i sagorim svoju misao sa mojim umom. (Uinio sam to) I znoj potee ispod mog pazuha... Zatim sam mislio, ta ako sada pokuam trans bez disanja. Tako sam zaustavio disanje u i izvan usta i nosa. I kako sam tako uinio postojao je nasilni zvuk vetrova koji su izlazili zi mojih uiju... Kao da je jedan snaan ovek slamao neiju glavu udarcem maa, ak i tada su nasilni vetrovi uznemiravali moju glavu... Zatim sam mislio, ta ako je trebalo da uzimam hranu samo u malim koliinama, toliko malim koliko moj skupljen dlan moe da dri, sokove mahuna, grahorice, mala zrna graka, ili soiva... Moje telo je postalo izuzetno mravo. Mesto na kojem bih sedeo imalo je trag poput otiska kamiljeg stopala pomou malo hrane. Kosti moje kime, kada se nasloni i ispravi, bila je poput niske vretena zbog male prehrane. I kao to se, u jednom dubokom izvoru, duboko na dnu vidi belasanje vode, tako su se u mojim onim dupljama videle iskriave duboko usaene oi zahvaljui malo hrane. I kao gorka tikva, iseena sirova, raspukne se i isui na kii i suncu, tako je koa na mojoj glavi bila suva zbog malo hrane. Kada bih pomislio da sam dotakao kou na mom stomaku u stvari sam dodirivao moju kimu... Kada bih pomislio da u olakati sebe pao bih opruen na zemlju zbog malo hrane. Da bih olakao svoje telo udario bih u butine svojom rukom, a kao to sam tako inio opale dlake otresle bi se sa moga tela zbog malo hrane. Ali, jednog dana pade na pamet Budi da samopovreivanje nije nain. Verovatno je bio neuobiajeno gladan tog dana, ili neko seanje na lepotu ga je uzburkalo. Shvatio je da nijedno novo prosveenje nije proizalo iz ovog isposnitva. "Ovom okrutnou ne postiem nadljudsko istinski plemenito saznanje i sposobnost opaanja." Suprotno, naroit ponos u njegovom samokanjavanju zatrovalo je bilo kakvu svetost koja je mogla da proistekne iz toga. On je napustio svoj aksketizam, otiao da sedne pod senkom drveta,$211$ i ostao tamo postojan i nepokretan, odluujui da nikada ne napusti to mesto dok ne doivi u sebi prosveenje. ta je, upitao se, uzrok ljudske alosti, patnje, bolesti, starenja i smrti? Najednom je doiveo viziju beskonanog sleda smrti i raanja u struji ivota: video je svaku smrt poremeenu sa novim raanjem, svaki mir i radost uravnoteen sa novom udnjom i nezadovoljstvom, novim razoaranjem, novom patnjom i bolom. "Tako, sa milju usredsreenom, proienom, iienom, ... Usmerio sam svoje razmiljanje na prolaznost i ponovno raanje bia. Sa boanskom, proienom, nadljudskom vizijom video sam bia koja prolaze i ponovno se raaju, dole i gore, u dobrim i loim bojama, u srenom i jadnom postojanju, prema njihovoj "karmi"" prema tom univerzalnom zakonu po kojem svako delo dobra ili zla bie nagraeno ili kanjeno u ovom ivotu, ili u nekim kasnijim ovaploenjima due.To je bila vizija ovog oigledno besmislenog sleda umiranja i raanja zbog koje se Buda podrugivao ljudskom ivotu. Roenje, govorio je sebi, je poreklo svih zala. A ipak raanje se beskrajno nastavlja, zauvek ispunjavajui tok ljudske alosti. Ako

253

bi raanje bilo zaustavljeno... . Zato se raanje ne zaustavi?$212$ Zato to zakon "karme" zahteva nove reinkarnacije u kojima e dua okajati zlo poinjeno u prolom ivotu.Kada bi, meutim, ovek mogao iveti ivotom savrene pravde, neprestanog strpljenja i dobrote prema svima, ako bi mogao vezati svoje misli za vene stvari, ne vezujui svoje srce za one koji postoje i prolaze tada, verovatno, bi bio spaen ponovnog raanja, a za njega bi izvor zla bio isuen. Ako bi neko mogao da zadri sve udnje za samog sebe, i teio samo ka dobrom, onda bi individualnost, ta prva i najgora zabluda oveanstva, moda bila prevaziena, a dua bi se konano spojila sa nesvesnom beskonanou. Kakav mir bi postojao u srcu koje je oistilo sebe svake line elje! a koje bi srce koje nije tako oistilo sebe ikada spoznalo mir? Srea nije mogua niti ovde, kako paganizam misli, niti ubudue, kao to mnoge religije smatraju. Samo mir je mogu, samo prisebna smirenost okonane udnje, samo "Nirvana."I tako, posle sedam godina meditacije, Jedini "posveeni", spoznavi uzrok ljudske patnje, napustio je sveti grad Benares, i tamo, u parku jelena u Sarnathu, propovedao je "Nirvanu" ljudima. 4. Budino uenje Portret uitelja - Njegovi metodi - etiri plemenite istine - Osmokraki put - Pet moralnih naela - Buda i Hrist Budin agnosticizam i antiklerikalizam - Njegov ateizam Njegova bezduna psihologija - Znaenje "Nirvane" Poput drugih uitelja iz njegovog vremena, Buda je poduavao putem razgovora, predavanja, kao i parabolama. Poto mu nikada nije palo na pamet, ba kao ni Sokratu ili Hristu, da svoja uenja ostavi u spisima, on je sakupio to u "sutrama" ("nitima") predvienim da poboljaju pamenje. Poto su za nas sauvane u podseanjima njegovih sledbenika ove rasprave nesvesno nam odslikavaju prvi odreeni lik u indijskoj istoriji: oveka jake volje, autoritativnog i ponosnog, ali blage naravi i govora, a beskrajne dobrodunosti. Traio je "prosveenje", ali ne inspiraciju; nikada se nije pretvarao da bog govori kroz njega. Polemino je da li je bio daleko strpljiviji i paljiviji nego bilo koji drugi veliki uitelj oveanstva. Njegovi sledbenici, verovatno ga idealizirajui, predstavljali su ga da se u potpunosti pridrava "ahimse": "odbacujui ubijanje ivih bia, Gautama pustinjak uzdran je prema unitavanju ivota. On" (nekada katrijski ratnik) "ostavio je batinu i ma po strani, i postien od grubosti, a pun milosra, on neguje saoseanja i dobrotu prema svim biima koja imaju ivot... Odbacujui no, Gautama se uzdrava od klevete... Tako on ivi kao onaj koji povezuje zajedno one koji su podeljeni, onaj koji ohrabruje one koji su prijatelji, stvaralac mira, zaljubljenik mira, strasno obuzet mirom, govornik rei koje stvaraju mir." Kao Laoce i Hrist elelo je da uzvrati dobrim za zlo, ljubav za mrnju; ostao je smiren pored nerazumevanja i zloupotrebe. "Ako mi jedan ovek iz ludosti uini naao, uzvratiu mu titom moje naklonjene ljubavi; to vie zla izlazi iz njega, to vie dobra e doi iz mene." Kada ga je budala vreala, Buda je sluao bez otpora; ali kada je taj ovek zavrio, Buda ga upita: "Sine, ako ovek odbije da prihvati poklon koji mu je namenjen, kome e to onda pripasti?" ovek odgovori: "Onome koji mu je ponudio." "Sine moj," ree Buda, "Odbijam da prihvatim tvoje uvrede i zahtevam da ih zadri za sebe." Za razliku od veine svetaca, Buda je imao smisao za humor, a znao je da je metafizika bez smeha nepristojnost.Njegovi metodi uenja bili su jedinstveni, mada je neto od toga dugovao lutalicama, ili putujuim sofistima, iz njegovog vremena. Iao je od

254

grada do grada, u drutvu svojih vernih sledbenika, praen sa ponekad dvanaest hiljada vernika. Nije ni pomiljao na sutranjicu, ali je bio je zadovoljan da ga prehrani neki lokalni oboavalac; jedanput je zaprepastio svoje sledbenike nahranivi se u domu jedne kurtizane. Zaustavio bi se na prilazu nekog sela, i podigao logor u nekoj bati ili umi, ili na nekoj obali reke. Posle podne se odavao meditaciji i predavanju u veri. Njegove rasprave imale su oblik sokratskog ispitivanja, moralnih parabola, utivih sumnjienja, ili saetih formula putem kojih je teio da same svoje uenje u odgovarajuu kratkou i red. Njegova omiljena "sutra" bila je "etiri plemenite istine," u kojoj je izlagao svoje miljenje da je ivot patnja, da patnja postoji zbog udnje, a da mudrost lei u umirivanju svih udnji.1. Sada je ovo, o monasi, plemenita istina patnje: roenje je patnja, bolest je patnja, starost je patnja, alost, jadikovanje, utuenost i oaj su patnja... 2. Sada, ovo je, o monasi, plemenita istina o uzroku patnje: ta udnja, koja vodi do preporoda, pomeana sa zadovoljstvom, uskrsnuem, pronalazei zadovoljstvo tu i tamo, naime, udnja sa strau, udnja za postojanjem, udnja za nepostojanjem.3. Sada je ovo, o monasi, plemenita istina unitenja patnje: prestanka, bez ostataka, od te udnje; naputanje, ostavljanje, liavanje, nepripadanje.4. Sada je ovo, o monasi, plemenita istina o putu koji vodi do otklanjanja patnje: to je plemenita osmokraka staza: to jest, ispravno miljenje, ispravne namere, ispravna re, ispravno delo, ispravno ivljenje, ispravna tenja, ispravno razmiljanje, ispravno udubljivanje. Buda je bio uveren da je patnja takva neravnotea zadovoljstva u ljudskom ivotu da je bolje nikada ne biti roen. Vie je suza poteklo, poruuje nam on, nego to ima vode u ova etiri ogromna okeana. Svako zadovoljstvo ini se da je zatrovano za njega tom saetou. "Da li je to ono koje je prolazno, aljenje ili zadovoljstvo?" upitao je jednog od njegovih uenika; a odgovor je, "aljenje, Gospodaru." Osnovno zlo, onda, je "tanha" a ne sve elje, ve sebina elja, elja usmerena na prednosti jednog dela pre nego na dobro celine; iznad svega, seksualna udnja, jer ona vodi do reprodukcije, koja produava lanac ivota u nove patnje besciljno. Jedan od njegovih uenika zakljuio je da bi Buda odobrio samoubistvo, ali Buda ga je prekoreo; samoubistvo bi bilo beskorisno, poto bi dua, neproiena, bila ponovo roena u drugoj inkarnaciji dok se ne postigne potpun zaborav samog sebe.Kada ga je njegov uenik zamolio da jasnije objasni svoje shvatanje ispravnog ivljenja, izrazio je za njihovo rukovoenje "Pet moralnih pravila" zapovesti jednostavnih i retkih, ali "verovatno najrazumljivijih, a teih za pridravanje, od dekaloga":1. Nikome ne dozvoli da ubija bilo kakvo ivo bie.2. Nikome ne dozvoli da uzme ono to mu nije dato.3. Nikome ne dozvoli da pogreno zbori.4. Nikome ne dozvoli da pije opijajua pia.5. Nikome ne dozvoli da bude obeaen. Na drugom mestu Buda je uveo elemente u njegova uenja koji neobino nagovetavaju Hrista. "Neka ovek bes nadvlada dobrotom, zlo dobrim... Pobeda hrani mrnju, jer potlaeni je nesrean... Nikada u svetu mrnja ne zaustavlja mrnju; mrnju zaustavlja ljubav." Poput Isusa bilo mu je neprijatno u prisustvu ena, a dugo je oklevao pre nego to ih je primio u budistiki red. Njegov omiljeni uenik Ananda, jednom ga je upitao:"Kako mi vladamo sobom, Gospodaru, u odnosu prema enskom rodu?""Ne primeujui ih, Ananda.""Ali ako bi trebalo da ih vidimo, ta da inimo?""Ne razgovaramo, Ananda.""Ali ako bi trebalo da nam se obrate, Gospodaru, ta nam je initi?""Imajte irom otvorene oi, Ananda".Njegova koncepcija religija bila je isto etika; razmatrao je sve povodom ponaanja, nita o obiajima ili oboavanju, metafizici ili teologiji. Kada je jedan braman predloio da proisti sebe od svojih grehova kupajui se kod Gaja, Buda mu je rekao: "Okupaj se ovde, ak ovde, o bramanu. Budi paljiv prema svim biima. Ako ne bude zborio pogreno, ako

255

ne bude ubio ivot, ako ne uzme ono to ti nije dato, ubeen u samoodricanje ta bi dobio odlaskom u Gaja? Ima li vode u Gaja za te." Nema nieg neobinijeg u istoriji religije nego Budina vizija osnivanja svetske religije, a ipak odbijajui da bude uvuen u raspravu o venosti, besmrtnosti, ili bogu. Beskonaan je mit, kae on, pria filozofa koji nisu imali skromnosti da priznaju da atom nikada ne moe da razume kosmos. On se smeje raspravi o konanosti ili beskonanosti svemira, ba kao da je predvideo beskorisnost astromitologije fiziara i matematiara koji raspravljaju o istom pitanju danas. On odbija da izrazi bilo kakvo miljenje bilo da li je svet imao poetak ili e imati kraj; bilo da li je dua ista kao i telo, ili su razdvojene; bilo, ak za najveeg sveca, da li sledi nekakva nagrada na bilo kojim nebesima. On naziva takva pitanja "dzunglom, pustinjom, lutkarskim pozoritem, muenjem, preprekom, razmiljanja," i nije eleo da ima bilo ta sa njima; one vode samo do estokih rasprava, linih ljutnji, i aljenja; ona nikada ne vode mudrosti i miru. Svetost i zadovoljstvo ne lee u poznavanju univerzuma i Boga, ve jednostavno u nesebinom i dobrobitnom ivljenju. A zatim, sa neobinim humorom, on ukazuje da sami bogovi, ako bi oni postojali, ne bi znali da odgovore na takva pitanja.Jednom davno, Kevadha, tamo je naiao na izvesnog brata u ba tom drutvu brae sumnjajui u sledeu misao:"Gde sada ova etiri elementa zemlja, voda, vatra i vetar prolaze, ne ostavljajui traga za sobom?" Tako je taj brat izveo sebe u takvo stanje ushienja da je put koji vodi do sveta bogova postao ist u njegovoj ekstatikoj viziji.Onda se taj brat, Kevadha, uputio u kraljevstvo etiri velika kralja, i rekao zbog toga bogovima: "Gde, moji prijatelji, ova etiri elelmenta zemlja, voda, vatra i vetar zavravaju, ne ostavljajui traga za sobom?"A kada se tako obratio bogovima na nebesima etiri velika kralja mu rekoe: "Mi, brate, ne znamo to. Ali postoje etiri velika kralja, jo moniji i jo slavniji od nas. Oni e to znati."Onda je taj brat, Kevadha, otputovao do etiri velika kralja (a postavivi im isto pitanje, i bio je dalje poslat, slinim odgovorom, do trideset i treih, koji su ga poslali do njihovog kralja, Saka; koji ga je poslao do bogova Jame, koji su ga poslali do njihovog boga, Sujame; koji ga je poslao do bogova Tusita, koji su ga poslali do njihovog kralja, Santusita; koji ga je poslao do bogova Nimanaratija, koji su ga poslali do njihovog kralja, Sunimita; koji ga je poslao do bogova Paranimita Vasavatija, koji su ga poslali do njihovog kralja, Vasavatija, koji ga je poslao do bogova bramanskog sveta).Zatim je taj brat, Kevadha, postao toliko uvuen samoudubljivanjem da je put do sveta Brahma postao jasan njegovom umu tako umiren. I on se pribliio bogovima svite Brahmine, i rekao: "Gde, moji prijatelji, etiri elelmenta zemlja, voda, vatra i vetar zavravaju, ne ostavljajui trag za sobom?"I kada tako govorae, bogovi svite Brahme odgovorie: "Mi, brate, ne znamo to. Ali evo Brahme, velikog Brahme, Najvieg jedan, Svemogueg Jedan i Svevideeg jedan, Vladaoca, Gospodara svega, Upravitelj, Stvaraoca, Poglavarom svega, ... Pradavna vremena, Oca svega to jeste i to e biti! On je moniji i slavniji od nas. On e to znati.""Gde, onda, je taj veliki Brahma sada?""Mi, brate, ne znamo gde je Brahma, niti zato je Brahma, niti odakle je. Ali, brate, kada se pojave predznaci njegovog dolaska, kada se svetlost raa, a slava sija, tada e se on ispoljiti. Jer to je predskazivanje Brahmine pojave kada se svetlost raa, a slava sija."I ne bi dugo, Kevadha, pre nego to se pojavi Brahma. I taj brat mu se priblii, pa ree: "Gde, moj prijatelju, etiri elementa zemlja, voda, vatra i vetar zavravaju ne ostavljajui traga za sobom?"I kada tako govorae veliki Brahma mu odgovorae: "Ja, brate, sam veliki Brahma, Najvii, Svemogui, Svevidei, Vladalac, Gospodar svega, Upravitelj, Stvaralac, Poglavar svega, odreujui svako njegovo mesto, prastarog doba, Otac svega to jeste i to e biti!"Zatim taj brat odgovori brahmi, i ree:

256

"Nisam te pitao, prijatelju, da li si ti zaista bio sve to to sada kae. Ali pitam te gde etiri elementa zemlja, voda, vatra i vetar zavravaju, ne ostavljajui traga za sobom?"Zatim ponovi, Kevadha, a Brahma dade isti odgovor. I tada brat ipak po trei put postavi Brahmi njegovo pitanje kao i ranije.Zatim, Kevadha, veliki Brahma povede brata i odvede ga po strani, pa ree: "Ovi bogovi, svita Brahmina, dri me, brate, jesam takav da ne postoji nita to ne mogu da vidim, nita nema to ne razumem, nita nema to nisam shvatio. Stoga ne dajem odgovore u njihovom prisustvu. Ne znam, brate, gde ova etiri velika elementa zemlja, voda, vatra i vetar zavravaju, ne ostavljajui iza traga." Kada su ga neki studenti podsetili da bramani trae da saznaju reenje ovih problema, ismejao ih je: "Postoje, brao, neki pustinjaci i bramani koji se uvijaju kao jegulje; a kada im se postavi pitanje o ovome ili onome oni pribegavaju dvosmislenostima, izvijaju se kao jegulje." Ako je ikada otar, onda je to prema svetenicima iz njegovog vremen; on se podsmeva njihovim pretpostavkama da su "Vede" boansko nadahnue, i on uasava kastu ponosnih bramana prihvatajui u svoj red pripadnike bez obzira na kastu. On ne osuuje otvoreno kastinski sistem, ali govori svojim uenicima, dovoljno prosto: "Idite u svaku zemlju i propovedajte ovo. Recite im da siromani i niski, bogati i visoki, su svi jedno, a da se sve kaste ujedinjuju u ovoj religiji kao to to reke ulivaju u more. On odbacuje pomisao rtvovanja bogovima, i uasava se na klanje ivotinja radi ovih obiaja; on odbija svaki kult i oboavanje natprirodnih bia, svake "mantre" i ini, svakog asketizma i svake molitve. Mirno, i bezpogovorno, nudi religiju potpuno osloboenu dogme i uticaja svetenika, a proglaava jedan nain spasenja jednako dostupan vernicima i nevernicima.U to vreme, ovaj najpoznatiji od hinduskih svetaca prelazi iz agnosticizma u praverni ateizam. On ne skree sa svog puta da bi osporio boanstvo, i povremeno govori kao da je Brahma pre stvarnost nego jedan ideal; niti on zabranjuje opte oboavanje bogova. Ali smeje se na pomisao da se molitve alju Nespoznatljivom; "to je ludo," kae on, "pretpostaviti da neko drugi moe doneti nama sreu ili jad" ovo su uvek posledice naeg sopstvenog ponaanja i naih sopstvenih elja. On odbija da napusti svoje moralno naelo zbog natprirodnih kazni bilo kakve vrste; on ne nudi nebesa, ni proienje, a niti pakao. Isuvie je osetljiv na patnje i ubijanja umeana u bioloki razvoj da bi pretpostavio da je to pojedinano boanstvo svesno poelelo; ova kosmika greka, smatra on, prevazilazi dokaze stvaranja. U ovoj sceni reda i zbrke, dobra i zla, on ne pronalazi naelo stalnosti, niti sredite trajne stvarnosti, ve samo vrtlog i uticaj upornog ivota, u kojem jedina metafizika izvesnost je promena.$214$ Dok on predlae teologiju bez boanstva, tako on nudi psihologiju bez due; odbacuje animizam u svakom obliku, ak i u sluaju oveka. Slae se sa Heraklitom i Bergsonom o svetu, a sa Hjumom o umu. Sve to mi znamo su nai oseaji; zbog toga, dokle god moemo da vidimo, sve je stvar snage, svaka materija je pokret. ivot je promena, neodreen tok postojanja i istrebljivanja; "dua" je mir koji, poto pogoduje naoj slaboj pameti, mi neopravdano pretpostavljamo toku stanja svesti. To "transcedentalno jedinstvo uporeivanja", ovog "razuma" koji prima oseaje i opaaje u misao, je duh; sve to postoji u samim oseajima i opaajima, automatski odlazi u seanje i ideje. ak dragoceni "ego" nije razlikovan entitet od ovih mentalih stanja; to je puki nastavak ovih stanja, slinost ranijih i kasnijih stanja, zajedno sa mentalnim i moralnim navikama, karakteru i tenjama organizma. Sled ovih stanja nije izazvan mitskom "voljom" koja ih nadvisuje, ve odreenou naslea, navike okoline i okolnosti. Ovaj bezoblian um koji je samo mentalno stanje, ova dua ili ego koji je samo osobina ili predrasuda obrazovana bespomonim nasleenim i prolaznim iskustvom, ne moe imati besmrtnost na bilo koji

257

nain koji ukazuje na nastavak pojedinca. ak i svetac, i sam Buda, nee, kao linost preiveti smrt. Ali ako je to tako, kako moe postojati ponovno raanje? Ako ne postoji dua, kako moe prei u drugi ivot, da bude kanjeno za grehe ovog utelovljenja? Ovde je naslabiji momenat Budine filozofije; on se nikada nije potpuno suoio sa kontradikcijama izmeu njegove racionalistike psihologije i njegovog nekritikog prihvatanja reinkarnacije. Ovo uverenje je tako univerzalno u Indiji da ga skoro svaki Hindus prihvata kao aksiom ili pretpostavku, i jedva da se trudi da je dokae; saetost i raznolikost generacija tamo ukazuje na neodoljivo preseljenje znaajnih snaga, ili da tako kaemo teoloki due. Buda je primio misao zajedno sa vazduhom koji je udisao; to je jedna stvar u koju ini se nikada nije posumnjao. On je prhvatio Toak ponovnog raanja i Zakon"Karme" kao gotovu injenicu; njegova jedina misao bila je kako da izbegne taj Toak, kako da ovde dostigne"Nirvanu", a posle ponitenje. Ali ta je "Nirvana"? Teko je pronai besprekoran odgovor na ovo pitanje; jer je njen gospodar ostavio nejasan smisao, a njegovi sledbenici su davali svako mogue znaenje rei koje postoji pod suncem. U opteno sanksritska upotreba je znaila "ugaen" kao svetiljka ili vatra. Budistiki spisi koriste ga da oznae: (1) stanje sree prisutno u ovom ivotu putem potpune eliminacije sebinih pouda; (2) oslobaanje pojedinca od ponovnog raanja; (3) ponitenje individualne svesti; (4) sjedinjenje pojedinca sa Bogom; (5) rajska srea posle smrti. U Budinom uenju to je izgleda znailo ponitenje svih individualnih elja, i nagrada za takvu nesebinost je izbegavanje ponovnog raanja. U budistikoj knjievnosti ovaj pojam esto ima ovozemaljski smisao, jer se "Arhat", ili svetac, neprestano opisivan kao dostizanje toga u ovom ivotu, uenjem tih sedam sastavnih delova: samoposedovanje, istraivanje istine, energija, mirnoa, radost, udubljivanje, i velikodunost. Ovo su njegovi sastavni delovi, ali jedva njegov plodonosan uzrok: uzrok ili izvor "Nirvane" je ponitenje sebine elje; a "Nirvana", u najranijim objanjenjima, je oznaavala bezbolni mir koji nagrauje moralno ponitenje bia. "Sada," kae Buda, "ovo je plemenita istina kao i prolazni bol. Istinski, to je prolazno tako da nijedna strast ne ostaje, odustaje, oslobaa se, emancipuje se, ne skrivajui se vie od, ove teke enje" ove groznice samospoznajue udnje. U telu gospodarevog uenja to je skoro uvek istovemeno sa blaenstvom, mirnim zadovoljstvom due koja vie ne brine o sebi. Ali potpuna "Nirvana" ukljuuje ponitenje: nagradu najvie svetosti je da se nikada ne bude ponovo roen. Na kraju, kae Buda, mi opaamo apsurdnost morala i pshilolokog individualizma. Nae muenje samima sobom nije stvarno razdvajanje bia i moi, ve preputanje mrekanju ivotnog toka, mali vorovi koji obrazuju i razmrsuju zamrenost sudbine noenu vetrom. Kada vidimo sebe kao delove celine, kada promenimo same sebe i nae elje u uslovima celine, tada naa lina razoaranja i porazi, nae raznolike patnje i neizbena smrt, nee nas vie gorko ni rastuivati kao ranije; oni su izgubljeni u opsenosti beskonanosti. Kada smo spoznali da ne volimo na zasebni ivot, ve sve ljude i sve ive stvari, tada emo konano pronai mir. 5. Poslednji dani Bude Njegova uda - Njegova poseta oevoj kui - Budistiki monasi - Smrt Od egzaltirane filozofije dobijamo jednostavne legende koje su sve to imamo o poznom Budinom ivotu i smrti. Uprkos njegovom preziru prema udima, njegovi uenici

258

izmislili su na hiljade pria o udima koja je on uradio. On je sam sebe magino preneo preko Ganga za jedan trenutak; tap koji je pustio da padne izrasao je u drvo; na kraju, jedna od njegovih propovedi "je hiljadugodinji svetski poredak uzdrmao." Kada je njegov protivnik Devadabta poslao besnog slona protiv njega, Buda "ga je savladao sa ljubavlju," a to ga je prilino ukrotilo. Raspravljajui se branei ovakve prigode Senart i drugi su zakljuili da je legenda o Budi zasnovana na osnovu drevnih mitova od suncu. To je ne bitno; Buda znai za nas ideju koja je svojstvena Budi u budistikoj knjievnosti; a taj Buda postoji.Budistiki spisi odslikavaju zadovoljavajuu sliku njega. Mnogi uenici okupljali su se oko njega, a njegova uvenost kao mudraca irila se gradovima severne Indije. Kada je njegov otac uo da je Buda blizu Kapilavastu poslao je glasnika da mu prenese poziv da doe i provede dan u domu iz svoje mladosti. Otiao je, a njegov otac, koji je alio gubitak princa, radovao se ponovo, na kratko, povodom povratka sveca.Budina ena, koja mu je bila verna tokom njihovog odvojenog ivota, pala je pred njega, niice, stavljajui svoju glavu meu njegove noge, i ophodila se prema njemu kao bogu. Tada je kralj udhodhana rekao Budi o njenoj velikoj ljubavi: "Gospodaru, moja erka (snaja), kada je ula da nosite uti plat (poput monaha), stavila je na sebe uti plat; kada je ula da imate jedan obrok dnevno, sama je uzimala jedna obrok; kada je saznala da ne spavate na velikom krevetu, legla je na uski kau; i kada je saznala da ne koristite ukrase i mirise, od toga je odustala". Buda ju je blagoslovio, i otiao svojim putem.Ali njegov sin Rahula, priao mu je, i takoe ga voljae. "Prijatna je tvoja senka, asketska," rekao je. Mada se Rahulova majka ponadala da e mladi postati kralj, Gospodar ga je primio u budistiki red. Zatim drugi princ, Nanda, bio je pozvan da se smesti kao naslednik prestola; ali Nanda, kao u transu, napustio je nedovrenu sveanosti, ostavio kraljevstvo, i uputivi se ka Budi, upitavi takoe, moe li mu biti odobreno da pristupi redu. Kada je kralj udhodhana uo ovo bio je tuan, i zamoli za Budinu blagodarnost. "Kada je Gospod napustio svet," rekao je "nije bio mali bol za mene; tako je bilo i kada je Nanda otiao; i jo vie sa Rahulom. Sinovljeva ljubav povreuje kroz kou, kroz kosu, meso, miie, modinu. Garantuj, Gospode, da tvoji plemii nee posvetiti sina redu bez dozvole njegovog oca i majke." Buda je pristao i nainio takvu dozvolu kao preduslov pristupanja redu. Ve je, ini se, ova religija bez uticaja svetenika razvijala red monaha opasnih poput hinduskih svetenika. Buda nije dugo bio mrtav pre nego to su se okruili sa svim raznolikim stvarima (parafernalijama) bramana. Zaista sa nivoa bramana dolazili su prvi preobraenici; zatim od najbogatije omladine Benara i susednih gradova. Ovi "Bhikhusi", ili monasi, pridravali su se u Budino vreme jednostavnog pravila. Pozdravljali su jedan drugog, kao i sve one kojima su se obraali, sa neobinim otpozdravom: "Mir svim biima."$215$ Oni nisu smeli da ubiju bilo ta ivo; nita nisu smeli da sauvaju to im je bilo dato; morali su da izbegnu prevare i klevete; morali su da umiruju razmirice i ohrabruju dogovore; uvek su morali da pokazuju saoseanje sa svim ljudima i svim ivotinjama; trebalo je da izbegavaju svaku zabavu za oseaje, ili meso, svaku muziku, ples"/nautch/, predstave, igre, raskoi, dokone razgovore, rasprave, ili gatanje; nisu smeli da se bave poslovanjem, ili sa bilo kojim nainom kupovine ili prodaje; iznad svega, oni su morali da se odreknu neumerenosti, i ive odvojeno od ena, u savrenoj istoti. Prihvatajui mnoge nene molbe, Buda je dozvolio enama da uu u red kao kaluerice, ali nikada se nije pomirio sa sobom povodom ovog poteza. "Da, Ananda," rekao je, "da ena nije dobila dozvolu da ue u red, istota religije bi dugo trajala, dobar zakon bi nedirnut opstao hiljadu godina. Ali poto su dobile tu dozvolu, sada e opstati samo pet stotina

259

godina." Bio je u pravu. Veliki red, ili "Sangha", opstao je do naeg doba; ali je od tada gospodarevo uenje bilo ophrvano magijom, mnogobotvom i bezbrojnim sujeverjima.Do kraja njegovog dugog ivota njegovi sledbenici su poeli da ga proglaavaju za sveca, uprkos njegovim izazovima da sumnjaju u njega i da sami misle svojom glavom. Sada, kae se u jednoj od poslednjih Dijaloga (Razgovora),... veleasni Sriputa doae do mesta gde je bio onaj koji je jedini Uzvieni, i pozdravivi ga, sede pored njega sa svim svojim potovanjem, pa ree: "Gospode, imam li ja takvu veru u onog koji je jedini Uzvien za kojeg mi se ini da nikada nije postojao, niti e ikada postojati, niti postoji sada, bilo koji drugi, i od Lutalice ili Bramana, koji je vei i mudriji od onog koji je jedini Uzvien... s obzirom na viu mudrost"."Velike i smele rei iz tvojih usana, Sariputa" (odgovori mu Gospodar) "istinski, ti planu u zanosnoj pesmi! Naravno, tada, ti spoznade sve o onima koji su jedini Uzvieni iz prolosti, ... razumevajui njihove misli sa svojima, i svestan ta je njih vodilo, ta je njihova mudrost,... . i ta je osloboenje koje dostiu?""Ne tako, oh Gospodaru!""Naravno, dakle, ti opazi sve one koji su Uzvieni u budunosti, ... shvatajui njihove celokupne misli sa svojim?""Ne tako, oh Gospodaru!""Ali najmanje, prema tome, oh Sariputa, ti me znade,.. i prozreo si moj um?""Ne, ak ni to, oh Gospodaru.""Vidi onda, Sariputa, da ti ne poznaje srca onih koji su Sposobn, Probueni i iz prolosti i budunosti. Zato, stoga, su tvoje rei tako velike i smele? Zato ti plane u takovoj pesmi zanosa?"I Anandu je pouio svoju najveu i najplemenitiju pouku:"I kome god je drago, Ananda, bilo sada ili posle kada budem mrtav, biu im svetiljka, i sklonite za njih, neu im pruiti beskonano sklonite, ve, vrsto ih drati za Istinu, kao njihova svetiljku, ... neu traiti spasenje za bilo koga osim njih oni ... koji e dostii prave najvie visine! Ali moraju biti eljni uenja!"Umro je 483. godine p.n.e., u osamdesetoj. "Sada, monasi," rekao je jednom od njih kao svoje poslednje rei, "Obraam vam se. Predmet raspadanja su sloene stvari. Ozbiljno se borite." III OD ALEKSANDRA DO AURANGZEBA 1. andragupta Aleksandar u Indiji - andragupta oslobodilac - Narodi - Univerzitet Taksila -Kraljevska palata - Jedan dan u ivotu kralja - Pretea Makijavelija - Uprava - Zakon Javno zdravlje - Prevoz i putevi - Optinska vlada Godine 327 p.n.e. Aleksandar Veliki, napredujui iz Persije, preao je preko Hindu Kua i spustio se u Indiju. Za godinu dana vodio je bitke meu severozapadnim dravama koje su obrazovale jednu od najbogatijih provincija Persijske imperije, obezbeujui potreptine za njegovu vojsku i zlato za njegovu riznicu. Poetkom 326. p.n.e. preao je Ind, i polako izborio sebi put preko Taksile i Ravalpindi prema jugu i istoku, i u okraju sa armijom kralja Pora, porazio 30.000 vojnika peaka, 4.000 konjanika, 300 koija i 200 slonova, a pobio 12.000 ljudi. Kada se Por, borei se do poslednjeg daha, predao, Aleksandar ga je, divei se njegovoj hrabrosti, stasu i finim crtama lica, zamolio da kae kako bi eleo da se postupa sa njim."Postupaj sa mnom, Aleksandre," odgovorio je, "na kraljevski nain." "to se mene tie," rekao je Aleksandar, tako e se s tobom postupati; to se tebe tie ti zatrai ono to e te zadovoljiti." Ali Por odgovori da je sve sadrano u onome to je zatraio. Aleksandar je bio zadovoljan sa njegovim odgovorom; proglasio je Pora za kralja cele osvojene Indije kao makedonskog obveznika za plaanje danka, i u

260

njemu je posle toga pronaao vernog i preduzimljivog saveznika. Aleksandar je eleo tada da napreduje ak do istonog mora, ali njegovi vojnici su se bunili. Posle mnogo govornitva i ljutnji pridobio ih je, a zatim i poveo kroz rodoljubiva neprijateljska plemena koja su izazivala njegovu raznorodnu vojsku da se bori na skoro svakom koraku sve niz Hidaspu i uz obalu preko Gedrozije do Baludzistana. Kada je pristigao u Suza, dvadeset meseci posle povratka sa njegovih osvajanja, njegova armija bila je bedni ostatak onoga to je prelo u Indiju sa njim tri godine ranije.Sedam godina kasnije svi tragovi makedonske uprave ve su nestali iz Indije. Glavni zastupnik njenog uklanjanja bila je jedna od najromantinijih linosti indijske istorije, slabiji ratnik ali vei vladar od Aleksandra. andragupta je bio mladi katrijski plemi iz Magada iz vladajue porodice Nanda, sa kojom je bio u srodstvu. Potpomognut njegovim lukavim makevijalistikim savetodavcem, Kautiljoma anakjom, mladi je sastavio malu armiju, savladao makedonske garnizone, i proglasio Indiju slobodnom. Onda je napredovao prema Pataliputra,$216$ prestonici kraljevstva Magada, podstrekivao prevrat, zauzeo presto, i osnovao dinastiju Maurija koja je vladala Hindustanom i Avganistanom punih stotinu i trideset sedam godina. Podreujui svoju hrabrost Kautiljovoj beskrupuloznoj mudrosti, andragupta je uskoro stvorio najmoniju dravu koja je tada postojala na svetu. Kada je Megasten doao u Pataliputru kao izaslanik Seleuka Nikatora, kralja Sirije, bio je iznenaen civilizacijom koju je opisao nepoverljivim Grcima tada jo uvek u njihovom zenitu kao potpuno jednakoj njihovoj. Grci su imali prijatno, verovatno blago miljenje o ivotu Hindusa u njegovom dobu. Palo mu je na pamet kao povoljan kontrast u odnosu na njegovu sopstvenu naciju da nije postojalo robovlasnitvo u Indiji;$217$ i da mada je stanovnitvo bilo podeljeno u kaste prema zanimanjima, prihvaene su ove podele kao prirodne i podnoljive. "Oni ive dovoljno sreno," izvetavao je izaslanik,po tome to su jednostavni po navikama, a tedljivi. Oni nikada ne piju vino izuzev prilikom rtvovanja... Jednostavnost njihovih zakona i njihovih ugovora opravdava injenica da se retko bave pravom. Oni nemaju tube povodom zahteva i zaloge, niti zahtevaju peat ili svedoke, ali oni uloge tede i poveravaju ih jedni drugima ... Istinu i vrlinu oni jednako vrednuju ... Vei deo zemlje se navodnjava, a postupno se dobijaju dva useva tokom godine... Prema tome, potvreno je da glad nikada nije pogodila Indiju, i da nikada nije bilo opte oskudice u nabavci hrane. Najstariji od dve hiljade gradova na severu Indije u andraguptino doba bila je Taksila, dvadeset milja severozapadno od dananjeg Ravalpindija. Arijci ga opisuju kao "ogroman i bogat grad"; Strabon kae da "je ogroman, kao i da ima najvrsnije zakone." To je istovremeno bio vojni i univerzitetski grad, strateki smeten na glavnom putu prema Zapadnoj Aziji, a u njemu su se nalazilo nekoliko najpoznatijih univerziteta koji su tada postojali u Indiji. Studenti su priticali u Taksilu kao to su u srednjem veku pristizali u Pariz; tamo su mogle sve umetnosi i nauke da se prouavaju kod uglednih profesora, a medicinska kola je imala visoku reputaciju u orijentalnom svetu.$218$ Megasten opisuje da je andraguptina prestonica, Pataliputra, imala devet milja u duini i skoro dve milje u irini. Kraljeva palata bila je od drvene grae, ali ju je grki izaslanik rangirao meu izuzetne kraljevske rezidencije Suza i Ekbatana, koju su mogle da prevaziu samo one u Persepolisu. Njeni stubovi bili su optoeni zlatom, i ornamentima sa sliicima iz ivota ptica i liem; njena unutranjost raskono je bila nametena i ukraena plemenitim metalima i kamenjem. Postojalo je posebno orijentalno razmetanje u ovoj kulturi, kao i u upotrebi zlatnih brodova u preniku od est stopa; ali, jedan engleski istoriar zakljuuje, iz knjievnih svedoenja, umetnikih i materijalnih ostataka, da je "u etvrtom i treem veku pre Hrista raspolaganje

261

monarha Maurje nad raskoima svake vrste i vetog zanatstva u svim umenim rukotvorinama nisu bila manja od onoga u emu su uivali mogulski vladari osamnaest vekova kasnije." U ovoj palati andragupta, osvajajui presto nasilnim putem, iveo je dvadeset i etiri godine kao u pozlaenom zatvoru. Povremeno se pojavljivao u javnosti, odeven u fini muslin izveen sa purpurom i zlatom, i prenoen u zlatom palankinu ili na slonu ukraenom u predivnu nonju. Osim kada bi odjahao u lov, ili se na drugi nain zabavljao, popunjavao je svoje vreme sa poslom oko uveavanja njegovog kraljevstva. Njegovi dani bili su podeljeni u esnaest delova, a svaki od po devedeset minuta. U prvom se budio i pripremao sebe za meditaciju; u drugom je prouavao izvetaje njegovih izaslanika i izdavao tajne naredbe; u treem provodio je vreme sa savetnicima u Holu za privatnu audijenciju; u etvrtom poklanjao je panju dravnim finansijama i nacionalnoj odbrani; u petom sasluao bi albe i tube njegovih podanika; u estom se kupao i veeravao, a zatim itao religioznu literaturu; u sedmom primao je danak i porez, i zakazivao zvanine sastanke; u osmom opet se sastajao sa njegovim Savetom, i sluao izvetaje njegovih pijuna, ukljuujui i kurtizane koje je koristio u ove svrhe; devetog se posveivao odmaranju i molitvi, desetog i jedanaestog vojnim stvarima, dvanaestog opet tajnim izvetajima, trinaestog veernjem kupanju i obroku, etrnaestog, petnasetog i esnaestog spavanju. Verovatno nam istoriari kau ta je andragupta mogao biti, pre kako je Kautilja eleo da ga narod vidi, nego ono to je on stvarno bio. Istina, nije esto izlazila iz palate.Stvarno upravljanje dravom bilo je u rukama lukavog vezira. Kautilja je bio braman koji je poznavao politiku vrednost religije, ali se nije time moralno rukovodio; poput naih savremenih diktatora verovao je da je svako sredstvo opravdano ako se koristi u slubi drave. Bio je bez skrupula i izdajnik, ali nikada prema svome kralju; sluio je andraguptu u izgnanstvu, porazu, avanturi, intrigi, ubistvu i pobedi, a njegova podmukla mudrost stvorila je imperiju njegovog gospodara najveom koju je Indija ikada poznavala. Kao autor "Princa", Kautilja je smatrao poeljnim da se sauvaju spisi njegovih misli o ratovanju i diplomatiji; tradicija mu pripisuje "Arthaastru", najstariju knjigu ouvanu do danas iz sanskritske knjievnosti. Kao primer taktinog realizma moemo uzeti njegov spisak sredstava zadravanja utvrenja: "Intriga, pijuniranje, pobeivanje neprijateljskog naroda, opsada i napad" mudra ekonomija psihikih napora.Drava nije imala pretenzije prema demokratiji, a bila je verovatno najuspenija koju je Indija ikada imala. Akbar, najvei od Mogula, "nije imao nita poput toga, a moe se posumnjati da je bilo koji od grkih gradova bio bolje organizovan." Istinski je bio zasnovan na vojnoj moi. andragupta, ako moemo verovati Megastenu (prema kojem bi trebalo biti sumnjiav kao prema bilo kom inostranom dopisniku) drao je armiju od 600.000 peaka, 30.000 konja, 9.000 slonova, i nepoznat broj koija. Seljatvo i bramani su bili izuzeti od vojne slube; Strabon opisuje farmere kako obrauju zemlju u miru i bezbednostu u sred ratovanja. Mo kralja je bila teoretski neograniena, ali u stvarnosti je bila ograniena Savetom koji je ponekad sa kraljem ponekad u njegovom odsustvu predlagao zakone, upravljao nacionalnom ekonomijom i inostranim poslovima, i naimenovao sve najznaajnije dravne slubenike. Megasten svedoi o "jakom karakteru i mudrosti" andraguptinih savetnika, i njihovoj efektivnoj moi. Vlada je bila organizovana prema odeljenjima sa jasno odreenim obavezama i paljivo stepenovanom hijerarhijom slubenika, koji su sa potovanjem upravljali prihodima, carinom, granicama, pasoima, vezama, troarinama, rudnicima, poljoprivredom, stokom, skladitima, prodavnicama, mornaricom, umama, javnim kockanjem, prostitucijom i kovnicom novca. Nadzornik troarina kontrolisao je

262

prodaju droga i opijajuih pia, smanjivao broj i lokacije taverni, kao i koliinu likera koji su oni mogli da prodaju. Nadzornik rudnika izdavao je dozvole za iskopavanje privatnim licima, koja su plaala fiksnu rentu i udeo od profita - dobiti vladi; slian sistem primenjivao se u poljoprivredi, za sve zemlje koje je posedovala vlada. Nadzornik javnog kockanja nadzirao je kockarske dvorane, obezbeivao kocke, naplaivao novani iznos za njihovu upotrebu, i sakupljao za riznicu pet odsto svog novca koji stekne "banka". Nadzornik za prostituciju vodio je rauna o javnim enama, kontrolisao njihova primanja i trokove, prisvajao njihovu dvodnevnu zaradu svakog meseca, i zadravao dve u kraljevskoj palati radi zabave i obavetajne slube. Porezi su razrezivani za svako struku, zanimanje i industriju; a pored toga, bogati ljudi su s vremena na vreme uveravani da ine "dobroinstva" za kralja. Vlada je odreivala cene i povremeno usklaivala teine i mere; izvodila je proizvodnju u dravnim fabrikama, prodavala povre, i drala monopol nad rudnicima, solanama, drvetu, finim materijalima, konjima i slonovima. Zakon su sprovodili u selima lokalne stareine, ili /panchayats/ seoski saveti od pet mukaraca; u gradovima, oblastima i provincijama nii ili vii sudovi; u prestonici kraljevski savet kao najvii sud, a Kralj kao vrhovni sud. Kazne su bile otre, i podrazumevale su sakaenje, muenje i smrt, obino na naelu /ledz talonis/, ili odgovarajua odmazda. Ali, vlada nije bila obina maina represije; vodila je rauna o istoi i javnom zdravlju, drala je bolnice i domove za pomaganje siromanih; u godinama kada je vladala glad dopremala se iz skladita hrana koja je uvana u skladitima u takvim vanrednim sluajevima, prinuavani su bogati da doprinesu svojom pomoi u oskudici, i organizovani su javni radovi da bi se zbrinuli nezaposleni u godinama depresije. Odeljenje za plovidbu ureivalo je prevoz vodenim putem, i titilo putnike na rekama i morima; odravalo je mostove i luke, obezbeivalo dravne brodove pored onih kojima je privatno upravljalo i posedovalo upravljanje vredno panje po kojem se javnim nadmetanjem mogla proveravati privatna pljaka, a privatno nadmetanje moglo je obeshrabriti slubenu zloupotrebu. Odeljenje za veze izgraivalo je i opravljalo puteve u celom carstvu, od uskih puteljaka za koije u selima do trgovinskih puteva irine 32 stope do kraljevskih puteva od 64 stope. Jedan od ovih carskih puteva proiren je dvanaest stotina milja od Pataliputre do severozapadne granice udaljenosti jednakoj polovini transkontinentalne prostranosti Sjedinjenih Drava. Proseno svaka milja, kae Megasten, ovih putevi bila je obeleena sa stubovima koji su ukazivali smer i razdaljinu u odnosu na razna odredita. Senke drvea, bunari, policijske stanice i hoteli obezbeivani su na odreenim mestima du puta. Prevoz je bio koijama, palankinima, volovskom zapregom, konjima, kamilama, slonovima, magarcima i ljudima. Slonovi su bili luksuz obino omoguen kraljevskoj porodici i slubenicima, i tako su visoko cenjeni da je enska vrlina smatrana skromnom vrednou da se plati jednim od njih.$219$ Ovaj isti nain uprave odeljenja primenjivan je na vladine gradove. Pataliputrom je upravljala komisija od trideset mukaraca, podeljena u est grupa. Jedna grupa upravljala je industrijom; druga je nadzirala strance, odreivala im smetaj i pratioce, i pratila njihova kretanja; druga je beleila roenja i smrti; sledea je izdavala dozvole trgovcima, ureivala prodaju proizvoda, i proveravala mere i teine; jedna druga je kontrolisala prodaju proizvedenih artikala; poslednja je prikupljala porez u iznosu od deset odsto celokupne prodaje. "Ukratko," rekao je Hejvel, "Pataliputra se u etvrtom veku p.n.e. inila prilino dobro organizovanim gradom, i upravljano je prema najboljim principima drutvene nauke." "Savreno ureenje, dakle, kakvo je bilo," kae Vinsent Smit, "zaprepaujue ak i kada je izlagano u kratkim crtama. Podrobno ispitivanje uveava nae uenje da je takva

263

oragnizacija mogla da bude isplanirana i da je uspeno primenjivana u Indiji 300 godina p.n.e." Jedina mana ove vlade je autokratija, i stoga neprestana zavisnost od vojske i pijuna. Poput svakog autokrate, andragupta je nesigurno drao svoju vladu, uvek se plaei pobune i ubistva. Svake noi koristio je drugu spavau sobu, i uvek je bio okruen straarima. Hinduska tradicija, koju evropski istoriari priznaju, govori nam o dugoj gladi (/pace/ Megastenu) koja je dola u njegovo kraljevstvo. andragupte, u oaju od nemoi, povukao se-abdicirao sa prestola, iveo dvanaest godina posle toga kao dzainski isposnik, i zatim izgladnjivao do smrti. "Kada se sve uzme u obzir," kae Volter, "ivot gondolijera je poeljniji od tog duda; ali verujem da je razlika tako triava da nije vredno muke ispitivati je." 2. Filozof kralj Aoka - Edikt o toleranciji - Aokina misionarstva - Njegov neuspeh - Njegov uspeh andraguptim naslednik, Bindusara, oigledno je bio ovek sa vie intelektualne nadarenosti. Reeno mu je da zamoli Anatioha, kralja Sirije, da mu naini pokloni grkog filozofa; za pravog grkog filozofa, pisao je Bindusara, platio bi visoku cenu. Ovaj predlog nije mogao biti ispunjen, poto Antioh nije pronaao filozofa na prodaju; ali, mogunosti su se popravile dajui Bindusaru filozofa za sina.Aoka Vardhana popeo se na presto 273. p.n.e. Shvatio je da je vladalac prostranijeg carstva od bilo kog indijskog monarha pre njega: Avganistan, Baludzistan, i cela savremena Indija osim krajnjeg juga "Tamilkam", ili zemlje Tamila. Jedno vreme vladao je u duhu njegovog dede andragupte, okrutno ali dobro. uan Zang, kineski putopisac koji je proveo mnogo godina u Indiji u sedmom veku n.e., pria nam da je zatvor koji je drao Aoka na severu prestonice i dalje budio seanja u hinduskoj tradiciji kao "Aokin pakao." Tamo, rekao mu je njegov izvetavalac, sva muenja bilo kog ortodoksnog podzemlja bila su koriena prilikom kanjavanja kriminalaca, prema kojima je kralj izdao dodatni edikt da niko ko ue u tamnicu nikada ne moe izai iz nje iv. Ali, jednog dana, jedan budistiki svetac, zatvoren bez razloga, baen u kotao sa vruom vodom, odbio je da se skuva. Tamniar je to dojavio Aoki, koji je doao, video i udio se. Kada se kralj okrenuo da ode, tamniar ga je podsetio da prema njegovom sopstvenom ediktu on ne sme da napusti zatvor iv. Kralj je zapamtio primedbe, i naredio da se tamniar baci u kotao.Po povratku u njegovu palatu Aoka, reeno nam je, poveo je dubokoumni razgovor. Dao je naredbe da zatvor mora da se razrui, a da krivivini zakon mora da bude blai. U isto vreme, saznao je da je njegova vojska odnela veliku pobedu nad pobunjenikim plemenom Kalinga, klanjem na hiljade pobunjenika, i odvoenjem mnogih u zarobljenitvo. Aoka je bio doveden do kajanja pri pomisli na svo to "nasilje, krvoprolie, i razdvajanje" zatvorenika "od onih koje oni vole." Naredio je da zatvorenici budu osloboeni, povratio je njihove zemlje Kalingi, i poslao im poruku izvinjenja koja nije imala presedana i doivela je nekoliko imitacija. Zatim se pridruio Redu budista, nosio jedno vreme monaki plat, odrekao se lova i prehrane mesom, i pristupio Osmokrakom plemenitom putu. Danas je nemogue rei koliko ovoga predstavlja mit, a koliko je istorija; niti moemo razaznati, sa ove distance, motive ovog kralja. Verovatno je video porast budizma, i mislio da njegov kodeks dobroinstva i mira moe da omogui prigodan reim za njegov narod, oslobaajui ga bezbrojnih policajaca. U

264

jedanaestoj godini njegove vladavine poeo je da objavljuje najizvanrednije edikte u istoriji vladanja, a zapovedio je da se iskleu na kamenu i stubovima u prostim reenicama i na lokalnim dijalektima, tako da bilo koji obrazovani Hindus moe da ih razume. Kameni edikti pronaeni su u skoro svakom delu Indije; samo deset stubova je ostalo na mestu, a raspored drugih dvadeset je utvren. U ovim ediktima moemo pronai potpuno carevo prihvatanje budistike vere, i odluno primenjivanje u poslednjoj oblasti ljudskih odnosa u kojima bi mogli oekivati da to prodajemo dravnitvu. To je kao kada bi neki moderni vladar najednom objavio da e se ubudue primenjivati hrianstvo.Mada su ovi edikti budistiki oni nam ne izgledaju posve religiozni. Oni predpostavljaju budui ivot, i stoga ukazuju kako e uskoro Budin skepticizam biti zamenjen verom njegovih sledbenika. Ali, oni ne izraavaju verovanje, ne pominju, linog Boga. Niti se pojavljuje bilo koja re u njima o Budi. Edikti nisu okrenuti teologiji: edikt Sarnath zahteva harmoniju unutar crkve, i odreuje kazne za one koji je oslabljuju raskolom; ali, drugi edikti neprestano pozivaju na versku toleranciju. ovek mora da da milostinju bramanima kao i budistikim svetenicima; ovek ne sme da govori loe o veri drugih ljudi. Kralj proglaava da su svi njegovi podanici njegova voljena deca, i da ih nee diskriminisati zbog razliitih verskih uverenja. Kameni edikt /DZII/ govori na skoro savremen nain.Njegovo Sveto i Uzvieno Visoanstvo kralj potuje ljude svih sekti, bez obzira da li su aksetske ili kuevlasnike, poklonima i raznim oblicima potovanja.Njegovo Sveto Visoanstvo, meutim, ne brine mnogo za poklone ili spoljanje potovanje, kao to da je ono to bi trebalo da postoji uveana sutina stvari u svim sektama. Narastajua sutina stvari predpostavlja razne oblike, ali koren toga je uzdravanje od govora; dosetljiv, ovek ne mora da potuje sopstvenu sektu, ili da sa podcenjivanjem govori o drugoj, bez razloga. Omalovaavanje bi trebalo da bude samo iz odreenih razloga, zato to sekte drugih ljudi zasluuju potovanje iz jednog ili drugog razloga.Ali, takvo ponaanje uzdie njegovu sopstvenu sektu, a u isto vreme slui svrsi sektama drugih ljudi. Ponaajui se na suprotan nain ovek povreue njegovu sopstvenu sektu, a ne slui svrsi sektama drugih ljudi ... Sporazum je meritoran."Sutina stvari" se objanjava jasnije na Drugom stubu edikta. "Zakon pobonosti je izvanredan. Ali iz ega se sastoji zakon pobonosti? U sledeim stvarima: dosetljivosti, malo nestrpljivosti, mnogo dobrih dela, saoseanju, slobodi, istinitosti, istoti." Da bi dao primer Aoka je naredio njegovim slubenicima da se svugde prema ljudima odnose kao prema deci, da se odnose prema njima bez nestrpljenja i grubosti, nikada da ih ne mue, i nikad da ih ne zatvaraju bez dobrog razloga; a zapovedio je slubenicima da itaju ova uputstva s vremena na vreme ljudima.Da li su ovi moralni edikti imali bilo kakve rezultate na poboljanje ponaanja ljudi? Verovatno su ona imala vezu sa idejom irenja "ahimse", i ohrabrivanja suzdravanja od mesa i alkoholnih pia meu indijskom gornjom klasom. Sam Aoka je imao puno poverenje reformatora u uspenost njegovih zaprepaujuih propovedi: na steni edikta /IV/ on objavljuje da su se pojavili zadivljujui rezultati; a njegovo zbrajanje nam daje jasniju koncepciju njegove doktrine:Sada, iz razloga primene pobonosti od Njegovog Svetog i Milosrdnog Visoanstva kralja, odbijanje ratnikih bubnjeva postalo je odbijanje zakona ... Poto se ve mnogo godina ranije nije desilo, sada iz razloga nezbrajanja zakona pobonosti od Njegovog Svetog i Milosrdnog Visonastva kralja, (postoji) uveano uzdravanje od rtvenog klanja ivih bia, uzdravanje od ubijanja ivotinjskih bia, dolino ponaanje prema roacima, dolino ponaanje prema bramanima, sluanje oca i majke, sasluae starijih. Zato, kao i na mnoge druge naine, primena Zakona (pobonosti) se uveala, a

265

Njegovo Sveto i Milosrdno Visoanstvo kralj e dalje pratiti uveanje primene Zakona.Sinovi, unuci i praunuci Njegovog Svetog i Milosrdnog Visoanstva kralja pratie ovu primenu Zakona da se uvea do emanacije najvieg beskraja univerzalne destrukcije.Dobri kralj preterivao je u pobonosti ljudi i lojalnosti sinova. On sam je naporno radio na novoj religiji; postao je voa budizma bogatim darivanjima, gradnjom 84.000 samostana za njega, u njegovo ime davano je u celom kraljevstvu bolnicama za ljude i ivotinje. Poslao je budistike misionare u sve krajeve Indije i Cejlona, ak do Sirije, Egipta i Grke, gde su moda oni pomogli da se pripremi Hristova etika; ukratko, posle njegove smrti misionari su napustili Indiju da bi propovedali verska ubeenja o Budi na Tibetu, u Kini, Mongoliji i Japanu. Pored ove religiozne aktivnosti, Aoka se vatreno predao svetovnoj upravi njegovog carstva; njegovi dani truda bili su dugi, a on je drao sebe dostupnim njegovim pomonicima za javne poslove i danju i nou. Njegova posebna greka bila je egoizam; teko je biti istovremeno skroman i reformator. Njegovo samopotovanje zrai iz svakog edikta, i ini ga daleko bliim bratom Marka Aurelija. On nije opazio da ga bramani mrze i samo su ekali svoje vreme da ga unite, kao svetenici Tebe to su unitili Ehnatona hiljadu godina ranije. Ne samo bramani, koji su klali ivotinje za sebe i njihove bogove, ve na hiljade lovaca i ribara odbacilo je edikt koji je postavljao ovakva stroga ogranienja povodom oduzimanja ivota ivotinji, ak su i seljaci negodovali na zapovest da se od "otpadaka ne sme zaloiti vatra zajedno sa ivim stvarima u njima." Polovina imperije je beznadeno iekivala Aokinu smrt.uan Zang nam pria da je prema budistikoj tradiciji Aoku u njegovim poslednjim godinama svrgao unuk, koji je vladao uz pomo sudskih zvaninika. Postepeno je sva mo preuzeta od starog kralja, a njegovim poklonima budistikim hramovima je doao kraj. Aokino sopstveno naputanje dobara, ak i hrane, bilo je spreeno, dok jednog dana cela porcija nije izgledala kao polovina voke "amalaka". Kralj je zurio tuno, a zatim je poslao svojoj budistikoj brai, sve to je imao da da. Ali, u istinu ne znamo nita o njegovim poznim godinama, ak ni o godini kada je umro. Unutar generacija posle njegove smrti, njegova imperija, poput Ehnatonove, slomila se u param parad. Postalo oigledno da je suverenitet kraljevine Magada odran pre po inerciji tradicije nego po organizaciji vojske, drava za dravom proglaavala je svoju odanost kralju kraljeva Pataliputre. Aokini potomci nastavili su da vladaju Magadom do sedmog veka posle Hrista; ali, dinastija Maurja koju je andragupta osnovao okonala je kada je kralj Brihadratha ubijen. Drave se ne grade na idealima nego na prirodi ljudi.U politikom smislu Aoka nije uspeo; u drugom smislu on je obavio jedan od velikih zadataka u istoriji. Za dve stotine godine posle njegove smrti budizam se proirio iz Indije, i poeo je beskrvno osvajanje Azije. Ako do dananjih dana, od Kandija u Cejlonu do Kamakura u Japanu, spokojno lice Gautame moli ljude da budu paljivi jedni prema drugima i vole u miru, to je zato to je delimino sanjalica, a verovatno i svetac, nekada sedeo na indijskom prestolu. 3. Zlatno doba Indije Epoha invazija - Kraljevi Kuana - Carstvo Gupta - Putovanja Fa-Hien-a -Otkrivanje pisama - Huni u Indiji - Velikoduni Hara - Putovanja uan Zanga Od Aokine smrti carstvo Gupta, za period od skoro est vekova hinduski spisi i dokumenti su retki pa se istorija u ovom vremenu gubi u nejasnoama. Nije potrebno rei

266

da je to bilo mrano doba; veliki univerziteti poput onih u Taksili nastavili su da rade, a na severozapadnom delu indijskog potkontinenta uticaj Persije u arhitekturi, i Grke u vajarstvu proizveo je procvat civilizacije pre Aleksandrovih osvajanja. U prvom i drugom veku pre Hrista, Sirijci, Grci i Skiti slili su se u Pendzab, osvojili ga, i osnovali tamo, za nekih tri stotine godina, ovu grko-baktrijsku kulturu. U prvom veku, od kako mi to lokalno zovemo hrianske ere, Kuani, centralno azijsko pleme srodno Turcima, zauzeli su Kabul, i od tog grada kao prestonice poroirili su njihovu mo preko severozapadne Indije i veeg dela centralne Azije. Tokom vladavine njihovog najveeg kralja, Kanike, umetnost i nauka je napredovala: grko-budistiko vajarstvo proizvelo je jedno od najlepih remek-dela, divne kue su podizane u Peavaru, Taksili i Mathuri, araki je unapredio medicina, dok su Nagardzuna i Avaghoa postavili osnove "Mahajana" (Velikog toka) budizma koji je trebalo da pomogne Gautami da pobedi Kinu i Japan. Kanika je tolerisao mnoge religije, i priklanjao se sa raznim bogovima; konano je izabrao novi mitoloki budizam koji je od Bude stvorio boanstvo i ispunio nebesa sa "Bodhisatvom" i "Arhatima"; sazvao je veliki savet budistikih teologa da formuliu ovu vere za njegovo kraljevstvo, i postao je skoro drugi Aoka u irenju budistike vere. Savet je sastavio 300.000 "sutri", svodei budistiku filozofiju na emotivne potrebe obinih dua, a njega podigao do boanstva.U meuvremenu andragupra /I/ (prilino se razlikuje, uprkos njegovom imenu i broju, od andragupte Maurje) osnovao je u Magadi dinastiju Gupta od starosedelakih kraljeva. Njegov naslednik, Samudragupta, tokom vladavine od pedeset godina, sam je stvorio jednu od prvih monarhija u indijskoj dugoj istoriji. Preselio je njegovu prestonicu iz Pataliputre u Ajodhja, prastari dom legendarne Rame; poslao je svoje osvajake armije i poreznike u Bengal, Asam, Nepal i junu Indiju; a potroio je bogatstvo koje mu je doneto iz vazalnih drava za razvijanje knjievnosti, nauke, vere i umetnosti. On sam, u odmorima izmeu dva rata, postao je poznat kao poeta i muziar. Njegov sin, Vikramaditja ("Sunce moi"), proirio je ova osvajanja oruja i uma, podrao velikog dramaturga Kalidasu, i okupio briljantan krug pesnika, filozofa, umetnika, naunika i uenjaka oko sebe u njegovom glavnom gradu Udzain. Za vladavine ova dva kralja Indija je postigla vrhunac razvoja koji nije postignut od Bude, a politiko jedinstvo imalo je takmaca samo pod Aokom i Akbarom.Mi primeujemo u optim crtama civilizaciju Gupta iz putopisa Fa-Hiena koji je posetio Indiju poetkom petog veka nae ere. On je bio jedan od mnogih budista koji su doli iz Kine u Indiju tokom ovog Zlatnog doba; ovi hodoasnici su verovatno bili u manjem broju u odnosu na trgovce i izaslanike, koji su uprkos njenim planinskim preprekama, sada ulazili u mirnu Indiju sa Istoka i Zapada, ak i iz dalekog Rima, i donosili joj podsticajni dodir sa inostranim obiajima i idejama. Fa-Hien, poto je rizikovao njegov ivot prolazei preko zapadne Kine, otkrio je da je prilino bezbedan u Indiji, putujui svugde bez sluajnih susreta sa uznemiravanjima i lopovlucima. Njegov dnevnik nam govori kako mu je bilo potrebno est godina da doputuje, proveo je est godina u Indiji, i bilo mu je potrebno jo tri godine za njegov povratak preko Cejlona i Jave do njegovog kineskog doma. On opisuje sa divljenjem bogatstvo i prosperitet, vrline i sreu, hinduskog naroda, kao i drutvene i verske slobode koje je uivao. Bio je zadivljen sa brojem, veliinom i populacijom velikih gradova, sa slobodnim bolnicama i drugim dobrotvornim ustavnovama koje su ispunjavale zemlju, $220$ sa brojem studenata na univerzitetima i manastirima, a i sa impozantnim razmerama velelepnih carskih palata. Njegov opis je prilino utopijski:Narod je mnogobrojan i srean: oni ne moraju da prijavljuju njihova domainstva, ili da obraaju panju na bilo kog

267

istraitelja ili na njihova pravila; samo oni koji kultiviu kraljevsku zemlju moraju da plate deo od onoga to iz nje dobiju. Ako ele da idu oni idu; ako ele da ostano oni ostaju. Kralj vlada bez odsecanja glave i telesnih kazni. Kriminalci se jednostavno osuuju; ... ak i u sluajevima ponovljenih pokuaja prilikom pobuna oni imaju njihove desne ruke da odseku ... Kroz celu zemlju ljudi ne ubijaju bilo koje ivo bie, niti jedu crni ili beli luk. Jedini izuzetak od toga je andal ... U toj zemlji oni ne dre svinje i pernatu ivinu, i ne prodaju ivu stoku; na njihovim trnicamam nema mesarnica, a ni prodavca opijajuih napitaka. Fa-Hien jedva da je primetio da bramani, koji su bili u nemilosti kod dinastije Maurjan od Aoke, ponovo su postali bogatsti i moni pod tolernatnom vladavinom Guptinih kraljeva. Oni su oiveli religioznu i knjievnu tradiciju iz predbudistikih dana, i razvijali su sanskrit u esperanto obrazovanih ljudi u celoj Indiji. Pod njihovim uticajem i patronatom dvora su veliki hiduski epovi, "Mahabharata" i "Ramajana", napisani u njihovoj sadanjoj formi. Pod ovom dinastijom, takoe, budistika umetnost je dostigla svoj zenit u freskama iz peina Adjante. Prema sudu savremenih obrazovanih Hindusa, "puka imena Kalidasa i Varahamihira, Gunavarmana i Babubandu, Arjabhzta i Brahmagupta, dovoljna su da obelee ovu epohu kao najvei uspon indijske kulture." "Jedna nepristrasan istoriar," kae Hejvel, "morao bi dobro da razmotri da bi najvei trijumf britanske uprave bio da povrati Indiji sve to je uivala u petom veku nae ere." Ovaj vrhunac starosedelake kulture bio je prekinut talasom onih invazija Huna koje su pregazile i Aziju i Evropu, unitavajui u isto vreme Indiju, kao i Rim. Dok je Atila opsedao Evropu, Toraman je zauzeo Malavu, a uasni Mihiragula je snanim udarcima zbacio vladare Gupta sa prestola. Za jedan vek Indija je pala u ropstvo i haos. Onda je potomak loze Gupta, Hara-Vardhana, ponovo osvojio severnu Indiju, izgradio glavni grad u Kanaudzu, i etrdeset i dve godine pruao mir i bezbednost prostranom kraljevstvu, u kojem su jo jedanput starose-delaka umetnost i knjievnost procvali. Moemo da pretpostavimo veliinu, rasko i blagostanje Kanaudzu iz jednog neverovatnog podatka da su muslimani prilikom pokoravanja 1018. godine n.e. u njemu unitili 10.000 hramova. Njene divne javne bate i dostupni bazeni za kupanje bili su samo mali deo od nove dinastije. Sam Hara je bio jedan od onih retkih kraljeva koji su uinili da je monarhija, izvesno vreme, bila za najvee divljenje u svim oblicima vladanja. On je bio ovek upeatljivog arma i vaspitanja, a pisao je poeziju i dramu koja se ita u Indiji do dananjih dana; ali, nije dozvoljavao slabim stranama da se meaju sa nadlenom upravom njegovog kraljevstva. "On je bio neumoran," kae uan Zang, "a dan je za njega bio isuvie kratak; zaboravio bi da spava u njegovoj privrenosti dobrim delima." Poevi kao oboavalac ive, kasnije je promenio veru u budistiku, pa postao drugi Aoka po njegovim pobonim dobroinstvima. Zabranjivao je ishranu ivotinjskom hranom, osnovao odmaralitsa za putnika koji su prolazili kroz njegov posed, a podigao je na hiljade stupa, ili budistikih svetilita, na obalama Ganga.uan Zang, najpoznatiji kineski budista koji je posetio Indiju, pria nam da je Hara proglaavao, svakih pet godina, veliki praznik dobroinstva, na koji je pozivao sve slubenike svih religija, a i sve one kojima je potrebna pomo. Na ovom okupljanju bio je obiaj da se daju u javnosti milostinje svih viaka koji su doneti u dravnu riznicu od poslednje petogodinje proslave. uan je bio iznenaen da vidi ogromnu koliinu zlata, srebra, nakita, finih materijala, i osetljivih brokata nagomilanih na otvorenom trgu, okruenih sa stotinama paviljona na kojima sedi hiljade osoba. Tri dana su bila posveena religioznim vebama; etvrtog dana (ako moemo poverovati u nesvakidanje hodoae) poelo je deljenje. Deset hiljada budistikih monaha je nahranjeno, a svaki je dobijao bisere, odeu, cvee, mirise, i stoti deo zlata.

268

Zatim je bramanima davana milostinja skoro isto tako obilna; zatim dzainima, drugim sektama, svim sriromanima i naputenom puanstvu koje je dolo iz svake etvrti kraljevstva. Ponekad je podela trajala tri ili etiri meseca. Na kraju Hara je skidao sa sebe skupocenu odeu i nakit, i pridodao bi ih ostalim milostinjama. Seanja uan Zanga otkrivaju odreeno teoloko raspoloenje kao mentalni duh tog doba. To je prijatna slika, a znaajni ugled Indije u drugim zemljama, ovaj kineski aristokrata je postigao ostavljajui svoje udobnosti i istraivanja u dalekom /'/ang-anu, prelazei preko polucivilizovane zapadne Kine, kroz Takent i Samarkand (tada grada u procvatu), preko Himalaja u Indiju, oduevljeno uei tri godine na monakom univerzitetu u Nalandi. Njegova uvenost kao uenjaka i oveka od nivoa donela mu je mnoge pozive od indijskih prineva. Kada je Hara uo da je uan bio na dvoru Kumare, kralja Asama, on je zamolio Kumaru da doe sa Juanom u Kanadzuj. Kumara je odbio, govorei da Hara moe da ima njegovu glavu, ali ne i njega kao gosta. Hara mu je odgovorio: "Uznemiravam tebe zbog tvoje glave," i Kumara je doao. Hara je bio oduevljen uanovim saznanjima i finim manirima; pozvao je sabor budistikih svetenika da sasluaju uanovo izlaganje Mahajaninog uenja. uan je izlagao njegove teze do izlaza paviljona u kojem je rasprava trebalo da se odri, i dodao kao poslednju poruku kao to je ve bilo uobiajeno tokom dana: "Ako bilo ko ovde moe da pronae jedan jedini pogrean argument i moe da ga obrazloi, dozvoliu mu da odsee moju glavu. Rasprava je trajala osamnaest dana, ali uan je odgovarao na sve prigovore i doveo u nedoumicu sve jeretike. (Drugi spis sadri da su njegovi protivnici okonali sabor podmetanjem vatre u paviljonu.) Posle mnogih avantura uan je naao svoj put natrag do ngana, gde je prosveeni car osveen u bogatom hramu budistikih relikvija koje je ovaj sveti Polo poneo sa sobom, i dao mu razred pismenih da pomognu da se prevedu rukopisi koje je nabavio u Indiji. Sva slava Harove vladavine, meutim, bila je povrna i nesigurna, jer je zavisila od sposobnosti i velikodunosti smrtnog kralja. Kada je umro, jedan uzurpator je osvojio presto, i predstavio je paklenu stranu monarhije. Haos je usledio, i nastavio se skoro hiljadu godina. Indija, poput Evrope, koja je sada prolazila kroz njen srednji vek, bila je pregaena od strane varvara, osvojena, podeljena, a i opljakana. Pre velikog Akbara nee ponovo sapoznati mir i jedinstvo. 4. Anali iz Radputana Samuraji iz Indije - Doba plemstva - Pad itora Ovo mrano doba za trenutak je bilo osvetljeno epskim Radzputanom. Ovde, u dravama Mevar, Marear, Amber, Bikaner i mnogim drugim pevljivim imenima, narod pola starosedelaki po poreklu i pola potomak od osvajajuih Skita i Huna, izgradio je feudalnu civilizaciju sa upravom poput ratnikih radza koji su vie marili za umetnost ivljenja nego za umetniki ivot. Oni su poeli prihvatanjem protektorata Maurje i Gupte; zavrili su sa branjenjem njihove nezavisnosti, a i cele Indije, od upada muslimanskih hordi. Njihovi klanovi razlikovali su se po vojnim znamenjima i hrabrosti koja obino nije povezana sa Indijom;$221$ ako moemo verovati njihovom panje vrednom istoriaru, Todu, svaki njihov ovek bio je neustraiv katrija, i svaka njihova ena bila je heroina. Njihovo pravo ime, "Radzputi", znailo je "sinovi kraljeva"; a ako su ponekad nazivali njihovu zemlju "Radzastan", trebalo je da to znai kao "dom kraljevske vlasti."Sav besmisao i sjaj sva hrabrost, lojalnost, lepota, posedi, otrovi, ubistva, ratovi i podreivanje

269

ene koje naa tradicija pripisuje dobu plemstva mogu se pronai u analima ovih odvanih drava. "Glaveine Radzputa," kae Tod, "bili su ispunjeni svim srodnim vrlinama zapadnog plemia, a daleko nadreeni po mentalnim sposobnostima." Oni su imali divne ene za koje nisu oklevali da umru, a koje su smatrale da je samo uljudnosti da prate njihove supruge do groba obredom suti. Neke od ovih ena bile su obrazovane i prefinjene; neki od ovih radza bili su pesnici ili naunici; a za izvesno vreme prefinjen "anr" slikarstva vodenim bojama procvalo je meu njima u srednjevekovnom persijskom stilu. Za etiri veka oni su izrasli u bogatstvu, dok nisu mogli da potroe 20.000.000 dolara na krunisanje mevarskog kralja.Bio je to njihov ponos i njihova tragedija da su doivljavali rat kao najveu od svih umetnosti, jednu jedinu koja je odgovarala dzentlmenu Radzputa. Njihov vojni duh omoguavao im je da se odbrane od muslimana sa istorijskom hrabrou, $222$ ali su odravali njihove male drave tako podeljene i oslabljene sa sukobima da celokupna ta njihova hrabrost nije mogla da ih spase propasti. Todova beleka o padu itora, jedne od prestonica Radzputa, je romantina ba kao i bilo koja legenda o kralju Arturu ili Karlu Velikom; a zaista (poto je iskljuivo zasnovana na starosedelakim istoriarima isuvie vernim njihovoj postojbini da bi bili zaljubljeni u istinu) ovi predivni "Anali iz Radzastana" mogli bi biti legendarni kao /Le/ /Morte d Arthur/ ili /Le Chanson de Roland/. U ovoj verziji mohamedanski osvaja, Alau-d-din, nije eleo itor, ve princezu Pudmini "titula koja se poklanja samo najvioj lepoti." Muslimanski voa je predloio da odustane od opsade ako prestolonaslednik Chitora preda princezu. Poto je odbijen, Alu-d-din se sloio da se povue ako mu bude dozvoljeno da vidi Pudmini. Konano je pristao da ode ako moe da vidi Pudmini u ogledalu; ali ovo mu je takoe osporeno. Umesto toga, ene iz itora su se pridruile odbrani njihovog grada; a kada su Radzputanci videli njihove ene i keri da umiru pored njih oni su se borili dok svaki od njih nije bio mrtav. Kada je Alau-d-din uao u glavni grad nije pronaao nijedan znak ljudskog ivota unutar njegovih kapija; svi mukarci su izginuli u bici, a njihove supruge, u uasnom obredu poznatom kao " dzohur", spaljivale su sebe. 5. Najvii uspon juga Kraljevstva Dekana - Vidzajanagar - Krina Raja - Srednjevekovne metropole Zakoni - Umetnost - Religija - Tragedija Dok su muslimani napredovali u Indiji, starosedelaka kultura je ustuknula dalje prema jugu; a prema kraju ovog srednjeg veka najbolja dostignua hinduske civilizacije bila su ona u Dekanu. Jedno vreme pleme ljuka je dralo nezavisno kraljevstvo koje je se irilo preko centralne Indije, a dostiglo, pod Pulakeinom /II/, dovoljno moi i slave da porazi Haru, a da privue uan Zanga, i da primi potovano izaslanitvo Khosrua /II/ iz Persije. To je bilo za Pulakeinovog kraljevstva i teritoriji da su najvee indijske slike freske iz Adjante bile dovrene. Na krajnjem jugu, i poetkom prvog veka posle Hrista, Panjas je osnovao kraljvestvo koje se sastojalo od Madure, Tinevelja, i delova Travankora; oni su sainjavali Maduru jedan od najfinijih srednjevekovnih hinduskih gradova, a ukraen sa dzinovskim hramovima i hiljadu puta manjim delima arhitektonske umetnosti. U njihovim preokretima oni su takoe bili zbaeni, prvo od strane olasa, a zatim od strane mohamedanaca. olasi su vladali oblau izmeu Madure i Madrasa, a odatle zapadno prema Misotu. Oni su od davnina pominjani u Aokinim ediktima; ali mi nita ne znamo o

270

njima do devetog veka, kada su poeli dugo napredovanje i osvajanje koje im je donelo poreske obveznike iz cele june Indije, ak do Cejlona. Zatim njihova mo je oslabila, i oni su potpali pod upravu najvee june drave, Vidzajanagar.$223$ Vidzajanagar istoimeni naziv kraljevstva i prestonice melanholian je primer zaboravljene slave. U godinama njene najvee slave obuhvatala je sve dananje starosedelake drave na donjem delu poluostrva, zajedno sa Misorom i celokupnim "presednitvom" Madrasa. Moemo suditi o njenoj moi i bogatstvima uzimajui u obzir da je kralj Krina Raja predvodio bitku kod Talikota sa 703.000 peadinaca, 32.000 konja, 551 slonom, a oko stotine hiljada trgovaca, prostitutki i drugih pratilaca logora kao to je tada bilo obiaj da se prati armija u njenim bitkama. Autokratija kralja bila je ublaena merama seoske autonomije, i povremenim pojavljivanjem prosveenog i ljudskog monarha na prestolu. Krina Raja, koji je vladao Vidzajanagar u vreme Henrija /VIII/, blagonaklono se poredi sa tim neumornim ljubavnikom. On je vodio ivot pravian i utiv, davao je obilna milosra, tolerisao celokupnu hindusku veru, uivao i podravao knjievnike i umetnike, opratao poraenim neprijateljima i potedeo njihove gradove, a marljivo posveivao sebe administraciji. Portugalski misionar, Domingo Paes (1522), opisuje ga kaonajstranijeg i savrenog kralja koji bi mogao da postoji; raspoloen po naravi, i veoma veseo; on je onaj koji trai da poasti strance, i prima ih dobroduno... On je veliki vladar, pravian ovek, ali podloan iznenadnim napadima besa... On je po rangu najvei gospodar od svih, po onome to poseduje u armiji i na teritorjama; ali ini se da on u stvari nema nita to se moe uprediti sa onim to ovek poput njega traba da ima, tako velikoduan i savren je on u svim stvarima.Glavni grad, osnovan 1336. godine, verovatno je najbogatiji grad koji je Indija do sada znala. Nikolo Konti, prilikom posete oko 1420. godine, procenio je da se prostirao na 60 milja do periferije; Paes ga je opisao "velikim kao Rim, a veoma lep za razgledanje." Postojali su tada, dodao je, "mnoge mlade ume su bile u njemu, i brojni akvadukti"; jer njeni inenjeri su konstruisali ogromnu branu na reci Tungabadara, i obrazovali rezervoar iz kojeg je voda pristizala u grad putem akvadukta dugog 15 milja, isklesanog iz nekoliko milja duge i izdrljive stene. Abdur Razak, koji je video grad 1443, izvestio je o gradu kao "takvom koje oko nije videlo, niti uho ulo, od bilo kojih slinih mesta na celoj zemlji." Paes ga je smatrao "najbolje snabdevenim gradom na svetu, ... svaim obiluje." Kue, kae nam on, izbrojane preko stotine hiljada ukazuju na stanovnitvo od preko pola miliona dua. On se udi palati u kojoj je jedna soba potpuno napravljena od slonovae; "to je tako bogato i lepo da jedva da moete da pronaete bilo gde neto slino." Kada je Firoz ah, sultan od Delhija, oenio kerku kralja iz Vidzajanagara u poslednjoj prestonici, put se protezao est milja sa pliom, satenom, odeom od zlata i drugim skupim materijalima. Meutim, svaki putopisac je laljivac.Ispod svog tog bogatstva stanovnitvo kmetova i radnika ivelo je u siromatvu i praznoverju, podreeno zakoniku koji je uvao neki trgovinski moral od varvarske grubosti. Kazne su se kretale od sakaenja ruku ili nogu do predavanja oveka slonu, odsecanja glave, nabijanjem njega ivog na kolac sa motkom probijenom kroz njegov stomak, ili veanjem na kuke pod njegovom bradom dok ne umre; silovanje kao i veliki broj lopovluka bilo je kanjavano na ovaj poslednji nain. Prostitucija je bila dozvoljena, regulisana, i pretoena u kraljevski prihod. "Preko puta kovnice novca," kae Abdur Razak, "je kancelarija prefekta grada, za kojom je pria da je povezana sa dvanaest hiljada policajaca; a njihove plate ... pristiu od istraivanja brodela. Rasko ovih kua, lepota sranog zanosa, njihova laskavost i zaljubljeni pogledi, teko se mogu opisati reima." ene su bile u podreenom poloaju, a oekivalo se da ubiju same sebe posle

271

smrti njihovih mueva, ponekad dozvoljavajui sebi da budu ive spaljene. Pod Rajama ili kraljevima Vidzajanagara napredovala je knjievnost, u klasinom sanskritskom i u telugu dijalektu sa juga. Krina Raja je i sam bio pesnik, kao liberalni patron knjievnosti; a njegov poetski laureat, Alasani-Pedana, smatra se meu najveim indijskim pevaima.Procvalo je slikarstvo i arhitektura; ogromni hramovi su sagraeni, a skoro svaka stopa njihove fasade bila je isklesana u statue i bareljef. Budizam je izgubio svoje preimustvo, a jedan oblik bramanizma koji je posebno uzdizao Vinu postala vera meu narodom. Krava je bila sveta ivotinja i nikada nije ubijana; ali mnogo vrsta stoke i pernate ivine bilo je rtvovano bogovima, pa su to pojeli ljudi. Religija je bila brutalna, a navike prefinjene.U jednom danu sva ova mo i rasko je unitena. Polako su muslimanski osvajai prokrili sebi put ka jugu; sultani Bidzapura, Ahadnagara, Golkonda i Bidara su ujedinili svoje snage da pokore ovo poslednje uporite starosedelakih hinduskih kraljeva. Njihove kombinovane armije susrele su se sa pola miliona ljudi Rama Radze kod Talikota; nadmoan broj napadaa je prevagnuo; Rama Radza je zarobljen i obezglavljen na oi njegovih sledbenika, a oni, koji su izgubili hrabrost, pobegli su. Skoro sto hiljada njih ubijeno je prilikom povlaenja, dok svi tokovi nisu bil obojeni njihovom krvlju. Osvajake trupe opljakale su bogatu prestonicu, a pronali su plen tako obilan "da je svaki ovek u saveznikoj armiji postao bogat zlatom, nakitom, novcem, atorom, orujem, konjima i robovima." Za pet meseci nastavila se pljaka: pobednici su klali bespomone stanovnike u klanici bez razlikovanja, praznili radnje i prodavnice, ruili hramove i palate, i radili naporno da unite sve vajarstvo i slikarstvo u ovom gradu; zatim su proli kroz ceo grad sa zapaljenim bakljama, i zapalili vatru da bi sve izgorelo. Kada su se konano povukli, /Vijayanagar/ je bio potpuno uniten kao da ga je pogodio zemljtores i ni kamen na kamenu nije ostao. To je bilo razorno i konano unitenje, karakteristino za muslimanska osvajanja Indije koje je poelo hiljadu godina ranije, sada je okonano. 6. Muslimanska osvajanja Slabljenje Indije - Mahmud iz Ghaznija - Sultanat od Delhija - Njegove kulturno upuene rei - Njegova brutalna politika - Lekcija iz indijske istorije Mohamedansko osvajanje Indije verovatno je najkrvavija pria u istoriji. To je obeshrabrujua pria, jer njen oigledan moral je da civilizacija zavisi od sluaja do sluaja, iji osetljiv sklop reda i slobode, kulture i mira mogu u odreeno vreme da zbace varvari koji osvajaju niotkuda i razmnoavaju se iznutra. Hindusi su dozvoli da se njihova snaga istroi na unutranje podele i rat; oni su prihvatili religije poput budizma i dzainizma, koje su ih obeshrabrile od ivotnih zadataka; nisu uspeli da organizuju njihove snage radi zatite njihovih granica i njihovih prestonica, njihovog bogatstva i njihove slobode, od horda Skita, Huna, Avganistanaca i Turaka koji su pritiskali na indijskim granicama i ekali na nacionalnu slabost da ih pusti unutra. Za etiri stotine godina (600 1.000 n.e.) Indija je dozivala osvajanja; i konano ona su dola. Prvi muslimanski napad bio je prolazni napad pod Multanom, na zapadni Pendzab (664. n.e.). Slini napadi desili su se kada je bilo najpovoljnije osvajaima tokom sledea tri veka, sa posledicom da su muslimani ustoliili sebe u dolini Inda skoro u isto vreme kada su njihovi arapski saveznici na Zapadu vodili bitke kod /Tours/-a (732. n.e.) za prevlast nad Evropom. Ali pravo muslimansko osvajanje Indije nije se desilo do poetka

272

prvog milenijuma posle Hrista.U godini 997. turski poglavar po imenu Mahmud postao je sultan male drave Ghazni, na istoku Avganistana. Mahmud je znao da je njegov presto mlad i siromaan, a gledao je Iniju, preko granice, koja je bila stara i bogata; zakljuak je bio oigledan. Pretvarajui u sveti cilj unitenje hinduske idolatrije, preao je preko granice sa vojskom nadahnutom pobonim aspiracijama za pljakanje blaga. On je susreo nepripremljene Hidnuse kod Bhimnagara, zaklao ih, opljakao njihove gradove, unitavao njihove hramove, i iznosio vekovima uvana blaga. Vraaui se u Ghazni on je zaprepaivao ambasadaore inostranih sila pokazujui "nakit i neobraene bisere i rubine koji sijaju kao iskrice, ili kao vino smrznuto ledom, i smaragde poput sveih izdanaka smre, i dijamanata po veliini i teini poput nara." Svake zime Mahmud se sputao u Indiju, punio svoju riznicu pljakom, a zabavljao svoje ljude sa potpunom slobodom da prisvajaju plen i ubijaju; svakog prolea vraao se u svoju prestonicu bogatiji nego ranije. Kod Mathura (na DZumni) oteo je od hrama zlatne statue prekrivene dragim kamenjem, a ispraznio iz njegovih kovega ogromne koliine zlata, srebra i nakita; izrazio je svoje divljenje za arhitekturu ovog velikog svetilita, presudivi da e njegovo obnavljanje kotati jedan milion "dinara" i rada od dve stotine godina, pa je zatim naredio da se polije naftom i spali do tla. est godina kasnije, on je orobio drugi bogati grad na severu Indije, Somnath, ubijajui svih pedeset hiljada stanovnika, i odvlaei njegovo bogatstvo u Ghazni. Na kraju on je postao, verovatno, najbogatiji kralj kojeg je istorija ikada zabeleila. Ponekad bi potedeo stanovnitvo razorenog grada, a odvodio bi ih kui da se prodaju kao robovi; ali toliko je bio veliki broj takvih zarobljenika da posle nekoliko godina nije mogao da se nae niko ko bi ponudio vie od nekoliko ilinga za roba. Pre svakog znaajnog pohoda Mahmud je kleao u molitvi, i molio za boji blagoslov za njege bitke. On je vladao treinom veka; a kada je umro, star i poastvovan, muslimanski istoriari su ga svrstali meu najvee monarhe njegovog vremena, i smatrali su ga jednim od najveih suverena svih vremena. Posmatrajui kanonizaciju i uspeh koji je doneo ovaj velianstveni lopov, drugi muslimanski vladari su profitirali po ugledu na njega, mada nijedan nije uspeo da usavri njegovu pouku. U godini 1186. Ghuri, jedno tursko pleme iz Avganistana, osvojilo je Indiju, zarobilo grad Delhi, unitilo njegove hramove, prisvojilo njegova bogatstva, i podiglo svoje palate da bi osnovalo sultanat od Delhija strani despotizam uvren u severnoj Indiji za tri veka, a proveravan samo ubistvom i pobunom. Prvi od ovih sultana, Kutb-d Din Aiva, bio je normalan primerak njegove vrste fanatian, estok i bez milosti. Njegovi pokloni, kao to nam pria mohamedanski istoriar, "bili su nagraivani stotinama hiljada, a njegovi koljai takoe su bili u stotinama hiljada." Prilikom jedne pobede ovog ratnika (koji je bio kupljen kao rob), "pedeset hiljada ljudi dolo je pod ropstvo, a ravnica je postala crna kao snaga za Hindusa." Drugi sultan, Balban, kaznio je robove i bandite bacajui ih pod noge slonova, ili deranjem njihove koe, punei je sa slamom, i veajui ih na kapije Delhija. Kada su mongolski stanovnici koji su naselili Delhi, a ve preli u islam, pokuali pobunu, sultan Alau-d-din (osvaja iora) je sve mukarce svih petnaest do trideset hiljada njih poklao u jednom danu. Sultan Muhamed bin Tughalk pridobio je presto ubijajui svoga oca, postao je veliki uenjak i elegantni pisac, reavajui matematiku, fiziku i grku filozofiju, prevaziavi svoje prethodnike po krvoproliu i brutalnosti, pridodajui kou pobunjenikog sinovca pobunjenikoj eni i deci, unitavajui zemlju, i ostavio je pustu sa plenom i ubistvom dok stanovnitvo nije pobeglo u dzunglu. Ubio je tako mnogo Hindusa, prema reima muslimanskog istoriara, "da je neprestano ispred njegovog kraljevnskog paviljonan i njegovog graanskog suda bio

273

nasip od leeva i gomila tela, dok su oaloeni i egzekutori bili razgranieni radom odvlaenja rtava "i stavljanjem njih na gomilu." U nameri da osnuje novu prestonicu kod Dulatabada on je svakog stanovnika iz Delhija ostavio u pustinji; a uvi da je jedan slepi ovek ostao u Delhiju, naredio je da ga odvuku iz starog u novi glavni grad, tako da je samo jedna noga preostala od nesretnika kada je njegovo poslednje putovanje okonano. Sultan se alio da ga ljudi ne vole, ili da priznaju njegovu nedevijantnu pravdu. Vladao je Indijom etvrt veka, i umro u krevetu. Njegov naslednik, Firoz Shah, napao je Bengal, ponudio nagradu za svaku hindusku glavu, platio za 180.000 njih, napao hinduska sela radi robova, a umro u zreloj starosti od osamdeset godina. Sultan Ahmed ah slavio je tri dana kad god je broj bespomonih Hindusa ubijeno na njegovoj teritoriji u jednom danu dostigao dvadeset hiljada. Ovi vladari bili su esto sposobni ljudi, a njihove pristalice bile su nadarene svirepom hrabrou i marljivou; samo tako moemo da razumemo kako su mogli da odre njihovu vladavinu meu neprijateljskim narodom koji je bio brojano daleko nadmoniji. Svi oni bili su naoruani sa religioznim militarizmom u opetacijama, ali daleko nadmoniji u svom stoikom monoteizmu od bilo kog narodnog kulta Indije; oni su prikrivali primamljivost zabranjujui javno upranjavanje hindskih religija, i tako ih putali da se sve dublje uvlae u hinduske due. Neki od ovih ednih despota imalo je kulture kao i sposobnosti; oni su bili pokrovitelji umetnosti, i upoljavali razne umetnike obino hinduskog porekla da izgrade za njih velianstvene dzamije i nadgrobne spomenike; neki od njih bili su obrazovani ljudi, koji su uivali u razgovorima sa istoriarima, pesnicima i naunicima. Jedan od najveih uenjaka Azije, Alberuni, pridruio se Mahmudu iz Ghaznija u Indiji, i napisao nauno istraivanje Indije koje se moe prediti sa Plinijevom "Prirodnjakom istorijom" i "Humboltovim Kosmosom". Muslimanski istoriari bili su brojni skoro kao i generali, a nita im nisu predali od uivanja u krvoproliima i ratovima. Sultan je uzimao od naroda svaki rupi od danka koji je mogao da se izvue pomou drevne umetnosti oporezivanja, kao i oiglednim razbojnitvom; ali oni su ostajali u Indiji, potroili bi svoje pljake u Indiji, pa bi i tako to vratili nazad indijskom privrednom ivotu. I pored toga, njihova strahovlada i eksploatacija su poodmakli to slabljenje hinduskog tela i morala koje je poelo iscrpljujuom klimom, neodgovarajuom ishranom, politikom razjedinjenou, a i pesimistinim religijama.Uobiajena politika Sultana oigledno je odredio Alau-d-din, koji je zahtevao od njegovih savetnika da sastave "propise i pravila koji e smrviti Hinduse, i za iscrpljivanje njihovog bogastva i imovine to uvruje nezadovoljstvo i pobunjenitvo." Polovina ukunog roda sa zemlje bila je izdvajana za vladu; starosedelaki vladari su dobijali jednu estinu. "Nijedan Hindus," rekao je jedan muslimanski istoriar, "nije mogao da sauva svoju glavu, a u njihovim kuama nije bilo ni tragova srebra i zlata... ili bilo kakvo obilje nije moglo da se vidi... Udarci, tamnienje sa kangama, zatvaranje, lanci, bili su upotrebljeni da bi se prinudilo plaanje danka." Kada se jedan od njegovih savetnika usprotivio ovakvoj politici, Alau-d-din je odgovorio: "Oh, doktore, vi ste uen ovek, ali nemate iskustva; ja sam nepismen ovek, ali sam mnogo nauio. Budite uvereni, onda, da Hindusi nikada nee postati pokorni i posluni dok se ne svedu do siromatva. Iz tog razloga sa im dao naredbe da iz godine u godinu za njih bude izdvojeno dovoljno itarica, mleka i sira, ali im nee biti doputeno da stiu stada i imovinu."Ovo je tajna politike istorije savremene Indije. Oslabljena podelama, bila je podlona osvajakim pohodima; osvajai su je osiromaili, izgubila je mo da prui otpor, i nala je spas u natprirodnim utehama; pravdala se da su i vlastodrtvo i ropstvo povrne zablude, i zaklju-ila da je sloboda tela ili nacije jedva vredna odbrane u tako kratkom

274

ivljenu. Ova gorka lekcija koja se moe izvui iz ove tragedije je da je beskonana budnost cena civilizacije. Nacija mora voleti mir, ali odravati barut suvim. 7. Akbar Veliki Tamerlan - Baber - Humajun - Akbar - Njegova vladavina - Njegova linost Njegovo pokroviteljstvo umetnosti - Njegova strast za filozofijom - Njegovo prijateljstvo prema hinduizmu i hrianstvu - Njegova nova religija - Poslednji Akbarovi dani U prirodi vladanja je da se degenerie; za mo, kao to je eli rekao, truje svaku ruku koja je dodirne. Zbog svojih ispada sultani Delhija su izgubili ne samo podrku hinduskog stanovnitva, ve i njihovih muslimanskih pristalica. Kada su svea osvajanja dola sa severa ovi sultani su sa istom lakoom bili poraeni kao to su oni sami pridobili Indiju.Njihov prvi osvaja bio je sam Tamerlan tanije Timur-i-lang jedan Turin koji je prihvatio islam kao zadivljujue oruje, i pridao je sebi pedigre povratka DZingis Kanu, u nameri da prodobije podrku njegovih mongolskih hordi. Poto je osvojio presto Samarkanda i osetivi potrebu za jo vie zlata, sinulo mu je da je Indija jo uvek ima nevernika. Njegovi generali, obzirni prema muslimanskoj hrabrosti, prigovorili su, ukazujui da nevernici do kojih bi moglo da se doe iz Samarkanda su bili ve pod mohamedanskom vladavinom. "Mula" uen po "Koranu" odluio je o tome ciritajui nadahnute misli: "O proroe, vodi rat protiv praznovernih i nevernika, i okrutno se odnosi prema njima." Usled toga Timur je preao Ind (1389.), masakrirao ili zarobio one stanovnike koji nisu mogli da se vrate sa njim, porazio je snage sultana Mahmuda Tughalka, okupirao Delhi, hladnokrvno zaklao na stotine hiljada zatvorenika, opljakao grad od svih bogatstava koje je dinastija Avgan prikupila tamo, a sve to poneo u Samarkand sa brojnim enama i robovima, ostavljajui za sobom anarhiju, glad i poetak zaraza. Delhijski sultani su povratili svoj presto, i oporezovali Indiju jo jedan vek pre nego to je pravi osvaja doao. Babur, osniva velike dinastije Mogula,$224$ je ovek koji je u sutini bio hrabar i fascinantan kao Aleksandar. Potomak i Timura i DZingis Kana, nasledio je sposobnost ovih kandzija Azije bez njihove brutalnosti. On je patio od vika energije u telu i razumu; nezasito se borio, lovio i putovao; za njega nita nije predstavljalo da, goloruk, ubije pet neprijatelja za pet minuta. Za dva dana bi konjem preao 1.600 milja, a po nagodbi preplivao bi dva puta Gang; u njegovim poslednjim godina primetio je da od svoje jedanaeste godine nije slavio Ramadan dva puta na istom mestu. "U mojoj dvanaestoj godini," poeo je svoje "Memoare", "postao sam vladar drave Farhana." U petnaestoj on je opkolio i osvojio Samarkand. Ponovo ga je izgubio kada nije mogao da plati svoju vojsku; skoro je umro od bolesti; skrivao se jedno vreme u planinama, a ponovo je osvojio grad sa dve hiljade i etrdeset ljudi; ponovo ga je izgubio zbog izdajnitva; skrivao se dve godine u mranom siromatvu, a smatralo se da se posvetio seoskom ivotu u Kini; organizovao je drugu silu, i pod tetnim uticajem sopstvene hrabrosti, zauzeo je Kabul u svojoj dvadeset i drugoj godini; savladao je jednu stotinu hiljada vojnika sultana Ibrahima kod Panipata sa dvanaest hiljada ljudi i nekoliko dobrih konja, poubijao je na hiljade zatvorenika, zauzeo Delhi, osnovao je tamo jednu od najveih i najdobrotvornijih stranih dinastija koje su vladale Indijom, uivao je etiri godine u miru, sastavio izvrsne pesme i memoare, i umro je u etrdeset i sedmoj godini posle proivljenog, u akciji i iskustvima, jednog veka.Njegov sin, Humajun, bio je isuvie slab i kolebljiv, i suvie ovisan o opijumu,

275

da bi nastavio Baburova dela. er ah, avganistanski poglavica, porazio ga je u dvema krvavim bitkama, i privremeno uspostavio avganistansku prevlast u Indiji. er ah, mada sposoban za krvoprolia u najboljem islamskom stilu, ponovno je izgradio Delhi u finom arhitektonskom ukusu, i uspostavio vladine regorem koje su pripremale za prosveenu vladavinu Akbara. Dva manja aha drala su vlast jednu deceniju; zatim je Humajun, posle dvanaest godina tekoa i lutanja, organizovao silu u Persiji, ponovo uao u Indiju, i ponovo zauzeo presto. Osam meseci kasnije Humajun je pao sa terase svoje biblioteke, i umro.Tokom njegovog izgnanstva i siromatva njegova ena mu je rodila sina kojeg je pobono nazvao Muhamed, ali kojeg e Indija zvati Akbar to znai, "Veoma veliki". Nijedan napor nije proputen da on postane veliki; ak su i njegovi preci preduzeli svaku predostronost, jer u njegovim venama je tekla krv Babera, Timura i DZingis Kana. Imao je ogroman broj uitelja, ali ih je odbacivao, odbijajui da ui da ita. Umesto toga sam se neprekidno obrazovao za kraljevsku dunost i bavio se opasnim sportovima; postao je savreni jaha, kraljevski je igrao polo, i pozanvao umetnost savladavanja divljih slonova; bio je uvek spreman da krene u lov na lavove ili tigrove, da podnese svaki zamor, i da se lino suoi sa svim opasnostima. Kao dobar Turin$225$ nije imao razneenu odvratnost prema ljudskoj krvi; kada je, u etrnaestoj godini, bio pozvan da osvoji titulu kolja "Ghazi" ili Nevernik ubijajui hinduskog zatvorenika, otsekao je glavu ovog oveka sa jednim udarcem krive sablje. Ovo su bili varvarski poeci oveka predodreenog da bude najmudriji, najljudskiji, najobrazovanji od svih kraljeva poznatih istoriji.U osamnaestoj godini preuzeo je od regenta punu nadlenost. Njegov dominion se protezao na osmini Indije usku teritoriju irine 3.000 milja, povezujui severozapadnu granicu kod Multana sa Benarima na istoku. On se namerio sa arom i halapljivou svog dede da proiri ove granice; i nizom surovih ratova postao je vladar celog Hindustana izuzev male radzputske kraljevine Mevar. Po povratku u Delhi odloio je svoj oklop, i posvetio se reoorganizaciji uprave nad njegovim kraljevstvom. Njegova mo bila je apsolutna, a sve znaajne funkcije, ak i u dalekim provincijama, bile su popunjene njegovim imenovanjima. Njegovi glavni pomonici bila su sledea etvorica: premijer ili "Vakir"; ministar finansija, ponekad nazivan "Vazir" (vezir), ponekad "Divan"; gospodar suda, ili "Bakhi"; i episkop ili "Sadr", koji je bio poglavar mohamedanske religije u Indiji. Poto je njegova vladavina teila tradiciji i prestiu on se sve manje i manje oslanjao na vojnu mo, a zadovoljavao je sebe na stajaoj vojsci od oko dvadeset pet hiljada ljudi. U vreme ratova ova skromna snaga je bila poveavana snagama regrutovanim od strane provincijskih vojnih upravitelja nesiguran dogovor koji je imao uticaja na pad mogulskog carstva pod Aurangzebom.$226$ Podmiivanje i prisvajanje tueg novca i imovine prodiralo je meu ovim upraviteljima i njihovim podreenima, toliko da je Akbar dosta vremena provodio proveravajui korupciju. On je to regulisao strogom ekonomijom trokova njegovog suda i osoblja, tano odreujui cene hrane i materijala koji je za njih kupovan, kao i nadnice za rad koji je obavezivala drava. Kad je umro u riznici je ostavio vrednost koja odgovara jednoj milijardi dolara, a njegova imperija je bila meu najmonijim na planeti.I zakon i oporezivanje bili su strogi, ali daleko manje nego ranije. Od jedne estine do jednoe treine ukupnog roda privrede bio je uziman od seljaka, to je dostizalo oko 100.000.000 dolara godinje u danku na zemlju. Imperator je bio zakonodavac, izvrilac i sudija; kao najvii sud on je provodio mnogo sati dajui audijenciju znaajnim parnicama. Njegov zakon je zabranjivao venanja dece i prinudno rtvovanje ena na lomai umrlih supruga, zabranjivao je preudavanje udovica, ukinuo je ropstvo zarobljenika i klanje ivotinja za

276

rtvovanje, dao je slobodu svim religijama, pruao mogunost napredovanja svakom talentu bez obzira na veroispovest ili rasu, i uklonio je porez po glavi koji su avganistanski vlastodrci nametnuli svim Hindusima koji su preli u islam. Na poetku njegove vladavine zakon je sadrao takve kazne kao to je sakaenje; na kraju je to postao verovatno najprosveeniji zakon od bilo kojeg tokom esnaestovekovne vladavine. Svaka drava poinje sa nasiljem, a (ako postane bezbedna) pretapa se u slobodu.Ali snaga vladara je esto slabost jegove vlade. Sistem je toliko zavisio od Akbarovih superiornih kvaliteta uma i linosti da mu je oigledno to pretilo da se raspadne posle njegove smrti. On je imao, naravno, uglavnom vrline, poto je uposlio veinom istoriare: on je bio najbolji atletiar, najbolji konjanik, najbolji maevalac, najvei arhitekta, i od svih preimustava najzgodniji mukarac u kraljevini. U stvari imao je duge ruke, krive noge, kose mongoloidne oi, glavu nakrivljenu na levo, i bradavicu na nosu. Sebe je uinio pristupanijim po urednosti, asnou, spokojstvom, i briljantnim oima koje su mogle da se sjaje (kau njegovi savremenici) "poput mora na suncu," ili zaplamte na nain na koji bi napasnik zadrhtao od straha, kao Vandam pred Napoleonom. Jednostavno se oblaio, sa brokatnom kapom, bluzom i pantalonama, nakitom i bosih nogu. Malo je mario za meso, a skoro da ga se potpuno odrekao u njegovim poznim godinama, govorei da "nije pravo da ovek od svog stomaka napravi grob za ivotinje." Meutim on je bio snaan u telu i volji, izdvajajui se u mnogim aktivnim sportovima, a nije pomiljao na etnju bez trideset i est milja dnevno. Voleo je polo toliko da je izmislio svetlu loptu da bi ova igra mogla da se odvija nou. Nasledio je nasilne impulse svoje porodice, a u mladosti, poput njegovih hrianskih savremenika, bio je sposoban da reava probleme ubistvima. Postepeno je uio, prema misli Vudri Vilsona, da sedi na sopstvenom vulkanu; a uzdigao se daleko iznad svog vremena u duhu potene igre koja ga nije mnogo razlikovala od orijentalnih vladara. "Njegovo milosre," kae Firita, "bilo je bez granica; ova vrlina ga je esto iznosila van granica predrasuda." Bio je velikoduan, troei velike iznose milostinje; bio je ljubazan prema svima, ali posebno prema skromnima; "njihove male darove," kae jedan jezuitski misionar, "obino je prihvatao sa tako zadovoljnim pogledom, rukujui se sa njima i stavljajui ih na svoja prsa, kao to nije inio sa veinom rasipnih poklona plemstva." Jedan od njegovih savremenika opisao ga je kao epileptiara; mnogi kau da ga je melanholija opsedala do morbidnih oseanja. Moda da bi osvetlio stvarnost, pio je liker i uzimao opijum, umereno; njegov otac i njegova deca imali su sline navike, bez slinog samoobuzdavanja. Imao je harem koji je odgovarao veliini njegove imperije; jedan tra nam govori da "kralj imae u Agri i Fathpur-Sikri, kao to verno izvetavaju, jednu hiljadu slonova, trideset hiljada konja, etrnaest hiljada pitomih jelena, osam stotina konkubina." Na iroko se venavao, ali iz politikih razloga; zadovoljavao je radzputanske prineve enei se njihovim kerkama, i stoga obavezujui ih da podravaju njegov presto; a s vremena na vreme dinastija Mogula bila je polustarosedelaka po krvi. Jedan Radzputanac postao je njegov vodei general, a jedan radza se uzdigao do njegovog najveeg ministra. Njegov san bio je ujedinjena Indija.Njegov um nije bio toliko realistian i hladno proraunat kao Cezarov ili Napoleonov; imao je strast prema metafizici, a mo, ako je izgubio, postala je mistina amotinja. Mislio je neprestano, a veito je pravio izume i ukazivao na unapreenja. Poput Harun-al-Raida iao je preruen u nona lutanja, a vraao se naprasno sa reformama i promenama. U sred ove sloene aktivnosti on je imao vremena da sakupi veliku biblioteku knjiga, sastavljenu od rukopisa prelepo ispisanih i uklesanih od strane onih spretnih prepisivaa koje je cenio kao umetnike potpuno ravnopravne sa

277

slikarima i arhitektama koji su ukraavali njegovo kraljevstvo. Prezirao je tamu kao mehaniku i bezlinu stvar, a ubrzo je odbacio kao izbor vrste evropskog tamparstva koje mu je prikazao jedan njegov jezuitski prijatelj. Broj knjiga u njegovoj biblioteci iznosio je dvadeset etiri hiljade, ali one su procenjene na 3.500.000 dolara od strane onih koji su mislili da takva zaliha duha moe da se proceni u novanoj vrednosti. On je bio pokrovitelj pesnika ne krtarei, a voleo je jednog od njih Hindusa Birbala toliko da ga je smatrao najomiljenijim na dvoru, a konano i imenovao za generala; zato je Birbal imao neuspeha u jednoj bici, pa je bio zaklan bez lirskog zanosa. Akbar je traio od njegovih pismenih saradnika da prevedu na persijski to je bio glavni jezik na njegovom dvoru remek dela hinduske knjievnosti, istorije i nauke, a sam je nadgledao prevoenje beksrajne "Mahbharate". Svaka umetnost je doi-vljavala procvat pod njegovim pokroviteljstvom i podsticajima. Hinduska umetnost i poezija doivljavale su tada jedan od svojih najveih perioda; a slikarstvo, i persijsko i hindusko, dostiglo je drugi zenit zahvaljujui njegovim potpomaganjima i bodrenjima. Kod Agre naredio je izgradnju uvenog Utvrenja, a unutar njegovih zidina izgraeno je (preko zamenika) pet stotina zgrada za koje su njegovi savremenici smatrali da spadaju meu najlepe na svetu. Njih je razruio plahoviti ah DZhan, tako da se o njima moe prosuivati na osnovu ostataka Akbaroe arhitekture kao to je nadgrobni spomenik Humajuna kod Delhija, a ostaci kod Fathpur-Sikri, gde je mauzolej Akbarovog voljenog prijatelja, askete aik Salim najistija je i meu najlepim graevinama Indije.Dublja od ovih interesovanja bila je njegova "sklonost" ka razmiljanju. Ovaj gotovo svemoni car tajno je prieljkivao da bude filozof ba kao to filozofi ude da budu carevi, a ne mogu da shvate glupost predvianja budunostiprovienja u savladavanju od njih njihovih pravednih prestola. Poto je osvojio svet, Akbar je bio nesrean jer nije mogao da to razume. "Mada," rekao je, "sam ja gospodar tako prostranog kraljevstva, a sva primena vlasti je u mojoj ruci, ipak poto se istinska veliina nalazi u sprovoenju boje volje, mom umu nije lako u ovoj raznolikosti sekti i verskih ubeenja; a daleko od ove spoljanje raskoi, sa kakvim zadovoljstvom, u ovoj potitenosti, mogu li da preuzmem na sebe odgovornost za premo u carstvu? ekam dolazak nekog razboritog principijelnog oveka koji e razreiti tekoe moje savesti... Rasprave u filozofiji imaju takvu privlanost za mene da me odvlae od svega drugog, i je prinudno uzdravam sebe od obraanja panje na njih kako ne bi neophodne dunosti toga asa bile zanemarene." "Gomile uenih ljudi svih nacija," kae Badaoni, "i mudraci raznih religija i sekti, doli su na dvor i bili su poastvovani privatnim razgovorima. Posle ispitivanja i istraivanja, koja su bila njihov jedini posao i zanimanje danonono, oni bi razgovarali o dalekosenosti nauke, istananosti otkria, kuriozitetima istorije, kao i udima prirode." "Nadmonost oveka," kae Akbar, "poiva na dragulju razuma." Kada je postao filozof, bio je potpuno zainteresovan za religiju. Njegovo paljivo itanje "Mahabharate", i njegova bliskost sa hinduskim pesnicima i mudracima, uvela ga je u prouavanje indijskih veroispovesti. Imao je sklonost da povlauje svim veroispovestima: zadovoljavao je zatrustiste nosei svetu koulju i opasa ispod svoje odee, a dozvoljavao je DZainima da ga ubede da napusti lov, i da zabrani, odreenim danima, ubijanje ivotinja. Kada je saznao za novu religiju nazvanu hrianstvo, koje je dola u Indiju sa portugalskom okupacijom Goe, on je prosledio poruku ondanjim paulistikim misionarima, pozivajui ih da mu poalju dvojicu njihovih uenih ljudi. Kasnije su neki jezuiti doli u Delhi i toliko ga zainteresovali za Hrista da je naredio svojim pisarima da prevedu Novi Zavet. Dao je jezuitima potpunu slobodu da prevode u svoju veru, a dozvolio im je da podiu jednog od

278

njegovih sinova. Dok su katolici ubijali protestante u Francuskoj, a protestanti, za vreme Elizabetine vladavine, ubijali katolike u Engleskoj, a inkvizicija ubijala i pljakala Jevreje u paniji, a Bruno spaljen na lomai u Italiji, Akbar je pozivao predstavnike svih religija u njegovom carstvu na sastaneke, zadovoljavao ih do mira, objavljivao edikte o toleranciji za svaki kult ili veronauku, a, kao dokaz njegove neutralnosti, oenio se enama bramanske, budistike i mohamedanske veroispovesti.Njegovo najvee zadovoljstvo, poto su se mladalake strasti umirile, bile su slobodne rasprave o verskim ubeenjima. On je prilino odbacivao islamske dogme, i to u takvom razmerama da su njegovi muslimanski podanici patili pod njegovom nepristrasnom vladavinom. "Ovaj kralj," izvetavao je Sveti Fransis Havier sa neto preterivanja, "unitio je lane mohamedanske sekte, a uskratio im je sveto poverenje. U ovom gradu ne postoje ni dzamija niti "Koran" knjiga njihovog prava; a dzamije koje su postojale pretvorene su u konjunice, kao i stovarite." Kralj nije smatrao za podupira u otkrovenjima, a nije prihvatao nita to bi moglo samo da se opravda sa naukom i filozofijom. Za njega nije bilo neobino da okupi prijatelje i prelate raznih sekti zajedno, i raspravljao o religiji sa njima od etvrtka uvee do petka u podne. Kada su se muslimanski "mula" i hrianski svetenik svaali on je odobravao obojici, govorei da bi Bog trebalo da se oboava preko intlekta, a ne putem slepog verovanja u pretpostavljena otkrovenja. "Svaka osoba," rekao je, u duhu i verovatno pod uticajem "Upaniada" i Kabira, "prema svojim uslovima daje Najviem biu ime; ali u stvarnosti imenovati Nespoznatljivo je uzaludno." Neki muslimani predloili su teko iskuenje vatrom kao isprobavanje hrianstva protiv islama: jedan "mula" drei "Koran" i jedan svetenik drei Jevanelja trebalo je da prou kroz vatru, a onaj koji bi izaao nepovreen bio bi proglaen za uitelja istine. Akbar, kojem se nije dopadao "mula" koji je predloio ovo iskuavanje, toplo je pruao podrku pedlogu, ali ga je jezuita odbacio kao bogohulan i bezboan. Postepeno su suparnike grupe poele da se klone ovih sastanaka, i prepustili su ih Akbaru i njegovim racionalistikim bliskim prijateljima.Izmuen verskim podelama u svojoj kraljevini, a uznemiren pri pomisli da bi one mogle da je podrivaju posle njegove smrti, Akbar je konano odluio da objavi jednu novu religiju, koja se sastoji od jednostavnog oblika sutine nepomirljivih vera. Jezuitski misionar Bartoli belei stvari ovako:On je sazvao Opti savet, i pozvao na njega sve gospodare uenja i vojne zapovednike okolnih gradova, iskljuujui samo Oca Ridolfa, od kojeg je bilo uzaludno oekivati da bude drugaiji nego neprijateljski prema njegovim svetogrdnim svrhama. Kada ih je sve sakupio ispred njega, govorio je u duhu pronicljive i prevarne politike, govorei:"Za jednu imperiju kojom vlada jedna glava za nju je loe da ima lanove koji su podeljeni meu sobom i u zavadi meusobnoj; ... tamo odakle se to deava postoje mnogo frakcija kao i religija. Trebalo bi da mi, stoga, da ih sve povedemo u jedno, ali na takav nain da bi oni trebalo da zajedno budu 'jedno' i 'sve'; sa velikom prednou da ne izgubimo ono to je dobro u bilo kojoj religiji, dok se prisvaja tagod da je dobro u drugoj. Na taj nain ast bi bila ostavljena bogu, mir bi bio dat narodu, a sigurnost carstvu."Nakon to je savet silom prilika dao pristanak, on je objavio dekret kojim sebe proglaava nepogreivim poglavarom crkve; to je bio glavni doprinos hrianstva novoj religiji. Veronauka je bila panteistiki monoteizam u najboljoj hinduskoj tradiciji, sa svetlucanjem sunca i vatrom oboavanja od zaratrustrista, kao i polu DZain sa preporukom da se uzdrava od mesa. Klanje krava postalo je smrtni zloin: nita nije moglo da vie zadovolji Hindusa, ili manje muslimana. Jedan kasniji edikt je vegetarijanstvo nainio prinudom nad celom populacijom za najmanje stotinu dana godinje; a u daljem razmatranju

279

starosedelakih ideja, crni i beli luk su zabranjeni. Izgradnja dzamija, proslava Ramadana, hodoae u Meku, i drugi muslimanski obiaji bili su zabranjeni. Mnogi muslimani koji su pruili otpor ediktima bili su pogubljeni. U sreditu Mirovnog suda kod Fatpur-Sikri jedan hram Ujedinjenih religija je izgraen (i jo uvek se tamo nalazi) kao simbol careve nade da e svi stanovnici Indije biti braa, oboavajui istog Boga.Kao religija "Din Ilahi" nikada nije uspela; Akbar je osnovao tradiciju isuvie snanu za njegovu nepogreivost. Nekoliko hiljada je hrlilo novom kultu, veinom kao sredstvo obezbeivanja zvaninog zanosa; velika veina je ostala privrena svojim nasleenim bogovima. Politiki ovaj udar imao je neke povoljne rezultate. Ponitenje poreza po glavi i poreza po hodoasniku za Hindusa, sloboda zagarantovana svim religijama, slabljenje rasnog i verskog fanatizma, dogmatizma i podele, daleko je nadjaao egoizam i neumerena Akbarova otkrovenja. A to mu je donelo takvu lojalnost od Hindusa koji nije prihvatao njegova verovanja da je njevog primarni cilj politiko jedinstvo veinom bio postignut.S njegovim sopstvenim prijateljima muslimanima, meutim, "Din Ilahi" bio je izvor gorke ljutnje, koja je odvela u jednom trenutku do otvorenog revolta, i uplelo princa DZehangira u izdajnike mahineacije protiv njegovog oca. Princ se alio da je Akbar vladao etrdeset godina, a da je imao tako jak ustav da nije bilo mogunosti za njegovu preranu smrt. DZehanir je organizovao armiju od tri hiljade konjanika, ubio Abu-l Fazla, kraljevog dvorskog istoriara i najdraeg prijatelja, i proglasio sebe za cara. Akbar je ubedio mladia da se preda, a oprostio mu je posle jednog dana; ali nelojalnost njegovog sina, pridodata uz smrt njegove majke i njegovog prijatelja, razbila je njegovo srce, i ostavilo mu je laku molitvu za Velikog neprijatelja. U njegovim poslednjim danima deca su ga ignorisala, i troila svoju snagu na svae oko prestola. Samo nekoliko njegovih najbliih prijatelja bili su sa njim kada je umro verovatno od dizenterije, a moda ga je otrovao DZehangir. "Mule" su dole do njegove samrtnike postelje da bi ga preveli u islam, ali nisu uspeli; kralj "je umro bez dobrobiti molitvi bilo koje crkve ili sekte." Nijedna gomila ljudi nije pratila njegovu jednostavnu sahranu; a sinovi i dvorani koji su nosili alost za taj dogaaj odbacili su ga iste veeri, i slavili su to su nasledili njegovo kraljevstvo. To je bila gorka smrt sa najpravednijeg i najmudrijeg vladara kojeg je Azija ikada poznavala. 8. Pad Mogula Deca velikih ljudi - DZehangir ah DZehan - Njegovo velianstvo - Njegov pad -Aurangzeb - Njegov fanatizam- Njegova smrt - Dolazak Britanaca Deca koja su tako nestrpljivo ekala na njegovu smrt shvatila su da je teko da zajedno dre imperiju koju je stvorio njihov genije. Zato veliki ljudi imaju mediokritete za svoje potomke? Razlog je kockanje gena koji ih proizvode izmeanost nasleenih osobina i bioloke mogunosti samo su bila mogunost, a ne moe se oekivati da se ponovo vraaju? Ili je to zato to se genije iscrpi pa ostavlja samo njegovu razblaenu krv svojim naslednicima, a rana dobra srea njih odvlai od podsticaja za ambiciju i rast?DZehangir nije bio toliki mediokrit kao sposobni izrod. Plod oca Turina i hinduske princeze, uivao je sve mogunosti kao mogui naslednik, preputajui se alkoholu i razvratu, i predajui se onim sadistikim uicima okrutnosti koje su bile odstupajue odlike kod Babura, Humajuna i Akbara, ali su uvek tekle u tatarskoj krvi. On je uivao dok je gledao da ljude ive nabijaju na kolac, pale ili ih slonovi razdiru na komade. U njegovim "Memoarima"

280

pria nam on kako je, zato to je njihov nemaran ulaz na lovite uplailo njegov plen u lovu, ubio jednog konjuara, a konjuarevog slugu, na primer, osakatio je za ceo ivot povreujui tetive iza kolena; poto je ovo uinio, rekao je, "Nastavio sam lov." Kada se njegov sin Khusru zaverio protiv njega on je sedam stotina pristalica pobune nabio na kolac u nizu du ulica Lahora. a njegove primedbe sa zadovoljstvom o duini vremena koliko je bilo potrebno ljudima da umru. Njegov seksualni ivot je pratio harem sa est hiljada ena, a nagraen je njegovom kasnijom privrenou njegovoj omiljenoj eni, Nur DZehan koju je pridobio ubijajui njenog mua. Njegova administracija pravde bila je nepotpuna kao i okrutna, ali ekstravagancija njegovih trokova postavili su teak teret na naciju koja je postala najbogatija na svetu preko mudrog vostva Akbara i mnogo godina mira.Do kraja njegove vladavine DZehangir je sve vie i vie pio, a zanemarivao dunosti vladanja. Neizbeno su narasle zavere da se on smeni; ve 1622. njegov sin DZehan je pokuao da zauzme presto. Kada je DZhangir umro DZehan je pojurio iz Dekana gde se krio, proglasio sebe za kralja, i ubio svu svoju brau da bi umirio svoju svest. Njegov otac preneo je na njega njegove navike ekstravagancije, neobuzdanosti i okrutnosti. Trokovi DZehanovog dvora, i visoke plate njegovih bezbrojnih slubenika, apsorbovali su sve vie prihoda dobijenih od razvijene industrije i trgovine naroda. Verska tolerancija Akbara i ravnodunost DZehnagira bili su zamenjeni povratkom muslimanske vere, opsedanjem hriana, i bezonim i celokupnim unitenjem hinduskih hramova.ah DZehan iskupio se na neki nain velikodunou prema svojim prijateljima i siromanima, umetnikim ukusom i strau da ukraava Indiju sa najlepom arhitekturom koja je ikada viena, i njegovom odanou njegovoj eni Mumtaz Mahal "Ukrasom palate." On ju je oenio u dvadeset i prvoj godini, kada je ve imao dvoje dece iz ranije veze. Mumtaz je rodila svom neumornom suprugu etrnaestoro dece za osamnaest godina, a umrla je u trideset i devetoj godini, raajui poslednje. ah DZehan je izgradio besprekoran Tadz Mahal kao spomenik u seanje na nju i njenu plodnost, a zanemeo je u skandaloznoj razuzdanosti. Najlepi nadgrobni spomenik na svetu je bio jedan od hiljade remek dela koje je DZehan izgradio, uglavnom kod Agre i u tom novom Delhiju koji je izrastao prema njegovim planovima. Velelepnost ovih palata, rasko dvora, ekstravagantan nakit Paunovog prestola,$227$ ukazuju na stopu poreza ruinirane Indije. Meutim, mada se jedna od najveih gladi u Indiji desila za vladavine ah DZenina, njegova tridesetogodinja vladavina obeleila je zenit indijskog prosperiteta i prestia. Gospodski ah je bio sposoban vladar, i mada je unitio mnoge ivote u ratovima u inostranstvu on je svojoj zemlji dao itavu generaciju mira. Kao veliki britanski upravitelj Bombaja, Mauntstjuart Elfinstuon, je napisao,oni koji posmatraju Indiju u njenom sadanjem stanju mogli bi da posumnjaju da starosedelaki pisci preteruju o nekadanjem bogatstvu; ali naputeni gradovi, unitene palate i razrueni akvadukti koje jo uvek moemo da vidimo, sa ogrmonim rezervoarima i branama u sred dzungli, i raspadnuti bedemi, bunari i odmorita za karavane na kraljevskim putevima, podudaraju se sa dokazima savremenih putnika u uveravanjima da su tadanji istoriari imali dobar osnov za njihove pohvale. DZeha je zapoeo svoju vladavinu ubijanjem svoje brae; ali je zanemario da ubije svoje sinove, od kojih je jednom bilo sueno da ga zbaci. Godine 1657. najsposobniji od njih, Aurangzeb, predvodio je pobunu iz Dekana. ak je, poput Davida, dao uputstva svojim generalima da poraze pobunjenu armiju, ali da spasu, ako je mogue, ivot njegovog sina. Aurangzeb je savladao sve snage poslate na njega, zarobio je svog oca, i zatvorio ga u utvrenju Agra. Za devet gorkih godina ostavljeni otac je ostao tamo, nikada ga sin nije posetio, jedino poseen od strane svoje verne keri

281

DZahanare, i provodio je dane posmatrajui sa kule DZesmim iz zatvora preko DZumne u pravcu gde je njegova voljena Mumtaz poivala u svom grobu od dragulja.Sin koji je tako okrutno ostavio svog oca bio je jedan od najveih svetaca u istoriji islama, a verovatno najblii jedinstvenom mogulskom caru. "Mula" koji ga je obrazovao ga je toliko ispunio religijom da je jedno vreme mladi princ razmiljao da odbaci carstvo i svet, i postane verski isposnik. Tokom svog ivota, uprkos svom despotizmu, njegova prepredena diplomatija, i shvatanje morala kao primenjivanja samo na njegovu sopstvenu sektu, ostao je poboni musliman, itajui molitve nedugo, pamenjem celog "Korana", a nespojiv protiv neverstva. Provodio je sate u posveenosti, a dane u proslavama. Veinom se pridravao svoje vere kao to je vredno propovedao. Istina je da je u politici bio hladan i proraunat, sposoban da pametno lae za njegovu domovinu i boga. Ali on je bio najmanje okrutan od svih Mogula, a i najblai; krvoprolia su okonala njegovu vladavinu, a jedva da mu je bilo od koristi kaza u borbi protiv kriminala. Neprestano je bio skroman u vladanju, strpljiv pred provokacijama, a abdicirao je u nesei. On je apstinirao skrupulozno od svake hrane, pia i luksuza koji zabranjuje njegova vera; mada spretan u muzici, on je napustio sva zadovoljstva oseanja; i ogledno da je sprovodio njegovu odluku da nita ne potroi na sebe tedei ta je bilo mogue zaraditi radom svojih ruku. Bio je Sveti Avgustin na prestolu.ah DZehan je dao polovinu svojih prihoda a unapreenje arhitekture i drugih umetnosti; Aurangzeb nije mario za umetnost, unitavajui "paganske" spomenike sa neutivom slepom privrenou, i borio se, preko svog prestola pola veka, da ukloni iz Indije skoro sve religije osim svoje sopstvene. Izdao je naredbe provincijskim guvernerima, i njegovim drugim podreenima, da sravne sa zemljom sve hramove hinduske ili hrianske, da unite svakog idola, i da zatvore svaku hindusku kolu. U jenoj godini (1679-80) ezdeset est hramova je razrueno na komade samo u Amberu, ezdeset i tri kod itora, stotinu i dvadeset tri kod Udajpura; i iznad mesta jednog hrama kod Benaresa posebno svetog za Hinduse on je izgradio, u namernoj uvredi, mohamedansku dzamiju. On je zabranio javno upranjavanje hinduske vere, i postavlja pred svakog nekonvertovanog Hindusa teki kazneni porez. Kao rezultat njegovog fanatizma, na hiljade hramova koji su predstavljali i bili dom indijske umetnosti tokom milenijuma bili su u ruinama. Nikada neemo saznati, posmatajui savremenu Indiju, kakvo bogatstvo i lepotu je nekada posedovala.Aurangzeb je preobratio aicu stidljivih Hindusa u islam, ali on je prouzrokovao pad svoje dinastije i njegove zemlje. Nekoliko muslimana ga je oboavalo kao sveca, ali on je osakatio i izmuio milione iz Indije koji su ga posmatrali kao monstruma, beei pred njegovim skupljaima poreza, a molei se za njegovu smrt. Tokom njegove vladavine mogulska emperija u Indiji je doivela svoj vrhunac; proirujui se prema Dekanu; ali to je bila mo koja nije imala osnova u privrenosti naroda, i bilo joj je sueno da padne na prvi neprijateljski silovit dodir. Sam car, u svojim poslednjim godinama, poeo je da shvata kako je uskogrudou svoje pobonosti unitio naslee svojih oeva. Njegova pisma sa samrtnike postelje su saaljivi dokumenti.Ne znam ko sam, gde u ii, ili ta e se desiti ovom greniku punom grehova ... Moje godine su otile bez uspeha. Bog je bio u mom srcu, ipak moje zamraene oi nisu prepoznavale njegovu svetlost ... Nema nade za mene u budunosti. Groznica je otila, ali je samo koa ostala ... Naveliko sam zgreio, i ne znam kakve me muke ekaju ... Neka mir boji bude nad vama. Ostavio je uputstva da njegova sahrana treba da bude asketski jednostavna, i da novac uopte ne bi trebalo da bude potroen na njegov pogreb osim nekoliko rupija koje je on zaradio ijui kape. Njegov koveg je trebalo da bude pokriven obinim paretom platna.

282

Siromanima je ostavio tri stotine rupija koje je zaradio prepisujui "Koran".Umro je u osamdeset i devetoj godini, poto je dugo bio dobrodoao na zemlji.Tokom sedamnaest godina posle njegove smrti imperija se raspala na delove. Podrku naroda koju je mudro zadobio Akbar, sada je uvrivala DZehangirova okrutnost, raskalanost DZehana, i netolerancija Aurangzeba. Muslimanska zajednica, ve iscrpljena indijskim vruinama, izgubila je vojniki red i fiziku spremnost njihovih voa, i nijedan sve izabranik nije dolazio sa severa da spase njihovu mo u opadanju. U meuvremenu, daleko na zapadu, jedno malo ostrvo je poslalo trgovce da probere bogatstva Indije. Ubrzo e poslati svoje oruje, i zauzee ogromnu imperiju u kojoj su se udruili hindusi i muslimani da izgrade jednu od najveih civilizacija u istoriji. IV IVOT NARODA 1. Tvorci bogatstva Prolost dzungle - Ratarstvo - Rudarstvo - Rukotvorine - Trgovina - Novac - Porezi - Glad - Siromatvo i bogatstvo Tle Indije nije se voljno potinilo civilizaciji. Njen veliki deo bila je dzungla, ljubomorno uvani dom lavova, tigrova, slonova, zmija, kao i drugih jedinki sa rusoovskim prezirom prema civilizaciji. Bioloka bitka za oslobaanje zemlje od ovih neprijatelja odvijala se ispod svih povrinskih drama ekonomskog i politikog sukoba. Akbar je ubijao tigrove blizu Mature, a lovio je divlje slonove na mnogim mestima gde se danas vie ne moe videti ni jedan jedini. U vedska vremena lav se mogao sresti bilo gde u severozapadnoj i centralnoj Indiji; sada je skoro istrebljen na celom poluostrvu. Reptili i insekti, uprkos svemu, i dalje vode svoj rat: od divljih ivotinja stradalo je 1926 dve hiljade Hindusa (875 dok su lovili tigrove); a ak dvadeset hiljada Hindusa umrlo je od zmijskog ujeda.Postepeno, dok se zemlja oslobaala zveri, okretala se uzgajanju pirina, mahunarki, prosa, povra i voa. Tokom veeg dela indijske istorije veina stanovnitva ivela uzdrano na ovoj prirodnoj ishra ni, dok su meso, riba i pernata ivina bili rezervisani za Prognane i za bogate.$229$ Da bi svoju ishranu uinio uzbudljivijom, a moda i da pomogne Afroditi, Hindus je uzgajao i jeo nesvakidanje koliine karija, umbira, klinia, cimeta i drugih zaina. Evropljani su ove zaine tako visoko cenili da su u potrazi za njima prevalili hemisferu; ko zna, moda je Amerika bila otkrivena iz ljubavi? U vedska vremena zemlja je pripadala narodu, ali od vremena andragupte Maurje postala je navika kraljeva da polau kraljevsko pravo vlasnitva na celu zemlju, da bi je dali seljaku za godinju rentu i porez. Navodnjavanje je obino bila obaveza drave. Jedna od brana podignuta za vreme andragupte radila je do godine 150 n.e.; ostaci starih kanala danas se mogu svugde videti; a jo uvek postoje tragovi vetakog jezera koje je Radz Sing, radzputanski Rana od Mevara, napravio kao rezervoar za navodnjavanje zemljita (1661) okruivi ga 12 milja dugim mermernim zidom.Izgleda da su Hindusi bili prvi narod koji je kopao zlato. Herodot i Megasten nam priaju o "mravima kopaima zlata, neto manjim od psa, ali veim od lisice," koji su pomagali rudarima da pronau metal otkrivajui ga kopanjem peska.$230$ Vei deo zlata koje se u petom veku pre Hrista koristilo u persijskom carstvu poticalo je iz Indije. Postojali su takoe rudnici srebra, bakra, olova, lima, cinka i gvoa gvoa jo od

283

1500 pre n.e. Vetina kaljenja i oblikovanja gvoa razvila se u Indiji daleko pre nego je postala poznata u Evropi; Vikramaditja je, na primer, podigao u Delhiju (oko 380. nae ere) gvozdeni stub koji je do danas, posle petnaest vekova, zadrao sjaj; a kvalitet metala ili nain obrade koji ga je sauvao od re ili raspa danja jo uvek je misterija za savremenu metalurgiju. Pre evropske najezde topljenje gvoa u malim ugljenim peima bila je jedna od najvanijih radinosti u Indiji. Industrijska revolucija nauila je Evropu kako da ove procese vri jevtinije i u veim razmerama, a indijsku umenost pregazila je konkurencija. Tek u naem vremenu ponovo se eksploatie i istrauje bogato rudno bogatstvo Indije.Uzgajanje pamuka pojavilo se u Indiji ranije nego bilo gde drugde; oigledno se koristio za odeu u Mohendzo daro. U naem najstarijem pominjanju pamuka Herodot kae, sa dopadljivim neznanjem: "Neko divlje drvee tamo umesto voa raa "vunu", koja po lepoti i kakvoi nadmauje ovju; a Indijci prave njihovu odeu od ovog drvea." Ratujui na Bliskom istoku, Rimljani su upoznali "vunu" koja raste na drvetu. Arapski putnici u devetom veku su pronosili glas kako "u ovoj zemlji prave odeu tako izuzetnog vrhunskog savrenstva da nigde drugde ne moe da se vidi nita slino saiveno i istkano do takvog stepena finoe, da se moe provui kroz prsten skromne veliine." Ovi srednjevekovni Arapi preuzeli su vetinu iz Indije, a njihova re "ljuatan" dala nam je re "koton". Naziv "muslin" prvobitno se odnosio na fina pamuna tkanja raena u Mosulu prema indijskim uzorima; "kaliko" je dobio ime jer je doao (prvo 1631) iz Kalkute, sa jugozapadnih obala Indije. "Vezenje se," kae Marko Polo, goverei o Gudzaratiju 1293. godine nae ere, "ovde radi sa vie istananosi nego u bilo kom drugom kraju sveta." Kamirski alovi i indijske prostirke i danas svedoe o izuzetnosti indijskog tkanja po kakvoi i ari.$231$ Ali, tkanje je bilo jedno od mnogih rukotvorina Indije, a tkai su bili samo jedni od mnogih zanatskih i trgovakih esnafa koji su organizovali i upra vljali zanatstvom Indije. Evropa je Hinduse smatrala strunjacima u gotovo svakoj grani "manu" fakture drvodeljstvu, obradi slonovae, obra di metala, beljenju, bojenju, tavljenju, pravljenju sapuna, pravljenju st akla, baruta, raznih prskalica za vatromet, pravljenju cementa itd. Kina je 1260 g.n.e. uvozila naoari iz Indije. Bernije, putujui Indijom u sedmom veku, opisuje je kako bruji od radinosti. Fi je 1585, video flotu od hiljadu i osamdeset brodova koji su prevozili raznorazne proizvode niz reku DZamnu.Unutranja trgovina je cvetala; uz svaki put bili su i sada su bazari. Indijska trgovina sa svetom je stara kao i njena istorija; predmeti pronaeni u Sumeriji i Egiptu pokazuju da je saobraaj izmeu ovih zemalja i Indije postojao ak godine 3000 pre n.e. Trgovina izmeu Indije i Vavilona preko Persijskog zaliva cvetala je izmeu 700. i 480. pre n.e.; a moda su Solomonovi "slonovaa, majmuni i paunovi" stigli istim putem iz istog izvora. Indijski brodovi su u andraguptino vreme plovili morem do Burme i Kine; a grki trgovci, koje su Hindusi nazvali "Javana" (Jonjani), vladali su tritima dravidske Indije vekovima pre i posle Hristovog roenja. Rim je, u svojim epikurejskim danima, zavisio od Indije za zaine, mirise i meleme, i plaao visoku cenu za indijsku svilu, brokat, muslin i odeu od zlata; Plinije je osuivao ekstravaganciju zbog koje je godinje iz Rima u Indiju na ovakve raskoi odlazilo 5.000.000 dolara. Indijski gepardi, tigrovi i slonovi pojavljivali su na gladijatorskim igrama i rtvenim ritualima u Koloseumu. Rim je vodio Paranske ratove uglavnom da bi odrao otvoren trgovaki put do Indije. U sedmom veku Arapi su osvojili Persiju i Egipat, pa je zbog toga trgovina izmeu Evrope i Azije prela u muslimanske ruke; odatle Krstaki ratovi, pa i Kolumbo. Pod Mogulima trgovina sa svetom ponovo se poveala; bogatstvo Venecije, enove i drugih italijanskih gradova poveavalo se kroz

284

njihove usluge, kao luka za evropsku trgovinu sa Indijom i Istokom; renesansa vie duguje bogatstvu koje je donela ova trgovina, nego rukopisima koje su u Italiju doneli Grci. Akbar je imao admiralitet koji je nadgledao izgradnju brodova i upravljao okeanskim saobraajem; luke Bengala i Sinda bile su uvene po brodogradnji, a posao se tako dobro obavljao da je sultan iz Carigrada izraunao da mu je jevtinije da svoje brodove gradi u Indiji nego u Aleksandriji; ak je i Istonoindijska kompanija mnoge svoje brodove izgradila u dokovima Bengala.Nekoliko je vekova bilo potrebno da se razvije kovanje novca koji e olakati trgovinu. U Budino doba ekonomske i politike vlasti kovale su grube pravougaone novie; tek u etvrtom veka pre Hrista Indija je, pod uticajem Persije i Grke, poela da kuje novac iji je garant drava. er ah je kovao lepo izraene novie od bakra, srebra i zlata, i uveo je rupiju kao osnovnu kovanu jedinicu njegovog kraljevstva. Pod Akbarom i DZehangirom kovani novac Indije bio je, po umetnikoj izradi i istoi metala, superiorniji od novca koji je kovala bilo koja evropska drava tog vremena. U srednjevekovnoj Indi ji, kao i u srednjovekovnoj Evropi, razvoj zanatstva i trgovine koila je netrpeljivost religije prema uzimanju kamate. "Indijci," kae Mega sten, "niti pozajmljuju novac sa kamatom, niti znaju kako da ga uzajme. Za jednog Indijca je protivno usvojenom obiaju da ini ili trpi nepravdu; pa stoga oni niti imaju ugovore niti trae jemstvo." Poto Hindus nije mogao da svoju uteevinu uloi u sopstveni privredni poduhvat on bi ga radije skrivao ili bi kupovao nakit kao prikladan nain gomilanja bogatstva. Moda je ovaj neuspean pokuaj da se razvije prihvatljiv kreditni sistem doprineo da industrijska revolucija dovede do dominacije Evrope nad Azijom. Polako, ipak, uprkos protivlje nju bramana, razvijalo se pozajmljivanje novca. Kamate su bile razliite, zavisno od kaste uzajmljivaa, od 12 do 60 odsto, iznosei u proseku 20 odsto. Bankrot nije bilo dozvoljen kao nain likvidacije duga; ako bi dunik umro a ne bi izmirio dug, njegovi potomci do este generacije morali su da isplauju njegove obaveze. I poljoprivreda i trgovina su se visoko oporezovale da bi se izdravala vlast. Seljak je morao da preda od estine do polovine svog prinosa; a, kao u srednjevekovnoj i savremenoj Evropi, mnogi su nameti odreivali tok i razmenu dobara. Akbar je podigao porez na zemlju na jednu treinu, ali je ukinuo sva ostala davanja. Porez na zemlju bio je teak danak, ali je imao spasilako preimustvo da je rastao sa blagostanjem, a padao sa depresijom; a u godinama gladi, siromani su barem mogli da umru neoporezovani. Jer glad se pojavljivala, ak i u Akbarovo doba procvata; ona iz 1566. je izgleda dovela do kanibalizma i sveopte pustoi. Putevi su bili loi, prevoz je bio spor, a viak u jednoj oblasti teko je mogao da se iskoristi za pomo drugoj koja se nala u oskudici.Kao i svugde, postojale su krajnosti u siromatvu i bogatstvu, ali ni blizu tako velike kao danas u Indiji ili Americi. Na dnu je postojala manjina robova; iznad njih, bili su udre, ne toliko robovi koliko unajmljeni ljudi, mada je njihov poloaj, kao kod gotovo svih Hindusa, bio nasledan. Siromatvo koje je opisao otac Diboa (1820.) bilo je posledica pedeset godina politikog haosa; pod Mogulima polo aj naroda bio je relativno povoljan. Nadnice su bile skromne i iznosile u vreme Akbarove vladavine od tri do devet centi dnevno; ali i cene su bile odgovarajue niske. Za jednu rupiju (vrednu 32,5 centi) 1600. se moglo kupiti 194 funte ita ili 278 funti jema; za iste pare 1901. moglo se kupiti samo 29 funti ita ili 44 funte jema. Jedan Englez stanovnik Indije, opisao je 1616 "obilje svih ivotnih namirnica" kao "veoma veliko u celoj kraljevini," dodavi da je "svako tamo mogao da jede hleb bez ogranienja." Jedan drugi Englez, obilazei Indiju u sedamnaestom veku, zabeleio je da su njegovi trokovi proseno iznosili etiri centa dnevno. Bogatstvo zemlje

285

dostiglo je svoja dva vrhunca pod andraguptom Maurjom i ah DZehanom. Obilje u Indiji pod kraljevima dinastije Gupta postalo je poslovino u celom svetu. uan Zang je opisao jedan indijski grad ukraen vrtovima i bazenima, a ulepan ustanovama pi smenosti i umetnosti; "stanovnici su bili imuni, i postojale su poro dice sa velikim bogatstvom; bilo je obilja voa i cvea... Ljudi su imali prefinjen izgled, a bili su odeveni u sjajno svileno ruho; bili su ... jasni i sugestivni u govoru; bili su ravnomerno podeljeni izmeu pravoverja i krivoverja." "Muslimani su zbacili hinduska kraljev stva," kae Elfinstoun, "koja su bila tako bogata da su se istoriari izmorili priajui o neizmernom opljakanom nakitu i kovanom novcu koji su osvajai sakupili." Nikolo Konti je opisivao kako se na obalama Gangesa (oko 1420.) niu jedan za drugim bogati gradovi, svaki skladan, bogat vrtovima i vonjacima, srebrom i zlatom, trgovinom i zanatima. ah DZehanova riznica bila je toliko puna da su dve utvrene podzemne prostorije, svaka veliine 150.000 kubnih stopa, bile gotovo pune srebra i zlata. "Savremena svedoenja," kae Vinsent Smit, "ne ostavljaju sumnje da je gradsko stanovnitvo vanijih gradova bilo dobrostojee." Putnici opisuju Agru i Fatpur Sikri kao gradove koji su svaki vei i bogatiji od Londona. Anketil Duperon, putujui kroz oblasti Maharate 1760, naao se "usred jednostavnosti i sree Zlatnog doba ... Narod je bio veseo, ivahan, i dobrog zdravlja." Klajv je, prilikom posete Muridabadu 1759, smatrao da je drevna prestonica Bengal ravna Londonu njegovog vremena po veliini, stanovnitvu i bogatstvu, sa palatama veim od onih u Evropi, a ljudima bogatijim od bilo koje osobe u Londonu. Indija je, rekao je Klajv, "zemlja neiscrpnog bogatstva." Osuen u parlamentu to se spremno okoristio ovim bogatstvom, Klajv se genijalno pravdao: opisao je bogatstvo u kome se u Indiji naao bogate gradove spremne da mu ponude svako mito samo da izbegnu sveoptu pljaku, bankare koji mu otvaraju svoje riznice prepune dragog kamenja i zlata; i zakljuuje: "U ovom asu zapanjen sam sopstvenom skromnou." 2. Organizacija drutva Monarhija - Zakon - Kodeks "Manu" - Razvitak kastinskog sistema - Uspon bramana - Njihove privilegije i vlast - Njihove obaveze - U odbranu kaste Zato to su putevi bili loi, a veze slabe, lake je bilo Indiju osvojiti nego njom vladati. Njena topografija je diktirala da ovaj polu kontinent ostane, do dolaska eleznice, meavina razdvojenih drava. Pod ovakvim uslovima drava je mogla obezbediti sigurnost samo preko sposobne vojske; a poto je vojska zahtevala, u estim krizama, jednog diktatorskog vou imunog na politiku ubedljivost, oblik vlade koji se razvio u Indiji bio je prirodno monarhistiki. Narod je uivao prilinu slobodu pod ovim starosedelakim dinastijama, delom preko samostalnih zajednica u selima i trgovakim esnafima u gradovima, a delom preko ogranienja kojima je bramanska aristokratija kontrolisala vlast kralja. Zakoni Manu, mada vie etiki kodeksi nego sistem primenjenog pravosua, odraavali su sredinje ideje indijskog poimanja monarhije: da bude nepristrasno stroga i oinski brina prema optem dobru. Muhamedanski vladari manje su od svojih hinduskih prethodnika vodili brigu o ovim uzorima i nadzoru; oni su bili osvajaka manjina, a njihova je vladavina jasno poivala na nadmoi njihovih pitolja. "Armija je," rekao je jedan muslimanski istoriar, sa arobnom jasnoom, "izvor i sredstvo vlasti." Akbar je bio izuzetak, jer se on uglavnom oslanjao na dobru volju naroda koji je napredovao pod

286

njegovim blagim i dobroudnim despotizmom. Moda je u tim okolnostima njegova vlada bila najbolja mogua. Njen osnovni nedostatak, kao to smo videli, lei u njenoj zavisnosti od kraljeve linosti; najvia centralizovana vlast koja se pokazala blagodarnom pod Akbarom bila je porazna pod Aurangzebom. Poto ih je uzdiglo nasilje, avganistanski i mogulski vladari uvek su odlazili umirui nasilnim putem; a ratovi za naslee bili su gotovo isto toliko skupi iako ne isto razorni po privredni ivot kao savremeni izbori.$232$ Pod muslimanima zakon je bio puka volja cara ili sultana; pod hinduskim kraljevima bio je zbrkana meavina kraljevskih naredbi, seoske tradicije i kastinskih pravila. Odluivanje se preputalo glavi porodice, seoskim stareinama, elnicima kasta, esnafskom sudu, guve rneru provincije, kraljevskom ministru, ili pak samom kralju. Sudski postupak bio je kratak, presuivanje brzo; advokati su stigli tek sa Britancima. Muenje se praktikovalo pod svim dinastijama dok ga Firoz ah nije nije ukinuo. Smrt je bila kazna za mnogobrojna raznorazna krivina dela, kao to su obijanje kua, oteenje kraljevske imovine ili kraa u razmerama koja bi danas od oveka nainila sam stub drutva. Kazne su bile okrutne, a obuhvatale su odsecanje ruku, nogu ili uiju, kopanje oiju, sipanje istopljenog olova u grlo, drobljenje maljem kostiju na rukama i nogama, prenje tela na vatri, zabadanjem eksera u noge ili prsa, seenje tetiva, cepanje ljudi napola, na etvrt, nabijanje ivih na kolac, peenje ivih, teranje pod slonove ili bacanje divljim i besnim psima.$233$ Nijedan zakonski kodeks nije vaio za celu Indiju. U obinom ivotu mesto zakona primenjivani su "darma astras" metriki udzbenici kastinskih pravila i dunosti, koje su bramani sainili sa isklju ivo bramanske take gledita. Najstariji od ovih je takozvani "Kodeks Manu". Manu je bio mitski predak bramanskog plemena (ili kole) Manava u blizini Delhija; prikazivan je kao sin boga koji prima svoje zakone od samog Brame. Ovaj kodeks od 2685. stihova, nekada datiran u 1200. godinu pre nae vere, sada se neodreeno pripisuje prvim vekovima nae ere. Prvobitno namenjen za prirunik$234$ ili vodi odgova rajueg kastinskog ponaanja za ove Manava bramane, postepeno je prihvaen kao kodeks ponaanja celokupne hinduske zajednice; a mada ga nikada nisu priznali muslimanski kraljevi on je imao, unutar kastinskog sistema, svu snagu zakona. Njegova osobenost e se donekle pokazati tokom sledeih analiza hinduskog drutva i morala. U celini, karakterisalo ga je praznoverno prihvatanje suenja tekim iskuenjima, stroga primena /ledz talionis/, kao i neumorno usaivanje vrlina, prava i moi bramanske kaste. Njegov rezultat je bio izuzetno jaanje kastinskog sistema u hinduskom drutvu.Ovaj sistem se od vedskog doba razvio u jo krui i sloeniji; ne samo zbog toga to je u prirodi ustanova da postanu tokom vremena krute, ve zbog nepostojanosti politikog poretka i tuinskih naroda i veroispovesti koji su preplavili Indiju, kaste su se uvrstile kao prepreka meanju muslimanske i hinduske krvi. U vedsko doba kasta je bila /varna/ ili boja; u srednjevekovnoj Indiji postala je "jati" ili roenje. Njena je sutina bila dvostruka: nasleivanje statusa i prihvatanje "darme" tj. tradicionalnih obaveza i zanimanja iz kaste u kojoj je neko bio roen.Glavne i najvie blagodeti sistema uivalo je osam miliona muka raca bramanske kaste. Privremeno oslabljeni usponom budizma pod Aokom, bramani su, sa onom strpljivom ustrajnou koja obeleava svetenstvo, ekali svje vreme, i povratili su mo i vlast pod Guptinom lozom. Od drugog veka nae ere pronalazimo zabeleke o velikim poklonima, obino poseda, bramanskoj kasti.$235$ Ove darovnice, kao i cela bramanska imovina bile su, do dolaska Engleza, izuzete od oporezivanja. Kodeks Manu upozorava kralja da nikada ne oporezuje bramana, ak i kada propadnu svi drugi izvori prihoda; jer izazvani braman moe u trenu unititi kralja i celu

287

njegovu armiju recitujui kletve i mistine tekstove. Hindusi nisu imali obiaj da piu testamente, poto je njihova tradicija zahtevala da porodina imovina bude zajednika i automatski je prelazila sa umrlih na ive muke potomke;$236$ ali kada je, pod uticajem evropskog individualizma, uvedeno ostavljanje testamenta, bramani su obiaj uveliko prihvatili kao nain da povremeno obezbede imovinu za crkvene svrhe. Najvaniji element u bilo kakvoj rtvi bogvima bila je napojnica koja se davala ministrantu; najvii pijetet pokazivao se visinom ove napojnice. uda i na hiljade praznoverja bili su drugi plodan izvor svetenikog bogatstva. Na primer braman je mogao da za odgovarajuu naknadu od jalove ene napravi plodnu; sa proroanstvima se manipulisalo u finansijske svrhe; angaovani su mukarci koji su simulirali ludilo govorei da je njihova zla sudbina kazna za tvrdiluk prema svetenicima. Za svaku bolest, zakonsku tubu, lo omen, neprijatan san ili nov poduhvat bio je poeljan savet bramana, a savetodavac je bio vredan svoje nagrde. Mo bramana zasnivala se na monopolu na znanje. Oni su bili uvari i stvaraoci tradicije, vaspitai dece, sastavljai ili izdavai knjie vnih dela, strunjaci ueni u nadahnutim i nepogreivim "vedama". Ako bi udra sluao itanje svetih knjiga ui su mu se (prema bramanskim zakonicima) morale napuniti rastopljenim olovom; ako bi ih recitovao jezik mu se morao raspoloviti; ako bi ih zapamtio telo mu se moralo presei napola; takve su bile pretnje, retko primenjivane, kojima su svetenici uvali svoju mudrost. Bramanizam je tako postao izdvojen kult, paljivo zaien od svakog prostog uea. Prema Kodeksu Manu, braman je po boanskom pravu bio ispred svih stvorenja; on meutim nije uestvovao u svim moima i privilegijama svog reda dok, posle mnogo godina priprema, ne bi postao "dvostruko roen" ili nanovo stvoren sveanom odeom sa trostrukim kanapom. Od tog trenutka on je bio sveto bie; njegova linost i imovina bili su nepovredivi; zaista, prema Manu "sve to postoji u ovom univerzumu imovina je bramana." bramani su se izdravali dravnim i privatnim poklonima koji nisu bili milosre, ve sveta obaveza; gostoprimstvo prema bramanu bilo je jedna od najviih verskih dunosti, a braman koji ne bi bio ugoen mogao je da ode sa svim prikupljenim domaino vim dobrim delima.$237$ ak i kada bi braman poinio bilo koji zloin, nije ga se smelo ubiti; kralj je mogao da ga protera, ali morao je da mu dozvoli da sauva njegovu imovinu. Onaj ko pokua da udari bramana patie u paklu stotinu godina; onaj ko stvarno udari bramana patie u paklu hiljadu godina. Ako udra zavede enu bramana, imovina udre e se zapleniti, a genitalije mu se odsei. udra koji ubije drugog udru mogao je okajati svoj zloin dajui deset krava bramanima; ako bi ubio vajsju, morao je dati bramanima sto krava; ako bi ubio katriju, morao je bramanima dati hiljadu krava; ako bi ubio bramana morao je umreti; samo ubistvo bramana je zaista ubistvo. Funkcije i obaveze koje odgovaraju ovim privilegijama su bile brojne i tegobne. Braman nije delovao samo kao svetenik, ve se obuavao za sveteniku, pedagoku i knjievnu profesiju. On njega se trailo da prouava pravo i ui "vede"; svaka druga dunost bila je podreena ovoj;$238$ ak je samo ponavljanje "veda" davalo je bramanu pravo na blaenstvo, bez obzira na rituale ili radove; a ako bi on upamtio "Rig vedu" mogao je unititi svet a da se ne izloi nikakvom grehu. Nije smeo da se eni izvan svoje kaste; ako bi se oenio udrom njegova deca bi bili parije;$239$ jer, kae Manu, "ovek koji je dobar po roenju postaje nizak spajanjem sa niskim, ali ovek koji je nizak po roenju ne moe postati vii spajanjem sa viim." braman je morao da se kupa svaki dan, i nanovo poto bi ga obrijao berberin iz niske kaste; morao je da kravljom balegom proisti mesto na kome je nameavao da spava; i morao je da sledi stroge higijenske rituale posle obavljenja prirodnih potreba. Nije smeo da

288

jede ivotinjsku hranu, ukljuujui jaja, kao ni crni i beli luk, peurke i praziluk. Nije smeo da pije nita sem vode, koju je morao da uzme i donese braman. Nije smeo da koristi miro ni mirise, i morao je da se uzdri od senzualnog zadovoljstva, poude i besa. Ako bi dodirnuo neistu stvar ili bilo kog stranca (ak i generalnog guvernera Indije), morao je da se oisti ceremonijalnim pranjem. Ako bi poinio zloin morao je da prihvati teu kaznu nego to bi ispatala nia kasta; ako bi, na primer, udra neto ukrao bio bi kanjen osmostruko veom kaznom od sume ili vrednosti ukradenog; vajsja bi bio kanjen esnaestruko; katrija, trideset i dva puta vie; a braman ezdeset i etiri puta. Braman nikada nije smeo da povredi neko ivo bie. S obzirom da su se ova pravila umereno potovala a narod bio i suvie optereen obradom polja i zato isuvie izloen oigledno spoljanim hirovima elemenata da bi se uzdigao od sujeverja do obrazovanja, mo svetenika je rasla iz generacije u generaciju i od njih napravila najtrajniju aristokraciju u istoriji. Nigde drugde ne moemo susresti ovakav zapanjujui fenomen tako tipian za spori tempo promena u Indiji da via klasa odrava svoju dominaciju i privilegije kroz sva osvajanja, dinastije i drave tokom 2500 godina. Samo odbaeni andali mogu da im konkuriu po dugovenosti. Stari katri je koji su dominirali na intelektualnom kao i politikom polju u vreme Bude nestali su posle Guptinog doba; a mada su bramani priznava li raxputanske ratnike kao jednake staroj ratnikoj kasti, katrije su posle pada Raxputana, ubrzo izumrli. Konano su ostale samo dve velike podele: bramani kao drutveni i duhovni vladari Indije, a pod njima tri hiljade kasta koje su u stvari bili zanatski esnafi.$240$ Mnogo toga moe da se kae u odbranu onoga to mora da je, posle monogamije, najzloupotrebljivanija od svih drutvenih institucija. Kastinski sistem je imao eugeninu vrednost da odri verovatno tananije osobine od njihovog razblaivanja i nestajanja nekritikim meanjem; on je postavio odreene navike ishrane i istoe kao pravila asti koja svi mogu da potuju i slede; uveo je red u haotinu nejednakost i razliitosti ljudi, a potedeo je duu od savremene groznice uspona i dobitka; uveo je red u svaiji ivot odreujui za svakog oveka "darmu" ili kodeks ponaanja za njegovu kastu; uveo je red u svaki zanat i zanimanje, uzdigao svako zanimanje do poziva koji se nije lako menjao i, napravivi od svakog zanata kastu, omoguio njegovim pripadnicima nain zajednikog delovanja protiv eksploatacije i tiranije. Ponudio je bekstvo iz plutokratije ili vojne diktature koje su oito jedine alte rnative aristokratiji; dao je zemlji lienoj politike stabilnosti zbog stotina osvajanja i revolucija, odreeni drutveni, moralni i kulturni red i kontinuitet emu mogu da konkuriu samo Kinezi. Meu stotinama anarhinih promena u dravi, bramani su odrali, putem kastinskog sistema, stabilno drutvo, i ouvali, poveali i prenosili civilizaciju. Nacija ih je podnosila sa strpljenjem, ak sa ponosom, zato to je svako znao da su, na kraju krajeva, oni nepromenjiva vlada Indije.

3. Moral i brak

289

"Darma" - Deca - Deji brakovi - Umee ljubavi - Prostitucija - Romantina ljubav - Brak Porodica - ena - Njen intelektualni ivot - Njena prava - "Purdah" - Sati - Udovica Kada kastinski sistem umre moralni ivot Indije e prolaziti kroz dugi period nereda, jer tamo je moralni kodeks vezan gotovo nerazdvojno sa kastom. Moral je bila "darma" ivotno pravilo za svakog oveka odreenog njegovom kastom. Biti Hindus nije toliko znailo prihvatanje vere koliko zauzimanje mesta u kastinskom sistemu i prihvatanje "darme" ili dunosti koje su bile vezane za to mesto drevnom tradicijom i pravilima. Svako mesto imalo je svoje obaveze, svoja ogra nienja i svoja prava; sa njima i unutar njih poboni Hindus bi vodio svoj ivot, pronalazei u njemu odreeno zadovoljstvo u rutini, ne razmiljajui nikada da pree u drugu kastu. "Bolji je da radi za sebe, makar pogreno," kae "Bagavad gita","nego da radi tui posao, makar izvanredno." "Darma" je za pojedinca ono to je za seme normalni razvoj posluno ispunjenje nasleene prirode ili sudbine. Ovo shvatanje morala je toliko staro, da je ak i danas svim Hindusima teko, a veini i nemogue, da misle o sebi drugaije sem kao o pripadnicima odreenih kasti, koje vode i obavezuju njihova pravila. "Bez kaste se," kae jedan engleski istoriar, "hindusko drutvo ne moe zamisliti." Uz svoju "darmu" svaka hinduska kasta priznaje optu "darmu" ili dunost koja obavezuje sve kaste, a uglavnom podrazumeva potovanje bramana i oboavanje krava. Sledea dunost je raanje dece. "Jedino onda je ovek savren," kae Kodeks Manu, "kada je on trojstvo on sam, njegova ena i njegov sin." Ne samo to su deca bila ekonomsko obezbeenje za svoje roditelje, jer je bilo prirodno da ih izdravaju u starosti, ve su nastavljala praksu domainstva da oboava svoje pretke, i da im povremeno prinose hranu bez koje bi ovi duhovi izgladneli. Zato u Indiji nije bilo kontrole raanja, a abortus se smatrao zloinom ravnim ubistvu bramana. Deavala su se ubistva dece, ali je to bio izuzeak; otac je bio srean da ima decu i ponosan da ih ima mnogo. Nenost starih prema mladima je jedan od najlepih vidova hinduske civilizacije. Dete jedva da se i rodilo, a roditelji bi poeli da razmiljaju o njegovom braku. Brak je, u hinduskom sistemu, bio obavezan; neoenjen ovek bio je otpadnik, bez drutenog poloaja ili vanosti, a produeno devianstvo bilo je sramota. Niti se brak preputao hiru individualnog izbora ili romantinoj ljubavi; on je bio od ivotnog znaaja za drutvu i rasu, i nije se mogao sa sigurnou poveriti kratkovidoj strasti ili sluajnim okolnostima; obaveza roditelja je bila da ga ugovore pre nego to bi seksualna groznica imala vremena da ubrza sklapanje zajednice osuene, prema hinduskom verovanju, na razoarenje i gorinu. Manu je imenom "Gandarva"$241$ brak nazivao sklapanje zajednice prema obostranoj elji i igosao ih kao roene iz elje; bile su dozvoljene, ali teko da su bile vredne potovanja.Rano sazrevanje kod Hindusa, gde devojica od dvanaest godina izgleda kao etrnaestgodinja ili petnaestgodinja devojica u Americi, stvaralo je teak moralni i drutveni problem. Da li da se brak ugovori tako da se poklopi sa seksualnim sazrevanjem ili da se odloi, kao u Americi, dok mukarac ne stekne ekonomsku zrelost? Prvo reenje oigledno slabi snagu nacije, prekomerno ubrzavajui rast stanovnitva i rtvujui enu gotovo u celosti reprodukciji; drugo reenje ne reava problem neprirodnog odlaganja, seksualne frustracije, prostitucije i venerinih bolesti. Hindus je birao deji brak kao manje zlo i pokuao da ublai njegove opasnosti uvoenjem, izmeu braka i njegovog konzumiranja, perioda u kome je nevesta do puberteta ostajala sa svojim roditeljima. Obiaj je bio star i stoga svet; on je imao koren u elji da se sprei brak izmeu kasti zbog prolazne seksualne privlanosti; a kasnije ga je ohrabrivala injenica da

290

je, inae nemilosrdnim muslimanskim zavojevaima, vera preila da"udate" ene odvode u ropstvo; konano je dobio strogi oblik zbog odlunosti roditelja da zatite devojicu od erotskih nagona mukarca.Da su oni bili relativno strasni, i da se moglo raunati da e se mukarac pobrinuti za svoje bioloke funkcije na najmanji izazov, vidljivo je iz hinduske knjievnosti o ljubavi. "Kamasutra", "Uenje o elji", najuvenija je na dugoj listi knjiga koje otkrivaju izvesnu zaokupljenost fizikom i umnom tehnikom voenja ljubavi. Knjigu je napisao "prema uputstvima Svetog pisma, na dobrobit sveta", uverava nas pisac, "Vatsjajana, dok je iveo u Benaresu kao religiozni uenik i bio potpuno zaokupljen kontemplacijom o Svevinjem." "Onog ko zapostavlja devojku, mislei da je ona isuvie srameljiva," kae ovaj pustinjak, "ona e prezreti kao ivotinju koja ne pozna kako radi enski um." Vatsjajana daje zanosnu sliku zaljubljene devojke, ali njegova mudrost se uglavnom zadrava na vetini roditelja da je udaju, i na vetini mua da je fiziki zadovolji.Ne smemo pretpostaviti da je seksualna osetljivost Hindusa dovela do bilo kakve nepriline razuzdanosti. Deji brakovi su predstavljali barijeru za predbrane odnose, a stroge verske odredbe koriene za usaivanje enske vernosti uinile su preljubu daleko teom i reom nego u Evropi ili Americi. Prostitucija je bila uglavnom ograniena na hramove. Na jugu je potrebe poudnih mukaraca zadovoljava pogodna institucija "devadasisa" doslovno "slukinja bogova", ustvari prostitutki. Svaki tamilski hram imao je grupu "svetih ena", koje su u poetku imale dunost da igraju i pevaju pred idolima i da, moda, zabavljaju bramane. Neke od njih izgleda da su ivele ivotom gotovo manastirske povuenosti; drugima je bilo dozvoljeno da svoje usluge pruaju svima koji su to mogli da plate, pod uslovom da deo svojih zarada priloe svetenstvu. Mnoge od ovih crkvenih kurtizana, ili "nau" devojaka,$242$ nudile su pesmu i igru na javnim sveanostima i privatnim skupovima, poput "geji" u Japanu; neke od njih su znale da itaju i, kao "hetere" u Grkoj, nudile kulturne razgovore u kuama, gde se udate ene nisu podsticale na itanje niti im je bilo dozvoljeno da se meaju sa gostima. Godine 1004 nae ere, kako nas obavetavaju sveti napisi, hram ola kralja Raxraxa u Tenxiru imao je etiri stotine "devadasisa". Obiaj je vremenom stekao neprikosnovenost, a izgleda da ga niko nije smatrao nemoralnim; ugledne ene bi tu i tamo posvetile svoju erku pozivu prostitutke u hramu u gotovo istom duhu u kome bi se sin eventualno posvetio svetenikom pozivu. Diboa je, na poetku devetnaestog veka, opisao da su u nekim sluajevima hramovi na jugu bili "pretvoreni u obine bordele"; "devadasis" su, koja god bila njihova prvobitna funkcija, otvoreno u javnosti nazivali bludnicama i kao takve ih i koristili. Ako moemo da verujemo starom "opatu", koji nije imao razloga da ima predubeenje u korist Indije,njihove zvanine obaveze sastoje se u igranju i pevanju unutar hramova dva puta dnevno, ... a takoe i na svim javnim sveanostima. Prve izvravaju sa dovoljno ljupkosti, mada je njihovo dranje lascivno a njihove kretnje nepriline. to se tie njihovog pevanja, on je gotovo uvek ogranieno na skaredne stihove koji opisuju neku raskalaenu epizodu iz istorije njihovih bogova. U ovim okolnostima crkvene prostitucije i dejeg braka ostajalo je malo mogunosti za ono to nazivamo "romantinom ljubavi". Ova idealistika odanost jednog pola drugom pojavljuje se u indijskoj knjie vnosti na primer u poemama andi Dasa i Xajadeve ali obino kao simbol due koja se predaje Bogu; dok je u stvarnom ivotu ona najee poprimala oblik potpune enine odanosti partneru. Ljubavna poezija je ponekad nadzemaljske vrste, kao kod Tenisonova i Longfeloua nae puritanske tradicije; ponekad to je punokrvna i ulna strast pozornice Elizabetanskog doba. Jedan pisac spaja religiju i ljubav, i vidi u ekstazi i jedne i druge priznanje istovetnosti; drugi nabraja tri

291

stotine i ezdeset razliitih oseanja koja ispunjavaju srce ljuba vnika, i broji tragove koje su njegovi zubi ostavili na telu njegove ljubljene, ili mu se pokazuje ukraavajui svoje grudi cveem nacrtanim sandalovom pastom; a pisac epizoda Nala i Damajanti u "Mahabharati" opisuje melanholine uzdahe i slabo varenje ljubavnika u najboljem stilu francuskih trubadura. Ovakve hirovite strasti retko su u Indiji mogle da odluuju o braku. Manu je dozvoljavao osam razliitih formi braka, meu kojima brak otmicom i brak "iz ljubavi" zauzimaju najnie mesto na moralnoj skali, a brak kupovinom se prihvata kao razuman nain ugovaranja zajednikog ivota; na duge staze, smatrao je hinduski zakonodavac, brakovi su najzdraviji kada poivaju na ekonomskim osnovama. U vreme Duboe, "venati" i "kupiti enu" bili su "u Indiji sinonimi."$243$ Smatalo se da je najrazboritiji brak onaj koji ugovore roditelji uz puno uvaavanje pravila o endogamiji i ekzogamiji: mladi se mora oeniti unutar svoje kaste, a izvan svoje "gotre" ili grupa. On je mogao da uzme nekoliko ena, ali samo jednu iz svoje kaste koja je imala prednost nad ostalima; najpoeljnije bi bilo, kae Manu,$244$ da bude monogaman. ena je morala da voli svog supruga strpljivom odanou; suprug je morao da eni prui brinu zatitu, a ne romantinu ljubav. Hinduska porodica bila je tipino patrijarhalna, sa ocem koji je bio apsolutni gospodar svoje ene, dece i robova. ena je bila zanosno, ali nie bie. U poetku, kae hinduska legenda, kada je Tvatri, Boanski tvorac, hteo da stvori enu video je da je istroio sav svoj materijal za pravljenje mukarca, i da mu nije preostao ni jedan vrst element. U toj dilemi on je enu napravio eklektiki od ostataka stvaranja:Uzeo je zaobljenost Meseca i krivine guje, i prileplji vost vitica, i ustreptalost trave, i vitkost trske, i cvat cvea, i blistavost lia, i suenje slonove surle, i pogled srne, i redove pelinjih grozdova, i razdraganu radost suna nih zraka, i pla oblaka, i promenjljivost vetra i plalji vost zeca, i tatinu pauna, i mekou papiginih prsiju, i tvrdou dijamanta, i slast meda, i okrutnost tigra, i topli sjaj vatre, i hladnou snega, i avrljanje kretalica, i gugu tanje "kokila", i licemerstvo drala, i odanost "akravaka": i spojivi sve ovo zajedno napravio je enu i dao je mu karcu. No, uprkos ovoj opremi, ena je u Indiji prolazila slabo. Njen visoki status iz vedskog doba nestao je pod uticajem svetenika i muhamedanskih uzora. Kodeks Manu je postavio prema njoj odnos reima koje podeaju na ranu fazu hrianske teologije:"Izvor besaa je ena; zato enu izbegavaj." "ensko je," pie na drugom mestu "u stanju da sa pravog puta u ovom ivotu skrene ne samo budalu ve ak i sveca, i moe da ga navede da se preda elji ili gnevu." Zakonom je odreeno da kroz ceo ivot ena mora biti pod tutorstvom, najpre svog oca, potom svog mua, i naposletku svog sina. ena se ponizno obraala muu sa "gazda", "gospodaru", ak i sa "Moj svemogui"; napolju je ila iza njega, a on joj se retko obraao. Od nje se oekivalo da pokae svoju odanost brzom uslugom, pripremom obroka, jedui nakon to bi oni zavrili hranu preostalu posle mua i sinova, i pri grlivi muevljeve noge u krevetu. "Odana ena," kae Manu, "mora da slui ... svog gospodara kao da je bog i da mu nikada ne zadaje muke, kakvo god bilo njegovo stanje, pa ak i da ne poseduje nikakvu vrlinu." ena koja ne poslua mua postae u svojoj sledeoj inkarnaciji akal. Kao i njene sestre u Evropi i Americi pre naeg vremena, ene u Indiji su dobijale obrazovanje samo ako su imale visok poloaj ili bile prostitutke u hramu. Umee itanja smatralo se za enu neim neprikladnim: njena vlast nad mukarcem time nije dobijala nita, a njena privlanost bi se time smanjila. Kako kae itra u Tagorovoj drami: "Kada je ena samo ena kada se uvlai i uvlai u srce mukarca svojim osmehom i jecajima i sluenjem i ljubavnim milova njima onda je ona srena. Od kakve su joj koristi uenost i velika dostignua? Bilo joj je uskraeno

292

pravo na znanje "veda"; "jer ako ena prouava vede," kae "Mahabharata", "to je znak haosa na zemlji."$245$ Megasten pria da su u vreme andragupte "bramani drali svoje ene a imali su mnogo ena u neznanju ta se tie svake filozofije; jer ako bi ene nauile da gledaju na zadovoljsvo i bol, ivot i smrt, filozofski, one bi postale izopaene ili ne bi vie ostale potinjene." Po Kodeksu Manu tri osobe nisu bile pogodne da poseduju imovinu: ena, sin i rob; togod bi zaradili postajalo je vlasnitvo njihovog gospodara. ena je, meutim, mogla da smatra svojom imovinom miraz i darove koje je primila na venanju; a majka princa mogla je da vlada u njegovo ime za njegove maloletnosti. Mu je mogao da se razvede od ene zbog poronosti; ena nije mogla da se razvede od mua ni po kom osnovu. ena koja bi pila, ili se razbolela, ili se bunila, ili bila rasipna, ili svadljiva, mogla se u svako vreme zameniti (iako ne i od nje razvesti). Delovi Kodeksa zagovaraju prosveenu blagost prema eni: ne sme se udariti ak "ni cvetom"; ne sme se previe strogo uhoditi, jer e njihova lukavost nai naina da napravi neku pakost; a ako vole finu odeu mudro je da im se uradi po volji, jer "ako ena nije elegantno odevena, nee uveseliti svog mua," dok je sa "lepo odevenom enom ukraena cela kua." eni se mora dati preimustvo kao to se daje starijima ili sveteniku; a "trudne ene, neveste i devojke moraju se posluiti pre drugih gostiju." Iako ena nije mogla da vlada kao ena, mogla je da vlada kao majka; najvea briga i potovanje ukazivalo se majci sa mnogo dece; a ak i patrijarhalni Kodeks Manu kae, "Majka prelazi hiljadu oeva po pravu na potovanje." Nema sumnje da je poplava islamskih ideja imala uticaja na pad statusa ene u Indiji posle vedskog perioda. Obiaj /purdah/-a (zavese) odvajanju udate ene stigao je u Indiju sa Persijancima i muhamedancima, tako da je bio jai na severu nego na jugu. Delom zbog zatite svojih ena od muslimana, hinduski muevi su razvili sistem /purdah/-a tako strogo, da se ena od ugleda pokazivala samo muu i sinovima, a napolju se kretala samo pod gustim velom; ak i lekar koji bi je leio i merio joj puls je morao da to radi kroz zavesu. U nekim krugovima, smatralo se krenjem dobrih manira da se pita kako je neija ena, ili da gost pomene damski deo domainstva. Obiaj da se udovica spali zajedno sa mrtvim muem takoe je uvezen u Indiju. Herodot opisuje da su ga praktikovali stari Skiti i Traani; ako mu se moe verovati, ene Traana su se borile za privilegiju da ih zakolju na muevljevom grobu. Verovatno da se ovaj ritual razvio iz gotovo sveprisutnog primitivnog obiaja rtvovanja jedne ili vie ena ili konkubina princa ili imunog mukarca, zajedno sa njegovim robovima i drugom imovinom, kako bi se o njemu brinuli u zagrobnom ivotu. "Atharva veda" govori o tome kao o starom obiaju, ali "Rig veda" nagovetava da je u vedskom periodu on bio ublaen na traenje da udovica kratko legne na muevljevu lomau pre nego ga spale. "Mahabharata" pokazuje da je ovaj obiaj oiveo i da se ne okajava; ona nam daje nekoliko primera satija$246$ i uvodi pravilo po kome asna udovica ne eli da nadivi svog mua, ve ponosno staje na lomau. rtva se prinosila spaljivanjem ene u jami ili, meu Telugusima na jugu, spaljivanjem ive ene. Straboa govori da je sati bio rasprostranjen u Indiji u vreme Aleksandra i da je penxabsko pleme Kathej uvelo sati kao zakon da bi se spreilo da ene truju svoje mueve. Manu ovu praksu ne pominje. Bramani su mu se najpre protivili, potom su ga prihvatili i konano mu dali verski blagoslov tumaei ga kao simbol venosti braka: kada se jednom ena uda za mukarca ona zauvek ostaje njegova i pridruuje mu se u kasnijim ivotima. U Raxastanu je potpuno posedovanje ene dobilo formu "xohura", u kome bi Raxput, suoen sa sigurnim porazom, rtvovao svoje ene pre nego bi krenuo u svoju smrt u bici. Obiaj je bio rairen pod Mogulima, uprkos zgraanju muslimana; a ak ga ni moni Akbar nije

293

odbacio. Jednom prilikom je Akbar lino pokuao da odvrati hindusku nevestu od odluke da bude spaljena na lomai svog voljenog verenika; a iako su bramani dodali i svoju molbu kraljevoj, ona je insistirala na rtvi; kada je zahvatio plamen, a Akbarov sin Danijal i dalje nastavio da je ubeuje, ona je odgovorila, "Ne dosauj, ne dosauj." A jedna druga udovi ca, odbacujui sline molbe, drala je prst na plamenu svee dok nije potpuno izgoreo; ne pokazujui ni trag bola, na ovaj nain je pokazala svoj prezir prema onima koji su joj savetovali da se odrekne rituala. U Vixajanagaru, sati je ponekad dobijao masovne razmere; princa ili kapetana u smrt ne bi sledila samo jedna ili nekoliko ena, ve sve koje bi imao. Konti govori da je raja ili kralj odabrao tri hiljade od svojih dvanaest hiljada ena kao ljubimice "pod uslovom da kada umre moraju da se dobrovoljno spale zajedno sa njim, to se smatralo za ukazivanje velike asti." Teko je rei koliko se srednjevekovna hinduska udovica mirila sa satijem zbog religijskog ubeenja i vere i nade da e se ponovo spojiti sa svojim muem u drugom ivotu.Sati je postajao sve manje popularan kada je Indija poela da razvija odnose sa Evropom; ali hinduska udovica je i dalje patila zbog nedostatka mnogih prava. Budui da je brak vezivao enu zauvek za njenog mua, njena preudaja posle njegove smrti bila je moralna uvreda i nuno stvarala konfuziju u njegovim kasnijim postojanjima. Zato se od ene po bramanskom zakonu trailo da ostaje neudata, da brije glavu i da posveti preostali ivot (ako ne izabere sati) brinui se o svojoj deci i posveujui se milosrdnim delima.$247$ Nije ostajala bez sredstava za ivot; naprotiv, imala je prva pravo na muevljev posed od koga se izdravala. Ove propise potovale su samo ortodoksne ene srednje i vie klase tj. oko trideset odsto populacije; njih su ignorisali muslimani, Siki i nie kaste. Hindusko shvatanje ove druge nevinosti udovice liilo je na celibat kaluerica u hrianskom svetu; u oba sluaja ene su se odricale braka i posveivale milosrdnim delima. 4. Maniri, obiaji i karakter Seksualna ednost - Higijena - Oblaenje - Izgled - Nena umetnost meu Hindusima - Mane i vrline - Igre -Svetkovine - Smrt Provincijalnom umu e se initi neverovatnim da se isti onaj narod koji je tolerisao takve ustanove kao to je deji brak, hramovska prostitucija i sati takoe isticao u nenosti, ednosti i utivosti. Sem nekoliko "devadasa", prostitutke su bile retke u Indiji, i seksualna ednost je bila izuzetno visoka. "Mora se priznati," kae nenaklonjeni Diboa, "da su zakoni etikete i drutvene pristojnosti mnogo jasnije postavljeni, i da ih sve klase Hindusa, ak i one najnie potuju mnogo bolje nego to to nalazimo kod ljudi ekvivalentnog drutvenog poloa ja u Evropi." Glavna uloga koju seks igra u zapadnoj konverzaciji i duhovitosti bila je sasvim strana manirima Hindusa, koji su zabranjivali bilo kakvu javnu intimnost izmeu mukaraca i ena, i smatrali fiziki dodir meu polovima tokom igre za neprilian i opscen. Hinduskinja se mogla kretati bilo gde u javnosti bez straha da e biti maltretirana ili vreana; zaista, rizik je, kako istonjaci gledaju na to, bio potpuno na drugoj strani. Manu upozorava mukarce: "ena je po prirodi uvek sklona da iskuava mukarca; stoga mukarac ne treba da sedi na osamljenom mestu ak ni sa najbliom enskom roakom"; i ne sme nikad da digne pogled vie od lanaka devojke u prolazu. istoa u Indiji bila je bukvalno ravna svetinji; higijena nije bila, kako je Anatol Frans smatrao, /la seule morale/, ali je postala neophodan deo pobonosti. Manu je zapisao, pre mnogo vekova, detaljan

294

kodeks fizike istoe. "Rano izjutra," kae se u jednom uputstvu, "neka se on" (braman) "okupa, ukrasi svoje telo, oisti zube, stavi kolirijum na oi, i oda potu bogovima." U domaim kolama lepo ponaanje i lina istoa$248$ bili su prvi predmeti nastavnog plana. Svakog dana Hindus iz kaste bi okupao telo, i oprao jednostavnu halju koju je nosio; gnuao se da nosi isti odevni predmet, neopran, due od jednog dana. "Hindusi se," kae ser Vilijam Huber, "istiu kao primer telesne istoe meu azijskim rasama i, mogli bi da dodamo, svim rasama sveta. Hindusko ienje je postalo poslovino." uan Zang je, pre 1300 godina, ovako opisao hinduske navike pri likom jela:Oni su isti po sebi, a ne iz prisile. Pre svakog jela moraju da se operu; delovi i ostaci se ne slue ponovo; pribor za jelo se ne uva; ono to je od grnarije ili drveta mora se baciti nakon upotrebe, a ono to je od zlata, srebra, bakra ili gvoa nanovo se ispolira. im je obrok gotov provau akalicu i operu se. Pre nego to zavre sa pranjem ne dolaze u kontakt jedni sa drugima. Braman bi obino oprao ruke, noge i zube pre i posle jela; jeo je prstima hranu sa lista, i smatrao neistim da se dva puta upotrebi tanjir, no ili viljuka; a kad bi zavrio isprao bi usta sedam puta. etkica za zube bi uvek bila nova granica svee ubrana sa drveta; Hindusima se inilo neprilinim da peru zube dlakom ivotinje ili da upotrebe istu etku dva puta; toliko je naina na koje ljudi mogu prezirati jedni druge. Hindus je vakao skoro neprekidno list betel drveta, to je inilo zube crnima na nain koji se nije sviao Evro pljanima, a sviao se njemu. To i povremena upotreba opijuma su ga teili u njegovom uobiajenom uzdravanju od duvana i alkoholnih pia.Hinduski zakonici daju eksplicitne propise za menstrualnu higijenu i upranjavanje prirodnih potreba. Nita ne bi moglo prevazii po sloenosti i sveanoj ozbiljnosti ritual bramanske defekacije. Dvaput roeni mora upotrebiti samo svoju levu ruku u tom obredu, a delove tela mora isprati vodom; smatrao je svoju kuu opoganjenom i samim prisustvom Evropljana koji se zadovoljavaju papirom. Parije, meutim, i mnogi udre, bili su manje izbirljivi, i mogli bi svaku ivicu puta koristiti kao klozet. U etvrtima koje su nastanjivale te klase javne sanitarije su se svodile na otvoreni jarak posred ulice. U takvoj klimi odea je bila suvina, a prosjaci i sveci su premoivali drutvenu lestvicu sloivi se da im nije potrebna. Jedna juna kasta, poput kanadskih Duhobora, pretila je da e se preseliti ukoliko njeni pripadnici budu prisiljeni da nose odeu. Do kasnog osamnaestog veka bio je obiaj u junoj Indiji (kao to je jo uvek na Baliju) da oba pola budu nagi iznad pojasa. Deca su bila odevena veinom u perle i prstenje. Veina stanovnitva bila je bosonoga; ako bi ortodoksni Hindus nosio cipele one su morale da budu od platna, jer ni pod kojim uslovima ne bi koristio cipele od koe. Veliki broj mukaraca zadovoljavao se povezima oko bedara; kada im je trebalo vie omotali bi neto tkanine oko struka, i prebacili slobodan kraj oko levog ramena. Raxputi su nosili pantalone svih boja i oblika, sa tunikom opasanom "ceintureom", al oko vrata, sandale ili izme na nogama, i turban na glavi. Turban je stigao sa muslimanima i preuzeli su ga Hindusi, koji su ga paljivo omotavali oko glave na razne naine u skladu sa kastom, ali uvek sa velikodunou maioniara koji razmotava beskrajnu svilu; ponekad bi jedan turban, razmotan, dostigao duinu od preko dvadeset metara. ene su nosile lepravu haljinu ivopisni svileni "sari", ili "kadar" od domaeg tkanja koji se prebacivao preko oba ramena, stezao u struku i padao do stopala; esto se nekoliko santimetara bronzane puti ispod grudi ostavljalo golo. Kosa je bila nauljena da bi se zatitila od isuujueg Sunca, a muka rci je razdvajali po sredini i skupljali je u uperak iza levog uva; ene bi skupljale deo kose na glavi, ali bi ostavile ostatak da slobodno visi, esto ga ukraavajui cveem ili ga pokrivajui alom. Mukarci su bili zgodni, mlade ene

295

prelepe i imali su velianstveno dranje; obini Hindus sa povezom oko bedara esto je imao vie dostojanstva od potpuno odevenog evropskog diplomate. Pjer Loti je smatrao "neospornim da je lepota arijske rase dostigla najvii stepen razvoja savrenstva i profinjenosti meu viom klasom" u Indiji. Oba pola su bila veta u primeni kozmetike, a ene su se oseale nagima bez nakita. Prsten u levoj nozdrvi je oznaavao brak. Na elu bi se, u veini sluajeva, crtao verski simbol.Teko je prodreti ispod ovog povrnog izgleda i opisati karakter Hindusa, jer svaki narod ima i sve vrline i sve mane, a oevici su skloni da izaberu ono od toga to e istai njihovu pouku i ukrasiti njihovu priu. "Mislim da za njihov najvei porok moemo uzeti," kae otac Diboa, "nepouzdanost, prevrtljivost i dvolinost... koji su zaje dniki svim Hindusima... Sigurno nema naroda na svetu koji tako olako shvata zakletvu ili krivokletstvo." "La se," kae Vestermark, "smatra nacionalnom manom Hindusa." "Hindusi su podmukli i prevrtlji vi," kae Makoli. Prema Kodeksu Manu i svakodnevnoj praksi, la koja se izrekne iz dobrih motiva je oprostiva la; ako bi, na primer, izreena istina dovela do smrti svetenika, neistina je opravdana. Ali, uan Zang nam kae:"Oni ne varaju i ispunjavaju ono na ta su se zakleli ... Nee uzeti nita to im ne pripada i dae vie nego to bi bio pravedni deo." Abdul Fazl, bez predubeenja u korist Indije, govori o Hindusima u esnaestom veku kao o "narodu koji je religiozan, ljubazan, srdaan, ljubitelj pravde, koji voli povuenost, sposoban je za posao, divi se istini, zahvalan je i neogranieno odan." "Njihovo je potenje," kae iskreni Keir Hardi, "poslovino. Oni pozajmljuju i uzajmljuju na re, a nepriznavanje duga je gotovo nepozna to." "Imao sam," kae jedan britanski sudija u Indiji, "na stotine sluajeva u kojim su imovina, sloboda i ivot oveka zavisili od toga da kae la, a on bi odbijao da je izrekne." Kako da izmirimo ova oprena svedoenja? Moda jednostavno: neki Hindusi su poteni, a neki nisu.Ponovo su Hindusi i veoma okrutni i blagi. Engleski je jezik preuzeo kratku i runu re od naziva onog udnog tajnog drutva gotovo sekte "Tag" koje je u osamnaestom i devetnaestom veku poinilo na hiljadu svirepih ubistava prinosei (kako su rekli) rtve boginji Kali. Vinsent Smit pie o ovim tagovima (bukvalno "razbojnicima") reima koje nisu neprimenljive za nae doba:"Bande nisu imale ega da se plae i uivale su gotovo potpuni imunitet;... Uvek su imale mone zatitnike. Mora lno oseanje naroda je potonulo tako duboko da nije bilo traga nekoj optoj osudi hladnokrvnih zloina koja bi izvr ili Tagovi. Prihvatani su kao deo utvrenog reda stvari; a dok nisu obelodanjene tajne ove organizacije... bilo je obino nemogue doi do bilo kakvog dokaza protiv najoko relijeg Taga." Ipak, u Indiji ima relativno malo zloina i malo nasilja. Prema optem priznanju Hindusi su blagi do plaljivosti; previe puni potovanja i dobroudni, predugo slamani pod tokovima stranih osva janja i despotizama da bi bili dobri borci sem u smislu da im nema takmaca u podnoenju bola. Njihove najvee mane su verovatno nemar i lenjost; ali kod Hindusa to nisu mane ve klimatska potreba i adaptacija, kao to je kod latinskih naroda /dolce far/ /niente/, a kod Amerikanaca ekonomska groznica. Hindusi su osetljivi, oseajni, temperamentni, matoviti; zato su bolji umetnici i pesnici nego vladari ili izvrioci. Oni mogu da iskoriste svoje sunarodnjake sa istom strau koja karakterie /entrepreneur/ irom sveta; pa ipak, skloni su bezgra ninom milosru i najgostoljubiviji su domaini sa ove strane varvarstva. ak im i neprijatelji priznaju uglaenost, a jedan veliko duni Britanac saima svoje dugo iskustvo pripisujui vioj klasi u Kalkuti "uglaene manire, jasnou i mo razumevanja, slobodoumnost oseanja i nezavisnost principa, to bi ih svrstalo u gospodu u svakoj zemlji na svetu." Hinduski duh izgleda posmatrau spolja

296

sumoran, i nema sumnje da Hindusi nisu imali mnogo razloga za smeh. Budini dijalozi ukazuju na veliku raznolikost igara, ukljuujui jednu koja neobino podsea na ah;$249$ $250$ ali ni jedna od njih niti njenih naslednica nisu pokazale ivost ni razdraganost zapadnih igara. Akbar je, u esnaestom veku, doneo u Indiju igru polo,$251$ ije je poreklo oito bila Persija, a koja je prodrla preko Tibeta u Kinu i Japan; on je voleo da igra "paisi" (danas "paresi") na kvadratima useenima na ploniku etvorougaonog dvorita palate u Agri, sa lepim robinjama kao ivim figurama.

esti religiozni festivali davali su boju javnom ivotu. Najvei od svih bio je "Durga Puxa", u ast velike boginje majke Kali. Nedeljama pre ovog festivala Hindusi su slavili i pevali; ali vrhunska sveanost bila je procesija u kojoj je svaka porodica nosila sliku boginje do Gangesa, bacala je u reku i vraala se kui bez traga vedrine. Festival "Holi", koji se odravao u slavu boginje Vasanti, imao je saturnalijski karakter: na paradi su se nosili falusni simboli, kojima su se simulirali pokreti polnog snoaja. U ota Nagpuru etva je bila signal za optu slobodu; "mukarci bi odbacili sva pravila ponaanja, ene svaku pristojnost, a devojkama se dozvoljavala potpuna sloboda." Parganait, kasta seljaka na Raxmahalskim brdima, odravala je godinji ratarski festival na kome je bilo dozvoljeno neenjenim osobama da slobodno ulaze u promiskuitetne odnose. Nema sumnje da ovde ponovo imamo ostatke magije plodnosti, namenjene poveanju plodnosti porodica i polja.
Mnogo dostojanstveniji bili su svadbeni festivali koji su oznaavali veliki dogaaj u ivotu svakog Hindusa; mnogi je otac sebe doveo na rub propasti prireujui velelepnu proslavu venanja svoje erke ili sina. Na drugom kraju ivota bila je konana ceremonija kremacija. U Budino vreme, zaratrustrijansko izlaganje mrtvaca pticama grabljivicama bio je uobiajen nain odlaska; ali, linosti od ugleda su se spaljivale, posle smrti, na lomai, a njihov pepeo se sahranjivao pod "topeom " ili" stupom" tj. memorijalnim oltarom. Kasnije je kremacija postala privilegija svakog oveka; svake noi mogle su se videti podignute lomae za spaljivanje mrtvih. U vreme uan Zanga, nije bila retkost da veoma stari ljudi sami povuku smrt za rukav i puste da ih njihova deca odvezu do sredine Ganga, gde bi se bacili u spasonosnu reku. Samoubistvo pod odreenim okolnostima, uvek je nailazilo na vie odobravanja na Istoku nego na Zapadu; prema Akbarovim zakonima ono se dozvoljavalo starima ili neizleivo bolesnima, kao i onima koji su eleli da sebe prinesu kao rtvu bogovima. Na hiljade Hindusa izvrilo je svoje poslednje rtvovanje izgladnjavajui se na smrt, zakopavajui se u sneg, prekrivajui se kravljom balegom, spaljujui se ili se preputajui raljama krokodila na uu Ganga.

Meu bramanima se rairio neki oblik "hara kirija", koji bi se poinio kao reakcija na uvredu ili da bi se ukazalo na nepravdu. Kada je jedan od raxputskih kraljeva stavio zabranu na novanu pomo
svetenikoj kasti, nekoliko najbogatijih bramana se u njegovom prisustvu probolo na smrt, bacajui na njega, kako se smatralo, najstraniju i najefikasniju kletvu od svih kletvu umirueg svetenika. Bramanski zakonici trae od onog ko je odluio da umre 297

od sopstvene ruke da posti tri dana; a onaj koji je pokuao samoubistvo i nije uspeo, morao je da izvri najstrou pokoru. ivot je pozornica sa jednim ulazom, ali mnogo izlaza. V RAJ BOGOVA I u jednoj drugoj zemlji religija nije bila tako mona, tako vana, kao u Indiji. Ako su Hindusi dozvoljavali tuinskim vlastima da ih podinjavaju, to je bila zato to im nije bilo mnogo vano ko im gospodari ili ih iskoritava domaa ili tuinska vlast; kljuna stvar bila je religija, ne politika; dua, ne telo; beskrajni kasniji ivoti, a ne ovaj prolazni. Kada je Aoka postao svetac, a Akbar gotovo prihvatio hinduizam, mo religije se pokazala i nad najjaim ljudima. U naem je veku svetac, a ne dravnik, prvi put u istoriji ujedinio Indiju. 1. Kasnija istorija Budizma Zenit budizma - dvoja kola "Mahajana" - Budizam, stoicizam i hrianstvo Slabljenje budizma - Njegove seobe: Cejlon, Burma, Turkestan, Tibet, Kamboda, Kina, Japan Dve stotine godina posle Aokine smrti, budizam je u Indiji dostigao vrhunac. Period rasta budizma od Aoke do Hara, na vie naina bio je klimaks indijske religije, obrazovanja i umetnosti. Ali budizam koji je preovladao nije bio Budin; mogli bismo ga bolje opisati kao onaj njegovog buntovnog uenika Subhade koji je, uvi za Uiteljevu smrt, rekao svetenicima: "dosta, gospodo! Ne plaite, ne tugujte! Dobro smo se reili velikog "Samana". Obino bi nam dosaivao govorei, /'/Ovo vam dolikuje, ovo vam ne dolikuje./'/ A sada emo moi da radimo togod elimo; a ono to ne elimo, to neemo morati da radimo!" Prva stvar koju su uradili sa svojom slobodom, bilo je da se razdvoje u sekte. Dva veka posle Budine smrti, naslee Uitelja bilo je razdeljeno u osamnaest razliitih budistikih doktrina. Budisti june Indije i Cejlona neko su se vreme vrsto drali jednostavnijeg i ieg verovanja Osnivaa, koje je dobilo ime "hinajana" ili "Manja kola": oni su potovali Budu kao velikog uitelja, ali ne kao boga, a njihovo sveto pismo bili su palski tekstovi mnogo starije vere. Ali irom severne Indije, Tibeta, Mongolije, Kine i Japana, budizam koji je preovladao bio je "mahajana" ili "Vea kola", koji je definisao i propagirao Savet Kanika; ovi (politiki) inspirisani teolozi objavili su boanstvo Bude, okruili ga anelima i svecima, prihvatili "joga" asketizam Patanjalija i objavili na sanskritu novu zbirku Svetog pisma koje je, iako se lako prilagodilo metafizikim i skolastikim mudrovanjima, pokazivalo i potvrdilo popularniju religiju od tekog pesimizma akjamunija."Mahajana" je bio budizam ublaen bramanskim boanstvima, obiajima i mitovima, i prilagoen potrebama kuanskih Tatara i tibetanskih Mongola nad kojima je Kanika proirio svoju vlast. Zamiljeno je nebo u kome je bilo mnogo Buda, od kojih je Amida Buda, Spasilac, postao najomiljeniji u narodu; to nebo i odgovarajui pakao trebalo je da budu nagrada ili kazna za dobro ili zlo poinjeno na zemlji, i tako e osloboditi deo kraljeve milicije za druge usluge. Najvei od svetaca, u toj novoj teologiji, bili su "bodisatve", ili budui Bude, koji su se svojevoljno uzdrali od dostizanja "Nirvane"

298

(ovde oslobaanja od ponovnog roenja) koja je bila u granicama njihovih zasluga i moi, da bi se ponovo raali ivot za ivotom i pomogli drugima da pronau Pu.$252$ Kao i u sredozemnom hrianstvu, ti sveci su postali toliko popularni da su skoro prepunili vrh Panteona u tovanju i umetnosti. Oboavanje relikvija, upotreba svete vodice, svea, tamjana, brojanica, svetenike odede, liturgijskog mrtvog jezika, kaluera i kaluerica, manastirske tonzure i celibata, ispovedi, dana posta, kanonizacija svetaca, istilita i mise za mrtve cvetali su u Budizmu kao i u srednjovekovnom hrianstvu, a izgleda da su se prvo pojavili u Budizmu.$253$ "Mahajana" je postala za "Hinajani" ili primitivni budizam ono, to je katolianstvo bilo za stoicizam i primitivno hrianstvo. Buda je, poput Lutera, napravio greku pretpostavljajui da se drama religijskog rituala moe zameniti propovedima i moralom; i pobeda budizma bogatog mitovima, udima, ceremonijama i posredujuim svecima odgovara drevnom i sadanjem trijumfu ivopisnog i dramatinog katolicizma nad strogom jednostavnou ranog hrianstva i modernog protestantizma.Ista narodna sklonost za politeizam, uda i mitove koji su unitili Budin budizam konano je unitilo, u Indiji, budizam samih Veih kola. Jer da progovorimo sa naknadnom mudou istoriara da je budizam preuzeo toliko od hinduizma, toliko njegovih legendi, njegovih obreda i bogova, uskoro bi ostalo veoma malo stvari po kojima bi se te dve religije razlikovale; a ona sa dubljim korenima, veom privlanou za mase, bogatijim ekonomskim resursima i politikom podrkom postepeno bi apsorbirala drugu. Brzo je praznoverje, koje je izgleda sama krv ivota nae vrste, prelo iz starije vere u mlau, sve dok ak i falusna oduevljenja "akti" sekti nisu nala mesto u ritualu budizma. Polagano su strpljivi i uporni bramani ponovo osvojili uticaj i carsku podrku; a uspeh mladog filozofa ankare u vraanju autoriteta "Veda" kao osnove hinduistike misli, znaio je kraj intelektualnog vostva budista u Indiji.Konani udarac je doao spolja, i u odreenom smislu ga je prizvao sam budizam. Presti "Sange" ili Budistikog Reda je, nakon Aoke, povukao najbolju krv Magade u celibatno i pacifistiko svetenstvo; ak i u Budino vreme neki rodoljubi su se alili da "onaj kaluer Gautama uzrokuje da oevi ne zainju sinove, a porodice se iskorenjuju." Rast budizma i monatva u prvoj godini nae ere iscrpeo je mukost Indije i zaverio se, sa politikom podelom, da ostavi Indiju ranjivom na lako osvajanje. Kada su Arapi doli, zakleti da ire jednostavan i stoiki monoteizam, gledali su sa prezirom na lenje, podmukle, budistike kaluere koji su inili uda; razorili su manastire, pobili na hiljade kaluera, i uinili monatvo nepopularnim kod opreznih ljudi. Preiveli su se reabsorbovali u hinduizam koji ih je stvorio; stara ortodoksnost primila je pokajniku jeres, i "bramanizam je ubio budizam bratskim zagrljajem." Bramanizam je oduvek bio tolerantan; u itavoj istoriji uspona i pada budizma i stotinu drugih sekti nalazimo mnogo osporavanja, ali ni jedan sluaj proganjanja. tavie, budizam je zabludelima olakao povratak proglasivi Budu za boga (kao avatara Vinu), odbacujui rtvovanje ivotinja, i prihvatajui kao ortodoksan obiaj budistiko uenje o svetinji celokupnog ivotinjskog ivota. Tiho i mirno, nakon pola hiljade godina postepenog opadanja, budizam je nestao iz Indije.$254$ U meuvremenu je osvajao u skoro celom ostatku azijskog sveta. Njegove ideje, literatura i umetnost rairili su se na Cejlon i Malajsko poluostrvo na jugu, u Tibet i Turkestan na severu, Burmu, Sijam, Kamboxu, Kinu, Koreju i Japan na istoku; na taj nain su sva ta podruja sem Dalekog istoka dobila onoliko civilizacije koliko su mogla da svare, ba kao to su zapadna Evropa i Rusija primili civilizaciju od rimskih i vizantijskih kaluera u Srednjem veku. Kulturni zenit veine tih nacija postignut je podsticajem koji je pruio budizam. Od vremena Aoke do

299

svog opadanja u devetom veku Anuradapura, na Cejlonu, bila je jedan od glavnih gradova istonog sveta; Bo-drvo je tamo potovano dve hiljade godina, a hram na uzvienju Kandija je jedna od Meka za 150.000.000 budista Azije.$255$ Hram je verovatno najii koji danas postoji, i njegovi monasi se esto pribliavaju idealu Bude; uz njihovu pomo 13.000.000 stanovnika Burme dostiglo je ivotni standard znatno vii nego u Indiji. Sven Hedin, Orel tajn i Peliot su iz peska Turkestana izvukli na stotine budistikih rukopisa i drugih svedoanstava kulture koja je tamo cvetala od vremena Kanike do trinaestog veka nae ere. U sedmom veku nae ere prosveeni ratnik, Srongcan Gampo, uspostavio je sposobnu vlast u Tibetu, anektirao Nepal, sagradio Lasu kao svoju prestonicu, i uinio je bogatom kao odmaralite na trgovinskom putu izmeu Indije i Kine. Nakon to je pozvao budistike svetenike da dou iz Indije i ire budizam i obrazovanje meu njegovim narodom, povukao se sa vlasti na etiri godine da bi nauio da ita i pie, i uveo Tibet u Zlatno doba. Hiljade manastira je sagraeno u planinama i na velikom platou; objavljen je obiman tibetanski kanon budistikih knjiga u tri stotine i trideset tri toma, koji su za moderne izuavaoce sauvali mnoga dela iji su Hindu originali odavno izgubljeni. Tu se, pustinjaki odeljen od ostatka sveta, budizam razvio u lavirint praznoverica, monatva i eklesijastizma kome je ravna samo srednjevekovna Evropa; i za Dalaj Lamu (ili "Sveobuhvatnog svetenika"), skrivenog u velikom manastiru Potala koji se nadnosi nad gradom Lasom, dobri narod Tibeta jo veruje da je iva inkarnacija "bodisatve" Avalokitevare. U Kamboxi, ili Indokini, budizam se udruio sa hinduizmom pruivi religiozni okvir za jedno od najbogatijih doba u istoriji orijentalne umetnosti. Budizam je, kao i hrianstvo, zadobio svoje najvee pobede van zemlje svog roenja; i zadobio ih je ne prolivi ni kap krvi. 2. Nova boanstva Hinduizam - Brama, Vinu, iva - Kali - ivotinjski bogovi - Sveta krava Politeizam i monoteizam"Hinduizam" koji je zamenio budizam nije bio jedna religija, niti je bio jedina religija; bila je to meavina vera i ceremonija iji su sledbenici imali samo etiri zajednike osobine: priznavali su kastinski sistem i vostvo bramana, potovali su kravu kao poseban primer boanskog, prihvatali su zakon "Karme" i seobu dua, i zamenili su novim bogovima boanstva iz "Veda". Te vere su delom prethodile i nadivele vedsko tovanje prirode; delom su izrasle iz uestvovanja bramana u obredima, proroanstvima i verovanjima nepoznatim Svetim pismima i veinom suprotnim duhu Veda; kuvale su se u kazanu hinduske religiozne misli dok je budizam odravao prolazno intelektualno uzdizanje.Bogove hinduizma je karakterisala izvesna vrsta anatomskog obilja koja je neodreeno simbolisala izuzetno znanje, aktivnost ili mo. Novi Brama je imao etiri lica, Katrikeja est; iva je imao tri oka, Indra hiljadu; a skoro svako boanstvo je imalo etiri ruke. Na elu revidovanog Panteona bio je Brama, viteko neutralno bie, priznati gospodar bogova, ali ne vie vaan u samom potovanju od ustavnih monarha moderne Evrope. U kombinaciji sa njim i ivom u trojci ne trojstvu dominantnih bogova bio je Vinu, bog ljubavi koji je esto, da bi pomogao oveastvu, postajao ovek. Njegova najvea inkarnacija bio je Krina; kao takav je roen u zatvoru, uinio je mnoga uda junatva i romansi, izleio gluve i slepe, pomogao gubavcima, zastupao siromane, i dizao ljude iz groba. Imao je omiljenog uenika, Arjunu, pred kojim se preobrazio. Umro je, kau

300

neki, od strele; drugi kau raspinjanjem na drvo. Spustio se u pakao, uspeo na nebo, i vratie se poslednjeg dana da sudi brzima i mrtvima. Za Hinduse postoje tri glavna procesa u ivotu:$256$ stvaranje, ouvanje i unitenje. Stoga boanstvo za njega ima tri glavna oblika: Brama Stvoritelj, Vinu Ouvalac, i iva Unititelj; oni su "Trimurti", ili "Tri oblika," koje svi Hindusi sem aina oboavaju. Popularno potovanje je podeljeno izmeu Vainavizma, religije Vinu, i ivaizma, religije ive. Ta dva kulta su mirni susedi, i ponekad vre rtvovanja u istom hramu; a mudri bramani, koje sledi veina ljudi, odaju istu poast obojici bogova. Poboni Vainaviti slikaju na elo svakog jutra crvenom glinom trozubi znak Vinu; poboni ivaiti crtaju horizontalne linije iznad obrva pepelom kravlje balege, ili nose "lingu" simbol mukog organa privren na ruci ili obeen oko vrata. Potivanje ive je jedan od najstarijih, najdubljih i najstranijih elemenata hinduizma. Ser don Maral pria o "neospornim dokazima" kulta ive u Mohendodaru, delom u obliku troglavog ive, delom u obliku kamenih stubia za koje pretpostavlja da su isto toliko falusni kao i njihovi moderni pandani. "ivaizam je stoga," zakljuuje on, "najstarija iva religija na svetu.$257$ Ime tog boga je eufemizam; bukvalno znai "naklonjen", dok se sam iva vidi kao uglavnom bog okrutnosti i unitenja, personifikacija one kosmike sile koja razara, jedan za drugom, sve oblike u kojima se stvarnost pojavljuje sve elije, sve organizme, sve vrste, sve ideje, sva dela, sve planete i sve stvari. Nikada ni jedan drugi narod nije imao hrabrosti da se tako otvoreno suoi sa nepostojanou oblika, nepristrasnou prirode ili da tako jasno prizna da su zlo i dobro u ravnotei, da unitenje ide korak u sa stvaranjem, a da je svako roenje smrtni zloin, koji se kanjava smru. Hindus, izmuen hiljadama nevolja i patnji, vidi u njima delo jedne energine snage koja izgleda da nalazi zadovoljstvo u slamanju svega to Brama stvaralaka snaga u prirodi napravi. iva igra u tonu neprekidnog stvaranja, razaranja i ponovnog svaranja sveta.Upravo kao to je smrt kazna za roenje, tako je roenje frustracija smrti; a isti bog koji simbolizuje unitenje predstavlja, takoe, prema hinduskom shvatanju, onu strast i bujicu reprodukcije koja prevazilazi smrt pojedinca nastavljanjem rase. U nekim delovima Indije, posebno Bengala, ova kreativna ili reprodukciona energija ("akti") ive ili prirode personifikuje se u liku ivine ene Kali (Parvati, Umi, Durgi) i oboava se u jednom od brojnih kultova akti. Do prolog veka, ovo oboavanje je bilo krvavi ritual, esto sa ljudskim rtvama; u poslednje vreme, boginja se zadovoljava kozama. Kali se narodu prikazuje kao crni lik sa razjapljenim ustima i isplaenim jezikom, kako obavijena zmijama igra na leu; njene naunice su mrtvi ljudi, njena ogrlica je niz lobanja, lice i grudi su umazani krvlju. Dve, od njene etiri ruke, nose ma i odseenu glavu; dve druge su ispruene dajui blagoslov i zatitu. Jer, Kali-Parvati je boginja majinstva koliko i nevesta unitenja i smrti; nekada je, moda, bila boginja-majka u Sumeru, a u Indiju je stigla pre nego je postala tako strana. Nesumnjivo da su ona i njen gospodar prikazani to uasniji kako bi se njihovi bojaljivi poklonici naterali na plemenitost, a moda i na dareljivost prema svetenicima.$258$ Ovo su vii bogovi hinduizma; ali njih je svega pet izmeu trideset miliona bogova u hinduskom Panteonu; samo da bi ih se nabrojilo bilo bi potrebno stotinu knjiga. Neki od njih su pristojniji aneli, neki od njih su ono to bismo mi nazvali avolima, neki su nebeska tela kao Sunce, neki maskote kao "Lakmi" (boginja dobre sree), mnogi su poljske ivotinje ili nebeske ptice. Za hinduski um nema stvarne razlike izmeu ivotinja i oveka; ivotinje, kao i ovek imaju duu, a dua se stalno seli iz oveka u ivotinju i natrag; sve su ove vrste utkane u jedno veito tkanje "Karme" i reinkarnacije. Slon je, na primer, postao bog Ganea i priznavao se kao ivin sin; on je personifikovao

301

ivotinjsku prirodu oveka, a istovremeno je njegov lik sluio kao amajlija protiv zle sree. Majmuni i zmije su bili uasni, i stoga boanski. Kobra ili "naga", iji ugriz uzrokuje trenutnu smrt, posebno se oboavala; narod u mnogim delovima Indije odravao je svake godine versku sveanost u ast zmija i prinosio mleko i banane kao dar kobrama pred ulazima u njihove rupe. U ast zmija su podizani hramovi, kao to je onaj u istonom Misoreu; veliki broj reptila nastanio se u ovim graevinama, a svetenici su ih hranili i brinuli o njima. Krokodili, tigrovi, paunovi, papagaji, ak i pacovi, dobijali su svoj deo oboavanja. Za Hindusa, najsvetija od svih ivotinja je krava. Likovi bikova, od svakog materijala i svake veliine, nalaze se u hramovim, u kuama, na gradskim trgovima; krava je najpopularnije stvorenje u Indiji i ima punu slobodu kretanja ulicama; njena balega koristi se kao gorivo ili sveti melem; mokraa je sveti napitak koji ispira svu unutranju ili spoljnu neistou. Hindus ne sme ni pod kakvim uslovima da jede ovu ivotinju niti sme njenu kou nositi kao odeu kapu, rukavice ili cipele; a kada uginu moraju se sahraniti u sjaju religioznog rituala. Moda je mudra vlada nekada uvela ovaj tabu kako bi se sauvale vune ivotinje za sve mnogobrojnije indijsko sanovnitvo; danas, meutim, njihov broj je ravan broju etvrtine stanovnitva. Stav Hindusa je da nije nita nerazumnije nego oseati duboku sklonost prema kravama i iskrenu odbojnost prema pomisli da ih se jede, nego to je oseati slino prema domaim makama i psima; cinina strana stvari je da bramani veruju da se krave nikada ne smeju zaklati, insekti ne smeju povrediti, a da se udovice moraju ive spaliti. Istina je da oboavanje ivotinja postoji u istoriji svakog naroda i da, ukoliko se neka ivotinja mora oboavati, ljubazna i mirna krava zasluuje privrenost. Ne smemo se sa preteranom oholou okirati na celu menaeriju hinduskih bogova; mi takoe imamo svoju avolsku zmiju u Raju, svoje Zlatno tele u Starom zavetu, svoju svetu ribu u katakombama i svoje blago Boje jagnjece.Tajna politeizma je nesposobnost prostog uma da razmilja u nelinim terminima; on moe da shvati osobe lake nego sile, volju lake od zakona. Hindus misli da naa ljudska ula vide samo spoljanost dogaaja o kojima nas izvetavaju; iza zastora ovih fenomena, misli on, postoje bezbrojna nadprirodna bia koja, prema Kantovim reima, moemo samo zamiljati, ali nikada primetiti. Izvesna filozofska tolerancija bramana doprinela je raskonom panteonu Indije; lokalni ili plemenski bogovi usvajani su u Hindu valhala, obino tumaeni kao vidovi ili avatare prihvaenih boanstava; svaka vera mogla je dobiti svoje akreditive ukoliko bi platila svoje obaveze. Na kraju, gotovo svaki bog je postao faza, dodatak ili inkarnacija drugog boga, dok se sva ova boansta, u umu odraslog Hindusa, nisu spojila u jedno; politeizam je postao panteizam, skoro monoteizam, skoro monizam. Kao to se dobar hrianin moe moliti Bogorodici ili nekom od hiljada svetaca, a ipak biti monoteista u smislu da priznaje jednog boga kao najvieg, tako se Hindus moli Kali ili Rami ili Krimi ili Ganei a da ni na as ne pomisli da su oni vrhunska boanstva.$259$ Neki Hindusi priznaju Vinu kao najvie bie, a ivu smatraju samo podreenim boanstvom; nekima je iva vrhunsko bie, a Vinu aneo; ako samo malo njih oboavaju Bramu, to je zbog njegove bezlinosti, njegove neopipljivosti, njegove udaljenosti, a iz istog razloga veina crkava u hrianskom svetu podignuta je u slavu Marije ili nekog sveca, dok je hrianstvo ekalo Voltera da podigne kapelu Bogu. 3. Verovanja "Purane" - Reinkarnacija vasione - Seobe due - "Karma"

302

Njeni filozofski aspekti ivot kao zlo OsloboenjeIzmeana sa ovom sloenom teologijom je sloena mitologija istovremeno sujeverna i duboka. Kako su Vede umrle na jeziku na kome su bile napisane, a metafizika bramanskih kola bila van razumevanja ljudi, Vjasa i drugi su, tokom perioda od hiljadu godina (500. pre Hrista 500. n.e.), sroili osamnaest "Purana" "starih pria" u 400.000 stihova, izloivi laicima pravu istinu o stvaranju sveta, njegovom periodinom stvaranju i razaranju, genealogiji bogova i istoriji herojskog doba. Ove knjige nisu pretendovale na knjievnu formu, logiki sled ili brojanu umerenost; one su insistirale da su ljubavnici Urvai i Pururavas proveli 61.000 godina u zadovoljstvu i uitku. Ali, razumljivou svog jezika, lepotom svojih parabola i pravovernou doktrine one su postale druga Biblija hinduizma, velianstvena riznica njegovih sujeverja, njegovih mitova, pa ak i filozofije. Tu, na primer, u "Vinupurani", nalazimo najstariju i veitu povratnu temu hinduske misli da je pojedinana izdvojenost iluzija i da je ivot jedan:Hiljadu godina kasnije doe Ribudo Nidagovog grada, da mu saopti nova saznanja.Video ga je izvan gradaBa kada je kralj bio na ulazu sa velikom pratnjom sluitelja,Kako stoji podalje i odvojeno od gomile,Vrata sasuenog od posta, po povratku iz ume sa ogrevom i travom.Kada ga je Ribu video, krene k njemu i pozdravi ga i ree:"O bramane, zato tu stoji sam?"Nidaga ree: "Posmatram gomilu koja se tiska oko kralja,koji upravo ulazi u grad. Zato stojim sam.Ribu ree: "Ko je od njih kralj?A ko su drugi?Reci mi, ti izgleda upoznat."Nidaga ree: " Onaj ko jai na plahovitom slonu, diui se kao planinski vrh,To je Kralj. drugi su njegovi pratioci."Ribu ree: "Na ovo dvoje, kralja i slona, pokazao sia nisi ih razdvojio nekom oznakom razlike;daj mi neku oznaku razlike izmeu njih.eleo bih da znam, ko je tu slon i ko je Kralj."Nidaga ree: "Slon je ispod, Kralj na njemu;Ko ne zna odnos izmeu noenog i nosaa?"Ribu ree: "Ja bih da znam, naui me.ta je to to pokazuje re "ispod", a ta "iznad"?"Nidaga spremno skoi na "gurua" i ree mu:"Sluaj sada, ja u ti rei to to trai od mene:Ja sam iznad kao Kralj. Ti si ispod, kao slon.Za tvoju pouku, dajem ti ovaj primer."Ribu ree: "Ako si ti u poloaju Kralja, a ja u onom slona,Onda mi reci jo ovo: Ko je od nas ti, a ko ja?"Tad hitro Nidaga, spustivi se pred njim, skupi svoje noge i ree:"Zaista ti si Ribu, moj Uitelj...Ovim znam da si ti, moj "guru", doao."Ribu ree: "da, da te uim,Zbog tvoje ranije spremnosti da me slui, Ja, Ribu po imenu, doao sam k tebi.A ono to sam te upravo nauio za kratko -Srce najvie istine to je potpuno nedvojstvo"$260$ Kada je ovo rekao Nidagi "guru" Ribu odmah ode.Ali od tada Nidaga, pouen ovim simbolinim uenjem,potpuno posveti svoj um nedvojstvu.Sva je bia otada video ne drugaija od sebe samog.I tako je video "bramana". I tako je postigao najvie spasenje. U ovim "Puranama" i srodnim delima srednjevekovne Indije, nalazimo vrlo savremenu teoriju vasione. Ovde ne postoji stvaranje u smislu Geneze; svet se postepeno stvara i raspada, raste i propada, krug za krugom, kao svaka biljka na njemu, kao svaki organizam. Brama ili Praapati, kako se u ovoj literaturi ee naziva Tvorac duhovna je sila koja odrava ovaj beskonani proces. Mi ne znamo poetak vasione, ako ona ima poetak; moda ju je, kau "Purane", Brama izlegao kao jaje i leao na njemu dok se izlegla; moda je ona samo prolazna greka Tvorca ili njegova mala ala. Svaki krug ili "kalpa" u istoriji vasione podeljen je u hiljadu "mahajuga" ili velikih doba, svako od 4.320.000 godina; a svaka "mahajuga" se sastoji od etiri"juga" ili dobi, u kojima se ljudska rasa postepeno izopauje. U sadanjoj "mahajugi" su do sada prola tri doba, ukupno 3.888.888 godina; mi ivimo u etvrtoj dobi, "Kalijugi" ili dobi Bede; 5.035 godina ove gorke ere je prolo, ali ostaje 426.965 godina. Tada e svet proi

303

kroz jednu od svojih periodinih smrti, a Brama e poeti novi "dan Brame" tj. "kalpu" od 4.320.000.000 godina. U svakom krugu"kalpe" vasiona se razvija prirodnim putem i procesima, a isto se tako prirodnim putem i procesima raspada; unitenje celog sveta sigurno je kao smrt mia i, za filozofa, nita vanija od nje. Nema konane svrhe prema kojoj se kree sveukupno stvaranje; nema "progresa"; postoji samo beskonano ponavljanje. Kroz sva ova velika doba, milijarde dua su prele iz jedne vrste u drugu, iz tela u telo, iz ivota u ivot, u tegobnoj seobi dua. Pojedinac nije, u stvari, pojedinac, on je karika u lancu ivota, stranica u hronici due; vrsta nije vrsta, jer due u ovim cvetovima ili buvama moda su jue bile ili e suta biti, due ljudi; sav ivot je jedan. ovek je samo delom ovek, on je takoe ivotinja; parii i odjeci prolih niih postojanja jo ive u njemu i ine ga sklonijim zveri nego svecu. ovek je samo deo prirode, ne njen centar ni gospodar; ivot je samo deo razvoja due, ne celina; svaki je oblik prolazan, ali svaka je realnost stalna i jedna. Mnoge reinkarnacije due su poput godina ili dana u jednom ivotu, i mogu da dui nekad donesu rast, a nekad pad. Kako moe pojedinani ivot, tako kratak u tropskoj bujici generacija, obuhvatiti svu istoriju due ili je po zasluzi kazniti ili je nagraditi za njeno zlo i njeno dobro? A ako je dua besmrtna, kako neiji kratki ivot moe da zauvek odredi njenu sudbinu?$261$ ivot se moe razumeti, kae Hindu, samo pod pretpostavkom da svako postojanje snosi kaznu zla ili donosi uivanje u plodovima vrline iz nekog ranijeg ivota. Ni jedno delo, malo ili veliko, dobro ili zlo, ne moe ostati bez posledice; sve se pokazuje. To je "Zakon karme" Zakona dela zakon uzronosti u duhovnom svetu; a to je najvii i najstraniji zakon. Ako je ovek pravedan i ljubazan i bez greha, nagrada za to ga ne moe stii u jednom ivotnom veku; ona se protee na druge ivote u kojima e se, ukoliko njegove vrline potraju, ponovo roditi na uzvienijem mestu i sa veim bogatstvom; ali ako bude zao ponovo e se roditi kao parija ili kao lasica ili pas. $262$ Ovaj zakon karme, poput grke "moire" ili sudbine, iznad je bogova i ljudi; ak ni bogovi ne menjaju njegov apsolutni tok; ili, kako to kau teolozi, "karma" i volja ili in bogova su jedno. Ali, "karma" nije sudbina; sudbina implicira da je ovek bespomoan da utie na svoj ivot; "karma" ga ini (uzimajui ceo njegov ivot kao celinu) tvorcem svoje sopstvene sudbine. Niti su raj ili pakao kraj "karme", niti je to lanac roenja i smrti; dua, posle smrti tela, moe da ide u pakao zbog posebne kazne, ili u raj zbog brze i posebne nagrade; ali ni jedna dua ne ostaje zauvek ni u paklu, a malo ih ostaje u raju; skoro svaka dua koja u njih ulazi mora da se pre ili kasnije vrati na zemlju i da ivi svoju karmu u novim inkarnacijama.$263$ Bioloki, u ovom je uenju bilo mnogo istine. Mi "jesmo" reinkarnacije naih predaka i reinkarnisaemo se u naoj deci; a mane oeva se u izvesnoj meri (iako moda ne onoliko koliko to dobri konzervativci smatraju) nastavljaju i kod njihove dece, i to kroz mnogo generacija. "Karma" je bio izanredan mit da se ovekolika zver odvrati od ubistva, krae, oklevanja ili krtarenja na prilozima; tavie, on je protezao oseanje moralnog jedinstva i dunosti na ceo ivot i moralnom kodeksu davao stepen primene daleko vei i loginiji od onog koji nalazimo u bilo kojoj drugoj civilizaciji. Dobar Hindus ne ubija insekte ako se to moe izbei; "ak i oni ije su tenje ka vrlini umerene odnose se prema ivotinjama kao prema skromnoj sabrai, a ne kao prema niim biima nad kojima su nadmoni boanskom zapovesti" Filozofski, karma objanjava mnoge injenice o Indiji ije bi nam znaenje inae bilo nejasno ili izgledalo kao bolna nepravda. Sve one veite nejednakosti meu ljudima koje toliko frustriraju veite zahteve za jednakou i pravdom; sve one razliite oblike zla koji ocrnjuju zemlju i crvene tok istorije; sve patnje koje se svaljuju na oveka od roenja i prate ga do smrti, izgledaju shvatljivo

304

Hindusu koji je prihvtio karmu; ova zla i nepravde, ove varijacije izmeu idiotizma i genijalnosti, siromatva i bogatstva, rezultati su prolih postojanja, neizbeno dejstvo zakona koji je nepravedan tokom ivota ili asa, ali savreno pravedan na kraju.$264$ "Karma" je jedan od onih izuma kojima je ovek pokuavao da podnosi zlo strpljivo i da se sa nadom suoava sa ivotom. Objasniti zlo i nai neki nain da ovek moe da ga prihvati, ako ne radosno a ono barem spokojno to je zadatak koji veina religija pokuava da ispuni. Budui da pravi problem u ivotu nije patnja ve nezasluena patnja, religija Indije umanjuje ljudsku tragediju dajui znaenje i vrednost alosti i bolu. dua, u hinduskoj teologiji, ima barem tu utehu da mora da podnosi samo posledice sopstvenih dela; ukoliko ne ispituje pitanje celokupnog postojanja ona moe da prihvati zlo kao prolaznu kaznu i nada se opipljivim nagradama za pokazanu vrlinu.Ali, u sutini Hindusi preispituju celokupno postojanje. Pritisnuti iscrpljujuom okolinom, nacionalno podinjeni i ekonomski eksploatisani, oni su bili vie skloni da ivot vide kao bolnu kaznu nego kao mogunost za nagradu. Vede, koje je pisala smela rasa pristigla sa severa, bile su gotovo optimistike koliko Vitman; Buda, predstavnik istog soja posle pet stotina godina, ve negira vrednost ivota; Purane, jo pet vekova kasnije, predstavljaju tako duboko pesimistiki stav, da on prevazilazi sve poznato na Zapadu sem povremenih momenata filosofske sumnje.$265$ Istok, do prodora Industrijske revolucije, nije mogao da razume ar sa kojim je Zapad uzimao ivot; on je video samo povrnost i prostodunost u naoj okrutnoj urbi, naoj nezadovoljenoj ambiciji, naim aparatima koji olakavaju rad i mrcvare nerve, naem napretku i brzini; on nije mogao da shvati ovu duboku opinjenost povrinom stvari, ovo mudro odbijanje otvorenog suoavanja sa konanom sudbinom, kao to Zapad ne moe da shvati krotku inerciju, "stagnaciju" i "beznadenost" tradicionalnog Istoka. Vrelina ne moe da shvati hladnou."ta je najudesnija stvar na svetu?" pita Jama Juditiru; a Juditira odgovara: "ovek nakon to ovek umre; videvi to, ljudi se jo kreu naokolo kao da su besmrtni." "Smrt raalosti svet," kae "Mahabharata", "godine ga dre u tamnici, a noi su One Neminovne koje uvek dolaze i odlaze. Kada znam da smrt ne staje, ta mogu da oekujem od etnje pod platom znanja?" A u"Ramajani" Sita trai kao svoju nagradu za vernost pred svim iskuenjima i kunji, samo smrt:Ako istinski sam svom muu dokazala da sam odana ena, Majko zemljo, oslobodi tvoju Situ bremena ovog ivota! Zato je poslednja re hinduske religiozne misli "moka", osloboenje najpre od elje, potom od ivota. "Nirvana" moe da bude jedno ili drugo oslobaanja; ali ono je najpotpunije kod oba. Mudrac Bartrihari izraava prvu:Sve na zemlji daje razlog za strah, a jedino osloboenje od straha je kada se odreknete svih elja... Nekada davno dani su mi izgledali dugi kada je moje srce bilo bolno ranjeno zbog traenja usluga od bogatih; a opet dani su mi svi izgledali prekratki kada sam traio da ispunim sve moje svetovne elje i ciljeve. Ali sada kao filozof sedim na tvrdom kamenu u peini na planini i nanovo se smejem kada mislim o mom ranijem ivotu. Gandi opisuje drugi oblik oslobaanja: "Ne elim da se ponovo rodim," kae. Najvia i konana tenja Hindusa je da pobegne od reinkarnacije, da izgubi tu groznicu ega koja oivljava svakim pojedinim telom i roenjem. Spasenje ne dolazi iz vere, niti dela; ono dolazi tako neprekinutim samonegiranjem, tako nesebinom intuicijom delominog obuhvatanja Celine, da je na kraju sopstveno ja mrtvo i ne ostaje nita da se ponovo rodi. Pakao individualnosti prelazi u utoite i nebesko jedinstvo, potpuno i bezlino absorbvanje u "braman", duu ili Silu sveta. 4. Neobinosti religije

305

Sujeverje - Astrologija - Oboavanje falusa - Ritual - rtva - Oienje - Sveta voda Usred sve ove teologije straha i patnje, sujeverje prva pomo iz nadnaravnog za manje ivotne nesree cvetalo je obilnom plodnou. Prinoenje rtava, maije, egzorcizam, astrologija, proroanstva, bajanje, zaveti, gledanje u dlan, proricanje, 2.728.812 svetenika, milion gatara, sto hiljada ukrotilaca zmija, milion "fakira", "jogija" i drugih svetih ljudi to je jedan deo istorijske slike Indije. Za hiljadu i dve stotine godine Hindusi su imali veliki broj "Tantra" (prirunika) koji su razjanjavali misticizam, vradbine, proricanje i magiju, i formulisali svete "mantre" (arobne rei) kojima se gotovo svaka svrha moe postii magijom. Bramani su sa tihim prezirom gledali ovu religiju magije; tolerisali su je delom zato to su strahovali da sujeverje naroda moe biti bitno za njihovu sopstvenu mo, a delom moda jer su verovali da je sujeverje neunitivo, da umire u jednom obliku samo da bi se rodilo u drugom. Nijedan razuman ovek, smatrali su, nee se boriti sa silom koja je sposobna za toliki broj reinkarnacija.Obian Hindus je, poput mnogih obrazovanih Amerikanaca, prihvatio astrologiju i primio za gotovo da svaka zvezda vri specijalni uticaj nad onim koji su roeni pod njenom dominacijom. ene koje su imale menstruaciju, poput Ofelije, morale su se uvati Sunca, jer bi mogle ostati trudne. Tajna je materijalnog prosperiteta, kae "Kauitaki upaniada", redovno oboavanje mladog Meseca. Vraevi, arobnjaci i proroci bi, za mravi obrok, objanjavali prolost i budunost prouavajui dlan, izmet, snove, znakove na nebu ili rupe na odei koje bi izgrizli mievi. Pojanjem pesama koje su samo oni znali kako da recituju, odagnali bi duhove, oamutili kobre, zaneli ptice i naterali same bogove da dou u pomo darodavcu. Vrai bi, za dobru naknadu, uselili demona u neijeg neprijatelja ili bi ga isterali iz rtve; izazivali bi naglu smrt neprijatelja ili bi na njega navukli neizleivu bolest. ak bi i braman, kada bi zevnuo, pucnuo bi prstima desno i levo da bi uplaio zle duhove koji bi mogli da uu u njega kroz usta.$266$ U svakom asu, Hindus je, kao mnogi evropski seljaci, bio na oprezu od urokljivog pogleda; u svako doba mogla ga je zatei nevolja ili smrt, koju bi magino izazvali njegovi neprijatelji. Iznad svega, vra je mogao da povrati seksualnu vitalnost i da izazove ljubav u svakom za svakog ili da podari dete jalovoj eni. Nije postojalo nita, ak ni "nirvana", to bi Hindus eleo tako snano kao decu. Odatle delom dolazi njegova udnja za seksualnom moi i njegovo ritualno oboavanje simbola raanja i plodnosti. Oboavanje falusa, koje je preovlaivalo u veini zemalja u odreenom vremenu, odralo se u Indiji od drevnih vremena do dvadesetog veka. Njegovo boanstvo bio je iva, ija je ikona bio falus, a "Tantra" njegov "Talmud". akti ili podsticajna mo ive nekada se prikazivala kao njegova ena Kali, nekad kao enski element ivine prirode, koja je obuhvatala i muku i ensku mo; a ove dve moi predstavljali su idoli zvani "linga" ili "joni", koji su predstavljali muki ili enski organ raanja. Svuda u Indiji vide se znaci ovog oboavanja seksa: u falusnim figurama na nepalskim i drugim hramovima u Benaresu; u xinovskim "lingama" koji ukraavaju ili okruuju hramove ive na jugu; u falusnim procesijama i sveanostima i falusnim likovima koji se nose na ruci ili oko vrata. na putevima se moe videti "linga" kamenje; Hindusi na njima razbijaju kokosove orahe koje prinose kao rtvu. U hramu Ramevaram, linga kamen se svakodnevno pere vodom iz Gangesa, koja se posle prodaje pobonima kao to se sveta ili arobna voda prodaje u Evropi. Obino je falusni ritual jednostavan i pristojan; sastoji se

306

od premazivanja kamena posveenom vodom ili uljem i ukraavanja liem. Nema sumnje da nie klase u Indiji izvlae iz falusnih procesija izvesno svetovno zadovoljstvo; ali izgleda da veina ljudi ne nalazi nita opsceniji podsticaj u "linga" ili "joni" nego to hrianin dobija od posmatranja Madone koja doji svoje dete; obiaj potvruje dolinost, a vreme daje svetost, svemu. Seksualni simbolizam objekata je izgleda narod odavno zaboravio; ti oblici su sada jedino tradicionalni i posveeni naini da se predstavi mo ive. Moda je razlika izmeu evropske i hinduske koncepcije ove stvari nastala iz razlike u dobu stupanja u brak; rani brak oslobaa one impulse koji se, ako su dugo sputani, okreu sami sebi i raaju vulgarnost kao i romantinu ljubav. Seksualni moral i obiaji Indije su u celini vii od onih Evrope i Amerike, i daleko pristojniji i uzdraniji. tovanje ive je jedan od najednijih i najasketskijih hinduskih kultova; a najodaniji oboavaoci "linge" su Lingajati najpuritanskija sekta Indije. "Ostalo je na naim zapadnim posetiocima," kae Gandi, "da nam ukau na opscenost mnogih obiaja koje smo do tada nevino praktikovali. Iz jedne misionarske knjige sam prvi put nauio da "ivalingam" ima bilo kakvo opsceno znaenje." Koritenje "lingama" i "joni" bilo je tek jedan od mnotva rituala za koji se ini, povrnom i tuinskom oku, da su ne samo oblik ve i pola sutine indijske religije. Skoro svaki in u ivotu, ak i pranje i oblaenje, imao je svoj religijski obred. U svakoj pobonoj kui bilo je privatnih i posebnih bogova koje je trebalo tovati, svakog dana; religija je, za Hinduse, zaista bila stvar kunih obreda pre nego hramovskih ceremonija, koje su bile rezervisane za praznike. Ali narod je uestvovao u mnogim sveanostima koje su obeleavale crkvenu godinu i u velikim procesijama ili hodoaima odlazio na svoja stara svetilita. Ljudi nisu mogli da razumeju molitve, jer one su se govorile na sanskritu, ali mogli su da razumeju idola. Zasipali bi ga ukrasima, prekrivali bojom i oblagali draguljima; ponekad bi se prema njemu odnosili kao prema ljudskom biu budili ga, prali, oblaili, hranili, grdili i stavljali u krevet na kraju dana. Veliki javni ritual bila je rtva ili prinoenje darova. rtvovanje, za Hindusa, nije bila prazna forma; on je verovao da e bogovi umreti od gladi ukoliko im se ne prinese dar u hrani. Kada su ljudi bili kanibali, ljudske rtve su se prinosile u Indiji kao i drugde; Kali je posebno imala apetit za ljude, ali su bramani objanjavali da ona jede samo ljude iz niih kasta.$267$ Kako se razvijao moral, tako su se bogovi morali zadovoljiti ivotinjama, koje su im prinoene u velikom broju. Za takve ceremonije posebno se cenila koza. Budaizam, dainizam i "ahimsa" doneli su kraj rtvovanju ivotinja u Hindustanu, ali kada je hinduizam zamenio budizam obiaj je ponovo uveden i odrao se, u smanjenom obimu, do naih dana. Bramanima slui na ast to su odbili da uzmu uea u bilo kakvom rtvovanju u kome se proliva krv. Rituali oienja ispunjavali su ivot Hindusa, jer je strah od oneienja bio tako est u indijskoj religiji kao i u savremenoj higijeni. U svakom trenu Hindus je mogao da postane neist nepropisnom hranom, otpadom, dodirom udre, parije, lea, menstrualne ene ili na stotinu drugih naina. Sama ena, naravno, bila je uprljana menstruacijom ili raanjem deteta; bramanski zakon je u takvim sluajevima zahtevao izolovanje i sloene higijenske mere predostronosti. Posle svih ovakvih oneienja ili, kako bismo mi rekli, moguih infekcija Hindus je morao da proe kroz ritualno oienje: u manjim sluajevima to su bile jednostavne ceremonije kao prskanje svetom vodom: U veim sluajevima metode su bile sloenije, kulminirajui u stranoj "panagavija". Ovo oienje bilo je propisano kao kazna za krenje vanih kastinskih zakona (na pr. naputanje Indije) i sastojalo se od ispijanja meavine "pet sastojaka" iz svete krave: mleka, usirenog mleka, topljenog masla, mokrae i balege.$268$ Neto blii naem ukusu bio je religiozni propis o dnevnom

307

kupanju; ovde je nanovo higijenski zahtv, veoma poeljan u polutropskoj klimi, bio uvijen u religioznu formu da bi se uspenije prihvatio. Podignuti su "sveti" bazeni i rezervoari vode, mnoge su reke proglaene za svete, a narodu je reeno da e, ako se u njima kupa, oistiti telo i duu. Jo u vreme Juan uanga, milioni su se svako jutro kupali u Gangesu; od tog veka do danas, ta reka nikada nije doekala izlazak sunca a da ne uje molitve kupaa koji tee istoti i osloboenju i koji, diui ruke prema svetoj kugli, strpljivo pozivaju "Om, Om, Om." Benares je postao indijski sveti grad, cilj miliona hodoasnika, utoite starih koji dolaze iz svakog kraja zemlje da se okupaju u reci i suoe se sa smru bezgreni i isti. Ima neto zastraujue, ak uasavajue, u pomisli da ljudi ovako dolaze u Benares dve hiljade godina, i da ulaze drhtei u vode reke u zimsko svanue. sa strepnjom udiui vonj spaljenih tela na upaljenim "gatima", da izgovaraju iste molitve pune vere, vek za vekom, istim tihim boanstvima. Neosetljivost boanstva nije prepreka njegovoj popularnosti; Indija snano veruje danas, kao i uvek, u boanstva koja su tako dugo ravnoduno gledala na njenu bedu i njen jad. 5. Sveci i skeptici Metode svetosti - Heretici - Tolerancija - Opti vid hinduske religije Izgleda da Indija obiluje svecima vie nego druge zemlje, tako da posetilac naposletku osea da su oni prirodni proizvod ove zemlje, poput maka ili zmije. Hinduska pobonost priznaje tri glavna puta do svetosti: to su "jnana-joga", Put meditacije,"karmajoga," Put akcije i "bakti-joga", Put ljubavi. Bramani obuhvataju sva tri svojim naelom o etiri arama ili faza svetosti. Mladi braman mora poeti kao bramaari, i zavetovati se na predbranu ednost, pobonost, uenje, istinoljubivost i odanost svom guruu ili uitelju. Posle enidbe, koju ne sme da odlae posle navrenih osmanaest godina, ulazio je u drugu fazu bramanskog ivota kao"grihasta" ili domain, i raao sinove da se brinu i potuju njega i njegove pretke. U treoj fazi (danas retko praktikovanoj) aspirant na svetost se povlaio sa svojom enom da ivi kao "vanaprasta" ili stanovnik xungle, prihvatajui sa radou teke uslove i ograniavajui seksualne odnose na zaee dece. Na kraju je braman, koji je eleo da dostigne najviu fazu, mogao u starim godinama da napusti ak i svoju enu i postane"sanjasi" ili "onaj koji je napustio svet"; odriui se sve imovine, svog novca i svih veza, on bi zadrao samo kou za telo, tap za ruku i vodu u sudu od tikve za e. Svakog dana je morao da telo natrlja pepelom, da esto pije pet sastojaka i da ivi aspolutno od milostinje. "On mora," kae bramanski zakon, "da na sve ljude gleda kao na jednake. Na njega ne sme da utie nita to se dogaa i on mora da bude u stanju da savreno ravnoduno gleda ak i na revolucije koje rue imperije. Njegov jedini cilj mora da bude sticanje one mere mudrosti i duhovnosti koja e ga naposletku ujediniti sa Vrhunskim boanstvom, od koga smo razdvojeni svojim strastima i svojim materijalnim okruenjem.$269$ Usred sve te pobonosti povremeno se naie na skeptian glas grubo u raskoraku sa dostojanstvenou uobiajenog hinduskog prizvuka. Nesumnjivo su u doba kad je Indija bila bogata skeptici bili brojni, jer oveanstvo najvie sumnja u svoje bogove kad mu dobro ide, i vie ih potuje kad je u bedi. Pomenuli smo arvake i druge skeptike Budinog vremena. Skoro isto toliko staro je delo zvano, na kilometarski nain Hindusa, "vasamvediopaniada", koje uproava teologiju u etiri pretpostavke: (1) da nema reinkarnacije, nema boga, nema raja, nema pakla, i nema sveta; (2) da je sva tradicionalna

308

religijska literatura delo uobraenih budala; (3) da Priroda zaetnik i Vreme unititelj vladaju svim stvarima, i ne uzimaju u obzir ni vrline ni poroke delei sreu ili tugu ljudima; i (4) da se ljudi, zavarani kitnjastim govorom, dre bogova, hramova i svetenika, kad u stvarnosti nema nikakve razlike izmeu Vinua i nekog psa. Sa istom nedoslednou kao i Biblija koja sadri Eklesijaste, Pali kanon budizma prua nam izuzetnu raspravu, verovatno staru koliko i hrianstvo, zvanu "Pitanja kralja Milinde," u kojoj je predstavljen budistiki uitelj Nagasena kako daje neke veoma uznemirujue odgovore na religijska pitanja koja mu postavlja grko-baktriki kralj Menander, koji je vladao severnom Indijom pri kraju prvog veka pre Hrista. Religija, kae Nagasena, ne sme biti uinjena tek nainom da ljudi pobegnu od patnje; ona bi trebalo da bude asketska potraga za svetou i mudrou bez pretpostavljanja raja ili boga; jer doista, uverava nas taj svetac, oni ne postoje. "Mahabharata" opominje na sumnjala i ateiste koji, kae nam ona, poriu stvarnost dua, i preziru besmrtnost; takvi ljudi, tvrdi ona, "lutaju posvud po zemlji"; i upozorava ih na njihovu buduu kaznu stranim primerom akala koji objanjava svoju vrstu priznajui da je u prethodnoj inkarnaciji bio "racionalista, kritiar Veda, ... ruga i protivnik svetenika, ... nevernik, sumnjalo u sve." "Bagavad-Gita" pominje jeretike koji negiraju postojanje boga i opisuju svet kao "nita drugo do Kua poude." Sami bramani su esto bili skeptici, ali isuvie takvi da bi napadali narodnu religiju. I, mada su pesnici Indije po pravilu izrazito poboni,neki od njih, kao to su Kabir i Vemana, govore u odbranu veoma emancipovanog teizma. vemana, junoindijski pesnik iz sedamnaestog veka, pie podrugljivo o asketskim pustinjacima, hodoaima, i kasti:Usamljenost psa! zamiljenost aplje! pojanje magarca! kupanje abe!... Kako ste vi bolji to maete telo pepelom? Vae misli bi trebalo da budu usmerene na Boga samog; to se ostalog tie, magarac se moe valjati po praini isto kao i vi... Knjige zvane Vedama su kao kurtizane, varaju ljude, i sasvim su neshvatljive; ali skrivena spoznaja Boga je kao asna supruga... Hoe li nanoenje belog pepela ukloniti miris vinskog vra? hoe li vas kanap prebaen preko vaeg vrata uiniti dvaputroenima? ... Zato da stalno ocrnjujemo pariju? Zar nisu njegovo meso i krv isti kao nai? A iz koje kaste je On koji proima pariju? ... Onaj koji kae: "Ja ne znam nita" je najpronicljiviji od svih.Valja primetiti da su se izjave ovakve vrste mogle bezbedno izraavati u drutvu kojim je mentalno vladala svetenika kasta. Sa izuzetkom strane represije (i moda zbog stranih vladara indiferentnih prema domorodakim teologijama) Indija je uivala slobodu misli daleko veu od one u srednjevekovnoj Evropi kojoj je njena civilizacija paralelna; a bramani su svoj autoritet koristili odmereno i popustljivo. Oslanjali su se na konzervativizam siromanih da sauva njihovu ortodoksnu religiju, i nisu bili razoarani. Kada bi jeresi stranih bogova postale opasno popularne oni su ih tolerisali, i apsorbovali u prostrane peine hinduske vere; jedan bog vie ili manje nije pravio razliku u Indiji. Stoga je bilo srazmerno malo sektakih neprijateljstva unutar hinduskog drutva, mada mnogo izmeu Hindusa i muslimana; i u Indiji nije prolivana krv zbog religije sem os strane osvajaa. Netrpeljivost je dola sa islamom i hrianstvom; muslimani su smerali da kupe raj krvlju "nevernika", a Portugalci su, kada su zauzeli Gou, uveli Inkviziciju u Indiju. Ako potraimo zajednike odreujue inioce u toj dungli verovanja, nai emo ih u praktinoj jednoglasnosti Hindusa u tovanju i Vinua i ive, potovanju "Veda", bramana, i krave, i prihvatanju "Mahabharate "i "Ramajane "kao ne tek knjievnih epova, ve drugih svetih pisama itavog naroda. Znaajno je da boanstva i dogme Indije danas nisu ona iz "Veda"; u odreenom smislu hinduizam predstavlja trijumf aboridinske dravidske Indije nad Arijcima vedskog doba. Kao rezultat osvajanja, pljake i

309

siromatva, Indija je bila ranjena u telu i dui, i traila je zaklon od bolnog zemaljskog poraza u lakim pobedama mitova i mate. I pored svog elementa plemistva, budizam je, kao i stoicizam, bio robovska filozofija, makar je izrekao princ; znaio je da svaka elja i borba, ak i za linu ili nacionalnu slobodu, treba biti odbaena, i da je ideal pasivnost bez elja; oigledno je iscrpljujua vrelina Indije progovorila u toj racionalizaciji iscrpenosti. Hinduizam je nastavio slabljenje Indije vezujui se, kroz kastinski sistem, u stalnom sluenju svetenstvu; zamislio je svoje bogove u nemoralnim terminima, i odrao vekovima brutalne obiaje, kao to su ljudske rtve i suti, koje su mnogi narodi odavno prerasli; prikazivao je ivot kao neizbeno zlo, i lomio hrabrost i pomraivao duh svojih posveenika; pretvarao je sve zemaljske pojave u iluzije, i time razarao razliku izmeu slobode i ropstva, dobra i zla, korupcije i boljitka. Reima jednog hrabrog Hindusa: "Hinduska religija... je sada degenerisala u oboavanje idola i konvencionalni ritualizam, u kojem se forma smatra za sve, a njena sutina za nita." Nacija optereena svetenicima i zaraena svecima, Indija eka sa neizreenom enjom svoju Renesansu, svoju Reformaciju, i svoje Prosvetiteljstvo.Moramo, meutim, zadrati nau istorijsku perspektivu u razmiljanju o Indiji; i mi smo jednom bili u Srednjem veku, i pretpostavljali misticizam nauci, svetenstvo plutokratiji i moemo to i ponoviti. Ne moemo prosuivati o tim misticima, jer nae ocene na Zapadu su obino zasnovane na telesnim iskustvima i materijalnim rezultatima, koji se hinduskom svecu ine nevanima i povrnima. ta ako su bogatstvo i mo, rat i osvajanja, samo povrinske opsene, nedostojne zrelog uma? ta ako je ova nauka o hipotetinim atomima i genima, o udljivim protonima i elijama, o gasovima koji stvaraju ekspira i hemikalijama koje se stapaju u Hrista, samo jo jedna vera, i to jedna od najudnijih, najneverovatnijih i najprolaznijih? Istok, kojem su dojadile potinjenost i siromatvo, moe se upustiti u nauku i industriju upravo u trenutku kada bi deca Zapada, kojima su se smuile maine koje ih osiromauju i nauke koje im rue iluzije, mogla unititi svoje gradove i svoje maine u haotinoj revoluciji ili ratu, vratiti se, potueni, umorni i izgladneli, zemlji, i iskovati za sebe jo jednu mistinu veru da im ulije hrabrost u sueljavanju sa glau, okrutnou, nepravdom i smru. Nema veeg humoriste od istorije.

VI IVOT UMA 1. Hinduska nauka Njeno religiozno poreklo - Astronomi - Matematicizam - Arapski brojevi Decimalni sistem - Algebra - Geometrija - Hemija - Fiziologija - Vedska medicina -Lekari- Hirurzi - Anestetici - Vakcinacija - Hipnoza Doprinosi Indije nauci istovremeno su i veoma mladi i veoma stari: skoranji kao nezavisna i svetovna delatnost, stari kao sporedna aktivnost njenih svetenika. Sa religijom

310

kao jezgrom hinduskog ivota, ove su nauke na prvom mestu razvijane da bi doprinele religiji: astronomija se razvila zbog oboavanja nebeskih tela, a posmatranje njihovih kretanja obavljalo se da bi se utvrdio kalendar sveanosti i rtvenih dana; gramatika i filologija razvile su se iz nastojanja da svaka molitva i formula, iako izraena mrtvim jezikom, bude tekstualno i fonetski tana. Kao u naem srednjem veku, naunici Indije bili su, bilo to dobro ili ne, svetenici.Astronomija je bila sluajna tvorevina astrologije i polako se pod grkim uticajem osamostaljivala. Najranije astronomske rasprave, "sidante" (oko 425. p.n.e.), zasnivale su se na grkoj nauci a Varahamihira, iji je saeti prikaz nosio naziv "Kompletni sistem prirodne astrologije", otvoreno je priznavao svoju zavisnost od Grka. Najvei od hinduskih astronoma i matematiara, Arjabhata, raspravljao je u stihu o poetskim temama kao to su kvadratne jednaine, sinusi, i vrednost broja /p/; on je objasnio pomraenja, solsticije i ravnodnevice, najavio sferni oblik Zemlje i njeno dnevno okretanje oko svoje ose i napisao, u svom smelom predvianju renesansne nauke: "Sfera zvezda je stacionarna, a Zemlja, svojim okretanjem, dovodi do dnevnog izlaska i zalaska planeta i zvezda." Njegov najslavniji naslednik, Brahmagupta, sistematizovao je astronomsko znanje Indije, ali odbacivanjem Arjabhatine teorije o okretanju zemlje omeo je njegov razvoj. Ovi ljudi i njihovi sledbenici prilagodili su vavilonsku podelu nebesa u zodijake konstelacije hinduskom korienju; napravili su kalendar od dvanaest meseci, svaki sa po trideset dana, svaki dan u trajanju od trideset sati, a u svaku petu godinu ubacili su jedan prestupni mesec; sa izvanrednom preciznou izraunali su promer Meseca, pomraenja Meseca i Sunca, poloaj polova i poloaj i kretanje glavnih zvezda. Oni su objasnili teoriju, mada ne i zakon, zemljine tee, kada su u "sidantama" napisali: "Zahvaljujui svojoj sili tee, Zemlja sve stvari privlai sebi".Da bi obavili ove sloene kalkulacije Hindusi su razvili sistem matematike koja je u svemu, izuzev geometrije, bila superiorna u odnosu na matematiku Grka. Meu najvanije delove nasledstva koje nam dolazi sa Orijenta spadaju "arapski" brojevi i decimalni sistem, a i jedno i drugo nam je dolo preko Arapa, iz Indije. Pogreno nazvani arapski brojevi naeni su na Aokinim ediktima na kamenu (256. p.n.e.), hiljadu godina pre no to su se pojavili u arapskoj literaturi. Ree veliki i nesebini Laplas:Indija je ta, koja nam je dala ingeniozni metod izraavanja svih brojeva pomou deset simbola, od kojih svaki dobija pozicionu vrednost kao i apsolutnu vrednost; to je duboka i znaajna ideja koja nam se sada ini toliko jednostavnom da ignoriemo njenu pravu vrednost. Ali upravo njena jednostavnost, velika lakoa koju je dala svim izraunavanjima, stavlja nau aritmetiku u prvi red korisnih izuma; a veliinu ovog dostignua ceniemo jo vie kada se setimo da je izmakla geniju Arhimeda i Apolonijusa, dvojice najveih ljudi koje nam je antika dala. Decimalni sistem bio je poznat Arjabhati i Brahmagupti dugo pre njegove pojave u delima Arapa i Sirijaca; u Kini je usvojen preko budistikih misionara; a izgleda da ga je Muhamad Ibn Musa al Kvarazmi, najvei matematiar svog doba (umro oko 850. n.e.), uveo u Bagdad. Najstarije poznato korienje nule u Aziji ili Evropi$270$ nalazi se u jednom arapskom dokumentu iz 873. n.e. tri godine pre njene prve pojave u Indiji; ali je opte prihvaeno da su Arapi i ovo pozajmili od Indije, tako da je jedan od suptilnih darova Indije oveanstvu i taj najskromniji i najdragoceniji od svih brojeva.Algebru su u oiglednoj meuzavisnosti razvili i Hindusi i Grci;$271$ ali njeno arapsko ime (/aljabr/, podeavanje) ukazuje da je u Zapadnu Evropu dola od Arapa odnosno Indije umesto iz Grke. Velike hinduske vodee linosti u toj oblasti, kao i u astronomiji, bili su Arjabhata, Brahmagupta i Bhaskara. Ovaj poslednji (roen 1114. n.e.) izgleda da je izumeo znak za koren i mnoge algebarske simbole. Ovi ljudi stvorili su pojam

311

o negativnoj koliini, bez koje algebra ne bi bila mogua; oni su formulisali pravila za nalaenje permutacija i kombinacija; oni su nali kvadratni koren od 2, i, u osmom veku nae ere, reili neodreene jednaine drugog stepena koje su u Evropi bile nepoznate sve do Ojlerovih dana hiljadu godina kasnije. Oni su svoju nauku izraavali u pesnikom obliku, a matematikim problemima dali otmenost karakteristinu za zlatno doba Indije. Sledea dva problema mogu posluiti kao primer jednostavnije hinduske algebre:Iz pelinjeg roja, jedna petina smestila se na cvat Kadambe; jedna treina na cvet Silindhre; trostruka razlika ovih brojeva odletela je na cvat Kutae. Jedna pela, zaostala, lebdela je, oklevajui, u vazduhu. Reci mi, o arobna eno, broj pela ... Osam rubina, deset smaragda i stotinu bisera u tvojoj minui, ljubljena moja, kupio sam za tebe za jedaki iznos; a zbir cena tri vrste dragulja bio je za tri manji od sto; kai mi cenu svakog od njih, srena eno. Hindusi u geometriji nisu bili toliko uspeni. U merenjima i izgradnji oltara svetenici su formulisali Pitagorinu teoremu (po kojoj je kvadrat nad hipotenuzom pravouglog trougla jednak zbiru kvardata nad ostalim stranicama) nekoliko stotina godina pre Hristovog roenja. Arjabhata je, verovatno pod uticajem Grka, pronaao povrinu trougla, trapeza i kruga i izraunao da je vrednost _ (odnos promera i obima kruga) 3,1416 cifra kojoj po preciznosti nije bilo ravne sve do Purbahovih (1423-1461.) dana u Evropi. Bhaskara je grubo predvideo diferencijalni raun, Arjabhata je sainio tabelu sinusa, a "Surja Sidhanta" je dala trigonometrijski sistem napredniji od svega to je Grcima bilo poznato. Dva sistema hinduske misli iznose teorije fizike koje su vrlo sline grkim. Kanada, osniva filozofije Vaieika, smatrao je da je svet sastavljen od onoliko vrsta atoma koliko ima razliitih elemenata. aini su se vie pribliili Demokritu uenjem da su svi atomi iste vrste, a da razliite efekte proizvode raznovrsnim nainom kombinovanja. Kanada je verovao da su svetlost i toplota posebne vrste iste supstance; Udajana je uio da sva toplota dolazi od Sunca; a Vaaspati je, kao Njutn, svetlo tumaio kao da je sastavljeno od siunih delia koje emituju supstance i pogaaju oko. Muzike note i intervali analizirani su i matematiki izraunavani u hinduskim raspravama o muzici;$272$ a formulisan je i "pitagorejski zakon" po kome broj vibracija, te zato i visina note, varira u obrnutom odnosu prema duini ice izmeu take privrenja i take dodira. Postoje izvesni dokazi da su hinduski pomorci iz prvih vekova nae ere koristili kompas koji se sastojao od gvozdene ribe koja pluta u posudi sa uljem i pokazuje sever. Hemija se razvila iz dva izvora medicine i industrije. Neto je ve reeno o hemijskom savrenstvu livenog gvoa u staroj Indiji i o visokom razvoju delatnosti u vremenima Gupta, kada se na Indiju, ak i u carskom Rimu, gledalo kao na najstruniju meu zemljama za hemijske delatnosti kao to su bojenje, tavljenje, pravljenje sapuna, stakla i cementa. Ve u drugom veku pre nae ere Nagarxuna je posvetio jednu celu knjigu ivi. Poetkom estog veka Hindusi su bili daleko ispred Evrope u industrijskoj hemiji; bili su majstori kalcinacije, destilacije, sublimacije, dekatiranja, fiksiranja, proizvodnje svetla bez toplote, meanja anestetikih i prakova za uspavljivanje i pripreme soli metala, jedinjenja i legura. Kalenje elika u staroj Indiji dovedeno je do savrenstva koje nije bilo poznato u Evropi sve do naih vremena; pria se za kralja Porusa da za posebno dragoceni dar za Aleksandra nije odabrao ni zlato ni srebro, ve trideset funti elika. Muslimani su preneli mnogo od ove hinduske hemijske nauke i industrije na Bliski istok i u Evropu; tajnu izrade sablji "dimiskija", na primer, Arapi su uzeli od Persijanaca, a Persijanci su je preuzeli od Indije. Anatomija i fiziologija, kao i neki aspekti hemije, bili su nusproizvod hinduske medicine. Ve u estom veku pre nae ere hinduski lekari su opisivali ligamente, avne spojeve kostiju, limfne lezde, spletove

312

ivaca, opne, masna i miina tkiva, sluznice i sinovijalne membrane i mnogo vie miia nego to je u stanju da bilo koji dananji le pokae. Doktori iz predhrianske Indije delili su Aristotelovu pogrenu koncepciju o srcu kao sreditu i organu svesti i pretpostavljali da nervi idu ka srcu i iz njega izlaze. Ali oni su izvanredno dobro razumeli proces varenja razliite funkcije eludanih sokova, pretvaranje polusvarene hrane u elucu u mleni sok i njega u krv. Anticipirajui Vajsmana za 2400 godina, Atreja (oko 500. p.n.e.) je smatrao da je roditeljsko seme nezavisno od roditeljskog tela i da u sebi, u minijaturi, sadri ceo roditeljski organizam. Kao preduslov za enidbu preporuivalo se kod mukaraca ispitivanje muevnosti; i Manuov zakonik bio je protiv enidbe oveka i ene koji su zaraeni tuberkulozom, epilepsijom, leprom, hroninom dispepsijom, hemoroidima ili brbljivou. Hinduske medicinske kole iz 500 goddina p.n.e. predlagale su kontrolu raanja na najsavremeniji nain prema teoriji da zaee nije mogue tokom dvanaest dana menstrualnog ciklusa. Razvoj fetusa opisan je sa znatnom preciznou; zapaeno je da pol fetusa ostaje neko vreme nedeterminisan i tvrdilo se da se na pol embrija moe uticati hranom i lekovima. Zapisi o hinduskoj medicini poinju sa "Atharva-vedom"; ovde se umetnuta u grupu magije i vraxbina nalazi i lista bolesti sa njihovim simptomima. Medicina se javila kao pratilac magije: izleitelj je prouavao i koristio zemaljska sredstva leenja da bi pomogao svojim duhovnim formulama; kasnije se sve vie oslanjao na ovakve svetovne metode, a pomou magijskih vraxbina, slino dananjem ponaanju lekara prema bolesniku, nastavio bi kao sa nekom vrstom psiholoke pomoi. "Ajur-veda", ("Nauka o dugovenosti") je pripojena "Atharva-vedi". U tom najstarijem sistemu indijske medicine bolest se pripisuje poremeaju u jednom od etiri telesna soka (vazduh, voda, sluz i krv) i preporuuje leenje travama i vraxbinama. U Indiji se jo uvek koriste mnoge od njenih dijagnoza i leenja, sa uspehom koji ponekad izaziva zavist lekara sa Zapada. "Rig-veda" imenuje preko hiljadu takvih trava i zagovara vodu kao najbolji lek za veinu bolesti. ak i u vedskim vremenima postojala je razlika izmeu lekara i hirurga, koji su iveli u kuama okruenim vrtovima u kojima su uzgajali lekovito bilje, i vraeva. Velika imena u indijskoj medicini su Suruta, u petom veku pre Hrista, i araka, u drugom veku hrianske ere. Suruta, profesor medicine na Univerzitetu Benaresa, zapisao je na sanskritu sistem dijagnoze i terapije iji su elementi stigli do njega od njegovog uitelja Dhanvatarija. Njegova knjiga bavila se nairoko hirurgijom, porodiljstvom, ishranom, kupanjem, lekovima, ishranom dece i higijenom, kao i medicinskim obrazovanjem. araka je napisao "Samhitu" (ili enciklopediju) medicine, koja se jo uvek koristi u Indiji, i dao svojim sledbenicima skoro hipokratsku koncepciju njihovog zvanja: "Ne treba da lei svoje pacijente za sebe, za ispunjenje neke zemaljske elje za dobitkom, ve jedino za dobrobit oveanstva koje pati i tako nadmai sve". Neto manje slavni od ovih su Vagbhata (625. n.e.), koji je pripremio medicinski kompendijum u prozi i stihu, i Bhava Misra (1550. n.e.), iji je obimno delo o anatomiji, fiziologiji i medicini, sto godina pre Harvija, pominjalo cirkulaciju krvi i prepisivalo ivu za sifilis, tu novu bolest koju su Porugalci neposredno pre toga doneli Indiji kao deo evropskog naslea. Suita je opisao mnoge hirurke operacije kataraktu, herniju, litotomiju, carski rez, itd. i 121 hirurki instrument, ukljuujui lancete, sonde, forcepse, katetere i rektalne i vaginalne spekule. Uprkos brahminskih zabrana zastupao je disekciju mrtvih tela kao neophodnost u obuci hirurga. On je bio prvi koji je na otkinuto uho nakalemio delove koe uzete sa drugog dela tela; a od njega i njegovih hinduskih naslednika u modernu medicinu je dospela rinoplastika hirurka rekonstrukcija nosa. "Stari Indusi," kae Garison, "vrili su skoro

313

svaku veu operaciju izuzev podvezivanja arterija." Amputirani su udovi, izvoeni abdominalni rezovi, nametani prelomi, uklanjani hemoroidi i fistule. Suruta je razradio pravila za pripremu operacije i njegov predlog da se rana sterilie kaenjem predstavlja jedan od najranije poznatih postupaka antiseptike hirurgije. I Suruta i araka pominju korienje medicinskih rastvora da bi se postigla neosetljivost na bol. Godine 927. n.e. dvojica hirurga izvrila su trepanaciju lobanje jednog hinduskog kralja i postigli da bude neosetljiv na bol primenom leka koji se zove "samohini".$273$ Za otkrivanje 1120 bolesti koje je nabrojao, Suruta je preporuio dijagnosticiranje pregledom, palpacijom i oskultacijom. Merenje pulsa opisano je u raspravi iz 1300. n.e. Pregled mokrae bio je omiljeni metod dijagnosticiranja; za tibetanske lekare se smatralo da mogu da izlee svakog pacijenta, samo na osnovu njegove mokrae. U vreme uan Zang medicinski tretman poinjao je sedmodnevnim postom; u tom vremenskom periodu pacijent bi esto ozdravio; ako bi se bolest nastavila, lekovi su primenjivan na kraju. ak i tada su lekovi korieni vrlo tedljivo; u velikoj meri se oslanjalo na ishranu, kupke, klizmu, inhalacije, uretralna i vaginalna ubrizgavanja i putanje krvi pijavicama ili kupicama." Indijski lekari bili su posebno veti u pripremanju antidota protiv otrova; oni jo i danas premauju evropske lekare u leenju zmijskih ujeda. Vakcinacija, nepoznata u Evropi pre osamnaestog veka, bila je u Indiji poznata ve 550. n.e., ako sudimo po tekstu koji se pripisuje Dhanvantariju, jednom od prvih indijskih lekara: "Uzmi tenost iz pritia na kravljem vimenu... na vrh lancete i razrei njom ruke izmeu ramena i lakta dok se ne pojavi krv; onda e se, meanjem tenosti sa krvlju, izazvati groznica velikih boginja." Moderni evropski lekari veruju da je kastinska razdvojenost propisana zbog brahmanskog verovanja u nevidljive agense koji prenose bolest; mnogi od zdravstvenih mera koje propisuje Suruta i "Manu izgleda da uzimaju za gotovu injenicu ono, to mi, ljudi dananjice, koji volimo nove rei za stare stvari, zovemo bacilnom teorijom bolesti. Hipnotizam kao terapija izgleda da je potekao od Hindusa, koji su svoje bolesnike esto nosili u hramove da bi ih leili hipnotikom sugestijom ili spavanjem u hramu, kao u Egiptu i Grkoj. Englezi koji su uveli hipnoterapiju u Englesku Brejd, Esdejl i Eliotson "nesumnjivo su svoje ideje i neka od svojih iskustava dobili preko kontakata sa Indijom." Opta slika indijske medicine pokazuje brzi razvoj u vedskim i budistikim periodima, za kojima slede vekovi polaganog i paljivog usavravanja. Koliko su Atreja, Dhanvantari i Suruta dugovali Grkoj, a koliko je Grka dugovala njima, zaista ne znamo. U vreme Aleksandra, kae Gerison, "hinduski lekari i hirurzi uivali su zasluenu reputaciju zbog superiornog znanja i vetine," a neki uenjaci veruju da im je dugovao ak i Aristotel. Tako je bilo i sa Persijancima i Arapima: teko je rei koliko indijska medicina duguje lekarima iz Bagdada i preko njih nasledstvu vavilonske medicine na Bliskom istoku; s jedne strane izvesni lekovi, kao to su opijum i iva, kao i neki naini dijagnosticiranja, kao to je merenje pulsa, izgleda da su u Indiju stigli iz Persije; s druge strane, nalazimo Persijance i Arape da prevode na svoje jezike, u osmom veku nae ere, hiljadu godina stare kompenidijume Surute i arake. Veliki kalifa Harun-al-Raid prihvatio je superiornost indijske medicine i uenosti i dovodio indijske lekare da u Bagdadu organizuju bolnice i medicinske kole. Lord Ampthil zakljuuje da srednjevekovna i savremena Evropa duguje svoj sistem medicine direktno Arapima, a preko njih Indiji. Verovatno da je ova najplemenitija i najnesigurnija meu naukama imala priblino jednaku starost i razvijala se kroz istovremeni kontakt i uzajamni uticaj u Sumeru, Egiptu i Indiji.

314

2. est sistema Brahminske filozofije Starost indijske filozofije - Njena istaknuta uloga - Njeni uenjaci - Forme Koncepcija ortodoksije- Pretpostavke hinduske filozofije Prioritet Indije jasniji je u filozofiji nego u medicini, mada su i ovde poeci nejasni a svaki zakljuak je hipoteza. Neke "Upaniade" starije su od bilo kog "postojeeg" oblika grke filozofije i izgleda da je indijska metafizika uticala i na Pitagoru, Parmenida i Platona; ali teorije Talesa, Anaksimandra, Anaksimena, Heraklita, Anaksagore i Empedokla ne samo da vremenski prethode svetovnu filozofiju Hindusa, ve nose i skeptiki i fiziki ig koji sugerie svako drugo poreklo samo ne iz Indije; Viktor Kuzen je verovao da smo se opirali da u ovoj kolevci ljudske rase vidimo otaxbinu najvie filozofije". Verovatnije je da ni jedna od nama poznatih civilizacija nije bila zaetnik nekog od elemenata civilizacije.udnja za filozofijom nigde nije bila tako jaka kao u Indiji. Ona kod Hindusa nije ukras ili rekreacija, ve veliko interesovanje i sama ivotna praksa. A mudraci u Indiji uivaju ast koja se na Zapadu ukazuje ljudima bogatstva ili akcije. Koja je druga zemlja ikada pomislila da proslavlja sveanosti gladijatorskih debata voa suparnikih filozofskh kola? U "Upaniadama" itamo kako je kralj Videha, kao deo religiozne proslave, odvojio jedan dan za filozofske rasprave izmeu Jaxnavalkje, Asvale, Artabhage i Garge (Aspazije Indije); pobedniku je kralj obeao i dao nagradu od hiljadu krava i mnogo zlatnika. Za uitelja filozofije u Indiji bilo je uobiajeno da govori umesto da pie; umesto da svoje protivnike napada putem bezbednog medija tampe, od njega se oekivalo da se sa njima sretne u debati uivo i poseti i druge kole da bi se podvrgnuo polemici i ispitivanju; vodei filozofi kao ankara provodili su mnogo vremena na takvim intelektualnim putovanjima. Ponekad bi se tim diskusijama pridruili i kraljevi, sa skromnou koja dolikuje monarhu u prisustvu filozofa ako moemo da verujemo izvetajima filozofa. Pobednik u nekoj vanoj debati bio je svom narodu isto tako veliki heroj kao i general, koji se vratio posle krvavog trijumfa u ratu. Na jednoj raxputskoj slici iz osamnaestog veka vidimo tipinu indijsku "kolu filozofije" uitelj sedi na prostirci pod drvetom, a njegovi uenici sede podvijenih nogu na travi pred njim. Takvih scena bilo je svuda, jer su uitelji filozofije u Indiji bili toliko brojni kao trgovci u Vavilonu. Ni jedna druga zemlja nije nikada imala toliko kola miljenja. Iz jednog od Budinih dijaloga saznajemo da je meu filozofima njegovog vremena bilo ezdeset i dve razliite teorije o dui. "Ova /par/ /excellence/ filozofska nacija," kae grof Kejserling, "ima vie sanskritskih rei za filozofsku i religioznu misao nego to se zajedno moe nai u grkom, latinskom i nemakom jeziku".Poto se indijska filozofija prenosila usmenom tradicijom umesto pismenim putem, najstarije formu u kojima su do nas dole razne kole su "sutre" aforistine "niti" koje su uitelj ili student beleili, ne kao sredstvo za objanjavenje svojih misli nekom drugome, nego kao pomo za sopstveno pamenje. Ove postojee "sutre" razne su starosti, neke ak iz 200. godine nae ere, a neke tek iz 1400.; u svim sluajevima mnogo su mlae od tradicija misli iji su one rezime, jer poreklo ovih filozofskih kola je staro kao Buda, i neke od njih, kao "sankhja", verovatno su bile ve afirmisane kada se on rodio. Sve sisteme indijske filozofije Indusi svrstavaju u dve kategorije: "astika" sistemi, oni koji veruju, i "nastika" sistemi, koji poriu.$274$ Mi smo ve prouili sisteme "nastike", koji su uglavnom bili sistemi arvaka, budista i xaina. Ali, ono to je neobino, ovi sistemi nazvani su "nastika", heterodoksni i nihilistini, ne zato to su dovodili u pitanje

315

ili poricali postojanje Boga (to su i inili), nego zato to su dovodili u pitanje, poricali ili ignorisali autoritet "Veda". Ali mnogi od "astika" sistema takoe su sumnjali u Boga ili su ga poricali; a ipak su ih nazivali ortodoksnim zato to su prihvatali nepogreivost "Svetih spisa" i instituciju kasti; i nikakva prepreka nije se postavljala slobodnoj misli, ma kako bila ateistika, ovih kola koje su priznavale ove osnove ortodoksnog hinduskog drutva. Poto je u tumaenju svetih knjiga dozvoljavana velika sloboda, a pametni dijalektiari mogli su u "Vedama" nai svaku doktrinu koju su traili, jedini praktiki zahtev za intelektualnu respektabilnost bilo je priznavanje kaste; poto je to stvarno postojalo u Indiji, odbacivanje priznavanja kasta bila je izdaja, a prihvatanje pokrie za mnoge grehe. Zato su, u stvari, filozofi Indije uivali daleko vie slobode od sebi slinih sholastika u Evropi, iako moda manje od hrianskih mislilaca pod prosveenim Papama renesanse.Od "ortodoksnih" sistema ili "darana" ("vienje"), est je postalo toliko istaknuto da se vremenom svaki hinduski mislilac koji je priznavao autoritet brahmana prikljuio nekoj od ovih kola. Svih est ine izvesne pretpostavke koje su osnova hinduske misli: da su "Vede" nadahnute; da je rezonovanje manje pouzdano kao vodi do realnosti i istine od direktne percepcije i oseanje pojedinca ogovarajue pripremljenog za duhovnu receptivnost i suptilnost kroz asketsku praksu i godinama pokornog prihvatanja tutorovog uenja; da cilj znanja i filozofije nije kontrola sveta koliko osloboenje od njega; i da je cilj misli osloboditi se patnje zbog izjalovljene elje postiui osloboenje od same te elje. To su filozofije do kojih ljudi dolaze kada se umore od ambicije, borbe, bogatstva, "napretka" i "uspeha".1. Sistem "njaja"Hinduski logiarPrvi od "brahmanskih" sistema u loginom redu indijske misli (jer je njihov hronoloki red nesiguran a u svim osobenostima su istovremeni) je skup logike teorije koja obuhvata vie od dva milenijuma. "Njaja" znai argument, nain voenja uma do zakljuka. Njegov najpoznatiji tekst je "Njaja-sutra" koji se bez sigurnosti pripisuje Gautami i datira izmeu treeg veka pre, i prvog veka posle Hrista. Kao svi hinduski mislioci, Gautama objavljuje kao cilj svog dela postizanje "nirvane" ili osloboenje od tiranije elje, to ovde treba postii jasnim i konsistentnim razmiljanjem; ali mi sumnjamo da je njegova prava namera bila da ponudi vodi za smetene rvae u filozofskim debatama Idije. On za njih formulie principe argumenata, izlae vetine raspravljanja i nabraja uobiajena zastranjivanja misli. Kao drugi Aristotel, on trai strukturu rezonovanja u silogizmu i nalazi sr rasprave u srednjem reenju;$275$ kao drugi Xejms ili Djui on na znanje i misao gleda kao na pragmatini alat i orue ljudske potrebe i volje koje treba testirati prema njihovoj sposobnosti da dovedu do uspene akcije. On je realista i nee da ima bilo ta sa uzvienom idejom da svet prestaje da postoji kada niko ne preduzima mere opreza da ga shvati. Gautamini prethodnici u "njaji" izgleda da su bili ateisti; njegovi naslednici postali su epistemologisti. Njegov uspeh bio je u tome to je Indiji dao organon istraivanja i misli i bogati renik filozofskih termina.2. Sistem vaieikaDemokrit u IndijiKao to je Gautama Aristotel Indije, tako je Kanada njen Demokrit. Njegovo ime, koje znai "dera atoma", sugerie da je on moda legendarna tvorevina istorijske mate. Datum formulisanja sistema "vaie-ike" nije utvren sa preteranom tanou: kau da to nije bilo pre 300. p.n.e. niti posle 800. n.e. Njegovo ime dolo je od "viea", to znai "specifinost": svet je, prema Kanadinoj teoriji ispunjen mnogobrojnim stvarima ali su sve one, u nekom obliku, samo kombinacija atoma; oblici se menjaju ali atomi ostaju neunitivi. Potpuno demokritski, Kanada najavljuje da ne postoji nita osim "atoma i praznine" i da se atomi kreu ne po volji nekog inteligentnog boanstva, nego posredstvom bezline sile ili zakona "Adrite", "nevidljivog". Poto nema

316

konzervativca kao to je dete radikala, kasniji pobornici "vaie-ike", nesposobni da vide kako bi slepa sila mogla da kosmosu da jedinstvo i red, smestili su svet siunih dua uz svet atoma, sa inteligentnim Bogom koji nadzire oba sveta. Toliko je stara "preetablirana" harmonija Lajbnica.3. Sistem sankhjaVisoka reputacija Metafizika Evolucija Ateizam Idealizam Duh Telo, um i dua Cilj filozofije Uticaj sankhjeOvo je, kae jedan hinduski istoriar, najznaajniji sistem sistem filozofije koji je Indija dala. Profesor Garbe,$276$ koji je veliki deo ivota posvetio prouavanju "sankhje" teio se milju da je "u Kapilinoj doktrini, prvi put u istoriji sveta, izloena potpuna nezavisnost i sloboda ljudskog uma, njegovo puno poverenje u svoje sopstvene snage." To je najstariji od est sistema i moda i najstariji od svih filozofskih sistema. O samom Kapili ne zna se nita, izuzev da mu hinduska tradicija, koja kao kolarci zanemaruje datume, pripisuje osnivanje filozofije "sankhja" u estom veku pre nae ere. Kapila je istovremeno i realista i sholastik. On poinje skoro lekarski, izjavljujui u svom prvom aforizmu, da je "potpuni prestanak bola... krajnji cilj oveka". On odbija kao neprimeren pokuaj da se patnja izbegne fizikim sredstvima; on pobija, s mnogo loginog majstorluka, miljenja svih od reda o toj stvari, a onda nastavlja da gradi u nerazumljivo skraenoj "sutri", jednoj za drugom, svoj sopsteni metafiziki sistem. Njegovo ime proizilazi iz nabrajanja (jer to je znaenje "sankhja") dvadeset i pet realnosti ("Tatva", "Takost") koje, po Kapilinom sudu, ine svet. On postavlja ove realnosti u sloeni odnos koji eventualno moe da se razjasni sledeom emom:(1) A. MATERIJA ("prakrti", "princip prirode"),univerzalni fizikiprincip, koji kroz svoje evolucione sile ("guna") proizvodi(2) /I/. Inteligenciju ("budhi"), mo percepcije;koja, preko svojih evolucionih sila ("guna"), proizvodi(3) i. Pet tananih elemenata, ili ula unutranjeg sveta:(4) 1. vid(5) 2. sluh(6) 3. miris(7) 4. ukus(8) 5. dodir; (realnosti od (1) do (8) sarauju da bi proizvele (10) do (24))(9) /II/. Um ("manas"), mo shvatanja;/III/. Pet organa ula (odgovaraju realnostma od (4) do (8):(10) 1. oko,(11) 2. uho,(12) 3. nos,(13) 4. jezik, i(14) 5. koa;/IV/ Pet organa delanja:(15) 1. grlo,(16) 2. ruke, (17) 3. noge,(18) 4. organi izbacivanja fekalija, i(19) 5. generativni organi;/V/ Pet grubih elemenata spoljnjeg sveta:(20) 1. eter,(21) 2. vazduh,(22) 3. vatra i svetlost,(23) 4. voda, i(24) 5. zemlja.(25) B. SVEST ("purua", "osoba"), univerzalni psihiki princip koji, iako nesposoban da deluje sam, udahnjuje duu i oivljava "prakrti", i pobuuje njegove razvojne sile na sva njihova delanja.Na svom poetku, ovaj sistem se ini sasvim materijalistiki: svet uma i sopstva, kao i tela i materije, izgleda u potpunosti kao evolucija prirodnim nainom, jedinstvo i kontinuitet elemenata u neprestanom razvoju i rastakanju, od najvieg do najnieg, pa ponovo natrag. U Kapilinoj misli postoji predoseaj Lamarka: potreba organizma ("sopstva") generira funkciju (vid, sluh, miris, ukus i dodir), a funkcija proizvodi organ (oko, uho, nos, jezik i kou). U sistemu nema raskoraka, niti u bilo kojoj hinduskoj filozofiji postoji sutinska razlika izmeu neorganskog i organskog, izmeu biljnog i ivotinjskog ili ivotinjskog i ljudskog sveta; to su sve veze u lancu ivota, paoci u toku evolucije i razdvajanja, roenja i smrti, i ponovnog roenja. Tok evolucije fatalistiki je odreen od strane tri aktivna kvaliteta ili sila ("guna") materije: istote, aktivnosti i slepog neznanja. Ove sile nisu prejudicirane u korist razvoja, a protiv razdvajanja; one ih proizvode jedno za drugim u beskonanom krugu, kao neki glupi arobnjak koji iz eira izvlai beskonani sadraj, ponovo ga vraa u eir i ponavlja taj proces bez prekida. Svako stanje evolucije, kao to e Herbert Spenser kasnije rei, sadri u sebi tendenciju da pree u razdvajanje kao svoj ekvivalent i kraj, kako mu je sudbina unapred odredila. Kapila, kao i Laplas, nije video potrebu za nekim boanstvom da bi se

317

objasnilo stvaranje ili evolucija; u ovom najreligioznijem i najfilozofskijem od svih naroda nije neobino nai filozofije religija bez boga. Mnogi od tekstova "sankhja" eksplicitno poriu postojanje nekog linog stvaraoca; stvaranje je nezamislivo, jer "neto se ne pravi ni iz ega"; stvaralac i stvoreni su jedno. Kapila se zadovoljava pisanjem (upravo kao da je Imanuel Kant) da se lini stvoritelj ne moe nikada dokazati ljudskim razumom. Jer sve to postoji, kae ovaj suptilni skeptik, mora da bude ili vezano ili slobodno, a Bog ne moe da bude i jedno i drugo. Ako je Bog savren, onda nije imao potrebu da stvori svet; ako je nesavren, onda nije Bog. Kad bi Bog bio dobar i imao boanske moi svakako da ne bi mogao da stvori tako nesavreni svet, u kome ima takvog obilja patnje, i koji je toliko siguran u smrt. Instruktivno je videti sa kakvim mirom hinduski mislioci diskutuju o tim pitanjima, retko pribegavajui proganjanju ili pogrdi, i odravajui debatu na nivou koji se u nae vreme dostie samo u raspravama najzrelijih naunika. Kapila sebe titi priznavanjem autoriteta "Veda": "Vede su", kae on jednostavno, "autoritet, zato to je njihov autor znao nepobitnu istinu." Posle ega nastavlja, ne obraajui bilo kakvu panju na "Vede". Ali on nije materijalista; nasuprot tome, on je idealista i spiritualista, na svoj sopstveni nekonvencionalni nain. On realnost izvodi u celosti iz percepcije; nai organi, ula i naa misao daju svetu svu realnost, oblik i znaaj koje on uopte moe imati za nas; pitanje, ta bi svet mogao da bude nezavisno od njih, nepotrebno je, nema znaaja i nikada ne moe da dobije odgovor. U drugu ruku, posle nabrajanja dvadeset i etiri "tatve" koje, u njegovom sistemu, potpadaju pod fiziku evoluciju, on remeti ceo svoj poetni materijalizam uvodei, kao poslednju Realnost, najudniju i moda najznaajniju od njih svih "puruu", "osobu" ili Svest. Nju nije, kao ostale dvadeset i tri "tatve", proizvela "prakrti" ili fizika sila; ona je nezavisni psihiki princip, sveprisutan i vean, nesposoban da dejstvuje sam, ali neophodan za svaku akciju. Jer "prakrti" se nikada ne razvija, "guna" nikada ne dejstvuje, osim kroz nadahnue "purue"; fiziko se nadahnjuje, oivljava i stimulie na razvoj psihikim principom koji je svuda. Ovde Kapila govori kao Aristotel: "Postoji preovlaujui uticaj Svesti" (nad "prakrti" ili svetom koji se razvija), "prouzrokovan njihovom blizinom, ba kao to magnet (ka sebi privlai gvoe). To jest, bliskost "purue prakrtiju" nagoni ovog drugog da prolazi kroz faze proizvodnje. Ova vrsta privlanosti izmeu njih vodi stvaranju, ali Svest nije faktor ni u kom drugom smislu, niti ima ikakve veze sa stvaranjem".$277$ Svest je mnoina u smislu to postoji u svakom organizmu; ali u svima je slina i ne uestvuje u individualnosti. Individualnost je fizika; mi smo ono to jesmo ne zbog nae Svesti, ve zbog porekla, evolucije i iskustava naeg tela i uma. U "sankhji" um je kao i svaki drugi organ deo tela. Osamljena i netaknuta Svest u nama je slobodna, dok su um i telo vezani zakonima i "gunama" ili kvalitetima fizikog sveta; nije Svest ta koja deluje ili je odreena, to je telo-um. Niti na Svest utie raspadanje ili umiranje tela i linosti; nju ne dodiruju tokovi roenja i smrti. "Um je prolazan," kae Kapila, "ali ne i Svet"; samo individualno sopstvo, vezano sa materijom i telom, raa se, umire i ponovo raa, u toj neumornoj fluktuaciji fizikih oblika koja ini istoriju spoljnjeg sveta. Kapila, u stanju da posumnja u sve, nikada ne sumnja u transmigraciju. Kao veina hinduskih mislilaca, on na ivot gleda kao na veoma sumnjivo dobro, ako je on uopte dobro. "Malo je radosti ovih dana, mnogo je dana tuge; bogatstvo je kao nadola reka, mladost kao obala nadole reke koja se osipa, ivot je kao drvo na obali koja se osipa". Patnja je rezultat injenice to su individualno sopstvo i um povezani sa materijom, uhvaeni u slepe sile evolucije. Kako se moe pobei od patnje? Samo kroz filozofiju, odgovara na filozof; samo kroz razumevanje da su sve ove boli i tuge, sva razilaenja i

318

nemiri ega "maja", iluzija, nebitni sjaj ivota i vremena. "Ropstvo potie zbog nezapaanja razlike" izmeu sopstva koje pati i Svesti koja je imuna, izmeu povrine koja je uzburkana i osnove koja ostaje mirna i nepromenjena. Da bi se uzdigli iznad tih patnji potrebno je samo shvatiti da je naa sutina, a to je Svest, bezbedna izvan dobra i zla, radosti i bola, roenja i smrti. Ova dela i borbe, ovi uspesi i porazi, uznemiravaju nas samo dok ne uspemo da shvatimo da oni ne utiu niti dolaze od Svesti; prosvetljeni ovek gledae na njih kao da je izvan njih, kao neki nepristrasni gledalac koji je svedok pozorinog komada. Neka dua spozna svoju nezavisnost od stvari i odmah e biti slobodna; a samim tim inom shvatanja pobei e iz zatvora prostora i vremena, bola i reinkarnacije. "Osloboenje dobijeno poznavanjem dvadeset i pet Realnosti, kae Kapila, dovodi do onog jednog saznanja niti jesam, niti je ita moje, niti postojim;"; to znai, lina odvojenost je iluzija; sve to postoji ogromno je komeanje tvari i uma, tela i sopstva, koji nadolaze i nestaju, s jedne strane, a na dugoj mirna veitost nepromenljive i nepokolebljive due. Takva filozofija nee doneti utehu onome koji moda nailazi na potekoe pri odvajanju sebe od svog bolnog tela i njegovog pamenja koje tuguje; ali izgleda da je ta filozofija dobro izrazila raspoloenje spekulativne Indije. Ni jedna druga celina filozofske misli, izuzev "Vedante", nije tako duboko uticala na hinduski um. U ateizmu i epistemolokom idealizmu Bude i njegovoj koncepciji "nirvane" vidimo uticaj Kapile; vidimo ga u "Mahabharati" i Manuovom zakoniku, u "puranama" i "tantrama" koje transformiu "puruu" i "prakrti" u muki i enski princip stvaranja; iznad svega, u sistemu "joge", koja je samo praktini razvoj "sankhje", izgraene na njenim teorijama i izraene u njenim frazama. Kapila ima danas malo pristalica, jer su akara i "Vedanta" obuzele hinduski um; ali jedna stara poslovica jo uvek se povremeno uje u Indiji: "Nema znanja koje je ravno "sankhji" i nema sile ravne "jogi"."4. Sistem "joge"Sveti ljudi Starost "joge" Njeno znaenje Osam faza discipline - Cilj "joge" uda "joge" Iskrenost "joge"Kada na lepom, mirnom mestuOdredi svoje boravite ne previe visoko,Ni previe nisko nek tamo boravi, jedini posedNeka su mu meka tkanina, jelenska koai "kua"-trava.Zatim, sa usmerenom panjom na Jednoga,Vladajui srcem i ulima, u utanju i miru,Nek primenjuje "jogu" i postigneistotu due, sedei nepokretnogTela i vrata i glave, pogleda usredsreenogNa vrh nosa, potpuno zaokupljen,Mirna duha, osloboen straha, usredsreen Na svoj zavet "Brahmaarje", poboan,Dok misli o Meni, izgubljen u mislima na Mene. $278$ Na gatovima za kupanje, rastureni izmeu pobonih Hindusa, indiferentnih muslimana i znatieljnih turista, sede Sveti ljudi, ili "jogini", u kojima religija i filozofija Indije nalaze svoj krajnji i najudniji izraz. Njih moemo nai, u manjem broju, kako nepomino i zaneseno sede u umama ili pored puta.. Neki su stari, neki mladi; neki nose krpu preko ramena, neki komad tkanine oko slabina; neki su posuti samo pepelom, po telu i zamrenoj kosi. Sede ukrtenih nogu i nepokretni, dok zure u svoj nos ili pupak. Neki od njih gledaju pravo u sunce sat za satom, dan za danom, dok postepeno gube vid i postaju slepi; neki se okruuju vruim plamom vatre po podnevnoj vruini; neki hodaju bosi po eravici ili se posipaju eravicom po glavi; neki trideset i pet godina lee goli na krevetu od gvozdenih iljaka; neki svoje telo kotrljaju hiljadama milja do mesta hodoaa; neki se lancima vezuju za drvo ili sami sebe zatvaraju u kaveze dok ne umru; neki se zakopavaju u zemlju do vrata i tako ostaju godinama ili doivotno; neki prodevaju icu kroz oba obraza, tako da ne mogu da otvaraju vilicu, i tako sebe osuuju da ive od tenosti; neki dre pesnice stisnute dotle dok im nokti ne prou kroz nadlanicu; neki dre ruku ili nogu visoko uzdignutu sve dok se ne umrtvi i sasui. Mnogi od njih sede mirno u istom poloaju, moda

319

i godinama, jedu lie i orahe koje im ljudi donose i namerno otupljuju svako ulo, koncentriui svaku svoju misao, sa reenou da shvate. Vena ih izbegava spektakularne metode i trai istinu u mirnoj osami svog doma. Mi smo imali takve ljude u srednjem veku, ali danas bismo morali da ih traimo u zabitim kutcima Evrope i Amerike. Indija ih ima ve 2500 godina od preistorijskih vremena kada su, moda, bili "amani" u divljim plemenima. Sistem asketske meditacije poznat kao "joga" postojao je u vremenima "Veda"; prihvatile su je "Upaniade" i "Mahabharata"; cvetala je u vreme Bude; a ak je i Aleksandar, privuen sposobnou ovih asketa da mirno podnose bol, zastao da bi ih prouio i pozvao jednog od njih da doe i ivi sa njim. "Jogin" je odbio odluno kao i Diogen, rekavi da od Aleksandra ne eli nita, jer je zadovoljan onim to ima. Njegovi drugovi askete smejali u se Makedonevoj deakoj elji da osvoji svet, kada je, kako su mu rekli, dovoljno samo nekoliko stopa zemlje za svakog oveka, ivog ili mrtvog. Jedan drugi mudrac, Kalanus (326. p.n.e.) pratio je Aleksandra u Persiju; kad se tamo razboleo, zamolio je za dozvolu da umre, govorei da vie voli smrt nego bolest; i mirno se popeo na pogrebnu lomau, dozvolivi da bude spaljen, ne dajui od sebe ni glasa na iznenaenje Grka, koji nisu jo nikada videli ovakvu ubilaku vrstu hrabrosti. Dva veka kasnije (oko 150. p.n.e.) Patanali je spojio praksu i tradicije sistema u svojim slavnim "Jogasutrama", koje se jo uvek koriste kao tekst u centrima "joge" od Benaresa do Los Anelesa. uan Zang je u sedmom veku nae ere opisao sistem navodei da ima hiljade poklonika; Marko Polo vrlo je ivo opisao "jogu" oko 1296.; danas, posle svih tih vekova, njeni ekstremniji sledbenici, kojih u Indiji ima od jedan do tri miliona, jo uvek sebe mue da bi nali mir razumevanja. To je jedan od najimpresivnijih i najdirljivijih fenomena u istoriji oveka.ta je "joga"? Doslovno, jaram: ne toliko ujarmljivanje ili sjedinjenje due sa Vrhovnim biem, koliko jaram asketske discipline i uzdrljivosti koji aspirant namee sebi da bi oistio svoj duh od svih materijalnih ogranienja, i postigao natprirodnu inteligenciju i mo. Materija je koren neznanja i patnje; zato "joga" nastoji da oslobodi duu od svih ulnih pojava i sveg telesnog vezivanja; to je pokuaj da se postigne vrhunsko prosvetljenje i spasenje u jednom ivotu, okajavajui u jednoj egzistenciji sve grehove prolih inkarnacija due. Ovakvo prosvetljenje ne moe se postii odjednom; aspirant se mora kretati prema njemu korak po korak, i niko ne moe razumeti ni jednu fazu procesa ko nije proao kroz faze koje joj prethode; do "joge" ovek dolazi samo kroz dugo i strpljivo uenje i samodisciplinu. "Joga" ima osam stupnjeva:/I/. "Jama", ili smrt elje; ovde dua prihvata ogranienja "ahimse" i "Brahmaarije", naputa svako samotraenje, oslobaa se od svih materijalnih interesa i traenja i svemu eli dobro. /II/. "Nijama", striktno potovanje izvesnih preliminarnih pravila "joge": linu istou, moralnu istotu, uenje i pobonost./III/. "Asana", poloaj; ovde je cilj smiriti sve kretanje kao i uvstvo; najbolja "asana" za postizanje ovog cilja je staviti desno stopalo na levi bok, a levo stopalo na desni bok, ukrstiti ruke i uhvatiti dva palca na nogama, spustiti bradu na grudi i usmeriti pogled ka vrhu nosa. /IV/. "Pranajama", ili kontrola disanja: ovim vebama mogue je zaboraviti sve osim disanja i na taj nain oistiti um za pasivnu prazninu koja mora da prethodi povlaenju; istovremeno, ovek se moe nauiti da ivi sa minimumom vazduha i moe dozvoliti da, bez tetnih posledica, ostane mnogo dana zakopan u zemlju./V/. "Pratjahara", povlaenje; sada um kontrolie sva ula, i povlai se od svih predmeta ula;/VI/. "Dharana", ili koncentracija identifikacija ili punjenje uma i ula jednom idejom ili objektom, uz iskljuenje svega drugoga.$279$ Fiksiranje jednog objekta dovoljno dugo oslobodie duu svih oseaja, svih odreenih misli i sebinih elja; onda e um, odvojen od

320

stvari, biti slobodan da oseti nematerijalnu sutinu stvarnosti.$280$ /VII/ "Dhjana", ili meditacija; to je skoro hipnotino stanje, koje je rezultat "Dharane"; moe se proizvesti, kae Patanali, upornim ponavljanjem svetog sloga "Om". Konano, kao do vrha "joge", asketa stie u/VIII/. "Samadhi", ili kontemplacija u transu; sad iz uma nestaje ak i poslednja misao; prazan, um gubi svest o sebi kao posebnom biu; stapa se sa celokupnou i postie sjajno i boanstveno razumevanje svih stvari u Jednom. Ovo stanje se neposveenom ne moe opisati; nikakav intelekt ili rezonovanje ne moe ga nai ili formulisati; ""Joga" se mora upoznati kroz "jogu"".Uprkos tome, ono to "jogin" trai nije Bog ili sjedinjenje sa Bogom; u filozofiji "joge" Bog ("Ivara") nije stvoritelj ili ouvatelj svemira, ili onaj koji ljude nagrauje ili kanjava, ve samo jedan od nekoliko objekata o kojima dua moe da meditira kao sredstvu za postizanje koncentracije i prosvetljenja. Cilj je, iskreno govorei, ono odvajanje uma od tela, ono uklanjanje svih materijalnih prepreka iz duha, koje sa sobom donosi, u teoriji "joge", natprirodno razumevanje i sposobnost. Ako je dua oiena od svake telesne podlonostii i angavanosti ona se nee sjediniti sa "Brahmanom", ona e biti "Brahman"; jer "Brahman" je upravo ta skrivena duhovna osnova, ta nesebina i nematerijalna dua, koja ostaje kada sve ulne veze budu uklonjene. U meri u kojoj dua moe da se oslobodi od svog fizikog okruenja i zatvora ona "postaje Brahman", i ima "Brahmanovu" inteligenciju i mo. Ovde se ponovo javlja magika sutina same religije oboavanje sila koje su oveku superiorne.U danima "Upaniada", "joga" je bila isti misticizam pokuaj da se ostvari identinost due sa Bogom. U induskoj legendi kae se da su u starim danima sedmorica mudraca, ili "riija", pokorom i meditacijom dobili potpuno znanje svih stvari. U kasnijoj istoriji Indije "joga" je iskvarena magijom i vie mislila na mo uda nego mir razumevanja. "Jogin"$281$ veruje da e uz pomo "joge" biti u stanju da umrtvi i kontrolie bilo koji deo svog tela, ako se na njega koncentrie; on e biti u stanju da voljom uini sebe nevidljivim, ili sprei svoje telo da se pokrene, ili da se pojavi iz bilo kog dela sveta, ili ivi toliko dugo koliko eli, ili da zna prolost i budunost i najudaljenije zvezde. Skeptik mora priznati da u tome nema nieg nemogueg; budale mogu da izmisle vie hipoteza nego to filozofi ikada mogu da pobiju, a filozofi im se esto prikljuuju u igri. Ekstaza i halucinacije mogu se proizvesti postom i samomuenjem, koncentracija vas moe uiniti lokalno ili potpuno neosetljivim na bol; i ne moe se rei kakve sve rezerve energije i sposobnosti lee pritajene unutar nepoznatog uma. Meutim, mnogi "jogini" su obini prosjaci koji prolaze kroz svoju pokoru u navodno istonjakoj nadi u zlato ili iz jednostavne ljudske gladi za panjom i aplauzom. Asketizam je reciproan senzualnosti, ili, u najboljem sluaju, pokuaj da se ona kontrolie; ali sam pokuaj granii se sa mazohistikom senzualnou u kojoj asketa skoro erotino uiva u svom bolu. Brahmani su se mudro uzdrali ovakve prakse, i savetovali svojim sledbenicima da trae svetost kroz savesno izvravanje normalnih ivotnih dunosti. 5. Purva-MimansaPrei sa "joge" na "Purva-Mimansu" znai prei sa najpoznatijeg na najmanje poznati i najmanje znaajni od est sistema brahmanske filozofije. I poto je "joga" magija i misticizam, a ne filozofija, ovaj je sistem manje filozofija nego religija; to je ortodoksna reakcija protiv bezbonih doktrina filozofa. Njegov autor, aimini, protestovao je protiv sklonosti Kapile i Kanade da autoritet "Veda", priznavajui ga, ignoriu. Ljudski um, govorio je aimini, previe je krhak instrument da bi reavao probleme metafizike i teologije; razum je bludnica koja e zadovoljiti svaku elju; on nam ne daje "nauku" i "istinu", nego samo nau sopstvenu racionalizovanu senzualnost i ponos. Put do mudrosti i mira ne ide kroz isprazne lavirinte logike, ve je u skromnom prihvatanju

321

tradicije i smernom izvoenju rituala propisanih u svetim spisima. Za ovo moglo bi se rei: /cela vous abetira/. 6. Sistem vedantaPoreklo ankara Logika Epistemologija "Maja" Psihologija Teologija Bog Etika Tekoe sistema Smrt ankareRe "vedanta" prvobitno je znaila kraj "Veda" to jest, "Upaniada". Danas je Indija koristi za onaj sistem filozofije koji je pokuao da da loginu strukturu i podrku sutinskoj doktrini "Upaniada" zvuk koji odjekuje kroz celu indijsku misao da su Bog ("Brahman") i dua ("Atman") jedno. Najstariji poznati oblik ove najire prihvaene od svih hinduskih filozofija je "Brahma-sutra" Badarajane (oko 200. p.n.e.) 555 aforizama, od kojih prvi najavljuje cilj svih: "I sada, dakle, elim da znam "Brahmana"". Skoro hiljadu godina kasnije Gaudapada je napisao komentar na ove "sutre" i pouavao o ezoterinoj doktrini sistema Govindu, koji ga je preneo ankari, a on je sastavio najpoznatije komentare "vedante" i sebe uinio najveim indijskim filozofom.U svom kratkom ivotu koji je trajao trideset i dve godine, ankara je postigao to jedinstvo mudraca i sveca, mudrosti i dobrote, koje karakterie najuzvieniji tip oveka koji je Indija dala. Roen meu uenim Nambudri brahmanima Malabara, odbacio je rasko ovog sveta i jo kao mladi postao je "sanvasi", klanjajui se skromno bogovima hinduskog panteona, a ipak mistiki zaokupljen vizijom sveobuhvatnog "Brahmana". Izgledalo mu je da je najdublja religija i najdublja filozofija ona u "Upaniadama". On je mogao da oprosti politeizam naroda, ali ne i ateizam "sankhje" ili agnosticizam Bude. Stigavi na Sever kao delegat Juga, stekao je toliku popularnost na Univerzitetu u Benaresu da su ga tamo ovenali najviim poastima i poslali, u pratnji uenika, da zastupa brahmanizam u svim dvoranama za debate Indije. U Benaresu je, verovatno, napisao svoje uvene komentare na "Upaniade" i "Bhagavad-gitu", u kojima je sa teolokim arom i sholastikom suptilnou napao sve jeretike Indije i vratio Brahmanizam na onu poziciju intelektualnog vostva sa koje su ga Buda i Kapila zbacili.U ovim raspravama ima mnogo prazne metafizike i bezvodnih pustinja tekstuelnog izlaganja; ali oni se mogu oprostiti oveku koji je sa trideset godina uspeo da istovremeno bude indijski Toma Akvinski i Kant. Kao Toma Akvinski, ankara prihvata puni autoritet Svetih spisa svoje zemlje kao boansko otkrovenje, i onda kree da za sva uenja Svetih spisa nae dokaza u iskustvu i razumu. Meutim, za razliku od Tome Akvinskog, on ne veruje da je za takav zadatak dovoljan razum; nasuprot tome, on se pita da nismo preuveliali snagu i ulogu, jasnou i pouzdanost razuma. aimini je bio u pravu: razum je advokat i dokazae sve to elimo; za svaki argument on moe da nae odgovarajui i suprotni argument, a njegov je ishod skepticizam koji slabi svu snagu karaktera i podriva sve vrednosti ivota. Ono to nam je potrebno nije logika, kae ankara, nego uvid, sposobnost (bliska umetnosti) da odmah shvatimo bitno iz irelevantnog, veno iz privremenog, celo iz jednog dela: to je prvi preduslov filozofije. Drugi je pripravnost da se posmatra, raspituje i misli radi razumevanja, ne radi izmiljanja, bogatstva ili moi; to je povlaenje duha od svih uzbuenja, predubeenja i plodova akcije. Tree, filozof mora da stekne sposobnost samouzdravanja, strpljenje i mirnou; on mora da naui da ivi iznad fizikih iskuenja ili materijalnih briga. Konano, duboko u njegovoj dui mora da gori elja za "mokom", osloboenjem od neznanja, za kraj svake svesti o posebnom sopstvu, za blaenim upijanjem u "Brahman" potpunog razumevanja i beskonanog jedinstva. Jednom reju, studentu nije toliko potrebna logika razuma koliko proienje i produbljavanje discipline due. Ovo je, moda, bila tajna svakog dubokog obrazovanja.ankara smeta izvor svoje filozofije u dalekoj i suptilnoj taki koja vie nikada nije ponovo potpuno jasno viena sve dok, hiljadu godina kasnije, Imanuel Kant nije napisao svoju "Kritiku zdravog razuma".

322

Kako je, pita on, znanje mogue? Oigledno, sve nae znanje dolazi od ula i otkriva ne samu spoljnju realnost, ve nau ulnu adaptaciju a moda i transformaciju ove realnosti. ulima, dakle, nikada ne moemo sasvim znati "realno"; moemo ga znati samo u tom ruhu prostora, vremena i uzroka, koje moe da bude tkanina koju su izatkali nai organi ula i razumevanja, stvoreni ili razvijeni da bi hvatali i drali tu glatku i neuhvatljivu realnost, ije postojanje moemo da slutimo, ali iji karakter nikada ne moemo objektivno da opiemo; na nain opaanja bie zauvek nerazmrsivo izmean sa onim to se promatra.Ovo nije eterini subjektivizam solipsiste koji misli da moe unititi svet tako to e otii da spava. Svet postoji, ali on je "maja" ne privid, nego fenomen, pojava koju je delimino stvorila naa misao. Naa nesposobnost da opaamo stvari samo kroz koprenu prostora i vremena, ili mislimo na njih samo kroz uzrok i posledicu uroeno je ogranienje, "avia", ili neznanje, koje je povezano sa samim nainom nae percepcije i koje je nasledstvo svih ljudi. "Maja" i "avia" su subjektivna i objektivna strana velike iluzije pomou koje intelekt pretpostavlja da zna realno; u stvari, mi kroz "maju" i "aviu", kroz nae roenjem steeno pravo neznanja, vidimo mnogostrukost objekata i tok promene; u istinu postoji samo jedno Bie, i promena je "samo ime" za povrne fluktuacije formi. Iza "maje" ili koprene promene i stvari, nalazi se ona jedna univerzalna realnost, "Brahman", koja se moe dostii ne oseajem ili intelektom, ve samospoznajom i intuicijom uvebanog duha.Ovo prirodno zamraenje ula i intelekta od strane organa i formi oseaja i razumevanja isto tako nas spreava da opazimo onu nepromenljivu Duu koja je ispod svih individualnih dua i umova. Naa posebna sopstva, vidljiva za percepciju i misao, tako su nerealna kao to je fantazmagorija prostora i vremena; individualne razlike i posebna lina obeleja povezana su sa telom i materijom, ona pripadaju kaleidoskopskom svetu promene; a ova samo pojavna sopstva nestae sa materijalnim uslovima, iji su ona deo. Ali u osnovnom ivotu, koji oseamo u sebi kada zaboravimo na prostor i vreme, na uzrok i promenu, naa je prava sutina i realnost, taj "atman" koji delimo sa svim sopstvima i stvarima, i koji je, nepodeljen i sveprisutan, identian sa "Brahmanom", Bogom. Ali ta je Bog? Ba kao to postoje dva sopstva ego i "atman" i dva sveta pojavni i numinalni tako postoje dva boanstva: "Ivara" ili Stvoritelj kome se ljudi klanjaju kroz strukture prostora, uzroka, vremena i promena; i "Brahman" ili isto bie oboavano onom filozofskom pobonou koja trai i nalazi, iza svih posebnih stvari i sopstava, jednu univerzalnu realnost, nepromenljivu meu svim promenama, nedeljivu sred svih deoba, veitu uprkos svih nestalnosti oblika, svih roenja i smrti. Politeizam, ak i teizam, pripada svetu "maje" i "avie"; oni su oblici oboavanja koji odgovaraju oblicima percepcije i misli; oni su tako potrebni naem moralnom ivotu kao to su prostor, vreme i uzrok potrebni naem intelektualnom ivotu, ali oni nemaju apsolutnu valjanost ili objektivnu istinu. ankari postojanje Boga nije problem, jer on definie Boga kao postojanje i identifikuje sva iva bia sa Bogom. Ali, misli on, moe da se postavi izvesno pitanje u pogledu postojanja linog Boga, storitelja ili iskupitelja; takvo boanstvo, kae ovaj preplagijator Kanta, ne moe se dokazati razumom, on se moe samo postulirati kao praktina potreba, koja nudi mir naim ogranienim intelektima i ohrabrenje naoj krhkoj moralnosti. Filozof, iako moe da se moli u svakom hramu i klanja svakom bogu, prei e preko ovih oprostivih oblika narodnog verovanja; oseajui iluzornost pluralnosti i monistikog jedinstva svih stvari,$282$ on e, kao Vrhovno bie, oboavati samo Bie neopisivo, bezgranino, besprostorno, bezvremeno, bezuzrono, nepromenljivo Bie, izvor i bit svake realnosti. $283$ Za "Brahmana" moemo koristiti prideve "svestan", "inteligentan", ak i "srean",

323

jer "Brahman" ukljuuje sva sopstva, a ona mogu imati takve kvalitete; ali i svi ostali pridevi mogli bi se jednako primeniti na "Brahmana", jer On ukljuuje sve kvalitete svih stvari. U "sutini "Brahman" je bespolan, postavljen iznad linosti i roda, iznad dobra i zla, iznad svih moralnih distinkcija, svih razlika i atributa, svih elja i ciljeva. "Brahman" je uzrok i posledica, bezvremena i tajna sutina sveta.Cilj filozofije je nai tu tajnu a tragaoca u toj naenoj tajni zagubiti. Biti jedno sa Bogom znai, za ankaru, uzdii se iznad ili potonuti ispod odvojenosti i kratkoe sopstva, sa svim njegovim uskim ciljevima i interesovanjima; postati nesvestan svih delova, podela, stvari; biti spokojno u skladu, u "Nirvani" bez elja, sa velikim okeanom Bia u kome nema ratnih ciljeva, sopstva u takmienju, nikakvih strana, nikakve promene, prostora i vremena.Da bi naao ovaj blaeni mir ("ananda"), ovek mora da se odrekne ne samo sveta, ve i sebe; ne sme ga zanimati posed ili dobra, ta god da bude; on mora na patnju i smrt da gleda kao na "maju", povrinske dogaaje tela i materije, vremena i promene; i on ne sme da misli o sebi lino i svojoj sudbini; jedan jedini trenutak vlastitog interesa ili ponosa moe da uniti sve njegovo osloboenje. Dobra dela ne mogu oveku dati spasenje, jer dobra dela nemaju valjanosti ili znaenja osim u "maja" svetu prostora i vremena; samo znanje svetakog vidovnjaka moe da donese spasenje to je priznanje identinosti sopstva i univerzuma "atmana" i "Brahmana", due i Boga, i apsorbovanje dela u celinu. Samo kada ovo apsorbovanje postane potpuno, toak reinkarnacije zaista staje; jer onda se vidi da je posebno sopstvo i linost, kojima dolazi reinkarnacija, iluzija. "Ivara", bog "maje", je taj koji sopstvu daje ponovno roenje kao kaznu i nagradu; ali "kada je identitet "Atmana" i "Brahmana" "postao poznat, onda su," kae ankara, "postojanje due kao lutalice i postojanje "Brahmana" kao stvoritelja (tj. kao "Ivare") nestalo". "Ivara" i "Karma", kao stvari i soezoterinoj doktrini Vedante prilagoenoj poteka; u ezoterinoj ili tajnoj doktrini dua i "Brahman" su jedno, oni nikada ne lutaju, ne umiru, nikada se ne menjaju. Od ankare je bilo obazrivo to je ograniio svoju ezoterinu doktrinu na filozofe; jer kao to je Volter verovao da samo drutvo filozofa moe da opstane bez zakona, tako samo drutvo nadljudi moe da ivi iznad dobra i zla. Kritiari su se alili da ako su dobro i zlo "maja", deo nerealnog sveta, onda sve moralne distinkcije otpadaju, i avoli su podjednako dobri kao i sveci. Ali, ove moralne distinkcije su, tako ankara mudro odgovara, realne "unutar" sveta, prostora i vremena, i obavezuju one koji ive u svetu.$284$ One ne obavezuju duu koja se spojila sa "Brahmanom"; takva dua ne moe da ini zlo, jer zlo podrazumeva elju i akciju, a osloboena dua, po definiciji, ne kree se u sferi elje i (sebine) akcije. Svako, ko svesno pozledi drugoga, ivi na ravni "maje" i podlee njenim distinkcijama, moralu i zakonima. Samo je filozof slobodan, samo je mudrost sloboda.Ovo je bila suptilna i duboka filozofija za mladog oveka u svojim dvadesetim. ankara ne samo to ju je razradio u pismenom obliku i uspeno branio u debati, ve je neke njene delie izrazio u neemu to predstavlja deo najoseajnije religiozne poezije Indije. Kada su sve sporne stvari bile reene, on se povukao u neko osamljeno mesto u Himalajima, i tamo, prema hinduskom predanju, umro u trideset i drugoj godini. U njegovo ime osnovano je deset religioznih redova i bilo je mnogo uenika koji su prihvatili i razvili njegovu filozofiju. Jedan od njih neki kau da je to bio lino ankara napisao je za narod popularno tumaenje "Vedante Mohamudgaru" ili "eki ludosti" u kome su jasno i snano rezimirani glavni elementi sistema:Ludo! odreci se svoje ei za bogatstom, izgnaj sve elje iz svog srca. Neka ti um bude zadovoljan onim to dobija svojom "Karmom" ... Ne gordi se bogatstvom, prijateljima ili mladou; vreme sve to oduzima u trenu. Naputajui brzo sve ovo, to je

324

puno privida, ui u mesto "Brahmana"... ivot je treperav, poput kapi vode na listu lotosa ... Vreme igra, vreme iezava ipak daak nade nikad ne nestaje. Telo je smeurano, kosa seda, usta postaju bezuba, tap u ruci se trese, ali ovek ipak ne ostavlja sidro nade ... Uvek ostani staloen ... U tebi, i meni i u drugima boravi sam Vinu; beskorisno je ljutiti se na mene, ili biti nestrpljiv. Vidi svako sopstvo u Sopstvu, i odreci se svake pomisli na razliku. 3. Zavreci hinduske filozofije Dekadencija - Rezime - Kritika - Uticaj Muslimanske invazije uinile su kraj velikom dobu hinduske filozofije. Napadi muslimana, a kasnije i hriana, na domau veru naterali su je, iz samoodbrane, u plaljivo jedinstvo koje je svaku debatu smatralo izdajom, i kreativnu jeres guilo u stagnantnoj jednolinosti misli. Oko dvanaestog veka sistem "vedante", koji je kod ankare trebalo da bude religija za filozofe, reinterpretiran je od strane takvih svetaca kao to je bio Ramanua (oko 1015.) u ortodoksno oboavanje Vinua, Rame i Krine. Kada joj je zabranjeno da smilja nove misli, filozofija je postala ne samo sholastina ve i jalova; prihvatala je svoje dogme od svetenstva i dokazivala ih vredno razlikama bez razlike, i logikom bez razuma. Uprkos tome, brahmani su u osami svojih utoita i pod zatitom svoje nerazumljivosti paljivo ouvali stare sisteme u ezoterinim "sutrama" i komentarima, i prenosili kroz generacije i vekove zakljuke hinduske filozofije. U svim tim sistemima, brahmanskim ili drugim, kategorije intelekta predstavljene su kao bespomone ili varljive pred realnou koja se odmah oseti ili vidi; i sav na racionalizam osamnaestog veka indijskom metafiziaru izgleda kao isprazan i povran pokuaj da se nepredvidivi univerzum podvrgne idejama jednog /salonnicre/. "U slepu tamu odlaze oni koji se klanjaju neznanju; u jo veu tamu oni, koji su zadovoljni znanjem." Hinduska filozofija poinje tamo gde se evropska zavrava sa istraivanjem prirode znanja i ogranienja razuma; ona ne poinje sa fizikom Talesa i Demokrita, ve sa epistemologijom Loka i Kanta; ona prima um kao ono to je najneposrednije znano i zato odbija da ga pretvori u materiju poznatu samo posredno i kroz um. Ona prihvata spoljnji svet, ali ne veruje da ga naa ula mogu ikada upoznati onakvog kakav jeste. Celokupna nauka je registrovano neznanje, i pripada "maji"; ona formulie, u stalno promenljivim pojmovima i frazama, principe sveta u kome je razum samo jedan deo jedna struja koja se kree u beskrajnom moru. ak i osoba koja rezonuje je "maja", iluzija; ta je ona do privremenog sticaja okolnosti, jena prolazne take kontakta u krivinama materija i duha kroz prostor i vreme? i ta su njena dela ili njene misli ve ispunjenje sila koje daleko prethode njenom roenju? Nita nije realno osim "Brahmana", tog prostranog okeana Bia u kome je svaki oblik talas trenutka, ili trag pene na talasu. Vrlina nije mirni heroizam dobrih dela, niti je neka pobona ekstaza; ona je jednostavno spoznaja identinosti sopstva sa svakim drugim sopstvom u "Brahmanu"; moralnost je takav ivot kakav dolazi od oseaja jedinstva sa svim stvarima.$285$ "Onaj koji raspoznaje sva bia u svom Sopstvu, i svoje Sopstvo u svim biima, nema, dakle, ta da se boji. Kakva iluzija, kakva bol moe neto njemu?" Izvesne karakteristine odlike koje ne bi izgledale kao nesavrenosti sa hinduskog stanovita spreavale su ovu filozofiju da izvri iri uticaj na druge civilizacije. Njen metod, njena sholastina terminologija, i njene vedske pretpostavke spreavaju je da stekne simpatije meu narodima sa drugim pretpostavkama

325

ili vie sekularizovanim kulturama. Njena doktrina "maje" daje malo ohrabrenja moralnosti ili aktivnoj vrlini; njen pesimizam je priznanje da ona nije, uprkos teorije "Karme", objasnila zlo; a deo efekta ovih sistema bio je da se velia stagnantni kvijetizam uprkos zala koja bi razumljivo mogla da se isprave ili posla koji je vapio da bude uraen. Ipak, postoji dubina u ovim meditacijama koja, pri poreenju sa aktivitikim filozofijama stvorenim u sveijim zonama daje privid povrnosti. Moda su nai zapadni sistemi, tako sigurni da je "znanje mo", glasovi jednog nekada snanog mladia koji preuveliava ljudsku sposobnost i izdrljivost. Dok nam se nae energije iscrpljuju u svakodnevnoj borbi protiv nepristrasne Prirode i neprijateljskog Vremena, mi sa vie tolerancije gledamo na istonjake filozofije predanja i mira. Otuda je uticaj indijske misli na druge kulture bio najvei u danima njihovog slabljenja i propadanja. Dok je Grka pobeivala, obraala je malo panje na Pitagoru ili Parmenida; kada je Grka opadala, Platon i orfejski svetenici prihvatili su doktinu o reinkarnaciji, dok je Zenon Istonik propovedao skoro hinduski fatalizam i rezignaciju; a kada je Grka umirala, neoplatonisti i gnostici pili su velikim gutljajima iz indijskih bunara. Osiromaenje Evrope u vreme pada Rima i muslimansko osvajanje puteva izmeu Evrope i Indije izgleda da su omeli, za jedan milenijum, direktnu meusobnu razmenu ideja Istoka i Zapada. Ali jedva to su se Britanci uvrstili u Indiji, izdanja i prevodi "Upaniada" uskomeali su misao Zapada. Fihte je zamislio idealizam neobino slian ankarinom; openhauer je skoro ukljuio budizam, "Upaniade" i "Vedantu" u svoju filozofiju; a eling je, u starosti, smatrao "Upaniade" za najzreliju mudrost oveanstva. Nie se previe dugo zadrao sa Bizmarkom i Grcima da bi obratio panju na Indiju, ali je na kraju iznad svih ideja stavljao ideju koja ga je muila, onu o venom ponovnom povratku varijantu reinkarnacije.U nae vreme Evropa sve vie i vie uzima iz filozofije Istoka,$286$ dok Istok u sve veoj meri pozajmljuje od nauke Zapada. Jo jedan rat mogao bi Evropu ponovo da otvori za priliv orijentalnih filozofija i vera (kao to je raspad Aleksandrovog carstva otvorio Grku, a pad Rimske republike Rim). Rastua pobuna Istoka protiv Zapada, gubitak trita u Aziji koja su odravala industriju i prosperitet Zapada, slabljenje Evrope zbog siromatva, frakcija i revolucija, mogli bi taj podeljeni kontinent uiniti zrelim za novu religiju nebeske nade i zemaljskog oajanja. Verovatno da je predrasuda ta koja ini da u Americi ovakav rasplet izgleda nezamisiv: kvijetizam i rezignacija ne pristaju uz nau naelektrisanu atmosferu ili vitalnost roenu iz bogatih resursa i prostranog terena. Bez sumnje e nas nae vreme zatititi na kraju. VIIINDIJSKA KNJIEVNOST 1. Indijski jezici Sanskrit - Domai jezici - Gramatika Ba kao to su filozofija i mnogo od knjievnosti srednjevekovne Evrope bilo pisano na jednom mrtvom jeziku koji je narodu bio nerazumljiv, tako su filozofija i klasina literatura Indije bili pisani na sanskritu koji je ve davno nestao iz obinog govora, ali je opstao kao "esperanto" uenjaka koji nemaju drugog zajednikog jezika. Nemajui vezu sa ivotom naroda, ovaj knjievni jezik postao je model sholasticizma i rafiniranosti; nove rei formirane su ne spontanom reakcijom ljudi, ve

326

potrebama tehnikog optenja u kolama; dok na kraju sanskrit filozofije nije izgubio snanu jednostavnost vedskih himni i postao vetako udovite iji su /sesljuipedalia/ /verba/ puzili preko stranica poput monstruoznih pantljiara.$287$ U meuvremenu, narod severne Indije je, oko petog veka pre Hrista, transformisao sanskrit u prakrit, slino kao to e Italija promeniti latinski u italijanski. Prakrit je postao neko vreme jezik budista i aina, dok se nije razvio u pali jezik najstarije postojee budistike knjievnosti. Krajem desetog veka nae ere iz ovih "srednjeindijskih" jezika rodili su se razni domai jezici, meu kojima je glavni bio hindu. U dvanaestom veku on je stvorio hindustani kao jezik severnog dela Indije. Konano su osvajai muslimani popunili hindustani persijskim reima, stvorivi time novi dijalekt, urdu. Sve su to bili "indo-germanski" jezici, ogranieni na Hindustan; Dekan je zadrao svoje stare dravidske jezike tamil, telugu, kanarese i malajalam a tamil je postao glavno knjievno sredstvo izraavanja na jugu. U devetnaestom veku bengali je kao knjievni jezik Bengala zamenio sanskrit; romanopisac arteri bio je njegov Bokao, pesnik Tagore njegov Petrarka. ak i danas Indija ima sto jezika, a knjievnost "svaraa"$288$ koristi govor osvajaa. Indija je ve veoma davno poela da traga za korenima, istorijom, odnosima i kombinacijom rei. Oko etvrtog veka pre nae ere ona je stvorila za sebe nauku o gramatici i dala verovatno najveeg gramatiara od svih poznatih, Paninija. Studije Paninija, Patanalija (oko 150. n.e.) i Bhartriharija (oko 650. n.e) postavile su osnovu filologije; a ta fascinantna nauka verbalne genetike svoj ivot u modernim vremenima duguje ponovnom otkrivanju sanskrita. Pisanje, kao to smo videli, nije bilo popularno u vedskoj Idiji. Oko petog veka pre nae ere pismo "karoti" bilo je adaptirano prema semitskom modelu, a u epovima i budistikoj knjievnosti poinjemo da sluamo o pisarima. Kao materijal za pisanje korieno je palmino lie i kora, a gvozdeno stilo bilo je pero; kora se obraivala da bi postala manje lomljiva, perom su po njoj grebana slova, preko kore se razmazivalo mastilo, koje je ostajalo u ogrebotinama kada bi se njegov ostatak izbrisao. Papir su doneli muslimani (oko 1000. n.e.), ali on nije zamenio koru sve do sedamnaestog veka. Po redu, stranice od kore povezivane su nizanjem na gajtan, a knjige od takvih listova sakupljane su u bibliotekama koje su Hindusi nazivali "Riznice Boginje Govora". Ogromne zbirke ove knjievosti na drvetu preivele su razaranja vremena i ratova.$289$ 2. Obrazovanje kole - Metodi - Univerziteti - Muslimansko obrazovanje - Jedan car o obrazovanju Pisanje je nastavilo ak do devetnaestog veka da ima veoma malu ulogu u indijskom obrazovanju. Moda nije bilo u interesu svetenika da svetci ili sholastiki tekstovi budu otvorena tajna za sve. Toliko daleko koliko moemo da pratimo indijsku istoriju, nalazimo sistem obrazovanja, uvek u rukama svetenstva, otvoren najpre samo za sinove brahmana, zatim kako iri svoje privilegije od kaste do kaste sve dok u nae vreme ne iskljuuje samo nedodirljive. Svako hindusko selo ima svog uitelja, koga se izdrava iz javnih sredstava; samo u Bengalu, pre dolaska Britanaca, bilo je oko osamdeset hiljada domorodakih kola jedna na svakih etiri stotine stanovika. Procenat pismenosti pod 327

Aokom bio je izgleda vii nego u dananjoj Indiji. Deca su ila u seosku kolu od septembra do februara, poinjui sa pet godina i naputajui kolu u osmoj godini ivota. Pouka je uglavnom bila religioznog karaktera, bez obzira na predmet; uenje napamet bio je uobiajeni metod rada, a "Vede" neizbeni tekst. itanje, pisanje i aritmetika bili su ukljueni, ali nisu bili ono glavno u obrazovanju; karakter se cenio vie od intelekta, a sutina kolovanja bila je disciplina. Ne ujemo nita o ibanju ili drugim otrim merama; ali otkrivamo da se naglasak stavljao na formiranje zdravih i pravilnih ivotnih navika. Sa osam godina uenik je prelazio na formalniju brigu "gurua", ili linog uitelja i vodia, sa kojim je uenik trebalo da ivi, po mogustvu do navrene dvadesete godine. Od njega su se traile usluge, ponekad kakve dolikuju slugama, i obavezivali su ga na uzdrljivost, skromost, higijenu tela i ishranu bez mesa. Sada je dobijao instrukcije iz Pet "astri" ili nauka: gramatike, umetnosti i zanata, medicine, logike i filozofije. Konano bi ga poslali u svet sa mudrim upozorenjem da samo jedna etvrtina obrazovanja dolazi od uitelja, jedna etvrtina od privatnog uenja, jedna etvrtina od njegovih prijatelja, a jedna etvrtina od ivota.Od svog "gurua" uenik je, oko esnaeste godine, mogao da pree na jedan od velikih univerziteta koji su bili slava stare i srednjevekovne Indije: u Benaresu, Taksili, Vidarbhi, Aanti, Uainu ili Nalandi. Benares je bio uporite ortodoksnog brahmanskog uenja u Budinim vremenima kao i u naim; Taksila, u vreme Aleksandrove invazije, bila je celoj Aziji poznata kao vodee sedite hinduske uenosti, slavna pre svega po svojoj medicinskoj koli; Uain je uivao visoku reputaciju zbog astronomije, Aanta po studijama umetnosti. Fasada jedne od oronulih zgrada u Aanti govori o velianstvenosti tih starih univerziteta. Nalanda, najslavnija meu budistikim visokim kolama, osnovana je kratko vreme posle Uiteljeve smrti, i drava je za njeno odravanje odredila prihode iz jedne stotine sela. Univerzitet je imao deset hiljada studenata, jednu stotinu uionica, velike biblioteke, i est ogromnih etvorospratnih blokova sa spavaonicama; njegove opservatorije, rekao je Juan uang, "bile su izgubljene u jutarnjim isparenjima, a gornje prostorije uzdizale su se iznad oblaka." Stari kineski hodoasnik voleo je uene kaluere i senovite gajeve Nalande toliko da je tamo ostao pet godina. "Od onih iz inostranstva koji su eleli da stupe u debatne kole" u Nalandi, kae nam on, "veina se, savladana bremenom problema, povlaila; a oni koji su bili duboko poznavali stara i savremena uenja primani su; samo dvojica ili trojica od desetorice bi uspeli." Kandidati koji su imali dovoljno sree da budu primljeni dobijali su besplatno poduku, stan i hranu, ali su podvrgavani skoro monakoj disciplini. Studentima nije bilo dozvoleno da razgovaraju sa enom ili da je vide; ak i elja da se ena pogleda smatrana je velikim grehom, kao to se to najstroije zahteva u Novom zavetu. Student kriv za seksualne odnose morao je, itavu godinu dana, da nosi kou magarca sa repom okrenutim navie i ide unaokolo, trai milostinju i objavljuje svoj greh. Svakog jutra svi studenti morali su da se kupaju u devet velikih bazena za plivanje koji su pripadali univerzitetu. Studije su trajale dvanaest godina, ali neki studenti ostajali su po trideset godina, dok bi neki ostali do smrti.Muslimani su unitili skoro sve manastire, budistike ili brahmanske, u severnoj Indiji. Nalanda je spaljena do temelja 1197. i svi njeni kalueri pobijeni; nikada neemo moi da procenimo bogati ivot stare Indije po onome to su ovi fanatici potedeli. Ipak, razoritelji nisu bili varvari; imali su ukus za lepo i skoro modernu vetinu u korienju pobonosti za pljaku. Kada su Moguli stupili na presto doneli su sa sobom visoki, ali skueni kulturni standard; voleli su knjievnost isto kao i ma i znali kako da kombinuju uspenu opsadu sa poezijom. Meu muslimanima obrazovanje je bilo veinom individualno, preko tutora koje bi bogati

328

oevi angaovali sa svoje sinove. To je bila aristokratska koncepcija obrazovanja kao ukrasa a povremeno i pomoi za oveka koji je imao poloaj i mo, ali obino i iritirajua i javna opasnost za nekoga ko je osuen na siromatvo ili skromni status. Kakve su bile metode tutora moemo da procenimo iz jednog od velikih pisama istorije odgovora Aurangzeba svom ranijem uitelju, koji je od kralja traio neku sinekuru i prihode:ta je to to bi od mene eleo, Doktore? Moe li razumno poeleti da te uinim jednim od glavnih "Omraha" na mom dvoru? Pravo da ti kaem da si me poduavao kao to je trebalo, nita ne bi bilo pravednije; jer ja sam tog uverenja, da je dete, dobro obrazovano i podueno, u obavezi prema svom uitelju bar onoliko koliko i prema svom ocu. Ali gde su ti dobri dokumenti koje si mi dao? Kao prvo, uio si me da je celi Frangistan (tako izgleda zovu Evropu) samo neko neznam kakvo malo ostrvo, iji je najvei kralj onaj od Portugalije, a do njega kralj Holandije, pa posle njega kralj Engleske: a to se drugih kraljeva tie, kao onih u Francuskoj i Andaluziji, ti si mi ih predstavio kao nae manje raxe, govorei mi da su svi kraljevi Industana daleko iznad njih, da su oni (kraljevi Industana) ... oni veliki, da su osvajai i kraljevi sveta; a da kraljevi Persije i Uzbeka, Kagara, Tatarske i Kitaja, Pigua, Kine i Maine drhte na pomen imena Industana. Divne li geografije! Bolje da si me tano uio kako da razlikujem sve te drave sveta i dobro razumem njihovu snagu, njihov nain borbe, njihove obiaje, religije, vlade i interese; i sledei pouzdanu istoriju, da prouim njihov uspon, napredak, propadanje; i otkuda, kako, i kojim udesom te ijom grekom su se u carstvima i kraljevinama dogodile te velike promene i revolucije. Jedva da sam od tebe nauio imena svojih pradedova, slavnih osnivaa ovog carstva; a koliko si samo daleko bio od toga da me podui o istoriji njihovog ivota i kojim su pravcem krenuli da bi izvrili ovako velika osvajanja. Hteo si da me naui arapski, da itam i piem. Zaista sam ti mnogo zahvalan to si uinio da izgubim toliko vremena na jezik koji zahteva deset ili dvanaest godina uenja da bi se postiglo savrenstvo; kao da sin jednog kralja treba da smatra da je za njega ast da bude gramatiar ili neki doktor prava i naui druge jezike, umesto onih koje govore njegovi susedi, kad moe dobro i bez njih; on, za koga je vreme dragoceno zbog mnogih vanih stvari, koje treba blagovremeno nauiti. Kao da postoji neko, ko se ne bi sa izvesnim protivljenjem, pa ak i sa nekom vrstom ponienja, angaovao na tako tunom i suvoparnom zadatku, tako samotnom i dosadnom, kao to je uenje rei."Tako je," kae savremenik Bernije, "Aurangzeb zamerio sitniarskim podukama svojih tutora; uz ta je, kako je potvreno na tom dvoru... dodao sledei prekor":Zar ne zna da je dobro usmeravano detinjstvo, kao stanje obino propraeno srenim uspomenama, sposobno za hiljade dobrih poduka i instrukcija, koje ostaju duboko utisnute u itavi ostatak ovekovog ivota, i odravaju um uvek spreman za velika dela? Pravo, molitve i nauke zar se ne mogu isto tako dobro nauiti na naem maternjem jeziku kao i na arapskom? Rekao si mom ocu, ahu ehanu, da e me uiti filozofiju. Istina, dobro se seam, mnogo godina si me zabavljao sa lakim pitanjima o stvarima koje uopte ne nude umu nikakvo zadovoljstvo i nisu korisna u ljudskom drutvu, ve su prazni pojmovi i iste izmiljotine kojima je svojstveno samo to, da ih je vrlo teko razumeti i vrlo lako zaboraviti... Jo uvek se seam da je, nakon to si me tako zabavljao, ne znam kako dugo, svojom finom filozofijom, sve, to mi je od nje ostalo, bilo mnotvo varvarskih i mranih rei, smiljenih samo da zbune, dovedu u nedoumicu i izmode i najbolju pamet, i izmiljene da to bolje prikriju tatinu i neznanje ljudi poput tebe, koji ele da verujemo da oni znaju sve i da su ispod tih mranih i nejasnih rei skrivene velike tajne koje su samo oni sposobni da shvate. Da si me uio filozofiji koja formira duh za logiko zakljuivanje i

329

neosetno ga navikava da ne bude zadovoljan ni sa im ve samo zdravim rasuivanjem, da si mi dao te odline pouke i doktrine koje duu uzdiu iznad udara sudbine i svode je na nepokolebljivu i uvek istu umerenost, i ne dozvoljavaju joj da je prosperitet ponese ili nevolja ponizi; da si se pobrinuo da mi prui znanje o onome ta smo i ta su prave istine stvari i pomogao mi, da u svom umu formiram valjanu ideju o veliini svemira i zadivljujuem redu i kretanju njegovih delova; da si mi, kaem ti, usadio ovu vrstu filozofije, smatrao bih da sam ti neuporedivo vie obavezan nego to je Aleksandar bio Aristotelu i verujem da bi mi bila dunost da te nagradim drugaije nego to se on oduio njemu. Zar nije trebalo da me, umesto to si mi laskao, naui neto od onoga to je tako vano za jednog kralja, a to je, koje su to reciprone dunosti jednog suverena prema svojim podanicima; i zar nije trebalo da misli da u jednog dana morati da se sa maem borim za ivot i krunu sa svojom braom? Da li si vodio rauna da nauim ta znai opsedati grad, ili postrojiti armiju? Za to sam duan drugima, a nikako tebi. Idi, vrati se u selo iz koga si doao, i neka niko ne zna ko si i ta si postao. 3. Epovi "Mahabharata" - Njena pria - Njen oblik - "Bhagavad-gita" - Metafizika rata Cena slobode - "Ramajana" - umska idila - Otmica Site -Hinduski epovi i Grci kole i univerziteti bili su samo deo obrazovnog sistema Indije. Poto je pisanje manje cenjeno nego u drugim civilizacijama, a istorija i poezija naroda uvane i irene usmenim predanjem, navika javnog recitovanja irila je meu ljudima najdragocenije delove njihovog kulturnog naslea. Kao to su bezimeni /raconteurs/ prenosili i tumaili meu Grcima "Ilijadu" i "Odiseju", tako su recitatori i deklamatori Indije prenosili iz generacije u generaciju i iz dvora u narod stalno proirivane epove koje su brahmani ispunili svojim legendarnim predanjima.Jedan hinduski naunik ocenio je "Mahabharatu" kao "najvee delo mate koje je Azija dala"; a Ser arls Eliot ju je nazvao "veim spevom od Ilijade". U nekom smislu ne treba posumnjati u ovu ocenu. Poevi (oko 500. p.n.e.) kao kratka narativna poema pristojne duine, "Mahabharata" je u svakom sledeem veku preuzimala nove epizode i homilije i apsorbovala"Bhagavad-gitu" kao i delove prie o Rami, sve dok na kraju nije stigla do 107.000 oktametrikih kupleta to je sedmostruka duina "Ilijade" i "Odiseje" zajedno. Imena autora bilo je bezbroj; "Vjasa", kome je tradicija pripisuje, znai "prireiva". Pisalo ju je stotinu pesnika, oblikovalo hiljadu pevaa, sve dok, pod kraljevima Gupta (oko 400. godina n.e.), brahmani nisu u prvobitno katrijsko delo uneli sopstvene religiozne i moralne ideje i epu dali xinovski oblik kakav je danas. Centralna tema nije ba bila prilagoena religioznoj pouci, jer je priala o nasilju, kockanju i ratu. Prva knjiga predstavlja lepu akuntalu (kojoj je bilo sueno da postane heroina najuvenije indijske drame) i njenog monog sina Bharatu; njegovi su potomci ona velika Bharata (Maha-Bharata) plemena, Kuru i Pandava, iji krvavi sukob ini esto prekidanu nit prie. Judhitira, kralj Pandava, gubi na kocki svoje bogatstvo, svoju vojsku, svoje kraljevstvo, svoju brau, a na kraju i svoju enu Draupadi, u igri u kojoj njegov neprijatelj Kuru igra sa kockama oteanim olovom. Po sporazumu Pandave treba da dobiju svoje kraljevstvo natrag posle dvanaest godina progonstva iz rodne zemlje. Prolazi dvanaest godina; Pandave pozivaju Kurue da im zemlju vrate; ne dobijaju odgovora i objavljuju rat. Sa obe strane dovode se saveznici, sve dok se ne ukljui skoro cela severna

330

Indija. Bitka besni osamnaest dana i u pet knjiga; pobijeni su svi Kurui i skoro sve Pandave; herojski Bhima u deset dana lino ubija 100.000 ljudi; ukupno je, izvetava pesnik-statistiar, broj palih iznosio nekoliko stotina miliona ljudi. Usred ove krvave scene smrti Gandhari, supruga slepog kralja Kurua, Dhritaratre, narie uasnuta prizorom leinara koji pohlepno lebde nad mrtvim telom princa Durjodhana, njenog sina.Neokaljana Kraljica i neokaljana ena, uvekpravina, uvek dobra,Dostojanstvena u svojoj silnoj tuzi, na poljuGandhari stajae.Razasutim lobanjama i slepljenim pletenicama,potamnelo od potokausirene krvi,Udovima bezbroj ratnika crveno je polje prekriveno...I otegnuti urlik akala preko prizorakrvoprolia odjekuje,Dok leinar i gavran udaraju svojim mranim ignusnim krilimaGostei se krvlju ratnika smrdljivim piaamaispunjen je vazduh,Nevidljivi oblici gladnih "raka" ud po ud samrtvih tela trgaju.Kroz ovaj prizor smrti i krvoprolia starog sumonarha poveli,Gospe Kurua neodlunim su korakom me/'/ bezbrojmrtvih stupile,I prodorni lelek ravnicom je odjeknuo,Kad ugledae me/'/ mrtvima sinove im,brau, gospodare, Kad videe vukove divljine da se hrane suenimim plenom,Mrane lutalice ponoi u lovu na plen pojasnom danu.Vrisak bola i jauk muke sablasnim poljem jee,Malaksali im korak zakazuje i one na zemlju padaju,ula i ivot alobnice naputaju dok gubesvest u optem bolu,Od tuge duboka nesvest prua im tektren olakanja.Onda snani uzdah bola iz grudi Gandhari izbi,Gledajui u svoje bolom muene keri onaKrini ovako zbori:"Pogledaj moje neutene keri, obudovljene kraljiceiz kue Kurua,Koje tuguju za svojim dragim pokojnicima, kao oraoza parom svojim;Kako svaka hladna i bleda crta na njihovom licubudi u njima ljubav ene,Kako meu beivotnim ratnicima jo uvek nemirnakoraka tumaraju;Majke svoju ubijenu decu, nesvesnu u njihovom snu, grle,Udovice se nad mueve svoje nadvijaju i u neprekidnojtuzi plau..."Tako se Krini kraljica Gandhari obratila da mutune misli kae,Kad, avaj, lutajui joj pogled na njenog sinaDurjodhana pade.Iznenadni bol probode joj grudi i njena ula zakazae;Kao drvo udareno olujom, bez svesti na zemlju se srui.Jo jednom se probudila u tuzi, jo jednom bacila pogledOnamo, gde joj je sin, grimizom krvi obojen, spavaopod vedrim nebom.Greviti jecaji protresali su joj grudi dok je beivotnilik vrsto prigrlila,I njene suze kao letnja kia potekoe i oprae muplemenitu glavu, Prekrivenu vencima jo uvek neuvelim, ukraenim"nikama" sjajnim i crvenim."Majko", rekao je moj dragi Durjodhan, kad je kretao u rat, "Poeli mi radost i poeli trijumf kad se popnemna bojna kola.""Sine", rekla sam dragom Durjodhanu, "Nebo nek odvratisvirepu sudbinu /Yato dharma stato jayah/ trijumf na vrlinu eka."Al/'/ on eznuo je za bitkom, hrabrou svojom otkupioje grehe; Sad prebiva u nebeskom carstvu, u koje verni ratnici idu.I ne plaem ja za Durjodhanom, kao princ se borio i pao,Ve zbog moga tugom ophrvanog mua, ko bi njegovunesreu znao?.."Sluaj mrski zov akala, i vukove na svom nonom bdenju Devojke bogate pesmom i lepotom prve su uvek pazile nanjegov san.Sluaj ogavne leinare zakrvavljenih kljunova kakokrilima lupaju nad mrtvima,Devojke su svojim perjanim "pankhama" mahale okoDurjodhanove kraljevske postelje ...Pogledaj Durjodhanovu plemenitu udovicu, ponositumajku hrabrog Lakmana,Kraljevsku u svojoj mladosti i lepoti, kao oltar odsjajnog zlata,Istrgnutu iz slatkih zagrljaja svoga mua,iz ruku svoga sina koje su je grlileOsuenu, u mladosti i s draima svojim, nadoivotnu bol i tugu.Uini da mi se tvrde i kamene grudi smrve odsvirepog bola,Zar da Gandhari doivi da vidi svog plemenitog sinai unuka ubijene? Pogedaj jo jednom Durjodhanovu udovicu, kako grlikrvavu mu glavu,Kako nenim rukama i neno ga dri na njegovoj postelji;Kako se od dragog umrlog mua okree svom najdraem sinu,I kapi majinih suza gue udoviin gorki

331

jecaj;Kao lotosovo jezgro neno-zlatno njeno je oblije.O moj lotose, O keri moja, Bharatov ponos i slavoKurua!Ako je istina u "Vedama", hrabri Durjodhan prebiva gore;Zato ostajemo u alosti odvojeni od njegove drageljubavi?Ako je istina u "astri", u nebu boravi moj herojski sin;Zato ostajemo u tuzi kada je njihov ovozemaljskizadatak zavren?" Na ovu temu o ljubavi i borbi dodato je hiljadu dodataka. Bog Krina prekida ubijanje u jednom pevanju da bi govorio o plemenitosti rata i Krine; umirui Bhima odlae svoju smrt da bi objasnio zakone kaste, naslea, enidbe, poklona i pogrebnih rituala,objasnio filozofiju "Sankhja" i "Upaniade", ispriao masu legendi, tradicija i mitova, i nadugako pouio Judhitiru o dunostima kralja; dosadni odlomci sa genealogijom i geografijom, teologijom i metafizikom razdvajaju oaze drame i akcije; mitovi i bajke, ljubavne prie i ivoti svetaca doprinose da "Mahabharata" dobije veu bezoblinost i bogatiji skup misli od onoga to se moe nai bilo u "Ilijadi" ili u "Odiseji". Ono to je oigledno bilo katrijsko uzdizanje akcije, heroizma i rata, postaje, u rukama brahmana, instrument kojim se ljudi ue zakonima Manua, principima "joge", pravilima moralnosti i lepoti "nirvane". Zlatno pravilo izraeno je u mnogo oblika; moralnih aforizama o lepoti i mudrosti ima u obilju; i lepih pria o branoj vernosti (Nala i Damajanti, Savitri) koje saoptavaju sluateljkama brahmanski ideal verne i strpljive ene.U priu o velikoj bici ugraen je najuzvieniji filozofski spev u svetskoj knjievnosti "Bhagavad-gita", ili Pesma gospodnja. To je Novi zavet Indije, po potovanju odmah do samih "Veda", koji se koristio u sudovima, kao naa Biblija ili "Kuran", za polaganje zakletve. Vilhelm fon Humbolt proglasio ju je "najlepom, moda jedinom istinitom, filozofskom pesmom koja postoji u bilo kom poznatom jeziku; ... moda najdublja i najuzvienija stvar koju svet ima da pokae." Uestvujui u anonimnosti koju Indija, ne marei za individualno i posebno, obavija oko svojih kreacija, "Gita" nam dolazi bez imena autora i bez datuma. Ona moe po starosti da bude ak iz 400. godine pre nae ere, ili po mladosti iz 200. godine nae ere. "Mizanscen" speva je bitka izmeu Kurua i Pandava; povod je protivljenje pandavskog ratnika Arune da napadne u borbi na ivot i smrt sopstvene bliske roake u protivnikim snagama. Gospodaru Krini, koji se bori na njegovoj strani poput nekog homerovskog boga, Aruna govori o filozofiji Gandija i Hrista:"Dok gledam ovamo pristiglo da prolijeZajedniku im krv to mnotvo roda naega,Udovi mi otkazuju, jezik mi se sui u ustima...To nije dobro, O Keave! Nieg dobrogaOd uzajamnog pokolja potei ne moe! Eto, ja mrzimTrijumf i dominaciju, bogatstvo i udobnostTako nesreno steene! Avaj, kakva li to pobedaUitak, Govinda, moe doneti, kakvav bogati plenKoristiti, kakva vladavina nadoknaditi, kakav ivotiniti se slasnim, kad je kupljen takvom krvlju?...Ako ovako roakeI prijatelje pobijemo iz ljubavi prema zemaljskoj moi,"Ahovat!" kakva bi to strana greka bila!Ja boljim smatram, ako roaci me napadnu,Da doekam ih bez oruja i grudi koplju iStreli otkrijem, neg/'/ na udarac udarcem da uzvratim." Na ovo Krina, iji se boanski status ne umanjuje zbog njegove radosti u borbi, sa punim autoritetom Vinuovog sina objanjava da je prema Svetim spisima i najboljem ortodoksnom miljenju prikladno i pravedno ubijati svoje roake u ratu; da je Arunina dunost da sledi pravila svoje kaste katrija, da se bori i ubija mirne savesti i dobre volje; jer, na kraju krajeva, samo je telo ubijeno, a dua opstaje. I on tumai neunitivu"puruu sankhje", nepromenljivog "Atmana Upaniada": "Neunitiv,Znaj, je ivot, koji ivot iri kroz sve;On nigde, nikakvim sredstvima, ne moeBiti na neki nain umanjen, zadran ili promenjen.Ali ova prolazna tela koja on nadahnjujeDuhom besmrtnim, beskrajnim, neizmernim Ona nestaju. Ostavi nek/'/ nestanu, Prine, i bori se!

332

Onaj koji e rei, "Gle, ubih oveka!"Onaj koji e pomisliti, "Gle, ja sam ubijen!" oni obojicaNe znaju nita. ivot ne moe da ubije!ivot se ne ubija!Nikada se dua nije rodila; dua nee nikadaprestati da postoji;Nikada nije vreme bilo da ga nije bilo;Kraj i Poetak su snovi!Bez roenja i bez smrti i bez promena duh zauvek ostaje;Smrt ga nije ni dotakla, iako mu se mrtvom onaini kua njegova." Krina nastavlja da pouava Arunu iz metafizike, spajajui "sankhju" i "Vedantu" u neobinu sintezu prihvaenu od strane sekte vainavita. Sve stvari, kae on, identifikujui se sa Vrhovnim biem:"okai o mene,Kao to biserni erdan visi o svom koncu.Ja sam svei ukus vode; ja samSrebro meseca, zlato sunca,Re oboavanja u Vedama, uzbuenjeKoje titra kroz etar i snagaovekovog prosutog semena. Ja sam dobri slatki mirisOvlaene zemlje, ja sam vatre svetlost crvena,ivotvorni vazduh koji se kree u svemu pokretnom,Svetost posveenih dua, korenNeumirui, iz kog je niklo sve to postoji;Mudrost mudrih, intelektUpuenih, veliina velikih,Sjaj sjajnih...Za onog ko mudro vidi,Brahman sa svojim svicima i svetinjama,Krava, slon, neisti pas,Parija koji pohlepno guta psee meso, svi su jedno!" To je spev bogat komplementarnim bojama, sa metafizikim i etikim kontadikcijama koje odraavaju suprotnost i kompleksnost ivota. Malo smo okirani kad naemo da ovek zauzima ono to bi moglo da izgleda vii moralni stav, dok bog zagovara rat i ubijanje na varljivoj osnovi da je ivot neunitiv, a individualnost nerealna. Oigledno da je autorova namera bila da hindusku duu prodrma iz malaksalog kvijetizma budistike pobonosti u spremnost da se bori za Indiju; to je bila pobuna katrije koji je oseao da religija slabi njegovu zemlju i koji je smatrao sa ponosom da ima mnogo stvari dragocenijih od mira. Sve u svemu, bila je to dobra lekcija koja je Indiju, da ju je prihvatila, mogla da odri slobodnom.Drugi od indijskih epova je najslavniji i najomiljeniji od svih hinduskih knjiga, i laki je od "Mahabharate" za razumevanje na Zapadu. "Ramajana" je kraa, obuhvata samo hiljadu strana, svaka sa po etrdeset i osam stihova; mada je i ona rasla dodavanjem od treeg veka pre nae ere do drugog veka nae ere, umetaka je manje, i ne ometaju toliko centralnu temu. Tradicija pripisuje spev nekom Valmikiju, koji se, kao i navodni autor veeg epa, pojavljuje kao linost u prii; ali on je mnogo verovatnije proizvod mnogih lutajuih bardova poput onih koji jo uvek recituju ove epove, ponekad u devedeset uzstopnih veeri, pred fasciniranom publikom. Kao to je "Mahabharata" nalik na "Ilijadu" kao pria o velikom ratu koji su vodili bogovi i ljudi, i delom prouzrokovanim gubitkom lepe ene iz jednog naroda u korist drugoga, tako "Ramajana" podsea na "Odiseju" i govori o tekoama i lutanjima heroja i strpljivom ekanju njegove ene da se ponovo sjedini sa njim. Na poetku dobijamo sliku Zlatnog doba, kada je Dasaratha, iz svoje prestonice Ajodhje, vladao kraljevinom Kosala (sada Aud).Obdaren kraljevskom moi i hrabrou, bogat svetimVedskim znanjem,Dasaratha vladao je carstvom svojim u davnimvremenima sree...Mirno je iveo pravian narod, bogat bogatstvima,ispunjen vrlinama;Zavisti nije bilo u njihovim grudima i njihove reinisu zborile la.Oevi u srenim domainstvima imali su stoku,ito i zlato;Mrska oskudica i glad u Ajodhji nisu imale mesta. U blizini je bila druga srena kraljevina, Videha, u kojoj je vladao kralj anak. On je lino "vodio plug i obraivao zemlju" kao neki hrabri Sinsinatus (rimski general, 5. vek p.n.e. prim. prev.); i jednog dana, na dodir njegovog pluga, iz brazde u zemlji iskoila je divna erka, Sita. Uskoro je Sita trebalo da se uda i anak je priredio takmienje za njene prosce: onaj koji moe da savije anakov ratni luk dobie mladu. Na takmienje je doao najstariji sin Dasarathe Rama, "lavovskih prsa, monih ruku, oiju poput lotosa, velianstven kao slon iz xungle, sa upletenim vencem od guste kose". Samo je Rama savio luk; a anak mu je ponudio svoju erku sa

333

karakteristinom formulom indijskog venanja:To je Sita, anakovo edo, draa mu od ivota samog;Odsad neka, prine, vrlinu ti deli, nek ti budeverna ena;Uesnica u tvom dobru i tvom zlu, nek' u svakoj zemljibude tvoja;Ljubi je u radosti i tuzi, u svojoj ruci dri ruku njenu;Kao to je senka tvari, svome gospodaru, ena verna,I moja e te Sita, najbolja me' enama, slediti uivot ili smrt. Tako se Rama vraa u Ajodhju sa svojom mladom prinevskog roda "ela poput slonovae i usana od korala, blistavih zuba bisernog sjaja" i zadobija ljubav Kosala svojom pobonou, blagou, i velikodunou. Iznenada u ovaj Raj ulazi zlo u obliju Kaikeji, Dasarathine druge ene. Dasaratha joj je obeao svaki dar koji bi zatraila; i sada, ljubomorna na prvu enu, iji je sin Rama naslednik prestola, ona trai od Dasarathe da progna Ramu iz kraljevstva na etrnaest godina. Dasaratha, sa oseajem asti koji moe imati samo pesnik kome je politika nepoznata, dri svoju re, i slomljena srca, alje svog sina u progonstvo. Rama mu velikoduno oprata i priprema se da ide da ivi u umi, i to sam; ali Sita insistira da poe sa njim. Njen govor deo je onog to dobro zna skoro svaka hinduska mlada:"Kola, hat i palata u zlatu, bez znaaja su uivotu ene;Draa joj je senka mua, kad ljubljena je i kada ljubi ...Srenija neg/'/ u palati oca svoga, po umama lutatie Sita,Ne mislei na dom ili rod, u zaklonu ljubavi mua svoga...I divlje e voe sakupljati sa drvea sveeg i mirisnog,A ono to je Rama kuao, Sitina e omiljenahrana biti." ak i njegov brat Lakman moli za dozvolu da prati Ramu:"Sasvim sam sa nenom Sitom poi e po mranom putu;Pusti da tvoj verni Lakman titi nju i dan i no;Pusti da sa tobolcem i lukom Lakman tvoj posvoj umi luta,Da sekira njegova iskri xunglu, a njegove ruke izgradeti dom." Ep od ovog mesta postaje umska idila i govori kako su Rama, Sita i Lakman krenuli u umu; kako ih stanovnici Ajodhje, alei za njima, prate celog prvog dana; kako se prognanici kriom udaljuju od svoje brine pratnje, ostavljaju sve svoje dragocenosti i prinevsku odeu, oblae se u koru i ispletenu travu, maevima kre put kroz umu i ive od voa i oraha sa drvea.esto bi se Rami obraala supruga, srena sva iradoznala,Pitaju/'/ za ime drveta il/'/ puzavice, voa ili cveanikad vienog pre...Paunovi oko njih veselo su leteli, majmuni su skakali posvijenim granama...Rama se u reku bacao pod grimiznom zrakom juratnjeg sunca,Sita bi lagano traila vodu k/'/o to ljiljantrai reku. Oni grade kolibu pored reke i ue se da vole svoj ivot u umi. Ali jedna priceza sa juga, Surpa-Nakha, lutajui po umi sree Ramu, zaljubljuje se u njega, zamera mu na vrlini i podbada svog brata Ravana da doe i otme Situ. On u tome uspeva, odvodi je u svoj daleki zamak i uzalud pokuava da je zavede. Poto za bogove i autore nita nije nemogue, Rama pokree veliku vojsku, napada Ravanino carstvo, pobeuje ga u borbi, spasava Situ, i onda (njegove godine progonstva su zavrene) leti sa njom u jednoj letelici natrag u Ajodhju, gde mu jedan drugi lojalni brat rado predaje presto Kosale. U onome to je verovatno kasniji epilog, Rama poputa pred skepticima koji ne veruju da je Sita mogla da bude tako dugo u Ravaninoj palati a da se povremeno ne nae u njegovom naruju... Mada prolazi kroz proveru vatrom da bi dokazala svoju nevinost, on je alje u umsko pustinjako boravite po onoj gorkoj prii prema kojoj jedna generacija ponavlja grehe i greke koje je u mladosti pretrpela od svojih starijih. U umi Sita sree Valmikija i raa Rami dva sina. Mnogo godina kasnije ovi sinovi, kao putujui pesnici-pevai, pevaju pred nesrenim Ramom ep koji je o njemu sastavio Valmiki prema Sitinim seanjima. On u deacima prepoznaje svoje sinove i alje poruku Siti da se vrati. Ali Sita, slomljenog srca zbog sumnje kojoj je bila izloena, propada u zemlju koja je nekada bila njena majka. Rama vlada mnogo godina u samoi i tuzi, i pod njegovim vlau Ajodhja doivljava ponovo Utopiju iz Dasarathinih dana:I tako

334

nam kau mudraci stari,da tokom srenevladavine Rame,Prerana smrt, grozne bolesti,ne poseivahu podanikenjegove;Udovice nisu suze lile za prerano imizgubljenim gospodarom,Majke nisu jadikovale u bolu za decomsvojom, odvedenom Jami;Razbojnici, lopovi i veseli prevaranti laljivimreima nikog mamili nisu,Sused je voleo suseda potena, i ljudi su voleli svogagospodara.Drvee je prosipalo plodove u obilju, dok su sesmenjivala doba,A zemlja je u zahvalnoj radosti etvu svoju uvek dala..Kie su padale kada im je vreme,nikad nije bilo zlokobne oluje,Bogata plodom i bogata panjakom svaka je meka inasmeena dolina bila.Razboj i nakovanj svoje su tvorevine davali, kao iobraeno, plodno tlo,I narod je iveo uivajui u svojih predaka trudu. To je prijatna pria, u kojoj ak i moderni cinik moe da uiva ako je dovoljno mudar da se povremeno prepusti romantici i ritmu pesme. Ovi spevovi, mada moda inferiorni u odnosu na epove Homera po knjievnom kvalitetu po logici strukture i sjaju jezika, dubini portretisanja i vernosti sutini stvari odlikuju se finim oseanjem, plemenitom idealizacijom ene i mukarca, i ivom ponekad realistinom reprezentacijom ivota. Rama i Sita suvie su dobri da bi bili istiniti, ali Draupadi i Judhitira, Dhritaratra i Gandhari skoro su tako ivi kao Ahil i Jelena, Odisej i Penelopa. Hindus e sa pravom protestvovati da nikakav stranac ne moe da proceni ove epove, ili ih ak razume. Za njega to nisu samo prie; one su galerija idealnih likova po kojima moe da oblikuje svoje ponaanje; one su riznica tradicija, filozofije i teologije njegovog naroda; u nekom smislu one su sveti spisi koje treba itati kao to hrianin ita "Ugledanje na Hrista" ili "ivot svetaca". Poboni Hindus veruje da su Krina i Rama bili otelovljenja boanstva i jo uvek im se moli; a kada ita njihovu priu u ovim epovima osea da stie religioznu zaslugu kao i knjievno uivanje i da se moralno oplemenjuje. On veruje da e, ako ita "Ramajanu", biti oien od svih grehova i da e zaeti sina; i on sa jednostavnom verom prihvata ponosni zakljuak"Mahabharate": Ako ovek ita "Mahabharatu" i ima vere u njene doktrine, oslobaa se od svakog greha i uzlazi na nebo posle smrti... Ono to je maslac za svaku drugu hranu, ono to su brahnami za sve ostale ljude... ono to je okean za jezerce vode, ono to je krava za sve ostale etvoronoce to je "Mahabharata" za sve ostale istorije... "Onaj ko paljivo slua$290$ loke Mahabharate i veruje u njih, uiva u dugom ivotu i dobrom glasu na ovom svetu, i u venom boravitu u nebesima na drugom". 4. Drama Poreklo - Glinena kolica - Karakteristike hinduske drame - Kalidasa - Pria o "akuntali" - Ocena indijske drame U jednom smislu, drama u Indiji stara je koliko i "Vede, jer makar 1.zametak drame lei u "Upaniadama". Nesumnjivo stariji od ovih Svetih spisa jedan je 2.aktivniji izvor drame rtvene i sveane ceremonije i religiozne povorke. Tree poreklo dolazi 3.iz igre neobinog oslobaanja energije, jo manje zamene za koitus, ve ozbiljnog rituala koji oponaa i sugerie akcije i dogaaje od znaaja za pleme. etvrti izvor moda je leao u 4.javnom i nadahnutom recitovanju epskih stihova.

335

Ovi faktori saraivali su u stvaranju indijskog pozorita i dali mu religiozni peat, koji se odrao tokom celog klasinog doba$291$ u ozbiljnoj prirodi drame, vedskom ili epskom izvoru njenih tema i blagoslovu koji je uvek prethodio komadu.

Konani podstrek drami moda je doao iz kontakata Indije i Grke uspostavljenih Aleksandrovom invazijom. Dokaza o hinduskim
dramama pre Aoke nema, a dokazi za vreme njegove vladavine vrlo su nesigurni. Najstariji postojei hinduski komadi su u rukopisu na palminom liu koji su nedavno otkriveni u kineskom Turkestanu. Meu njima je bilo tri drame, od kojih jedna imenuje kao svog autora Avaghou, uenu teoloku glavu na dvoru Kanike. Tehnka forma ovog komada i slinost njenog lakrdijaa sa tipom tradicionalno karakteristiim za hindusko pozorite sugerie da je drama u Indiji ve bila stara kada se Avaghpa rodio. Godine 1910. trinaest starih sanskritskih komada nadeno je u Travakoru, koji se nesigurno pripisuju Bhasi (oko 350. n.e.), profesoru drame koga je Kalidasa mnogo potovao. U prologu svoje "Malavike" Kalidasa nesvesno, ali sa divljenjem ilustruje relativnost vremena i prideva: "Hoemo li," pita on, "zanemariti dela tako renomiranih autora kao to su Bhasa, Saumila i Kaviputra? Moe li publika oseati bilo kakvo potovanje za delo "modernog" pesnika, nekog Kalidase?" Sve do nedavno, najstariji hinduski pozorini komad poznat istraivaima bio je ""Glinena kolica". Tekst, kome se ne mora verovati, navodi kao autora komada nekog nepoznatog kralja udraka, koji je opisan kao strunjak za "Vede", matematiku, upravljanje slonovima i umetnost ljubavi. Njegov pozorini komad je u svakom sluaju najinteresantniji komad koji nam je doao iz Indije veta kombinacija melodrame i humora, sa odlinim delovima poetskog ara i opisa. Sinopsis njegove radnje posluie bolje od knjige komentara da bi se ilustrovao karakter indijske drame: U prvom inu sreemo arudatu, nekad bogatog oveka, sada osiromaenog i hude sree. Njegov prijatelj Majtreja, glupi brahman, igra u komadu ulogu lakrdijaa. aru trai od Majtreje da podnese bogovima rtveni dar, ali brahman odbija, govorei: "Kakva vajda od toga kada bogovi, kojima si se klanjao, za tebe nisu nita uinili?" Iznenada jedna mlada hinduskinja, plemenita i veoma bogata roda, ulee u aruovo dvorite, traei utoite pred progoniteljem, koji je, ispostavi se, kraljev brat, Samstanaka toliko potpuno i neverovatno zao, koliko je aru potpuno i neizmenljivo dobar. aru prua devojci zatitu, otprema Samstanaku i s prezirom odbacuje njegovu pretnju da e se osvetiti. Devojka Vasantasena moli arua da joj priuva kovei sa draguljima, kako ga njeni neprijatelji ne bi ukrali i da ne mora da nalazi neko opravdanje da bi ponovo posetila svog spasioca. On pristaje, uzima kovei i ispraa je do njene palate. Drugi in je komina meuigra. Neki kockar, beei pred dvojicom drugih kockara, sklanja se u hram. Kada njegovi progonitelji ulaze, on, da bi im izmakao, namesti se kao kip u svetilitu. Kockari ga tipaju da bi se uverili da je on zaista bog od kamena, ali se on ne mie. Onda oni diu ruke od traenja i tee se partijom kockanja u podnoju oltara. Partija postaje toliko uzbudljiva da "kip", nemoan da se kontrolie, skae sa postolja i trai da uestvuje u igri. Kockari ga biju, a on ponovo bei glavom bez obzira. Spasava ga Vasantasena, koja u njemu prepoznaje ranijeg slugu arudate. Trei in pokazuje arua i Majtreju kako se vraaju sa nekog koncerta. Lopov arvilaka provaljuje i krade kovei. aru otkriva krau, osea se osramoenim i, kao nadoknadu, alje Vasantaseni svoju poslednju nisku bisera.

336

U etvrtom inu vidi se kako arvilaka nudi ukradeni kovei Vasantaseninoj sluavki da bi kupio njenu ljubav. Videvi da je to kovei njene gospodarice, ona napada arvilaku kao lopova. On joj odgovara openhauerovskim gorinom: ena e za novac da se smei ili plaeVe kako ti volja; navee mukarcaDa joj pokloni poverenje, al/'/ mu sama ne veruje.ene su nepostojane kao talasiOkeana, njihova ljubav tako je kratkotrajna Kao sjajna zraka zalazeeg sunca na oblaku.One se sa udnom nenou privijaju uz ovekaKoji im prua bogatstvo, koje iscede kao sokIz sonog ploda i zatim ga naputaju.Sluavka to pobija opratajui mu, a Vasantasena daje im dozvolu da se venaju .Na poetku petog ina Vasantasena dolazi u aruovu kuu da vrati njegove dragulje i svoj kovei. Dok je tamo, poinje oluja, koju ona opisuje na odlinom sanskritu.$292$ Oluja kao sauesnik poveava svoj bes i primorava je, po njenoj volji, da provede no pod aruovim krovom .esti in pokazuje Vasantu kako sledeeg jutra naputa aruovu kuu. Grekom ne ulazi u koiju koja je pozvao za nju, ve u kola koja pripadaju pokvarenom Samstanaki. Sedmi in se bavi jednom sporednom radnjom, nebitnom za temu. Osmi in pokazuje Vasantu koja je dovedena ne u svoju palatu, kako je oekivala, nego u domu, skoro u naruju njenog neprijatelja. Kada ona ponovo prezirno odbija njegovu ljubav, on je udavi i pokopa. Onda ide u sud i optuuje arua da je ubio Vasantu zbog njenih dragulja .Deveti in opisuje suenje, na kome Majtreja nesmotreno odaje svog gospodara dozvolivi da Vasantin dragulji padnu iz njegovog xepa. aru je osuen na smrt. U desetom inu arua vidimo na putu ka gubilitu. Njegovo dete moli krvnike da mu dozvole da zauzme njegovo mesto, ali oni odbijaju. U poslednjem trnutku pojavljuje se sama Vasanta. arvilaka je video Samstanaku kako je pokopava; on ju je ekshumirao na vreme i oiveo je. Sada dok Vasanta spasava arua, arvilaka optuuje kraljevog brata sa ubistvo. Ali aru odbija da podri optubu, Samstanaka je osloboen i svi su sreni. Poto na Istoku, gde se skoro sav rad obavlja ljudskom rukom, ima mnogo vie vremena nego na Zapadu, gde ima toliko mnogo ureaja za domainstvo, hinduski komadi dvostruko su dui od evropskih drama naih dana. Broj inova kree se izmeu pet i deset, i svaki in neupadljivo je podeljen na scene izlaenjem jedne linosti i ulaskom druge. Nema jedinstva vremena i mesta i za matu nema granica. Scenografija je oskudna, ali su kostimi u ivim bojama. Ponekad ive ivotinje oivljavaju komad i za trenutak ublauju vetako prirodnim. Predstava poinje prologom, u kome glumac ili upravnik raspravlja o komadu; Gete je izgleda od Kalidase uzeo ideju za prolog u "Faustu". Prolog se zakljuuje predstavljanjem prve linosti, koja ulazi u sr stvari. Koincidencija je bezbroj, a natprirodni uticaji esto odreuju tok dogaaja. Ljubavna pria je od bitnog znaaja, a isto tako i lakrdija. U Indijskom pozoritu nema tragedije, sreni zavreci su neizbeni; verna ljubav uvek mora da trijumfuje, vrlina mora da bude nagraena, makar samo da bi bila ravnotea realnosti. Filozofska rasprava, koja se tako esto namee hinduskoj poeziji, iskljuena je iz hinduske drame; drama, kao ivot, mora da ui samo akcijom, nikada reima.$293$ Lirska poezija javlja se naizmenino sa prozom ve prema uzvienosti teme, linosti i akcije. Na sanskritu u komadu govore vie kaste, prakritom ene i nie kaste. Istiu se deskriptivna mesta, opis karaktera je slab. Glumci koji ukljuuju i ene obavljaju svoj posao dobro, bez zapadnjake urbe i bez dalekoistone bombastinosti. Komad se

337

zavrava epilogom, u kome se omiljeni bog autora ili tog mesta moli da Indiji donese prosperitet.Najslavnija od hinduskih drama od vremena kada ju je Ser Vilijam Xons preveo i Gete pohvalio, bila je Kalidasina "akuntala". Ali mi znamo Kalidasu samo po tri drame i kroz legende koje je pobono seanje prikailo uz njegovo ime. Oigledno da je on bio jedan od "Devet dragulja" pesnika, umetnika i filozofa koje je kralj Vikramaditja (380413. n.e.) visoko cenio u prestonici Gupta u Uainu."akuntala" ima sedam inova koji su napisani delom u prozi, a delom u divnom stihu. Posle prologa u kome upravitelj poziva publiku da razmilja o lepoti prirode, pozorini komad poinje na umskom proplanku na kome boravi jedan pustinjak sa svojom pastorkom akuntalom. Mir ove scene prekida buka bornih kola; kralj Dujanta, koji se nalazi u njima, zaljubljuje se u akuntalu brzo kao u romanu. U prvom inu on se sa njom eni, ali je iznenada pozvan da se vrati u svoju prestonicu; ostavlja je sa uobiajenim obeanjima da e se vratiti to pre. Jedan asketa kae devojci koja tuguje da e je se kralj seati sve dok ona ima prsten koji joj je Dujanta dao; ali ona ga gubi dok se kupa. Poto treba da postane majka, odlazi u dvor da bi tamo otkrila da ju je kralj zaboravio onako kako to ine mukarci prema kojima su ene bile velikodune. Ona pokuava da osvei njegovo pamenje."akuntala". Zar se ne sea kako si u jasminovoj seniciJednog dana, sipao kinicu,Koju je lotos sakupio u svojoj aiU udubinu svog dlana?"Kralj". Priaj dalje,Sluam."akuntala".Upravo tada moje usvojeno dete,Lane, sa izduenim, blagim oima, dotra,A ti, pre neg/'/ si utaio sopstvenu e, dade jeMalom biu, govorei, "Pij prvo ti,Neno lane!" Ali ono ne htede iz nepoznate ruke.No ipak, odmah zatim, kadU svoju ruku uzeh malo vode, pilo je,Sa neogranienim poverenjem. Onda ti, uz osmeh,Ree: "Svako bie ima poverenja u sopstvenu vrstu.Vi ste oboje deca iste divlje ume i jednoIma poverenja u drugo, znajui gde poverenje lei.""Kralj". Slatko, lepo i lano! Takve ene zavode budale...enski dar lukavosti moe se naiKod svih moguih bia; kod ena najvie.Kukavica polae svoje jaje da ga izlegne lakovernik,Zatim odlee sigurna i likujui. ankula, odbijena i oajna, nekim udom podignuta je u vazduh i odneta u drugu umu, gde raa svoje dete velikog Bharatu iji potomci moraju da vode sve bitke "Mahabharate". U meuvremenu je neki ribar naao prsten i videvi na njemu kraljev peat, doneo ga je Dujanti. Njemu se vraa seanje na ankutalu i on je svuda trai. Putujui svojom letelicom nad Himalajima, sputa se na zemlju dramskim provienjem kod same pustinjake kolibe u kojoj ankula tuguje. On vidi deaka Bharatu koji se igra pred kuicom i zavidi njegovim roditeljima:"O, srean otac, srena majka, koji su,Nosei svog malog sina, isprljani prainomKoja se otire sa njegovog tela; on se sa nenim poverenjemPrivija u njihovom krilu, utoitu za kojim udi Beli pupoljci njegovih zuba tek se primeujuKad zasija njegov bezrazloni osmehI on pokua da pusti slatke zvuke...Koji tope srce vie od ma koje rei." ankula se pojavljuje, kralj je moli za oprotaj, dobija ga i ini je svojom kraljicom. Drama se zavrava udnim, ali tipinim prizivanjem:"Nek/'/ kraljevi vladaju samo za dobrobit svojih podanika!Nek/'/ boanska Sarasvati, izvor Govora i boginja dramske umetnosti,Bude zauvek potovana od velikih i mudrih!I neka kraljevski, samopostojei bog,ija ivotna energija proima sav prostor,Spasi duu moju od buduih seoba!" Drama posle Kalidase nije propala, ali nije ni ponovo dala "akuntalu" ili "Glinena kolica". Kralj Hara, ako smemo da verujemo jednom verovatno nadahnutom predanju, napisao je tri drame, koje su se vekovima odrale na pozornici. Sto godina posle njega Bhavabhuti, brahman iz Berara, napisao je tri romantine drame koje se u istoriji indijske pozornice mogu uvrstiti odmah iza Kalidasinih. Meutim, njegov stil je bio tako kien i nejasan da je morao da bude i, naravno, protestovao to je

338

bio zadovoljan sa samo ogranienim krugom gledalaca. "Kako malo znaju oni," pisao je, "koji govore o nama kritiki. Za njih nije zabava. Verovato da neko postoji, ili e postojati, sa ukusom slinim mome; jer vreme je bezgranino i svet irok." Dramsku knjievnost Indije ne moemo postaviti na isti nivo sa ovom knjievnou u Grkoj ili elizabetanskoj Engleskoj; ali ona se moe sasvim dobro porediti sa pozoritem u Kini ili Japanu. Ne moramo ni oekivati od Indije rafiniranost koja obeleava modernu pozornicu; to je pojava ovog vremena a ne neka vena istina, i moe prei ak i u svoju suprotnost. Natprirodna posredovanja u indijskoj drami strana su naem ukusu ba kao i /deus ex/ /machina/ prosveenom Euripidu; ali to je, takoe, istorijska moda. Slabosti hinduske drame su (ako ih stranac, sa nedovoljno samopouzdanja, moe nabrojati) izvetaena dikcija obezobliena aliteracijom i verbalnim duhovitostima, monohromatska karakterizacija kod koje je svaka linost do kraja dobra ili do kraja rava, nemogui zapleti koji nastaju iz neverovatnih koincidencija, i previe opisa i govora o toj akciji koja je, skoro kao po definiciji, specifini medij po kome drama dobija svoj zanaaj. Njene vrline su njena kreativna mata, nena oseanja, senzitivna poezija, i skladno prizivanje lepote i strave prirode. O nacionalnim tipovima umetnosti ne moe da bude rasprave; o njima moemo suditi samo sa naeg sopstvenog provincijalnog stanovita i to, veinom, kroz prizmu prevoda. Dovoljno je to to je Gete, najsposobniji od svih Evropljana da prevazie provincijalne i nacionalne barijere, smatrao da je itanje"akuntale" jedno duboko iskustvo njegova ivota, i pisao o tome sa zahvalnou:Da li eli procvat mladosti, i plodovenjenog nestajanja,I sve, ime je dua oarana, ushiena,pogoena, nahranjena;Da li eli Zemlju i samo Nebo sjedinitiu jednom jedinom imenu?Zovem tvoje ime, akuntala! i sve je u jedan mah reeno. 5. Proza i poezija Njihovo jedinstvo u Indiji - Basne - Istorija - Prie - Manji pesnici - Uspon knjievnosti na domaem narodnom jeziku - andi Das - Tulsi Das - Pesnici juga-Kabir Proza je u indijskoj literaturi relativno skora pojava i moe se nazvati egzotinim iskrivljenjem kroz kontakt sa Evropljanima. Za prirodno poetsku duu Hindusa sve, o emu je vredno pisati, ima poetski sadraj i trai poetski oblik. Poto je oseao da knjievnost treba itati glasno i znao da e se njegovo delo iriti i trajati, ako bude trajalo, irei se usmenim, a ne pismenim putem, odabrao je da svojim kompozicijama prui metriki ili aforistiki oblik koji e biti prikladan za recitovanje i memorisanje. Sledstveno tome, skoro je cela knjievnost Indije u stihu: naune, medicinske, pravne i umetnike rasprave najee su prezentirane u metru ili rimi ili oboje; ak su i gramatike i renici pretvoreni u poeziju. Basne i istorija, koji se na Zapadu zadovoljavaju prozom, nali su u Indiji melodini poetski oblik.Hinduska knjievnost posebno je bogata basnama; u stvari, Indija je verovatno odgovorna za veinu basni koje su kao meunarodna valuta prele preko granica sveta.$294$ Budizam je najvie cvetao u danima kada su u narodu bile popularne xatake, legende o Budinom roenju i mladosti. Najpoznatija knjiga u Indiji je"Panatantra", ili "Pet naslova" (oko 500. n.e.); ona je izvor mnogih basni u kojima su uivale Evropa, kao i Azija. "Hitopadea", ili "Korisna pouka", izbor je i adaptacija pria iz "Panatatre". Hindusi su obe, to je udno, klasirali u odeljak "Nitiastra", tj. instrukcije iz politike i morala. Svaka pria govori o nekoj moralnoj pouci, principu ponaanja ili vladanja; obino ove prie pretenduju na to da ih je smislio neki mudri brahman radi pouke kraljevskih

339

sinova. esto koriste najprostije ivotinje za najsuptilniju filozofiju. Basna o majmunu koji je pokuao da se zagreje na svetlosti svica i ubio pticu koja mu je ukazala na njegovu greku, neobino je prikladna ilustracija sudbine koja oekuje uenjaka koji otkrije neku javnu zabludu.$295$ Istorijska knjievnost nije uspela da se uzdigne iznad nivoa obinih hronika ili sjajnih romansi. Moda zbog prezira prema "maja" dogaajima prostora i vremena, moda zbog pretpostavljanja usmenih tradicija pismenim, Hindusi su zanemarili da napiu istorijska dela koja mogu da se porede sa Herodotom ili Tukididom, Plutarhom ili Tacitom, Gibonom ili Volterom. Detalji o mestu i datumu beleeni su tako oskudno, ak i u sluaju slavnih ljudi, da su hinduski naunici pripisali svom najveem pesniku, Kalidasi, datume koji se proteu na vremenski raspon od preko jednog milenijuma. ivei do skoro naih vremena u skoro nepromenjenom svetu obiaja, morala i verovanja, Hindus jedva da je sanjao o progresu i nikad se nije uzbuivao zbog starina. Bio je zadovoljan da epove prihvati kao autentinu istoriju i puta da legenda slui kao biografija. Kada je Avaghoa napisao svoje vienje ivota Bude ("Budha-arita"), to je bila legenda umesto istorije; a kada je Bana, pet stotina godina kasnije, napisao svoju "Hara-aritu", bila je to opet idealizacija umesto pouzdaog portreta velikog kralja. Nacionalne hronike Raxputane kao da su zadaci iz patriotizma Samo jedan hinduski pisac izgleda da je razumeo funkciju istoriara. Kalhana, autor dela "Raxatarangini", ili "Niz kraljeva", iskazao je sebe ovako: "Zasluuje hvalu samo onaj plemeniti pesnik ija je re, kao presuda sudije, osloboena ljubavi ili mrnje kad belei prolost." Vinternic ga naziva "jedini veliki istoriar koga je Indija dala."Muslimani su bili intenzivnije svesni istorije i ostavili su neke izvrsne prozne zapise o svojim delima u Indiji. Pomenuli smo Alberunijevu etnografsku studiju Indije i Baburove "Memoare". Savremenik Akbara bio je odlian istoriar, Muhamad Kazim Firita, ija je "Istorija Indije" na najpouzdaniji vodi za dogaaje u muslimanskom periodu. Manje nepristrasan bio je Akbarov ministar predsednik ili njegova glavna desna ruka u politici, Abul Fazl, koji je za budua pokolenja zabeleio administrativne metode svog gospodara u delu "Aini Akbari", ili "Institucije Akbara" i ispriao ivot svog gospodara ljubavlju koja se moe oprostiti u delu "Akbar Nama". Car je uzvratio njegovu naklonost i kada su stigle vesti da je Xahangir ubio vezira, Akbar je pokazao otar bol uzviknuvi: "Ako je Salim (Xahangir) eleo da bude car, mogao je da ubije mene, a potedi Abul Fazla." Na pola puta izmeu basni i istorije bile su velike zbirke poetskih pria koje su sastavili vredni stihotvorci za zabavu i uivanje romantine indijske due. Jo u prvom veku nae ere neki Gunadhja napisao je "Brihatkathu", ili "Veliku romansu" u sto hiljada kupleta; a hiljadu godina kasnije Somadeva je komponovao "Kathasaricagaru", ili "Okean reka prie", bujicu od 21.500 kupleta. U istom, jedanaestom veku, jedan veti pripoveda nepoznatog identiteta izgradio je okvir za svoju "Vetalapanavimatiku" ("Dvadeset i pet pria o vampiru"), prikazujui kralja Vikramanditju koji svake godine od nekog askete prima plod u kome je dragi kamen. Kralj pita asketu kako da iskae zahvalnost; od njega se trai da "joginu" donese le oveka koji je obeen na vealima, ali uz upozorenje da ne sme da odgovori ako ga le oslovi. U leu je nastanjen vampir koji kralja, dok se tako kree i spotie, fascinira jednom priom; na kraju prie vampir postavlja pitanje na koje kralj, zaboravivi uputstva, odgovara. Dvadeset i pet puta kralj pokuava da izvri zadatak i donese asketi le i sauva svoj mir; dvadeset i etiri puta toliko je obuzet priom, da mu vampir konano kae da on odgovara na pitanje koje je njemu bilo postavljeno na kraju. Bilo je to odlino stratite da se na njemu obesi dvadesetak pria.U meuvremenu se nije oskudevalo u pesnicima koji su pisali ono to bi trebalo zvati poezijom. Abul Fazl opisuje

340

"hiljade pesnika"$296$ na Akbarovom dvoru; bilo ih je na stotine u manjim glavnim gradovima a bez sumnje na desetine u svakom domu. Jedan od najranijih i najveih bio je Bhartrihari, kaluer, gramatiar i ljubavnik, koji je, pre nego to se povukao u okrilje religije, pouio svoju duu ljubavnim aferama. O njima nam je ostavio beleku u svom "Veku ljubavi" hajneovskom vencu od sto pesama. "U poetku," pie jednoj od svojih ljubavi, "nas dvoje smo mislili je da si ti ja, a ja ti; otkuda sad da ti si ti, a ja sam ja?" Nije mario za kritiare i govorio im je: "Lako je zadovoljiti nekoga ko je neznalica, ak jo lake zadovoljiti znalca; ali ni sam Stvoritelj ne moe da zadovolji oveka koji ima samo mrvicu znanja." U Xajadevinoj "Gita-Govindi", ili "Pesmi o boanskom govedaru", ljubavni ar Hindusa postaje religija i intonira ulnu ljubav Radhe i Krine. To je pesma snane strasti, ali je u Indiji sa potovanjem tumaena kao mistini i simbolini prikaz udnje due za Bogom tumaenje koje bi bilo razumljivo onim postojanim duhovnicima koji su komponovali tako pobone naslove za "Pesmu nad pesmama". U jedanaestom veku domorodaki jezici prodrli su u klasini mrtvi jezik kao sredstvo knjievnog izraza, kao to e se to dogoditi i u Evropi vek kasnije. Prvi znaajniji pesnik koji je koristio ivi govor naroda bio je and Bardai. On je na hindiju napisao golemi istorijski spev od ezdeset pevanja i samo ga je zov smrti ubedio da prekine svoje delo. Sur Das, slepi pesnik iz Agre, komponovao je 60.000 stihova o ivotu i pustolovinama Krine; kau nam da je imao pomo samog boga, koji je postao njegov zapisiva i pisao bre nego to je pesnik mogao da diktira. U meuvremenu jedan siromani svetenik, andi Das, sablaznio je Bengal komponujui danteovske pesme jednoj seljakoj Beatrii, idealizujui je sa romantinom strau, uzdiui je kao simbol boanstva i inei svoju ljubav alegorijom svoje elje za stapanje sa Bogom; istovremeno je kao knjievni jezik koristio bengali. "Potraio sam utoite kraj tvojih nogu, ljubljena moja. Kada te ne vidim, moj duh nema mira ... Ne mogu da zaboravim tvoju ljupkost i tvoju dra a ipak, u mom srcu nema elje". Ekskomuniciran od strane svojih brahmana zato to je skandalizovao javnost, pristao je da se odrekne svoje ljubavi, Rami, u ceremoniji javnog odricanja; ali kada je, u toku rituala, video Rami u gomili, porekao je sve i prilazei joj, poklonio se pred njom sklopivi ruke u gest oboavanja. Vrhunski pesnik hindi literature je Tulsi Das, skoro ekspirov savremenik. Njegovi roditelji su ga napustili jer je roen pod nesrenom zvezdom. Usvojio ga je jedan umski mistik, koji ga je uio o legendarnoj prii o Rami. Kasnije se Tulsi Das oenio; ali kada mu je umro sin, povukao se u ume da bi iveo ivotom ispatanja i meditacije. Tamo, i u Benaresu, napisao je svoj religiozni ep,"Ramaarita-manasa", ili "Jezero Raminih dela", u kome je ponovo ispriao priu o Rami i ponudio ga Indiji kao vrhovnog i jedinog boga. "Postoji jedan Bog," kae Tulsi Das, "to je Rama, stvoritelj neba i zemlje i spasitelj oveanstva... Zarad svog vernog naroda, istiniti bog, Gospodar Rama, otelovljen je kao kralj i za nae oienje od greha iveo je, u stvari, ivotom bilo kog obinog oveka." Malo je Evropljana italo delo na sada arhainom hindu originalu; jedan od njih smatra da delo pokazuje Tulsi Dasa kao "najznaajniju linost u celoj indijskoj knjievnosti." Za domorodce Hindustana spev predstavlja narodnu Bibliju teologije i etike. ""Ramajanu" Tulsi Dasa," kae Gandi, "smatram najveom knjigom u celoj pobonoj knjievnosti." U meuvremenu je i u Dekanu stvarana poezija. Tukaram je na jeziku mahrathi komponovao 4600 religioznih pesama koje su danas u Indiji isto tako aktuelne kao to su "Davidovi psalmi" u judaizmu ili hrianstvu. Kada mu je prva ena umrla, oenio se goropadnicom i postao filozof. "nije teko stei spasenje," pisao je, "jer se moe lako nai u svenju na vaim leima." Ve u drugom veku nae ere Madura je postala glavni grad tamilske

341

knjievnosti; tamo je, pod pokroviteljstvom kraljeva Pandije, osnovan "Sangam", ili dvor pesnika i kritiara koji je, kao francuska Akademija, regulisao razvoj jezika, dodeljivao titule i davao nagrade. Tiruvalavar, jedan tkaparija, napisao je u vrlo tekom tamilskom metru religiozno i filozofsko delo "Kural" u kome je objanjavao moralne i politike ideale. Tradicija tvrdi da su se lanovi "Sangama", koji su svi bili brahmani, udavili do poslednjeg oveka, kada su videli uspeh poezije ovog parije; ali to se ni za koju Akademiju ne bi moglo poverovati.Ostavili smo za kraj, mada izvan njegovog hronolokog mesta, najveeg lirskog pesnika srednjevekovne Indije. Kabir, jednostavni tka iz Benaresa, pripremio se za svoj zadatak ujedinjenja islama i hinduizma time to je, kau nam, njegov otac bio musliman, a majka brahmanska devica. Fasciniran propovednikom Ramanandom, postao je poklonik Rame, uzdigao ga (kao to e i Tulsi Das uiniti) do univerzalnog boanstva, i poeo da pie hinduske spevove i pesme retke lepote da bi objasnio veru u kojoj ne treba da bude hramova, xamija, idola, kasta, obrezivanja, i samo jedan bog.$297$ "Kabir," kae on,je dete Rame i Alaha, i on prihvata sve "gurue" i "pire"... O Boe, bilo da si Alah ili Rama, ja ivim u tvom imenu... Beivotni su svi kipovi bogova; ne mogu da govore, ja to dobro znam, jer sam ih glasno prizivao... Kakve vajde ako ispira usta, prebire brojanice, kupa se u svetim rekama i klanja u hramovima, ako, dok mrmlja molitve ili ide na hodoaa, u srcu nosi prevaru? Brahmani su bili zaprepaeni i da bi ga pobili (tako glasi pria) poslali su kurtizanu da ga dovede u iskuenje; ali on ju je preobratio u svoju veru. To je bilo lako, jer nije imao dogme, ve samo duboko religiozno oseanje.Postoji beskonani svet, O brate moj,I bezimeno Bie, o kome se nita ne da rei;Samo on zna ko je dostigao taj predeo.Drugaiji je od svega uvenog ili reenog.Nikakv oblik, ni telo, ni duina, ni irina tamose ne vidi;Kako da ti kaem ono to je?Kabir kae: "Ne moe se izrei reima sa usana, ne moese napisati na papiru;To je kao nema osoba koja proba slatki kako daga objasni? On je prihvatio teoriju reinkarnacije koja je bila u vazduhu oko njega, i molio, kao Hindus, da bude osloboen lanca ponovnog raanja i ponovne smrti. Ali njegova etika bila je najjednostavnija u svetu: ivite pravedno i traite sreu u svojoj blizini. Smejem se kad ujem da je riba u vodi edna;Zar ne vidi da je Realni u tvom domu, a tiravnoduno luta od ume do ume!Evo istine! Idi kuda hoe, u Benares ili u Mathuru,ako ne nae svoju duu, svet je za tebe nerealan...Do koje bi obale prelo, O srce moje? Nema putnika predtobom, nema ni puta...Tamo nema ni tela ni uma; i gde je mesto koje eutiati e due? Nee nai nita u praznini.Budi jak, i ui u svoje sopstveno telo; jer tamo je tvojeuporite vrsto. Razmotri dobro, O srce moje!Ne idi nigde drugde.Kabir kae: Odbaci sva matanja i ostani vrsto uonome ta si. Posle njegove smrti, tako glasi legenda, Hindusi i muslimani borili su se za njegovo telo i raspravljali da li treba da bude spaljeno ili sahranjeno. Ali dok su oni raspravljali, neko je podigao pokrov koji je prekrivao njegovo telo, i nita se nije moglo videti osim mnogo cvea. Hindusi su spalili deo cvea u Benaresu, a muslimani su sahranili ostatak. Posle njegove smrti njegove pesme ile su od usta do usta meu narodom; njime inspirisani Nanak Sikh osniva svoju snanu sektu; drugi su od siromanog tkaa stvorili boanstvo. Danas dve male sekte, ljubomorno odvojene, slede doktrinu i oboavaju ime ovog pesnika koji je pokuao da ujedini muslimane i Hinduse. Jedna sekta je hinduska, druga muslimanska. VIII INDIJSKA UMETNOST

342

1. Male umetnosti Veliko doba indijske umetnosti - Njena jedinstvenost - Njena veza sa zanatstvom Grnarija - Metal - Drvo - Slonovaa - Nakit - Tekstili Suoeni sa indijskom umetnou, kao i pre toga sa svakom fazom indijske civilizacije, stojimo u smernom uenju pred njenom starou i kontinuitetom. Ruevine Mohenxo-Dara nisu sve utilitaristike; meu njima ima bradatih ljudi (znaajno slinih Sumerima) od krenjaka, figura ena i ivotinja od terakote, erdana i drugih ukrasa od karneola i nakita od fino poliranog zlata. Jedan peat pokazuje u bareljefu bika, nacrtanog tako snano i otro da posmatra skoro prenagljeno zakljuuje da umetnost ne napreduje, nego samo menja svoj oblik. Od tog vremena do danas, kroz smene sree i nesree tokom pet hiljada godina, Indija je stvarala svoj osobeni tip lepote u stotinu umetnosti. Lista je isprekidana i nepotpuna, ne zato to je Indija ikada mirovala, nego zato to su rat i ekstaze muslimana-razbijaa idola unitile bezbrojna remekdela graevinarstva i vajarstva, a siromatvo zanemarilo ouvanje drugih. Bie nam teko da uivamo u ovoj umetnosti na prvi pogled; njena muzika izgledae udna, njeno slikarstvo nerazumljivo, njena arhitektura konfuzna, njena skulptura groteskna. Moraemo se na svakom koraku potseati da su nai ukusi varljivi proizvod naih lokalnih i ogranienih tradicija i okruenja; i da sebi i stranim narodima nanosimo nepravdu kada sudimo njih, ili njihovu umetnost, po merilima i ciljevima koji su prirodni za na ivot a strani za njihov.U Indiji umetnik jo uvek nije odvojen od zanatlije, da bi umetnost bila vetaka, a rad muenje; kao i u naem srednjem veku, tako je u Indiji koja je umrla u Plesiju svaki zreli radnik bio zanatlija koji daje oblik i linost proizvodu svoje vetine i ukusa. ak i danas, kada fabrike zamenjuju zanate, a zanatlije se degeneriu u "radnike", tezge i radnje u svakom indijskom gradu prikazuju nam zanatlije u ueem stavu kako obrauju metal, oblikuju nakit, slikaju mustre, tkaju fine alove i izrauju vez, ili rezbare slonovau i drvo. Verovatno da ni jedan drugi nama poznati narod nije nikada imao tako prebogatu raznovrsnost umetnosti. udno je rei, ali grnarstvo u Indiji nije uspelo da se uzdigne od delatnosti do umetnosti; kastinska pravila postavljala su toliko ogranienja ponovljenom korienju iste posude da je bilo malo podsticaja da se lepotom ukrasi lomno i kratkotrajno zemljano posue koje je tako brzo dolazilo iz grnareve ruke. Da je posuda trebalo da bude napravljena od nekog dragocenog metala, onda bi se umetnika vetina mogla istroiti na njoj ne tedei truda; svedoanstvo su srebrna vaza iz Tanxorea u Viktorija institutu u Madrasu, ili zlatna inija za betel iz Kendija. Bakar se kovao u beskonanu raznovrsnost lampi, inija i posuda; crna legura (bidri) cinka esto se koristila za kutije, zdele i posluavnike; i jedan se metal umetao ili prekrivao preko drugog ili se inkrustirao srebrom ili zlatom. Drvo je rezbareno bogatstvom biljnih i ivotinjskih oblika. Slonovaa je rezbarena u sve mogue, od boanstava do kocki za kockanje; od nje su pravljene intarzije na vratima i drugim predmetima; a pravljene su i nene posude za kozmetiku i parfem. Bilo je obilja nakita, koji su nosili i bogati i siromani kao ukras ili blago; aipur se isticao peenjem obojenog emajla na osnovu od zlata; kope, kuglice, privesci, noevi i eljevi oblikovani su sa ukusom, cvetnim, ivotinjskim ili religioznim arama; jedan brahmanski privezak uva na svojoj siunoj povrini pedesetak bogova. Tekstil je tkan umenou koja vie nikada nije prevaziena; od Cezarovih dana sve do naih dananjih indijske tkanine cenjene su u celom svetu.$298$ Ponekad, najsuptilnijim i najmunijim predraunatim merenjima, svaka nit

343

osnove i potke bojena je pre stavljanja na razvoj; mustra se pojavljivala sa napredovanjem tkanja i bila identina sa obe strane. Od grubog "khadara" do sloenih brokata koji plamte zlatom, od slikovitih pixama$299$ do kamirskih alova$300$ sa nevidljivim spojevima, svaki komad odee u Indiji ima lepotu koja dolazi samo od veoma stare, i sada skoro instinktivne, umetnosti. 2. Muzika Koncert u Indiji - Muzika i igra - Muziari - Skala i forme - Teme - Muzika i filozofija Jedan putnik Amerikanac, kome je dozvoljeno da se uvue na koncert u Madrasu, video je nekih dve stotine Indusa, oigledno brahmana, koji su sedeli na klupama, neki i na podu prekrivenom tepisima, i paljivo sluali mali "ansambl" pored kojeg bi nae orkestarske mase izgledale kao da treba da se uju do Meseca. Instrumenti su posetiocu bili nepoznati, i njegovom provincijskom oku izgledali su kao udni i nenormalni proizvodi nekog zaputenog vrta. Bilo je tu bubnjeva u mnogo oblika i veliina, kienih flauta i serpentinastih rogova, i raznovrsnih gudakih instrumenata. Veina instrumenata blia je izraena velikom vetinom i neki su bili posuti draguljima. Jedan bubanj, "mridanga", bio je oblikovan kao malo bure; oba kraja bila su pokrivena pergamentom ija se visina tona menjala zatezanjem ili labavljenjem koje se obavljalo malim konim remenjem; jedan od pergamenata bio je obraen prahom magnezijuma, kuvanim pirinxem i sokom tamarinda da bi se iz njega izvukao poseban ton. Bubnjar je koristio samo ruke ponekad dlan, ponekad prste, ponekad samo vrhove prstiju. Drugi svira imao je "tamburu", ili lautu, ije su etiri strune zatezane neprekidno da bi bile duboka i mirna pozadina melodije. Jedan instrument, "vina", bio je posebno senzitivan i reit; njegove strune, zategnute preko tanke metalne ploe od jednog pergamentom pokrivenog drvenog bubnja na jednom kraju, do rezonantne uplje tikve na drugom, vibrirale su uz pomo trzalice, dok je leva ruka sviraa izvlaila melodiju prstima koji su se veto kretali od strune do strune. Posetilac je smerno sluao i nije razumeo nita.Muzika u Indiji ima istoriju od najmanje tri hiljade godina. Vedske himne, kao i sva hinduska poezija, pisane su za pevanje; poezija i pesma, muzika i igra, pretvorene su u jednu umetnost u starom ritualu. Hinduska igra, koja po miljenju Zapada, izgleda jednako senzualna i opscena kao to zapadno igranje izgleda Hindusima, bila je kroz vei dao indijske istorije oblik religioznog oboavanja, prikazivanje lepote u pokretu i ritmu u ast i uzdizanje bogova; tek u modernim vremenima "devadasi" su izale u velikom broju iz hramova za svetovnu i profanu zabavu. Za Hinduse ove igra nisu bile obino razotkrivanje tela; one su, u jednom pogledu, bile imitacija ritma i procesa svemira. iva lino bio je bog igre, i igra ive simbolizovala je samo kretanje sveta.$301$ Muziari, pevai i igrai, kao i svi umetnici u Indiji, pripadali su najniim kastama. Brahman bi mogao da voli da privatno peva, i sam sebe prati na "vini" ili nekom drugom ianom instrumentu; on bi mogao druge da ui da sviraju, ili pevaju, ili igraju; ali on nikada ne bi pomislio da prihvati da svira za druge ili stavi neki instrument na usta. U Indiji su do nedavno javni koncerti bili retkost; sekularna muzika bila je ili spontano pevanje ili ritmiko prebiranje po icama instrumenta, ili se kao kamerna muzika u Evropi izvodila pred malim skupovima slualaca u aristokratskim kuama. Akbar, i sam vet muzici, imao je na svom dvoru mnogo muziara; jedan od njegovih pevaa, Tansen, postao je vrlo

344

popularan bogat i umro od pia u svojoj trideset i drugoj godini. Nije bilo amatera, bilo je samo profesionalaca; muzika se nije uila kao drutveni presti i deca nisu terana da budu Betoveni. Funkcija publike nije bila da loe svira, ve dobro slua. Jer i samo sluanje muzike u Indiji je umetnost i zahteva dugotrajnu obuku uha i due. Rei moda nisu Zapadnjaku razgovetnije od rei u operama u kojima smatra svojom klasnom dunou da treba da uiva; one se kreu, kao i svuda, oko dve teme religije i ljubavi; ali rei su od male vanosti u hinduskoj muzici, i peva ih, kao u naoj najsavremenijoj literaturi, esto zamenjuje slogovima bez znaenja. Muzika je pisana u skalama koje su mnogo suptilnije i podrobnije od naih. Naoj skali od dvanaest tonova ona dodaje deset "mikrotonova", to ini sve u svemu skalu od dvadeset i dva etvrt tona. Hinduska muzika moe da bude pisana u notaciji sainjenoj od slova sanskrita; ona se obino ne pie niti ita, ve prenosi "po sluhu" od generacije do generacije, ili od kompozitora ueniku. Ona nije odvojena u taktove, ve klizi u kontinuiranom "legatu" koji frustrira sluaoca naviknutog na redovne naglaske ili ritam. Ona nema akorde i ne bavi se harmonijom; ona se ograniava na melodiju, sa eventualnom pozadinom priguenih tonova; u tom smislu mnogo je jednostavnija i primitivnija od evropske muzike, dok je kompleksnija u skali i ritmu. Melodije su i ograniene i neograniene: sve moraju da proisteknu iz ovog ili onog od trideset i est naina ili melodija, ali mogu da na ovim temama izatkaju beskonanu i beavnu mreu varijacija. Svaka od ovih tema, ili "raga",$302$ sastoji se od est ili sedam nota, a jednoj od njih muziar se stalno vraa. Svaka "raga" dobija ime prema raspoloenju koje eli da sugerie "Zora", "Prolee", "Veernja lepota", "Opijenost", itd. i povezana je sa odreenim periodom dana ili godine. Hinduske legende ovim "ragama" pripisuju okultnu mo; tako se govori da je jedna bengalska igraica okonala suu pevajui neku vrstu "Preludijuma kinih kapi", "Megh malar ragu", ili temu donoenja kie. Njihova starost dala je "ragama" sveti karakter; onaj koji ih svira mora da ih se verno dri, kao oblika koje je doneo lino iva. Jednog sviraa, Naradu, kada ih je nemarno izveo, Vinu je uveo u pakao gde su mu pokazali mukarce i ene koji su plakali zbog slomljenih udova; to su, kako ree bog, bili "rage" i "ragini" izoblieni i istrzani Naradinim lakomislenim sviranjem. Kada je to video, ujemo, Narada se tada smernije potrudio da u svoju umetnost unese vee savrenstvo. Indijski izvoa nije nita ozbiljnije ogranien obavezom da ostane veran "ragi" koju je odabrao za svoj program, nego to je zapadni kompozitor sonata ili simfonija ogranien svojom temom; u svakom sluaju ono to je izgubljeno zbog slobode dobijeno je u pristupu jasnoi strukture i simetriji oblika. Hinduski muziar je kao hinduski filozof; on poinje sa konanou i "alje svoju duu u beskonano"; on veze oko svoje teme sve dok, kroz talasavu struju ritma i vraanja, ak i kroz hipnotiku monotoniju nota, ne bude stvorio neku vrstu muzike "joge", zaborav volje i individualnosti, materije, prostora i vremena; dua se uzdie u skoro mistiko spajanje sa neim "duboko proetim", nekim dubokim, neizmernim i mirnim Biem, nekom praiskonskom i proimajuom realnou, koja blagonaklono gleda na sva tenje, sve promene i smrt. 3. Slikarstvo Preistorijsko - Freske iz Axante - Raxputske minijature - Mogulska kola - Slikari Teoretiari

345

Provincijalac je ovek koji sudi svetu prema svojoj parohiji i smatra sve nepoznate stvari varvarskim. Pria se da je car Xahangir ovek od ukusa i uen u umetnosti kada su mu pokazali jednu evropsku sliku, istu bez oklevanja odbacio; poto je "bila u ulju, nije mu se svidela". Prijatno je znati da je ak i jedan car mogao da bude provincijalac i da je Xahangiru bilo teko da uiva u evropskoj slici u ulju kao to je za nas teko da cenimo indijske minijature.Jasno je iz crtea, raenih u crvenoj boji, sa ivotinjama i lovom na nosoroga u preistorijskim peinama Singapura i Mairzapura, da indijsko slikarstvo ima istoriju dugu mnogo hiljada godina. Palete sa zemljanim bojama spremnim za upotrebu nalazimo u velikom broju meu ostacima neolitske Indije. U istoriji umetnosti javljaju se velike praznine jer je najvei deo rane umetnosti uniten zbog klime, a mnogo toga to je ostalo unitili su muslimanski "razbijai idola", poev od Mahmuda pa sve do Aurangzeba. "Vinaja Pitaka" (oko 300. p.n.e.) govori o palati kralja Pasenade sa galerijama slika, a Fa-ien i Juan uang opisuju mnoge zgrade koje su uvene po savrenstvu svojih murala; ali od tih graevina nije ostalo ni traga. Jedna od najstarijih freski u Tibetu pokazuje umetnika kako slika portret Bude; kasniji umetnik primio je kao gotovu injenicu da je slikarstvo u vreme Bude ve bila afirmisana umetnost.Najranije indijsko slikarstvo kome se moe odrediti datum predstavlja grupa budistikih freski (oko 100. p.n.e.) naenih na zidovima jedne peine u Sirguji, u Centralnim pokrajinama. Od tog vremena umetnost slikanja freski to jest, slikanja na svee nabacanom gipsu pre nego to se osui napredovala je korak po korak sve dok na zidovima u peinama Axante$303$ nije dostigla savrenstvo koje nisu nikada premaili ni oto ni Leonardo. Ovi hramovi isklesani su u stenovitom masivu planinskog obronka u razliitim periodima od prvog do sedmog veka nae ere. Posle propasti budizma vekovima su bili izgubljeni za istoriju i ljudsko seanje, xungla je izrasla oko njih i skoro ih pokopala; slepi mievi, zmije i druge divlje ivotinje napravile su tamo svoj dom, a na hiljade vrsta ptica i insekata uprljalo je slike svojim izmetom. 1819. Evropljani su naili na ruevine i bili zapanjeni freskama na zidovima koji se danas ubrajaju u remek-dela svetske umetnosti. Hramovi su nazvani peinama, jer su u veini sluajeva urezani u planine. Peina br. /XVI/, na primer, je udubljenje od ezdeset i pet stopa u oba pravca, koje dri dvadeset stubova; duz centralne dvorane je esnaest kaluerskih elija; prednji deo krasi natkrivena veranda sa stubovima, a u pozadini je skriveno jedno svetilite. Svi zidovi prekriveni su freskama. Godine 1879. slike je imalo esnaest od dvadeset i devet hramova; oko 1910. freske su u deset od ovih esnaest hramova unitene zbog izlaganja uticajima okoline, a one u preostalih est unakazili su nestruni pokuaji restauracije. Nekada su ove freske sjajile crvenim, zelenim, plavim i purpurnim bojama; od njih nije ostalo nita sem potamnelih povrina u mranim tonovima. Neke od slika, tako zatamnjene vremenom i neznanjem, izgledaju nama, koji ne umemo da itamo budistike legende s budistikim srcem, grube i groteskne; druge su odmah snane i graciozne, otkrivajui vetine zanatlija, ija su imena nestala mnogo pre njihovog dela.Uprkos ovih haranja, Peina /I/ jo uvek je bogata remek-delima. Ovde je, na jednom zidu, (verovatno) jedan "Bodhisatva" budistiki svetac koji je dospeo do "nirvane", ali je, umesto nje, odabrao ponovna raanja da bi sluio ljudima. Nikada njegova tuga razumevanja nije bila dublje portretisana; ovek se pita ta je finije ili dublje ovo, ili slina Leonardova studija glave Hrista.$304$ Na drugom zidu iste peine je studija ive i njegove ene Parvati, odevene u nakit. Pored toga je slika sa etiri jelena, upeatljiva zbog budistike naklonosti prema ivotinjama; a na plafonu je crte jo uvek iv sa fino nacrtanim cveem i pticama. Na zidu Peine /XVII/ nalazi se graciozni prikaz, sada

346

poluuniten, boga Vinu, sa pratnjom, kako slee sa neba da bi uestvovao u nekom dogaaju u ivotu Bude; na drugom zidu je ematski ali bojama bogati portret jedne princeze i njenih slukinja. Zajedno sa ovim "remek-delima" natrpane su i freske oigledno slabe izrade, na kojima se opisuje mladost, bekstvo i iskuenja Bude. Ali mi ne moemo da sudimo o ovim delima u njihovom originalnom obliku po onome to je od njih preostalo danas; a nesumnjivo da postoje kljuevi za njihovu procenu neotkriveni stranim duama. Meutim, ak i Zapadnjak moe da se divi plemenitosti teme, velianstvenom opsegu plana, jedinstvu kompozicije, jasnoi, jednostavnosti i odlunosti linije, i meu mnogim detaljima iznenaujuem savrenstvu tog prokletstva svih umetnika, ruku. Mata moe da doara umetnike-svetenike$305$ koji su se molili u tim elijama i moda slikali po ovim zidovima i plafonima zanetom i pobonom umetnou, dok je Evropa leala pokopana u svojem ranom srednjevekovnom mraku. Ovde u Axanti religiozna odanost spojila je arhitekturu, skulpturu i slikarstvo u sreno jedinstvo i proizvela jedan od uzvienih spomenika hinduske kulture.Kada su Huni i muslimani zatvorili ili unitili njihove hramove, Hindusi su okrenuli svoju slikarsku vetinu manjim formama. Meu Raxputima pojavila se kola slikara koji su na delikatnim minijaturama beleili epizode iz "Mahabharate" i "Ramajane", i herojska dela raxputskih voa; esto su to bili samo obrisi, ali uvek su bili proeti ivotom, i savrenog crtea. U Muzeju lepih umetnosti u Bostonu nalazi se oaravajui primerak tog stila, koji simbolizuje jednu od "raga" muzike uz pomo gracioznih ena, sjajne kule i preteeg neba. Jedan drugi primer, u Institutu umetnosti u Detroitu, predstavlja sa jedinstvenom delikatnou scenu iz "Gita-Govinde". Ljudske figure u ovim i drugim hinduskim slikama retko su slikane po modelima; umetnik ih je stvorio iz mate i seanja. Slikao je, obino, blistavom "temperom" na papirnoj povrini; koristio je fine etkice napravljene od najfinijih dlaka od veverice, kamile, koze ili mungosa koje je mogao da nae; i postigao je prefinjenost linije i ukrasa koji ine radost ak i stranom i nestrunom oku.Slian rad obavljan je i u drugim delovima Indije, posebno u dravi Kangra. Druga vrsta istog "anra" razvila se pod Mogulima u Delhiju. Nastajui od persijske kaligrafije i umetnosti iluminiranja rukopisa, ovaj stil prerastao je u oblik aristokratskog portretisanja koji je, svojom prefinjenou i ekskluzivnou, odgovarao kamernoj muzici koja je cvetala na dvoru. Kao i raxputska kola, mogulski slikari teili su finoi linija, ponekad koristei etkicu napravljenu od samo jedne dlake, i oni su se, takoe, meusobno nadmetali u vetini prikaza ruke. Ali oni su u svoje crtee unosili vie boje, i manje misticizma; retko bi dotakli religiju ili mitologiju; ograniavali su se na zemlju i bili toliko realistini koliko bi to dozvoljavao oprez. Njihove teme bili su ivi ljudi i ene carskog poloaja i naravi, ne ba poznati po poniznosti; jedan za drugim ovi su dostojanstvenici sedeli da bi bili portretisani, sve dok galerije slika tog kraljevskog diletanta, Xahangira, nisu bile ispunjene portretima svakog znaajnog vladara ili dvoranina od stupanja Akbara na presto. Akbar je bio prvi iz svoje dinastije koji je podsticao slikarstvo; na kraju njegove vladavine, moemo da verujemo Abu-l Fazlu, u Delhiju je bilo sto majstora i hiljadu amatera. Xahangirovo inteligentno pokroviteljstvo razvilo je umetost i proirilo joj polje na predstavljanje scena iz lova i drugih prirodnih pozadina za ljudski lik koji je jo uver dominirao slikom; jedna minijatura prikazuje samog cara skoro u kanxama lava koji se popeo na sapi carskog slona i posee za kraljevskim mesom, dok jedan pratilac realistiki daje vetar petama. Pod ahom Xahanom umetnost je dostigla svoj vrhumac i poela da opada; kao u sluaju japanskih otisaka, proirena popularnost oblika dala joj je istovremeno iri krug publike i nii nivo ukusa. Aurangzeb, ponovnim uspostavljanjem

347

strogog propisa islama protiv slika, dovrio je ovo propadanje.Kroz inteligentnu blagonaklonost mogulskih kraljeva indijski slikari uivali su u Delhiju prosperitet za kakav nisu znali vekovima. Esnaf slikara, koji su preivljavali iz budistikih vremena, podmladio se i neki od njegovih lanova izbegli su anonimnost sa kojom zaboravnost vremena i nemarnost Hindusa prema pojedincu obavija najvei deo indijske umetnosti. Od sedamnaest umetnika koji su tokom Akbarove vladavine smatrani superiornim, trinaest su bili Hindusi. Najomiljeniji od svih slikara na dvoru velikog Mogula bio je Dasvant, ije nisko poreklo sina jednog nosaa palankina nije u oima cara izazvalo nikakve predrasude. Mladi je bio ekscentrian i nastojao da slika kuda god bi iao i na bilo kakvoj povrini koja bi mu se nala pri ruci. Akbar je prepoznao njegovu genijalnost i dao mu svog sopstvenog uitelja slikanja da ga poduava. Deak je vremenom postao najvei majstor svog doba; ali na vrhuncu slave ubio se noem. Kad god ljudi rade neke stvari, javie se drugi ljudi koji e hteti da im objasne kako te stvari treba raditi. Hindusi, ija filozofija nije veliala logiku, voleli su ipak logiku i uivali da formuliu najstriktnijim i najracionalnijim pravilima profinjenu proceduru svake umetnosti. Tako je rano u naoj eri napravljena "Sandanga",$306$ ili "est udova indijskog slikarstva", kao to e kasnije Kinezi, moda podraavajui, dati est kanona savrenstva u slikarstvu: (1) znanje o pojavama, (2) tana percepcija, mera i struktura, (3) uticaj oseanja na forme; (4) ulivanje skladnosti ili umetnika prezentacija; (5) slinost; (6) umetniko korienje etkice i boja. Kasnije se pojavio razraeni estetski kodeks, "ilpa-astra", u kome su pravila i tradicije svake umetnosti formulisani za sva vremena. Umetnik, govore nam, treba da je uen u duhu "Veda", "uivajui u oboavanju boga, veran svojoj eni, izbegavajui nepoznate ene, pobono stiui znanja iz drugih nauka".U razumevanju orijentalnog slikarstva pomoi e nam ako se setimo, prvo, da ono nastoji da predstavi ne stvari nego oseanja, i ne da predstavi, ve da sugerie; ne da zavisi od boje nego od linije; da ima za cilj da stvori estetsku i religioznu emociju umesto da reprodukuje realnost; da je zainteresovana za "duu" ili "duh" ljudi i stvari, umesto za njihove materijalne oblike. Meutim, koliko god pokuavali, teko da emo u nekoj indijskoj slici nai tehniki razvoj, ili opseg i dubinu od znaaja koji karakteriu slikarsku umetnost Kine i Japana. Izvesni Hindusi objanjavaju ovo vrlo matovito: slikarstvo je njima propalo, kau nam, jer je bilo previe lako, to nije bio dovoljno mukotrpan poklon da bi se ponudio bogovima. Moda slike, tako smrtno krhke i prolazne, nisu sasvim zadovoljavale udnju svakog Hindusa za nekim trajnim otelovljenjem svog izabranog boanstva. Polako, dok se budizam mirio sa likovnim prikazivanjem, a bramanska svetilita rasla i umnoavala se, slikarstvo je zamenjeno skulpturom, boja i linija trajnim kamenom. 4. Skulptura Primitivna - Budistika - Gandhara - Gupta - "Kolonijalna" Ocena Ne moemo pratiti istoriju indijske skulpture od statueta Mohenxo-Dara do doba Aoke, ali moemo posumnjati da je to pre praznina u naem znanju nego u umetnosti. Moda se Indija, privremeno osiromaena invazijama Arijevaca, okrenula za svoje kipove od kamena drvetu; ili su moda Arijevci bili suvie koncentrisani na rat, da bi marili za umetnost. Najstariji kameni kipovi koji su opstali u Indiji vraaju se samo do Aoke; ali oni pokazuju toliko razvijenu vetinu da ne moemo da sumnjamo da je umetnost za sobom

348

tada imala mnogo vekova napretka. Budizam je postavio odreene prepreke kako slikarstvu tako i vajarstvu u svojoj averziji prema idolopoklonstvu i svetovnom likovnom prikazivanju. Buda je "zabranio matovite crtee slikane sa likovima ljudi i ena"; i pod njegovom skoro mojsijevskom zabranom likovna i plastina umetnost trpela je u Indiji kao to je trpela u Judeji i kao to e to initi i u islamu. Postepeno je taj puritanizam, izgleda, poputao, dok je budizam poputao u strogosti i uestvovao sve vie u dravidskoj strasti prema simbolu i mitu. Kada se umetnost rezbarenja pojavila ponovo (oko 200. p.n.e.) u kamenim bareljefima na "ogradama" koje okruuju budistike "stupe" ili grobne humke u Bodhgaji i Bharhutu, ona je sastavni deo arhitektonskog dizajna pre nego nezavisna umetnost; i do kraja svoje istorije indijska skulptura ostala je najveim delom dodatak arhitekturi i vie volela reljef od klesanja u punoj formi. U hramovima xaina u Mathuri i budistikim svetilitima u Amaravati i Axanti ova umetnost reljefa dostigla je visoki nivo savrenstva. Ograda u Amaravati, kae jedan ueni autoritet, "je najsenzualniji i najneniji cvet indijske skulpture". U meuvremenu, u pokrajini Ghandari u severozapadnoj Indiji razvijala se druga vrsta skulpture pod pokroviteljstvom kuanskih kraljeva. Ova misteriozna dinastija, koja je iznenada dola sa severa verovatno iz helenizovane Baktrije donela je sa sobom tendenciju da imitira grke forme. "Mahajana" budizam, koji je osvojio Kanikin koncil, otvorio je put ponitivi zabranu likovnog prikazivanja. Pod zatitom grkih instruktora hinduska skulptura preuzela je izvesno vreme glatko helenistiko oblije; Buda je pretvoren u sliku slinu Apolu i postao aspirant za Olimp; nabori su poeli da se slivaju oko hinduskih boanstava i svetaca u stilu Fidijinih zabata, a pobone "Bodhisatve" bile su u drutvu veselih pijanih Silena. Idealizovane i skoro nene predstave Uitelja i njegovih uenika bile su ublaene stranim primerima dekadentnog grkog realizma kao to je ispoeni Buda iz Lahorea, kod koga se vidi svako rebro i tetiva ispod feminiziranog lica i muke brade. Ova grko-budistika umetnost impresionirala je uan Zanga i preko njega i kasnijih hodoasnika nala je put do Kine, Koreje i Japana; ali ona je imala malo uticaja na skulpturne forme i metode same Indije. Kada je, posle nekoliko vekova procvata aktivnosti, kola Gandhare nestala, indijska umetnost opet je oivela pod hinduskim vladarima, nastavila tradicije koje su ostavili domai umetnici Bharhuta, Amaravati i Mathura, i obraala veoma ogranienu panju grkom interludiju u Gandhari.Skulptura, kao i sve drugo u Indiji, je prosperirala pod lozom Gupta. Budizam je sada zaboravio na neprijateljstvo prema kipovima; a ponovo ojaani bramanizam podsticao je simbolizam i ukraavanje religije svakom umetnou. Muzej Mathure sadri visoko obraeni kip Bude u kamenu, sa meditativnim oima, ulnim usnama, previe gracioznim formama i nezgrapnim kubistikim stopalima. Muzej u Sarnathu ima drugog Budu od kamena, u sedeoj pozi koja je trebalo da dominira budistikom skulpturom; ovde se savreno otkriva efekat mirne kontemplacije i pobone ljubaznosti. U Karaiju je mali Brahma od bronze, koji skandalozno lii na Voltera. Svuda u Indiji, u milenijumu pre dolaska muslimana, umetnost skulptora proizvela je remek-dela, iako je bila ograniena, kao i nadahnuta svojom zavisnou od arhitekture i religije. Lepi kip Vinua iz Sultanpura, fina dletom izrezbarena statua Padmapani, xinovski iva sa tri lica (obino zvan "Trimurti") isklesan u bareljefu u peinama Elefante, skoro praksitelski kameni kip kome se klanjaju u Nokasu kao boginji Rikmini, graciozni iva koji igra ili "Nata-raxa", koga su u bronzi izlili ola umetnici-zanatlije iz Tanxorea, divni kameni jelen iz Mamalapurama, i lepi iva iz Perura dokazi su irenja umetnosti rezbarstva u svim pokrajinama Indije.Isti motivi i metodi preli su granice ue Indije i dali remekdela od Turkestana i Kamboxe do

349

Jave i Cejlona. Istraiva e nai za to primere u glavi, oigledno deaka, od kamena, koju je iz peska Khotana iskopala ekspedicija ser Orela Stajna; glavi Bude iz Siama; egipatski finom "Harihari" iz Kamboxe; velianstvenim bronzama sa Jave; glavi ive u stilu Ghandare iz Prambanama; izvanredno lepoj enskoj figuri ("Praxnaparamita") sada u muzeju u Lajdenu; savrenom "Bodhisatvi" u Gliptoteci u Kopenhagenu; mirnom i monom Budi i fino isklesanom Avalokitevari ("Gospodinu koji sa saaljenjem gleda dole na sve ljude"), obojicom iz velikog javanskog hrama Borobudur; ili masivnom primitivnom Budi, i divnom pragu od "meseevog kamena" iz Anaradhapure na Cejlonu. Ovaj dosadni spisak dela, koja su sigurno uzela krv mnogih ljudi kroz mnogo vekova, moe da sugerie o uticaju hinduskog genija u kulturnim kolonijama Indije.Smatramo, da je teko da nam se ova skulptura dopadne na prvi pogled; samo duboki i skromni umovi mogu da ostave svoj ambijent za sobom kada putuju. Trebalo bi da budemo Hindusi, ili graani onih zemalja koje su prihvatile kulturno vodstvo Indije, da bismo razumeli simbolizam ovih kipova, kompleksne funkcije i natoveanske moi oznaene tim viestrukim rukama i nogama, stranim realizmom tih matovitih figura, koje izraavaju hinduski oseaj natprirodnih sila, iracionalno kreativnih, iracionalno plodnih i iracionalno destruktivnih. okira nas kad otkrijemo da su u indijskim selima svi mravi, a u hinduskoj skulpturi svi debeli. Zaboravljamo da su to veinom kipovi bogova, koji su primili prve plodove zemlje. Zbunjeni smo kad otkrijemo da su Hindusi svoje kipove bojili, ime otkrivamo da nismo svesni injenice da su to isto inili i Grci, i da klasina plemenitost fidijskih boanstava poneto duguje i sluajnom nestanku njihove boje. Nezadovoljni smo komparativno malim brojem enskih figura u indijskoj galeriji; tugujemo nad potinjavanjem ena na ta ovo, ini se, ukazuje i nikada ne pokazuje da kult nage ene nije neophodna osnova plastine umetnosti, da je najdublja lepota ene moda vie u materinstvu nego u mladosti, vie u Demetri nego u Afroditi. Ili zaboravljamo da skulptor nije uvek klesao ono o emu je sanjao ve ono to su svetenici odredili; da je svaka umetnost u Indiji pripadala religiji, a ne umetnosti, i da je bila slukinja teologije. Ili primamo previe ozbiljno kipove koje je skulptor namenio da budu karikature, ili lakrdijai ili nemani koje treba da zastrae i oteraju zle duhove; ako se odvratimo od njih uasnuti, samo potvrujemo postizanje njihovog cilja.Ipak, skulptura Indije nije nikada postigla ljupkost njene knjievnosti, ili uzvienost njene arhitekture, ili dubinu njene filozofije; ona je uglavnom odraavala smuenu i nesigurnu predstavu svojih religija. Ona je premaila skulpturu Kine i Japana, ali nikada nije dostigla hladno savrenstvo egipatske skulpture ili ivu i zamamnu lepotu grkog mramora. Da bi se razumele ak i njene pretpostavke, moramo u naim srcima obnoviti ozbiljnu i iskrenu pobonost srednjevekovnih vremena. Uistinu, mi od skulpture, kao i od slikarstva u Indiji traimo previe; procenjujemo ih kao da su tamo, kao kod nas, bile nezavisne umetnosti, a u stvari smo ih vetaki izolovali radi obrade prema svojim tradicionalnim pravilima i normama. Ako bismo mogli da ih sagledamo kao to ih poznaje Hindus, kao sastavni deo nepraviziene arhitekture svoje zemlje, uinili bismo tek skromni korak ka razumevanju indijske umetnosti./ 5. Arhitektura Pre Aoke - Aokina Budistika ainska Remek-dela severa - Njihovo razaranje Juni stil - Monolitski hramovi - Strukturni hramovi

350

Od indijske arhitekture pre vremena Aoke nije ostalo nita. Imamo ruevine od cigle u Mohenxo-Daru, ali su oigledno zgrade vedske i budistike Indije bile od drveta i Aoka je izgleda bio prvi koji je koristio drvo za potrebe arhitekture. Sluamo, u knjievnosti, o graevinama od sedam spratova i velianstvenim palata, ali od njih nije ostalo ni traga. Megasten opisuje carske rezidencije andragupte kao superiorne svemu u Persiji izuzev Persepolisa, po ijem su modelu izgleda bile projektovane. Ovaj Persijski uticaj opstao je do Aokinog vremena; on se javlja u planu njegove palate, koji odgovara "Dvorani stotinu stubova" u Persepolisu; i pokazuje se ponovo u finom Aokinom stubu u Lauriji, ukraenom kapitelom sa lavom.Sa preobraenjem Aoke u budizam, indijska arhitektura poela je da odbacuje ovaj strani uticaj i trai inspiraciju i simbole iz nove religije. Prelaz je evidentan u velikom kapitelu koji je sve to nam sada ostaje od jednog drugog Aokinog stuba u Sarnathu; ovde, u kompoziciji zauujueg savrenstva, koju ser Xon Maral rangira kao jednaku "bilo emu ove vrste u antikom svetu", imamo etiri snana lava, koji stoje leima okrenuti jedan drugom na strai, i potpuno persijski po obliku i liku; ali ispod njih je friz od dobro izrezbarenih figura meu kojima je slon kao tipino indijski favorit, a tako i indijski simbol kao to je budistiki Toak zakona; a ispod friza je veliki kameni lotos, koji je pogreno smatran za persijski zvonasti kapitel, ali sada prihvaen kao najstariji, najuniverzalniji i najkarakteristiniji od svih simbola indijske umetnosti. Predstavljen u uspravnom poloaju, sa laticama okrenutim nanie i vidljivim tukom ili semenom posudom, pretstavljao je utrobu sveta; ili je, kao jedna od najlepih manifestacija prirode, sluio kao presto boga. Simbol lotosa ili vodenog ljiljana migrirao je sa budizmom i proeo umetnost Kine i Japana. Slina forma, koriena kao uzorak za prozore i vrata, postao je "potkoviasti luk" aokinih svodova i kupola, koji je izvorno potekao od luka "pokrivenih kola" bengalskih krovova od rogoza koji su poduprti motkama od savijenog bambusa. Religiozna arhitektura budistikih dana ostavila nam je nekoliko razruenih hramova i veliki broj "topa" i "ograda". "Tope" ili "stupa" bila je u ranim danima grobna mogila; pod budizmom postala je memorijalno svetilite u kome su obino uvane relikvije nekog budistikog sveca. Vrlo esto tope je poprimala oblik kupole od cigle, koja se zavravala iljatim tornjem i bila okruene kamenom ogradom sa uklesanim bareljefima. Jedna od najstarijih topa je u Bharhutu; ali reljefi su tamo primitivno grubi. Najukraenija meu postojeim ogradama je u Amaravatiju; ovde je 17.000 kvadratnih stopa prekriveno pomno izraenim reljefima tako savrene izrade da je Ferguson ovu ogradu ocenio kao "verovatno najznaajniji spomenik u Indiji". Najpoznatija meu "stupama" je Sani tope, jedna iz grupe u Bhilsi u Bopalu. Kamene kapije oigledno imitiraju stare drvene forme i nagovetavaju "pailu" ili "tori" koji obino oznaavaju prilaz hramovima na Dalekom istoku. Svaka stopa prostora na stubovima, kapitelima, poprenim gredama i potpornjima izrezbarena je u umu biljnih, ivotinjskih, ljudskih i boanskih oblika. Na jednom stubu istone kapije nalazi se nena rezbarija venog budistikog simbola drveta "bodhi", scene Uiteljevog prosvetljenja; na istoj kapiji, graciozno obuhvatajui potporanj, nalazi se senzualna boginja ("jaki") sa tekim udovima, jakim bokovima, vitkim strukom i bujnim grudima. Dok su mrtvi sveci spavali u stupama, ivi kalueri uklesali su u planinske stene hramove gde su mogli iveti u izolaciji, lenjosti i miru, bezbedni od prirodnih elemenata i sjaja i toplote sunca. Jainu religioznog impulsa u Indiji moemo da ocenimo ako konstatujemo da je od mnogo hiljada peina-hramova izgraenih u ranim vekovima nae ere, delom za ainske i brahmanske, ali veinom za budistike zajednice, ostalo preko dvanaest stotina. esto je ulaz u ove "vihare" (manastire)

351

bio jednostavni portal u obliku "potkovice" ili lotosovog luka; ponekad, kao u Nasviku, bila je to kiena fasada jakih stubova, sa ivotinjskim kapitelima i strpljivo isklesanim arhitravima; esto je bila ukraena stubovima, kamenim hodnicima ili tremovima zadivljujueg dizajna. Unutranjost je ukljuivala "aitju" ili dvoranu za skupove, sa kolonadama koje su odvajale lau od pobonih delova, elije za kaluere sa svake strane i oltar, sa relikvijama, u unutranjosti.$307$ Jedan od najstarijih meu ovim peinskim hramovima i moda najlepi koji danas postoji, je u Karle, izmeu Pune i Bombaja; ovde je "hinajana" budizam zavrio svoje "remek-delo". Peine u Axanti, pored toga to su u njima skrivene najvee budistike slike, ubrajaju se zajedno sa Karle u primere one sloene umetnosti, pola arhitekture, a pola skulpture, koja karakterie hramove u Indiji. Peine /I/ i /II/ imaju prostrane dvorane za skupove ije plafone, izrezbarene i obojene mirnim, ali elegantnim mustrama, dre moni izbrazdani stubovi etvrtasti u osnovi, okrugli na vrhu, ukraeni cvetnim trakama i velianstvenim kapitelima; Peina /XIX/ istie se fasadom bogato dekorisanom debelim kipovima i sloenim bareljefima; u Peini /XXVI/ xinovski stubovi diu se do friza prepunog figura koje je sa takvim detaljima mogao da isklee samo najvei religiozni i umetniki ar. Axanti se teko moe uskratiti titula jednog od najveih dela u istoriji umetnosti.Od drugih budistikih hramova koji i danas postoje u Indiji, najimpresivnija je velika kula u Bodhgaji, koja je znaajna po svojim potpuno gotskim lukovima, iako, oigledno, datira jo iz prvog veka nae ere. Sve u svemu, ostaci budistike arhitekture su fragmentarni i njihova slava je vie skulptorska nego graevinska; neki, verovatno, pritajeni puritanizam ouvao je njihovu spoljanjost odbojnom i golom. aini su prema arhitekturi pokazali veu ar i tokom jedanaestog i dvanaestog veka njihovi su hramovi bili najlepi u Indiji. Oni nisu stvorili sopstveni stil, zadovoljavajui se isprva da kopiraju (kao u Eluri) budistiki plan kopanja hramova u planinskim stenama, zatim hramove tipa Vinu ili iva, koji se obino diu na brdu, u grupi, okrueni zidom. I ovi su bili spolja jednostavni, ali zato unutra kompleksni i bogati sreni simbol skromnog ivota. Pobonost je postavljala kip za kipom ainskih heroja u ova svetilita, tako da je Ferguson naao 6449 kipova u takvoj grupi u aturnaji. ainistiki hram u Aiholu izgraen je skoro u grkom stilu, pravougaonog je oblika, sa spoljnjim kolonadama, tremom sa stubovima, i, unutra, elijom ili centralnom odajom. U Khaxruahu su aini, vaina-viti i ivaiti, kao da ele da ilustruju hindusku toleranciju, izgradili u bliskom susedstvu oko dvadeset i osam hramova; meu njima, skoro savreni hram Parvanath uzdie se iz konusa u konus do velianstvene visine i na svojim rezbarenim povrinama nosi itav grad ainistikih svetaca. Na Mt.Abu, uzdignutom etiri hiljade stopa iznad pustinje, aini su izgradili mnotvo hramova, od kojih su dva od sauvanih, hramovi Vimala i Texahpala, najvei su doseg ove sekte u umetnosti. Kupola svetilita Texahpale jedno je od onih neodoljivih iskustava koja svako pisanje o umetnosti osuuju na nemo i ispraznost. Hram Vimala, u potpunosti izgraen od belog mramora, lavirint je nepravilnih stubova, spojenih matovitim nosaima u jednostavnije rezbarene grede; iznad toga uzdie se mermerna kupola sa preobiljem kipova, ali isklesana u kamenu ipku potresne velianstvenosti, "obraene," kae Ferguson, "takvom prefinjenou detalja i prikladnou ukrasa koji su verovatno neprevazieni u bilo kom slinom primeru bilo gde. Ono, to su gotski arhitekti stvorili u kapeli Henrija /VII/ u Vestminsteru ili u Oksfordu, grubo je i nezgrapno u poreenju sa ovim." U ovim ainistikim hramovima i u hramovima, njihovim savremenicima, vidimo prelaz od krunog oblika budistikog svetilita u srednjevekovni indijski stil sa kulom. Laa, ili stubovima zatvorena unutranjost dvorane za skupove izvuena je napolje i

352

pretvorena u "mandapu" ili trem sa stubovima; pozadi je elija; a iznad elije uzdie se izrezbareni i komplikovani toranj, koji se postepeno suava prema vrhu. Po tom planu graeni su hinduski hramovi na severu. Najimpresinija meu njima je grupa u Bhubanevaru, u pokrajini Orisa; a najlepi u grupi je hram Raxarani, podignut Vinuu u jedanaestom veku nae ere. To je xinovski toranj formiran od uporedo postavljenih polukrunih stubova prekrivenih kipovima nad kojima se diu slojevi kamena, koji se suavaju prema vrhu, a cela se kula, koja se savija prema unutra, zavrava velikom krunom krunom ili iljkom. U blizini je hram Lingaraxa, vei od Raxaranija, ali ne tako lep; ipak, svaki deli njegove povrine osetio je dleto skulptora, tako da je cena kotanja klesanja raunata kao trostruka cena graevine. Hindus je svoju pobonost izraavao ne samo impozantnom velianstvenou svojih hramova, ve i njihovom strpljivom i detaljnom obradom; nita za boga nije bilo previe dobro.Bilo bi dosadno, bez odreenog opisa i fotografskog prikaza, nabrajati i druga remek-dela hinduskog graevinarstva na severu. Ali ipak nikakav zapis o indijskoj civilizaciji ne bi mogao da ne pomene hramove Surje u Kanaraku i Modheri, toranj Xaganath u Puri, divnu kapiju u Vadnagaru, masivne hramove Sas-Bahu i Teli-ka-Mandir u Gvalioru, palatu raxe Man Singha, takoe u Gvalioru, i Toranj pobede u itoru. Iz mase se istiu ivaitski hramovi u Kaxurahu, dok u istom gradu kupola trema sa stubovima hrama Khanvar Math ponovo pokazuje muevnu snagu indijske arhitekture i bogatstvo i strpljivost indijskog klesarstva. ak i ruevine hrama ive u Elefanti, sa njegovim masivnim izbrazdanim stubovima, "peurkastim" kapitelima, neprevazienim reljefima i upeatljivim kipovima, sugeriu nam period nacionalne snage i umetnike vetine koji danas jedva da i ivi u seanju.Nikada neemo biti u mogunosti da dovoljno cenimo indijsku umetnost, jer su neznanje i fanatizam unitili njena najvea dostignua i napola poruila ostatak. U Elefanti su Portugalci potvrdili svoju poboost razbijanjem kipova i bareljefa sa neobuzdanim varvarizmom; a skoro svuda na severu muslimani su sravnili sa zemljom one trijumfe indijske arhitekture iz petog i estog veka, koje tradicija svrstava u daleko superiornije u odnosu na kasnija dela koja danas pobuuju nae uenje i divlenje. Muslimani su kipovima skidali glave i otkidali im deo po deo; prisvojili su za svoje xamije, i u velikoj meri imitirali, graciozne stubove ainistikih hramova. Vreme i fanatizam pridruili su se razaranju, jer su ortodoksni Hindusi napustili i zanemarili hramove koji su bili profanisani dodirom ruku tuina. O izgubljenoj veliini arhitekture severne Indije moemo da nagaamo prema monim graevinama koje jo uvek postoje na jugu, gde je vladavina muslimana prodrla samo u manjem stepenu i poto je izvesno navikavanje na Indiju ublailo mrnju muslimana prema hinduskom nainu ivota. Pored toga, veliko doba arhitekture hramova na jugu javlja se u esnaestom i sedamnaestom veku, poto je Akbar smekao muslimane i nauio ih da u izvesnoj meri cene indijsku umetnost. Prema tome, jug je bogat hramovima, koji su obino, u odnosu na one koje danas vidimo na severu, superiorniji, masivniji i impresivniji; Ferguson je izbrojao tridesetak "dravidskih" ili junih hramova od kojih je svaki, prema njegovoj proceni, morao da kota koliko neka engleska katedrala. Jug je prilagodio stilove severa postavljajui ispred "mandape", ili trema, "gopuram", ili kapiju, a trem je izdano podupro mnotvom stubova. Igrao se, s uivanjem, sa stotinom simbola, poev od "svastike",$308$ simbola sunca i toka ivota, pa kroz pravu menaeriju svetih ivotinja. Zmija je svojim presvlaenjem simbolisala reinkarnaciju; bik je bio zavidni uzor prokreativne snage; "linga", ili falus, je predstavljala generativno savrenstvo ive i esto determinisala i oblik samog hrama.Konstrukcioni plan ovih junih hramova sainjavala su

353

tri elementa: kapija, trem sa stubovima i toranj (vimana), koji je sadrao glavnu dvoranu za skupove ili eliju. Sa povremenim izuzecima kao to je palata /Tirumala Najjak/ u Maduri, skoro sva junoindijska arhitektura bila je duhovna. Ljudima nije bilo stalo da za sebe grade neto velianstveno, ali su svoju umetnost davali kaluerima i bogovima; nita ne bi moglo bolje pokazati kako je spontano teokratska bila prava vlada Indije. Od mnogo graevina koje su podigli kraljevi alukjana i njihov narod, nita nije ostalo sem hramova. Samo je hinduski svetenik bogat reima mogao da opie draesnu simetriju svetilita u Itagi, u Hajderabadu;$309$ ili hram u Somnathpuru u Misoreu, u kome su xinovske mase kamena izrezbarene sa finoom ipke; ili hram Hojalevara u Halebidu, takoe u Misoreu "jedne od zgrada," kae Ferguson, "po kojoj bi branitelj hinduske arhitekture poeleo da zauzme stav." Ovde, dodaje on, "umetnika kombinacija horizontalnih linija sa vertikalnim, i igra obrisa i svetlosti i senke daleko prevazilaze sve u gotskoj umetnosti. Efekti su ba ono to su srednjevekovni arhitekti esto imali za cilj, ali to nikada nisu postigli tako savreno kao to je to uinjeno u Halebidu." Ako se udimo marljivoj pobonosti koja je mogla da isklee osamnaest stotina stopa friza u hramu Halebida, i na njima uspela da ivo prikae dve hiljade slonova od kojih ni jedan nije isti, ta emo rei o strpljenju i hrabrosti koja moe da se privati zadatka izrezivanja kompletnog hrama iz vrste stene? Ali to dostignue bilo je za hinduske zanatlije obina stvar. U Mamalapuramu, na istonoj obali blizu Madrasa, isklesali su nekoliko "ratha" ili pagoda, od kojih je najlepa "Dharma-raxa-ratha", ili manastir najvie discipline. U Eluri, mestu religioznog hodoaa u Hajderabadu, budisti, xaini i ortodoksni Hindusi nadmetali su se u isklesivanju iz planinske stene velikih monolitskih hramova od kojih je vrhunski primer hindusko svetilite Kailaa nazvano po ivinom mitolokom raju u Himalajima. Ovde su neumorni graditelji usekli sto stopa duboko u stenu da bi izolovali blok 250 sa 169 stopa koji je trebalo da bude hram; onda su zidove isklesali u mone stubove, kipove i bareljefe; zatim su dletom obradili unutranjost i netedimice je obasuli predivnom umetnou: neka kao uzor poslui smela freska "Ljubavnici". Na kraju, kada je njihova arhitektonska strast ostala neutroena, uklesali su duboko u stenu na tri strane kamenoloma niz kapela i manastira. Neki Hindusi smatraju hram Kailaa doraslim svakom ostvarenju u istoriji umetnosti.Takva graevina, meutim, bila je /tour de force/, kao i piramide, i mora da je stajala mnogo znoja i krvi. Neko, esnafi ili gospodari, nikad nisu bili umorni, jer su kroz sve pokrajine june Indije rasuli xinovska svetilita u tolikom broju, da zauenom istaivau ili putniku izmie njihov individualni kvalitet u zbiru njihovog broja i snage. U Patadakalu je kraljica Lokamahadevi, jedna od ena kralja alukje Vikramaditje /II/ posvetila ivi hram Virupaka, koji spada meu najvee hramove Indije. U Tanxteu, juno od Madrasa, kralj ola Raxaraxa Veliki, poto je osvojio celu junu Indiju i Cejlon, podelio je svoj plen sa ivom, podigavi mu velianstveni hram koji predstavlja generativni simbol boga.$310$ Blizu Trihinopolija, zapadno od Tanxore, poklonici Vinua podigli su na visokom bregu hram ri Rangam, ija je upadljiva odlika bila "mandapa" sa mnogo stubova u obliku "Dvorane hiljadu stubova", svaki stub je napravljen od jednog jedinog bloka granita, pomno izrezbaren; hinduske zanatlije bili su jo u poslu dovravajui hram kada su ih rasterali, a njihov rad okonali meci Francuza i Engeza koji su se borili za posedovanje Indije. U blizini, u Maduri, braa Mutu i Tirumala Najjak podigli su ivi prostrano svetilite sa jo jednom Dvoranom hiljadu stubova, Svetim bazenom, i deset "gopurama" ili kapija, od kojih se etiri diu na veliku visinu i isklesane su u divlje mnotvo kipova. Ove graevine formiraju zajeno jedan od naimpresivnijih prizora u Indiji;

354

prema ovim fragmentarnim ostacima moemo proceniti bogatu i prostranu arhitekturu kraljeva Viajanagara. I na kraju, u Ramevaramu, usred arhipelaga ostrva koji ine "Adamov most" iz Indije do Cejlona, brahmani sa juga gradili su tokom pet vekova (12001769. n.e.) hram iji je spoljnji rub ukraen najimpozantnijim od svih hodnika ili tremova etiri hiljade stopa duplih kolonada, izvanredno isklesanih i namenjenih da daju svei hlad i nadahnjuju pogled na sunce i more miliona hodoasnika koji do dananjih dana dolaze iz dalekih gradova da bi svoje nade i bol prepustili volji ravnodunih bogova.2. Kolonijalna arhitekturaCejlon Java Kamboxa Khmeri Njihova religija Angkor Pad Kmera Siam BurmaU meuvremenu indijska umetnost pratila je indijsku religiju preko mora i granica na Cejlonu, Javi, u Kamboxi, Sijamu, Burmi, Tibetu, Khotanu, Turkestanu, Mongoliji, Kini, Koreji i Japanu; "u Aziji su svi putevi vodili iz Indije." Hindusi iz doline Ganga naselili su Cejlon u petom veku pre Hrista; Aoka, dva veka kasnije, poslao je sina i erku da preobrate stanovnitvo u budizam; i mada je plodno ostrvo moralo da se bori protiv Tamilskih invazija petnaest vekova, ono je odralo bogatu kulturu sve dok ga Britanci nisu preuzeli 1815.Singaleska umetnost poela je sa "dagobama" zasvoenim svetilitima za relikvije kao "stupe" sa budistikog severa; prela je na velike hramove kao to su oni ije ruevine obeleavaju staru prestonicu, Anuradhapuru; dala je neke od najlepih kipova Bude, i veliki broj raznovrsnih /objets d'art/; i dola je do kraja, bar tada, kada je poslednji veliki kralj Cejlona, Kirti ri Raxa Singha, izgradio "Hram zuba" u Kendiju. Gubitak nezavisnosti doneo je dekadenciju viim klasama i sa Cejlona su nestali pokroviteljstvo i ukus koji umetniku pruaju potrebni podsticaj i uzdranost. udno je rei, ali najvei meu budistikim hramovima neki istraivai nazvali bi ga najveim hramom koji postoji nije u Indiji nego na Javi. U osamnaestom veku dinastija ailendra sa Sumatre osvojila je Javu, uspostavila budizam kao zvaninu religiju i finansirala graenje golemog hrama Borobudur (tj. "Mnogo Buda"). Sam hram je umerene veliine i neobinog dizajna mala kupolasta "stupa" okruena sa sedamdeset i dve manje tope postavljene oko nje u koncentrinim krugovima. Da je to sve, Borobudur ne bi bio nita. Ono to ini veliinu graevine je podnoje, etiri stotine stopa u kvadratu, ogromna "mastaba" u sedam nivoa koji se gore suavaju. Na svakom zavoju nalaze se nie za kipove; skulptori Borobudura smatrali su 436 puta da je pogodno da iskleu kip Bude. Jo uvek nezadovoljni, isklesali su u zidove nivoa tri milje bareljefa, koji opisuju legendarno roenje, mladost i prosvetljenje Uitelja, i to takvom vetinom da su ovi reljefi meu najlepim u Aziji. Sa ovim monim budistikim svetilitem i bramanskim hramovima u Prambanamu u blizini, javanska arhitektura dostigla je svoj zenit i brzo propala. Ostrvo je neko vreme bilo pomorska sila, uzdiglo se do bogatstva i luksuza i pomagalo mnogo pesnika. Ali 1479. godine muslimani su poeli da naseljavaju ovaj tropski Raj, i od tog vremena ono nije dalo neku umetnost od znaaja. Holanani su navalili na njega 1595., i zauzimali ga, pokrajinu po pokrajinu tokom sledeeg veka, sve dok nije bilo potpuno pod njihovom kontrolom.Samo jedan hinduski hram prevazilazi hram iz Borobudura, a i on je daleko od Indije izgubljen, u stvari, u dalekoj xungli koja ga je pokrivala vekovima. Godine 1858. jedan francuski istraiva, oprezno traei put kroz gornju dolinu reke Mekong, ugledao je za tren, kroz drvee i bunje, prizor koji mu je izgledao udesan: jedan ogromni hram, neverovatno velianstven po konstrukciji, stajao je usred ume, obavijen i skoro potpuno prekriven bunjem i zelenilom. Tog dana video je mnogo hramova, neke od njih ve zarasle ili rascepljene drveem; izgledalo je da je stigao upravo na vreme da zaustavi trijumf divljine nad ovim ljudskim delima. Morali su da dou drugi Evropljani i potvrde priu Henri Muota pre nego

355

to se u nju poverovalo; onda su se naune ekspedicije spustile na nekada tiho mesto i itava kola u Parizu (/Lcole de/ /lExtrme Orient/) posvetila se ubeleavanju i prouavanju nalaza. Danas je Angkor Vat jedno od svetskih uda.$311$ Na poetku hrianske ere Indokina, ili Kamboxa, bila je naseljena narodom uglavnom kineskom, delimino tibetanskom, koji se zvao Khambuxa ili Kmeri. Kada je ambasador Kublaj Kana, outa-Kouan, posetio glavni grad Khmera, Angkor Thom, naao je snanu vladu koja je vladala narodom koji je izvlaio bogatstvo sa svojih pirinanih polja i iz svog znoja. Kralj je, izvestio je ou, imao pet ena: "jednu posebnu i etiri druge za glavne strane kompasa," uz nekih etiri hiljade konkubina za preciznija itanja. Zlata i nakita bilo je u izobilju; Brodovi za uivanje prekrivali su jezero; ulice glavnog grada bile su pune koija, nosiljki sa zavesama, slonova u bogatoj opremi i sa stanovnitvom od oko milion dua. Bolnice su bile pridodate hramovima i svaka je imala grupu bolniarki i lekara. Mada su ljudi bili Kinezi, kultura im je bila hinduska. Njihova religija zasnivala se na primitivnom oboavanju zmije, Nage, ija se lepezasta glava javlja svuda u kamboxanskoj umetnosti; onda su, kroz Burmu, uli veliki bogovi hinduskog trojstva Brahma, Vinu i iva; skoro u isto vreme doao je i Buda koji je, spojen sa Vinuom i ivom, postao omiljeno boanstvo Kmera. Natpisi govore o ogromnoj koliini pirina, maslaca i retkih ulja koje su ljudi svakodnevno prinosili sluiteljima bogova.Krajem devetog veka Kmeri su ivi posvetili najstariji od do danas odranih hramova Bajon, koji je sada odvratna ruevina napola prekrivena ilavom vegetacijom. Kamenje, postavljeno bez cementa, tokom hiljadu godina se razdvojilo, razvlaei u neboanski osmeh velika lica Brahme i ive koja su gotovo kule. Tri veka kasnije, robovi i ratni zarobljenici kraljeva izgradili su Angkor Vat, remekdelo koje je ravno najlepim arhitektonskim dostignuima Egipana, Grka ili evropskih graditelja katedrala. Hram okruuje ogromni anac, duine dvanaest milja; preko anca ide poploani most koga uvaju zastraujue nage u kamenu; zatim ga opasuje ukraeni zid; zatim dolaze prostrane galerije, iji nam reljefi ponovo priaju prie "Mahabharate" i "Ramajane"; na kraju dolazi sama velianstvena graevina, koja se uzdie na irokoj osnovi, na nivou za nivoom terasastih piramida, sve do svetilita boga, visokog dve stotine stopa. Ovde veliina ne umanjuje lepotu, ve joj pomae do impozantne velianstvenosti koja ak i um zapadnjaka tera na makar i slabo shvatanje stare veliine koju je nekada posedovala istonjaka civilizacija. Vidimo u mati mnotvo koje ivi u glavnom gradu; robovi, pod strogom kontrolom, seku, vuku i podiu teko kamenje; zanatlije kleu reljefe i kipove kao da ih vreme nee nikada izneveriti; svetenici varaju i tee narod; "devadasi" (jo uvek prikazane na granitu) varaju ljude i tee svetenike; gospodska aristokratija gradi palate kao Finean-Akas, sa prostranom Terasom asti; a iznad svih zahvaljujui radu svih, nalaze se moni i bezobzirni kraljevi.Kraljevi, poto im je trebalo mnogo robova, mnogo su ratovali. esto su pobeivali; ali pri kraju trinaestog veka "sredinom puta" Danteovog ivota armije Sijama porazile su Kmere, opljkale njihove gradove i ostavile njihove sjajne hramove i palate u ruevinama. Danas se nekoliko turista provlai izmeu njihovog razlabavljenog kamenja i posmatra kako je drvee strpljivo uvuklo svoje korenje ili je uunjalo svoje grane u pukotine stena, polako ih rastrui, jer kamenje ne moe da trai i raste. outa-Kouan govori o mnogo knjiga koje su napisali ljudi iz Angkora, ali od te knjievnosti nije ostala ni jedna strana; kao i mi, pisali su prolazne rei na prolaznom materijalu; a svi njihovi besmrtnici su mrtvi. udesni reljefi pokazuju mukarce i ene koji nose velove i mree kao zatitu protiv komaraca i odvratnih stvorenja koja gamiu. Mukarci i ene su nestali, opstalo je samo kamenje. Komarci i guteri ostaju.Nedaleko, u

356

Sijamu, stanovnici, koji su bili pola Tibetanci, a pola Kinezi, postepeno su uspeli da isteraju kmerske osvajae i razviju civilizaciju zasnovanu na hinduskoj religji i umetnosti. Kada su savladali Kamboxu, Sijamci su na mestu starog grada Kmera izgradili novu prestonicu, Ajutiju. Sa tog mesta irili su svoju vladavinu, tako da je njihovo carstvo oko 1699. obuhvatalo junu Burmu, Kamboxu i Malajsko poluostrvo. Njihova trgovina ila je do Kine na istoku i Evrope na zapadu. Njihovi umetnici stvarali su rukopise sa iluminacijama slikanim na drvetu lakom, oni su na kineski nain pekli porcelan, vezli predivnu svilu i povremeno klesali kipove jedinstvenog savrenstva.$312$ Onda su, u neumitnom ritmu istorije, Ajuthiju osvojili Burmanci i, sa svom njenom umetnou je razorili. U novoj prestonici Bangkoku, Sijamci su izgradili veliku pagodu, na kojoj preobilje ukrasa ne uspeva potpuno da sakrije lepotu njene konstrukcije.Burmanci su bili meu velikim graditeljima Azije. Siavi iz Mongolije i sa Tibeta u ta plodna polja, pali su pod hinduski uticaj i od petog veka pa na nadalje stvorili obilje budistikih, vainavitskih i ivaitskih kipova, i velike "stupe" koje su kulminirale u velianstvenom hramu Ananda jedne od pet hiljada pagoda njihove stare prestonice, Pagana. Pagan je opljakao Kublaj Khan, i pet tokom stotina godina burmanska vlada prelazila je iz prestonice u prestonicu. Neko vreme Mandalej je cvetao kao centar ivota Burme i dom umetnika koji su postigli lepotu u mnogim oblastima od veza i nakita do kraljevske palate koja je pokazala ta mogu da urade sa krhkim sredstvom kao to je drvo. Englezi, nezadovoljni postupkom prema njihovim misionarima i trgovcima, prisvojili su Burmu 1886, i preselili glavni grad u Rangun, grad pristupaan strogom uticaju Imperijalne Mornarice. Tamo su Burmanci izgradili jedno od svojih najlepih svetilita, slavni ve Dagon, tu Zlatnu pagodu iji iljati toranj svake godine privlai milione i milione burmanskih hodoasnika-budista. Zar ovaj hram ne uva ba vlasi kose sa glave samog akjamunija?3. Muslimanska arhitektura u IndijiAfganski stil Mogulski stil Delhi Agra Tax MahalKonani trijumf indijske arhitekture doao je pod Mogulima. Sledbenici Muhameda dokazali su se kao majstorigraditelji gde god su stigli zahvaljujui svom oruju u Granadi, u Kairu, u Jerusalimu, u Bagdadu; moglo se oekivati da e taj siloviti rod, poto se uvrstio u Indiji, na osvojenom tlu podii xamije sjajne kao Omarova u Jerusalimu, masivne kao Hasanova u Kairu i prefinjene kao u Alhambri. Tano je, da je "afganska" dinastija koristila hinduske zanatlije, kopirala hinduske teme, pa ak uzela i stubove iz hinduskih hramova za potrebe svoje arhitekture i da su mnoge xamije samo hinduski hramovi prepravljeni za molitve pravovernika; ali ova prirodna imitacija prela je ubrzo u tako tipino mavarski stil, da se udimo to se Tax Mahal nalazi u Indiji, umesto u Persiji, Severnoj Africi ili paniji.Divni Kutb-Minar$313$ primer je prelaznog perioda. Minaret je bio deo xamije koju je u starom Delhiju zapoeo Kutb-ud-Din Aibak; slavio je pobede tog krvavog sultana nad Hindusima i da bi se obezbedio materijal za xamiju i toranj rastavljeno je dvadeset i sedam hinduskih hramova. Posle sedam vekova odolevanja prirodnim elementima, veliki minaret visine 250 stopa, izgraen od finog crvenog peanika, sa savrenim proporcijama i okrunjen, na najviim delovima, belim mramorom jo uvek je jedno od remek-dela indijske tehnologije i umetnosti. Opte uzevi, sultani iz Delhija bili su previe zauzeti ubijanjem da bi imali mnogo vremena za arhitekturu, i zgrade koje su nam ostavili veinom su grobovi koje su podigli za ivota da ih podseaju da su ak i oni smrtni. Najbolji primer ovoga je mauzolej er aha u Saseramu, u Biharu; xinovski, jak, muevan, bio je poslednja faza snanijeg mogulskog izraza pre nego to je, omekan, preao u arhitektonske dragulje mogulskih kraljeva.Tendencija sjedinjavanja muslimanskog i hinduskog stila podstaknuta je

357

Akbarovom eklektikom nepristrasnou; remek-dela, koja su za njega izgradile njegove zanatlije, satkali su idijske i persijske metode i "motive" u izvanrednom skladu koji simbolie krhko stapanje domaih i muslimanskih verovanja u Akbarovu sintetiku veru. Prvi spomenik njegove vladavine, grobnica koju je blizu Delhija podigao za svog oca Humajuna, ve pokazuje svojstveni stil jednostavnih je linija, skromno dekorisana, ali gracioznou nagovetava lepe graevine ah Xahana. U Fatehpur Sikriju njegovi umetnici izgradili su grad u kome je sva snaga ranih Mogula sjedinjenja sa prefinjenou kasnijih careva. Jedno stepenite vodi nas do impozantnog portala od crvenog peanika, kroz iji dostojanstveni luk ulazimo u ograeni prostor ispunjen "remek-delima". Glavna zgrada je xamija, ali meu graevinama najdraesnija su tri paviljona za careve enemiljenice i mramorni grob njegovog prijatelja, Salim istija, mudraca. Ovde su umetnici Indije poeli da pokazuju onu vetinu ukraavanja kamena koja e kulminirati u paravanu Tax Mahala.Xahangir je malo doprineo istoriji arhitekture svog naroda, ali njegov sin ah Xahan je svojom strau za graenjem lepoga uinio svoje ime skoro isto tako sjajnim kao to je Akbarovo. Razbacivao je novac meu svoje umetnike tako rasipno kao Xahangir meu svoje ene. Kao i kraljevi severne Evrope, uvozio je viak umetnika iz Italije i dao im da pouavaju njegove sopstvene klesare onoj umetnosti /pietra dura/ (tj. ulaganje u mramor mozaik od dragog kamenja) koja je postala jedan od karakteristinih elemenata indijskog ukraavanja za vreme njegove vladavine. Xahan nije bio veoma religiozna dua, ali su pod njegovim pokroviteljstvom podignute najlepe xamije u Indiji: Xamija Masxid ili Xamija petka u Delhiju, i Moti Masxid ili Biserna xamija u Agri.Xahan je izgradio "tvrave", tj. grupe kaljevskih zgrada okruene zatitnim zidom i u Delhiju i u Agri. U Delhiju je sruio sa superiornim prezirom ruiaste palate Akbara i zamenio ih graevinama koje u najgorem sluaju lie na poslastice od mermera, a u najboljem su najistija arhitektonska lepota na zemlji. Ovde je luksuzna Dvorana za javne audijencije, sa panelima florentinskog mozaika na crnoj osnovi od mermera, sa plafonima, stubovima i lukovima isklesanim u kamenu ipku krhke, ali neverovatne lepote. Ovde je isto tako Dvorana za privatne audijencije, iji je plafon od srebra i zlata, i iji su stubovi filigran od mermera, iji su lukovi zailjeni polukrug komponovan od manjih polukrugova nalik na cvet, iji je Paunov presto postao legenda za svet, i iji zid jo uvek nosi u skupocenim inkrustacijama ponosne rei muslimanskog pesnika: "Ako negde na zemlji postoji raj, on je ovde, on je ovde, on je ovde". Mi opet dobijamo neku slabu ideju o "bogatstvima Indije" u danima Mogula kada nalazimo ujemo od istoriara arhitekture kako opisuje da kraljevska rezidencija u Delhiju pokriva dva puta povrinu ogromnog Eskorijala u blizini Madrida, i u to vreme, u "celini", ini "najvelianstveniju palatu na Istoku a moda i u svetu."$314$ Tvrava u Agri$315$ je u ruevinama i o njenoj prvobitnoj velianstvenosti moemo samo da nagaamo. Ovde, meu velikim brojem vrtova, bile su Biserna xamija, Dragulj xamija, dvorane za Javne i Privatne audijencije, Prestona palata, Kraljeva kupatila, Dvorana ogledala, palate Xahangira i ah Xahana, Jasminova palata Nur Xahan, i onaj Jasminov toranj, sa koga je ah Xahan, utamnieni car, preko reke Xumne gledao u grobnicu koju je izgradio za svoju ljubljenu enu, Mumtaz Mahal.Ceo svet zna tu grobnicu po njenom skraenom imenu Tax Mahal.$316$ Mnogi arhitekti ocenili su je kao danas najsavreniju od svih zgrada na svetu. Tri umetnika su je projektovala: jedan persijski, Ustad Isa; jedan italijanski, Xeronimo Veroneo; i jedna francuski, Osten de Bordo. Izgleda da u njenoj zamisli nije uestvovao ni jedan Hindus; ona je potpune nehinduska, potpuno muslimanska; ak i kvalifikovane zanatlije bile su, delom, dovedene iz Bagdada,

358

Konstantinopolja i drugih centara muslimanske vere. Dvadeset i dve godine dvadeset i dve hiljade radnika bilo je primorano da radi na Taxu; i mada je maharaxa od Xaipura poslao mermer kao poklon ah Xahanu, graevina i ono to je okruuje kotali su 230.000.000 dolara za ono vreme enormna suma. Samo crkva Sv. Petra ima tako pogodan prilaz. Prolazei kroz visoki zid kao grudobran, nailazite iznenada na Tax uzdignut na mermernoj platformi i uokviren sa obe strane lepim xamijama i velianstvenim minaretima. U prednjem planu prostrani vrtovi okruuju ribnjak u ijim vodama obrnuta palata postaje treperava fascinacija. Svaki beo graevine je od belog mermera, dragocenih metala ili skupocenog kamenja. Zgrada je kompleksni oblik od dvanaest strana, od kojih su etiri portali; vitki minaret uzdie se na svakom uglu, a krov ini ogromna visoka kupola. Glavni ulaz, koji su nekad uvale jake kapije od srebra, prava je konfuzna mrea mermernih ukrasa; u zid su umetnuti. slovim od dragulja, citati iz "Kurana", od kojih jedan poziva "iste u srcu" da uu u "vrtove Raja". Unutranjost je jednostavna; i moda je i dobro da su domai i evropski lopovi saraivali u pljakanju grobnice odnosei preobilje dragulja i zlatnu ogradu, okovanu dragim kamenjem, koja je nekad okruivala sarkofage Xahana i njegove kraljice. Jer Aurangzeb je ogradu zamenio oktagonalnim pravanom od skoro prozirnog mermera, isklesanog u udo alabasterske ipke; i nekim posetiocima izgleda da od svih manjih i parcijalnih proizvoda ljudske umetnosti lepotu ovog paravana jo nikada nita nije uspelo da premai. To nije najuzvienija od svih graevina, samo je najlepa. sa svake razdaljine koja skriva njene tanane detalje ona nije impozantna, ona jedino izaziva zadovoljstvo; samo blii pogled otkriva da njeno savrenstvo nije srazmerno njenoj veliini. Kada u nae uurbano vreme vidimo ogromne graevine podignute za godinu ili dve, i onda pomislimo kako je dvadeset i dve hiljade ljudi radilo dvadeset i dve godine na ovoj maloj grobici, visokoj jedva stotinu stopa, poinjemo da oseamo razliku izmeu industrije i umetnosti. Moda je in volje ukljuen u stvaranje graevine kao to je Tax Mahal bio vei i dublji od ina volje najveeg osvajaa. Da je vreme inteligentno, unitilo bi sve drugo pre Taxa i ostavilo ovaj dokaz ovekove prefinjene uzvienosti kao poslednju ovekovu utehu.4. Indijska arhitektura i civilizacijaPropadanje indijske umetnosti Poreenje hinduske i muslimanske arhitekture Opti pregled indijske civilizacijeUprkos paravana, Aurangzeb je za mogulsku i indijsku umetnost bio nesrea. Fanatino posveen religiji koja je bila iskljuiva, on u umetnosti nije video nita do idolopoklonstva i tatine. Podizanje hinduskih hramova zabranio je ve i ah Xahan; Aurangzeb ne samo da je produio zabranu, nego je muslimanskoj gradnji dao toliko tedljivu podrku da je i ona pod njegovom vladavinom propadala. Indijska umetnost sledila ga je u grob.Ako mislimo na indijsku arhitekturu saeto i u retrospektivi, u njoj nalazimo dve teme, muku i ensku, hindusku i muslimansku, oko koje se okree strukturalna simfonija. Kao to u najuvenijim simfonijama za iznenaujuim udarima batova u poetnim taktovima ubrzo sledi zvuk beskrajne istananosti, tako u indijskoj arhitekturi neodoljivim spomenicima hinduskog genija u Bodhgaji, Bhubanevaru, Maduri i Tanxoreu sledi gracioznost i melodija moguskog stila u Fatehpur-Sikriju, Delhiju i Agri; i dve se teme prepliu u konfuznoj saradnji sve do kraja. O Mogulima je reeno da su gradili kao xinovi i zavrili kao draguljari; ali ovaj epigram mogao se moda bolje uopteno primeniti na indijsku arhitekturu: Hindusi su gradili kao xinovi, a Moguli zavrili kao draguljari. Hinduska arhitektura nas impresionira u masi, mavarska svojim detaljem; prva je imala uzvienost snage, druga je imala savrenstvo lepote; Hindusi su imali strast i plodnost stvaralatva, Mavari ukus i samoobuzdavanje. Hindus je svoje zgrade prekrivao takvim preobiljem

359

kipova, da se kolebamo da li da ih svrstamo u zgrade ili u skulpturu; muslimani su se gnuali kipova i ograniili se na floralno ili geometrijsko ukraavanje. Hindusi su bili gotski skulptori-arhitekte indijskog srednjeg veka; muslimani prognani umetnici egzotine renesanse. Sve u svemu, hinduski stil dostigao je vee visine, u srazmeri kao to oplemenjenost nadmauje lepotu; ako zrelo razmislimo, vidimo da su tvrava u Delhiju i Tax Mahal, pored Angkora i Borobudura, divne lirske pesme pored dubokih drama Petrarka pored Dantea, Kits pored ekspira, Safo pored Sofokla. Jedna je umetnost graciozni i pristrasni izraz srenih pojedinaca, druga je potpuni i moni izraz jedne rase.Zato se ovaj mali pregled mora zavriti kao to je i poeo, priznanjem da niko osim Hindusa ne moe u potpunosti oceniti umetnost Indije, ili o njoj pisati s pratanjem. Za Evropljanina, vaspitanog na grkim i aristokratskim kanonima umerenosti i jednostavnosti, ova narodna umetnost sa preobiljem ukrasa i divljom kompleksnou povremeno e izgledati skoro primitivna i varvarska. Ali ova poslednja re upravo je pridev, sa kojim je Gete, naklonjen klasici, odbacio strasburku katedralu i gotski stil; to je reakcija razuma na oseanje, racionalizma na religiju. Samo domai vernik moe da oseti majestetinost hinduskih hramova, jer oni su izgraeni ne samo da prue formu lepoti, ve i podsticaj pobonosti i pijedestal za veru. Samo na srednji vek samo nai otoi i Dantei mogli su razumeti Indiju.Upravo ovako moramo da gledamo svu indijsku civilizaciju kao izraz "srednjevekovnog" naroda, za koji je religija dublja od nauke, ako ni zbog ega drugog onda zato to religija na poetku prihvata venost ljudskog neznanja i jalovost ljudske moi. U ovoj pobonosti lei slabost i snaga Hindusa: njegovo praznoverje i njegova nenost, njegova introvertnost i njegov uvid, njegova zaostalost i njegova dubina, njegova slabost u ratu i njegova dostignua u umetnosti. Nema sumnje da je na njegovu religiju uticala klima i saraivala sa njom da ga oslabi; zato je on sa fantastinom rezignacijom popustio pred Arijevcima, Hunima, muslimanima i Evropljanima. Istorija ga je kaznila za zanemarivanje nauke; i kada su Klajvovi superiorni topovi potukli domorodaku armiju kod Plesija (1757.), njihova grmljavina najavila je industrijsku revoluciju. U naim vremenima ona e u Indiji postii sve ta eli, kao to je prikazala svoju volju i karakter u Engleskoj, Americi, Nemakoj, Rusiji i Japanu; i Indija e imati svoj kapitalizam i socijalizam, i svoje milionere. Stara civilizacija Indije je zavrena. Poela je umirati dolaskom Britanaca. IX HRIANSKI EPILOG 1. Veseli Bukeniri Dolazak Evropljana - Britansko osvajanje - Pobuna sepoja - Prednosti i nepovoljnosti britanske vladavine Ova civilizacija je u mnogom ve bila mrtva, kada su Klajv i Hastings otkrili bogatstva Indije. Duga i destruktivna vladavina Aurangzeba i haos i unutranji ratovi koji su zatim doli, uinili su Indiju zrelom za ponovno osvajanje; i jedino otvoreno pitanje u pogledu "oevidne sudbine" bilo je, koja e od modernizovanih sila Evrope postati njen izvrilac. Francuzi su uinili pokuaj i doiveli neuspeh; Indiju, kao i Kanadu, izgubili su kod Rosbaha i Vaterloa. Englezi su pokuali i uspeli.Godine 1498., posle jedanaest meseci

360

plovidbe po naputanju Lisabona, Vasko de Gama je bacio sidro kod Kalikuta (danas Koxikod, prim. prev.). Hinduski raxa od Malabara primio ga je dobro i dao mu ljubazno pismo za kralja Portugalije: "Vasko de Gama, plemi iz vaeg roda, posetio je moje kraljevstvo i doneo mi veliko zadovoljstvo. U mom kraljevstvu ima u obilju cimeta, karanfilia, bibera i dragog kamenja. Ono to od vae zemlje traim, to je zlato, srebro, koral i grimiz." Njegovo hriansko velianstvo na to je odgovorilo polaganjem prava na Indiju kao portugalsku koloniju, iz razloga koje raxa, budui previe zaostao, nije mogao da shvati. Da bi stvari postale jasnije, Portugalija je u Indiju poslala flotu, sa uputstvom da iri hrianstvo i da vodi rat. U sedamnaestom veku stigli su Holanani i isterali Portugalce; u osamnaestom su doli Francuzi i Englezi i isterali Holanane. Surove borbe odluile su ko e od njih civilizovati Hinduse i opteretiti ih poreskim dabinama.Istonoindijska kompanija osnovana je u Londonu 1600. godine da bi u Indiji jeftino kupovala, a u Evropi skupo prodavala proizvode iz Indije i Istone Indije. Ve 1686. ona je objavila svoju nameru "da osnuje veliki, dobro postavljeni, sigurni engleski dominion u Indiji za sva budua vremena.$317$ Kompanija je osnovala trgovake agencije u Madrasu, Kalkuti i Bombaju, utvrdila ih, dovela vojnike, vodila bitke, davala i uzimala mito, i obavljala i druge funkcije vlade. Klajv je raspoloeno prihvatao poklon od 170.000 dolara od hinduskih vladara koji su zavisili od njegovih topova; uterivao je od njih, pored toga, godinji danak od 140.000 dolara; imenovao je za 6,000.000 dolara "Mir" Xafara za vladara Bengala; navodio domae prineve da se zavade i postepeno prisvajao njihove teritorije kao vlasnitvo Istonoindijske kompanije; uzimao je opijum, bio pod istragom i razreen dunosti od strane Parlamenta i konano izvrio samoubistvo (1774). Voren Hastings, hrabar, uen i sposoban ovek, iznuivao je od domaih prineva, za trezore Kompanije, priloge ak do iznosa od etvrt miliona dolara; primao je mito da vie ne iznuuje, iznuivao jo vie i aneksirao drave koje nisu mogle da plate; sa svojom vojskom okupirao je Aud i prodao pokrajinu za 2.500.000 dolara jednom princu pokoreni i osvaja meusobno su se takmili u podmitljivosti. Delovi Indije koji su bili pod Kompanijom morali su da plaaju porez na zemljite od pedeset procenata od proizvoda, i za druge naplate tako brojne i nemilosrdne da je dve treine stanovnitva pobeglo, dok su ostali prodali svoju decu da bi platili za sve vee takse. "Ogromna bogatstva," kae Mekoli, brzo su se akumulirala u Kalkuti, dok je trideset miliona ljudskih bia bilo svedeno na krajnju bedu. Oni su bili navikli da ive pod tiranijom, ali nikada pod ovakvom." Oko 1857. zloini Kompanije toliko su osiromaili severozapadnu Indiju, da je meu domorocima izbila oajnika pobuna. Britanska vlada je intervenisala, "pobunu" uguila, preuzela osvojene teritorije kao koloniju Krune, dobro platila Kompaniji i dodala kupovnu cenu javnom dugu Indije. Bilo je to isto, bezobzirno osvajanje, ne ako se, moda, ceni po Zapovestima koje se recituju zapadno od Sueca, nego koje treba shvatiti kroz Darvina i Niea: narod koji je izgubio sposobnost da sam vlada, ili razvija svoja prirodna bogatstva, neizbeno pada kao plen naroda koji pate od sile i pohlepe. Indiji je osvajanje donelo izvesne prednosti. Ljudi kao Bentink, Kening, Manro, Elfinston i Mekoli uneli su upravljanje britanskim pokrajinama neto od velikodunog liberalizma koji je kontrolisao Englesku 1832. Lord Vilijem Bentink, uz pomo i podsticaj domaih reformatora kao to je bio Ram Mohun Roj, uinili su kraj "satiju" (spaljivanje udovica, prim.prev.) i razbojnitvu. Nakon to su u Indiji, sa indijskim novcem i vojnicima, vodili 111 ratova da bi dovrili osvajanje Indije, Britanci su na celom poluostrvu uspostavili mir, izgradili eljeznice, fabrike i kole, otvorili univerzitete u Kalkuti, Madrasu, Bombaju, Lahoreu i

361

Alahabadu, doneli englesku nauku i tehnologiju u Indiju, inspirisali Istok demokratskim idejama Zapada i odigrali znaajnu ulogu u otkrivanju svetu kulturnog bogatstva indijske prolosti. Cena ovih dobroinstava bio je finansijski despotizam sa kojim je loza prolaznih vladara godinu za godinom iscrpljivala bogatstvo Indije, kada su se vratili ponovo ojaalom severu; ekonomski despotizam koji je unitio indijske delatnosti i bacio milione njenih zanatlija natrag na neodgovarajue tlo; i politiki despotizam, koji je, doavi tako brzo posle teskobne Aurangzebove tiranije, slomio duh indijskog naroda u toku jednog veka. 2. Dananji sveci Hrianstvo u Indiji - "Brahma-Samax" - Muhamedanstvo - Ramakrina Vivekananda U ovim uslovima, bilo je prirodno i karakteristino da Indija potrai utehu u religiji. Jedno vreme poelela je srdanu dobrodolicu hrianstvu, naavi u njemu mnoge etike ideale koje je potoivala hiljadama godina; i pre nego to su ovi ljudi dobro upoznali karakter i ponaanje Evropljana," kae otvoreni opat Diboa, "izgledalo je mogue da hrianstvo meu njima uhvati korena." Kroz celi devetnaesti vek misionari, izloeni stalnim napadima, pokuavali su da se glas Hrista uje i pored grmljavine pobednikih topova; podizali su i opremali kole i bolnice, delili lekove i milostinju i irili teologiju, i nedodirljivima doneli prvo priznanje da su ljudi. Ali kontrast izmeu hrianskog uenja i hrianske prakse uinili su da Hindus bude skeptian i satirinan. Isticali su da podizanje Lazara iz mrtvih nije vredno pomena; njihova religija ima mnogo interesantnijih i neobinijih uda od toga; a svaki pravi "jogin" moe da stvara uda i danas, dok su uda u hrianstvu oigledno zavrena. Brahmani su se drali ponosno i protiv ortodoksije Zapada nudili sistem misli koji je bio isto tako suptilan, dubok i neverovatan. "Napredovanje hrianstva u Indiji", kae Ser arls Eliot, "bilo je beznaajno." Ipak, fascinantni lik Hrista imao je mnogo veeg uticaja nego to bi se moglo meriti injenicom da je hrianstvo preobratilo est posto stanovnitva za tri stotine godina. Prvi znaci tog uticaja pojavljuju se u "Bhagavad-Giti"; najnoviji su vidljivi kod Gandija i Tagore. Najjasniji primer je u reformskoj organizaciji poznatoj kao "Brahma-Samax",$318$ osnovanoj 1828. od strane Ram Mohun Roja. Niko ne bi mogao da prie prouavanju religije savesnije. Roj je uio sanskrit da bi itao "Vede", pali da bi itao budistiku "tripitaku", persijski i arapski da bi prouavao islam i "Kuran", hebrejski da ovlada Starim zavetom i grki da bi razumeo Novi. Onda se prihvatio engleskog i pisao je na njemu sa takvom lakoom i skladom da je Xeremi Bentam poeleo da od ovog primera ima neke koristi i Xejms Mil. Godine 1820. Roj je objavio svoje delo "Isusove pouke": "vodi ka miru i srei", i objavio: "Naao sam da doktrine Hrista vie doprinose moralnim principima i da su bolje prilagoene za korienje racionalnih bia od bilo kojih drugih koje sam upoznao." Svojim skandalizovanim zemljacima predloio je novu religiju, po kojoj treba da napusti politeizam, poligamija, kaste, deji brakovi, "sati" i idolopoklonstvo, i treba da se klanja jednom bogu "Brahmanu". Kao i Akbar, on je sanjao o mogunosti ujedinjenja cele Indije u tako jednostavnoj veri; i, kao i Akbar, potcenio je popularnost praznoverja. Posle sto godina korisne borbe, "Brahma-Samax" je sada jedna izumrla sila u indijskom ivotu. $319$ Muslimani su najmonija i najinteresantnija religiozna manjina u Indiji; ali

362

prouavanje njihove religije pripada jednoj kasnijoj knjizi. Ne udi to muslimanstvo, uprkos revnosne pomoi Aurangzeba, nije uspelo da pridobije Indiju; udo je da muslimanstvo u Indiji nije podleglo hinduizmu. Opstanak tog jednostavnog i mukog monoteizma usred xungle politeizma potvruje snagu muslimanskog uma; treba samo da se setimo kako je brahmanizam prihvatio budizam bismo shvatili snagu tog otpora i veliinu tog dostignua. Alah sada u Indiji ima oko 70,000.000 poklonika.Hindus je naao vrlo malo utehe u bilo kojoj stranoj veri; a linosti koje su u devetnaestom veku najvie inspirisale njegovu religioznu svest bile su one ija je doktrina i praksa imala korene u starim verovanjima naroda. Ramakrina, siromani brahman iz Bengala, postao je izvesno vreme hrianin i osetio privlanost Hrista;$320$ u neko drugo vreme postao je musliman i pridruio se jednostavnom ritualu muslimanske molitve; ali uskoro ga je njegovo pobono srce vratilo hinduizmu, a ak i stranoj Kali, iji je svetenik postao i koju je transformisao u Boginju-majku prepunu nenosti i ljubavi. Odbacio je puteve intelekta i propovedao "Bhakti-jogu", disciplinu i sjedinjenje ljubavi. "Znanje o Bogu," govorio je, "moe se uporediti sa mukarcem, dok je ljubav prema Bogu kao ena. Znanje ima ulaz samo u spoljnje prostorije Boga i niko ne moe ui u unutranje misterije Boga osim ljubavnika." Za razliku od Ram Mohun Roja, Ramakrina se nije potrudio da se obrazuje; nije uio sanskrit niti engleski; nije nita pisao i klonio se intelektualnog razgovora. Kada ga je neki naduveni logiar upitao, "ta su znanje, znalac i znani predmet?" on je odgovorio, "Dobri ovee, ne znam sve te sitnice sholastinog uenja. Ja samo znam svoju Boansku majku i to, da sam njen sin." Sve religije su dobre, uio je svoje sledbenike; svaka je put ka Bogu, ili faza na tom putu, prilagoena umu i srcu onoga koji trai. Preobraenje iz jedne religije u drugu je ludost; Isticali su da podizanje Lazara iz mrtvih nije vredno pomena; njihova religija ima mnogo interesantnijih i neobinijih uda od toga; a svaki pravi "jogin" moe da stvara uda i danas, dok su uda u hrianstvu oigledno zavrena. Brahmani su se drali ponosno i protiv ortodoksije Zapada nudili sistem misli koji je bio isto tako suptilan, dubok i neverovatan. "Napredovanje hrianstva u Indiji", kae Ser arls Eliot, "bilo je beznaajno." Ipak, fascinantni lik Hrista imao je mnogo veeg uticaja nego to bi se moglo meriti injenicom da je hrianstvo preobratilo est posto stanovnitva za tri stotine godina. Prvi znaci tog uticaja pojavljuju se u "Bhagavad-Giti"; najnoviji su vidljivi kod Gandija i Tagore. Najjasniji primer je u reformskoj organizaciji poznatoj kao "Brahma-Samax", $318$ osnovanoj 1828. od strane Ram Mohun Roja. Niko ne bi mogao da prie prouavanju religije savesnije. Roj je uio sanskrit da bi itao "Vede", pali da bi itao budistiku "tripitaku", persijski i arapski da bi prouavao islam i "Kuran", hebrejski da ovlada Starim zavetom i grki da bi razumeo Novi. Onda se prihvatio engleskog i pisao je na njemu sa takvom lakoom i skladom da je Xeremi Bentam poeleo da od ovog primera ima neke koristi i Xejms Mil. Godine 1820. Roj je objavio svoje delo "Isusove pouke": "vodi ka miru i srei", i objavio: "Naao sam da doktrine Hrista vie doprinose moralnim principima i da su bolje prilagoene za korienje racionalnih bia od bilo kojih drugih koje sam upoznao." Svojim skandalizovanim zemljacima predloio je novu religiju, po kojoj treba da napusti politeizam, poligamija, kaste, deji brakovi, "sati" i idolopoklonstvo, i treba da se klanja jednom bogu "Brahmanu". Kao i Akbar, on je sanjao o mogunosti ujedinjenja cele Indije u tako jednostavnoj veri; i, kao i Akbar, potcenio je popularnost praznoverja. Posle sto godina korisne borbe, "Brahma-Samax" je sada jedna izumrla sila u indijskom ivotu.$319$ Muslimani su najmonija i najinteresantnija religiozna manjina u Indiji; ali prouavanje njihove religije pripada jednoj kasnijoj knjizi. Ne udi to

363

muslimanstvo, uprkos revnosne pomoi Aurangzeba, nije uspelo da pridobije Indiju; udo je da muslimanstvo u Indiji nije podleglo hinduizmu. Opstanak tog jednostavnog i mukog monoteizma usred xungle politeizma potvruje snagu muslimanskog uma; treba samo da se setimo kako je brahmanizam prihvatio budizam bismo shvatili snagu tog otpora i veliinu tog dostignua. Alah sada u Indiji ima oko 70,000.000 poklonika.Hindus je naao vrlo malo utehe u bilo kojoj stranoj veri; a linosti koje su u devetnaestom veku najvie inspirisale njegovu religioznu svest bile su one ija je doktrina i praksa imala korene u starim verovanjima naroda. Ramakrina, siromani brahman iz Bengala, postao je izvesno vreme hrianin i osetio privlanost Hrista;$320$ u neko drugo vreme postao je musliman i pridruio se jednostavnom ritualu muslimanske molitve; ali uskoro ga je njegovo pobono srce vratilo hinduizmu, a ak i stranoj Kali, iji je svetenik postao i koju je transformisao u Boginju-majku prepunu nenosti i ljubavi. Odbacio je puteve intelekta i propovedao "Bhakti-jogu", disciplinu i sjedinjenje ljubavi. "Znanje o Bogu," govorio je, "moe se uporediti sa mukarcem, dok je ljubav prema Bogu kao ena. Znanje ima ulaz samo u spoljnje prostorije Boga i niko ne moe ui u unutranje misterije Boga osim ljubavnika." Za razliku od Ram Mohun Roja, Ramakrina se nije potrudio da se obrazuje; nije uio sanskrit niti engleski; nije nita pisao i klonio se intelektualnog razgovora. Kada ga je neki naduveni logiar upitao, "ta su znanje, znalac i znani predmet?" on je odgovorio, "Dobri ovee, ne znam sve te sitnice sholastinog uenja. Ja samo znam svoju Boansku majku i to, da sam njen sin." Sve religije su dobre, uio je svoje sledbenike; svaka je put ka Bogu, ili faza na tom putu, prilagoena umu i srcu onoga koji trai. Preobraenje iz jedne religije u drugu je ludost; ovek samo treba da nastavi svojim sopstvenim putem, i stigne do sutine sopstvene vere. "Sve reke teku u okean. Teci, i pusti i druge da teku!" Sa simpatijama je tolerisao politeizam ljudi i smerno prihvatao monizam filozofa; ali u njegovoj vlastitoj ivoj veri, Bog je bio duh inkarnisan u svim ljudima i jedino pravo klanjanje Bogu bilo je sluiti oveanstvu sa ljubavlju.Mnogi plemeniti ljudi, bogati i siromani, brahmani i parije, izabrali su ga za "gurua" i u njegovo ime osnovali red i misiju. Najupeatljiviji meu tim sledbenicima bio je jedan ponosni mladi katrija, Narendranat Dut, koji se, pun Spensera i Darvina, Ramakrini prvo pretstavio kao ateista nesrean u svom ateizmu, ali koji s prezirom odbija mitove i praznoverice kojima on identifikuje religiju. Osvojen Ramakrininom strpljivom ljubaznou, "Naren" je postao vatreni uenik mladog uitelja; redefinisao je Boga kao "totalitet svih dua" i pozvao svoje blinje da religiju upranjavaju ne kroz isprazni asketizam i meditaciju, ve kroz apsolutnu privrenost ljudima. Ostavi za sledei ivot itanje "Vedante" i praksu meditacije. Neka ovo telo, koje je ovde, bude stavljeno u slubu drugih!... Najvia istina je ovo: Bog je prisutan u svim biima. Ona su njegovi mnogostruki oblici. Samo onaj slui Boga, koji slui svim drugim biima! Promenivi ime u Vivekananda, napustio je Indiju da bi u inostranstvu potraio sredstva za Misiju Ramakrine. Godine 1893. naao se u ikagu, izgubljen i bez prebijene pare. Dan kasnije pojavio se u Parlamentu religija na Svetskoj izlobi, obratio se uesnicima sastanka kao predstavnik hinduizma i osvojio sve svojom velianstvenim dranjem, svojim evaneljem jedinstva svih religija i svojom jednostavnom etikom sluenja ljudima kao najboljim oboavanjem Boga; ateizam je pod inspiracijom njegove elokvencije postao plemenita religija i ortodoksna svetena lica zatekla su se da slave "paganina" koji govori da nema drugog Boga do dua ivih stvari. Vrativi se u Indiju, propovedao je svojim zemljacima veru snaniju nego ita to im je bilo koji Hindus ponudio jo od vedskih dana:Ono to elimo je religija koja pravi oveka ... Odrecite se

364

misticizama koji slabe i budite jaki ... Za sledeih pedeset godina ...neka svi drugi, tati bogovi nestanu iz vaeg uma. Ovo je jedini Bog koji je budan, naa sopstvena rasa, svuda su Njegove ruke, svuda Njegove noge, svuda Njegove ui; On pokriva sve... Prvo od svih oboavanja je oboavanje svih onih oko nas... Oni su svi nai bogovi ljudi i ivotinje; a prvi bogovi kojima se moramo klanjati su nai sopstveni zemljaci. Odatle do Gandija bio je samo jedan korak. 3. Tagore Nauka i umetnost - Porodica genija - Mladost Rabindranatha - Njegova poezija Njegova politika - Njegova kola U meuvremenu, uprkos opresiji, gorini i siromatvu, Indija je nastavila da stvara nauku, knjievnost i umetnost. Profesor Xagadis andra Bose stekao je svetsku slavu svojim istraivanjima u oblasti elektriciteta i fiziologije biljaka; a delo profesora andrasekhara Ramana iz fizike svetla krunisano je Nobelovom nagradom. U naem sopstvenom veku u Bengalu se uzdigla nova kola slikanja, koja stapa bogatstvo boja na freskama Axante sa delikatnou linija raxputskih minijatura. Slike Abanindranatha Tagore skromno sudeluju u senzualnom misticizmu i prefinjenoj umetnosti koja je poeziji njegovog strica donela meunarodnu slavu.Tagore su jedna od velikih porodica istorije. Davendranath Tagore (bengalski "thakur") bio je jedan od organizatora, a kasnije i glava "Brahma-samaxa": ovek bogat, kulturan i poboan, u starosti je postao jeretiki patrijarh Bengala. Od njega su potekli umetnici Abanindranath i Gogonendranath, filozof Dvixendranath i pesnik Rabindranath Tagore ova poslednja dvojica su bili njegovi sinovi.Rabindranath je odgojen u atmosferi udobnosti i prefinjenosti, u kojoj su muzika, poezija i probrani razgovor bili u samom vazduhu koji die. Bio je blagog duha od roenja, jedan eli koji je odbijao da umre mlad ili ostari; tako pun ljubavi da su se veverice penjale na njegova kolena i ptice mu sedele na rukama. Bio je pronicljiv i sposoban da razume i oseao je uskovitlani prizvuk iskustva sa mistikom senzitivnou. Ponekad bi stajao satima na balkonu, zapaajui sa knjievnim instinktom likove i crte, dranje i nain hoda svakog prolaznika na ulici; ponekad, na sofi u unutranjoj sobi, provodio bi pola dana utei, sa svojim uspomenama i snovima. Stihove je poeo da komponuje na ploi od kriljca, srean pri pomisli da se greke mogu tako lako izbrisati. Uskoro je pisao pesme pune nenosti za Indiju za lepotu njene prirode, draest njenih ena i patnje njenih ljudi; a sam je komponovao i muziku za ove pesme. Sva ih je Indija pevala, i mladi pesnik je bio sav uzbuen to ih uje sa usana grubih seljaka dok je, nepoznat, putovao kroz udaljena sela. Evo jedne od njih, koju je sam autor preveo sa bengalija; ko je drugi ikada izrazio sa tako saoseajnim skepticizmom boansku besmislicu romantine ljubavi?Reci mi, je li sve to istina, dragane, reci mi,je li sve to istina?Kada ove oi sipaju munje, tamni oblaci u grudimatvojim odgovaraju burom.Je li istina da su moje usne slatke kao razvijenipupoljak prve ljubavi?Oklevaju li uspomene minulih majskih noiu mojim udovima?Treperi li zemlja, kao harfa u pesmama,kada je moja stopala dodirnu?Je li istina, da iz oiju noi kaplje rosa kadati se pokaem ida se zora veseli kada obavije moje telo?Je li istina, je li istina, da je tvoja ljubavlutala kroz vekove i svetove traei me?I kada si me naao, tvoja duga enjanala je krajnje spokojstvo u momNenom govoru, u mojim oima i usnama, i mojoj bujnoj kosi?Je li istina da je tajna beskonanostiispisana na mom malom elu?Reci

365

mi, o dragane, je li sve to istina? U ovim pesmama$321$ ima mnogo vrlina jedan intenzivni a ipak trezveni patriotizam; enstveno istanano razumevanje ljubavi i ene prirode i oveka; strastveno prodiranje u spoznaju filozofa Indije; i tenisonska istananost oseaja i fraze. Ako u njima ima neke mane, onda je to to su isuvie dosledno lepe, previe monotono idealistine i nene. Svaka ena u njima je draesna, a svaki mukarac u njima zaluen enom, ili smru, ili Bogom; priroda, iako ponekad strana, uvek je uzviena, nikada sumorna, ili gola, ili odvratna.$322$ Moda je pria o itri Tagoreova pria: njenom ljubavniku Arxuni dodijala je kroz godinu dana zato to je potpuno i neprekidno lepa; tek kada zgubi svoju lepotu i, postavi jaka, preuzima prirodne ivotne poslove, bog je ponovo voli duboki simbol zadovoljnog braka. Tagore priznaje svoja ogranienja oaravajuim skladom:Dragana, tvoj pesnik je davno ispevao veliki spev.Avaj, nepaljiv, zakaih ga za zvonko prstenjena tvojim nogama, i on se raspade.Raspri se u pesmice, rasute pred nogama tvojim. Zato je pevao lirske pesme do kraja, i sav svet osim kritiara rado ga je sluao. Indija je bila malo iznenaena kada je njen pesnik primio Nobelovu nagradu (1913); bengalski kritiari videli su samo njegove greke, a profesori iz Kalkute koristili su njegove pesme kao primer loeg bengalija. Mladi Nacionalisti nisu ga voleli zato to je njegova osuda zloupotreba u moralnom ivotu Indije bila jaa od njegovog poziva za politikom slobodom; i kada je nainjen vitezom izgledalo im je to kao izdajstvo Indije. On tu ast nije dugo zadrao; jer kada se, u traginom nesporazumu, britanski vojnici pucali u uesnike jednog relogioznog skupa u Amritsaru (1919), Tagore je vratio svoja odlikovanja vicekralju uz otro pismo kojim ih odbija. Danas je on osamljeni lik, moda najimpresivniji od svih ljudi u dananjem svetu: reformator koji je imao hrabrost da odbaci najosnovniju od svih institucija Indije kastinski sistem i najdrae od njenih verovanja transmigraciju; nacionalista koji udi da slobodom Indije, ali koji se usudio da protestuje protiv ovinizma i sebinosti koje igraju ulogu u Nacionalistikom pokretu; pedagog koji se umorio od govornitva i politike i povukao u svoj "aram" i pustinjako boravite u antiniketanu, da bi poduavao neke iz mlae generacije svom evanelju moralnog samoosloboenja; pesnik slomljenog srca zbog prerane smrti svoje ene i poniavanja svoje zemlje; filozof utonuo u "Vedantu", mistik koji okleva, kao andi Das, izmeu ene i Boga, a ipak lien vere predaka veliinom svoje uenosti; ljubitej prirode koji se suoava sa njenim glasnicima smrti bez ikakve druge utehe do svog talenta za pesmu koji nikada ne stari."Pesnie, vee se primie; tvoja kosa sedi.uje li u svojim osamnim mislima poruku drugog sveta?""Vee je," ree pesnik, "pa oslukujem, jer me neko moe zvatisa sela iako je dockan.Bdim: da li se mlada, bludna srca nalaze, da li dva para eznjivihoiju prose svirku, koja bi prekinula njihovo utanje i za njih govorila.Tko bi tkao njihove vele pesme ako bih ja sedeo na obali ivota iposmatrao smrt i drugi svet?to mari to moja kosa sedi.Ja sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmlai i najstarijiu tom selu...Svima sam njima potreban, zato nemam vremena da lupam glavuo onome ta e tek biti.Sa svima sam podjednako star;ta mari onda to moja kosa sedi?"

4. Istok je zapad

366

Indija koja se menja - Ekonomske promene - Drutvene - Propadanje kastinskog sistema - Kaste i esnafi - Nedodirljivi - Pojavljivanje ene injenica, da ovek, kome je engleski jezik bio nepoznat skoro sve do njegove pedesete godine, pie tako dobro na engleskom, znak je lakoe sa kojom se moe premostiti most izmeu onog Istoka i onog Zapada ije je spajanje jedan drugi pesnik osudio. Jer od Tagoreovog roenja Zapad je priao Istoku na stotinu naina i stao da menja svaki aspekt istonjakog ivota. Trideset hiljada milja eljeznice protkalo je pustinje i planinske prelaze Indije i dovelo lica zapadnjaka u svako selo; telegrafske ice i tamparske maine donele su svakom studentu vesti o svetu, koji se znaajno menja; u engleskim kolama predavala se britanska istorija da bi se stvorili britanski graani i nehotice su ulivene i engleske ideje o demokatiji i slobodi. ak i Istok sada opravdava Heraklita.Indija, svedena u devetnaestom veku na nivo siromatva superiornim mainama britanskih razboja i veim kalibrom britanskih topova, sada je i preko volje okrenula lice ka industrijalizaciji. Zanati odumiru, broj fabrika raste. U amsetpuru kompanija za crnu metalurgiju Tata zapoljava 45.000 ljudi i postaje pretnja vodeoj ulozi amerikih firmi u proizvodnji elika. Proizvodnja uglja u Indiji brzo raste; kroz jednu generaciju Kina i Indija mogu pretei Evropu i Ameriku u eksploataciji iz zemlje osnovnih goriva i sirovina za industriju.Ne samo da e ovi domai resursi udovoljiti domaim potrebama, oni e konkurisati Zapadu u osvajanju svetskih trita i osvajai Azije moda e iznenada otkriti da su im trita nestala, a ivotni standard njihovog stanovnitva ozbiljno opao zbog konkurencije jeftine radne snage u nekad poslunim i zaostalim (tj. poljoprivrednim) zemljama.$323$ U Bombaju ima fabrika u srednjeviktorijanskom stilu, sa staromodnim nadnicama koje izazivaju suze zavisti u oima zapadnih Torijevaca. Hinduski poslodavci zamenili su britanske u mnogim od ovih industrija, i eksploatiu svoje zemljake sa grabeljivou Evropljana, koji nose "civilizatorsko breme" belog oveka.Ekonomska osnovica indijskog drutva nije se menjala bez uticaja na drutvene institucije i moralne obiaje ljudi. Kastinski sistem stvoren je u uslovima statinog i poljoprivrednog drutva; ali on nije davao ni povoljne anse geniju bez rodoslova, ni oslonac ambiciji i nadi, ni podstrek za pronalazatvo i preduzetnitvo; ovaj sistem bio je osuen na propast kada je industrijska revolucija stigla na obale Indije. Maina nema potovanja prema osobi: u veini fabrika ljudi rade jedan pored drugoga bez diskriminacije kaste, vozovi i tramvaji daju leaj ili prostor za stajanje svima koji mogu da plate, zadrune drutva i politike partije spajaju sve kategorije, a u prenatrpanosti arene grada ili ulice brahman i parija kreu se u istoj sredini u neoekivanom drugarstvu. Jedan raxa objavljuje da e u njegovom dvoru biti primljena svaka kasta i svaka vera; jedan udra postaje prosvetljeni vladar Barode; "Brahma-samax" odbacuje kaste, a bengalski Pokrajinski kongres Nacionalog kongresa zagovara trenutno ukidanje svih kastinskih razlika. Polako maina uzdie jednu novu kastu do bogatstva i moi, i najstarija od ivih aristokratija dolazi do svog kraja..Kastinski uslovi ve gube na znaaju. Re "vajsija" danas se koristi samo u knjigama, ali nema primene u stvarnom ivotu. ak je i ime "udra" nestalo na severu, dok je na jugu neprecizna oznaka za sve nebrahmane. Nie kaste iz starijih vemena zamenje su, u stvari, sa preko tri hiljade "kasta" koje su u osnovi esnafi: bankari, trgovci, fabriki proizvoai, farmeri, profesori, inenjeri, nadglednici pruga, mesari, brijai, ribari, glumci, rudari u ugljenokopima, perai, oferi taksija, prodavaice, istai cipela svi su organizovani u profesionalne kaste koje se od naih sindikata razlikuju uglavnom po

367

neodreenom oekivanju da e sinovi slediti zanat svojih otaca.Velika tragedija kastinskog sistema je da je, iz generacije u generaciju, mnoila one nedodirljive, iji rastui broj i buntovnitvo podrivaju instituciju koja ih je stvorila. Parije su u svoje redove primili sve one koji su postali robovi zbog rata ili duga, svu decu iz brakova izmeu brahmana i udri, i sve one nesrenike iji je posao, kao ubretari, mesari,$324$ akrobate, maioniari ili krvnici bili brahmanskim zakonom igosani kao degradirajui; a oni su poveali svoju masu nesmotrenom plodnou onih, koji nemaju ta da izgube. Za njih je istoa tela, odee ili hrane zbog njihovog velikog siromatva nedostini luksuz; a njihovi blinji klone ih se u svakom smislu. Zato kastinski zakoni zabranjuju nedodirljivom da se priblii vie od dvadeset i etiri stope jednom udri, ili sedamdeset i etiri stope nekom brahmanu; ako senka nekog parije padne na oveka iz kaste, ovaj poslednji mora da ukloni zagaenost pranjem oienja. Sve to parija dotakne, to je okaljano.$325$ U mnogim delovima Indije on ne sme uzimati vodu iz javnih bunara, ili ui u hramove u koje zalaze brahmani, ili slati svoju decu u hindusku kolu. Britanci, ija je politika u izvesnoj meri doprinela osiromaenju parija, doneli su im bar jednakost pred zakonom, i jednak pristup svim kolexima i kolama koje kontroliu Britanci. Nacionalistiki pokret, pod inspiracijom Gandija, uinio je mnogo da smanji nemo nedodirljivih. Moda e ih sledea generacija smatrati eksterno i povrno slobodne.Dolazak industrije i ideja Zapada ometa staru prevlast hinduskog mukarca. Industrijalizacija pomera godine stupanja u brak i trai emancipaciju ene; odnosno, enu ne mogu da privuku na rad u fabriku ako je ne ubede da je dom zatvor i da po zakonu ima pravo da svoju zaradu zadri za sebe. Iz ove emancipacije proistekle su mnoge stvarne reforme. Deji brakovi formalno su okonani (1929) podizanjem granice zakonske godina starosti za brak za devojice na etrnaest, a za mukarce na osamnaest; "sati" su nestale, a svakodnevno raste broj udovica koje se ponovo udaju;$326$ poligamija je dozvoljena, ali je upranjava samo mali broj mukaraca; a turisti su razoarani to su igraice iz hramova skoro potpuno nestale. Ni u jednoj drugoj zemlji moralna reforma ne napreduje tako brzo. ivot industrijskog grada izvlai ene iz "purda"; jedva est procenata indijskih ena danas prihvata takvo izolovanje od sveta. itav niz interesantnih enskih asopisa rasravlja o najsavremenijim pitanjima; pojavila se ak i liga za kontrolu raanja, i hrabro se suoila sa najozbiljnijim problemom u Indiji nekontrolisanu plodnost. U mnogim pokrajinama ene glasaju i dre politike poloaje; dva puta su ene bile predsednice Nacionalnog kongresa Indije. Mnoge od njih diplomirale su na univerzitetima i postale lekari, pravnici ili profesori. Uskoro, nema sumnje, uloge e se promeniti, i ene e vladati. Zar ne snosi krivicu neki neobuzdani zapadni uticaj za ovaj plameni poziv koji je jedan Gandijev potinjeni uputio enama Indije?Dosta je starih "purda"! Izaite brzo iz kuhinja! Bacite erpe i lonce nek/'/ zatandru u uglu! Strgnite tkaninu pred oima i pogledajte novi svet! Nek vai muevi i braa sami sebi kuvaju. Mnogo posla treba obaviti da bi Indija postala nacija!

5. Nacionalni pokret Pozapadnjaeni studenti - Sekularizacija neba - Indijski nacionalni kongres

368

Godine 1923. preko hiljadu Hindusa studiralo je u Engleskoj, verovatno isti broj u Americi, a moda isti broj na drugim mestima. Oni su se divili privilegijama koje su uivali najnii graani zapadne Evrope i Amerike; studirali su francusku i ameriku revoluciju i itali literaturu reforme i revolta; naslaivali su se Poveljom o pravima oveka, Deklaracijom o nezavisnosti, i Amerikim ustavom; vratili su se u svoje zemlje kao arite infekcije za demokratske ideje i evanelje slobode. Industrijski i nauni napredak Zapada i pobeda saveznika u ratu dali su ovim idejama neodoljiv prest; uskoro je svaki student izvikivao ratni pokli slobode. U kolama Engleske i Amerike Hindus je nauio da bude slobodan.Ovi istonjaci obrazovani na Zapadu ne samo da su prhvatili politike ideale u toku svog obrazovanja u inostranstvu, oni su odbacivali religiozne ideje; dva procesa su obino povezana, i u biografiji i u istoriji. Doli su u Evropu kao poboni mladii, venani sa Krinom, ivom, Vinuom, Kali, Ramom...; dotakli su nauku, i njihove stare vere bile su skrhane kao nekim iznenadnim kataklizmikim potresom. Lieni religioznog verovanja, koje je sam duh Indije, pozapadnjaeni Hindusi vratili su se u svoju zemlju razbijenih iluzija i tuni; hiljadu bogova palo je mrtvo sa nebesa.$327$ Onda, neizbeno, Utopija je popunila mesto Neba, demokratija je postala zamena za "nirvanu", sloboda je zamenila Boga. Ono to se dogodilo u drugoj polovini osamnaestog veka u Evropi sada se nastavilo na Istoku.Meutim, nove ideje razvijale su se polako. Godine 1885. nekoliko hinduskih voa sastalo se u Bombaju i osnovalo "Indijski nacionalni kongres", ali oni tada izgleda nisu ni sanjali o samoupravi. Pokuaj Lorda Kurzona da podeli Bengal (odnosno, razori jedinstvo i snagu najmonije i politiki najsvesnije zajednice u Indiji) izazvalo je Nacionaliste na buntovnije raspoloenje; a na Kongresu 1905. beskompromisni Tilak zahtevao je "svarax". Re je stvorio iz sanskritskog korena koji se jo uvek vidi u njenom engleskom prevodu /"self-rule"/, samouprava. U toj istoj znaajnoj godini Japan je pobedio Rusiju; a Istok, koji se jedan vek plaio Zapada, poeo je da stvara planove za osloboenje Azije. Kina je sledila Sun Jat Sena, uzela ma, i pala u ruke Japana. Indija, bez oruja, prihvatila je za vou jednu od najudnijih linosti u istoriji i dala svetu besprimerni fenomen revolucije koju je poveo svetac, i koja se vodila bez topova. 6. Mahatma Gandi Portret sveca - Asketa - Hrianin - Obrazovanje Gandija U Africi Pobuna iz 1921 "Ja sam taj ovek" Godine zatvora "Mlada Indija" Revolucija kolovrata Gandijeva dostignuaZamislite najrunijeg, najlomnijeg, najslabijeg oveka u Aziji, sa licem i telom od bronze, kratko oianom sedom kosom, visokim jagodicama, ljubaznim malim smeim oima, velikim i skoro bezubim ustima, velikim uima, ogromnim nosem, tankim rukama i nogama, odevenog u komad tkanine oko bokova, kako stoji pred engleskim sudijom u Indiji, na suenju jer svojim sunarodnicima propoveda "nesaradnju". Ili ga zamislite kako sedi na malom ilimu u goloj sobi u svom "satjagraharamu" koli za one koji trae istinu u Ahmedabadu: njegove noge ukrtene su pod njim na nain "jogina", sa stopalima na gore, ruke su mu zauzete tokom za predenje, lice izbrazdano odgovornou, um mu je aktivan sa spremnim odgovorima na svako pitanje o slobodi. Od 1920. do 1935. ovaj nagi tka bio je duhovni i politiki voa 320.000.000 Indusa. Kada se pojavljivao u javnosti, gomile ljudi sakupljale su se oko njega da bi

369

dodirnuli njegovu odeu ili mu poljubili noge. etiri sada dnevno preo je grubi "khadar", nadajui se da e svojim primerom ubediti svoje sunarodnike da koriste ovu jednostavnu tkaninu domae izrade umesto to kupuju proizvod britanskih razboja koji su unitili tekstilnu industriju Indije. Njegov jedini posed bile su tri grube tkanine dve su mu bile garderoba i jedna je sluila za krevet. Nekada bogati advokat, svu svoju imovinu dao je siromanima, a njegova ena, posle izvesnog oklevanja, sledila je njegov primer. Spavao je na golom patosu, ili na zemlji. iveo je od oraha, branjavih banana, limuna, pomoranxi, urmi, pirinxa i kozjeg mleka; esto mesecima nije uzimao nita osim mleka i voa; jednom u ivotu okusio je meso; povremeno nije nedeljama jeo nita. "Mogu bez oiju isto kao i bez mog posta. Ono to su oi za spoljnji svet, post je za unutranji." Kada se krv proreuje, smatrao je, um se bistri, nevanosti otpadaju, i osnovne stvari ponekad i sama Dua sveta izdie se iz "maje" kao Everest iz oblaka.Istovremeno dok je postio da bi video boga, jednim prstom bio je na zemlji i savetovao svojim sledbenicima da, kada poste, dnevno uzimaju jednu klizmu, da ne bi bili otrovani kiselinskim proizvodima samosagorevanja tela ba kada bi mogli da nau Boga. Kada su muslimani i Hidusi ubijali jedni druge u teolokom entuzijazmu, i nisu obraali panju na njegove pozive na mir, izdrao je bez hrane tri nedelje da bi ih pokrenuo. Kroz post i liavanje postao je toliko slab i nejak da je, kada se obraao velikom broju slualaca koji bi se okupljali da ga uju, govorio sa uzdignute stolice. Svoj asketizam preneo je i na polje seksa i eleo, kao Tolstoj, da ogranii ceo fiziki snoaj na promiljenu reprodukciju. I on se u mladosti isuvie preputao zadovoljstvima tela i vest o oevoj smrti iznenadila ga je u naruju dragane. Sada se sa estokom griom savesti vratio "brahmaariji" kojoj su ga poduavali u deakim danima apsolutnom uzdravanju od svake ulne elje. Ubedio je svoju enu da ivi sa njim samo kao sestra sa bratom; i od tog vremena, on nam pria, prestala je svaka nesloga. Kada je shvatio da je osnovna potreba Indije kontrola raanja, on nije usvojio metode Zapada, nego teorije Maltusa i Tolstoja.Da li je dobro za nas, koji poznajemo situaciju, da raamo decu? Mi samo umnoavamo robove i slabie ako nastavimo proces raanja dok se oseamo i ostajemo bespomoni... Sve dok Indija ne postane slobodna nacija... nemamo pravo da raamo potomstvo... U meni nema ni trunke sumnje da e oenjeni ljudi, ako zemlji ele dobro i ako ele da vide Indiju kako postaje nacija snanih i lepih, dobro formiranih mukaraca i ena, upranjavati samouzdravanje i za sada prestati da stvaraju potomstvo. Pored ovih elemenata, u njegovom karakteru bilo je kvaliteta neobino slinih onima, koji su, kako nam rekoe, odlikovali Osnivaa hrianstva. On nije izgovarao ime Hrista, ali je postupao kao da prihvata svaku re iz Besede na gori. Nikada posle sv. Franje Asikog ni jedan ivot poznat u istoriji nije bio tako obeleen blagou, nesebinou, jednostavnou i pratanjem neprijatelju. Sluilo je na ast njegovim protivnicima, ali jo vie njemu samome, to je njegova obeshrabrujua utivost prema njima izazivala, za uzvrat, finu utivost sa njihove strane; vlada ga je slala u zatvor uz duboko izvinjenje. Nikada nije pokazivao ogorenost ili zlovolju. Tri puta ga je svetina napala i istukla skoro na mrtvo; ni jednom sa njegove strane nije bilo odmazde; a kada je jedan od njegovih napadaa uhapen, odbio je da podnese tubu. Kratko vreme nakon najgorih od svih sukoba izmeu muslimana i Hindusa, kada su Moplah muslimani iskasapili na stotine nenaoruanih Hindusa i njihove prepucije ponudili kao zavet Alahu, ovi isti muslimani bili su pogoeni velikom glau; Gandi je sakupio sredstva za njih iz cele Indije, i, bez obzira na presedane, poslao svaku "anu", ne oduzimajui nita za reiju, neprijatelju koji je umirao od gladi. Mohandas Karamand Gandi roen je 1869. Njegova porodica pripadala je kasti

370

vajsija i sekti aina, i upranjavala princip "ahimse" da nikada ne ozledi nita ivo. Njegov otac bio je sposobni administrator, ali neortodoksan u finansijskim operacijama; gubio je mesto za mestom zbog potenja, dao skoro sve svoje bogatstvo u dobrotvorne svrhe, a ostatak ostavio svojoj porodici. Jo kao deak Mohandas je postao ateista, nezadovoljan preljubnikim pustolovinama izvesnih hindu bogova; a da bi jasno pokazao svoj trajni prezir prema religiji, jeo je meso. Meso mu nije odgovaralo, te se vratio religiji.Sa osam godina se verio, a sa dvanaest oenio sa Kasturbai, koja mu je ostala lojalna u svim njegovim pustolovinama, bogatstvu, siromatvu, utamnienjima i "brahmaariji". Sa osamaest godina polae ispite za prijem na univerzitet i odlazi u London da studira pravo. Tamo je prve godine proitao osamdeset knjiga o hrianstvu. Beseda na gori otila mi je pri prvom itanju direktno u srce. Savet, da dobrim uzvrati na zlo i da voli ak i svoje neprijatelje, prihvatio je kao najvii izraz celog ljudskog idealizma; odluio je da radije sa njima propadne, nego da uspe bez njih.Vrativi se u Indiju 1891, izvesno vreme bavio se u Bombaju advokaturom, odbijajui da tubama uteruje dugove i zadravajui uvek pravo da napusti sluaj za koji bi stekao miljenje da je nepravedan. Jedan sluaj odveo ga je u Junu Afriku; tamo je otkrio da njegove sunarodnike-Induse tako maltretiraju, da je zaboravio na povratak u Indiju i posvetio se potpuno, bez novane nagrade, cilju uklanjanja pravne nemoi svojih zemljaka u Africi. Dvadeset godina borio se za ovu stvar dok vlada nije popustila. Tek tada se vratio kui.Putujui kroz Indiju shvatio je prvi put potpunu nematinu svog naroda. Bio je uasnut skeletima koje je video da rade na poljima i bednim parijama koji su obavljali poslove ubretara u gradovima. Izgledalo mu je da je diskriminacija njegovih sunarodnika u inostranstvu samo posledica njihovog siromatva i potinjenosti kod kue. Ipak, lojalno je podravao Englesku za vreme Rata; ak je zagovarao stupanje u vojski Hindusa koji nisu prihvatali princip nenasilja. Nije se, u ono vreme, saglaavao sa onima koji su traili nezavisnost; verovao je da je loe upravljanje Britanaca u Indiji izuzetak, i da je britanska vladavina generalno dobra; da je britanska vladavina u Indiji loa samo zato to kri sve principe britanske vlade kod kue; i da bi ihengleski narod, ako bi se samo mogao navesti da razume sluaj Hindusa, uskoro prihvatio u punom bratstvu u zajednicu slobodnih dominiona. Verovao je da ona nee oklevati da, kada se Rat zavri i Britanija izrauna rtvu Indije za Imperiju u ljudstvu i bogatstvu, da Indiji slobodu.Ali po zavretku Rata uzbuenje zbog Samouprave doekano je Roulandovim zakonima, koji su uinili kraj slobodi govora i tampe; uspostavljanjem jalovog zakonodavstva Montegu-elmsfordovih reformi; i konano, pokoljem u Amricaru. Gandi je ok naterao na odlunu akciju. Vratio je vicekralju odlikovanja koja je u raznim prigodama primio od britanske vlade; a Indiji je uputio poziv na aktivnu graansku neposlunost indijskoj Vladi. Ljudi nisu odgovorili, kao to je traio, mirnim otporom, ve krvoproliem i nasiljem; u Bombaju su, na primer, ubili pedest i tri Parsa koji nisu mislili kao oni. Gandi, koji se zavetovao na "ahimsu", poslao je onda drugu poruku, u kojoj je pozivao ljuda da odgode kampanju graanske neposlunosti, zato to se izopaila u vladavinu rulje. Retko je u istoriji neki ovek pokazao veu hrabrost u postupanju po principu, zanemarujui korisno i popularnost. Narod je bio iznenaen njegovom odlukom; pretpostavljao je da se nalazi blizu uspeha i nije se slagao sa Gnadijem da sredstva mogu biti isto tako znaajna kao i cilj. Reputacija "Mahatme" spustila se na najnii nivo.Upravo u tom trenutku (u martu 1922) vlada je odluila da ga uhapsi. On nije pruio otpora, odbio je da angauje advokata, i nije se branio. Kada ga je tuilac optuio da je, preko svojih publikacija, odgovoran za nasilje koje je obeleilo nemire iz 1921, Gandi je odgovorio na

371

nain koji ga je odmah uzdigao do plemenitosti.elim da potvrdim svu krivicu koju je ueni Vrhovni tuilac bacio na moja plea u vezi sa dogaajima u Bombaju, Madrasu i auri aura. Duboko razmiljajui o njima i razmatrajui ih iz noi u no, nemogue mi je da se ogradim od tih opakih zloina... Ueni Vrhovni tuilac sasvim je u pravu kada kae da sam kao ovek sa odgovornou, ovek koji je stekao dobro obrazovanje... trebalo da znam posledice svakog od svojih inova. Znao sam da se igram vatrom, rizikovao sam, i ako bih bio osloboen opet bih uradio isto. Osetio sam ovoga jutra da ne bih obavio svoju dunost kad ne bih rekao ono to kaem ovde upravo sada.eleo sam da izbegnem nasilje. Zelim da izbegnem nasilje. Nenasilje je prvi je lan moje vere. To je i poslednji lan moga veruju. Ali morao sam da izaberem. Morao sam ili da se pokorim sistemu za koji smatram da je mojoj zemlji uinio nepopravljivo zlo, ili se izloim riziku divljeg besa svog naroda koji e izbiti kada shvate istinu sa mojih usana. Znam da moj narod ponekad pobesi. Duboko alim zbog toga i ja sam zato ovde da prihvatim ne laku, nego najviu kaznu. ja ne traim milosre. Ja ne molim za neke olakavajue okolnosti. Ja sam, prema tome, ovde, da zatraim i radosno se pokorim najveoj kazni koja mi se moe dosuditi za ono to je po zakonu zloin sa predumiljajem i to meni izgleda kao najvea dunost graanina. Sudija je izrazio svoje duboko aljenje to mora da poalje u zatvor oveka, koga milioni njegovih sunarodnika smatraju velikim patriotom i velikim voom; priznao je da ga ak i oni koji imaju protivno miljenje od Gandija smatraju za oveka visokih ideala i plemenitog pa ak i svetakog ivota. Osudio ga je na est godina zatvora.Gandi je stavljen u samicu, ali se nije alio. "Ne viam nikoga od ostalih zatvorenika," pisao je, "mada zaista ne vidim kako bi im moje drutvo moglo nakoditi." Ali "oseam se srenim. Moja priroda voli usamljenost. Volim mir. I sada imam mogunost da se posvetim studijama koje sam u spoljnjem svetu morao da zanemarim." Marljivo je prouavao dela Bekona, Karlajla, Raskina, Emersona, Toroa i Tolstoja i teio se tokom dugih sati sa Ben Xonsonom i Valterom Skotom. itao je i ponovo proitavao "Bhagavad-Gitu". Prouavao je sanskrit, tamil i urdu tako da bi mogao ne samo da pie za uene ljude nego i da se obrati masi. Sastavio je detaljni plan studija za est godina svog boravka u zatvoru i sledio ja verno sve dok nije dolo do udesa. "Sedao bih sa svojim knjigama kao mladi ovek od dvadeset i etiri godine, zaboravljajui svojih pedeset i pet godina i slabo zdravlje." Zapalenje lepog creva osiguralo mu je putanje iz zatvora, a zapadna medicina, koju je esto optuivao, osigurala mu je oporavak. Ogromna gomila sakupila se pred kapijom zatvora da ga pozdravi pri izlasku, i mnogi su ljubili njegovu grubu odeu dok je prolazio. Ali on se klonio politike i oiju javnosti, izgovarao se na slabost i bolest, i povukao u svoju kolu u Ahmedabadu, gde je iveo mnogo godna u mirnoj izolovanosti sa svojim studentima. Meutim, iz tog utoita, slao je nedeljno, preko svog glasila /Young/ /India/ ( Mlada Indija), uvodnike u kojima je izlagao svoju filozofiju revolucije i ivota. Molio je svoje sledbenike da se klone nasilja, ne samo to bi bilo samoubilako, jer Indija nema topove, nego zato to bi samo jedan despotizam bio zamenjen drugim. "Istorija," govorio im je, "nas ui da su oni, koji su, nesumnjivo sa asnim motivima, skinuli sa vlasti lakome koristei protiv njih grubu silu, sa svoje strane postali plenom bolesti osvojenih... Moje interesovanje za slobodu Indije prestae ako ona usvoji sredstva nasilja. Jer njihov plod nee biti sloboda, nego ropstvo." Drugi element njegovog veruju bilo je odluno odbijanje moderne industrije i rusoovski poziv na povratak jednostavnom ivotu poljoprivrednih i domaih delatnosti u selu. Zatoenje mukaraca i ena u fabrikama, proizvodnja na mainama, koje su vlasnitvo drugih, delova proizvoda iji gotovi oblik nikada nee videti,

372

izgledalo je Gandiju kao zaobilazni put da se oveanstvo pokopa pod piramidom bezvredne robe. Veina mainski izraenih proizvoda, mislio je, nepotrebna je; rad uteen njihovim korienjem potroi se u njihovom pravljenju i popravci; ili ako se rad zaista utedi, to ne donosi korist radnoj snazi, ve samo kapitalu; radna snaga se gura sopstvenom produktivnou u paniku "tehnoloke nezaposlenosti." I tako Gandi obnavlja pokret "svadei" koji je Tilak objavio 1905.; samoproizvodnja je trebalo da se doda "svarau", vladanju sobom. Gandi je iskoristio "arku", ili kolovrat, test lojalne pripadnosti Nacionalistikom pokretu; traio je da svaki Hindus, ak i najbogatili, nosi domae izraenu tkaninu i bojkotuje strani i mehaniki izraeni tekstil iz Britanije, tako da bi domovi Indije jo jednom, tokom dosadne zime, zazvuali zvukom kolovrata. Odgovor nije bio univerzalni; bilo je teko zaustaviti tok istorije. Ali Indija je pokuala. Hinduski studenti svuda su oblaili "khadar"; dame visokog roda zamenile su svoje "sari" od japanske svile grubom tkaninom koje su same izatkale; prostitutke u javnim kuama i osuenici u zatvorima poeli su da predu; i u mnogim gradovima organizovane su velike Sveanosti tatine, kao u danima Savonarole, na kojima su bogati Hindusi i trgovci donosili iz svojih domova i skladita svu svoju uvezenu robu i bacali je u vatru. Jednog dana plamen je samo u Bombaju progutao 150.000 komada. Ovaj pokret doiveo je neuspeh van industrije, ali je dao Indiji jednu deceniju simbol pobune i pomogao polarizovanju njenih nemih miliona u novu jedinstvenost politike svesti. Indija je sumnjala u sredstva, ali je potovala cilj; i mada je sumnjala u Gandija dravnika, prigrlila je u svoje srce Gandija sveca, i za trenutak se ujedinila odajui mu potovanje. Bilo je onako kako je Tagore rekao o njemu:Zastajao je na pragovima koliba onih hiljada ljudi lienih poseda, odeven kao i oni. Obraao im se njihovim sopstvenim jezikom. Ovde je konano bila iva istina, a ne samo citati iz knjiga. Iz tog razloga je "Mahatma", ime koje mu je dao narod Indije, njegovo pravo ime. Ko je drugi osetio kao on da su svi Indusi njegovo sopstveno telo i krv?... Kad je ljubav dola do vrata Indije ta vrata su bila irom otvorena... Na Gandijev zov Indija je procvetala do nove veliine, ba kao jednom ranije, u ranijim vremenima, kada je Buda proglasio istinu saoseanja i saaljenja meu svim ivim biima. Gandijev zadatak bio je da ujedini Indiju; i on ga je ostvario. Drugi zadaci oekuju druge ljude. 7. Dovienja Indije Istoriju Indije ne moemo zakljuiti kao to je to mogue sa istorijom Egipta, ili Vavilona, ili Asirije; jer ova istorija jo uvek tee, ova civilizacija jo se uvek stvara. Kulturno, Indiji je mentalni kontakt sa Zapadom doneo novo okrepljenje i njena knjievnost danas je plodna i sjajna kao i svaka druga. Duhovno, ona se jo uvek bori sa praznoverjem i vikom teolokog prtljaga, ali je teko rei koliko e brzo kiseline moderne nauke rastvoriti ovu prekomernu masu bogova. U politikom pogledu poslednjih sto godina su donele Indiji takvo jedinstvo, kakvo je retko kad imala ranije: delom jedinstvo jedne strane vlade, delom jedinstvo jednog stranog jezika, ali iznad svega iskovano jedinstvo tenje za slobodom. U ekonomskom pogledu, Indija prelazi, za zlo ili dobro, iz srednjeg veka u modernu industriju; njeno bogatstvo i njena trgovina stalno e rasti i pre kraja veka ona e nesumnjivo biti jedna od svetskih sila.Od ove civilizacije ne moemo zahtevati takve direktne darove naoj sopstvenoj, kakve smo dobili od Egipta i Bliskog Istoka; jer ove su poslednje bile direktni pretci nae sopstvene kulture, dok je istorija Indije, Kine i Japana tekla u nekoj drugoj struji i tek sada poinje da dotie i utie na tokove zapadnog

373

ivota. Tano da nam je Indija, ak i preko himalajskih barijera, poslala takve sporne darove kao to su gramatika i logika, filozofija i basne, hipnotizam i ah, i pre svega nae brojeve i na decimalni sistem. Ali oni nisu sutina njenog duha, oni su sitrnica u poreenju sa onim to moemo da nauimo od nje u budunosti. Dok pronalasci, industrija i trgovina povezuju kontinente ili dok nas bacaju u sukob sa Azijom, detaljnije emo prouavati njene civilizacije i apsorbovati, ak i u neprijateljstvu, neke od njenih puteva i misli. Moda e nas, u zamenu za osvajanja, aroganciju i pljaku, Indija nauiti toleranciji i blagosti zrelog uma, mirnom zadovoljstva negramljive due, miru duha punog razumevanja, i sjedinjujuoj, mirotvornoj ljubavi za sve ivo.

KINA Car zna kako da vlada kada su pesnici slobodni da piu pesme, ljudi da glume u predstavama, siromani da se bune protiv poreza, studenti da ue lekcije na glas, radnici da

374

pokau svoje vetine i da trae posao, ljudi da govore o bilo emu, i stari da nalaze probleme u svim stvarima. Izjava vojvode ao kraljuLi Vangu 845. p.n.e.

HRONOLOKA TABELA ISTORIJE KINE 2852.-2205.: "Legendarne voe": 2852.-2737.: Fu Si 2737.-2697.: en Nang 2356.-2255.: Jao 2255.-2205.: an 2205.-1766.: "Sia Dinastija" 2205.-2197.: Ju 1818.-1766.: ie Kuei 1766.-1123.: "ang (i Jin)" dinastija 1766.-1753.: Tang 1198.-1194.: Vu Ji, car koji je bio ateista 1154.-1123.: ou Sin, primer zloestosti 1122.-255.: "ou dinastija" 1122.-1115.: Vu Vang 1123.: Ven Vang, autor (?) dela "Knjiga promena" 1115.-1078.: eng Vang 1115.-1079.: ou Kung, autor ""ou lija" ili "Pravila oua" 770.-255.: Feudalno doba 683.-640.: Kunag ung premijer Cia 604.-517.: Lao Ce (?) 551.-478.: Konfuije 501.: Konfuije glavni sudija ungtua 498.: Konfuije vodei nadzornik javnih poslova za Vojvodu Lua 497.: Konfuije ministar kriminala 496.: Konfuije daje ostavku 496.-483.: Konfuijeve godine lutanjafl. 450.: Mo Ti filozof 403.-221.: Period borbe protiv neposlunih dravaNaa erafl. 390: Jang u, filozof 372.-289.: Menkiije, filozofb. 370.: unag-Ce, filozofd . 350.: u Ping, pesnikb. 305.: Zunce, filozofd. 233.: Han Fei, esejista 230.-222.: Osvajanje i ujedinjenje Kine kroz i Hunagtija 255.-206.: "in dinastija" 221.-211.: i Hunagti "Prvi car" 206. p.n.e.-221 n.e.: "Han dinastija" 179.-157. p.n.e.: Ven Tib.

375

145.: Zuma ijen, istoriar 140.-87. p.n.e.: Vu Ti, car refomista 5.-25. n.e.: Vang Mang, car socijalista 67. n.e.: Dolazak Budizma u Kinu ca. 100.: Prvi poznat proizvoa papira u Kini 200.-400.: Tartar invazija Kine 221.-264.: Period Tri kraljevstva 221.-618.: "Manje dinastije" 365.-427.: Tao ien, pesnik fl. 364.: Ku Kaii, slikar 690.-640.: Veliko doba Budistike skulpture 618.-905.: "Tang dinastija" 618.-627.: Kao Cu 627.-650.: Tai Cung 651.-716.: Li Susun. Slikar 699.-759.: Vang Vei, slikarb. ca. 700.: Vu Taoce, slikar 705.-762.: Li Po, pesnik 712.-770.: Tu Fu, pesnik 713.-756.: Suan Cung (Ming Huang) 755.: Revolt An LuanaPre nae ere 768.-826.: Han Ju, esejista 770.: Najstarija blok tampa 722.-846.: Po ui, pesnik 868.: Najstarija tampana knjiga 907.-960.: Pet "Malih dinastija" 932.-953.: tamanje kineskih klasika 950.: Prva pojava papirnog novca 960.-1127.: "Severna Sung dinastija" 960.-976.: Tai Cu 970.: Prva velika kineska enciklopedija 1069.-1076.: Administracija Vang Anshija, socijalistikog premijera 1040.-1106.: Li Lungmeing, slikar 1041.: Pi eng napravi pokretnu tampu 1100.: Hui Sung, umetnik car 1126.: Tartari pustoe Hu Sungov glavni grad Pen Lang; preseljenje glavnog grada u Linan 1127.-1279.: "Juna Sung dinastija" 1130.-1200.: u Si, filozof 1161.: Prva poznata upotreba baruta u ratu 1162.-1227.: Dzingis Kan 121.: DZingis Kan napada Kinu 1260.-1368.: "Juan (Mongolska) dinastija" 1269.-1295.: Kublaj Kan 1269.: Marko Polo polazi iz Venecije ka Kini 1295.: Marko Polo se vratio u Veneciju

376

1368.-1644.: "Ming Dinastija" 1368.-1399.: Tai Cu 1403.-1425.: eng Cu (Jun Lo) 1517.: Portugalci u Kantonu 1571.: panci uzimaju FilipineNaa era 1573.-1620.: en Cung ( Van Li) 1637.: Engleski trgovci u Kantonu 1644.-1912.: "ing (Ming) dinastija" 1662.-1722.: Kang Si 1736.-1769.: en Lung 1795.: Prva zabrana trgovine opijumom 1800.: Druga zabrana trgovine opijumom 1823.-1901.: Li Hungang, dravnik 1834.-1908.: Cu Si "mona carica" 1839.-1842.: Prvi "Opijumski rat" 1858.-1860.: Rusija uzima kinesku teritoriju severno od reke Amur 1860.: Francuska uzima Indokinu 1866.-1925.: Sun Jatsen 1875.-1908.: Kuang Su1 894.: Kinesko japanski rat 1898.: Nemaka uzima Kiaou, SAD uzimaju Filipine 1898.: Reformski edikti Kuang Sua 1900.: Bokserski ustanak 1905.: Uklanjanje sistema ispita 1911.: Kineska revolucija 1912.: (jan.-mart) Sun Jacen Provincijalni predsednik kineske republike 1912.-1916.: Juan ekaj, predsednik 1914.: Japan uzima Kiaou 1915.: "Dvadeset jedan zahtev" 1920.: Pein Huan (obian govor) usvojen u kineskim kolama 1926.: eng Kaiek i Borodin odlaze na sever 1927.: Antikomunistika reakcija 1931.: Japanci zauzimaju Mandzuriju

DOBA FILOZOFA 1. Poetak i) Procene Kineza

377

Intelektualno otkrie Kine bilo je jedno od postignua doba prosveenosti. "Ovi ljudi", pisao je Didro o Kinezima, "su superiorniji od drugih azijskih naroda u starinama, umetnosti, intelektu, mudrosti, politici i po svom ukusu za filozofiju, i, po suenju nekih autora, "oni o takvim stvarima polemiu sa najboljim ljudima u Evropi". "Car kao car" rekao je Volter "postoji ve etiri hiljade godina, bez nekih bitnijih promena u zakonima, tradicijama, jeziku, ak ni u nainu odevanja... Organizacija ovog carstva je, iskreno reeno, najbolja koju je svet ikada video". Ovo potovanje naunika opstalo je i posle blieg upoznavanja, i neke savremene posmatrae dovelo je do skromnog divljenja. Vojvoda Kijserlin, u jednoj od najinstruktivnijih i najmatovitijih knjiga naega vremena, zakljuuje da "...sve u svemu najsavreniji tip ljudskog roda kao normalan fenomen je razvijen u staroj Kini ... Kina je kreirala najviu univerzalnu kulturu to je poznata ... Veliina Kine obuzima me i sve vie i vie impresionira ... Veliki ljudi ove zemlje stoje na viem nivou kulture nego nai...ta gospoda...$328$ stoje na strano visokom nivou kao linosti, naroito me njihova superiornost imresionira ... Kako je perfektna ljubaznost kulturnog Kineza! Kineska supremacija forme je neosporna u svim okolnostima ... Kineski ovek je moda najumniji od svih ljudi." Kinezi se nisu trudili da ovo demantuju: i do ovog veka (sada ima i nekih povremenih izuzetaka) oni su bili jedinstveni u gledanju na itelje Evrope i Amerike kao na varvare. Bio je obiaj Kineza, da u zvaninim dokumentima pre 1860, re "varvarin" koriste umesto rei "stranac" i ti varvari su trili da se taj termin adekvatnije prevede.$329$ Kao i mnogi drugi ljudi na zemlji, "Kinezi smatraju da su najusavreniji i najcivilizovaniji narod". Moda su u pravu, uprkos svojoj politikoj korupciji i haosu, njihovoj zaostaloj nauci i "znojavim" i industrijama, smradu njihovih gradova, zaputenih njiva, poplava i sua, njihove apatije i svireposti, siromatva i sujeverja, njihovog razmnoavanja i samoubilakih ratova, njihovih klanja i neslavnih poraza. U oima stranca koji vidi tamni prekriva, stoji jedna od najbogdtijih i najstarijih ivih civilizacija, u kojoj se nalazi poetska tradicija koja see sve do 1700. p.n.e.: duga lista filozofije, idealistike ali ipak praktine, duboke ali razumljive, vetina u keramici i crtanju bez presedana; jednostavna perfekcija kojoj su jedini rivali Japanci, najefektivniji moral koji moe da se nae u jednom narodu svih vremena; socijalna organizacija koja je na okupu drala vie ljudi i opstajala tokom vie vekova nego ijedna druga poznata u istoriji, forma vladavine koja je, dok nije sruena u revoluciji, gotovo bila ideal filozofa, drutvo koje je bilo civilizovano dok je Grka bila naseljena varvarima, koja je videla pad Vavilona, Asirije, Persije i Judeje, Atine i Rima, Venecije i panije i moda e ak da preivi kada se oni Balkani koji se zovu Evropa okrenu mraku i divljatvu. ta je tajna tako dugog opstanka vladavine, umetnosti ruku, ravnotei i dubini due?

ii) Srednje cvetno carstvo Geografija - Rasa - Praistorija Ako Rusiju smatramo azijatskom to je i bila do Petra, i moda e biti ponovo onda Evropa postaje iseckan rt Azije, industrijska projekcija jednog poljoprivrednog zalea, nedovreni prsti pseudopodi jednog xinovskog kontinenta. Dominantna zemlja tog

378

kontinenta je Kina, podjednako prostrana i naseljena, kao Evropa. Zbog najveeg okeana koji je opkoljava, najviih planina i jedne od najduih pustinja, Kina je uivala u izolaciji od koje je dobila uporednu bezbednost i trajnost, nepromenljivost i stagnaciju. Zbog toga, Kinezi nisu zvali svoju zemlju "Kina", ve "Tienhua" "Ispod nebesa" ili "Zhai" "Meu etiri mora" ili "ungkuo" "Srednje carstvo" ili "ung Hva Kuo" "Srednje cvetno carstvo" ili, dekretom revolucije "un Hua Minku" "Srednje cvetno narodno carstvo". Cvea ima u obilju, i sva raznolikost prirode koja dolazi od sunevih zraka i izmaglice, bisernih planinskih stena, velianstvenih reka i brzih vodopada preko mekih brda. Kroz plodan jug tee reka Jangce, tri hiljade milja dugaka, malo dalje na sever, Hong ho, ili uta reka koja polazi sa zapadnih ravnica a uliva se nekad u uto more, sada u zaliv Peili, a sutra, moda, ponovo u uto more. Pored ovih reka i drugih velikih "potoka"$330$ nastala je Kineska civilizacija proterujui zverinje i xungle, drei okolne varvare na odstojanju, istei zemlju od destruktivnih insekata i korozivnih nanosa, borei se protiv poplava i sua i velikih promena koje je donosila reka, odvlaei vodu strpljivo i paljivo u nekoliko hiljada kanala, i gradei iz dana u dan kroz vekove, kue, hramove i kole, sela, gradove i republike. Koliko dugo su se ljudi trudili da izgrade civilizaciju koju ljudi tako lako unitavaju!Niko ne zna otkuda su Kinezi doli, ni koja je bila njihova rasa ili koliko je stara njihova civilizacija. Ostaci "Pekinkog oveka" nagovetavaju veliku starost ovekolikog majmuna u Kini; naunici iz Andreusa su doli do zakljuka da je Mongolija bila veoma naseljena jo 20.000 p.n.e., rasom iji su alati slini "Azilijanskom" razvoju mezozolike Evrope, i iju su se potomci proirili u Sibir i Kinu kad se juna Mongolija osuila i postala pustinja Gobi. Pronalasci Andersona i drugih u Honanu i u junoj Manxuriji pokazuju neolitsku kulturu hiljadu ili dve hiljade godina kasnije od slinih faza u preistorijskom Egiptu i Sumeru. Neki od kamenih alata pronaenih u ovim neolitiskim ostacima potpuno lie, po obliku i narezima, na gvozdene noeve koji se danas koriste u severnoj Kini za etvu itarica, i ta okolnost, premada mala, pokazuje da Kina ima impresivan kontinuitet tradicije od sedam hiljada godina. Mi ne bismo trebali, kroz koprenu distance, da preuveliavamo homogenost ove kulture, ili kineskih ljudi. Neki elementi iz njihove rane umetnosti i industrije izgledaju kao da su potekli iz Mesopotamije i Turkistana; neolitska grnarija Honana na primer skoro je ista kao ona Anua i Susa. Dananji "mongolski" tip je kompleksna meavina u kojoj je primitivna rasa ukrtana i sa stotinama pripadnika osvajake ili imigrirajue rase iz Mongolije, june Rusije i centralne Azije. Kina, kao Indija, treba da se upreuje se sa Evropom kao celinom, pre nego sa nekom od njenih pojedinanih nacija; ona nije jedinstveni dom jednog naroda, ve ljudskih varijacija razliitih porekla, jezika, razliitih karaktera, i obino suprotstavljenih jedni drugima u tradiciji, moralu i vladavini.

iii) Vekovi o kojima se ne zna Nastanak po Kini - Dolazak kulture - Vinova loza i tapii za jelo - Carevi sa vrlinama - Kraljevski ateista

379

Kinu su zvali "raj za istoriare". Vekovima, ak i milenijumima Kina je imala zvanine istoriografe koji su beleili sve to se deavalo pa ak i vie od toga. Ne moemo im verovati dalje od 776. pre nae ere, ali kad bi ih malo posluali, u detalje bi objasnili istoriju Kine od 3000. p.n.e. a oni vie religiozni bi mogli da nam opiu nastanak sveta. Pan Ku, prvi ovek (kao to nam kau), posle 18 hiljada godina rada, uobliio je svemir oko 2.229.000. pre nae ere. Dok je radio, njegov dah je postao vetar i oblaci, njegov glas grmljavina, njegove vene reke, telo zemlja, njegova kosa trava i drvee, njegove kosti su postale metali, a insekti koji su bili na njegovom telu ljudski rod. Nemamo nikakvog dokaza da osporimo ovu ingenioznu kosmologiju.Najraniji kraljevi, kae kineska legenda, vladali su po 18 hiljada godina svaki, i mnogo su se trudili da Pan Kujeve vake pretvore u civilizovane ljude. Pre dolaska ovih "Nebeskih careva", kako nam je reeno, "ljudi su bili kao zveri, oblaili su se u kou, jeli ivo meso i znali su samo ko su im majke, ali ne i oevi" ogranienje koje Strindberg nije smatrao iskljuivo antikim ili kineskim. Onda je doao car Fu Si, tano 2852. p.n.e., koji je uz pomo svoje carice nauio ljude muzici, braku, ponaanju, crtanju, ribarenju sa mreama, pripitomljavanju ivotinja, hranjenju svilenih buba da bi se iz aura izdvojila svila. Umirui, za naslednika je odredio en Nuga koji je narod upoznao sa poljoprivredom, izmislio drveni plug, zasnovao robnu razmenu i razvio nauku o medicini od lekovitih svojstava biljaka. Tako je legenda koja vie voli linosti nego ideje, napredak koji je zasluga nekoliko generacija, pripisao pojedincima. Onda je odluni vojnik-car Hunag-ti, u vladavini od samo jednog veka, dao Kini magnet i toak, postavio zvanine istoriare, sagradio prve objekte od cigle u Kini, podigao opservatoriju za prouavanje zvezda, ispravio je kalendar, i razdelio zemlju. Ju je carovao jo jedan vek tako dobro da se Konfuije, piui o njemu 18 hiljada godina kasnije, u dobu koje moralo izgledati kao "moderno", alio se zbog degeneracije Kine. Stari mudrac koji je mogao da prianjem prie naglasio moralni nauk iz nje, obavetava nas da su kineski ljudi stekli vrline samo gledanjem u Jaoa. Kao prvu pomo reformistima, Jao je, ispred vrata od palate postavio bubanj sa kojim su mogli da ga pozovu da uje nljihove albe, i tablu gde su mogli da napiu njihove savete vladi. "Sada", pie u poznatoj ""Knjizi istorije","to se tie dobrog Jaoa kae se da je vladao "ung Kuom" stotinu godina. Bio je ljubazan i dobar kao nebo, pametan i paljiv kao bogovi. Sa daljine zraio je kao sjajan oblak, a prilazei mu kao jako Sunce. Bio je bogat ali nije pokuavao to da zloupotrebi, i nije se mnogo luksuzirao. Nosio je utu kapu i tamnu tuniku a vozio se u crvenim koijama koje su vukli beli konji. iveo je u kui koja je bila obina bez ukrasa u uglovima. Njegova hrana se uglavnom sastojala od supe i razliitih itarica. Pio je iz posude napravljene od gline koristei drvenu kaiku. Nije bio okien nakitom, a odei mu je bila bez vezova, jednostavna i bez mnogo varijacija. Nije obraao panju na neobine stvari i udne dogaaje, niti je cenio one stvari koje su bile retke i jedinstvene. Nije nikada dangubio, njegova dravna koija nije bila specijalno obeleena ... Leti je nosio obinu dugaku pamunu koulju a zimi se pokrivao koom jelena. Meutim, bio je najbogatiji, najmudriji, ovek koji je najdue iveo i koga su najvie voleli od svih onih koji su vladali "ung Kuom".Poslednji od "Pet voa" bio je un, veran sin, strpljivi heroj koji se borio protiv poplava Haoang hoa, unapredio kalendar, standardizovao mere i posvetio se kolovanju tako to je smanjio veliinu bia sa kojim su deca obrazovana. U svojoj starosti un (kako nam kae kineska tradicija) postavio je pored sebe najtalentovanijeg od svojih pomonika, velikog ininjera Jua, koji je kontrolisao poplave na devet reka tako to je raspodelio da idu kroz devet planina iz ega je napravio devet jezera; "Da nije Jua", kako Kinezi kau "svi

380

bismo postali ribe". Tokom njegove vladavine, po svetoj legendi, napravljeno je prvo vino od pirina, a onda poklonjeno caru. Ali Ju ga je "zakopao u zemlju" uz prognozu: "DoI e dan kada e ovo nekoga kotati kraljevstva". Pronalaza je oteran, ovo pie je zabranjeno, ali kasnije generacije su ga napravile nacionalnim piem. Odbijajui princip nasledstva prestola kraljevskim imenovanjima, Ju je zasnovao Sia (civilizovanu) dinastiju, uinivi presto naslednim u svojoj porodici, tako da su se idioti smenjivali sa mediokritetima i genijima u vladanju Kinom. Dinastija je dola do svoga kraja sa carom ie koji je sebe i svoju enu zabavljao tako to je naterao tri hiljade Kineza da sebi skrate ivot skakanjem u jezero vina.Nemamo naina da proveriom zapise iz Sija Dinastije od ranih kineskih istoriara. Astrolozi kau da su verifikovali solarnu eklipsu o kojoj postoji zapis iz godine 2165. p.n.e. ali kompetenti kritiari su osporili ove raunice. Kosti koji su pronaene u Honanu nose imena voa koja je davala druga ili ang dinastija; ak i neke bronzane posude velike starosti pripusuju se tom periodu. Za sve ostalo, moraemo da se vratimo priama ija verodostojnost moda i nije proporcionalna njihovoj zanimljivosti. Po antikoj tradiciji, jedan od careva iz ang dinastije, Vu Hi, bio je ateista, odbacio je bogove, i negativno je govorio o duhu neba; odreivao je jednog od sluga da igra sa njim ah, a kada bi gubio, ubijao ga je, a njegovu krv stavljao u torbu koja mu je sluila kao meta za odapinjanje strela. Istoriari koji su poteniji nego istorija, potvruju da je Vu Ji pao pokoen udarom groma.ou Sin, kraljevski pronalaza tapia za jelo doveo je dinastiju do kraja sa svojom velikom pakosnou. "Ja sam uo", rekao je, "da je oveije srce ima sedam otvora; rado bi uradio taj eksperiment na Pi Kanu" njegovom ministru. ouva ena Taki je bila model nemorala i zlobe, kod nje, pohotni plesovi su igrani a ene i mukarci su skakutali nagi po njenim vrtovima. Kada je javnost poela da kritikuje, ona je nastojala da to zaustavi tako to je primenjivala torturu: buntovnike su terali da dre vrele metale u rukama ili su morali da hodaju po masnim ipkama uspod kojih je bilo usijan ugalj; kada bi rtve upale u to, kraljici je bilo veoma zabavno da ih gleda kako gore. ou Sina su sa prestola oborili zaverom domaih pobunjenika i osvajaa iz zapadne drave ou, posle ega je postavljena dinastija ou, koja je bila najtolerantnija od svih kraljevskih kua u Kini. Pobednike voe nagradili su svoje pomagae tako tu im dali da budu skoro nazavisni vladari mnogih provincija na koje je izdeljeno novo kraljevstvo; na ovaj nain je poeo feudalizam koji se pokazao tako opasnim za vladu ali isto tako stimulativnim za kinesko pismo i filozofiju. Pridolice su pomeale svoju krv kroz brakove sa starijim generacijama, i meavina je obezbedila spor biloki preludijum prvoj istorijskoj civilizaciji Dalekog istoka.

iv) Prva kineska civilizacija Feudalno doba u Kini - Sposoban ministar - Bitka izmeu tradicije i prava - Kultura i anarhija - Ljubavne pesme iz dela "Knjiga Odese" Feudalne drave su obezbedile, za skoro hiljadu godina, da kakav god politiki poredak bio u Kini, on nije dolazio od strane osvajaa; on je izrastao iz poljoprivrednih

381

zajednica iz primitivnih dana kroz apsorpciju slabijih od strane jaih, ili ujedinjenje grupa pod zajednikim voom radi odbrane zemlje od varvara. Jedno vreme je bilo preko sedamnaest hiljada ovih vojvodstava, koji su obino bili u ograeni gradiem oko koga je bilo obradivo zemljite, sa manjim ograenim predgraima koja su sluila kao obezbeenje. Polako se taj broj samnjio na 55 koji su obuhvatali ono to je danas distrikt Honan sa susednim delovima ansija, ensija i antunga. Od tih 55 najvaniji je bio Ci, koji je postavio osnove kineskoj vladi, i in (ili Tsin) koji su osvojili sve ostalo, uspostavili ujedinjeno carstvo i dali Kini ime po kome je ona poznata celom svetu.Genije koji je organizovao Ci bio je Kuan ung, savetnik vojvodi Huanu. Kuan je poeo svoju karijeru u istoriji tako to je podravao Huanovog brata u borbi ko e da kotrolie Ci, i skoro je ubio Huana u bici. Huan je pobedio i zarobio Kuana i onda mu je dao mesto prvog ministra drave. Kuan je svog vou uinio moim tako to je bronzano oruje i alate zamenio gvozdenim i uspostavio je monopol vlade na gvoe i so. Naplaivao je porez na novac, ribu i so "da bi pomogao siromanima a nagradio mudre i radne ljude". Tokom njegovog ministrovanja Ci je postala organizovana drava, sa stabilnom valutom, efikasnom administracijom i cvetajuim kuturom. Konfuije koji govorio dobro o politiarima samo u kratkim crtama napisao je sledee o Kunu: "Do dananjeg dana ljudi uivaju u poklonima koje je on dao. Ali za Kauan ungom mi bi trebali da nosimo kosu putenu i da zakopavamo kapute na levoj strani".$331$ Na feudalnim dvorovima razvijena je i karakteristina ljubaznost kineske gospode. Postepeno je uspostavljen kodeks ponaanja, ceremonijala i asti koji je postao veoma striktan da je sluio kao zamena za religiju u viim klasama drutva. Postavljeni su temelji prava i zapoela velika borba izmeu obiajnih pravila i prava koje je formulisala drava. Pravne propise proklamovala su vojvodstva eng i in, (535. i 512. p.n.e.), na veliki strah seljaka, jer su predviali boanske kazne za prekrioce; ali ubrzo nakon toga glavni grad enga je uniten poarom. Aristokratije je bila izuzeta od propisa, pod uslovoim da se samodisciplinuje; ubicama iz gospodskih redova bilo je dozvoljeno da izvre samoubistvo, i veina njih je to uradila u stilu koji je kasnije bio popularan meu japanskim "samurajima". Narod je protestovao da i on isto tako moe da se samodisciplinuje i traili su neke Harmodiuse ili Aristogitone da i odbrane od nove tiranije zakona. Na kraju ove dve suprotstavljene snage, obiaji i pravo, doli do kompromisa: pravo se svelo na nacionalna pitanja, dok je sila tradicije nastavila da vlada u svim manje vanim pitanjima; a poto su ljudski poslovi uglavnom manje vana pitanja, obiaji su uspostavili kralja.Dok je organizacija drave ila napred, pronaena je formulacija u "ouliju" ili Zakonu ou, delu koje je tradicionalno ali neverovatno pripisana oukungu, ujaku i premijeru drugog Vojvode od oua. Ovo zakonodavstvo, vrlo sumnjivo ubrizgano duhom Konfuija i Menija, i shodno tome po svpoj prilici proizvod kraja, umesto poetka ou dinastije, postavila je koncept kineske vlade za dve hiljade godina: car je vladao kao svetenik i "Nebeski sin" i vlast drao kroz posedovanje vrlina i pobonost; aristokratija, delom po roenju, delom po nauku, upravljala je nadletvima drave, ivei u patrijarhalnim porodicama i uivajui u graanskim pravima, ali bez prava glasa u javnim poslovima;i kabinet od est ministara kontolisao je ivot i aktivnosti cara, dobrobit i brakove ljudi, ceremonije religije, pripreme i voenje rata, administraciju pravde i organizaciju javnih poslova. To je bilo skoro idealno sreeno i izgledalo je kao da je to osmislio Platon pre nego da je dolo od strane voa kojima je poverena stvarna mo i koje su radile sa stvarnim ljudima.Zbog toga to problemi mogu da nastanu i sa savrenim ustavima, politika istorija Kine tokom feudalnog doba je bila uobiajena meavina

382

problema koji se ne reavaju i periodinih reformi. Kako je bogatstvo raslo, luksuz i ekstravagancija su korumpirali aristokratiju, dok su se muziari i atentatori, dvorjani i filozofi, meali na dvorovima, a i kasnije u prestonici Lojang. Jedva je dekada prola bez nekog napada na novu dravu od strane gladnih varvara koji su neprestano opsedali granice. Rat je postao nunost odbrane, a ubrzo i metod napada: evoluirao je od igre aristokrata do takmiarskog klanja meu ljudima; glave su seene u desetinama hiljada. U malo vie od dva veka, kraljeubistvima je promenjeno 36 krunisanih glava. Anarhija je rasla a mudraci su oajavali.Preko tih antikih prepreka ivot je i dalje tekao. Seljak je sejao i njeo, ponekada za sebe, ali uglavnom za feudalnog gazdu ija ze zemlja bila, i do kraja dinastije seljako vlasnitvo nije podiglo glavu. Drava koja je bila labava asocijacija feudalnih barona koji su jedva priznavali suverenitet vojvodstva, regrutovali su radnike za javne radove, i polja navodnjavali sa mnogo kanala; funkcioneri su poduavali narod poljoprivredi, i nadgledali industriju svile do najsitnijih detalja. Ribolov i so je po mnogim provincijama u svoje ruke uzela vlada. Domaa trgovina je cvetala u gradovima i "buruji" su imali neke od modernih udobnosti: nosili su kone cipele, haljine su im pravljene od svile, vozili su se u koijama, ili su putovali rekom brodovima; iveli su u dobro sagraeim kuama, koristilu su stolove i stolice i jeli hranu iz tanjira od ukraene keramike, njihov standard ivota je sigurno bio vii nego kod njihovih parnjaka u Solomonovoj Grkoj ili Numovom Rimu.U uslovima nejedinstva i oiglednog haosa, mentalni ivot Kine pokazao je vitalnost koja je uznemirujua za generalizacije istoriara. U tom haotinom dobu postavljeni su naime temelji kineskog jezika, literature, filozofije i umetnosti; kombinacija ivota dodatno osiguranog ekonomskom organizacijom i snabdevanjem, i kulture koja jo nije potinjena tiranijom neizbene tradicije i carske vladavine bila je socijalni ram za najkreatiavniji period u istoriji kineskog uma. U svakom dvoru u hiljade gradova i sela, pesnici su pevali, grnari su okretali svoje tokove, livci izlivali elegantne posude, dokoliarski pisci pretvorili u lepotu karaktere pisanog jezika, sofisti su radoznale studente poduavali trikovima intelekta, i filozofi mudrovali nad nesavrenostima oveka i dekadenciji drava,O umetnosti i jeziku govoriemo kasnije, o njihovom potpunijem i karakteristinijem razvoju, ali poezija i filozofija specifino pripadaju ovom dobu, i ine klasian period kineske misli. Veina poezije koja je napisana u dobu pre Konfuija je nestala; ta je ostalo je njegov strogi izbor vie uvaavanih uzoraka, skupljeni u "iingu" ili "Knjizi oda", koja obuhvata period od preko hiljadu godina, od antikih kompozicija ang dinastije, moderne poezije sve do Pitagore. Njegovih 305 oda slave sa neprevodivom konciznou i sugestivnim slikama uzvienost religije, tekoe rata i samou ljubavi. Poujte bezvremensku tugu vojnika koji su odvedeni od svojih kua i predodreeni za nerazumljivu smrt:Kako su slobodne divlje guske na svojim krilimaA sve ostalo nalaze grmovitom na drveu Ju!Ali mi, veiti vojnici u slubi kralja,Ne moemo da posejemo nau penicu ni pirina.Na ta e se nai roditelji osloniti?O kako to su daleka i plava nebesa!Kada e se sve ovo zavriti?...Koji listovi nisu promenili boju u ljubiasto?Koji ovek nije razdvojen od svoje ene?Milost nama, vojnicima;Zar i mi nismo ljudi? Iako to doba izgleda, u naem neznanju, kao da je varvarsko detinjstvo Kine, ljubavna poezija je u obilju u "Knjizi oda", i peva o mnogim raspoloenjima. U jednoj od ovih pesama, koja nam apue kroz zatrpane vekove, koja je izgledala kao model Konfuiju, ujemo glas veno buntovnike mladosti, i kao da kae da nita nije toliko staromodno kao revolt:Molim se tebi, draga,Napusti moje malo seoce,Ne lomi moju vrbu,Nije da u da alim,Ali se plaim ljutnje mog ocaLjubav se brani sa strau uznemirenom,"Oeve rei se moraju

383

potovati".Molim se tebi, draga,Ne skai preko moga zida,Nemoj da slomi moje drvo dud,Ne plaim se njegovog pada,Ali e gnev moga brata da krene,Ljubav se brani strau uznemirenom,"Bratove rei moraju da se potuju".Molim se tebi, draga,Nemoj krasti batu dole,Ne lomi moje sandalovo drvo,Nije mi je stalo do njega,Ali strahujem od pria u graduDa li ljubavnici mogu da rade po svome,ta god da susedi govore? I druga pesma koja je skoro savrena i od svih najpreciznije prevedena sa kineskog na engleski, pokazuje postojanost oseanja kome se godine ne raunaju:Slava jutra mi se penje preko glave,Bledi cvetovi beli i ljubiasti, plavi i crveni.Ja sam uznemiren.Dole u uveloj travi neto se uznemirilo;Mislim da sam uo njegovo stopalo da se spustilo.A onda je vrak zacvrao.Popeo sam se na brdo tek to se pojavio mesec;Video sam ga kako dolazi sa junog puta,Sa mog srca, teret je pao. v) Filozofi pre Konfuija "Knjiga promena" - "Jang" i "Jin" - Kinesko prosveenje - Teng i, kineski Sokrat Karakteristini proizvod ove epohe je filozofija. Nije diskreditovanje za nau vrstu da je u svim epohama njena radoznalost bila bra od njene mudrosti, i njihovi ideali nametnuli nemoguu brzinu za njihovo ponaanje. ak i tako daleko, oko 1250. p.n.e. nalazimo Ju Cea sa glavnom notom u jezgrovitom delu, ve tada veoma kritikovanom, i jo uvek sveim kao savetu vrednim pregaocima rei koji neznaju da se slava uvek zavrava gorinom: "Onaj ko se odrekne slave, nema alosti" srean je ovek koji nema istoriju. Od tog dana pa sve do danas, Kina je proizvodila filozofe.Kao to je Indija zemlja metafizike i religije /par/ /excellance/, Kina je slino tome nenadmani dom humanistike, ili ne teoloke filozofije. Gotovo jedini vaan rad metafizike u njenoj literaturi je jedan udni dokumenat sa kojim poinje pisana kineska misao "I-ing" ili "Knjiga promena". Tradicija insistira da ju je jedan od osnivaa ou dinastije, Ven Vang, napisao u zatvoru i da ona potie iz doba Fu Sija: ovaj legendarni car, kako nam je reeno, izmislio je osam "Kua" ili mistine trigrame koje kineska metafizika identifikuje kao zakone i elemente prirode. Svaki trigram ima tri linije, neke neprekidne koje predstavljaju muki princip "jang", neke isprekidane koje predstavljaju enski princip "jin". U misticnom dualizmu"jang" predstavlja takoe pozitivnan, aktivna, produktivan, nebeski princip svetla, toplote i ivota, dok "jin" predstavlja negativan i pasivan princip mraka, hladnoe i smrti. Ven Vang je sebe obesmrtio i raestio glave milijardu Kineza, tako to je duplirao broj crta i tako broj moguih kombinacija neprekidanih i isprekidanih linija podigao na ezdeset etiri. Svakoj od ovih kombinacija odgovarao je neki zakon prirode. Sva nauka i istorija bila je sadrana u promenljivoj interakciji kombinacija; sva mudrost je skrivena u ezdeset etiri "sianga" ili ideje koje su simbolino predstavljeni trigramima; u krajnjem sluaju cela stvarnost je mogla da se smanji na suprotstavljanje i ujedinjavanje dva osnovna faktora svemira mukog i enskog principa "jang" i "jin". Kinezi su koristili "Knjigu promena" kao prirunik za proricanje, i smatrali su je najveim delom svoje klasike; onaj koji bi razumeo kombinacije, kako nam je reeno, shvatio bi i sve zakone prirode. Konfuije, koji je ovu knjigu priredio i okitio komentarima, cenio ju je iznad svih drugih zaeleo da bude toliko slobodan da je prouava 50 godina. Ovaj udan tom, premda naklonjen suptilnom okultizmu kineske due, stran je pozitivnom i praktinom duhu kinekse filozofije. Koliko god moemo da se vratimo unazad u prolost Kine moemo da naemo filozofe; ali od

384

onih koji su prethodili Laoceu vreme je sauvalo samo poneki fragment ili prazno ime. Kao u Indiji, Persiji, Judeji i Grkoj, esti i sedmi vek su u Kini doiveli provalu filozofskog i literalnog genija; i kao i u Grkoj, to je poelo sa racionalistikim "prosveenjem". Era haosa i rata otvorila je nove puteve razvoja i talenta bez pedigrea i podstakla potranju, meu ljudima iz grada, za instruktorima koji znaju da saopte umetnost uma. Ovi popularni uitelji su uskoro otkrili nesigurnost teologije, relativnost morala i nesavrenstva vlada i poeli da ih naglaavaju u Utopijama; nekoliko njih pogubljeno od vlasti kojima je bilo tee da odgovaraju nego da ubijaju. Po jednoj kineskoj tradiciji sam Konfuije, dok je bio ministar kriminala u vojvodstvu Lu, osudio je na smrt oficira pod optubom "da je sposoban da okuplja velike mase ljudi; i da njegovi argumenti mogu da dopiru do rulje i da naprave zadrtost respektabilnom; i da je njegov sofizam dovoljno neobuzdan da se usprotivi usvojenom tumaenju zakona". Zuma en je prihvatio priu; neki drugi kineski istoriari je odbijaju, nadajmo se da ovo nije tano.Najpoznatiji od ovih inteleklutalnih buntovnika bio je Teng i koga je pogubio vojvoda od enga tokom Konfuijeve mladosti. Teng, kae "Knjiga Leice" "ui doktrine relativnosti tanog i netanog i koristi nepotroive argumente". Neprijatelji su ga optuili da je voljan da danas dokae jedno, a sutradan sasvim suprotno; ponudio je svoje usluge onima iji su sluajevi dospeli na sud, i nije dozvolio da mu u poslu smetaju predrasude. Zlonameran kineski istoriar pria o njemu zgodnu priu: Bogat ovek iz Tengove rodne drave udavio se u reci Vei, i njegovo telo je uzeo ovek koji je od oaloene porodice traio veliku svotu novca za udavljenog. Porodica mrtvog oveka je zatraila savet od Tenga. "Saekajte", rekao je sofista; "ni jedna druga porodica nee platiti za telo". Savet je prihvaen i ovek kod koga je bilo telo se uznemirio i takoe doao po savet kog Teng ia. Sofista mu je dao isti savet "Saekaj; oni to telo ne mogu da nau nigde drugde".Teng i je napravio kazneni zakonik koji se pokazao mnogo idealistikim za engovu vladu. Uznemiren zbog pamfleta kojima je Teng kritikovao njegovu politiku, premijer je zabranio njihovo isticanje na javnim mestima. Onda je Teng raznosio pamflete sam. Prokrijumario ih je do svojih italaca tako to ih je sakrivao u druge lanke. Vlada je okonala spor tako to mu je odsekla glavu.

vi) Stari gospodar Lao-ce - "Tao" - Intelektualci u vladi - Ludost pravila - Rosoanska Utopija i hrianska etika - Portret mudrog oveka - Susret Lao-cea i Konfuija Lao-ce, najvei filozof u dobu pre Konfuija, bio je mudriji od Teng ina; znao je mudrost utanja, i iveo, moemo biti sigurni u to, do duboke starosti premda nismo sigurni da je uopte iveo. Kineski istoriar Zuma ien, pria kako je Lao-ce, zgroen nepotenjem politiara i zamoren poslom staratelja kraljevske biblioteke u ou, odluio da napusti Kinu i da se skoni neko daleko i zaklonjeno seosko podruje. "Kad je stigao do

385

granice, straar, Jin Zi mu je rekao: "Znai odlazi u penziju. Molim te da napie knjigu za mene". Tako je Lao Ce napisao knjigu, iz dva dela, "Tao" i "Te" proirujui je na pet hiljada rei. Onda je otiao, i niko ne zna gde je umro". Legenda koja sve zna, kae da je iveo osamdeset sedam godina. Sve to je ostalo o njemu je njegovo ime u knjigama koje je napisao, od kojih moda ni jedna nije pripadala njemu. "Lao Ce" je opis koji znai "Stari gospodar"; njegovo pravo ime, kako su nam rekli, je "Li", to e rei "ljiva". Knjiga koja mu se pripisuje tako je sumnjive autentinosti da se naunici ueno svaaju o njenom poreklu.$332$ Ali, svi se slau da je "Tao-Te-ing" ili "Knjiga o putu i vrlini" najvaniji tekst taoistike filozofije koja je, po miljenju prouavalaca Kine, postojala mnogo pre Lao-Cea, nala mnogo branilaca posle njega, i postala religija znaajne manjine Kineza od njegovog vremena do danas. Autorstvo "Tao-Te-inga" je drugi problem; ali njegove ideje su meu najfascinantijim u istoriji mistike."Tao" znai put, ponekad i put prirode, ponekad toaistiki nain mudrog ivota, bukvalno, jedan put. U osnovnosti, to je nain razmiljanja ili odbijanja da se razmilja; jer, taoizam razmiljanje smatra povrnim, dobrim samo za polemisanje i vie problematinim nego korisnim ivotu; put e se nai odbijanjem intelekta i svega to ga prati, voenjem skromnog ivota u povuenosti, seljaki mirnom podavanju prirodi. Znanje nije vrlina, naprotiv nitkovluk je porastao od kako se rairilo obrazovanje. Znanje nije mudrost, jer nita nije dalje od mudrog oveka nego "intelektualac". Najgora zamisliva vlada je ona sa filozofima; oni svaki prirodni proces unite sa teorijama; njihova mogunost da piu govore i umnoavaju ideje, upravo je znak njihove nesposobnosti za akciju.Oni koji su veti ne prepiru se; rasprave nisu vete... Kada se odreknemo uenja nemamo problema... Mudrac konstantno dri ljude bez znanja i bez elja, i tamo gde su oni koji imaju znanje dri ih da ne istaknu to to znaju... Preci koji su pokazali svoje vetina vebajui "Tao" nisu prosvetili narod ve su ga napravili jednostavnim i ignorantskim... Tekoa u vladanju ljudi dolazi iz toga to oni mnogo znaju. Onaj koji pokua vlada dravom svojom mudrou, samo je problem, dok onaj koji to ne radi je blagoslov. Intelektualac je opasnost za dravu jer on razmilja u terminima pravila i zakona; eli da konstruie drutvo kao geometrijsko telo, i ne shvata da takva regulativa unitava slobodu i snagu ivota. Jednostavniji ovek koji zna, iz sopstvenog iskustva, zadovoljstvo i efikasnost posla obavljenog u slobodi, manje je u opasnosti kada je na vlasti, jer njemu ne treba da se kae kako je zakon opasna stvar i da moe vie da povredi nego da pomogne. Takav vladar regulie ljude to je manje mogue. ako on vodi naciju, to ini podalje od vetakog i kompleksnog, prema normalnoj i neumetnikoj jednostavnosti, u kojoj e ivot slediti mudro praznoslovne rutine prirode, i ak e i pisanje biti stavljeno na stranu kao neprirodni instrument netrezvenosti i avoljih poslova. Neometani vladinom regulativom, spontani ekonomski impulsi ljudi i njihova poude za hlebom i ljubavlju pokrenula bi tokove ivota u jednostavnom i potpunom krugu. Bilo bi nekoliko inovacija, jer one samo dodaju bogatstvu bogatih i moi jakih; ne bi bilo knjiga, advokata, industrije i samo bi ostala seoska trgovina.U kraljevstvu razmnoavanje zabrana poveava siromatvo naroda. to vie alata ljudi dodaju, postaje vei nered u dravi i klanu; to vie kreativnosti ljudi imaju, suprotnosti izgledaju sve udnije; to vie ima zakonodavstva, sve vie ima lopova i kriminalca. Jedan mudrac je rekao: "Neu nita da uradim tako da e ljudi sami da se promene; bie mi drago da se ne pomeram i ljudi e sami biti ispravni. Neu da se trudim oko toga i ljudi e sami postati bogati. Neu da pokazujem ambiciju i ljudi e sami sauvati primitivnu jednostavnost...U maloj dravi sa malobrojnim stanovnitvom naredio bih da u njoj postoje pojedinci sa sposobnou deset ili stotinu ljudi. Oni ne bi trebalo da

386

budu zaposleni; Uinio bih da ljudi, iako na smrt gledaju kao na alosnu stvar, ne izbegavaju je. Iako imaju brodove i koije, ne bi trebalo da imaju povoda da se voze u njima; iako imaju debele ogrtae i otro oruje, ne bi trebalo da imaju povoda da oblae i da to koriste. Naterao bih ljude da koriste prvovitne oblike komunikacije.$333$ Treba da razmiljaju na nain da im je hrana slatka, njihova obina odea lepa, njihova siromana mesta odmora i njihovi jednostavni naini izvor uivanja. Trebalo bi da na vidiku bude susedna drava i da se glasovi sova i lajanja pasa uju odande sve dovde; ali bih uinio da ljudi sve do starosti, ak i do smrti, nemaju odnosa sa njom". Ali, koja je to priroda koju Lao-Ce eli da prihvati kao svog vodia? Stari gospodar crta otru liniju izmeu prirode i civilizacije kao to e i Ruso uraditi u galeriji odjeka koja se zove "moderna misao". Priroda je prirodna aktivnost, tiho pomeranje tradicionalnih dogaaja, velianstven red sezona na nebu, to je "Tao" ili Put, predoen i ugraen u svaku knjigu u svaki kamen i svaku zvezdu; to je tako nepristrasni ali ipak racionalni zakon stvari kojima zakon ponaanja mora da se prilagodi ako ljudi ele da ive u mudrosti i miru. Ovaj zakon stvari je "Tao" ili nain svemira, kao to je i zakon ponaanja "Tao" ili Put ivota; uistinu, misli Laoce, oba"Taoa" si jedno, i ljudski ivot u svom sutinskom i celokupnom ritmu je deo ritma celog sveta. U kosmikom "Taou", svi zakoni prirode su ujedinjeni i zajedno formiraju Spinozinu "supstancu" sveukupne realnosti; u svim prirodnim formama i nainima nai pravo mesto, i sve oigledne razliitosti i suprotnosti se sretnu; to je apsolutnost u kojoj se svi delovi sjedine u Hegelijansko jedinstvo. U dalekoj prolosti, kae Lao, priroda je napravila oveka i ivot jednostavnim i mirnim, i ceo svet je bio srean. Meutim, ljudi su stekli "znanja", i ivot iskomplikovali svojim pronalascima, izgubili su mentalnu i ljudsku nevinost, selili se iz polja u gradove, i poeli da piu knjige; odatle su proistekle misterije oveka, i suze filozofa. Mudar ovek e izbei ovu urbanu sloenost, ovaj nemoralni i iscrpljujui lavirint zakona i civilizacije, i sakrie sebe u okrilje prirode, daleko od bilo kojih gradova, ili knjiga, ili potkupljivih subenika, ili uzaludnih reformista. Tajna mudrosti i tog mirnog zadovoljstva koji su jedina trajna srea koju ovek moe da nae je stoika poslunost prirodi, naputanje svega to je vetako i intelekt, poverenje u zakone prirode i instinkt i oseanja, skromano podraavanje tihih puteva prirode. Moda i nema mudrijeg teksta u literaturi nego ovoga:Sve stvari u prirodi rade tiho. Nastanu i nita nemaju. Ispune svoju funkciju i ne trae nita za uzvrat. Sve sline stvari obave svoj posao, a onda nestanu. Kada stignu do vrhunca, sve se vrate tamo odakle su dole. Vraanje na prvobitna mesta znai mir i odmor ili ispunjavanje sudbine. To je u veni zakon. Znati taj zakon je mudrost." Kvintesencija, vrsta filozofske nepokretnosti, odbijanje meanja u prirodni tok stvari, obeleje je mudrog oveka u svakoj oblasti. Ako je drava u neredu, prava stvar je ne da se ona reformie, ve da se ivot uini urednim obavljenjem dunosti; ako doe do otpora, bolji put je nije svaa borba ili ak rat, ve tiho povlaenje i pobeda, ako je do nje, strpljenjem strplenjem; pasivnost ima svoje pobede ee nego akcija. Evo kako Lao-Ce pria gotovo sa Hristovim akcentom:Ako se ne svaate, niko na svetu nee moi da se svia sa vama... Kompneziraj uvrede ljubaznou... Za one koji su dobri i ja sam dobar; tako da svi treba da budu dobri. Za one koji su iskreni i ja sam iskren; shodno tome svi treba da su iskreni... Najmeke stvari na svetu pobeuju one najtvre... Nema nieg na svetu nenijeg i slabijeg od vode, ali uprkos tome, za napad na stvari koje su vrste i jake nema nieg to bi bilo podesnije od nje.$334$ Sve ove doktrine imaju vrhunac u u Laovom zaeu mudraca. Karakteristino je za kinesku misao da ne govori o svecima ve o mudracima; ne toliko o dobroti koliko o mudrosti; kineski ideall nije neko

387

ko je totalno religiozan ve zreo i tihi um, ovek koji se, iako podoban za visok poloaj u svetu, se povlai u jednostavnost i tiinu. Tiina je poetak mudrosti. Po "Tao"-u, mudar ovek ne pria, jer mudrost nikad ne moe da bude preneta reima ve samo primerima i iskustvom. "Onaj ko zna da (Put) ne govori o tome; onaj ko govori o tome ne zna nita o tome. Onaj (koji to zna) drae svoja usta zatvorena, ak e i svoje nozdrve da zatvori". Mudar ovek je skroman u pedesetim;$335$ on treba da je ve otkrio relativnost znanja i krhost mudrosti; ako mudar ovek zna vie neko drugi, on nastoji to da sakrije; "on e primiriti svoju pamet, i dovee sebe u sklad sa opskurnou (drugih); on se slae sa jednostavnijim vie nego sa nauenim, i ne mui se poetnikim instinktom kontradikcije. On ne pridaje vanost bogatstvu i moi, ve smanjuje svoje elje na skoro buditiki minimum.Nemam nita to mi znai; moja elja je da mi srce bude sasvim primireno, ispranjeno do praznine... Stanje praznine trebalo bi da bude dovedeno do najvieg stepena i ta nepomerljivost treba da se uva sa najboljim uvarem... Takav ovek ne moe da se tretira ni kao bliski prijatelj ni kao nepoznat; on mora da bude izvan svih obzira profita ili tete, plemenitosti ili zloe i on je najplemenitiji ovek ispod nebesa. Nije neophodno ukazivati na slinost ovih ideja sa idejama an ak Rusoa; ova dva oveka su kao dva novia iz iste kovnice, ali razliitog datuma. To je filozofija koja vaskrsava s vremena na vreme, jer u svakoj generaciji ima ljudi koji su umorni od borbe, okru-tnosti, sloenosti i brzine ivote, i piu sa vie idealizma nego znanja o uicima seljake rutine: treba imati dugo urbano iskustvo da bi se pisala ruralna poezija. "Priroda" je termin koji moe da sebe pozajmi bilo kojoj etici ili teologiji, odgovara i nauci Darvina i nemoralu Niea mnogo jae nego sladak razum Lao-cea i Hrista. Ako neko prati prirodu i ponaa se prirodno, ima vie mogucnosti da ubije i pojede svoje neprijatelje nego da praktikuje filozofiju; mala je ansa da bude fin, i jo manja da bude tih. I bolno obraivanje zemlje protiv je osnovne prirode vrste koja je predodreena da lovi i ubija; poljoprivreda je "neprirodna" koliko i industrija. Pa ipak, tu ima neeg lekovitog u toj filozofiji; slutim da emo i mi takoe, kada nae vatre ponu da dogorevaju, videti mudrost u tome, i traiti okrepljujui mir na pustim planinama i dugim poljanama. ivot se klati izmeu Voltera i Rusoa, Konfuija i Lao Cea, Sokrata i Hrista. Poto je svaka ideja imala svoj dan sa nama i poto smo se za nju borili niti isuvie mudro niti isuvie dobro, doi e na red da se povuemo iz bitke i mlaima predamo sve tanju fasciklu naih ideala. Potom emo u umu sa an akom i Laoceom; sprijateljiemo se sa ivotinjama, i sa jednostavnim seljakim umom bie nam mnogo bolje nego Makijaveliju; mi emo ostaviti svet da se krka u svom sopstvenom avolstvu i neemo ni malo razmiljati o njegovoj reformi. Moda emo da spalimo svaku knjigu sem jedne, i da naemo jezgro mudrosti u "Tao-Te-ingu".Moemo da zamislimo kako je iritirajua ova filozofija bila Konfuiju,$336$ koji je, je u svojoj trideset etvrtoj godini, doao do Lojanga, glavnog grada ou da zatrai savet Starog gospodara o nekim trivijalnostima istorije. Lao Ce je odgovorio, kako nam kau, sa otrom i vieznanom konciznou:Oni o kojima se rapituje svoje kosti su ve pomeali sa prainom. Nita nije ostalo sem njihovih rei. Kada velikom oveku doe njegov as, on se uzdigne do voe, mada mu pre toga nije uspevao nijedan pokuaj. uo sam da uspean trgovac paljivo krije da je bogat i glumi kao da nema nita; veliki ovek, iako prebogat postignuima, jednostavan je u postupcima i izgledu. Oslobodi se svog ponosa i mnogih svojih ambicija, svojih umiljenosti i ekstravagantnih ciljeva. Tvoj karakter ne dobija nita od toga. To ti je moj savet. Kineski istoriar kae da je Konfuije odmah uvideo mudrost ovih rei i nije se uvredio zbog njih; naprotiv kada se vratio od umirueg mudraca on je svojim uenicima rekao: "Znam kako

388

ptice lete, ribe plivaju i ivotinje tre. Ali trka moe bit uhvaen, pliva udavljen i leta pogoen strelom. Ali postoji zmaj i ja ne mogu da kaem kako se on uspinje na vetru kroz oblake, i uzdie se do nebesa. Danas sam vedeo Lao Cea, i mogu da ga uporedim samo sa tim zmajem". Onda je novi gospodar krenuo da ispuni sopstvenu misiju i da postane naj uticajniji filozof u istoriji. 2. Konfuije i) Mudrac u potrazi za dravom Roenje i mladost - Brak i razvod - Uenici i metode- Izgled i karakter - Dama i tigar - Definicija vlade - Konfuije u slubi - udne godine - Utehe starosti - Kung-fu-ce Gospodar Kung, kako uenici zvali Kung-iua roen je u ufuu, u tadanjem carstvu Lua, dananja provinicija antung u 551. p.n.e. Kineska legenda nam kae kako su duhovi objavili njegovo nelegitimno roenje njegovoj mladoj majci, dok su zmajevi uvali strau, a vile parfemisale vazduh, i kako je roen u peini. On je imao, kako nam kau, lea zmaja, usne vola i usta kao more. Doao je iz najstarije porodice koja postoji jer je (tvrde nam kineski geneaolozi) roen u direktnoj liniji od velikog cara Huang Tija i bio predodreen da bude otac mnogih naslednika Kunga, sve do dananjih dana. Pre jednog veka, izbrojano je da su jedanaest hiljada mukaraca njegovi potomci; i grad u kome se rodio jo uvek ima popoluaciju koja dola sa njegove strane ili od strane njegovog jedinog sina; jedan od njegovih potomaka dananji je ministar finansija kineske vlade u Nankingu. Njegov otac je imao sedamdeset godina kada se Kung rodio i umro je kada je deak imao tri godine. Konfuije je radio posle kole da pomogne izdraavanje svoje majke. Pored svega on je imao vremena da se izveti u streljatvu i muzici; i kasnije se toliko vezao za to da jednom, odsluavi jednu sjajno odsviranu melodiju, bio toliko potresen da je postao vegeterijanac; tri meseca nije jeo meso. Nije se odmah sloio sa Nieom oko nekih inkompatibilnosti izmeu filozofije i braka. Oenio se u devetnaestoj godini, a razveo se od svoje ene u dvadeset treoj i izgleda da se posle toga manuo branog ivota.U 22. godini poeo je karijeru uitelja, koristei svoju kuu kao kolsku zgradu i naplaujui onoliko skromno koliko su njegovi aci mogli da plate. Tri predmeta su bila jezgro njegovog programa: istorija, grnarstvo i pravila vlasti. "ovekov karakter", rekao je "formira se odama, razvija ritualima" (pravila ceremonije i kurtoazije) "a usavrava se uz muziku". Kao Sokrat, on je predavao govorenjem, radije nego pisanjem, i mi znamo njegovu misao uglavnom kroz nepouzdane izvetaje njegovih sledbenka. On je filozofima dao primer na koji oni retko obraaju panju: da ne napadaju druge mislioce i da ne gube vreme na opovrgavanju. Nije predavao ni jedan striktan logian metod i lagano je izotravao duh svojih studenata tako to je paljivo ukazivao na njihove greke, i postavljao velike zahteve njihovoj panji i umu. "Kada se ovek (po navici) ne pita ta da mislim o ovome ili o onome, ja zaista nita ne mogu da uradim sa njim". "Ja ne otvaram istinu onome koji nije znatieljan, niti pomaem nekome kome nije stalo da objasni sebe. Kada nekome pokaem jedan ugao predmeta, a on ne moe iz toga da naui ona ostala tri, ja ne ponavljam svoju lekciju". Bio je siguran da samo najmudriji i najgluplji nemaju koristi od njegovih lekcija i da niko nije mogao da iskreno studira humanistiku filozofiju a da pritom ne popravi svoj karakter i um. "Nije lako nai oveka koji je uio tri godine, a da nije postao dobar".Na

389

poetku je imao samo nekoliko uenika, ali uskoro se proneo glas o onome koji ima usne vola i usta kao more i koji ima ljubazno srce i dobro opremljen um, pa je na kraju imao tri hiljade mladih ljudi koji su uili od njega, i koji su iz njegovog doma otili na vane poloaje u svetu. Neki od uenika su i iveli sa njim i jedno vreme ih je bilo oko sedamdesetoro poput hindu poetnika koji ostaju sa svojim "guruom"; razvili su takvu privrenost da su esto prigovarali zbog njegovog izlaganja opasnostima i branili njegovo ime od kletvi. Ali on je uvek bio strog sa njima, i voleo je neke od njih vie od roenog sina. Plakao je bezuteno kada je umro Hvu. "Bio je Jen Hvu", rekao je vojvodi Gej koji ga je potao koji od njegovih studenata je najbolje uio "oboavao je da ui... nisam jo uvek uo o nekom koji voleo da ui kao on... Nije bilo problema sa Hvuom, nije bilo niega to ja nisam rekao da se nije zainteresovao ... nije prenosio svoju ljutnju; nije ponovio ni jednu greku. Naalost njegovo vreme je bilo kratko i umro je i sada nema drugog takvog." Lenji studenti su ga izbegavali ili su dobijali kratke ukore od njega, on nije bio iznad toga da nekog lenjivca poduava uz udarce svog tapa, da bi ga oterao sa nemilosrdnim istinama. "Teak je sluaj onoga koji e ceo dan da jede, a da ne koristi svoju glavu ni zata... u mladosti nita ne radi a u srednjim godinama nije ni zata sem da ga pomeraju; a kad takav doivi starost, taj je prava napast."Mora da je predstavljao udan prizor dok je stajao u svojim sobama, ili, sa podjednakom spremnou, na putu i uio svoje sledbenike istoriji, poeziji i manirima filozofije. Portreti koje su naslikali kineski umetnici prikazuju ga u poznim godinama, sa gotovo sasvim elavom glavom, ali ovenanom iskustvom, i licem ija zastraujua ozbiljnost ni malo ne odaje da i, ponekad, ima i humoristiku stranu i nenost, kao i otru estetsku senzitivnost koja ga je napravila humanim uprkos njegovoj inae nepodnoljivoj perfekciji. Jedan od njegovih profesora muzike opisao je kakav je Konfuije bio u ranim srednjim godinama:Video sam na ing Niju mnoga obeleija mudraca. Ima oi kao reka i elo zmaja, iste karakteristike kao i Huangti. Njegove ruke su dugake njegova lea kao kornjaina i devet (kineskih) stopa i est ina po visini... Kada govori on hvali antike kraljeve. Oni ide putevima poniznosti i ljubaznosti. Zna o svakoj temi i ima izvrsno pamenje. Njegovo znanje izgleda neiscrpno. Zar nememo u njemu mudraca koji se uzdie? Legenda njegovoj figuri dodaje "etrdeset devet izuzetnih svojstvenosti". Jednom kada je sluajnost razdvojila njega i njegove naslednike tokom njegovih lutanja, odmah su ga pronali tako to je jedan putnik javio kako je video oveka udovinog izgleda "koji lii na psa lutalicu". Kada su Konfuiju rekli kako ga je taj ovek opisao, bio je veoma zadovoljan. "Kapital", rekao je Konfuije, "kapital"!Oni je bio staromodni uitelj, koji je verovao da je odravanje distance neizbeno u pedagogiji. Ako nije bio formalan nije bio nita i pravila etiketa i ljubaznosti bila su njegovo meso i pie. On je pokuao da kontrolie i uravnotei prirodno epikurejstvo instinkata sa puritanizmom i stoicizmom svoje doktrine. Ponekad je izgledalo da preteruje u samopotovanju. "U selu od deset porodica" rekao je, sa dozom skromnosti "moe se nai jedan koji poten i fin kao ja, ali nee biti tako zainteresovan da ui". "Po pismenosti moda sam isti kao i drugi ljudi, ali jo nisam dostigao karakter vieg oveka, koji radi ono to propoveda.". "Ako bi bilo nekih prineva koji bi mi dali posao, u roku od dvanaest meseci ja bih uradio neto vano. Za tri godine (vlada) bi bila savrena". Ali sve u svemu, on je svoju veliinu nosio skromno. "Bile su etiri stvari" kau nam njegovi uenici, "od kojih je gospodar bio potpuno slobodan". Nije imao podrazumevajue zakljuke, nije imao predubeenja, nije imao tvrdoglavosti ni egoizma. Sebe je zvao prenosiocem ne tvorcem i pravio se da samo prosleuje ono to je on nauio od dobrih careva Jaoa i una. Imao je jaku elju za slavom

390

i poloajem, ali ne bi napravio nikakve neiskrene kompromise da stekne ili da sauva taj poloaj; uporno je odbijao mesta na visokim poloajima od ljudi ije vlade su mu izgledale nepotenim. Rekao je svojim uenicima: "Ja nisam zabrinut zato to nemam poloaj, ve brinem kako bih se uklopio na poloaju. Ne brine me to nisam poznat; traim da budem vredan toga da sam poznat".Meu njegovim uenicima bili su i sinovi Mang Hea, jednog od ministara vojvode Lua. Preko njih Konfuije je predstavljen dvoru ou kod Lojanga, ali je drao skromnu distancu od zvaninika, vie voljan, kao to smo videli, da poseti umirueg mudraca Lao-Cea. Kada se vratio u Lu, Konfuije je provinciju zatekao u neredima zbog graanskih pobuna, pa se sa nekoliko studenata preselio u susednu dravu Tsi. Prolazei kroz krevite i naputene planine na putu, bili su iznenaeni kada su videli enu kako plae pored jednog groba. Konfuije je poslao Celua da ispita razloge njene alosti. "Oca moga mua" odgovorila je ona "ubio je tigar, kao i moga mua, a sada se moj sin sreo sa istom sudbinom". Kada je Konfuije pitao zato ivi u tako opasnom kraju ona mu je odgovorila: "Ovde nema vlade koja stee". "Moja deco", rekao je Konfuije njegovim studentima, "zapamtite ovo. Vlada koja stee je gora od opasnog tigra".Vojvoda od Tsija ga je primio i bio je zadovoljan njegovim odgovorom na pitanje o dobroj vladi. "Dobra je vlada kada je princ princ a ministar ministar; kada je otac otac a sin sin". Vojvoda mu je ponudio da se izdrava prihodima grada Linkeu, ali Konfuije je poklon odbio sa odgovorom da nita nije uradio da tako neto zaslui. Vojvoda je hteo da ga zadri kao savetnika sve dok ga glavni ministar nije odgovorio od te ideje. "Ovi naunici", rekao je Gan Jing, "su nepraktini i tako ne mogu da se imtiraju. Oni su uzvieni to se tie njihovih pogleda, tako da nee biti zadovolji sa niim pozicijama... Ovaj gospodin Kung ima hiljadu svojstvenosti. Treba da prou generacije i generacije da iscrpi sve ono to zna o ceremonijama icui gore i dole". Nita nije bilo od toga, i Konfuija se vratio u Lu, da predaje svojim uenicima sedeih petnaest godina pre nego to e ga poslati da preuzme javni poloaj.Njegova prilika je dola na smeni veka, kada je postao glavni sudija u gradu ungtu. Po kineskoj tradiciji, epidemija istine i potenja je zahvatila grad; predmeti od vrednosti isputeni na ulici ostajali su nedirnuti ili vraeni vlasniku. Unapreen od Vojvode Tinga od Lua za nadzornik javnih poslova, Konfuije je organizovao istraivanje zemljita drave i uveo mnogo unapreenja u poljoprivredi. Sa jo jednom promocijom postao je ministar kriminala, i kako nam kau, iskoristio je tu priliku da obuzda bezakonje. "Nepravda i razuzdanost" kako kau kineski zapisi, "su se postideli i krili su glave. Vernost i dobronamernost postali su karakteristini za ljude. Stranci su dolazili u grupama iz drugih republika. Konfuije je postao narodni idol".Ovo je zvui isuvie dobro da bi bilo istinito i u svakom sluaju pokazalo se previe dobrim da bi trajalo. Kriminalci su svoje sakrivene glave spojili, i verovatno imali neto protiv velikog gospodara. Susedne republike, kako istoriari tvrde, bile su ljubomorne na Lua i plaile su njegove rastue snage. Jedan ministar Cea predloio lukavi manevar da se vojvoda Lu i Konfuije odvoje. Vojvoda Ce je poslavo Tingu predivne "pevajue" devojice i 120 jo lepih konja. Vojvoda Lua nije odoleo poklonu i ignorisao Konfuijevo protivljenje (i ranije lekcije o tome da prvi princip dobre vlade treba da bude dobar primer) skandalozno zapustivi svoje ministre i dravne probleme. "Gospodaru", rekao je Ce Lu, "vreme je da ide". Bezvoljno, Konfuije je dao ostavku, napustio Lu i zapoeo trinaestogodinje beskuniko lutanje. Kasnije je rekao kako "nikada nije video nikoga koji voli vrline isto tako kao to voli lepotu", i zaista, sa nekih stanovita, to i jeste jedan od najveih previda prirode to to vrlina i lepota isuvie esto stiu u posebnim paketima.Gospodar i nekoliko vernih studenata, koji vie nisu

391

dobrodoli u njegovoj roenoj dravi, prolazili su iz provincije u provinciju, u nekima primani ljubazno, prolazei kroz opasnosti u drugima. Dva puta su ih napali razbojnici, i jednom su skoro umrli od gladi da je ak i Celu poeo da guna kako to uopte ne odgovara "viem oveku". Vojvoda od Veija ponudio je Konfuiju mesto u njegovoj vladi, ali je Konfuije koji se nije slagao sa principima te vlade ponudu odbija. Jedanput kada je ova mala grupa putovala kroz Ci, nailaje na dva stara oveka, koji su zgroeni nad korupcijom tog doba, povukli se iz javnih poslova i posvetili izolovanom ivotu na selu. Jedan od njih je prepoznao Konfuija i ukorio e-lua to ga sledi. "Nered se iri kao poplava kroz celu carevinu, i ko e biti onaj koji e to da promeni za tebe?" rekao je usamljenik. "Zar ne bi bilo bolje da se, umesto to prati onog koji ide od drave do drave, pridrui onima koji se povlae iz ovog sveta?" Konfuije je mnogo razmiljao o toj kritici, ali je istrajavao u nadi da e neka drava opet da mu prui priliku da je izvede na put reforme i mira. Najzad, u Konfuijevoj ezdeset devetoj godini Vojvoda Gae je nasledio presto Lua i poslao je tri slubenika kod filozofa sa prigodnim poklonima i pozivom da se vrati u svoju rodnu dravu. Tokom narednih pet godina koliko mu je ostalo ivota, Konfuije je iveo jednostavno i asno, esto konsultovan od voa iz Lua , ali mudro se vraajui literarnoj izolaciji i posveujui se odgovarajuem mu poslu prireivanja klasika i spisa istoriara svog naroda. Kada se vojvoda i raspitivao kod Celua o njegovom gospodaru, Celu mu nije odgovorio, ali kada je Konfuije uo za to, rekao je: "Zato mu nisi rekao? On je jednostavno ovek koji, u traganju za znanjem, zaboravlja svoju hranu; koji u uivanju (zbog sticanja tog znanja) zaboravlja svoje tuge; i koji ne zapaa starost koja dolazi". U svojoj samoi teio se poezijom i filozofijom, i radovao se to su se njegovi instinkti usaglasili i sloili sa njegovim razumom. "Sa petnaest" rekao je "moj um je bio samo za uenje. Sa trideset stajao sam vrsto. Sa etrdeset bio sam osloboen sumnje. Sa pedeset znao sam nebeska nareenja. Sa ezdeset ui su mi bili posluni organi koji su primali samo istinu. Sa sedamdeset mogu da sledim sve to moje srce poeli, bez ogreivanja o dobro".Umro je u sedamdeset drugoj godini. Rano ujutru ulo se kako je pevao alostivu pesmu:Velika planina mora da se sruijaka motka mora da se polomia mudar ovek da se osui kao biljkaKada mu je doao uenik Cekung, on mu je rekao: "Ni jedan inteligentni monarh se ne uzdie; nema ni jednog u carstvu koji e da me napravi svojim gospodarom. Dolo je moje vreme da umrem". Legao je na svoj kau, i posle sedam dana umro. Njegovi studenti su ga sahranili sa sjajem i ceremonijom iskazivajui svoja oseanja za njega; i sagradili su kolibice pored njegovog groba i tamo iveli tri godine, alei ga kao oca. Kada su ostali otili, Cekung, koji ga je voleo vie od svih, ostao je jo tri godine, alei sam na grobu svoga gospodara. ii) Devet klasika Iza sebe je ostavio devet tomova oigledno napisanih i doteranih njegovom rukom, a u Kini su poznati kao "Pet inga" ili Kanonske knjige. Najpre, on je priredio "Lii", ili "Zapisnik Rituala", verujui da ova antika pravila etikete suptilna pomo u formiranju i obogaivanju karaktera i odravanju drutvenog reda i mira. Drugo, on je napisao priloge i komentare o "Iingu" ili "Knjizi promena", videi u njoj najvei doprinos koji je Kina dala tom tamnom kraljevstvu metafizike koju je on sam izbegavao u sopstvenoj filozofiji. Tree, on je odabrao i sredio "i ing" ili "Knjigu oda", da bi ilustrirao prirodu ljudskog ivota i principe morala. etvrto, napisao je "un iu" ili "Anale prolea i jeseni", da sa

392

nenakienom istinitou zabelei glavne dogaaje u njegovoj sopstvenoj dravi Lu. Peto, i iznad svega, on je nastojao da svoje uenike inspirie sabirajui u "uingu" ili "Knjizi istorije", najvanije i najuzvienije dogaaje ili legende iz ranih kraljestava, kada je donekle bila ujedinjeno carstvo, a njeni lideri, kao to je mislio Konfuije, bili herojski i nesebini civilizatori rase. U ovim radovima o svojoj funkciji nije razmiljao kao o funciji istoriara; on je radije bio uitelj, onaj koji oblikuje mladost, i namerno je iz prolosti birao ono to e pre da inspirie nego da razoara uenika; bilo bi nepravedno prema njemu ako bi u pomenutim tomovima traili nepristrasan i nauni raun istorije Kine. Dodavao je i izmiljene govore i prie u koje je dosipao koliko god je mogao od svojih strepnji za moral i svog divljenja prema mudrosti. Ako je idealizovao prolost svoje zemlje on to nije inio u veoj meri nego to mi to inimo sa naom ne tako drevnom prolou; ako su nai najraniji prdsednici postali mudraci i sveci za jedva jedan ili dva veka, oni e sigurno istoriarima za hiljadu godina izgledati vrli i savreni kao Jao i un.Na ovih pet "ing", Kinezi dodaju i etiri "u" ili "Knjiga" (filozofa), to sve ini u "Devet klasika". Prva i najvanija od ovih je "Lun Ju" ili "Predavanja i dijalozi", poznata engleskom svetu preko Legsa kao "Analetike", tj. sabrani fragmenti Konfuija. Ove stranice nisu dole od ruke Gospodara, ali ve iz beleaka njegovih misli i izjava onako kako su ih upamtili njegovi sledbenici. To je prikupljeno u nekoliko dekada nakon Konfueijeve smrti moda od uenika njegovih uenika, i oni su najmanje nepouzdani vodii koje imamo za njegovu filozofiju. Najinteresantnije i najinstruktivnije od svih izjava u Kineskim klasicima nalaze se u etvrtom i petom pasusu drugog "u"-a, dela koje je Kinezima poznato kao "Ta Hsueh" ili "Veliko uenje". Konfuijski filozof i prireiva u Si je ove pasuse pripisao Konfuiju, a ostatak eng anu, jednom od najmlaih uenika; Kea Sveij, naunik iz prvog veka p.n.e. pripisao je taj rad Kung iju, Konfuijevom unuku; dananji skeptini naunici se slau da ja autor nepoznat. Svi studenti su saglasni da je njegov unuk uradio treu filozofsku klasiku "Kine ung Jung" ili"Doktrinu zla". Poslednja od "u"-a je "Knjiga Menija", o kome i danas govorimo. Sa ovim tomom se zavrava klasina literatura, ali ne i klasini period kineske misli. Bilo je, kao to emo videti, buntovnika i jeretika svake vrste da protestuju protiv remek dela konservatizma, filozofije Konfuija. iii) Anagosticizam Konfuija Delo logike - Filozof i deak - Formula mudrosti Da pokuamo da ovoj doktrini uinimo pravdu; to je pogled na ivot koji emo imati kada preivimo pola veka, i po svemu to znamo, on e biti mudriji nego poezija nae mladosti. Mi smo sami jeretici i mladi, a ovo je filozofija koju moramo da uporedimo sa sopstvenom da bi nae poluistine zadobile neki smisao.Ovde neemo nai filozofski "sistem" npr. doslednu strukturu logike, metafizike, etike i politike kojima dominira jedna ideja (poput palata vavilonskog kralja gde je svaka cigla nosila ime vladara). Konfu-ije je uio umetnost razlonosti ne kroz pravila ili silogizme, ve preko neprestane igre njegovog otrog uma sa miljenjima njegovih studenata; kada su otili iz njegove kole oni nisu nita znali o logici, ali su mogli da razmiljaju jasno do same sutine. Jasnoa i misao i iskazivanja su bile prve lekcije Gospodara. "Ceo govor treba da se razume", lekcija je koju filozofi nisu uvek pamtili. "Kada znate jednu stvar, smatrajte da je znate; i kada je ne znate, da priznate tu injenicu to je znanje". Nerazumljivost misli i neiskrene netanosti u govoru

393

njemu su nalikovle nacionalnim nesreama. Ako princ nema stvarnu mo, ne treba da se zove princem, ako otac nije pravi otac ne bi trebalo vie da se zove ocem, ako je sin nepravedan onda ne treba vie da se zove sinom onda e ljudi moda da se pokrenu i da se okanu zloupotreba koje se esto prekrivaju sa reima. Otuda kada je Ce-Lu upitao Konfuija "Kad bi princ Veji ekao na tebe da upravlja njegovom vladom, ta misli da je prva stvar koju bi trebalo uiniti?" odgovor je, na zapanjenost princa i uenika, glasio: "Ono to je neophodno to je da ispravimo imena"Poto je njegova dominirajua strast bila primena filozofije u ponaanju i vladavini, Konfuije je izbegavao metafiziku, i pokuao je da iz glava svojih sledbenika izbaci sve opskurne inebeske brige. Mada bi povremeno ipak pomenuo "nebesa" i molitvu, i svoje uenike savetovao da dosledno potuju tradicionalne rituale slavljenja predaka i nacionalnog rtvovanja, bio je veoma negativan u svojim odgovorima na teoloka pitanja, da su se moderni komentatori sloili da ga zovu agonistiarom. Kada ga je Ce Kung pitao " da li i mrtvi imaju znanje ili su oni bez znanja?" Konfuije je odbio da odgovori precizno. Kada je Ke Lu pitao o "sluenju duhova" (mrtvih), Gospodar je odgovorio "Kad ne moe da slui ljude, kako moe njihove duhove?". Ke Lu je opet pitao "Usuujem se da pitam o smrti?" a odgovor je bio "Ako ne zna ivot, kako moe da zna smrt?". Kada se Fan e raspitivao " Od ega se sastoji mudrost?" Konfuije je rekao "Mudrou se moe zvati iskreno posveivanje dunostima oveka, uz potovanje duhovnih bia na nain da se ostane iznad njih". Njegovi sledbenici nam kau "da su predmeti o kojima Gospodar nije govorio bile neobine stvari, inovi snage, nered, i duhovna bia". Bili su prilino uznemireni njegovom filozofskom skromnou i bez sumnje su eleli da im Gospodar otkrije misterije nebesa. "Knjiga Lei Ce" nam sa radou pria bajku o deranima koji su Gospodara ismejavali zato to je priznao da ne moe da odgovori na njihova jednostavna pitanja: "Da li je Sunce blie zemlji na izlasku, da li je vee u podne, kada je najtoplije?" Jedina metafizika koju bi Konfuije priznao bilo bi traganje za jedinstvom svih fenomena i trud da se nae neka stabilna harmonija izmeu zakona pravog ponaanja i regularnosti prirode. "Ce", rekao je jednom od najomiljenijih studenata "pretpostavljam da ti misli da sam ja taj koji ui mnoge stavri i uva ih u memoriji?" Ce Kung mu je odgovorio. "Da, ali moda nije tako?" "Ne", usledio je odgovor; "ja traim preovlaujue jedinstvo". To je, na kraju krajeva, sutina filozofije.Strast njegovog Gospodara je bila moralnost. Haos njegovog vremena njemu je izgledao kao moralni haos, pokrenut, moda, zbog slabljenja antike vere i irenje sofistikog skepticizma kao dobrom i pogrenom; to je trebalo da se lei ne povratkom na stara verovanja, ve iskrenim traganjem za potpunijim znanjem i moralnom obnovom zasnovanom na solidno regulisanom porodinom ivotu. Konfuijanski program se snano i duboko istie u poznatim pasusima "Velikih uenja":Stari koji su eleli da prikau najveu vrlinu kroz celo carstvo prvo su uredili svoju republiku. elei dobro u njihovim republikama, prvo su uredili svoje porodice. elei da urede svoje porodice, prvo su kultivisali sami sebe. elei da kultiviu sebe, prvo su popravili svoja srca. elei da poprave svoja srca, prvo su traili da budu iskreni u svojim mislima. elei da budu iskreni u svojim mislima prvo su do maksimuma proirili svoje znanje. Takvo proirivanje znanja stoji u preispitivanju stvari.Kada se stvari preispituju, znanje postaje potpuno. Kada je njihovo znanje potpuno, misli su iskrene. Kada su misli iskrene, onda su i srca popravljena. Kada su srca popravljena oda su i oni kultivisani. Kada su sami kultivisani, njihove porodice su ureene. Kada su porodice ureene, njihovim dravama se pravedno vlada. Kada se dravama pravedno vlada, celo carstvo postaje mirno i sreno. Ovo je sr i sutina

394

Konfuijanske filozofije; treba zaboraviti sve druge rei Gospodara i njegovih sledbenika, i ipak proi sa ovom "sutinom stvari", i kompletnim vodiem za ivot. Svet je u ratu, kae Konfuije, zato to se dravama od kojih se sastoji nepravilno vlada: njima se nepravilno vlada zato to nema te koliine zakona koji mogu da zamene prirodan drutveni poredak koji daje porodica; porodica je pak u neredu i ne prua taj prirodni drutveni poredak, zato to su ljudi zaboravili da ne mogu da urede svoje porodice ako ne reguliu sami sebe; oni ne uspevaju da reguliu sami sebe zato to nisu ispravili svoja srca t.j. nisu svoje due oistili od neurednih elja; srca im nisu popravljena zato to su njihova razmiljanja neiskrena, nedovoljno obraajui panju na realnosti i vie prikrivajui nego otkrivajui sopstvenu prirodu; njihova razmiljanja su nesiskrena zato to doputaju da im elje oboje injenice i opredele zakljuke, umesto da da nastoje da maksimalno proire svoje nepristrasnim prouavanjem poretka prirode stvari. Neka ljudi trae nepristrasno znanje, i njihova razmiljanja e postati iskrena; neka njihove misli budu iskrene i njihova srca e biti oiena od neurednih elja; neka njihova srca budu tako oiena, i oni sami e biti dovedeni u red; kad su sami u redu, njihove porodice e automatski biti ureene ne sa propovedanjem vrlina ili strasnim kanjavanjem, ve tihom snagom sopstvenog primera; neka porodice budu tako ureene znanjem, iskrenou i primerom, i to e podstai tako spontatni drutveni red da e uspene vlade ponovo biti zamislive; neka drava odrava unutranju pravdu i mir, i ceo svet e biti miran i srean. To je savet za savrenstvo, koji zaborvlja da je ovek zverka koja lovi; ali kao i hrianstvo nudi nam cilj za dosezanje i lestvice da se penjemo. To je je jedan od zlatnih tekstova filozofije.

iv) Put Vieg oveka Jo jedan portret mudraca. - Elementi karaktera - Zlatno pravilo Mudrost, prema tome, poinje kod kue i temelj drutva je disciplinovani pojedinac u disciplinovanoj porodici. Konfuije se sloio sa Geteom da je samorazvoj u korenu drutvenog razvoja i kad ga je Ce Lu upitao: "ta ini Vieg oveka", on je odgovorio: "Sopstveno kultivisanje sa izuzetnom posveenou". Tu i tamo, kroz dijaloge, nalazimo ga kako sastavlja, komad po komad, svoju sliku idealnog oveka ujedinjenje filozofa i sveca koje ine mudraca. Konfuijev Supermen je sastavljen od tri vrline koje su kao vrhunske posebno odabrali Sokrat, Nie i Hrist: inteligencija, hrabrost i dobra volja. "Vii ovek je zabrinut da nee saznati istinu: njega ne brine da li e ga snai siromatvo... On je irokih pogleda, a ne pristrasan... On insistira da u svemu to kae nita ne bude netano. Ali on nije prosti intelekt, ne samo naunik ili ljubitelj znanja; on ima karakter kao i inteligenciju. "Gde je vie solidnih kvaliteta nego postignua, imamo rustinost: gde je vie postignua nego solidnih kvaliteta, mi imamo manire inovnika. Kad su postignua i solidni kvaliteti podjednako pomeani, onda imamo oveka kompletnih vrlina". Inteligencija je intelekt sa nogama na zemlji.Temelji karaktera je iskrenost. "Da li je to samo celokupna iskrenost koja obeleava vieg oveka?" "On dela pre nego to govori, i posle toga govori u skladu sa svojim delima." "Neto poput Vieg oveka imamo u streljatvu. Kad strelac promai centar mete, on razlog neuspeha trai u samom sebi." "Ono to Vii ovek trai u sebi, nii

395

ovek trai u drugima... Vii ovek je potresen svojom eljom za sposobnostima, a ne time to ga drugi ljudi ne znaju"; pa ipak "ne dopada mu se pomisao da mu se ime nee pominjati posle smrti." On je "skroman na reima, ali izvrstan u delima... On retko govori; kad to ini, siguran je da pogaa sutinu... To je ono u emu Vii ovek ne moe da bude izjednaen: to je njegov rad, koji drugi ne mogu da vide." On je ksroman i u reima i u delima; u svemu "Vii ovek je usklaen sa smislenim putem." Jer, "nema kraja stvarima kojima je ovek pogoen; i kad je ono to mu se svia ili ne svia podlono regulisanju, on je promenjen prirodom stvari koje dolaze pre njega." "Vii ovek se kree tako da njegovo kretanje bude univerzalni put za sve generacije; ponaa se tako da njegovo ponaanje bude univerzalni zakon za sve generacije; govori tako da njegove rei svim generacijama budu univerzalne norme."$337$ On u potpunosti prihvata zlatno pravilo, koje je eksplicitno postavljeno pet vekova pre Hrista: "unkung je pitao o savrenoj vrlini. Gospodar je odgovorio... Da ne ini drugim ono to ne eli da bude uinjeno tebi." Princip je esto ponavljan, uvek negativno, a jednom u jednoj jedinoj rei. "Ce-Kun je pitao postoji li jedna re koja bi mogla da poslui kao pravilo ponaanja za ceo ivot?". Gospodar je odgovorio "nije li ta re "reciprocitet?" Ipak, on nije, poput Lao-Cea, da zlo uzvrati dobrim: i kad ga je jedan od njegovih aka upitao "ta biste rekli o principu da uvreda treba da bude uzvraena ljubaznou", on je odgovorio, otrije nego po je to bio njegov obiaj: "Sa im e onda uzvrati ljubaznost: Na uvredu uzvrati pravdom, a na ljubaznost ljubaznou." Sutinska osnova karaktera Vieg oveka su preovlaujue simpatije za sve ljude. On nije razljuen onim to je izvrsno kod drugih ljudi; kad vidi oveka koji vredi on misli kako da se izjednai sa njim; kad vidi oveka loeg karaktera, on se okrene samopreispitivanju; jer malo je loih osobina koje ne delimo sa naim susedima. On ne obraa panju na uvrede ili napadne govore, On je ljubazan i predusretljiv prema svima, ali ne pokazuje elju za neogranienim pohvalama. Ne vrea podreene i ne ulaguje se nadreenima. On je ozbiljan u ponaanju; jer ljudi nee uzeti za ozbiljno onoga ko nije ozbiljan sa njima; on je spor na reima i preljean na delima; nije brz na jeziku, ili otar u odgovaranju; on je priljean zato to ima posao da obavi i to je tajna njegovog postojanog dostojanstva. On je ljubazan ak i sa poznatima, ali odrava rezervisanost prema svima, pa ak i prema svom sinu. Konfuije ovim reima sumira kvalitete svog "Vieg oveka" reima tako slinim Aristotelovim:Vii ovek ima devet stvari o kojima veoma vodi rauna. U pogledu korienja njegovih oiju, nastoji da vidi jasno... U pogledu pojave, ona mora da bude dobroudna. U pogledu ponaanja ono treba da bude uvaavajue. U pogledu govorenja, ono treba da bude iskreno. to se tie voenja poslova, ono treba da bude paljivo. U pogledu onoga u ta sumnja, on eli da se raspita kod drugih. Kad je ljut, on razmilja o tekoama u koje moe da ga uvue njegova ljutnja. Kad je dobitak na vidiku, on razmilja o pravinosti. v) Konfuijanska politika Suverenitet naroda. - Vlada za primer - Decentralizacija bogatstva. - Muzika i maniri.- Socijalizam i revolucija Niko do takvih ljudi, po oceni Konfuija, ne bi mogao da obnovi porodicu i obnovi dravu. Drutvo poiva na poslunosti dece roditelje, ene njenog mua; kad toga nema, tu je haos. Samo jedna stvar je iznad ovog zakona poslunosti, a to je moralni zakon. "Sluei

396

svojim roditeljima (sin) moe da protivirei, ali obazrivo; kad vidi da oni nisu voljni da slede (njegov savet), on pokazuje poveani stepen potovanja, ali ne naputa (svoj cilj)... Kad je nareenje pogreno, sin treba da se odupre ocu, a ministar da se usprotivi svom potovanom Gospodaru." I u tome je koren Menijeve doktrine boanskog prava na revoluciju.Nije bilo mnogo revolucionarnog u Konfuiju: on je moda sumnjao da su naslednici revolucije napravljeni od istog mesa kao ljudi koje je on svrgavao sa poloaja. Ali u "Knjizi oda" on je pisao dovoljno smelo: "Pre nego dto su suvereni ang (dinastije)izgubili (ljubav) naroda, bili su saputnici Boga. Neka to bude upozorenje kue ang. Veliki poredak se ne odrava lako." . Narod je stvarni i odgovarajui izvor politikog suvereniteta; svaka vlada koja ne zadri njegovo poverenje pada ranije ili kasnije.Ce-Kung je pitao o vladi. Gospodar je odgovorio: Tri su (nunosti za vlast): da ima dovoljno hrane, dovoljno vojne opreme i povrenje naroda u svog vladara". Ce-Kung ree: Ako jedna od ovih stvari nikako ne moe da se obezbedi, koje bi se najpre trebalo odrei?". Gospodar je odgovorio: "Odreci se hrane. Od davnina, smrt je sudbina svih ljudi; ali ako narod nema poverenja (u svog vladara), nema opstanka (dravi)." Prvi princip vladavine, po Konfuiju, jeste prvi princip iskrenosti karaktera. Shodno tome prvi instrument vladavine je dobar primer: vladar treba da bude sutina dobrog ponaanja, od ega, prestinim imitiranjem, pravilno ponaanje e sii u njegov narod.Ke Kang je pitao Konfuija o vladi, rekavi: "ta bi rekao o ubijanju neprincipijelnog za dobro principijelnog?". Konfuije odgovori: "Gospodine, u sprovoenju svoje vlasti, zato uopte koristiti ubijanje? Neka vae elje manifestuju ono to je dobro, i narodu e biti dobro. Odnosi izmeu nadreenih i potinjenih su kao oni izmeu vetra i trave. Trava mora da se povije kad vetar duva preko nje... Onaj koji vlada svojim vrlinama moe da se uporedi sa zvezdom severnjaom, koja ostaje na svom mestu, dok se sve zvezde okreu ka njoj... Ke Kang upita kako da ljude natera da ga potuju, da mu budu lojalni, i kako sebe da natera na vrlinu. Gospodar odgovori: "Neka predsedava sa dostojanstvom oni e ga onda potovati. Neka potuje i bude ljubazan prema svima oni e mu onda biti verni. Neka podstie dobro i poduava nesposobne i narod e rado stremiti vrlini." Dok je dobar primer prvi instrument vlasti, dobra naimenovanja su drugi. "Zaposli estite i odstrani pokvarene; na taj nain pokvareni mogu da postanu estiti." "Rukovoenje vlau" kae "Doktrina znaaja", "lei u (angaovanju pravih) ljudi. Takvi ljudi treba da budu odabrani prema znaaju (vladarevog) linog karaktera." ta ne bi ministarstvo Viih ljudi uinilo, ak i u jednoj generaciji, ne bi li oistilo dravu i povelo narod na uzvieniji nivo civilizacije? Pre svega, oni bi izbegavali veze s inostranstvom to je vie mogue i traili bi naina da njihova drava postane toliko nezavisna od spoljnih dobavljanja da nikada ne bi dola u iskuenje da ratuje zbog njih. Smanjili bi luksuz dvorova i traili bi iroku distribuciju blaga jer "centralizacija blaga je nain da se raspri narod, a kad se blago razdeli to je nain da se narod okupi." Oni bi smanjili kazne i poveali javne pouke; jer "tamo gde ima pouke, bie manje razlike izmeu klasa." Vie teme bile bi zabranjene mediokritetima, ali muziku bi svi uili. "Kad neko sasvim savlada muziku$338$ i uskladi svoje srce i svoj um, prirodno, pravedno, neno i iskreno srce lako se razvije i radost prati njegov razvoj. Najbolji nain da se poprave ponaanje i maniri je da se ... obrati panja na kompoziciju muzike koja se svira u zemlji. Lepo ponaanje i muziku niko ne treba da zaboravi ni na tren ... Dobra volja je bliska muzici i odgovara dobrom ponaanju".I lepo vaspitanje treba da bude briga vlasti, jer kad se raspada ponaanje i nacija se raspada sa njim. Neprimetno pravila vlasnitva stvaraju najzad spoljni karakter, i dodaju mudracu gracioznost gospodina; mi postajemo

397

ono to radimo. Politiki "korienje imovine slui kao nasip za narod protiv zlih ekscesa"; i "onaj ko misli da su stari nasipi nekorisni, pa ih uniti, neka bude siguran da e patiti od pustoi koju prouzrokuje popalava": kao da se uje strog glas Gospodara koji izgovara ove rei danas iz te Dvorane klasika gde su nekada sve njegove rei bile uklesane u stenu i koje je revolucija oskrnavila i izgubila.Ipak, i Konfuije je imao svoje Utopije i snove i mogao je da razume ljude koji, ubeeni da je dinastija izgubila "veliki dekret" ili "mandat Neba", pa rue sistem reda u nadi da e iz ruevina izgraditi neki bolji. Na kraju on postaje socijalist i daje svoj modnu uzdu:Kad Veliki princip (ili Velika slinost) preovlada, itav svet postaje republika; oni biraju talentovane ljude, pune vrlina i mogunosti; oni govore o iskrenim ugovorima i gaje univerzalni mir. Takvi ljudi ne gledaju kao njihovi roditelji samo svoje roditelje, niti se brinu samo o sopstvenoj deci. Odgovarajue zalihe su obezbeene za stare do njihove smrti, zaposlenje za sredovene i sve to je potrebno za odrastanje mlaima. Udovci, udovice, siroad, mukarci bez dece i oni koji su nemoni zbog bolesti, svi dobijaju odgovarajue izdravanje. Svaki ovek ima svoja prava, a svaka ena svoju individualnu bezbednost. Oni stvaraju blago, ne elei da bude razbacano po tlu, ali i ne elei da ga sauvaju samo za svoje zadovoljstvo. Oni stvaraju besposlenost koja nije omiljena, ali ne u svoju korist. Na taj nain sebina planiranja su uguena i nemaju naina da se dignu. Lopovi, varalice i pobunjnike izdajice ne postoje. Otud spoljna vrata ostaju otvorena i ne zatvaraju se. To je drava koju ja nazivam Velika slinost.

vi) Uticaj Konfuija Konfuijevski naunici - Njihova pobeda legalista - Propast konfuijanizma Savremenost konfuijanizma Uspeh Konfuija bio je posthuman, ali celovit. Njegova filozofija je udarila praktinu i politiku notu koja je omilela Kinezima poto je smrt onemoguila da on insistira na ostvarenju. Poto se pisci nikada ne mire sa tim da su pisci,"literati" su vekovima posle Konfuija vezivali sebe za njegovu doktrinu kao put za uticaj i javno zapolsenje, pa su stvorili klasu Konijevskih naunika predodreenih da postanu najmonija grupa u carstvu. kole su nicale tu i tamo za uenje Uiteljeve filozofije koju su preneli njegovi uenici, koju je razvio Mencije a koju su tokom vremena ispravljale hiljade uenih ljudi: a te kole, kao intelektualni centri Kine, odravale su civilizaciju u ivotu tokom vekova politikog kolapsa, ba kao to su kalueri sauvali neku meru stare kulture i neki stepen drutvenog reda, tokom tamnog doba koje je usledilo posle pada Rima.Rivalska kola, "Legalisti", raspravljali su jedno vreme o vostvu konfuijanske misli u politikom svetu i povremeno su oblikovali politiku drave. Da vlada zavisi od dobrog primera vladara i uroene dobrote onih kojima se vlada, kau legalisti, predstavlja prilian rizik; istorija ne nudi obilje prethodnih sluajeva kao primer za uspenu primenu tih idealistikih principa. Ne ljudi ve zakoni treba da vladaju, govorili su; a zakoni moraju da budu silom primenjivani sve dok ne postanu druga priroda drutva i ne ponu da se potuju bez sile. Ljudi nisu dovoljno inteligentni da bi upravljali dobro sami sobom; oni najbolje prolaze pod aristokratijom. ak ni trgovci nisu previe inteligentni, ve slede svoje intereese veoma esto do unitenja drave; moda bi, kau neki legalisti, bilo mudrije za dravu da

398

podrutveni kapital, monopolie trgovinu i sprei manipulaciju cenama i koncentraciju blaga. To su bile ideje koje su bile odreene da se neprestano pojavljuju u istoriji kineske vlasti.Tokom dugog vremena trijumfovala je filozofija Konfuija. Videemo kasnije kako je moni u Huangdi, sa legalistom kao svojim premijerom, dokrajio uticaj Konfuija naredivi da se sva postojea konfuijanska literatura spali. Ali mo rei pokazala se jaom od maa; knjige koje je "Prvi car" odredio da se unite postale su svete i dragocene zbog njegovog neprijateljstva i ljudi su umirali kao muenici pokuavajui da ih sauvaju. Kad su u Haungdi i njegova kratka dinastija proli, mudriji imperator, Vu Di, izvadio je konfuijansku literaturu iz skrovita, dao je slubu svojim studentima i pojaao je Han dinastiju uvevi ideje i metode Konfuija u svoje uenje kineske omladine i dravnika. rtve su bile odreene u ast Konfuija; tekstovi klasika su po carskoj zapovesti bili ugravirani u kamen i postala su slubena religija drave. Suoen sa rivalstvom taoizma u ono vreme i zaklonjen na kratko budizmom, konfuijanizam je bio vraen i uzdignut za vreme T/'/ang dinastije, a veliki T/'/ai Cung je naredio da se Konfuiju podigne hram i u njemu su naunici i slubenici prineli rtve, u svakom gradu i svakom selu imperije. Za vreme Sung dinastije virilna kola "Neokonfuijanizma" se digla, iji su bezbrojni komentari klasika irili filozofiju Uitelja u raznim pravcima, irom Dalekog Istoka i stimulisali su filozofski razvoj u Japanu. Iz dizanja Han dinastije do pada Manxurije odnosno za dve hiljade godina doktrina Konfuija oblikovala je i dominirala kineskim umom.Istorija Kine moe da se napie u odrednicama tog uticaja. Za generaciju za generacijom rukopisi Uitelja bili su tekstovi slubenih kola i skoro svaki deak koji je proao kroz te kole nauio je te tekstove naizust. Stoiki konzervatizam starog mudraca skoro se utopio u krv naroda i dao je naciji i pojedincima, dostojanstvo i dubinu koji nisu nigde u svetu vieni tokom istorije. Uz pomo te filozofije Kina je razvila harmonian drutveni ivot, sposobnu administraciju za uenje i mudrost i tihu i stabilnu kulturu koja je toliko ojaala kinesku civilizaciju da je mogla da preivi svaku invaziju i svakog uljeza stvori prema sopstvenoj slici. Samo u hrianstvu i budizmu moemo ponovo da naemo takav herojski napor da se pretvori u pristojnost prirodna brutalnost oveka. I danas, kao i onda bolji lek nije mogao da se prepie bilo kom narodu koji je patio od nereda pokrenutog intelektualistikim obrazovanjem, dekadentnim moralnim kodom i oslabljenim vlaknom individualnog i nacionalnog karaktera, nego to je upijanje konfuijanske filozofije od strane omladine nacije.Ali, ta filozofija ne moe da bude potpuna hrana sama po sebi. Ona se dobro uklapala u naciju koja se borila da izae iz haosa i slabosti da bi se domogla reda i snage, ali ona se pokazala kao zapreka za zemlju izazvanu, meunarodnim takmienjem da se menja i raste. Pravila vlasnitva, odreena da stvore karakter i drutveni red, postala su ludaka koulja koja prisiljava svaku vitalnu akciju da se uklopi u prepisanu i nepromenljivu modlu. Bilo je neega ukoenog i puritanskog u konfuijanizmu koji je dobro proveren kroz prirodne i snane impulse oveanstva; njegova vrlina je bila da kompletira i donese stabilnost. Nije ostavljeno prostora ni za zadovoljstvo, ni za avanturu, a bilo ga je sasvim malo za prijateljstvo i ljubav. On je doprinosio tome da se ena dri u krajnjoj poniznosti, i njegovo hladno savrenstvo smrzlo je naciju u konzervatizam koji je bio neprijateljski nastrojen prema progresu ali naklonjen miru.Ne smemo za sve to da krivimo Konfuija; ne moe on nekoga da se oekuje da misli dvadeset vekova unapred. Od mislioca traimo samo da, kao rezultat ivotnog doba misli, osvetli na neki nain nau stazu do razumevanja. Nekoliko ljudi je to uradilo mnogo bolje nego Konfuije. Dok ga itamo i prihvatamo koliko malo iz njega mora da se brie danas zbog rasta znanja i

399

promene okolnosti, kako nam jasno on nudi vostvo ak i u savremenom svetu, da zaboravljamo njegove trivijalnosti i njegovo nepodnoljivo savrenstvo i prikljuujemo se njegovom pobonom unuku K/'/ung iu u tom superlativnom velianju kojim poinje pretvaranje Konfuija u boanstvo:ungni (Konfuije) nasledio je doktrine Jaoa i una kao da su mu bili preci pa je elegantno pokazao pravila Vena i Vua, uzevi ih kao model. Iznad je stupio u harmoniju s vremenom neba, a dole se prilagodio vodi i zemlji.On moe da se poredi sa nebom i sa zemljom u njihovom podravanju i sadraju, u njihovom nadnoenju i zaklanjanju svih stvari. On moe da se poredi sa etiri godinja doba u njihovom napredovanju koje se menja, sa Suncem i Mesecom u njihovom naizmeninom sijanju ...Sveobuhvatan i irok, on je kao nebo. Dubok i aktivan kao fontana, on je kao ambis. On se vidi i ljudi mu se klanjaju; on govori, i ljudi mu veruju; on glumi i ljudi su zadovoljni njim.Tako se njegova slava proirila Srednjom kraljevinom i dosegla je sve do varvarskih plemena. Gde god bi stigli brodovi i kola, gde god bi prodrla snaga ljudi, gdegod bi se nebo nadnosilo i zemlja stajala, gde god su Sunce i Mesec sijali, gde god su padali mraz i rosa svi koji su imali krvi i daha slavili su ga i voleli. Otud se kae: "On je isto to i nebo". 3. Socijalisti i anarhisti Dve stotine godina koje su usledile za Konfuijem bili su vekovi ivahne kontraverzije i besne jeresi. Otkrivi zadovoljstva filozofije, neki ljudi, kao Hui C i Kung Sun Lung, igrali su se s logikom i izmislili su paradokse rezonovanja razliite i prefinjene kao Zenonovi. Filozofi su doli u grad Lojang kao to su se u istim vekovima sakupljali u Benaresu i Atini; i oni su uivali u kineskom glavnom gradu svu slobodu govora i misli zbog ega je Atina postala centar mediteranskog sveta. Sofisti zvani "Cung heng sja", ili "Unakrsni filozofi", dolazili su u glavni grad da bi sve poduavali mnogo emu i vetini ubeivanja svakog oveka u bilo ta. U Lo jang je doao Mencije, naslednik Konfuijevog kaputa, uang Ce, najvei od Lao ceovih sledbenika, Sun Ce, apostol originalnog zla i Mo Ti propovednik univerzalne ljubavi. i) Mo Ti, altruista Rani logiar hrianin i pacifista"Mo Ti" rekao je njegov neprijatelj Mencije,"voleo je sve ljude i rado bi potroio itavo bie od glave do pete za dobrobit oveanstva. Bio je poreklom iz Lua, kao Konfuije i pojavio se brzo posle nestanka mudraca. On je osudio nepraktinost Konfuijeve misli i ponudio se da je zameni podsticanjem svih ljudi da vole jedni druge. On je bio meu najranijim kineskim logiarima i najgori kineski mislilac. On je postavio problem logike veoma jednostavno:Ovo su za mene Tri zakona rezonovanja:1. Gde pronai osnovu. Treba je nai u prouavanju iskustava mudrijih ljudi u prolosti.2. Kako je nadzirati? Ispitati injenice o aktuelnom iskustvu naroda.3. Kako je primeniti? Ugraditi je u zakon i politiku vladanja i videti da li odgovara dobrobiti drave i naroda. Na toj osnovi Mo Ti je nastavio da dokazuje da su duhovi i fantomi stvarni, jer su ih mnogi ljudi videli. On se jako opirao Konfuijevom hladnom bezlinom vienju neba i raspravljao o linosti Boga. Kao Paskal mislio je da je religija dobar posao: ako nas preci kojima prinosimo rtve uju, mi smo nainili dobru pogodbu; ako su sasvim mrtvi i nesvesni naih ponuda, rtva e nam dati priliku"da sakupimo nae roake i komije i da uestvujemo u radosti rtvenog jela i

400

pia".Na isti nain, rezonuje Mo Ti, univerzalna ljubav je jedino reenje socijalnog problema; jer da je ona primenjena nema sumnje da bi ona donela Utopiju. "Ljudi u osnovi vole jedni druge, jak nee nainiti rtvu od slabog, mnotvo nee opljakati manjinu, bogat nee vreati siromanog, plemenit nee biti drzak prema onom niskog roda, a dostojanstven se nee nadmetati sa priprostim." Sebinost je izvor svih zala, od pokoravanja deteta do osvajanja imperije. Mo Ti se divi to ovek koji ukrade prase je univerzalno osuen i univerzalno kanjen, dok je ovek koji upada i prisvaja kraljevinu heroj za svoj narod i model za potomstvo. Od tog pacifizma Mo Ti je napredovao do takvog ivahnog kriticizma drave da se njegova doktrina granici sa anarhizmom i preplaila je vlasti. Jednom, ubeuju nas njegovi biografi, kad je dravni inenjer kraljevine u hteo da upadne u dravu Sung da bi ispitao nove lestvice za opsadu koje je izmislio, Mo Ti ga je odvratio od toga govorei mu o svojoj doktrini univerzalne ljubavi i mira. "Pre nego to sam vas sreo", rekao je inenjer, "hteo sam da osvojim dravu Sung. Ali, otkako sam vas video ne bih to hteo ak i da mi se preda bez otpora ali bez pravog razloga". "Ako je tako", odgovorio je Mo Ti, "to je kao da sam vam ve darovao dravu Sung. Nastavite svojim pravednim pravcem i ja u vam darovati itav svet." Konfuijanski naunici, kao i politiari Lojanga, doekali su ovo smehom. Ipak, Mo Ti je imao svoje sledbenike, i dva veka su njegovi pogledi postali religija pacifistike sekte. Dva njegova uenika, Sung Ping i Kung Sun Lung, vodili su aktivnu kampanju za razoruanje. Han Fei, najvei kritiar svog doba napao je pokret sa neega to bismo mi mogli da nazovemo Nieovskom takom gledita, zagovarajui to da sve dok ovek ne pusti krila univerzalne ljubavi, rat e nastaviti da bude arbitar nacija. Kad je u Huang Ti naredio svoje uveno "spaljivanje knjiga", literatura Moizma bila je zahvaena plamenovima zajedno s tomovima Konfuija; i za razliku od pisanja i doktrina Uitelja, nova religija nije preivela veliki poar. ii) Jang u, egoista Epikurejski determinista - Sluaj za opakost U meuvremenu je sasvim suprotna doktrina nala jak izraz meu Kinezima. Jang u, o kome ne znamo nita sem iz usta njegovih neprijatelja, najavio je paradoksalno da je ivot pun patnje i da je to glavni razlog za zadovoljstvo. Nema Boga, rekao je Jang, i nema ivota posle smrti; ljudi su bespomone lutke slepih sila prirode koje su ih nainile i koje su im dale poreklo koje nisu mogli da biraju i njihov neotuiv karakter. Mudar ovek e prihvatiti tu sudbinu bez aljenja, ali nee biti prevaren svim tim glupostima Konfuija i Mo Tija o priroenoj vrlini, univerzalnoj ljubavi i dobrom imenu: moral je varka koju mudri nameu primitivnima; univerzalna ljubav je obmana dece koja ne poznaju univerzalno neprijateljstvo koje stvara zakon ivota; a dobro ime je posthumni ukras u kome budale koje su skupo platile ne mogu da uivaju. U ivotu dobri pate kao i loi, a zli kao da vie uivaju nego dobri. Najmudriji ljudi iz starine nisu bili moralisti i vladari, kao to je Konfuije pretpostavljao, ve osetljivi senzualisti koji su imali sree da ispravljaju zakonodavce i filozofe i koji su uivali u zadovoljstvu svakog impulsa. Istina je da zli ponekada ostavljaju loe ime za sobom, ali to je neto to im ni najmanje ne smeta. Razmislite, kae Jang u, o sudbini dobrog i zla:Svi se slau raspravljajui o unu, Jiu, ou Kungu i Konfuiju da su oni bili najdivniji ljudi, a i i o najpokvareniji.un je sada

401

morao da rilja zemlju juno od Hoa i da glumi lonara kraj jezera Lei. Njegova etiri uda nemaju ni privremenog odmora; jer za svoja usta i stomak on ne moe ak da nae ni prijatnu hranu ni toplu odeu. Ljubav roditelja ga nije titila; nije imao nenosti brae i sestara ... Kad mu je Jao najzad predao tron, bio je dosta star; mudrost mu je opala; njegov sin ang un je bio nesposoban; i on je najzad morao da preda tron Jiu. Tuno je saekao smrt. Od svih smrtnika nije bilo nijednog iji je ivot bio tako istroen i otrovan kao njegov ...Sva Jiova energija bila je potroena na rad na zemlji; rodilo mu se dete, ali on nije mogao da ga prihvati; prolazio je kraj njegovih vrata ne ulazei; telo mu je postalo pogrbljeno i usahlo; koa na njegovim rukama i nogama postala je debela i uljevita. Kad mu je na kraju un predao tron, iveo je u niskoj, bednoj kui, mada su mu rtvena kecelja i kapa bile elegantne. Tuno je stigao do smrti. Od svih smrtnika nije bilo nijednog iji je ivot bio tako tuan i gorak kao njegov ... Konfuije je shvatao ponaaanje starih suverena i kraljeva. On je odgovarao na pozive prineva svog vremena. U Sungu je drvo poseeno preko njega; u Veiu su uklonjeni tragovi njegovih stopa; on je izbrisan u angu i ou; U anu i Ciu on je bio okruen ... osramotio ga je Jang Hu. Tuno je doao do smrti. Od svih smrtnika nije nikada bilo nekoga iji je ivot bio tako naporan i tako buran kao njegov.Ta etiri mudraca tokom svojih ivota nisu imali ni jedan jedini dan radosti. A otkako su umrli stekli su slavu koja e trajati mirijadama vekova. Ali ta slava nije ono to e onaj kome je stvarno stalo do stvarnosti, da izabere. Da ih slave to nisu upoznali. Da ih nagrade nisu doiveli. Njihova slava nije nita vie nego to je stablo drveta, ili grudi zemlje.S druge strane, ie je doao na sakupljeno blago mnogih generacija; njemu je pripadala ast kraljevskog sedita; njegova mudrost je bila dovoljna da se odnosi sa svima s prkosom; njegova mo je bila dovoljna da zadrma svet. On je uivao u zadovoljstvima na koja su ga navodile njegovi oi i ui; on je uradio sve to mu je palo na um da uradi. Sjajno je doekao smrt. Od svih smrtnika nije bilo nijednog iji je ivot bio tako luksuzan i tako raskalaan kao njegov. ou Sin je doao na nagomlano bogatstvo mnogih generacija; njemu je pripadala ast kraljevskog sedita; njegoa mo je bila takva da je mogao da uradi to god je eleo; ... on je nametao svoja oseanja u svim dvorovima; on je putao uzde svojoj strasti tokom duge noi; nikada nije zagoravao svoj ivot mislei o vlasnitvu i pravdi. Blistavo je doao do svog unitenja. Od svih smrtnika niiji ivot nije bio tako bahat kao njegov.Ta dva lupea, tokom ivota imali su radost da ispunjavaju svoje elje. Posle njihove smrti, imali su (zlu) slavu ludosti i tiranije. Ali stvarnost (uivanja je neto to slava ne moe da da. Da im se zameri to nisu upoznali. Da ih hvale ni to nisu upoznali. Njihova (zla) slava nije za njih nita vie nego to bi bila stablu drveta ili grumenu zemlje. Kako je to sve drugaije od Konfuija! Ponovo sumnjamo da je vreme, koje je nazadno, sauvalo za nas najuvaenije kineske mislioce i da je skoro sve ostale progutalo. Moda je vreme u pravu; samo oveanstvo ne bi moglo da preivi ako bi mnogi imali um Jan ua. Jedini odgovor njemu je da drutvo ne moe da postoji ako pojedinci ne sarauju sa sledbenicima u davanju i primanju, noenju i prenoenju, moralnih ogranienja: razvijeni pojedinac ne moe da postoji bez drutva; na ivot zavisi od ogranienja koja nas pritiskaju. Neki istoriari su nali u irenju takvih egoistinih filozofija razbijaki uzrok dezintegracije koja je obeleila kinesko drutvo u etvrtom i treem veku pre Hrista. Nije ni udo da je Mencije, dr Xonson svog doba, podigao glas protesta protiv epikurejstva Jang ua, kao i protiv idealizma Mo Tija.Rei Jang ua i Mo Tija ispunjavaju svet. Ako sluate razgovor ljudi o tome, videete da su prihvatili poglede jednog ili drugog. Jangov princip je, "Svako za sebe" to ne priznaje pravo suverena. Moov princip je, "Voleti sve

402

podjednako" to ne priznaje posebnu panju koju treba da ima otac. Ne priznavati ni oca ni kralja znai biti na nivou zveri. Ako se njihovi principi ne zaustave i ne postave Konfuijevi, njihov, perverzni govor e razoarati ljude i zaustavie stazu dobre volje i pravednosti.Uznemiren sam zbog tih stvari i obraam se odbrani doktrine bivih mudraca, da se suprotstavim Jangu i Mou. Ja odbacujem njihove razuzdane izraze, tako da takvi perverzni govornici ne mogu da se iskau. Kad mudraci opet ustanu, nee promeniti moje rei. iii) Mencije, mentor prineva Majka model - Filozof meu kraljevima - Da li su ljudi po prirodi dobri? Jedinstven porez - Mencije i komunisti - Profit-motiv - Pravo revolucije Mencije, jedini predodreen da bude drugi po slavi uz Konfuija u bogatim analima kineske filozofije, pripadao je staroj porodici Mang; njegovo ime Mang Ko bilo je promenjeno carskim dekretom u Mang-ce odnos Mang Uitelj ili Filozof; latinski obrazovani naunici iz Evrope pretvorili su njegove ime u Mencijus, kao to su ime Kung fu ce pretvorili u Konfuijus.Mi znamo sve o Mencijevoj majci skoro isto toliko koliko znamo o njemu; kineski istoriari, koji su je proslavili kao model materinstva, priaju mnoge lepe prie o njoj. Kau da je tri puta menjala mesto stanovanja zbog njega; jednom zato to su iveli blizu groblja, pa je deak poeo da se ponaa kao pogrebnik; drugi put zato to su iveli blizu klanice, pa je deak poeo suvie dobro da imitira krikove ivotinja koje su klali; i jo jednom jer su iveli blizu pijace, pa je deak poeo da se ponaa kao piljar; najzad je nala mesto pokraj kole i bila je zadovoljna. Kad je deak zapustio uenje ona je presekla, pred njim konac svog tkakog unka; kad ju je upitao zato je uradila tako ruilaku stvar, ona je rekla da ne radi nita drugo nego oponaa njegov nemar, nedostatak kontinuiteta u njegovom uenju i razvoju. On je postao marljiv student, oenio se, oteo se izazovu da se razvede od ene, otvorio filozofsku kolu, sakupio uvene studente oko sebe i primao je pozive mnogih prineva da doe i diskutuje sa njima o svojim teorijama vladanja. Oklevao je da napustio majku u starosti, ali ona ga je oterala govorom zbog kojeg je postala omiljena kod svih kineskih mukaraca, a koji je moda neki od njih i sastavio.Ne prilii eni da odluuje o sebi, ona je predmet pravila tri poslunosti. Kad je mlada, mora da slua roditelje; kad se uda mora da slua mua; kad ostane udovica mora da slua sina. Ti si mukarac u punoj zrelosti, a ja sam stara. Ponaaj se prema ubeenju pravednosti koje ti govori ta da radi, a ja u se ponaati prema pravilu koje meni pripada. Zato bi bio uznemiren zbog mene? Otiao je, jer elja da se poduava je deo elje da se vlada; zagrebi jedno i nai e drugo. Kao Volter, Mencije je vie voleo monarhiju od demokratije, na osnovu toga da je u demokratiji neophodno sve poduavati ako vlast eli da uspe, dok se pod monarhijom oekuje da filozof moe da dovede jednog oveka kralja do mudrosti, da ostvari savrenu dravu. "Ispravi to je pogreno u prinevom umu. Kad jednom ispravi princa i kraljevina e biti sreena." On je najpre otiao do ia i pokuao je da ispravi princa Hsuana; primio je poasnu slubu, ali je odbio platu koja je ila uz to; kad je uskoro shvatio da princ nije zainteresovan za filozofiju, on se povukao u malu kneevinu Tang, iji je vladar postao iskren ali neuspean ak. Mencije se vratio iju i pokazao je da je postao mudriji i da bolje shvata jer je primio dobru slubu od princa Hsuana. Kad je tokom tih ugodnih godina, njegova majka umrla, sahranio ju je sa takvom pompom da su njegovi

403

uenici bili skandalizovani; objasnio im je da je to bio samo znak njegove sinovske panje. Nekoliko godina kasnije Hsuna je poeo osvajaki rat i odbacivi Mencijev krajnji pacifizam otkazao mu je slubu. Poto je uo da je princ Sunga izrazio elju da vlada kao filozof, Mencije je otputovao na njegov dvor, ali je otkrio da je izvetaj preterivao. Kao ljudi pozvani na starinsku svadbenu sveanost, razni prinevi su imali mnoge izgovore zbog kojih nisu hteli da budu ispravljeni. "Nepostojan sam", rekao je jedan od njih;" Ja volim hrabrost"."Ja sam povreen", rekao je drugi."Volim bogatstvo". Mencije se povukao iz javnog ivota i proveo je poslednje godine uei studente i piui delo u kome je opisao svoje razgovore sa kraljevskim veliinama svog doba. Ne znamo u kolikoj meri to moe da se stavi uz delo Voltera Sevixa Lendora; i ne znamo da li je taj rad bio mencijev, ili njegovih studenata, ili nikoga od njih, ili zajedniki. Mi samo moemo da kaemo da je "Mencijeva knjiga" jedna od najvie cenjenih u kineskoj klasinoj filozofiji.Njegova doktrina je ozbiljno svetovna kao i Konfuijeva. Ima tu malo logike, ili epistemologije, ili metafizike; Konfuijanci su ostavili takve finese sledbenicama Lao Cea, a oni su se posvetili moralnim i politikim spekulacijama. Mencija interesuje ostvarenje dobrog ivota i da dobri ljudi ustanove vlast. Njegov osnovni zakljuak je da je ovek po prirodi dobar, i da drutveni problem ne dolazi od prirode oveka ve od zloe vlasti. Otud filozofi moraju da postanu kraljevi ili kraljevi na ovom svetu moraju da postanu filozofi."Kad bi vae Visoanstvo stvorilo vladu ija bi akcija bila dobre volje, to bi dovelo da svi slubenici u kraljevini poele da dou na dvor vaeg Visoanstva, a svi seljaci bi eleli da oru na njivama vaeg Visoanstva, a svi trgovci bi eleli da skladite svoju robu na trnicama vaeg Visoanstva, a svi stranci koji putuju eleli bi da krenu putevima vaeg Visoanstva, a irom kraljevine koju rastuuju njeni vladari svi bi eleli da dou i poale se vaem Visoanstvu. I kad se na to namerae, ko bi mogao da ih odvrati?"Kralj ree:,"Ja sam glup i nisam sposoban da se sa tim suoim." Dobar vladar nee ratovati protiv drugih zemalja, ve protiv zajednikog neprijatelja bede, jer iz siromatva i neznanja dolaze zloin i nered. Kanjavati ljude zbog zloina koje su poinili u nedostatku mogunosti za zaposlenje je kukavna zamka postavljena narodu. Vlada je odgovorna za dobrobit svog naroda i u skladu s tim mora da regulite privredne procese. Ona treba da oporezuje samo tle, a ne ono to je na njemu uraeno ili izgraeno; ona treba da ukloni sve tarife i treba da razvije univerzalno i prnudno obrazovanje kao najzdraviju osnovu civilizovanog razvoja;"dobri zakoni nisu isti kao zadobijanje naroda dobrom instrukcijom." "Malo je ono po emu se ovek razlikuje od niih ivotinja. Mnogi ljudi to odbacuju; samo superiorni to potuju." Primeujemo kako su stari politiki problemi, stavovi i reenja naeg prosvetljenog doba kad vidimo kako su prinevi odbacili Mencija zbog njegovog radikalizma i kako su ga prezreli zbog konzervatizma socijalisti i komunisti njegovog doba. Kad je "varvarin s juga s jezikom svrake", Hsu Hsing digao barjak proleterskog diktatorstva, zahtevajui da radni ljudi postanu efovi drave ("Uprava", rekao je Hsu, "treba da bude od radnih ljudi"), i mnogi od "Uenih", i onda kao i sada, priklonili su se novom standardu, Mencije je odbacio s prezirom tu ideju, govorei da vlast treba da bude u rukama uenih ljudi". Ali on je odbacivao motiv profita u ljudskom drutvu i i korio je Sung Kanga to je obraao kraljeve na pacifizam ubeujui ih, modernim stilom u neisplativost rata.Va cilj je velik, ali vai dokazi nisu dobri. Ako vi, polazei s take profita ponudite svoje ubedljive savete kraljevima ina i ia i ako su ti kraljevi zadovoljni razmatranjem profita do te mere da su spremni da zaustave pokrete svojih trupa, onda e se svi pripadnici tih armija radovati prestanku (rata), i nai e svoje zadovoljstvo u traganju (za profitom). Ministri e sluiti

404

suverenu zbog profita o kojem vole da razmiljaju; sinovi e sluiti oevima, a mlaa braa sluie starijoj brai, iz istog razloga; ishod e biti taj da naputajui dobru volju i pravednost, suveren i ministar, otac i sin, mlai brat i stariji, nastavie sa tim meusobnim optenjem sa milju o profitu koju e drati u grudima. Ali nikada nije postojala takva drava (ili drutvo), a da ruevina nije postala njegov rezultat. On je priznavao pravo revolucije i propovedao je pred licem kraljeva. On je odbacivao rat kao zloin i okirao oboavaoce junaka svog doba piui: "Ima ljudi koji kau: "Ja sam vet da rukovodim trupama, ja sam vet da vodim boj". To su veliki kriminalci." "Nikada nije bilo dobrog rata",rekao je on. On je osuivao luksuz dvorova i otro kritikovao kralja to hrani svoje pse i svinje dok glad prodire njegov narod. Kad je kralj odgovorio da ne moe da sprei glad, Mencije mu je rekao da treba da se povue. "Narod", uio je, "najvaniji je element (u naciji): ...suveren je najmanje vaan;" i narod ima prava da menja svoje vladare,ak da ih tu i tamo ubije.Kralj Hsuna ga je pitao o visokim ministrima... Mencije je odgovorio: "Ako prinevi imaju velike zamerke, moraju da mu prigovore; a ako ih ne slua poto su to ponovili nekoliko puta, moraju da ga skinu s trona." ... Mencije nastavlja: "Pretpostavimo da glavni sudija za kriminal ne moe da vlada slubenicima (pod sobom), kako biste se obraunali s njim?" Kralj je rekao: "Otpustio bih ga". Mencije opet ree: "Ako unutar etiri granice (vaeg kraljevstva) nema dobre vlasti, ta da se radi?" Kralj pogleda levo i desno i poe da govori o drugim stvarima... Kralj Hsuan je pitao, "Da li je tano da je Tang prognao ija i da je kralj Vu ubio oua (Hsina)?" Mencije odgovori, "To nije zabeleeno". Kralj ree, "Moe li ministar da osudi svog suverena na smrt?" Mencije ree: "On koji odbacuje dobru volju (prikladnu njemu) nazvan je razbojnikom; onaj ko odbacuje pravednost nazvan je lupeom. Pljakaa i lupea mi nazivamo samo drugom. uo sam kako je uklonjen drug ou, ali nisam uo da je "suveren" usmren." Bila je to hrabra doktrina i imala je mnogo veze sa ustanovljavanjem principa, koji su priznavali kraljevi i narod Kine, da je vladar koji pobuuje neprijateljstvo svog naroda izgubio "mandat neba" i mora da se skloni. Ne treba se uditi Hungvuu, osnivau Ming dinastije, to je se velikim indignacijom itao razgovore Mencija sa kraljem Hsuanom, pa je naredio da Mencije bude degradiran sa svog mesta u Konfuijevom hramu, gde je kraljveskim dokumentom od 1084. bila postavljena njegova ploa. Ali posle godinu dana ploa je ponovo vraena; i sve do revolucije 1911, Mencije je ostao jedan od heroja Kine, drugo veliko ime i uticaj na istoriju kineske ortodoksne filozofije. Njemu i u Hsiu Konfuije duguje svoje intelektualno vostvo Kine za vie od dve hiljade godina. iv) Sin Ce, realista Zla priroda oveka - Neophodnost zakona Bilo je mnogih slabosti u Mencijevoj filozofiji i njegovi savremenici su ih pokazivali s velikim oduevljenjem. Da li je bilo tano da su ti ljudi po prirodi bili dobri i da su navoeni na zlo samo zlim institucijama? ili je u ljudska priroda sama po sebi bila odgovorna za slabosti drutva? Ovde je rana formulacija sukoba koji je besneo nekoliko eona izmeu reformista i konzervativaca. Da li obrazovanje smanjuje kriminal, poveava vrlinu i vodi ljude u Utopiju? Da li su filozofi spremni da upravljaju dravama, ili da li njihove teorije pojaavaju konfuziju koju tee da izlee?Najsposobniji i najtvrdoglaviji od Mencijevih kritiara bio je javni slubenik koji je izgleda umro u sedamdesetoj godini oko

405

235 godine pre Hrista. Dok je Mencije verovao da je ljudska priroda dobra kod svih ljudi, tako je Sun Ce verovao da je loa kod svih ljudi; ak su i un i Jao bili divljaci posle roenja. Sun, u fragmentu koji je ostao, pie kao drugi Hobs:Priroda oveka je zla; dobro koje pokazuje je vetako.$339$ Tu pripada, ak i na roenju, ljubav dobitka; i poto su akcije u skladu sa tim, svae i pljake rastu, samo odbacivanje i popustljivost prema drugima ne nalaze se (prirodno); tu pripadaju zavist i nedopadanje i dok su akcije u skladu s tom tezom, nasilje i povrede se ire i samoodanost i vera ne mogu da se nau; tu pripadaju i elje uiju i oiju, to vodi do ljubavi prema zvuku i lepoti, i dok su akcije u skladu sa tim, razuzdanost i nered se ire, a pravednost i pristojnost, sa svojim razliitim prikazima se ne nalaze. Tako izgleda da praenje ovekove prirode i priklanjanje poslunosti njegovim oseanjima svakako e dovesti do svaa i pljaki, do povreda dunosti i meanja svih pravaca, sve dok krajnji ishod ne bude drava divljatva; mora da postoji uticaj uitelja i zakona i vostvo pristojnosti i pravde iz ega e se roditi samoodbacivanje, priklanjanje drugima i posmatranje dobro odreenih pravila ponaanja, sve dok rezultat ne bude drava dobre vlasti ... Mudri kraljevi iz starina, shvatajui da je priroda oveka toliko zla,... postavili su principe pravednosti i pristojnosti, i postavili su zakone i pravila da bi pojaali i naglasili oseanja te prirode i popravili ih,... tako da mogu da idu dalje na putu moralne vlasti i u skladu s razumom. Sin Ce zakljuuje, kao Turgenjev, da priroda nije hram ve radionica; ona daje sirovi materijal, ali inteligencija mora da uini ostalo. Pravom obukom, mislio je on, ti prirodno zli ljudi mogu da budu pretvoreni ak i u svece, ako bi to bilo poeljno. Poto je bio i pesnik on je bacio Frensisa Bekona u epave stihove:Ti slavi rirodu i razmiljaj o njoj;Zato je ne pripitomi i ne uredi?Ti slua Prirodu i peva joj pohvale;Zato ne kontrolie njen tok i ne koristi ga? Gleda na godinja doba s potovanjem i oekuje ih;Zato ne odgovori na njih sezonskim aktivnostima?Ti zavisi od stvari i divi im se;Zato ne razvije sopstvene mogunostii ne promeni ih? v) uang Ce, idealista Povratgak prirodi - Drutvo bez vlasti - Put Prirode - Granice intelekta - Evolucija oveka - Uticaj kineske filozofije na Evropu "Povratak Prirodi"ne moe tako spremno da bude obeshrabren; on je naao odjek u ovom dobu kao i u svakom drugom i po onome to bi moglo da se nazove prirodnim sluajem njegov izlaga je bio najelokventniji pisac svog vremena. uang ce, volei Prirodu kao jedinu ljubavnicu koja ga je uvek primala s dobrodolicom, bez obzira na njegova neverstva ili godine, uneo je u svoju filozofiju poetsku osetljivost Rusoa, zaotrio je satirinom mudrou Voltera. uang pripada literaturi koliko i filozofiji.On je roen u provinciji Sung i imao je manji poloaj neko vreme u gradu Ki juan. Poseivao je iste dvorove kao Mencije, ali nijedan od njih u svojim rukopisima nisu pominjali jedan drugog; moda su se voleli kao savremenici. Pria s da je dva puta odbio visoke poloaje. Kad mu je vojvoda od Veja ponudio mesto premijera on je najurio kraljevske glasnike: "Odlazite brzo i ne prljajte me svojim prisustvom. Radije bih se zabvljao i uivao u prljavoj rupi nego da budem podvrgnut pravilima i zabranama na dvoru suverena." Dok je pecao, dva visoka slubvenika su mu donela poruku od kralja od Kua: "eleo bih da vas uznemirim da brinete o svim mojim teritorijama." uang, uang nam kae, odgovorio je ne okrenuvi se od

406

pecanja:"uo sam da u Kuu postoji kao duh oklop kornjae, iji je nosilac uginuo pre tri hiljade godina, a koji kralj uva u svom hramu predaka u pletenoj korpi pokrivenoj krpom. Da li je bilo bolje za kornjau da ugine i ostavi svoj oklop da bi bila tako potovana? Ili je bilo bolje za nju da je ivela i nastavila da vue svoj rep po blatu?" Dva slubenika rekoe: "Bilo bi joj bolje da je ivela i vukla rep po blatu". "Idite svojim putem", ree uang; "Ja u nastaviti da vuem svoj rep po blatu".Njegovo potovanje vlasti bilo je isto kao u njegovog duhovnog pretka Lao Cea. On je uivao u tome da istie koliko slinosti kraljevi i vladari imaju sa lopovima. Ako bi nekom neobazrivou s njegove strane, iskreni filozof trebalo da se nae na kormilu drave, njegov lini tok bi bio da ne radi nita i da dopusti ljudima u slobodi da grade sopstvene organe samoupravljanja."uo sam da treba svetu dopustiti da oseti slobodu; nisam uo da treba vladati svetom." Zlatno doba, koje je prethodilo najranijim kraljevima, nije imao vlasti; i Jao i un, umesto da ih Kina i Konfuije toliko slave, trebalo bi da budu optueni to su unitili primitivnu sreu oveanstva upoznavi ga sa vlau. "U doba savrene vrline ljudi su iveli u zajednici sa pticama i zverama i bili su isti sa svim biima, kao da su bili jedna porodica: kako su mogli da razlikuju meu sobom vieg i nieg oveka?" Mudar ovek, misli uang, dae petama vetrama na prvi znak vlasti, i ivee to moe dalje od filozofa i kraljeva. On e uivati u miru i tiini uma (to je tema koju e hiljade kineskih slikara pokuati da ilustruju), i dopustie itavom biu, bez zapreke varke ili misli, da prati boanski "Tao" zakon i tok neobjanjivog ivota Prirode. Bie poteen rei, jer rei esto skreu kao to mogu da vode, a "Tao" Put i Sutina Prirode ne mogu nikada da budu izraeni reima ili formirani u mislima; oni mogu samo da se oseaju krvlju. On e odbaciti pomo mainerije, volei vie starije, tee naine prostog oveka; jer mainerija stvara kompleksnost, uznemirenost i nejednakost i nijedan ovek ne moe da ivi meu mainama i postigne mir. On e izbegavati posedovanje imanja i nee videti korist zlata u svom ivotu; kao Timon on e ostaviti zlato da lei skriveno po brdima, a biseri e ostati nevieni u dubini. "Njegova osobenost je u razumevanju da sve stvari pripadaju jednoj riznici i da ivot i smrt treba posmatrati na isti nain" kao harmonine mere u ritmu Prirode, talasima jednog mora.Sredite uangove misli, kao i misli tog napola legendarnog Lao Cea koji se njemu inio dubljim od Konfuija, bila je mistina vizija bezlinog jedinstva, tako udno slina doktrinama Bude i Upaniada da se oivek osea izazvanim da veruje da je indijska metafizika nala svoj put u Kinu mnogo pre nego to je zabeleen dolazak budizma etiri stotine godina kasnije. Tano je da je uang agnostik, fatalista, determinista i pesimista; ali to ga ne spreava da bude neka vrsta skeptinog sveca, ovek zatrovan "Taom". On izraava svoj skepticizam kao u ovoj prii:Penumbra ree Umbri:$340$ "U jednom asu se kree, u drugom si mirna. U jednom trenu sedne, u drugom ustaje. emu ta nestabilnost?""Ja zavisim", odgovori Umbra,"od neega to me tera da radim onako kako radim; a to neto zavisi od neeg drugog to uzrokuje da se ponaa tako kako se ponaa...Kako mogu da ti kaem zato neto radim, a ne radim neto drugo?" ... Kad je telo raspadnuto, um e biti raspadnut zajedno s njim; sanduk ne sme da bude veoma bedan? ... Promena uspon i raspadanje svih stvari (neprestano) se nastavlja, ali mi ne znamo ko odrava i nastavlja proces. Kako znamo kad neto pone? Kako znamo kad e se zavriti? Moramo jednostavno da ekamo na to i nita vie.Ti problemi, sumnjao je uang vie zavise od prirode stvari nego od granica nae misli; ne treba se uditi naporu naih zatvorenih umova da shvate kosmos iji su oni maleni delovi i koji moe da zavrpi u kontradikcijama, "antinomijama" i smuenosti. Taj pokuaj da se celina objasni u

407

terminima dela bila je xinovska neskromnost, koja moe da se oprosti jedino zbog veselosti koju je izazvala; jer i humor, kao i filozofija je pogled dela u terminima celine i jedno nije mogue bez drugog. Intelekt, kae uang Ce, ne moe nikada da shvati poslednje stvari, ili neku duboku stvar, kao to je rast deteta. "Rasprava je dokaz da se ne vidi jasno", a u smislu da se shvati "Tao", "ovek mora da potisne svoje znanje"; moramo da zaboravimo svoje teorije i da oseamo injenicu. Obrazovanje nije od pomoi za takvo razumevanje; uklapanje u tok porirode je ono to je vano.ta je "Tao" nego ono to redak i izabrani mistik vidi? To ne moe da se izrazi reima; slabo i s kontradikcijama mi to opisujemo kao jedinstvo svih stvari, njihov tihi tok od izvora do ispunjenja i zakon koji upravlja tim tokom. "Pre nego to su postojali nebo i zemlja, od davnina je tako bilo, bezbedno postojanje." U tom kosmikom jedinstvu sve kontradikcije su reene, sve razlike blede, sve suprotnosti se sreu; unutar toga i sa te take gledita nema dobrog ili loeg, nema belog ili crnog, nema lepog ili runog,$341$ nema velikog ili malog." Kad bi neko znao da je svemir samo (mali kao to jeste) seme kukolja, a vrh kose je velik kao planina, onda bi mogao da kae da je video relativnost stvari." U toj nejasnoj sveobuhvatnosti nijedan oblik nije stalan i nita nije tako jedinstveno da ne moe da pree u neto drugo u sporom ciklusu evolucije.Seme (stvari) je mnogobrojno i majuno. Na povrini vode ono formira teksturu kao membranu. Kad seme stigne tamo gde se sastavljaju voda i zemlja postaje (liaj koji se stvara) odea aba i ostriga. Oivevi na brdima i visovima, postaja tropsko drvo; a primivi ubre pojavljuje se kao zlatica. Korenje zlatice postaju panjevi, a njeno lie, leptiri. Taj leptir se menja u insekta i oivljava ispod pei. Onda ima oblik moljca. Majka posle hiljadu dana postaje ptica ... Jing sjedinjen sa bambusom daje"king ning"; to daje pantera; panter, konja; a konj oveka. ovek tada ulazi u veliku Maineriju (Evolucije), iz koje izlaze sve stvari i u koju ulaze u smrti. Nije jasno kao kod Darvina, ali posluie.U tom beskrajnom ciklusu ovek moe da pree u druge oblike: njegov sadanji oblik je promenljiv i sa gledita venosti moe da bude samo povrno stvaran deo "Majinog" varljivog vela razlike.Nekada davno Ja, ang Ce, sanjao sam da sam leptir, leprajui tamo i ovamo, onako kako se oekuje od leptira. Bio sam svestan samo da pratim svoje elje kao leptir i bio sam nesvestan svog postojanja kao ovek. Iznenada sam se probudio i tu sam leao, opet ja lino. Sada ne znam da li sam bio ovek koji je sanjao da je leptir, ili sam ja sada ovek koji sanja da je ovek".Smrt je, dakle, samo menjanje oblika, mogue na bolje; to je kao to e rei Ibzen, veliki dugmetar koji nas stavlja ponovo u pe za promenu:Ce Lai se razboleo i leao je daui na ivici smrti, dok su njegova ena i deca stajali oko njega jecajui. Li doe da pita za njega i ree im: "Pssst! Gubite se! Nemojte da ga ometate u njegovom procesu transformacije."...A onda naslonivi se na vrata, obrati se(oveku na samrti). Ce Lai ree: "ovekove veze sa jinom i jangom jae su nego sa roditeljima. Ako oni ele moju smrt, a ja ne posluam, smatrau se neposlunim. Postoji Velika masa (Prirode), koja me nagoni da nosim ovo telo, da se muim s ovim ivotom, oputam u starosti i odmaram u smrti. Otuda ono to je vodilo rauna o mom roenju je isto to to e brinuti o mojoj smrti. Ovde je veliki livac koji oblikuje svoj metal. Ako bi metal pleui gore-dole mogao da kae, "Moram da budem napravljen u Mo Jea" (uveni stari ma), veliki livac bi svakako smatrao taj metal zlim. Dakle ako neko samo zato to je jednom dobio ljudski oblik, insistira na tome da bude ovek i samo ovek, autor transformacije e ga sigurno smatrati zlim biem. Neka sada gledamo nebo i zemlju kao veliki lonac za topljenje a tvorca transformacije kao velikog livca; i ma kuda krenuli, zar neemo biti kod kue? Tih je na san, i mirno je nae buenje." Kad je uang trebalo da umre njegovi

408

uenici su ga pripremili za ceremonijalni pogreb. Ali on im je naloio da se uzdre."Sa nebom i zemljom za moj koveg i koljku, sa suncem i mesecom i zvezdama kao mojim pogrebnim simbolima i sa svom kreacijom da me prati do groba nije li moj pogreb ve parafernalija spremna da se uzme?" Uenici su protestovali da e ga nesahranjenog pojesti leinari. Na to je uang odgovorio s nasmeenom ironijom: "Iznad zemlje u biti hrana za zmajeve; ispod u biti hrana za larve crvaka i mrave. Zato bismo opljakali jedne da bismo nahranili druge?" Ako smo ovoliko dugo govorili o starim filozofima Kine to je delimino zbog toga to nereivi problemi ljudskog ivota i sudbine neodoljivo privlae radoznali um a delimino zbog toga to je znanje njenih filozofa najdragoceniji deo kineskog dara svetu. Mnogo ranije (1697.) Lajbnic zainteresovan za kosmos, poto je prouio kinesku filozofiju, pledirao je za meanje i unakrsno oploavanje Istoka i Zapada."Uslov poslova meu nama", pisao je reima koje su bile dragocene za svaku generaciju, "je takav da u pogledu neodreenih duina do kojih je korupcija morala napredovala, ja skoro mislim da je neophodno da kineski misionari budu poslati nama da nas naue cilj i praksu nacionalne teologije... Jer ja verujem da ako bi mudar ovek bio sudija ... o dobroti naroda, on bi darovao zlatnu jabuku Kinezima." On je molio Petra Velikog da izgradi kopneni put do Kine i on je promovisao drutva u Moskvi i Berlinu za "otvaranje Kine i razmenu civilizacija izmeu Kine i Evrope." Kristijan Volf je 1721, pokuao neto u tom pravcu drei predavanja u Halu "O praktinoj filozofiji Kineza". On je bio optuen za ateizam i otputen; ali kad je Frederik zajahao tron on ga je pozvao u Prusku i vratio mu ast. Prosveenost je uzela kinesku filozofiju istovremeno kad je gradila kineske vrtove i ukraavala svoje domove sa /chinoiseries/. Na Fiziokrate je izgleda uticao Lao Ce i Huan Ce u njihovim doktrinama /laissez faire/; i Ruso je svojevremeno govorio kao Stari Uitelj.$342$ Profesor, (sada senator), Elbert Tomas, koji citira ovaj deo iz "Razgovora o progresu nauke i umetnosti" smatra "Veitom mudrou" odlian prevod Lao-Ceovog "Venog Taoa". Da smo jednom bili u vezi sa Lao-Ceom i uangom, kao to moemo da poveemo Voltera sa Konfuijem i Mencijem, da je to blagosloveno mudrou."itao sam knjige o Konfuiju s panjom", rekao je Volter;"Nainio sam izvode iz njih; nisam u njima naao nita drugo nego ist moral bez i najmanjeg arlatanstva." Gete je 1770 zabeleio svoju odluku da proita filozofske klasike Kine; i kad su topovi polovine sveta odzvanjali u Lajpcigu etrdeset i tri godine kasnije, stari mudrac nije obratio panju na njih, jer je bio zaokupljen kineskom literaturom. Neka ovaj kratki i povrni uvod navede itaoca da proui kineske filozofe, kao to su ih prouavali Gete, Volter i Tolstoj. II DOBA PESNIKA 1. Kineski Bizmark Period Suprotnih Drava - Samoubistvo u Pinga - i Han di ujedinjuje Kinu Veliki Zid - "Spaljivanje knjiga" - Pad i Hang dija Moda je Konfuije umro kao nesrean ovek jer filozofska zajednica i nacija koju je on eleo da ujedini pod nekom monom dinastijom zavrile su u haosu, korupciji i podeli. Kad se veliki ujedinitelj najzad pojavio i uspeo, svojim vojnim i upravljakim duhom, sabravi drave Kine u jednu, naredio je da se sve postojee kopije Konfuijevih

409

knjiga spale.Moemo da sudimo o atmosferi tog "Perioda Suprotnih Drava" iz prie u Pinga. Izdigavi se da oveava kao pesnik i do visokog poloaja kao slubenik, on se odjednom naao otputenim. Povukao se na selo i razmiljao je o ivotu i smrti pored tihog kladenca. Reci mi pitao je mudraca,da li treba da sledim stazu istine i odanosti, ili da krenem stopama korumpirane generacije. Da li da radim na polju sa aovom i pijukom, ili da traim napredak u pratnji velikana? Da li da se suoavam sa opasnou s neizgovorenim reima ili da se udvaram fal tonovima bogatom i velikom? Da li da se odmaram zadovoljan u gajenju vrline ili da vebam vetinu zavoenja ena s namerom da obezbedim uspeh? Treba li da budem ist i istih ruku u svojoj estitosti, ili nauljenih usta, klizav ulizica? On je izmakao dilemi tako to se utopio (350. pre Hrista); i sve do naih dana kineski narod svetkuje godinje njegovu slavu Festivalom Zmaja-broda, tokom kojeg trae njegovo telo u svakom toku.ovek koji je ujedinio Kinu imao je najsramotnije poreklo koje su kineski istoriari mogli da smisle. i Hang di, obaveteni smo, bio je nezakoniti sin Kraljice ina (jedne od zapadnih drava) i plemenitog ministra Lu, koji je obesio hiljadu komada zlata na svoju kapiju kao nagradu bilo kom oveku koji e poboljati njegove kompozicije makar i za jednu re. (Njegov sin nije nasledio te literarne ukuse). i, izvetava uma i en, primorao je oca na samoubistvo, proganjao je svoju majku i popeo se na kneevski tron kad mu je bilo dvanaest godina. Kad je imao dvadeset i pet poeo je da osvaja i pripaja male drave na koje je Kina dugo bila podeljena. Osvojio je Han 230 p.H; 228 ao; 225 Vej; 223 u; 222 Jen; i najzad 221 vanu dravu i. Prvi put posle mnogo vekova, moda prvi put u istoriji, Kina je bila pod jednom vladavinom. Osvaja je uzeo titulu i Hang di i okrenuo se da novoj imperiji da ustav koji e trajati."ovek upadljivog nosa, velikih oiju, s grudima ptice grabljivice, glasom akala, bez dobrotvornosti, i sa srcem tigra ili vuka" to je jedini opis koji su kineski istoriari ostavili nama o svom omiljenom neprijatelju. On je bio gruba i tvrdoglava dua, ne priznajui drugog boga sem sebe i eleo je kao neki nieanski Bizmark da ujedini svoju zemlju krvlju i maem. Kad je iskovao i kad se popeo na tron Kine, jedno od prvih dela bilo mu je da zatiti zemlju od varvara sa severa spojivi u celinu zidove koji su ve postojali du granice; on je naao mnoge protivnike za ovaj herojski simbol kineske veliine i strpljivosti. Veliki zid dug hiljadu i pet stotina milja, ukraen u razmacima s masivnim kapijama u asirskom stilu, je najvea struktura koju je ikada podigao ovek; sem toga, kae Volter "piramide Egipta su samo detinjaste i nekorisne mase". Trebalo je deset godina i bezbropj ljudi; "bilo je to unitenje jedne generacije", kau Kinezi, i "spas mnogih". Zid nije ba zadrao varvare, kao to emo videti; ali je usporio i smanjio njihove napade. Huni, najureni za neko vreme sa kineskog tla, ili su na zapad u Evropu i dole do Italije; Rim je pao jer je Kina podigla zid.U meuvremenu se i Huang di, kao Napoleon okrenuo sa zadovoljstvom od rata upravljanju i stvorio je okvire budue kineske drave. Prihvatio je savet svog premijera, Li Sua i postavio je iz osnove kinesko drutvo ne po obiaju i lokalnoj autonomiji ve prema jasnom zakonu i monoj centralnoj vlasti. Slomio je mo feudalnih barona, zamenio ih plemenitim funkcionerima koje je naimenovalo nacionalno ministarstvo, postavio je u svaki okrug vojnu silu nezavisnu od graanskog vladara, dao je jednoobrazne zakone i pravila, pojednostavio slubene ceremonije, izdao dravni novac, podelio veinu feudalnih imanja, pripremio se za prosperitet Kine ustanovivi seljako vlasnitvo tla i utro je put za kompletniju zajednicu izgradivi velike drumove u svakom pravcu od svog glavnog grada$343$ u Hin jangu. Ukrasio je taj grad s mnogo palata i ubedio je 120.000 najbogatijih i najmonijih porodica imperije da dou i ive pod

410

njegovim budnim okom. Putujui preruen i nenaoruan, on je primeivao zloupotrebe i krenje reda i onda bi izdavao nepogreive naredbe za njihovo ispravljanje. On je ohrabrivao nauku, a obeshrabrivao pisanje. Pisci pesnici, kritiari, filozofi, a iznad svih konfuijanski naunici bili su njegovi zakleti neprijatelji. Oni su propadali pod njegovom diktatorskom vlau i videli su u ustanovljavanju vie vlasti kraj razliitosti i slobodi misli i ivota, koji su doveli literaturu do cvetanja usred ratova i podela za vreme dinastije ou. Kad su se bunili kod i Huang dia protiv toga to on ignorie stare ceremonije, on bi ih kratko poslao da se bave svojim poslom. Komisija mandarina, ili slubenih naunika, donosila mu je njihove jednoglasne sugestije da treba da vrati feudalni sistem dajui lena svojim roacima; i dodavali su: "ovek koji se ne oblikuje prema starini, a postigne trajanje po naem znanju nije nikada postojao". Premijer, Li Su koji je u to vreme bio angaovan na menjanju kineskog pisma i ustanovljavanju oblika koji se zadrao do naih dana, susreo se s tim kriticizmom odravi govor koji nije posluio kineskoj knjievnosti:Pet suverena nisu ponavljali akcije jedan drugog, tri kraljevske dinastije nisu imitirale jedna drugu;... jer vremena su se promenila. Vae Visoanstvo je sada prvi put obavilo veliki posao i dolo do slave koja e trajati deset hiljada generacija. Glupi mandarini ne mogu to da shvate... U staro doba Kina je bila podeljena i imala je problema; nije bilo nikoga ko je mogao da je ujedini. Zato je svo plemstvo cvetalo. U svojim diskusijama mandarini govore o starim danima, da bi ocrnili sadanjost ... Oni ohrabruju narod da se bavi klevetanjem. Poto je to tako, meu viim klasama pozicija suverena gubi vrednost, dok e meu niim klasama cvetati pristalice ...Predlaem da slubene istorije, sem "inovih memoara" budu spaljene a oni koji pokuavaju da sakriju " Xing", "u Xing" i "Rasprave hiljadu kola", moraju da budu prisiljeni da ih predaju vlastima da bi bile spaljene. Caru se ova ideja dopala, pa je izdao naredbu; knjige istoriara su spaljivane, tako da teina prolosti moe da se ukloni od sadanjosti i da istorija Kine moe da pone sa i Huang dijem. Naune knjige i radovi Mencija, kao da su bili izuzeti od velikog poara i mnoge zabranjene knjige bile su sauvane u Carskoj biblioteci, gde su oni koji su dobili specijalnu dozvolu mogli da ih pregledaju. Poto su knjige bile napisane na svicima bambusa, navijenim oko stoera, mogle su da budu veoma teke pa su naunici koji bi eleli da izbegnu nareenje bili suoeni s mnogim problemima. Neki su otkriveni; tradicija tvrdi da su mnogi od njih poslati da rade na Velikom zidu, a da je etiri stotine i ezdeset osueno na smrt. Uprkos svemu, neki"literati" su zapamtili Konfuijevo delo i usmeno ga preneli dalje. Uskoro posle careve smrti te knjige su opet slobodbno cirkulisale, mada se verovatno mnogo greaka potkralo u tekstove. Jedini trajni rezultat bio je da se zabranjenoj literaturi da aroma svetosti i da u Huang di postane nepopularan kod kineskih istoriara. Generacijama su ljudi izraavali svoj sud o njemu skrnavei njegov grob. Raspad monih porodica i slobode pisanja i govora, ostavilo je ija skoro bez prijatelja u godinama propadanja. Bilo je pokuaja da se ubije; otkrivao je sve na vreme i ubijao je napadae sopstvenim rukama. Sedeo je na svom prestolu s maem preko kolena i nikada niko nije znao u kojoj e od mnogih odaja da spava. Kao Aleksandar eleo je da ojaa svoju dinastiju irei vest da je Bog; ali kao to poreenje pokazuje, on je kao i Aleksandar omanuo. Odredio je da njegov dinastiki naslednik mora sebe da obelei kao "Prvi car" sve do deset hiljaditog u njihovoj liniji; ali linija se zavrila njegovim sinom. U starosti, ako je verovati istoriarima koji su ga mrzeli, postao je sujeveran i potroio je mnogo sredstava traei eliksir besmrtnosti. Kad je umro, njegovo telo je tajno vraeno u glavni grad; i da bi se sakrio smrad bilo je doneto sa konvojem trule ribe. Nekoliko stotina devojaka (tako se

411

pria) bile su sahranjene ive sa njim da bi mu pravile drutvo; a njegov naslednik, zahvalan za njegovu smrt, bacio je umetnost i novac na grob. Krov je bio ukraen zvezdama, a mapa carstva bila je oslikana ivom na pozadini od bronze. Maine su bile postavljene za automatsko pogubljenje uljeza; a ogromne svee su bile paljene u nadi da e beskrajno osvetljavati dela mrtvog cara i njegovih carica. Radnici koji su doneli koveg u grob bili su sahranjeni ivi sa svojim teretom, da ne bi odali tajni prolaz do groba.

2. Eksperimenti sa socijalizmom Haos i siromatvo - Dinastija Han - Reforme Vu Tija - Porez - Planirana privreda Vang Manga - Tatarska invazija Nered je pratio njegovu smrt, kao to je bilo posle smrti skoro svakog diktatora u istoriji; samo besmrtnik moe mudro da uhvati vlast u svoje ruke. Ljudi su se bunili protiv njegovog sina, ubili su ga ubrzo poto je on ubio Li Sua, i dokrajili su dinastiju in pet godina posle smrti njenog osnivaa. Prinevi rivali osnovali su rivalska kraljevstva i nered je opet zavladao. Onda je mudri /condottiere/, Kao cu zauzeo presto i osnovao dinastiju Han, koja je s nekim prekidima i promenom glavnog grada, trajala etiri stotine godina. Ven Di (179-57. pre Hrista) vratio je slobodu govora i pisanja, ukinuo je odredbu kojom je i Huang zabranio kritikovanje vlasti, nastavio je politiku mira i uveo je kineski obiaj da se neprijateljski generali obezoruavaju poklonima. Najvei od Han careva bio je Vu Di. U vladavini koja je trajala vie od pola veka (140-87. pre Hrista) on je uspeo da odbije varvare koji su nadirali i proirio je vlast Kine na Koreju, Manxuriju, Anam, Indokinu i Turkestan; Kina je sada prvi put dobila te prostrane dimenzije. Vu Di je eksperimentisao sa socijalizmom ustanovivi nacionalno vlasnitvo prirodnih resursa, da bi spreio pojedince "da rezerviu tlo, koriste bogatstva planina i mora da bi stekli bogatstvo i da ne potine niu klasu sebi". Proizvodnja soli i gvoa, proizvodnja i prodaja pia postale su dravni monopoli. Da bi se slomila mo posrednika i meetara "onih koji kupuju na kredit i daju zajmove, onih koji kupuju da bi gomilali u gradovima, onih koji sakupljaju sve vrste udobnosti" kako je savremeni istoriar uma ijen to izrazio Vu Di je ustanovio nacionalni sistem transporta i razmene, i pazio je da se kontrolie trgovina na takav nain da bi se spreile varijacije u cenama. Dravni radnici su brinuli o svim vrstama transporta i isporuke u carstvu. Drava je skladitila viak roba, prodavala ih kad bi cene rasle suvie brzo, kupovala ih kad bi cene padale; na taj nain, kae uma ijen, "bogati trgovci i veliki vlasnici prodavnica bili bi spreeni da ne prave velike profite, ... a cene bi bile regulisane irom carstva." Sve zarade morale bi da budu prijavljene vladi i morala bi da se plaa godinja taksa od pet odsto. Da bi se olakala razmena i kupovina car je poveao snabdevenost novcem izdavi srebrnjake sa primesom loe kovine. Preduzeti su veliki javni radovi da bi se obezbedilo zaposlenje za milione koje privatna industrija nije mogla da izdrava; mostovi su prebaeni preko kineskih tokova, bezbrojni kanali su preseeni da bi se ukrotile reke i isuila polja.$344$ Neko vreme je cvetao novi sistem. Trgovina je rasla u znaaju, razliitosti i irini, i povezala je Kinu ak i sa udaljenim nacijama Bliskog istoka. Glavni grad, Lo jang dobio je vie stanovnika, postao je bogatiji, a koferi vlade bili

412

su nabrekli od dobitaka. Cvetalo je kolstvo, razvila se poezija a kinesko grnarstvo je postalo lepo. U Carskoj biblioteci bilo je 3.123 toma klasika, 2.705 knjiga o filozofiji, 1.318 poezije, 2.568 matematike, 868 medicine, 790 o ratu. Samo oni koji su proli dravne ispite mogli su da dobiju javnu slubu a ti ispiti su bili svima otvoreni. Kina nije nikada ranije tako napredovala.Kombinacija nacionalnih nesrea sa ljudskim zlom dokrajila je ovaj hrabri eksperiment. Poplave su se smenjivale sa suama, cene su divljale van kontrole. Uniten visokim cenama hrane i odee, narod je poeo da trai povratak dobrih starih dana idealizovane prolosti i predlagao je da se onaj ko je izmislio novi sistem iv skuva. Poslovni ljudi su protestovali da je dravna kontrola smanjila zdravu inicijativu i takmienje, protivili su se plaanju za izdravanje tih eksperimenata visokih poreza koje im je vlada raspisala. ene su ule na dvor, zadobile su tajne uticaje na znaajne funkcionere i postale su element u talasu slubene korupcije koja se nairoko irila posle careve smrti. Falsifikatori su tako veto falsifikovali novu monetu da je morala da bude povuena. Eksploatisanje slabih sada je dobilo novu upravu i ceo vek reforme Vu Dija su bile zaboravljene ili pogorane.Na poetku naeg doba osamdeset i etiri godine posle smrti Vu Dija popeo se drugi reformator na kineski presto, najpre kao regent, a onda kao car. Vang Mang je bio iz najvieg reda kineskih xentlmena.$345$ Mada bogat, iveo je skromno, ak siromano i delio je svoj prihod prijateljima i siromanima. Obuzet ivotnom borbom da reorganizuje ekonomski i politiki ivot svoje zemlje, ipak je nalazio vremena ne samo da brine o knjievnosti i kolstvu, ve da i sam postane veoma uen. Kad se doepao vlasti nije se okruio samo uobiajenim politiarima, ve ljudima obuenim u knjievnosti i filozofiji; tim ljudima njegovi neprijatelji pripisuju njegov pad, a njegovi prijatelji uspeh.okiran razvojem ropstva u veliki dravama Kine, Vang Mang je na samom poetku svoje vladavine, ukinuo i ropstvo i posede nacionalizujui zemlju. On je podelio zemljite na ravne delove i dao ih seljacima; da bi onemoguio ponovno koncentrisanje bogatstva, on je zabranio prodaju ili zamenu zemlje. Nastavio je da dri dravni monopol nad rudnicima i dravnu kontrolu prodaje vina. Kao Vu Di on je pokuao da zatiti proizvoaa i potroaa od trgovaca fiksirajui cene i usluge. Drava je kupovala poljoprivredni viak u vreme obilja i prodavala ga u vreme nestaice. Drava je davala kredite s niskim kamatama, za sve to je obeavalo produktivnost. Vang je zaeo svoju politiku na ekonomskim osnovama i zaboravio je prirodu oveka. Radio je duge sate, danju i nou da bi stvorio eme koje e uiniti naciju bogatom i srenom; srce mu se slomilo kad je video da se za vreme njegove vladavine die drutveni nered. Prirodne nesree kao to su sue i poplave nastavile su da unitavaju njegovu planiranu privredu i sve grupe ija je gramzivost bila obuzdana njegovim reformama ujedinile su se da ga obore. Izbile su pobune, oigledno u narodu, ali svakako finansirane odozgo; i dok se Vang oajan zbog takve nezahvalnosti, borio da kontrolie te negativnosti, podreeni narodi su slabili njegov presti zbacivi kineski jaram pa su varvari Sjong nu zauzeli severne provincije. Bogata porodica Liu stala je na elo glavnog ustanka, uhvatila ang ana, pogubila Vang Manga i ukinula njegove reforme. Sve je bilo kao ranije.Linija Han se ugasila u seriji slabih careva i bila je praena haosem malih dinastija i podeljenih drava. Uprkos Velikom zidu Tatari su uli u Kinu i zauzeli su velike oblasti na severu. A kad su Huni slomili organizaciju Rimske imperije i pomogli da Evropa utone u Tamno doba za sto godina, tako su upadi srodnih Tatara poremetili ivot u Kini i stavili kraj rastu civilizacije. Moemo da sudimo o snazi kineskog karaktera i klulture po injenici da je to ometanje bilo mnogo krae i manje duboko nego ono koje je unitilo Rim. Posle rata i haosa i rasne meavine sa uljezima

413

kineska civilizacija se povratila i uivala je u sjajnom obnavljanju. Sama krv Tatara sluila je moda da se oivi ve ostarela nacija. Kinezi su prihvatili osvajae, sklapali brakove s njima, civilizovali ih i napredovali do zenita svoje istorije.

3. Slava T/'/anga Nova dinastija T/'/ai - Cungovi metodi smanjenja zloina - Doba prosperiteta -"Sjajni car" - Romansa Jang Kvej-feja - Pobuna An Lu-ana Veliko doba Kine delimino duguje za to novoj biolokoj meavini, delimino duhovnoj stimulaciji koju je doneo budizam, delom duhu jednog od najveih kineskih careva, T/'/aj Cungu (627-50. n.e.). On se popeo na presto u dvadeset i prvoj godini posle abdikacije svog oca, drugog Kao-cua, koji je pre devet godina osnovao dinastiju T/'/ang. On je poeo time to je ubio dva brata koja su pretila da e ga zameniti; a onda je pokazao svoje vojne sposobnosti odbacivi varvare koji su navirali u svom prirodnom lovu i povrativi susedne teritorije koje su zbacile kinesku vladavinu posle pada Hana. Odjednom se umorio od rata i vratio se u svoju prestonicu. /'/ang-an je krenuo putevima mira. itao je i ponovo itao dela Konfuija i dao je da se objave u raskonim izdanjima, govorei: "Koristei ogledalo od bronze moe da popravi kapu; koristei sterinu kao ogledalo moe da naui da predvidi uspon i pad carstava". Odbijao je sav luksuz i pustio je tri hiljade dama koje su bile odabrane da ga zabavljaju. Kad su njegovi ministri preporuivali stroge zakone za smanjenje zloina, on im je rekao: "Ako smanjim trokove, olakam poreze, zaposlim samo potene slubenike, tako da ljudi imaju dovoljno odee, to e vie uiniti za smanjenje pljaki nego primena najstroih kazni".Jednog dana posetivi zatvore /'/ang-an je video dve stotine devedeset ljudi koji su bili osueni na smrt. Poslao ih je na polja, oslonivi se samo na njihovu asnu re da e se vratiti. Svaki ovek se vratio; Taj Cung je bio toliko zadovoljan da ih je sve oslobodio. Onda je naredio da nijedan vladar ne sme da odobri smrtnu kaznu dok ne posti tri dana. On je toliko ulepao svoj glavni grad da su turisti masovno dolazili iz Indije i Evrope. Budistiki kalueri stizali su iz Indije, akineski budisti, kao Juna ang, slobodno su putovali u Indiju da bi prouavali novu veru Kine na njenom izvoru. Misionari su dolazili u 'ang-an da bi propovedali zoroastrizam i nestorsko hrianstvo; car kao Akbar, doekivao ih je dobrodolicom, davao im zatitu i slobodu, oslobodivi njihove hramove od poreza u vreme kad je Evropa potonula u siromatvu, intelektualnoj tami i teolokoj raspravi. On sam je ostao bez dogme i predreasude, jednostavan konfuijanac. "Kad je umro", kae sjajni istoriar,"narodna alost nije imala granica, ak su i strani poslanici sekli sebe noevima i lancetama i prskali su koveg mrtvog cara sopstvenom krvlju".On je utro stazu najkreativnijem dobu Kine. Obogaena sa pedeset godina mira i stabilne vladavine, ona je poela da izvozi svoj viak pirina, kukuruza, svile i zaina i troila je zaraeno na do tada nevieni luksuz. Njena jezera bila su puna izrezbarenih i ofarbanih brodova za zabavu; njene reke i kanali su vrveli od trgovine, a iz njenih pristanita brodovi su isplovljavali u daleke luke na Indijskom okeanu i Persijskom zalivu. Nikada ranije nije Kina upoznala takvo bogatstvo; nikada nije

414

uivala u tolikom obilju hrane, u tako udobnim kuama, u tako raskonoj odei. Dok se svila prodavala po Evropi za svoju teinu u zlatu, ona je bila uobiajena tkanina za oblaenje polovine stanovnitva veih gradova Kine, a bunde su bile ee viane u osmom veku u doba /'/angana nego u Njujorku u dvadesetom veku. U jednom selu kraj glavnog grada bile su fabrike svile u kojima je radilo sto hiljada ljudi. "Kakvo gostoprimstvo!" uzviknuo je Li Po, "koliko novca! olje od crvenog ada i probrana ukusna hrana na stolovima ukraenim zelenim kamenjem!" Statue su isklesane od rubina, a dragoceni leevi su sahranjivani na leajevima od bisera. Jurilo se za lepotom i zasipani su au oni koji su mogli da je stvore. "U to doba", kae kineski kritiar, "kogod je bio muko, bio je pesnik." Carevi su davali pesnicima i slikarima visoke poloaje, a ser Xon Manvil$346$ je zapisao da se niko ne bi usudio da se obrati caru sem ako nije "trubadur koji peva i pravi gestove." U osamnaestom veku naeg doba manxurijski carevi naredili su da se saini antologija pesnika T/'/ang dinastije; rezultat je bio trideset tomova u kojima je bilo 48.900 pesama od 2.300 pesnika; toliko je preivelo kritiku vremena. Carska biblioteka je narasla do 54.000 knjiga. "U to vreme", kae Mardok, "Kina je bez sumnje bila prethodnica civilizacije. Ona je tada bila najmonija, najprosvetljenija, najprogresivnija carevina na zemaljskoj kugli kojom se najbolje upravljalo. "Bila je to najuglancanija epoha koju je svet video."Na elu i na visini bio je Ming Huang odnosno "Briljantni car" koji je vladao Kinom, s izvesnim prekidima, nekih etrdeset godina (71356. n.e.). On je bio ovek pun ljudskih kontradikcija: pisao je pesme i vodio rat s udaljenim zemljama, uzimao je danak od Turske, Persije i Samarkanda; on je ukinuo velike kazne i reformisao je administraciju zatvora i dvorova; nemilosrdno je nametao takse, izdravao pesnike, umetnike i naunike sa zadovoljstvom i osnovao je muziku kolu u svom "Vrtu krukovog stabla". Poeo je vladavinu kao puritanac, zatvo-rivi fabrike svile i zabranivi damama u palati da nose nakit ili vez; zavrio je kao epikurejac, uivajui u svakoj vetini i svakom ukusu, i na kraju rtvovao svoj tron za osmehe Jang Kvejfej.Kad ju je upoznao imao je ezdeset godina a ona dvadeset i sedam; deset godina bila je konkubina njegovog osamnaestog sina. Ona je bila korpulentna i nosila je lanu kosu, ali car ju je voleo jer je bila samovoljna, kapriciozna, dominantna i bezobrazna. Prihvatila je graciozno njegovo divljenje, predstavila ga u pet porodica svojih roaka i dopustila mu da im nae sinekure na dvoru. Ming je zvao svoju damu "Velika ista" i od nje je nauio nenu vetinu rasipanja. Sin Neba je sada malo mislio o dravi i njenim poslovima; on je svu vlast predao u ruke brata iste, korumpiranog i nesposobnog Jang Kuounga; i dok se oko njega sve ruilo on se zabavljao nou i danju.An Luan tatarski dvorjanin, takoe je voleo Jang Kvejfej. On je zadobio poverenje cara koji ga je uzdigao na mesto guvernera provincije na severu i stavio pod njegovu vlast najbolju vojsku. Odjednom An Luan se proglasio carem i okrenuo je svoje vojske protiv /'/angana. Dugo zanemarivana odbrana je pala a Ming je napustio glavni grad. Vojnici koji su ga pratili pobunili su se, ubili su Jang Kuounga i svih pet porodica, a onda, otevi Jang Kvejfej iz monarhovog naruja, ubili su je pred njegovim oima. Star i potuen, car je abdicirao. An Luanove varvarske horde preplavie /'/angan i poubijae stanovnitvo.$347$ Kae se da je trideset i est miliona ljudi izgubilo ivote u pobuni. Na kraju je propala; An Luana je ubio sin, koga je ubio general, koga je opet ubio njegov sin. Do 762. n.e. nemir se umorio i Ming Huang se vratio, slomljenog srca u svoju unitenu prestonicu. Nekoliko meseci kasnije tu je umro. U tom okviru od romanse i tragedije poezija Kine cvetala je kao nikada ranije.

415

4. Prognani aneo Anegdota o Li Pou - Njegova mladost, podvizi i ljubavi - Na carskoj lai Verovanje groa - Rat - Lutanja Li Poa - U zatvoru - "Besmrtna poezija" Jednog dana, na vrhuncu svoje vladavine, Ming Huang je primio ambasadora iz Koreje koji mu je doneo vanu poruku napisanu na dijalektu koji niko od ministara nije mogao da razume. "ta!" uzviknu car,"meu tolikim diplomcima, naunicima i ratnicima ne moe da se nae nijedan koji zna dovoljno da bi nas oslobodio dodijavanja ovoga? Ako za tri dana niko ne bude mogao da deifruje ovo pismo, svaki od vas e biti najuren".Danima su se ministri savetovali i strahovali za svoje slube i svoje glave. Onda je ministar Ho -ang priao prestolu i rekao: "Va podanik se usuuje da kae vaem Visoanstvu da postoji pesnik velikih zasluga, koji se zove Li i koji zna vie od jedne nauke; naredite mu da proita to pismo, jer nema niega za ta on nije sposoban". Car je naredio da se Li odmah pojavi na dvoru. Ali, Li je odbio da doe, rekavi da on moda nije vredan zadatka koji mu je namenjen, jer su njegovu prijavu odbili mandarini na poslednjem ispitu za javnu slubu. Car ga je ubedio poslavi mu titulu i odeu doktora prvog ranga. Li doe, nae svoje ispitivae meu ministrima, prisili ih da mu skinu izme, a onda prevede dokument, koji je najavljivao da Koreja predlae rat za vraanje svoje slobode. Kad je proitao poruku Li je izdikatirao uen i zastraujui odgovor, koji je car potpisao bez oklevanja, skoro verujui da mu Ho apue da je Li aneo prognan s neba zbog nekog malog nevaljalstva.$348$ Koreanci su poslali izvinjenje i danak, a car je deo toga poslao Liju. Li ga je dao krmaru za ljubljeno vino.One noi kad se pesnik rodio njegova majka iz porodice Li sanjala je Tai-po Sing, Veliku belu zvezdu koja se na Zapadu zove Venera. Tako je dete nazvano Li, to znai ljiva i dodato mu je ime Tai-po, to e rei Bela zvezda. Sa deset godina proitao je sve Konfuijeve knjige i pisao je besmrtnu poeziju. Sa dvanaest je kao filozof otiao u planine i ostao je tamo mnogo godina. Rastao je zdrav i snaan, uio maevanje a onda je objavio svoje moi svetu: "Mada manji od sedam (kineskih) stopa u visinu, dovoljno sam snaan da se sukobim sa deset hiljada ljudi." ("Deset hiljada" je na kineskom obeleje za mnogo). Onda je lenjo lutao zemljom, ispijajui eliksir ljubavi s raznih usana. Ispevao je pesmu "Devojci iz Vua":Vino od groaPehari od zlata I lepa cura iz Vua Dolazi na leima ponija;ima petnaest leta.Obrve su joj ofarbane plavo Cipele od ruiastog brokata Govor se ne razume Ali ona peva oaravajue dobro.Tako, slavei za stolom,Ukraenim oklopom kornjae,Ona se napi u mom krilu.Ah, dete, kakva milovanjaIza zastora s izvezenim ljiljanima! Oenio se, ali je zaraivao tako malo novca da ga je ena napustila, odvevi decu sa sobom. Da li je njoj, ili nekom jaem plamenu napisao ove melanholine retke?Lepotice, kad si bila ovde, ispunio sam kuu cveem.Lepotice, sad kad si otila ostao je samo prazan leaj.Na leaju je savijen izvezeni prekriva; ne mogu da spavam.Tri godine su otkako si otila.Miris koji si ostavila za sobom jo me progoni.Miris stalno luta oko mene; ali gde si ti, Voljena?Uzdiem uto lie pada s grana;Jecam rosa belo sija na zelenoj mahovini. Teio se vinom i postao je jedan od "est Besposliara bambusovog gaja", koji su iveli ivot bez urbe i doputali da im njihove pesme i poeme donose nesiguran hleb. Kad je uo da mnogo hvale vino iz Niaunga, Li se odjednom zaputio u taj grad, udaljen tri hiljade milja. Na svojim lutanjima sreo je Du Fua koji e postati njegov rival za krunu kineske poetike; izmenjali su pesme, krenuli kao braa drei se za ruke i spavali su pod istim pokrivaem dok ih slava nije

416

rastavila. Svi su ih voleli, jer su bili bezopasni kao sveci i govorili su s istim ponosom i prijateljstvom i siromasima i kraljevima. Najzad su uli u /'/angan; veseli ministar Ho zavoleo je toliko Lijevu poeziju da je prodao zlatne ukrase da bi mu kupio pie. Du Fu ga opisuje:to se tie Li Poa, daj mu pun vr,I on e napisati sto pesama.On drema u prodavnici vinaNa gradskoj ulici angana;I mada njegov suveren zoveOn se nee popeti na carsku lau."Molim, vae Visoanstvo", kae on,"Ja sam bog vina".Bili su to sreni dani kad ga je car smatrao prijateljem i zasipao ga poklonima za pevanje o istoj, Jang Kvejfej. Jednom je Ming drao kraljevsku Sveanost boura u Paviljonu aloja, i poslao je po Li Poa da doe i naini stihove u ast njegove ljubavnice. Li je doao, ali je bio suvie pijan za poeziju; dvorjani su bacali ledenu vodu na njegovo ljubazno lice i uskoro pesnik poe da peva, slavei rivalstvo boura sa ledi Jang:Slava putujuih oblaka je u njenoj odei,Sjaj cveta na njenom licu.O nebeska pojavo, koja moe samo da se nae dalekoNa vrhu Planine Mnogih dragulja,Ili u Vilinskom kristalnom dvoru kad je mesec pun!Ipak ja sam je video u zemaljskoj bati Proleni vetar neno miluje ogradu,A nekoliko kapi rose sija ...Pobeene su beskrajne enje za ljubavljuOdnete u srce prolenih vetrova. Ko ne bi poeleo da bude predmet takve pesme? Ipak dama Jang je bila ubeena da ju je pesnik pomalo satirini opisao; i od tog trena ona je u kraljevo srce usadila sumnju u njega. On je darovao Li Pou novac i otpravio ga. Jo jednom se pesnik naao na otvorenom drumu i teio se vinom. On se pridruio grupi onih "Osam besmrtnih vinske kupe" o ijem se pijanevanju prialo u /'/anganu. Prihvatio je stav Liu Linga, koji je uvek eleo da ga prate dva sluge, jedan s vinom, drugi s aovom da bi ga zakopao tamo gde padne; jer, govorio je Liu, "poslovi tog sveta nisu nita drugo nego soivica u vodi." Pesnici Kine odluili su da plediraju za puritanizam kineske filozofije."Da bismo oprali i iscedili svoje due od vekovima starih tuga", rekao je Li Po,"mi smo ispraznili stotinu vreva vina." I on je sainio kao Omar pohvalu vinu: Brzi potok se uliva u more i nikada se vie ne vraa.Zar ne vidi na visokoj kuliBelokosog kako tuguje pred svojim sjajnim ogledalom?U jutro su te vlasi bile crna svila,U vee su kao sneg.Daj da, dok moemo, kuamo stare slasti,I ne ostavljaj zlatni pehar vinaDa stoji sam na meseini ...Ja elim samo dugu ekstazu od vina,I da se ne probudim ...Daj da ti i ja danas kupimo vina!Zato kae da nemamo novca?Moj konj je okiem finim cveen,Moja bunda vredi hiljadu zlatnih komada,To u da iznesem i pozvau svog momkaDa ih zameni za slatko vino,I s tobom nas dvoje, daj da zaboravimoTugu deset hiljada godina!" Kakva je to bila tuga? Agonija neuzvraene ljubavi? Teko; jer iako Kinezi mnogo dre do ljubavi ba koliko i mi, njihovi pesnici ne pevaju tako esto o svom bolu. Bili su to rat i izgnanstvo, An Luan i uzimanje kapitala, beg cara i Jangova smrt, povratak Ming Huanga u svoje opustele dvorane, koji su dali Liju ukus ljudske tragedije. "Nema kraja ratu!" tugovao je; i onda mu se srce okretalo enama koje su izgubile svoje mueve zbog Marsa.Decembar je. Lo, zamiljena deva iz Juoua!Ona nee pevati, ona se nee smeiti;njene meke obrve su raupane.Ona stoji na kapiji i gleda putnike kako prolaze,Seajui se njega koji je spakovao svoj ma iotiao da brani granice zemlje,Njega koji je gorko patio u hladnoi iza Velikog zida,Njega koji je pao u boju i nee se vie vratiti.U kao tigar iaranom zlatnom sanduku za njene stvariOstao je par strela ukraenih belim perjemIzmeu pauine i praine koje su se nakupiletokom dugih godina O prazni snovi ljubavi, suvie tuni da ih se seti!Ona ih vadi i spaljuje ih.Gradei branu moe da se zaustavi tok ute reke,Ali ko moe da zaustavi bol njenog srcakad pada sneg i kad duva severac? Zamiljamo ga kako luta od grada do grada, od drave do drave, ba onako kako ga je opisao Cuj Cungi:"Ruksak na leima pun knjiga, hoda hiljadu milja i vie, kao

417

hodoasnik. Ispod rukava ti je bode, a u xepu zbirka pesama." U tim dugim lutanjima njegovo staro prijateljstvo s prirodom davalo mu je utehu i neizreciv mir; a kroz njegove stihove vidimo zemlju cvea i oseamo da urbana civilizacija ve teko lee na kinesku duu:Zato ivim meu zelenim planinama?Smejem se i ne odgovaram, dua mi je mirna;Ona luta drugim nebom i zemljomkoja ne pripada nijednom oveku.Stabla breskve su u cvetu, a voda tee. Ili opet:Videh meseinu kraj leaja,I zapitah se ima li mraza na tlu.Podigoh glavu i pogledah Mesec;Sagnuh glavu i pomislih na svoj daleki dom. Sada kad mu je kosa postala seda, srce mu je puno udnje za scenama iz mladosti. Koliko puta, u vetakom ivotu prestonice, on je eznuo za prirodnom jednostavnou zaviaja i doma!U zemlji Vu lie dudinja je zeleno,I tri puta su svileni crvi usnuli.U Istonom Luu, gde je moja porodica,Pitam se ko ore naa polja.Ne mogu da se vratim na vreme za prolene radove,Ipak ne mogu nita da pomognem, putujui rekom.Juni vetar, duvajui, budi moj nostalgini duhI nosi ga do poznate taverne.Tamo vidim stablo breskve na istonoj strani svoje kue,S gustim liem i granama koje se njiu u plavoj magli.To je drvo koje sam zasadio pre odlaska tri godine ranije.Stablo breskve je sada naraslo do krova taverne,Dok sam ja lunjao unaokolo bez povratka.Ping-jang, moja lepa ki, vidim te kako stojiKraj breskve i kida granu u cvetu.Ti kida cvetove, ali ja nisam tamo -Kako ti suze teku kao potok vode!Moj mali sin, Po-in, narastao je do sestrinog ramena,Ti dolazi sa njim pod drvo breskve;Ali ko je tu da te potape po pleima?Kad razmiljam o tome oseanja me izdaju,I otar bol mi svakog dana preseca srce.Sada kidam komad bele svile da napiem ovo pismo,I aljem ti ga svom ljubavlju dugim putem uz reku. Njegove poslednje godine su bile gorke, jer nikada nije uspeo da zaradi novac i u haosu rata i revolucije nije naao kralja da ga sauva od gladi. Zadovoljno je prihvatio ponudu Li-linga, princa Junga, da se prikljui njegovom osoblju; ali Li-ling se pobunio protiv naslednika Ming Huanga i kad je pobuna uguena, Li Po se naao u zatvoru, osuen na smrt kao izdajnik zemlje. Onda je Kuo Ci-i, general koji je uguio ustanak An Lu-ana, preklinjao za Li Poov ivot u zamenu za svoj rang i titulu. Car je promenio presudu na stalni zatvor. Uskoro je proglaena opta amnestija i pesnik je krenuo kui. Tri godine kasnije razboleo se i umro; a legenda nezadovoljna krajem jedne tako retke due, govori nam kako se on udavio u reci dok je pokuavao, u veselom pijanstvu, da zagrli odsjaj meseca na vodi.Sve u svemu, trideset tomova delikatnih nenih stihova koje je ostavio za sobom obezbeuju mu reputaciju najveeg pesnika Kine. "On je magloviti vrh Taja", uskliknuo je kineski kritiar," koji nadviava hiljade planina i bregova; on je sunce u ijem prisustvu milioni zvezda neba gube svoj sjaj." Ming Huang i dama Jang su mrtvi, ali Li Po jo peva:Moj brod je sagraen od mirisnog drvetai ima jarbol od mulana;$349$ Muziari sede na oba kraja s ukraenimbambusovim flautama i svirala od zlata.A devojke kraj mene koje pevaju,Prskaju se tamo amo talasima!Sreniji sam od vile vazduha,Koja plovi na svom utom dralu,I slobodan kao morska vila koja besciljnoprati morske galebove.Sada udarima svog nadahnutog pera tresem Pet planina.Moja pesma je gotova. Smejem se i moja sreaje prostranija od mora.O besmrtna poezijo! Pesme /'/u P/'/inga su slavnijeod sunca i meseca.Dok dvorovi i kue ou careva nestaju s bregova.

418

5. Neke odlike kineske poezije "Slobodan stih" - "Mata" - "Svaka pesma je slika i svaka slika je pesma" Sentimentalnost - Savrenstvo oblika Nemogue je suditi o kineskoj poeziji samo prema Liju; da se oseti (to je bolje od suenja) ovek mora bez urbe da se preda mnogim kineskim pesnicima i jedinstvenoj metodi njihove poezije. Neke fine odlike te poezije sakrivene su u prevodu; mi ne vidimo slikovito napisane karaktere, od kojih je svaki samoglasnik, a koji ipak izraava kompleksnu ideju; mi ne vidimo stihove, koji idu od vrha do dna i s desna na levo; mi ne moemo da osetimo metar i rimu, koji su okupili ponosnu ukruenost predhodnika i zakona; mi ne ujemo tonove plitke i otre koji daju ritam kineskom stihu; najmanje pola umetnosti pesnika Dalekog istoka gubi se kad ga ita "stranac". U originalu kineska pesma je najbolja kad joj je oblik izglancan i dragocen kao vaza od gloga; za nas su to samo pomalo varljivo slobodni ili matoviti stihovi, napola uhvaeni i slabo izraeni nekim udnim ali stranim umom.Ono to mi iznad svega vidimo je kratkoa. Skloni smo da mislimo da su te pesme suvie lake i oseamo nestvarno razoarenje jer nam nedostaju grandioznost i dosada Miltona i Homera. Ali, Kinez veruje da sva poezija mora da bude kratka; da je duga pesma u kontradikciji sa nazivom jer poezija, za njih je trenutna ekstaza i umire kad se razvlai u epskim rimama. Njena misija je da vidi i slika kao sliku potezom i da se napie filozofija u dvanaestak stihova; njen ideal je beskrajno znaenje u maloj rimi. Kako su slike sutina poezije, a sutina kineskog pisanja je piktografija, pisani jezik Kine je spontano poetian; on se preputa pisanju u slikama i sija apstrakcije koje ne mogu biti izgovorene kao to stvari mogu da budu viene. Poto se apstrakcije umnoavaju s civilizacijom, kineski jezik, u svom pisanom obliku postaje tajni kod nenih sugestija; i slinim nainom, i iz slinog razloga, kineska poezija kombinuje sugestiju s koncentracijom, i cilja da otkrije, kroz sliku koju crta, neku dublju, nevidljivu stvar. O tom se ne diskutuje, to postiuje; to ostavlja vie nego to se kae; i samo Orijentalac moe da to oseti. "Ljudi iz starine", kae Kinez,"priznavali su najvii kvalitet u poeziji kad se znaenje moglo naslutiti ispod rei i da italac sam doe razmiljanjem do njega." Kao kineski maniti i umetnost, kineska poezija je stvar beskrajne gracioznosti skrivene u jednostavnosti. Ona zahteva metaforu, poreenje i aluziju, ali oslanja se na to da se stvar sama pokae, s malo dodataka. Ona izbegava preterivanje i strast, ali se obraa zrelom umu razumevanjem i obuzdavanjem; ona je retko kada romantino uzbuena u obliku, ali zna kako da izrazi jako oseanje na svoj lini, klasian nain.Ljudi prolaze kroz svoje ivote razdvojenokao zvezde koje se kreu ali se nikada ne sreu.Ovo oko, kako je to udno da ista lampadaje svetlost oboma!Kratka je mladost.Nae slepoonice ve govore o prolom ivotu.ak i sada polovina onih koje znamo su duhovi.Dirnut sam do dubine due.Moemo vremenom da se umorimo od izvesne sentimentalnosti u tim pesmama, od raspoloenja i tuge koje vreme nee zaustaviti u njihovom letu i neka ljudi i drave ostanu mladi zauvek. Mi shvatamo da je civilizacija Kine bila ve stara i umorna u danima Ming Huanga i da je kao i njeni pesnici, kao umetnici Orijenta u celosti, bila sklona ponavljanju starih tema, i troenju svoje umetnosti na forme bez mane. Ali nigde nita nije slino toj poeziji, nita ne moe da se poredi s njenom delikatnosti u izrazu, u nenosti i promeni oseanja, u

419

jednostavnosti i kratkoi fraze odevajui najdivniju misao. Reeno nam je da je poezija pisana za vreme careva T/'/ang igrala veliku ulogu u obrazovanju svakog kineskog mladia i da nije mogao da se sretne inteligentni Kinez koji nije znao mnogo tih stihova napamet. Ako je to tako, onda su Li Po i Du Fu deo tog odgovora koji moramo da damo na pitanje zato je skoro svaki obrazovani Kinez umetnik i filozof. 6. Du Fut /'/ao /'/in Po u-i pesme za malariju - Du Fu i Li Po - Vizija rata - Dani prosperiteta - Oskudica - Smrt Li Po je kineski Kits, ali ima i drugih pesnika koji su isto tako duboko omiljeni od svojih zemljaka. Tu je jednostavni i stoiki T/'/ao /'/in, koji je ostavio vladinu slubu zato, kako je rekao, nije vie mogao da trpi "da lomi kimu za pet zrna pirina na dan" to je "kou-tou"$350$ koji se radi za platu. Kao mnogi drugi javni inovnici zgaeni komercijalizacijom slubenog ivota, on je otiao da ivi u umi, traei tu "duinu godina i dubinu vina", a naavi samo utehu i oduevljenje u potocima i planinama Kine to e njeni slikari izraziti na svili.Brao sam krizanteme na istonoj strani,Onda sam dugo gledao u daleka jesenja brda.Planinski vazduh sve kao zora novog dana;Ptice koje lete dve i dve vraaju se.U tim stvarima lei duboko znaenje;Ipak, kad ga izrazimo, rei nam iznenada nedostaju ...Kakva ludost da se ivot provede kao opali listSmrskan ispod praine ulice!Ali za trinaest godina ja sam tako iveo...Dugo vremena sam iveo u kavezu;Sada sam se vratio.Jer mora da se vratiDa odgovori svojoj prirodi. Po u-i je krenuo drugim pravcem, odabravi javnu slubu i ivot u glavnom gradu; napredovao je od mesta do mesta dok nije postao guverner velikog grada Hangou i predsednik Ratnog odbora. Doiveo je sedamdeset i drugu godinu, napisao je etiri hiljade pesama i kuao je Prirodu koliko mu je dua htela u pauzama izgnanstva. On je znao tajnu meanja usamljenosti i gomile i odmora i aktivnog ivota. Nije stvorio mnogo prijatelja jer je bio kako je rekao osrednji u "kaligrafiji, slikanju, ahu i kockanju to spaja ljude u prijatnim druenjima." Voleo je da razgovara sa prostim ljudima i pria se da bi itao svoje pesme staroj seljanki i pojednostavio sve to ona ne bi mogla da razume. Otud je postao najvoljeniji od kineskih pesnika meu prostim svetom; njegova poezija se pisala svugde, na zidovima kola i hramova i u kabinama brodova. "Ne sme da misli", rekla je sing-song devojka kapetanu koga je zabavljala,"da sam ja obina igraica; ja mogu da recitujem "Veno pogreno" Uitelja Poa".$351$ Za kraj smo ostavili poslednjeg dubokog i voljenog Du Fua. "Engleski pisci o kineskoj literaturi", kae Artur Vejli,"voleli su da kau da je Li T/'/ai-po najvei kineski pesnik; sami Kinezi, pak, daju to mesto Du Fuu." Najpre smo uli o njemu u anganu; doao je da poloi ispite za slubu i nije uspeo. Nije bio razoaran, mada je naroito omanuo iz predmeta poezije; najavio je narodu da su njegove pesme dobar lek za malarijsku groznicu i izgleda je time pokuao da izlei sebe. Ming Huang je proitao neke od njegovih stihova, lino ga jo jednom, ispitao, obeleio da je uspean i naimenovao ga za sekretara generala Coa. Oduevljen, zaboravivi na tren svoju enu i decu u njihovom dalekom selu, Du Fu se naselio u glavni grad, izmenjujui pesme sa Li Poom, prouavajui taverne, plaajui za svoje vino svojom poezijom. Napisao je o Li:Volim svog Gospodara kao to mlai brat voli starijeg,U jesen, zagrejani vinom, mi spavamo pod jednim pokrivaem;S rukom u ruci mi danju hodamo zajedno. Bili su to dani ljubavi Minga i Jang

420

Kvejfej. Du je to slavio kao i ostali pesnici; ali kad je revolucija eksplodirala, i rivalske ambicije iscrple i uronile Kinu u krv, on je okrenuo svoju muzu tunijim temama i oslikao je ljudsku stranu rata:Prole noi dolo je nareenje vladeDa se upiu deaci koji su napunili osamnaestu.Oni moraju da pomognu da se brani glavni grad ...O, Majko! O Deco, ne plaite toliko!Prosipanje tolikih suza e vas povrediti.Kad suze prestanu da teku onda se vide kosti,Ni nebo ni Zemlja nemaju onda milosti ...Znate li da je u antungu dve hiljade okrugapretvoreno u pustinju,Hiljade sela, imanja, pokrivenih samo bunjem, trnjem?Ljudi su ubijani kao psi, ene vuene kao kokoke ...Da sam samo znao kako je strana sudbina deakaSva moja deca bi bila devojice ...Deaci su roeni samo da bi bili sahranjeni ispod trave.Ipak kosti poginulih u ranijem ratu su kraj Plavog moragde prolazite.One su divlje bele i lee izloene na pesku,I mali mladi duhovi i stari duhovi sakupljaju se da tu plau zajedno.Kad kia pone da pada, i doe jesen i vetrovi koji ledeNjihovi glasovi su tako snani, tako snani da sam shvatio kako bol moe da ubije ...Ptice vode ljubav u snovima dok se ljuljukaju na talasu,Za putanje u sumrak svici moraju da upale svoje svetlosti.Zato bi ovek ubijao oveka samo da bi iveo?Uzalud uzdiem u noi koja prolazi. Tokom dve godine za vreme revolucionarnog prekida, on je lutao po Kini, delei svoje neprilike sa enom i decom, tako siromaan da je prosio za hleb i tako ponizan da bi kleknuo da da blagoslov oveku koji bi uzeo njegovu porodicu i hranio ih neko vreme. Spasao ga je ljubazni general Jen Vu, koji ga je napravio sekretarom, nosio se s njegovim efovima i raspoloenjima, smestio ga u kolibu kraj Potoka pranog cveta i nije nita vie od njega zahtevao nego da pie poeziju.$352$ On je sada bio srean i pevao je nadahnuto o kii i cveu, planinama i mesecu.Kakve koristi od fraze ili fine stance?Ispred mene samo planine, duboke ume, suvie crne.Mislim da u prodati svoje umetnikepredmete, svoje knjige,I piti samo iz prirode kad je ista na izvoru ...Kad je mesto tako lepoJa hodam polako. udim da ljupkost ispuni moju duu.Volim da dodirujem perje ptica.Duvam duboko u njih da naem meko paperje ispod.Volim da brojim i pranike,ak da vaem njihovo zlato polena.Uivanje je sedeti na travi.Nije mi ovde potrebno vino jer me cvee toliko opija ...Do dubine svojih kostiju ja volim staro drvee i kao ad plave talase mora. Dobri general ga je toliko voleo da je naruio njegov mir i podigao ga na visoki poloaj cenzora u /'/anganu. Onda je general odjednom umro, rat je izbio oko pesnika, a on ostavljen samo sa svojim genijem, uskoro se opet naao bez cvonjka. Njegova deca, podivljala od gladi, reala su na njega to je tako bespomoan. Dole su mu gorke i usamljene stare godine, "runa stvar za oi": krov njegove kolibe je odneo vetar, a lopovi su mu odneli ak i slamu iz kreveta dok je on posmatrao, suvie fiziki slab da im se odupre. to je najgore izgubio je volju za vino i nije vie mogao da rei ivotne probleme na nain Li Poa. Najzad se okrenuo religiji i naao je utehu u budizmu. Prerano senilan u pedeset devetoj, on je hodoastio na planinu Sveti Huen da bi posetio uveni hram. Tu ga je otkrio ueni ovek koji je itao njegovu poeziju. Slubenik povede pesnika kui i naredi da se organizuje banket u njegovu ast; vrela govedina se puila, slatko vino se lilo; Du Fu mnogo godina nije video takvu sveanost. Gladno je jeo. Onda je na zahtev svog domaina pokuao da komponuje i peva; ali je pao iscrpljen. Sutradan je umro.

7. Proza

421

Rasko kineske literature - Romanse - Istorija uma - /'/ien - Eseji - Han Ju o kosti Bude Pesnici T/'/ang dinastije su samo deo kineske poezije, a poezija je mali deo kineske literature. Teko nam je da shvatimo starost i obilje te knjievnosti ili irinu njene cirkulacije meu ljudima. Nedostak zakona o autorskim pravima pomogao je drugim iniocima da tampanje bude jeftino; i to nije bilo nita neobino, pre prodora zapadnjakih ideja, da se nae paket od dvadeset tomova kako se prodaje za dolar, enciklopedije od dvadeset tomova za etiri dolara, a svi kineski klasici mogli su da se dobiju za dva dolara. Teko nam je da prihvatimo tu literaturu, jer Kinezi mnogo vie polau na formu i stil, nego sadraj kad procenjuju knjigu, a forma i stil su izdati u svakom prevodu. Kinezi smatraju da je njihova knjievnost superiornija od svake sem grke; a moda je ta iznimka uinjena zbog orijentalne ljubaznosti.Fikcija, kojom se najee proslave zapadni autori kod Kineza se ne smatra literaturom. Jedva da je postojala kod njih pre nego to su je uveli Mongoli; pa ak i danas najbolji kineski romani su prema miljenju "literata" samo popularna zabava koja nije vredna pomena u istoriji kineske knjievnosti. Prost narod iz gradova ne mari za te razlike, ali se bez predrasuda okree od pesama Po u-ia i Li Poa anonimnim romansijerima koji kao pozorite koristi kolokvijalni govor naroda i oivljava dramatine dogaaje iz njihove istorijske prolosti. Skoro svi famozni romani iz Kine imaju oblik istorijske fikcije; njih nekoliko ide k realizmu, a nekoliko pokuava psiholoke ili drutvene analize kao u "Brai Karamazovima" i "arobnom bregu", "Ratu i miru" i "Jadnicima", do nivoa velike od najranijih kineskih romana je ui Hu uan, ili "Pria o vodenim marginama", koje je stvorila grupa autora u /XIV/ veku; najvei je Hung Lu Men (oko 1650), knjiga od dvadeset i etiri toma "San Crvene sobe"; jedan od najboljih je "Liao ai i I" (oko 1660), ili "udne prie", veoma cenjen zbog lepote i raskoa stila; najuveniji je "San Kuo i Jen I" ili "Romansa o Tri kraljevine", sa 1.200 ukraenih stranica rukom Lo Kuan-unga (1260-1341), o ratovima i intrigama koje su pratile pad Hana.$353$ Te iroke prie odgovaraju vitekim romanima /XVIII/ veka u Evropi; one esto kombinuju karaktere vesele kao "Tom Xons" i ivahne kao "il Blas". One se preporuuju itaocima ozbiljnijih godina.Najcenjeniji oblik literature u Kini je istorija; i od svih prihvaenih formi je najpopularnija. Nijedna druga nacija nije imala toliko istoriara, nijedna druga nacija nema tako nairoko napisane istorije. ak su i rani dvorovi imali svoje slubene pisare, koji su beleili podvige svojih suverena i monih tog doba; a sluba dvorskog istoriara zadrala se do naih dana i stvorila je u Kini masu istorijske literature kojoj po duini i dosadi nema ravne na zemlji. Dvadeset i etiri slubene "Dinastike istorije" objavljene 1747. dostigle su 219 tomova. Od "u-inga", ili "Knjige istorije", koju je cenio Konfuije i "Co-uan", komentar napisan vek kasnije da ilustruje i oivi knjigu Uitelja i "Anali Knjige bambusa", naeni u grobu kralja Veja, istoriografija je brzo napredovala u Kini sve dok u drugom veku pre Hrista nije proizvela "remek-delo" u Istorijskom dokumentu koji je s tekoom sastavio Cuma /'/ien.Nasledivi svog oca kao dvorskog astrologa, Cuma je najpre prepravio kalendar a obda je posvetio svoj ivot zadatku koji je poeo njegov otac, da ispria istoriju Kine od prve mitske dinastije do njegovog doba. Nije imao "smisla" za lepotu stila, ali je eleo samo da dokument bude taan. Podelio je svoju knjigu na pet delova; 1. Anali careva; 2. Hronoloke tablice; 3 Osam glava o ritualima, muzici, kalendaru, astrologiji, carskim rtvama, vodenim

422

tokovima i politikoj ekonomiji; 4. Anali o feudalnom plemstvu; i 5. Biografije znaajnih ljudi. Bio je pokriven period od skoro tri hiljade godina a sve je to bilo obuhvaeno sa 526.000 kineskih karaktera strpljivo ugrebanih na bambusovim tablicama sa perom. Poto je ivot posvetio svojoj knjizi Cuma /'/ien je poslao tomove caru s ovim skromnim uvodom:Fizika snaga vaeg sluge je sada oslabljena; oi su mu kratkovide i zamagljene; od zuba mu je ostalo samo nekoliko. Seanje mu je tako nesigurno da sve zaboravlja u trenutku kad se okrene od nekog dogaaja, njegova energija je sasvim iscrpljena u stvaranju ove knjige. On se otuda nada da e vae Visoanstvo oprostiti njegov uzaludni trud zbog svoje lojalne namere i u trenucima odmora baciti pogled na ovo delo, da bi iz uspona i pada bivih dinastija shvatilo tajnu uspeha i propadanja u ovo vreme. Ako bi se takvo znanje koristilo u korist carstva, mada e kosti vaeg sluge ve moda leati u utim proleima, cilj i ambicija njegovog ivota bie ispunjeni. Neemo nai sjaj Tejna na stranicama Cuma /'/iena, ni armantnog ogovaranja i anegdota u stilu Herodota, niti ozbiljnog iznoenja stvari i posledica kao kod Tacita, ni kontinentalne vizije oslikane u muzici kao kod Gibona; jer sama istorija se die u Kini od industrije do umetnosti. Od Cuma /'/iena do njegovog imenjaka Cuma Kuanga, koji je hiljadu sto godina kasnije, ponovo pokuao da napie optu istoriju Kine, kineski istoriari su radili na tome da istinito belee ponekad po cenu ivota dogaaje dinastije ili vlade; oni su utroili energiju na istinu i nisu nita ostavljali za lepotu. Moda su bili u pravu i istorija treba da bude nauka pre nego umetnost; moda su injenice prolosti zatamnjene kada dou do nas Gibonovim prianjem ili pridikama Karlajla. Ali i mi imamo dosadne istoriare i moemo da se nosimo sa bilo kojom nacijom po broju tomova stvorenih zbog seanja koji sada sakupljaju prainu.Kineski esej je ivlji; jer ovde umetnost nije zabranjena i elokvencija je pustila dizgine. Slavniji od ostalih na tom planu je veliki Han Ju, ije su knjige tako vredne da tradicija zahteva od itaoca da opere ruke u ruinoj vodici pre nego to ih takne. Skromnog porekla, Han Ju je dostigao do najviih rangova u slubi drave i izgubio je milost samo zato to je protestvovao protiv carskih koncesija budizmu. Za Hana je nova religija bila samo indijsko sujeverje; vrealo je njegovu konfuijansku duu da car odobrava trovanje svog naroda tim uznemirujuim snom. Otuda je uputio (803 n.e.) memorandum caru, iz kojih ovi redovi mogu da poslue kao primer kineske proze obezbojene ak i u potenom prevodu:Va sluga je sada uo da su izdate instrukcije svetenikoj zajednici da nastavi u Feng-siang i primi kost Bude i da e sa visoke kule vae Visoanstvo posmatrati unoenje u Carsku palatu; isto tako naredbe su poslate u razne hramove koje nareuju da se relikvija primi sa prikladnim ceremonijama. Sada, ma kako blesav bio va sluga, on je svestan da vae Visoanstvo to ne ini u uzaludnoj nadi od nekih prednosti od toga; ve da u punoi naeg sadanjeg obilja, i u radosti koja vlada u srcima svih, postoji elja koja se poklapa sa zahtevima naroda u proslavi u glavnom gradu sa tom varavom maskeradom. Kako bi mogla mudrost vaeg Visoanstva da se ukljui u verovanje tako smenih stvari? Ljudi polako primeuju i lako bivaju obmanuti; i ako vide vae Visoanstvo kako se klanja pred nogama Bude oni e vikati, "Vidi! Sin Neba, Mudri je odani vernik; ko smo mi, njegov narod, da tedimo svoja tela?" Onda e doi otsecanje glava i spaljivanje prstiju; gomile e se sakupiti i cepajui odeu i bacajui novac, provodie svoje vreme od jutra do veeri oponaajui primer vaeg Visoanstva. Rezultat e biti da e mladi i stari, obuzeti istim entuzijazmom, potpuno zapoustiti svoj posao i svoje ivote; i ukoliko vae Visoanstvo to ne zabrani oni e se okupljati pred hramovima, spremni da otseku ruku ili otkinu komad tela kao rtvu Bogu. Tako e nae tradicije i obiaji biti ozbiljno narueni, a mi sami emo

423

postati stoka za potsmeh na licu zemlje ...Otuda va sluga, obuzet stidom za Cenzore,$354$ va sluga napominje da e te prenete kosti biti donete za unitenje vatrom i vodom, gde koren tog velikog zla, a narod zna koliko mudrost vaeg Visoanstva prevazilazi pamet obinih ljudi. Slava takvog ina bie van svih hvala. Kad bi gospodar Buda imao mo da osveti tu uvredu bacivi neku nesreu neka se otrov iz njegovih flaica izlije na vaeg slugu koji sada poziva nebo kao svedoka da nee odbaciti svoju zakletvu. U sukobu izmeu sujeverja i filozofije ovek moe da se bezbedno osloni na pobedu sujeverja, jer svet mudro vie voli sreu od mudrosti. Han je bio najuren u selo Luang-tung, gde su ljudi bili prosti varvari. Nije se alio, ali se priklonio posle prouavanja Konfuija, da ih civilizuje svojim primerom; i uspeoje tako dobro da njegova slika esto nosi ovaj natpis: "Ma gde proao, on isti." On je najzad pozvan u glavni grad, dobro je sluio zemlji i umro je zatrpan poastima. Tablica u znak seanja na njega postavljena je na Konfuijev hram na mesto koje se obino koristilo za najistaknutije Uiteljeve uenike jer je branio doktrine konfuijanizma tako nepotedno protiv invazije nekada plemenite ali sada iskvarene vere. 8. Pozornica Niska reputacija u Kini - Poreklo - Drama - Publika - Glumci - Muzika Teko je klasifikovati kinesku dramu jer ona u Kini ije priznata ni kao literatura ni kao umetnost. Kao mnogi drugi elementi ljudskog ivota, njena reputacija nije u proporciji da njenom poipularnou. Imena dramskih pisaca se retko uju; a glumci, mada mogu ivot da posvete pripremi i ostvarenjima i da se uzdignu do grozniave slave, uvek se posmatraju kao lanovi nieg reda. Neto od toga ostalo je, bez sumnje, zalepljeno za glumce u svakoj civlizaciji, naroito u onim srednjevekovnim danima kad se drama pobunjeniki odvajala od verskih pantomima koje su je i iznedrile.Slino poreklo pripisuje se kineskom teatru. Za vreme dinastije ou religiozni ritual je obuhvatao izvesne plesove izvoene sa prutovima. Tradicija kae da su ti plesovi kasnije zabranjeni, s obrazloenjem da su postali razuzdani; oigledno je da je odatle potekla svetovna drama. Ming Huang, patron mnogih umetnosti, pomogao je razvoj nezavisne drame okupivi oko sebe grupu mukih i enskih glumaca koje je nazvao "Mladi ljudi iz Krukinog vrta"; ali tek u doba Kublaj Kana kineski teatar postao je nacionalna institucija. Godine 1031, K/'/ung Daofu, naslednik Konfuija, poslat je kao kineski poslanik Mongolskim Kinezima i bio je doekan slavljem koje je obuhvatilo i dramu. Lakrdija je, ipak, predstavljao Konfucija. K/'/ung Daofu je izaao besan kao ris, ali kad su se on i drugi kineski putnici meu Mongolima vratili u Kini doneli su izvetaje o obliku drame koja je bila mnogo naprednija nego bilo koja do tada poznata u Kini. Kad su Mongoli osvojili Kinu oni su doneli roman i pozorite; klasini primeri kineske drame su jo uvek drame koje su napisane pod mongolskom vlau. Umetnost se razvijala polako, jer ni crkva ni drava nisu htele da je podre. Veinom su se time bavili lutajui glumci, koji bi podigli binu usred nekog praznog polja i igrali bi pred seoskom publikom koja je stajala pod otvorenim nebom.Povremeno bi mandarini angaovali glumce da izgraju na privatnim veernjim zabavama a ponekad bi gilda finansirala dramu. Pozorita su postala brojnija tokom devetnaestog veka, ali ipak su pri kraju veka bila samo dva u velikom gradu Nankingu. Drama je bila meavina istorije, poezije i muzike; obino je neka epizoda iz neke istorijske romanse bila centar zapleta; iste veeri su se igrale razliite scene iz raznih drama. Nije bilo ogranienja u duini predstave; mogla je da bude kratka, ili da traje

424

nekoliko dana;obino je trajala est ili sedam sati, kao najbolje savremene amerike drame. Bilo je mnogo razmetanja i govornitva, mnogo nasilja s krvlju i govorom; ali, /denouement/ je da valo sve od sebe da se uskladi sa stvarnou i da dopusti da trijumfuje vrlina na kraju. Drama je postala edukativni i etiki instrument, pouavajui ljude neto o njihovoj istoriji i ukljuujui Konfuijeve vrline iznad svega pobonost sa demoralizatorskom urednou.Na pozornici je bilo malo scenografije i nije bilo izlaza; svi glumci u predstavi, zajedno sa statistima, sedeli su na pozornici tokom cele predstave, ustajui kad bi to njihova uloga zahtevala; porevremno su im pomonici sluili aj. Drugi uesnici su ili kroz publiku i prodavali duv an, aj i osveenja, a nosili su i vrue pekire za brisanje lica tokom letnjih veeri; pie, jelo i razgovor bili bi povremeno prekidani zbog nekog naroito dobrog, ili glasnog, zbivanja na sceni. Glumci su esto morali da viu da bi ih uli; nosili su maske da bi se njihove uloge lako shvatile. Kao rezultat zabrane koju je doneo /'/in Lung da ene ne smeju da igraju, enske uloge su igrali mukarci i to tako dobro, da kad su se posle izvesnog vremena ene doepale opet pozornice, morale su da imitiraju svoje imitatore ne bi li uspele. Od glumaca se zahtevalo da budu strunjaci za akrobacije i ples,jer vrlo esto su njihove uloge zahtevale vetinu manipulisanja udovimam i skoro svaka akcija morala je da bude izvedena prema nekom ritualu gracioznosti u skladu s muzikom koja je pratila predstavu. Gestovi su bili simbolini i nisu morali da budu precizni i da odgovaraju starim konvencijama; kod takvih glumaca kao to je Lei Langfang vetina ruku i tela predstavljala je polovinu poetinosti komada. Nije to bilo samo pozorite, ni sasvim opera, ni prevashodno ples; bila je to meavina skoro srednjevekovna po kvalitetu, ali tako savrena u svojoj vrsti kao Paletsirna muzika ili slikano staklo. Muzika je retko kada bila nezavisna, ali je pripadala kao pomonica religiji i pozoritu. Tradicija pripisuje njen nastanak, kao toliko drugog, legendarnom caru Fu Hsiju. "Li-i", ili "Knjiga rituala", nastala pre Konfuija, sadravala je zabeleno nekoliko traktata o muzici;a "Co-uan", jedan vek posle Konfuija, elokventno je opisao muziku prema kojoj su pevane ode Veju. Ve u doba Kung-fu-cea muziki standardi su bili stari a inovacije su uznemiravale mirne due; mudrac se alio na lascivnost melodija koje su u njegovo vreme zamenile moralnije melodije prolosti. Stigli su grko-baktrijski i mongolski uticaji i ostavili su svoje obeleje na jednostavnu kinesku skalu. Kinez zna za podelu oktave u dvanaest polutonova, ali vie voli da pie svoju muziku u pentatonskoj skali, prolazei grubo kroz F, G, A, C i D; tim jednostavnim tonovima data su imena "Car", "Premijer","Podanici", "Dravni poslovni" i "Slika svemira". Znalo se za harmoniju ali se retko kad koristila sem za timovanje instrumenata. Kasnije su dodati duvaki instrumenti kao to su flaute, trube, oboe, zvidaljke i tikve; iani instrumenti kao viole i lire; i udaraljke kao to su doboi i bubnjevi, zvona i gongovi, cimbala i kastanjete i muzike ploe od agata ili ada. Efekti su bili tako udni i zaprepaujui za zapadnjako uvo kao /Sonata Appassionata/ Kinezu; ipak oni su bacali Konfuija u vegetarijansku ekstazu i omoguavali mnogim sluaocima da pobegnu od promena volje i ideja to se dogaa kad se predate dobro komponovanoj muzici. Mudraci, kae Han Ju, "uili su oveka muzici da bi rasprili melanholiju njegove due." Slagali su se sa Nieom da bi ivot bez muzike bio greka.

425

III

DOBA UMETNIKA 1. Renesansa u doba dinastije Sung i) Socijalizam Vang Anija

Dinastija Sung - Radikalni premijer - Njegov lek za nezaposlenost - Regulisanje industrije - Zakoni o nadnicama i cenama - Nacionalizacija trgovine - Dravno osiguranje za nezaposlene, siromane i stare osobe - Ispiti za dravnu slubu - Poraz Vang Anija Dinastija T/'/ang se nikada nije oporavila od pobune An Luana. Carevi koji su doli posle Ming Huanga nisu bili u stanju da obnove imperijalnu vlast irom carstva; i tako je posle jednog veka starake slabosti toj dinastiji doao kraj. U sledee pedeset tri godine promenilo se pet dinastija, ali su sve bile i slabe i kratkotrajne. Kao i uvek u takvim sluajevima, bila je potrebna vrsta ruka da bi se red ponovo uspostavio. Iz tog haosa se izdigao jedan vojnik i osnovao dinastiju Sung; on sam je bio prvi car pod imenom T/'/ai Cu. Bio je obnovljen birokratski sloj konfuijanskih inovnika, ponovo su se polagali ispiti za ulazak u dravnu slubu, a neki carski savetnik je pokuao da rei probleme eksploatacije i siromatva pomou skoro socijalistike kontrole nad privrednim ivotom drave.Vang Anih (1021-86) spada meu brojne fascinantne pojedince koji ine ivopisnim duge anale kineske istorije. Trivijalnost distance ini da nae dugotrajno izbegavanje egzotinih krajeva zatamnjuje raznovrsnost mesta i ljudi i utapa najraznovrsnije linosti u sivu jednoobraznost izgleda i karaktera. Ali, ak i po oceni njegovih neprijatelja a imao ih je dosta Vang se isticao kao ovek koji se razlikuje od ostalih, savesno angaovan u sprovoenju vlasti, revnosno posveen blagostanju naroda, ovek koji nije uvao vreme za sebe ili svoje odevanje, a po znanju i stilu bio ravan velikim naunicima svoga doba, i koji se sa mahnitom hrabrou borio sa bogatim i monim konzervativcima svog vremena. Igrom sluaja, jedina velika linost u hronici njegove zemlje koja mu je bila slina bio je njegov imenjak Vang Mang; nemirni tok istorije je preao ve hiljadu godina od poslednjeg kineskog istaknutog eksperimenta sa socijalistikim idejama.Stupivi na najvii tj. carski poloaj, Vang Anih je kao opti princip postavio to da vlast mora da bude odgovorna za dobrobit svih svojih dravljana. "Ova drava," rekao je on, "treba da preuzme celokupno voenje trgovine, industrije i poljoprivrede u svoje ruke, s ciljem da pomogne radnim klasama, kao i da sprei bogatae da siromahe samelju u prah." Poeo je sa ukidanjem prinudnog rada koji je vlast od pamtiveka nametala kineskom narodu, pa je esto odvodila ljude sa njiva ba u vreme kada su bili potrebni za rad na setvi ili etvi; pri svem tom, on je obavio velike graevinske radove za spreavanje poplava. Spasavao je seljake od zelenaa koji su od njih pravili robove, tako to im je sa niskim kamatnim stopama za ono vreme pozajmljivao novac za zasejavanje useva. Nezaposlenima je delio besplatno semenski materijal i pruao drugu pomo za stvaranje okunice, pod uslovom da od prinosa sa svog zemljita vrate dug dravi. U svakom okrugu su bili imenovani odbori za regulisanje nadnica za rad i cena ivotnih potreptina. Trgovina je bila nacionalizovana; vlast je otkupljivala proizvode svakog lokaliteta, s tim to je deo toga bio skladiten za budue lokalne potrebe, a ostatak prevoen da bi bio prodat u dravnim depoima irom carstva. Uspostavljen je buxetski sistem, pa je buxetska komisija podnosila predloge i predraune trokova, a u administraciji

426

su se tako strogo drali tih predrauna, da je drava utedela znatne sume koje su ranije upadale u one tajne i prostrane xepove koji presecaju putanju svakog dravnog dolara. Penzije su bile obezbeene za ostarela lica, nezaposlene i siromane. Obrazovanje i sistem ispita su pretrpeli reforme; sastavljeni su testovi da bi se ustanovilo poznavanje injenica, a ne rei, kao i da bi se pomerio naglasak sa literarnog stila na primenu konfucijanskih naela na tekue zadatke; uloga formalizma i uenja napamet u obrazovanju dece bila je smanjena, pa su neko vreme, kako kae jedan kineski istoriar, "ak i aci u seoskim kolama odbacivali uxbenike govornitva i poeli da izuavaju poetnice iz istorije, geografije i politike ekonomije." Zato je ovako plemenit eksperiment propao? Najpre, moda, zbog odreenih elemenata u njemu koji su bili vie praktini nego utopijski. Mada je porez uglavnom uziman od prihoda bogatih, deo tog ogromnog prihoda potreban za uveane rashode drave bio je obezbeivan prisvajanjem dela proizvoda sa svake njive. Ubrzo su se siromani pridruili bogatima u pritubama na previsoke poreze; ljudi su uvek spremniji da proire funkcije vlasti nego da za njih plate. Osim toga, Vang Anih je smanjio stajau vojsku ije je izdravanje finansijski iscrpljivalo narod, ali je (da bi je nekako nadomestio) uveo optu obavezu svake porodice koja ima vie od jednog mukarca da obezbedi vojnika u vreme rata. Poklanjao je mnogim porodicama konje i hranu za konje, ali pod uslovom da se one o ivotinjama valjano staraju, kao i da budu stavljene u slubu vlasti za njene vojne potrebe. Kada se ispostavilo da napadi i pobune esto stvaraju ratne prilike, te mere su brzo okonale popularnost Vang Aniha. Isto tako, ispostavilo se da je teko nalazio potene ljude koji e te mere sprovoditi; korupcija se irila u mamutskoj birokratiji, a Kina se, kao i mnoge drave od tada, suoila sa prastarim gorkim izborom izmeu privatne pljake i dravne korupcije.Konzervativci, koje je predvodio Vangov roeni brat i istoriar Szuma Kuang, izneli su optube da je eksperiment sam po sebi nepouzdan; oni su tvrdili da su ljudska iskvarenost i nesposobnost uinili neprimenljivom kontrolu vlasti nad industrijom, te da je najbolji oblik vladavine /laissez-faire/ koji bi se oslanjao na prirodne ekonomske impulse ljudi za proizvodnju usluga i dobara. Bogatai su pogoeni visokim porezima svoje imovine i monopola nad trgovinom tedro ulagali novac u reenosti da diskredituju mere Vang Aniha, da ometaju njihovo sprovoenje, i da ih dovedu do sramotnog kraja. Dobro organizovana opozicija je izvrila pritisak na Cara; a kada se posle niza poplava i sua, na nebu pojavila zastraujua kometa, Sin neba je liio Vanga njegove funkcije, ponitio njegove ukaze i pozvao njegove neprijatelje da dou na vlast. I opet je sve bilo kao i ranije.

ii) Preporod obrazovanja Razvoj uenosti - Hartija i mastilo u Kini - Koraci u pronalasku tampe - Najstarija knjiga - Papirni novac - Pokretna tampana slova - Antologije, renici, enciklopedije U meuvremenu, tokom svih ratova i buna, za vreme svih administracija i eksperimenata, ivot kineskog naroda je tekao ravnomerno dalje, i nisu ga mnogo remetili

427

dogaaji suvie daleki i o kojima bi se neto ulo tek kada su oni bili ve davna prolost. Dinastija Sung je bila zbaena na severu, ali se ponovo uspostavila na jugu; prestonica se preselila iz Pien Lianga (danas K/'/aifeng) u Linan (danas Hangou); u novoj prestonici, kao i u staroj, rasko i prefinjenost su se razvijali, a trgovci su dolazili iz mnogih krajeva sveta da kupe nenadmane proizvode kineske radinosti i umetnosti. Car Hui Cung (110125.) diktirao je modu u Pien Liangu time to je najpre bio umetnik, pa tek onda vladar: on je pravio slike dok su varvari napredovali ka prestonici, a osnovao je umetniku akademiju koja je izlobama i nagradama podsticala umetnosti po kojima e oveanstvo pamtiti eru dinastije Sung. Nadahnjujue kolekcije su napravljene od kineske bronze, slika, rukopisa i ada; stvorene su velike biblioteke, a neke od njih su nadivele ratne slave. Severna i juna prestonica su vrvele od uenih ljudi i umetnika.Upravo za vreme ove dinastije je tamparstvo ulo kao neprimetno zavrena revolucija u literarni ivot Kineza. Ono se razvijalo korak po korak tokom mnogih vekova; sada je bilo spremno u obe svoje faze valjkovi (kliei) za tampanje itavih stranica i pomerljiva tamparska slova izlivena u metalu u matricama kao potpuno kineski izum, posle pisanja najvei izum u istoriji ljudskog roda.Prvi korak u razvoju morao je biti otkrie nekog prikladnijeg materijala za pisanje nego to su svila ili bambus kojima su se zadovoljavali stari Kinezi. Svila je bila skupa, a bambus teak; za svoju glavnu imovinu knjige od bambusa Mo Ti je na svojim putovanjima morao da ima troja kola; a ih Hunagti je morao da pregleda sto dvadeset funti dravnih dokumenata svakog dana. Oko 105. godine n.e., izvesni C/'/ai Lun je obavestio cara da je izumeo jeftiniji i laki pisai materijal, izraen od kore drveta, konoplje, platna i ribarskih mrea. C/'/ai je dobio vano zvanje i titulu od cara, zatim bio umean u neku spletku sa caricom, i otkriven, "a onda otiao kui, okupao se, oeljao, obukao svoje ruho i popio otrov." Nova umetnost se irila brzo i daleko, jer je najstariji postojei ostatak hartije (koji je naao Ser Aurel Stain u nekom bedemu Velikog zida) u obliku dravnih dokumenata koji se odnose na dogaaje u godinama 21-137. n.e. i oito savremenik poslednjih od tih dogaaja; prema tome, on datira otprilike iz 150. godine n.e., dakle samo pola veka poto je C/'/ai Lun obznanio svoj pronalazak. Ti prvi komadi hartije su bili od istog platna, u sutini slini hartiji koja se danas koristi kada se eli postii trajnost. Kinezi su hartiju razvili skoro do savrenstva primenjujui spajanje lepka ili elatina, i osnove od skrobne kae, radi ojaavanja vlakana i ubrzavanja njihovog upijanja mastila. Kad su Kinezi toj vetini nauili Arape u osmom veku, a Arapi Evropljane u trinaestom, ona je bila ve savrena.Mastilo je takoe dolo sa Istoka; jer, mada su Egipani napravili i mastilo i hartiju u neem to bi se moglo nazvati najstarijim antikvitetom, Evropa je zapravo od Kine nauila vetinu njegovog meanja od pigmenta ai; tu ("indijsko mastilo") je bio izvorno kineski pronalazak. Crveno mastilo spravljeno od ivinog sulfida koristilo se u Kini jo u vreme dinastije Han; crno mastilo se tu pojavilo u etvrtom veku, a od tada je upotreba crvenog mastila postala carska privilegija. Crno mastilo je podstaklo pojavu tampe, jer je bilo posebno prilagoeno za upotrebu na drvenim blokovima i odlikovalo se time to ga je skoro nemogue bilo izbrisati. U centralnoj Aziji su naeni blokovi hartije koji su leali pod vodom tako dugo da su se okamenili; ali mastilom ispisan rukopis je jo uvek mogao da se proita. Primena peata kod potpisa bila je sluajno izvorite tampe; kineska re za tampu jo uvek je ista kao re za peat. Isprva su ti peati, kao na Bliskom istoku, utiskivani u glinu; oko petog veka vlaeni su mastilom. U meuvremenu, u drugom stoleu, tekst Klasika je urezan u kamenu; a ubrzo posle toga se javio obiaj pravljenja reprodukcija u mastilu sa ovih natpisa. U

428

estom veku nalazimo velike drvene peate koje su koristili taoisti za tampanje maginih formula; jedan vek kasnije, budistiki misionari su eksperimentisali sa raznim metodama pravljenja duplikata, pomou peata, reprodukcija (utrljavanjem), matricama i tekstilnom tampom a to poslednje bila je vetina indijskog porekla. Najraniji danas postojei "blokprintovi" su milioni maginih formula odtampani u Japanu oko 770. godine n.e., na sanskritu i kinesko slovo (karakter) izvrstan primer kulturalne interakcije u Aziji. Mnogi "blok-printovi" napravljeni su za vreme dinastije T/'/ang, ali su verovatno uniteni ili izgubljeni u haosu pobune koja je usledila posle Ming Huanga. Godine 1907., Ser Aurel Stain je ubedio taoistike svetenike u kineskom Turkestanu da mu dozvole da pregleda "Peine hiljadu Buda" kod Tun-huanga. U jednoj od odaja koje su verovatno zazidane oko 1035. godine n.e. i nisu otvarane ponovo sve do 1900., lealo je 1130 svenjeva od kojih je svaki sadrao dvanaestak ili vie svitaka rukopisa; celina je inila biblioteku od 15.000 knjiga ispisanih na hartiji, tako dobro ouvanih kao da su ispisane dan pre njihovog otkria u ovo moderno vreme. Upravo je meu ovim rukopisima naena najstarija tampana knjiga na svetu "Dijamantska sutra" svitak koji se zavrava ovim reima: "Odtampao na dan 11. maja (ekvivalentan datum), 868., Vang ieh, za slobodnu optu distribuciju, u znak dubokog potovanja, da bi ovekoveio uspomenu na svoje roditelje." Tri druge tampane knjige su naene u masi rukopisa; jedna od njih je oznaila novo dostignue, jer to nije bio svitak, kao "Dijamantska sutra", ve malena sloena (tj. presavijena) knjiga, prva poznata u svojoj danas tako rasprostranjenoj vrsti. Kao u poznom srednjem veku u Evropi i kod primitivnih naroda u novije vreme, prvi podsticaj za tampu potekao je iz religije, koja je nastojala da iri svoje uenje, kako vizuelno tako i pomou zvuka, te da svoje vraxbine i molitve stavi u svaiju ruku. Meutim, kao i ove religiozne forme tampe, skoro isto su stare i karte za igranje koje su se pojavile u Kini 969. ili ranije, a prenete su iz Kine u Evropu pred kraj etrnaestog veka. Ove prve knjige su bile tampane pomou drvenih valjkova. U jednom kineskom pismu napisanom oko 870. n.e. nalazimo najstarije poznato pominjanje tog rada: "Kad sam jednom bio u Seuanu, u jednoj knjiari sam pregledao knjigu tampanu pomou drveta." Izgleda da je vetina tampanja bila ve razvijena; i zanimljivo je uoiti da je do ovog razvoja izgleda najpre dolo u zapadnim provincijama kao to su Seuan i Turkestan, koje su ka civilizaciji usmerili budistiki misionari iz Indije i koje su neko vreme imale kulturu nezavisnu u odnosu na istone prestonice. "Blokprintovi" su uvedeni u istonu Kinu u desetom veku kada je prvi ministar, Feng Tao ubedio cara da obezbedi sredstva za tampanje kineskih klasika. Taj rad je potrajao dvadeset godina i njime je ispunjeno sto trideset tomova, jer su tu bili obuhvaeni ne samo tekstovi nego i najpoznatiji komentari. Kad je delo bilo zavreno, klasici su postali daleko pristupaniji, to je dalo snaan doprinos preporodu obrazovanja i jaanju konfucijanizma u vreme vladavine kraljeva dinastije Sung.Jedan od najranijih oblika tampanja pomou blok-printa bio je primenjen u izradi papirnog novca. Najpre se pojavio u Seuanu u desetom veku, a zatim postao omiljeno zanimanje kineskih vlada i u roku od jednog veka doveo do eksperimenata u inflaciji. Godine 1294. Persija je podraavala ovaj novi nain stvaranja bogatstva; Marko Polo je 1297. sa uenjem opisao potovanje koje su Kinezi pokazivali prema ovim neobinim komadiima papira. Tek 1656.godine Evropljani su nauili taj trik tj. vetinu i izdali svoju prvu papirnu novanicu. Pokretno tamparsko slovo je takoe kineski pronalazak, ali je odsustvo alfabeta i prisustvo 40.000 karaktera u pisanom kineskom, uinilo njegovu upotrebu nemoguim luksuzom na Dalekom istoku. Pi eng je izradio pokretno tamparsko slovo od gline jo 1041. godine n.e., ali se taj izum

429

malo koristio. Godine 1403. Korejanci su proizveli prvo metalno slovo za koje istorija zna: modeli su ugravirani u tvrdom drvetu, kalupi od porcelanske kae su pravljeni iz tih modela, a iz tih kalupa, peenih u penici, izliveno je metalno slovo. Najvei koreanski car, T/'/ai Cung je odmah prihvatio taj izum kao pomo u sprovoenju vlasti i ouvanju civilizacije. "Ko god eli da vlada," rekao je ovaj prosveeni monarh, "mora dobro da poznaje zakone i Klasike. Onda e biti u stanju da dela pravedno u odnosu na spoljni svet i da ouva estit karakter u svom srcu, te na taj nain zemlji donese mir i red. Naa istona zemlja lei s one strane mora i mali je broj knjiga koji dolazi iz Kine. Knjige tampane pomou valjaka su esto manjkave i, tavie, teko je tampati u potpunosti sve knjige koje postoje. Zbog toga izdajem naredbu da se slova izrauju od bronze i da sve bez izuzetka na ta mogu da stavim ruke bude tampano, da bi sadraj tih dela uao u tradiciju. To bi za nas bila vena blagodet. Meutim, trokovi nee biti pokrivani oporezivanjem naroda. Ja i moja porodica, i oni ministri koji to ele, lino e snositi trokove."Iz Koreje se livenje pokretnog tampanog slova prenelo u Japan i opet nazad u Kinu, ali oito tek posle Gutenbergovog okasnelog otkria u Evropi. U Koreji se korienje pokretnog slova nastavilo dva veka i zatim propalo; u Kini je njegova upotreba bila povremena sve dok trgovci i misionari sa Zapada nisu, kao da vraaju prastari dar, doneli na Istok metode evropske tipografije. Od vremena Feng Taoa do doba Li Hung-anga, Kinezi su se drali "blok-tampe" kao najkorisnijeg oblika za svoj jezik. Uprkos ovom ogranienju, kineski tampari su narodu isporuivali ogroman broj knjiga. Dinastike hronike u stotinama tomova bile su izdate izmeu 1043. i 1063.; itav budistiki kanon u pet hiljada knjiga bio je zavren do 972. Pisci su bili naoruani neim to nikada pre nisu imali; njihova publika se proirila sa aristokratije na srednju klasu, pa ak i na deo niih klasa; knjievnost je dobila demokratskiji ton i raznovrsniju formu. Vetina "blok-tampe" je bila jedan od izvora Preporoda u doba dinastije Sung. Podstaknuta ovim oslobaajuim pronalaskom, kineska knjievnost se sada pretvorila u jednu nevienu bujicu. Sav sjaj humanistikog preporoda u Italiji bio je anticipiran dvesto godina ranije. Antiki klasici su bili poastvovani stotinama izdanja i hiljadama komentara; ivot prolosti su osvojili ueni istoriari koji su ga zabeleili za milione italaca pomou tog novog uda tampe; sakupljene su ogromne antologije knjievnosti, sainjeni su veliki renici, a enciklopedije su se poput mastodonata probijale irom zemlje. Prva iole znaajna bila je enciklopedija Vu ua (947-1002); zbog nedostatka alfa-beta, bila je sreena po kategorijama, bavei se uglavnom fizikim svetom. Godine 977. n.e., Sung imperator T/'/ai Cung naruio je kompilaciju jedne vee enciklopedije; stiglo se do trideset dve knjige i sastojala se veim delom od izbora iz 1.690 prethodnih knjiga. Kasnije, pod carem iz dinastije Ming, Jung Loom (1403-25), napisana je enciklopedija u deset hiljada tomova koja se pokazala suvie skupom za tampanje; osim jednog primerka koji je dospeo do potomstva, gotovo sto ezdeset tomova je izgorelo u poaru za vreme Bokserskog ustanka 1900. godine. Nikada pre toga nisu naunici tako dominirali nekom civilizacijom. iii) Ponovno raanje filozofije u Hsi - Vang Jang-ming - Izvan dobra i zla Ti naunici nisu svi bili konfucijanci, jer su se u toku petnaest vekova razvile suparnike filozofske kole, i sada je intelektualni ivot tog bogatog soja bio uzburkan

430

zbog brojnih rasprava na razne teme. Prodiranje budizma u kinesku duu stiglo je ak i do filozofa. Veina njih su sada bili zahvaeni navikom meditiranja u samoi; neki od njih su ili tako daleko da su osuivali Konfucija zato to je prezirao metafiziku, i odbacivali su njegov metod pristupa ivotnim i duhovnim problemima kao suvie povran i sirov. Introspekcija je postala prihvaen metod istraivanja univerzuma, a epistemologija se po prvi put pojavila kod Kineza. Carevi su prihvatali budizam ili taoizam kao naine za poveavanje svoje popularnosti ili kao metode disciplinovanja naroda; i, povremeno se inilo da je doao kraj Konfucijevoj vladavini nad kineskim duhom.Njegov spasilac je bio u Hsi. Ba kao to je ankara, u Indiji u osmom veku, uneo u intelektualni sistem ratrkana saznanja Upaniada i filozofiju "Vedanta" uinio vrhovnom; i ba kao to e sveti Toma Akvinski u Evropi u trinaestom veku ubrzo utkati Aristotela i sv.Pavla u pobedniku sholastiku filozofiju, tako je u Hsi u Kini u dvanaestom veku preuzeo Konfucijeve nejasne aforizme i na njima izgradio filozofski sistem sreen dovoljno da zadovolji ukus jednog naunikog doba, a dovoljno snaan da u toku sedam vekova ouva vostvo konfucijanaca u politikom i intelektualnom ivotu Kineza.Sutinska filozofska raspra tog vremena bila je usredsreena na tumaenje odlomka iz "Velikog uenja", koji su i u Hsi i njegovi protivnici pripisivali Konfuciju. ta se mislilo pod zauujuim zahtevom da ureenje drave treba da se zasniva na pravilnom ureenju porodice, da ureenje porodice treba da se zasniva na ureenju vlastitog bia, da ureenje vlastitog bia zavisi od iskrenosti misli, a da iskrenost misli proistie iz "najveeg produbljavanja znanja" kroz "ispitivanje stvari"? u Hsi je odgovorio da je to znailo upravo ono to je tu i reeno; da filozofija, moral i dravnitvo treba da ponu od skromnog prouavanja realnih stvari. Bez prigovora je prihvatao pozitivistiku sklonost Uiteljevog uma; i, mada se bavio ontolokim problemima mnogo vie nego to bi mu to Konfucije moda odobrio, dospeo ontolokim problemima mnogo vie nego to bi mu to Konfucije moda odobrio, dospeo je do neobinog spoja ateizma i religioznosti to je moglo da zainteresuje mudraca iz antunga. Poput"Knjige promena", koja je uvek dominirala kineskom metafizikom, u Hsi je priznavao izvestan grubi dualizam u stvarnosti: svugde su se "Jang" i "Jin" aktivnost i pasivnost, kretanje i mirovanje meali kao muki i enski principi, funkcioniui na bazi pet elemenata tj. vode, vatre, zemlje, metala i drveta, da bi proizveli fenomene stvaranja; i svugde su "Li" i "i" Zakon i Materija jednako eksterni, zajedniki su delovali u vladanju nad svim stvarima i davali im oblik. Ali, iznad svih tih oblika, neto to ih je spajalo, bio je "T/'/ai i", Apsolut, bezlini Zakon nad zakonima, ili struktura sveta. u Hsi je poistovetio ovaj Apsolut sa "T/'/ien"-om ili Nebom iz ortodoksnog konfucijanizma; po njegovom shvatanju, Bog je bio racionalan proces bez linog identiteta ili forme koja se moe prikazati. "Priroda nije nita drugo do Zakon." Ovaj Zakon univerzuma je takoe, govorio je u, zakon morala i politike. Moralnost je usklaenost sa zakonima prirode, a najvia dravnika vetina je primena zakona moralnosti na voenje drave. Priroda je u svakom krajnjem smislu dobra i priroda ljudi je dobra; tajna mudrosti i mira je u tome da se sledi priroda. "oi Mao u je odustao od toga da ukloni travu ispred svog prozora /'/zato to je/'/, kako se izrazio, /'/njen poriv isti kao i moj sopstveni./'/" Moglo bi se zakljuiti da su i instinkti dobri, i da ovek moe bezbrino da ih sledi; ali u Hsi ih osuuje kao izraze materije ("i") i zahteva njihovo potinjavanje razumu i zakonu ("Li"). Teko je u isto vreme biti i moralista i logiar.Bilo je protivrenosti u ovoj filozofiji, ali nisu one smetale njenom glavnom protivniku, blagom i udnovatom Vang Jangmingu. Jer, Vang je bio i svetac i filozof; meditativni duh i navike "Mahajana" budizma duboko su mu proele duu.

431

Njemu se inilo da velika greka kod u Hsija nije moralne prirode, ve metodoloke; ispitivanje stvari, smatrao je, ne treba da pone sa ispitivanjem spoljnog univerzuma, ve, kao to su hinduisti govorili, od daleko dubljeg i indikativnijeg sveta unutarnjeg bia. Ni itava fizika nauka svih vekova nee nikada objasniti bambusov izdanak ili zrno pirina."Ranijih godina sam govorio svom prijatelju ienu: "Ako neko ko hoe da bude ovek mudrosti ili vrline, mora da ispituje sve pod kapom nebeskom, kako sada bilo koji ovek moe da poseduje takvu ogromnu mo?" Skrenuo sam mu panju na bambuse ispred paviljona i zamolio ga da ih ispita i shvati. Dan i no je ien ulazio u ispitivanje principa bambusa. Za tri dana iscrpeo je svoj duh i um, sve dok mu se mentalna energija nije tako iscrpla da se razboleo. Najpre sam rekao da je to zato to su mu energija i snaga nedovoljni. Zato sam i ja zapoeo sa ispitivanjem. Dan i no su proli, a ja nisam bio u stanju da razumem principe bambusa, a kad je prolo sedam dana i ja sam se razboleo zato to sam izmorio i opteretio svoje misli. Zbog toga smo zajedno uzdahnuli i rekli, "Ne moemo biti ni mudraci, ni ljudi vrline." Tako je Vang Jangming odbacio ispitivanje stvari i odbacio ak i drevne klasike; inilo mu se da itati vlastito srce i um u osamljenikoj kontemplaciji obeava vie mudrosti nego svi objekti i sve knjige. On se sklonio u divljinu neke planine u kojoj su prebivali varvari i u kojoj je bilo puno otrovnih zmija; tu je od odbeglih prestupnika sebi stvarao prijatelje i uenike; poduavao ih je filozofiji, kuvao im hranu, i pevao pesme. Jednom ih je u pono prepao iskoivi iz svoje kolibe viui u zanosu: "Moja priroda je naravno dovoljna. Nisam bio u pravu kada sam traio principe u stvorenjima i stvarima." Njegovi drugovi nisu bili sigurni da ga razumeju; ali on ih je polako doveo do svog idealistikog zakljuka: "Sam um je otelotvorenje prirodnog zakona. Ima li ita u kosmosu to postoji nezavisno od uma? Postoji li i jedan zakon odvojen od uma?" Iz ovoga nije zakljuio da je Bog plod mate; naprotiv, zamiljao je Boanstvo kao maglovitu, ali sveprisutnu moralnu silu, suvie veliku da bi to bila samo jedna linost, ali koja je ipak sposobna da oseti saoseanje i gnev prema ljudima. Od te idealistike poetne take, on je doao do istih etikih principa kao u Hsi. "Priroda je najvie dobro," a najvia vrlina lei u potpunom prihvatanju zakona Prirode. Kad mu je ukazano na to da izgleda da Priroda jednako obuhvata zmije kao i filozofe, on je odgovorio u stilu Tome Akvinskog, Spinoze i Niea, da su "dobro" i "zlo" predrasude, izrazi koji se primenjuju na stvari zavisno od toga koliko su one korisne ili tetne za pojedinca ili ljudski rod; po njegovim reima, sama Priroda je izvan dobra i zla i ona ignorie nau egoistinu terminologiju. Neki uenik opisuje ili izmilja dijalog koji je mogao biti naslovljen sa /Jenseits/ /von Gut und Bse/:"Malo kasnije on ree: "Ovo gledite o dobru i zlu ima svoj izvor u telu i verovatno je pogreno." Nisam bio u stanju da shvatim. Uitelj ree: "Namera neba u stvaranju je jednaka kao u sluaju cvea i trave. Na koji nain ono pravi razliku izmeu dobra i zla? Ako ti, moj uenie, uiva kada vidi cvee, onda e smatrati cvee dobrim, a travu loom. Ako eli da koristi travu, onda e travu smatrati dobrom. Ova vrsta dobra i zla ima svoje izvorite u sklonostima i predrasudama tvog uma. Zato znam da grei."Na to ja rekoh: "U tom sluaju ne postoji ni dobro ni zlo, zar ne?" Uitelj odgovori: "Mir koji proistie iz vladavine prirodnog zakona je stanje u kom se ne pravi nikakva razlika izmeu dobra i zla, dok je komeanje strasti prirode stanje u kom su i dobro i zlo prisutni. Ako nema komeanja strasti prirode, ne postoji ni dobro ni zlo, i to je ono to se naziva najviim dobrom."...Upitah onda: "U tom sluaju, dobro i zlo uopte nisu prisutni u stvarima?" On odgovori: "Oni postoje samo u tvom umu".Bilo je dobro to su Vang i budizam uneli ovu tananu notu idealistike metafizike u predvorja moralnih i korektnih konfuijanaca; jer,

432

iako su ti ueni ljudi imali najpravedniji stav o ljudskoj prirodi i vlasti koji je filozofija dosad smislila, oni su bili pomalo zaljubljeni u svoju mudrost i pretvorili se u intelektualnu birokratiju mrzovoljnu i neprijateljski raspoloenu prema svakoj slobodnoj i kreativno lutalakoj dui. Ako su na kraju pristalice u Hsija dobile bitku, ako je njegova ploica sa visokim poastima postavljena u istoj dvorani sa ploicom samog Uitelja, a njegova tumaenja Klasika postala zakon za celokupnu ortodoksnu misao sledeih sedamsto godina, bila je to odista pobeda zdravog i jednostavnog razuma nad uznemirujuim tananostima metafizikog uma. Ali jedan narod, kao i pojedinac, moe da bude previe razuman, suvie prozaino razborit i nepodnoljivo ispravan. Delimino zbog toga to su u Hsi i konfucijanizam trijumfovali tako potpuno, Kina je morala da ima svoju Revoluciju. 2. Bronza, lak i ad Uloga umetnosti u Kini - Tekstil - Nametaj -Nakit - Lepeze - Pravljenje laka Rezanje ada- Neka remek dela u bronzi - Kinesko vajarstvo Potraga za mudrou i strast za lepotom su dva pola kineskog duha, a Kina bi slobodno mogla da se definie kao filozofija i porcelan. Kao to potraga za mudrou nije za Kinu podrazumevala nikakvu eterinu metafiziku, ve pozitivistiku filozofiju iji je cilj individualni razvoj i drutveni red, tako ni strast za lepotom nije bila neki ezoterini estetizam, nikakva diletantska meavina umetnikih formi nevanih za ljudske poslove i stvari, ve ovozemaljski spoj lepog i korisnog, praktina reenost da se ukrase predmeti i alatke iz svakodnevnog ivota. Sve dok nije poela da odustaje od svojih ideala pred uticajem Zapada, Kina je odbijala da prizna bilo kakvu razliku izmeu umetnika i zanatlije, ili izmeu zanatlije i radnika; skoro cela industrija je bila "manu"faktura (doslovno, manuelna izrada, prim. prev.), a sva manufaktura je bila runi "rad"; industrija je kao i umetnost bila izraavanje linosti u stvarima. Zbog toga je Kina, s jedne strane proputala da svom narodu pomou velike industrije obezbedi udobnosti i olakice uobiajene na Zapadu, a s druge strane prevazila sve zemlje u umetnikom ukusu i umnoavanju lepih stvari za svakodnevnu upotrebu. Poev od znakova pomou kojih je pisao, pa do posuda iz kojih je jeo, imuni Kinez je zahtevao da sve oko njega ima neku estetsku formu i da svojim oblijem i strukturom pokazuje zrelu civilizaciju, te da tako predstavlja i njen simbol i njen deo. Za vreme dinastije Sung, ovo kretanje ka ulepavanju ljudi, hramova i domova dostiglo je svoj najvii izraz. To je bio deo vrline ivota epohe T/'/ang koji e se zadrati i iriti za vreme kasnijih dinastija; ali sada je dugi period reda i blagostanja pothranjivao svaku umetnost i davao kineskom nainu ivljenja lepotu i ukrase koje nikada ranije nije imao. U pogledu tekstila i obrade metala, kineske zanatlije u eri Sunga dostigle su stepen savrenstva koji nikada nije prevazien; u rezanju ada i tvrdog kamena oni su nadmaili sve takmace; a u rezbarenju drveta i slonovae jedino su ih nadmaili njihovi uenici u Japanu. Nametaj je pravljen u brojnim jedinstvenim i neudobnim oblicima; umetniki stolari, koji su iveli na zdeli pirina dnevno, isporuivali su jedan /objet de vertu/ komadi perfekcije jedan za drugim; a ti minorni produkti briljive vetine, zauzimali su mesto skupog nametaja i raskonih predmeta u domovima, i pruali njihovim vlasnicima zadovoljstvo koje na Zapadu mogu da znaju samo pravi poznavaoci. ene i mukarci su se hladili ukraenim lepezama od perja ili bambusa, bojene hartije ili svile; ak

433

su i prosjaci mahali elegantnim lepezama bavei se svojim drevnim zanatom.Vetina lakiranja zaeta je u Kini, a dostigla svoje potpuno savrenstvo u Japanu. Na dalekom istoku, lak je prirodan proizvod autohtono kineskog drveta, ali koje danas vrlo marljivo gaje Japanci. Biljni sok se izvlai iz stabla i grana, proceuje i zagreva da bi se uklonio viak tenosti; nanosi se na tanko drvo, ponekad na metal ili porcelan, i sui pomou izlaganja vlazi. Postavljaju se dvadeset ili trideset slojeva, svaki se polako sui i briljivo polira, a nanosi ili aplikacije variraju po boji i dubini; onda se, u Kini, gotovi lak$355$ rezbari otrom alatkom u obliku slova /V/, s tim da svaki urez dosee do onog sloja koji e izloiti boju koju zahteva mustra. Ta se vetina razvijala postepeno; poela je kao oblik pisanja na trakama od bambusa; taj materijal se za vreme dinastije ou koristio za ukraavanje brodova, amova, kola itd.; u drugom veku n.e. primenjivan je za graevine i muzike instrumente; za vreme dinastije Sung, sve grane umetnosti su poprimile svoj definitivan oblik, i isporuivale svoje proizvode do tako dalekih luka kao to su one u Indiji i Arabiji; za vladavine dinastije Ming, to umee je jo usavreno, a u nekim fazama dostiglo svoj vrhunac; pod prosveenim vladarima dinastije Manu, K/'/ang-hsijem i /'/ien Lungom, izgraene su velike fabrike i odravane carskim ukazom, u kojima su nastala remek-dela kao to je presto /'/ien Lunga, ili lakirani paravan koji je K/'/ang-hsi darovao Leopoldu /I/, Caru Svetog rimskog carstva. Ta vetina je ostala na svom vrhuncu sve do devetnaestog veka, kada su ratovi koje su doneli evropski trgovci i rav ukus evropskih uvoznika i kupaca, doveli do povlaenja carske pomoi, snizili standarde, pokvarili are (tj. dizajn) i Japanu prepustili vostvo u vetini rukovanja lakom.ad je star kao i kineska istorija, to je oito jer je naen u najstarijim grobnicama. Najstariji zapisi govore o njegovoj upotrebi kao "zvunog kamena" do 2500. godine p.n.e.: ad je rezan u obliku ribe ili na druge naine, i vean o remen; kada je bio valjano rezan, udarac u njega bi proizveo ist muziki zvuk koji je zapanjujue dugo trajao. Re je izvedena od francuske rei/jade/ potekle iz panske /ijada/ (lat. /ilia/), to znai slabine, ili krsta; panski osvajai Amerike su ustanovili da Meksikanci koriste taj kamen, u prahu, pomean sa vodom, kao lek za mnoge poremeaje unutranjih organa, pa su sa sobom doneli taj novi recept u Evropu zajedno sa amerikim zlatom. Kineska re za taj kamen ima mnogo vie smisla; /jun/ znai mek kao rosa. Dva minerala daju ad: adeit i nefrit silikati u prvom sluaju aluminijuma i natrijuma, a u drugom, kalcijuma i magnezijuma. Oba su vrsti; pritisak od pedeset tona je ponekad potreban da bi se smrvila kockica od jednog ina; veliki komadi se obino razbijaju tako to se izlau brzom smenjivanju najpre visoke temperature, a zatim hladnoj vodi. Genijalnost kineskog umetnika se pokazuje u njegovoj vetini da izvue sjajne nijanse zelene, mrke i bele boje iz ovih prirodno bezbojnih materijala, kao i strpljivoj upornosti sa kojom varira oblike, tako da u svim svetskim kolekcijama ada (izuzev dugmadi) nema dva jednaka komada. Primerci se javljaju jo u doba dinastije ang u obliku abe od ada koja se koristila kao rtveni dar bogovima; a oblici velike lepote izraivani su u vreme Konfucija. Dok su drugi narodi upotrebljavali adeit za sekire, noeve i ostale alatke, Kinezi su toliko potovali ovaj kamen da su ga uvali skoro iskljuivo za umetnost; smatrali su ga dragocenijim od srebra ili zlata ili bilo kakvih dragulja; male komade ada, kao to su prstenovi za palac koje su nosili mandarini, cenili su na pet hiljada dolara, a neke ogrlice od ada na 100.000 dolara; kolekcionari su provodili silne godine u potrazi za jednim jedinim komadom. Ocenjuje se da bi skup svih postojeih kineskih adova inio kolekciju kojoj ne bi bilo premca kod bilo kog drugog materijala. Bronza je skoro isto tako stara kao ad u umetnosti Kine, i ak je na jo

434

uzvienijem poloaju u pogledu potovanja koje Kinezi ukazuju. Legenda kae kako je drevni car Ju, junak kineskog potopa, izlivao metale koje je dobijao kao danak od devet provincija svoje carevine u obliku kotlova sa devet nogu, koji su imali arobnu mo da odagnaju tetne uticaje, da bez vatre do kljuanja dovedu svaki sadraj koji se u njih sipa, te da sami od sebe pripravljaju sve vrste poslastica. Oni su postali sveti simbol carske vlasti, i briljivo su prenoeni iz dinastije u dinastiju, ali su na tajanstven nain nestali posle pada oua okolnost krajnje pogubna za presti ih Huang-tija. Livenje i ukraavanje bronze je postalo jedno od lepih umetnosti u Kini i dalo zbirke za ije je katalogiziranje bilo potrebno etrdeset dve knjige. Izraivane su posude za religiozne ceremonije dravne i kune, a hiljade vrsta pribora i sprava bilo je pretvoreno u umetnika dela. Kineskoj bronzi su jedino ravna dela italijanske renesanse, i to moda jedino "Rajske dveri" koje je Giberti napravio za firentinsku Krstionicu.Najstariji postojei komadi kineske bronze su rtvene posude koje su nedavno otkrivene u Honanu; kineski naunici smatraju da pripadaju dinastiji ang, a evropski poznavaoci misle da su kasnijeg, dodue neutvrenog datuma. Najraniji ostaci su iz perioda oua; izvrstan primerak je garnitura obrednog posua u Metropoliten muzeju u Njujorku. Veinu bronzanih komada oua je konfiskovao ih Huangti, da ih ljudi ne bi topili i izlivali od njih oruje. Od tog nakupljenog metala njegove zanatlije su napravile dvanaest xinovskih statua, od koji je svaka bila pedeset stopa visoka; ali od njih nije ostala ni jedna stopa. Za vreme dinastije Han izraene su mnoge lepe posude, esto ukraene zlatom. Umetnici obuavani u Kini izlili su nekoliko remek-dela za hram Horiui kod Nare u Japanu, meu kojima su najlepi tri Amida-Bude koji sede na posteljama od lotosa; u istoriji bronze se teko moe nai neto lepe od ovih figura. Pod dinastijom Sung ova umetnost je dostigla vrhunac, ako ne po lepoti, ono sigurno po obilju; kazani, posude za vino, pehari, kadionice, oruje, ogledala, zvona, bubnjevi, vaze, ploice i figurine, ispunjivali su police vrsnih poznavalaca i nalazile mesto u skoro svakom domu. Atraktivan primerak rada iz doba dinastije Sung je gorionik za tamjan u obliku bivola kog spokojno jae Lao-ce, dokazujui mo filozofije kojom se kroti divlja ivotinja. Ceo odlivak je tanak kao papir, a vreme mu je dalo patinu ili sloj takasto zelene boje koja mu daje naoko vrednu lepotu propadanja.$356$ U doba dinastije Ming, postepeno izopaavanje je napalo umetnost; dimenzije predmeta su se poveavale, a kvalitet opadao. Bronza, koja je bila udesna novina u bakarno doba cara Jua, postalo je banalna, te je svoju popularnost prepustila porcelanu. Kod Kineza vajarstvo nije spadalo u vanije umetnosti, pa ak ni u lepu umetnost. inom retke skromnosti, Daleki istok je odbio da svrsta ljudsko telo u rubriku lepote; skulptori su se igrali pomalo sa tkaninom, i koristili figure mukaraca retko kad ena radi prouavanja ili prikazivanja odreenih vrsta svesti; ali nisu veliali ili slavili telo. Veinom su svoje portrete ljudi ograniavali na budistike svece i taoistike mudrace, ignoriui atlete i kurtizane koji su pruali onoliko nadahnua umetnicima Grke. U kineskom vajarstvu, ivotinje su imale prednost ak i odnosu na filozofe i svece. Najstarije kineske statue za koje znamo jesu dvanaest bronzanih kolosa koje je podigao ih Huangti; njih je neki vladar iz dinastije Han pretopio da bi "napravio sitan novac." Nekoliko malih ivotinja u bronzi ostalo je iz doba dinastije Han; ali skoro sve statue iz te epohe su stradale u ratovima ili ih je unitio zub vremena. Jedino znaajni ostaci iz doba dinastije Han su reljefi u grobnicama naeni u antungu; tu su ljudske figure opet retke, a prizorima dominiraju ivotinje rezbarene u tankom reljefu. Srodnije skulpturi su pogrebne statuete od gline veinom ivotinja, ponekad slugu ili ena koje su pokopane sa umrlim mukarcima kao prikladna zamena za /suttee/ (hinduistiki obiaj sahranjivanja ive ene

435

sa umrlim muem). Tu i tamo ima ostataka figura ivotinja iz ovog perioda, kao na primer tigar od mermera, sav miiav i oprezan, koji je uvao hram Sniangfua, ili medvedi pretea izgleda u Gardnerovoj kolekciji u Bostonu, ili krilati i guavi lavovi na grobnicama u Nankingu. Ove ivotinje i ponositi konji na reljefima u grobnicama pokazuju meavinu grko-baktrijskog, asirskog i skitskog uticaja; u njima nema nieg autentino kineskog. U meuvremenu je jedan drugi uticaj prodirao u Kinu u obliku budistike teologije i umetnosti. Najpre se ustalio u Turkestanu i tamo izgradio civilizaciju iz koje su Stain i Pelio iskopali tone i tone ruiniranih statua; neto od toga izgleda da moe da se meri sa hinduistikom budistikom umetnou u svom najboljem izdanju. Kinezi su preuzeli te budistike forme bez mnogo izmena i pravili Bude koje su izgledale lepo kao i one u Gandari ili Indiji. Najraniji od njih se javljaju u peinskim hramovima Jun Kan u provinciji ansi (oko 490. n.e.); u najbolje spadaju figure u peinama Lung Men u provinciji Honan. Ispred tih peina je stajalo nekoliko kolosa, od koji je jedinstven otmeni /Bodhisattva/, a najimpozantniji je "Vajrokana" Buda (oko 672. n.e.), uniten u podnoju, ali jo uvek pouno spokojan. Dalje na istok, u antungu, naeni su brojni peinski hramovi iji su zidovi izgravirani mitolokim motivima na hinduistiki nain, sa monim /Bodhisattvom/ tu i tamo, poput onog u peini Jun Men (oko 600. n.e.) Dinastija T/'/ang je nastavila budistiku tradiciju u vajarstvu i dovela je do savrenstva u sedeem Budi od kamena (oko 639. n.e.) naenom u provinciji ensi. U kasnijim dinastijama$357$ su se u glini pravili masivni "Lohani" uenici plemenitog Bude koji imaju stroga lica finansijera; i, nekoliko vrlo lepih figura "Mahajana" boanstva Kuan-jin, gotovo u procesu pretvaranja boga u boginju. Posle dinastije T/'/ang skulptura je izgubila svoje religiozno nadahnue, i poprimila svetovni, a ponekad i ulni karakter; moralisti su se alili, kao u renesansnoj Italiji, da umetnici prave svece draesnim i podatnim da lie na ene; a budistiki svetenici su postavili nekoliko ikonografskih pravila zabranjujui individualizaciju karaktera ili naglaavanje tela. Verovatno je snana moralna sklonost Kineza spreila razvoj vajarstva; kada je religiozni "motiv" izgubio svoju pokretaku snagu, a privlanosti fizike lepote nije bilo dozvoljeno da zauzme njeno mesto, vajarstvo je u Kini propalo; religija je unitila ono to vie nije umela da nadahne. Pred kraj epohe T/'/ang izvor vajarske kreacije je poeo da presuuje. Doba Sunga dalo je samo nekoliko istaknutih skulptura koje sa danas mogu videti; Mongoli su usmerili svoju energiju na rat; carevi dinastije Ming su se istakli u jednom prolaznom trenutku u "bizarnostima" i kolosima kao to su ona udovita koja stoje ispred njihovih grobnica. Skulptura je uguena religioznim ogranienjima ispustila duu i porcelanu i slikarstvu ostavila iroko polje kineske umetnosti. 3. Pagode i palate Kineska arhitektura - Kula od porcelana u Nankingu - Pagoda od ada u Pekingu Konfucijev hram - Hram i oltar neba - Palate Kublaj Kana - Kineska kua - Enterijer - Boja i oblik Arhitektura je takoe spadala u manje vane umetnosti u Kini. Ti majstori-neimari koji su tamo radili jedva da su ostavili poneko ime za sobom, a izgleda da su im se manje divili nego poznatim grnarima. Velika zdanja su bila retka u Kini, ak i ona u graena u slavu bogova; stare zgrade se retko nalaze, i samo nekoliko pagoda su izgraene pre

436

esnaestog veka. Arhitekti iz epohe Sung izdali su 1103. godine n.e. osam lepo ilustrovanih knjiga o "Metodi arhitekture"; ali, remek-dela koja su prikazali bila su sva od drveta, a ni deli od njih nije ostao. Crtei u Nacionalnoj biblioteci u Parizu koji pretenduju na to da prikazuju prebivalita i hramove konfucijanskog doba, pokazuju da se kineska arhitektura tokom svoje duge istorije od preko dvadeset tri veka oduvek zadovoljavala istim projektima ili konstrukcijama i istim skromnim proporcijama. Moda je sama osetljivost u pogledu umetnosti i ukusa naterala Kineze da se odreknu graevina koje bi mogle da izgledaju neskromno ili grandiozno; a moda je nihova intelektualna superiornost donekle ometala domaaje njihove imaginacije. Kineska arhitektura je pre svega patila od odsustva tri institucije prisutne u skoro svakoj drugoj velikoj antikoj dravi: nasledna aristrokratija, mono svetenstvo, i jaka i bogata centralna vlast. To su snage koje su u prolosti plaale za vee umetnike radove za hramove i palate, mise i opere, velike freske i isklesane grobnice. A Kina je bila srena i jedinstvena: ona nije imala nijednu od ovih institucija.Neko vreme budistika vera je zahvatila kinesku duu i, dovoljno u skladu sa prihodima, Kina je izgradila velike hramove ije su ruevine tek nedavno otkrivene u Turkestanu. Budistiki hramovi skromne lepote ostali su irom Kine, ali se nikako ne mogu meriti sa indijskom religijskom arhitekturom. Do njih vode prijatni prirodni prilazi, obino uz vijugave nagibe obeleene kitnjastim kapijama koje se nazivaju /p'ai-lus/, i oito potiu od "ograda" hinduistikih kupola; ponekad je ulaz spiritualno zapreen stravinim figurama smiljenim u jednom ili drugom smislu da oteraju strane demone. Jedno od najboljih kineskih budistikih svetilita je hram Usnulog Bude, blizu Letnje palate blizu Pekinga; Ferguson ga je nazvao "najlepim arhitektonskim dostignuem u Kini." Karakteristinije za Daleki istok su pagode koje dominiraju pejzaem u skoro svakom kineskom gradu.$358$ Kao i budizam koji ih je nadahnuo, ova lepa zdanja su preuzela neke praznoverice popularnog taoizma i postala sredita ne samo za verske obrede, ve i za geomantijsko proricanje sudbine tj. otkrivanje budunosti pomou prouavanja linija i pukotina u zemlji. Optine su podizale pagode verujui da te graevine mogu da spree vetar i poplavu, da umilostive zle duhove i privuku blagostanje. Obino su imale oblik osmougaonih tornjeva od opeka koji su se podizali na kamenim temeljima na pet, sedam, devet ili trinaest spratova, zato to se smatralo da parni brojevi donose nesreu. Najstarija ouvana pagoda nalazi se u Sung Jueh Suu, izgraena 523. godine n.e. na svetoj planini Sung an u Honanu; jedna od najlepih je Pagoda Letnje palate; najspektakularnije su Pagoda od ada u Pekingu i "Flaasta pagoda" u Vutai-anu; najuvenija je bila Porcelanska kula u Nankingu, sagraena 1412-31, koja se isticala oplatom od porcelana preko opeka, a koja je unitena tokom pobune T/'/ai-p/'/inga 1854. godine.Najlepi hramovi Kine su oni koji su posveeni zvaninoj religiji u Pekingu. Konfucijev hram uva velianstveni /p'ai-lu/, prefinjeno izrezbaren, ali sam hram je pre spomenik filozofiji nego umetnosti. Izgraen je u trinaestom veku, ali je rekonstruisan i restauriran mnogo puta od tada. Na jednom drvenom postolju u otvorenoj nii nalazi se "Ploica due najsvetijeg praoca uitelja Konfucija;" a iznad glavnog oltara je posveta "Uitelju i uzoru deset hiljada pokolenja." Blizu Junog tatarskog zida u Pekingu nalazi se Nebeski hram i Nebeski oltar. Oltar je impresivan niz mermernih stepenika i terasa, iji su broj i raspored imali magino znaenje; hram je modifikovana pagoda na tri sprata, podignuta na mermernoj platformi i izgraena od neuglednih opeka i ploica. Ovde se u tri sata ujutro na dan kineske Nove godine, Car molio za uspeh svoje dinastije i blagostanje svog naroda, i prinosio rtvene darove Nebu (koje je bilo srednjeg roda, tj. /'neutrum'/, ali su se oni nadali da nije i neutralno, odnosno

437

da e prema njima biti milostivo). Meutim, hram je teko oteen udarom groma 1889. Godine.Privlanije od ovih ravnodunih svetilita jesu krhke i ukraene palate u kojima su nekada boravili prinevi i mandarini u Pekingu. Zamah arhitektonskog genija za vreme vladavine eng Cua (1403-25) podigao je Veliku dvoranu kod grobnica careva dinastije Ming, kao i niz kraljevskih rezidencija u jednom ograenom prostoru koji e kasnije biti poznat kao "Zabranjeni grad," na samom mestu gde su palate Kublaj Kana zadivile Marka Pola dva veka ranije. udovini lavovi uvaju strau na obema stranama mermernih balustrada koje vode na mermernu terasu; zatim slede zdanja zvaninog karaktera sa prestonim odajama, sobama za prijem, salama za sveanosti i druge potrebe vladara; okolo su ratrkani lepo doterani domovi u kojima su nekada iveli lanovi carske porodice, njihova deca i roaci, sluge i pratioci, evnusi i konkubine. Palate se meusobno vrlo malo razlikuju; sve imaju vitke stubove, iste ljupke reetke, iste rezbarene ili ispisane vence, isto obilje sjajnih boja, sa istim strehama koje se savijaju nagore i krovovima sa mnogo crepova. A nekoliko milja dalje je Letnja palata slina ovim zabranjenim lepotama; moda jo savrenija u svojoj vrsti, otmenijih proporcija i istananije rezbarena, nego nekadanji kraljevski domovi Pekinga.Ako pokuamo da ukratko izrazimo opte karakteristike kineske arhitekture, nalazimo da je prva odlika ruan zid koji skriva glavne zgrade kad se gleda sa ulice. U siromanijim delovima ovi spoljni zidovi se nastavljaju od kue do kue i pokazuju drevnu nesigurnost ivota. Unutar zidina je dvorite, prema kojem se otvaraju vrata i reetke jednog ili nekolikih domova. Kue siromaha su sumorna stanita sa uskim ulazima i hodnicima, niskim tavanicama i podovima od dobre zemlje; kod mnogih porodica, svinje, psi, kokoke, mukarci i ene ive u jednoj prostoriji. Najsiromaniji ive u kolibama od blata i slame pod udarima kie i vetra. Oni sa neto boljim prihodima pokrivaju podove asurama, ili ploicama. Imuni ukraavaju unutranje dvorite ibljem, cveem i vetakim jezerima, ili okruuju svoje kue vrtovima u kojima vredna priroda pokazuje svoju razigranost i raznolikost. Tu nema staza jagorevine, nema putia leja tulipana, niti kvadratnih ili krunih ili osmougaonih povrina pod travom ili cveem; umesto toga, nesigurne staze vijugaju nehajno kroz stenovite vododerine preko krivudavih potoia, i izmeu drvea ija su stabla ili grane naviknute da poprimaju udna oblija da zadovolje prefinjene due. Tu i tamo, lepi paviljoni, poluskriveni u liu, pruaju odmor putniku-namerniku .Sama kua ne predstavlja neto impozantno, ak ni onda kada je u pitanju palata. Nikada nema vie od jednog sprata; a ako je potrebno mnogo soba, uoljiva je sklonost da se radije podiu nove kue nego da se proiruju stare. Zbog toga je palata retko kad jedna jedinstvena graevina; to je grupa zgrada od kojih se vanije reaju u nizu od ulaza do ograde, dok su pratee zgrade postavljene na obema stranama. Omiljeni materijali su drvo i opeka; kamen se retko die iznad temeljne terase; opeke se obino koriste za spoljne zidove, krov je pokriven zemljanim crepom, a drvo slui za ukrasne stubove i unutranje zidove. Iznad sjajno obojenih zidova protee se ukrasni venac. Ni zidovi, ni stubovi ne nose krov; iako teak, on lei na motkama koje ine deo drvene ramovske konstrukcije. Krov je glavni deo kineskog hrama ili kue. Izgraen od glaziranih ploica utih ako pokrivaju carske kue, a inae, zelenih, purpurnih, crvenih ili plavih krov stvara lepu sliku u prirodnom okruenju, pa ak i u haosu gradskih ulica. Moda su strei bambusi kod vrhova drevnih atora dali dalekoistonom krovu njegovu elegantnu zakrivljenost nagore kod streha; ali verovatnije je da je ova uvena forma nastala jednostavno iz elje kineskog graditelja da zgradu zatiti od kie. Jer, u Kini je bilo malo prozora; korejanska hartija ili lepe reetke su sluile kao prozori, a reetke ne mogu da

438

spree kiu. Glavni ulaz se ne nalazi na zabatnom kraju, ve na junoj fasadi; u okviru ukraenog portala obino je zastor ili zid, koji ne doputa posetiocu da odmah vidi unutranjost, a slui i za to da sprei zle duhove koji moraju da se kreu u pravoj liniji. Predsoblje i sobe su polumrani, jer dnevna svetlost uglavnom ne moe da prodre zbog reetki i streih streha. Retko kad je obezbeeno provetravanje, a jedina toplota dolazi iz prenosivih posuda za eravicu, ili postelja od opeka izgraenih nad zadimljenim ognjitem; nema dimnjaka, niti otvora za dim. I bogati i siromani trpe hladnou i idu na spavanje potpuno odeveni. "Da li vam je hladno ?" pita putnik Kineza; i odgovor esto glasi: "Naravno." Na tavanici ponekad vise ivopisne papirne svetiljke; zidovi mogu biti ukraeni kaligrafskim pergamentima, ili crteima u tuu, ili svilenim draperijama veto izvezenim i oslikanim prizorima iz seoskog ivota. Nametaj je obino od tekog drveta, obojen bojom crnom kao abonos i raskono izrezbaren; laki komadi su premazani sjajnim lakom. Kinezi su jedini orijentalni narod koji sedi na stolicama; a isto tako vie vole da lee ili ue. Na posebnom stolu ili polici nalaze se posude koje se koriste za prinoenje rtvenih darova mrtvim precima. U zadnjem delu su odaje za ene. U zasebnim sobama ili odvojenim kuama moe biti smetena biblioteka ili kola.Opti utisak koji ostavlja kineska arhitektura na stranog i nestrunog posmatraa jeste armantna krhkost. Boja dominira nad oblikom, a lepota tu mora da se snae bez pomoi uzvienosti. Kineski hram ili palata ne tee dominiranju nad prirodom, ve saradnji sa njom u onom savrenom skladu celine koja zavisi od skromnosti delova. Ona svojstva koja graevini daju snagu, sigurnost i trajnost ovde su odsutna, kao da su graditelji strahovali da e zemljotresi obezvrediti njihov trud. Te graevine jedva da pripadaju onoj istoj umetnosti koja je podigla svoje spomenike u Karnaku i Persepolisu, ili na Akropolju; to nisu arhitektonska dela kakva smo na Zapadu upoznali, ve pre rezbarenje drveta, glaziranje grnarije i vajanje u kamenu; ona se bolje slau sa porcelanom i adom, nego sa nezgrapnim zdanjima koje je meavina tehnike i arhitekture dala Indiji, Mesopotamiji ili Rimu. Ako od njih ne traimo veliinu i vrstou za koju njihovi graditelji moda nikada nisu marili, ako ih dragovoljno prihvatimo kao arhitektonske dragulje koji izraavaju najprefinjeniji ukus u najkrhkijim konstruktivnim formama, onda ta dela zauzimaju svoje mesto kao prirodna i prikladna raznolikost kineske umetnosti, i spadaju meu najljupkije oblike koje su ljudi ikada stvorili. 4. Slikarstvo i) Majstori kineskog slikarstva Ku K/'/ai-ih, "najvei slikar, mudrac i luda" - Han Juova minijatura - Klasina i romantina kola - Vang Vei - Vu Tao-ce - Hui Cung, umetnik-car - Majstori epohe Sung Zapad se, razumljivo, sporo upoznavao sa kineskim slikarstvom, jer su se skoro svaki aspekt i metod umetnosti Istoka razlikovali od prakse na Zapadu. Najpre, slike Dalekog istoka nikada nisu raene na platnu; povremeno se nailazi na zidne freske, kao u periodu uticaja budizma; ponekad, kao u kasnija vremena, raene su na hartiji, ali najveim delom na svili, pa je nepostojanost tog materijala skratila ivot svakog remek-dela, a istoriju umetnosti ostavila samo sa seanjima i zapisima o delima. Takoe, te slike su imale izgled plitkosti i povrnosti; veinom su pravljene u akvarelu, i manjkale su im teki i senzualni tonovi evropskih slika u ulju. Kinezi su se okuali u slikanju uljem, ali su ga

439

izgleda napustili kao suvie grub i teak metod za njihove suptilne svrhe. Za njih je slikarstvo, bar u najranijim oblicima, bilo grana kaligrafije, ili lepog pisanja; etkica koju su upotrebljavali za pisanje sluila im je i za slikanje; a mnoga njihova remek-dela nacrtana su jednostavno etkicom i mastilom.$359$ Konano, najvea dostignua su nenamerno skrivana od putnika sa Zapada. Jer, Kinezi se ne razmeu svojim slikama veajui ih na javne ili privatne zidove; oni ih smotaju i paljivo odloe, a odmotaju ih radi povremenog uivanja, kao to mi uzimamo da itamo neku knjigu. Takve slike na pergamentu su bile poreane u nizu na svitku hartije ili svile, i "itane" kao rukopis; manje slike su stavljane na zid, ali su retko uramljivane; ponekad je niz slika bio naslikan na zastoru. Do vremena kasnije dinastije Sung, slikarska umetnost je ve razvila trinaest "gra-na", i bezbrojne forme.Slikarstvo se pominje u kineskoj knjievnosti kao etablirana umetnost nekoliko vekova pre Hrista; i uprkos prekidima zbog ratova, ona se nastavila u Kini sve do naeg vremena. Po predanju prvi kineski slikar je bila ena po imenu Lei, sestra pobonog cara una; "alosno je", uzviknuo je neki kritiar sa zgraanjem, "da je takvu boansku umetnost morala da izmisli jedna ena!" Nita nije ostalo od ou slikarstva; ali da je ta umetnost tada ve bila stara vidi se iz Konfucijeve prie o tome kako su na njega dubok utisak ostavile freske u Velikom hramu u Lojangu. U prvim godinama dinastije Han, neki pisac se alio da neki junak kome se on divio nije dovoljno slikan: "Dobrih umetnika ima mnogo; zato ga neki od njih ne nacrta?" Pripoveda se da je u to vreme postojao umetnik virtuoz, po imenu Lieh-I, koji je mogao da nacrta savreno pravu liniju dugu hiljadu stopa, da uree detaljnu mapu Kine na povrini od jednog kvadratnog ina, a mogao je i da napuni usta obojenom vodom i da je ispljune u obliku slike; feniksi koje je on slikao bili su tako stvarni, da su se ljudi pitali kako ne polete. Ima znakova da je kinesko slikarstvo dostiglo zenit na poetku nae ere, ali su ratovi i vreme unitili svedoanstva o tome. Od vremena kada su /'/in ratnici zbacili Lo-janga (oko 249. godine. p.n.e.), spaljujui sve to nisu mogli da upotrebe, sve do Bokserskog ustanka (1900. god.n.e.), kada su vojnici Tung oa koristili svilene slike Carske zbirke za pakovanje stvari, pobede umetnosti i rata su se smenjivale u svom starom sukobu razaranje je uvek izvesno, ali stvaralatvo nikada ne miruje.Onako kako je hrianstvo preobrazilo mediteransku kulturu u treem i etvrtom veku nae ere, tako je i budizam u istim vekovima izvrio teoloku i estetsku revoluciju u ivotu Kine. Dok je konfucijanizam zadrao politiku mo, budizam je meajui se sa taoizmom postao dominantna snaga u umetnosti i doneo Kinezima podsticajni kontakt sa hinduistikim motivima, simbolima, metodama i formama. Najvei genije kineske budistike kole slikarstva je bio Ku K/'/aiih, ovek tako jedinstvenog i pozitivnog karaktera da se oko njega isplela itava mrea anegdota i legendi. Zavoleo je devojku iz susedstva i ponudio joj ruku; ali ona ga je odbila, ne znajui koliko je on poznat. On je onda naslikao njenu figuru na zidu i zabio trn u njeno srce, a devojka je poela da umire. On joj je opet priao, na ta je ona popustila; on je uklonio trn sa slike, posle ega je devojci bilo bolje. Kada su budisti pokuali da sakupe novac za izgradnju hrama u Nankingu, on je obeao fondaciji jedan milion u "gotovini"; cela Kina se smejala toj ponudi, jer je Ku bio siromaan ba kao umetnik. "Dajte mi na upotrebu jedan zid," zamolio je on. Poto je naao zid i osigurao osamu, naslikao je budistikog sveca UimalaKirtija. Kada je zavrio sliku, pozvao je svetenike i objasnio im kako mogu da sakupe milion "gotovine". "Prvoga dana morate da naplatite 100.000 /'/gotovine/'/ za "dozvolu" da se vidi slika; "drugog dana, 50.000; treeg dana pustite posetioce da plate koliko hoe." Oni su uradili onako kako im je rekao i prikupili milion "gotovine". Ku je

440

naslikao$360$ veliku seriju budistikih slika i mnoge druge, ali nita to je sigurno njegovo nije sauvano do naeg vremena.Napisao je tri rasprave o slikarstvu od koje su ostali neki fragmenti. Ljude je, govorio je, najtee slikati; zatim, slede pejzai, pa konji i bogovi. Nastojao je da bude i filozof; pod svojim portretom cara, on je napisao: "U Prirodi ne postoji nita visoko to ubrzo nee nisko pasti... Kada sunce stigne do zenita, ono poinje da tone; kada je mesec pun, onda poinje da bledi. Uzdii se do slave je teko kao sagraditi planinu od zrnaca praine; pasti u nevolju je lako kao i odskakanje napete opruge." Njegovi savremenici su ga svrstavali u istaknute ljude u tri oblasti: u slikarstvu, u mudrosti i u ludosti. Slikarstvo je cvetalo na dvoru dinastije T/'/ang. "Slikara ima mnogo kao jutarnjih zvezda," rekao je Tu Fu, "ali je umetnika malo." U devetom veku ang Jenjuan je napisao knjigu pod naslovom"Istaknuti slikari svih vremena", u kojoj je opisao dela tristo sedamdeset umetnika. U to vreme je, kae on, slika nekog majstora donosila ak dvadeset hiljada unci srebra. Ali, on nas upozorava protiv umetnosti u novanom smislu; "dobre slike," pie on, "su dragocenije od zlata ili ada; loe slike ne vrede vie od razlupane posude." Od slikara tog vremena (dinastija T/'/ang) jo uvek znamo imena njih dvesto dvadeset; od njihovih dela skoro nita nije ostalo, jer tatarski pobunjenici koji su zbacili anga 756. godine n.e. nisu marili za slikarstvo. Neto od umetnike atmosfere koja se meala sa poezijom tog vremena, razabiremo u prii Han Jua, uvenog "Princa knjievnosti". Jednog dana, on je od saputnika u nekoj krmi dobio skupocenu minijaturu koja je na najmanjem prostoru prikazivala sto dvadeset tri ljudske figure, osamdeset tri konja, trideset drugih ivotinja, tri koije i dvesto pedeset jedan predmet. "Mnogo sam razmiljao o tome, jer nisam mogao da verujem da je to delo jednog jedinog oveka, koje je u sebi sjedinjavalo takvo mnotvo izvrsnih kvaliteta; i nikakav novac me ne bi doveo u iskuenje da se od te slike odvojim. Sledee godine sam napustio grad i otiao u Hojang; i tamo, jednog dana, dok sam raspravljao o umetnosti sa nekim strancima, izvadio sam sliku da im je pokaem. Meu njima je bio neki gospodin ao, cenzor, veoma kulturan ovek, koji je, kada ju je video, izgledao zapanjeno i na kraju rekao: /'/Ta slika je kopija koju sam u mladosti napravio od jednog dela u Carskoj galeriji. Izgubio sam je pre dvadeset godina dok sam putovao po provinciji Fukien./'/" Han Ju je odmah predao minijaturu gospodinu aou.Upravo kao to su se u kineskoj religiji uobliile dve kole, konfucijanska i taoistiko-budistika i kao to e se te dve kole predvoene u Hsijem i Vang Jangmingom ubrzo razviti u filozofiju, predstavljajui ono to bi se na Zapadu zvalo klasinim odnosno romantinim tipom miljenja, tako su u kineskom slikarstvu, umetnici na severu prihvatili strogu tradiciju klasine ozbiljnosti i suzdranosti, dok su na jugu davali boju i oblik oseanjima i mati. Severna kola se strogo posvetila tome da osigura korektno uobliavanje figure i potpunu jasnou linije; junjaci su se poput monmartrovaca bunili protiv takvih ogranienja, prezirali jednostavni realizam i nastojali da objekte prikazuju samo kao elemente duhovnog doivljaja, kao tonove u nekom muzikom raspoloenju. Li Su-Hsun je, slikajui na dvoru Ming Huanga, naao vremena, usred promena politike moi i izgnanstva, da osnuje severnu kolu. Naslikao je jedan od prvih kineskih pejzaa i postigao stepen realizma o kom su se ispredale brojne prie; Car je priao da nou moe da uje pljuskanje vode koju je Li naslikao na carskom zastoru; a jedna riba je iskoila iz neke druge njegove slike pravo u ivot i kasnije naena u jezercetu kod svakog naroda se prepriavaju takve prie o slikarima. Juna kola je iznikla iz prirodnih umetnikih inovacija i genija Vang Veja; u njegovom impresionistikom stilu, pejza je postao jednostavno simbol raspoloenja. Kao pesnik i slikar, Vang je nastojao da povee te dve

441

umetnosti, na taj nain to bi slika izraavala pesmu; od njega je potekla danas ve otrcana fraza tako primenljiva na skoro svu kinesku poeziju i slikarstvo: "Svaka pesma je slika, a svaka slika je pesma."$361$ (U mnogim sluajevima pesma je ispisana na slici i sama predstavlja kaligrafsko umetniko delo.) Pria se da je Tung /'/i-/'/ang proveo itav svoj ivot tragajui za pravim Vang Vejom. Najvei slikar epohe T/'/ang i, po optem miljenju, itavog Dalekog istoka, izdigao se iznad razlika slikarskih pravaca, i pripadao vie budistikoj tradiciji kineske umetnosti. Vu Tao-ce zasluio je svoje ime Vu tj. Uitelj /Tao/-a tj. Puta, jer su se sve one impresije i bezobline misli, koje su Lao-ce i uang-ce smatrali suvie tananim za verbalno izraavanje, izgleda prirodno pretakale u liniju i boju pod njegovom etkicom. "Siroe pogoeno siromatvom," opisuje ga jedan kineski istoriar, "ali obdareno boanskom prirodom, jo nije bio stigao do mladikog doba, a ve je bio majstor umetnik i preplavio je Lo-jang svojim delima." Prema kineskom predanju voleo je vino i gozbe, a smatrao je, poput Poa, da duh moe da radi najbolje kada je u stanju izvesne opijenosti. Istakao se u svakoj temi: ljudi, bogovi, demoni, Bude, ptice, ivotinje, zgrade, pejzai sve je izgleda prirodno dolazilo njegovom bujnom umetnikom talentu. Sa jednakom vetinom je slikao na svili, hartiji i svee omalterisanim zidovima; napravio je tri stotine fresaka za budistika zdanja, a jedna od njih koja je sadrala vie od hiljadu likova, postala je tako uvena u Kini, kao "Poslednji sud" ili "Poslednja veera" u Evropi. Devedeset tri njegove slike bile su u Carskoj galeriji u dvanaestom veku, etiri stotine godina posle njegove smrti; ali, danas nema nijedne od njih. Kau da su njegove Bude "dokuile tajne ivota i smrti"; njegova slika istilita je prestraila neke kineske mesare i trgovce ribom da su napustili svoje sramne nebudistike zanate; njegov prikaz Ming Huangovog sna je ubedilo cara da je Vu imao istovetno privienje. Kad je monarh poslao Vua da nacrta pejza du reke ia-ling u Seuanu, razljutio se kada je video da se umetnik vratio, a da nije povukao ni jednu jedinu crtu. "Ja sve to imam u svom srcu," rekao je Vu; onda se osamio u jednoj odaji u palati i stvorio, tvrdi se, stotinu milja pejzaa.$362$ Kad je general Pei poeleo da mu se napravi portret, Vu ga nije zamolio da pozira, ve da izvede ples sa maem; posle toga, umetnik je napravio sliku za koju su savremenici smatrali da moraju da je pripiu boanskom nadahnuu. Njegova slava je bila tako velika da je "itav ang-an" doao da ga vidi kako dodaje zavrne poteze, kada je zavravao neke budistike slike u hramu Hsing-an. Okruen tom publikom, kae kineski istoriar iz devetog veka, "on je pravio oreole tako estokom brzinom i krunim pokretom da je izgledalo kao da mu je vihor uao u ruku, a svi koji su to videli povikali su da mu neki bog pomae": lenjivci e uvek pripisivati genijalnost nekakvom "nadahnuu" koje dolazi sa pukim ekanjem. Kada je Vu poiveo dovoljno dugo, kae jedna lepa pria, naslikao je ogroman pejza, uskoio u otvor peine prikazane na slici i nikada ga nisu vie videli. Umetnost nikada nije znala za takvo majstorstvo i istananost linije.Za vreme dinastije Sung, slikarstvo je za Kineze postalo strast. Oslobodivi se podlonosti budistikim temama, ono je proizvelo nevien broj raznovrsnih slika. Sam car Hui Cung spadao je meu osamsto poznatih slikara toga doba. Na jednom pergamentu, koji se danas uva u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu, on je sa zapanjujuom jednostavnou i jasnoom prikazao faze kroz koje su ene izvodile pripremu svile; osnovao je muzej umetnosti bogatiji remek-delima nego bilo koja zbirka koju je Kina ikada imala; od slikarske akademije koja je bila samo odsek na fakultetu knjievnosti stvorio je nezavisnu ustanovu najvieg ranga, uveo umetnike testove umesto literarnih vebi tradicionalno korienih na ispitima za slubu u politici, a ljude postavljao za ministre zbog njihovih umetnikih

442

sposobnosti isto tako esto kao i zbog njihove dravnike vetine. uvi za sve ovo, Tatari su napali Kinu, svrgnuli cara, opljakali prestonicu i unitili skoro sve slike u Carskom muzeju, iji je katalog imao dvadeset tomova. Umetnika-cara odveli su osvajai i on je umro u ropstvu i sramoti. Vei od ovog kraljevskog slikara bili Kuo Hsi i Li /Lyng-//mien/. "Kritiari kau da je prevaziao svoju generaciju sa svojim visokim borovima, ogromnim drveem, nemirnim rekama, streim grebenima, strmim klisurama, planinskim vrhovima, ija se lepota as izdie iznad magle, as se gubi u zamraujuem platu, sa hiljadama i hiljadama oblika."$363$ Li Lung-mien je bio umetnik, naunik, uspean inovnik i gospodin, koga su Kinezi potovali kao savrenog predstavnika kineske kulture u njenom najbogatijem smislu. Struka mu je bila kaligrafija, sa koje je preao na crtanje i slikanje, a retko je koristio bilo ta drugo osim tua; briljirao je u strogim tradicijama Severne kole, i sve snage je troio na preciznost i tananost linije. Konje je slikao tako dobro, da kada je est konja koje je naslikao uginulo, pala je optuba da im je njegova slika uzela vitalni integritet. Neki budistiki svetenik ga je upozorio da e postati konj ako slika konje tako esto i tako revnosno; prihvatio je savet i naslikao pet stotina "Lohana". O njegovoj slavi moemo da donesemo zakljuak na osnovu podatka da je Hui Cungova galerija, u trenutku kada je opljakana, imala sto sedam radova Li Lung-miena.Za vreme dinastije Sung je bilo jo mnogo drugih majstora: Mi Fej, ekscentrini genije koji je stalno prao ruke ili presvlaio odeu, kada nije sakupljao stare majstore ili menjao slikanje pejzaa svojom "metodom kapljica" mrlja ili namaza tua bez pomoi bilo kakve linije obrisa;$364$ Hsia Kuei, iji su dugi svitci sa prizorima sa Jang-cea skromnih izvora te velike reke, njen prolazak kroz krenjake stene i klance, njeno iroko ue prepuno trgovakih brodova i "sampana" navelo je izuavaoce da ga svrstaju u sam vrh svih slikara pejzaa Istoka i Zapada; Ma Juan, iji tanani pejzai i daleke panorame ukraavaju bostonski Muzej lepih umetnosti;$365$ Liang Kai, sa sjajnim portretom Li Poa; Mu/'/i, sa svojim stranim tigrom, bezbrinim vorkom, i mrzovoljnim, ali dobroudnim Kuan-jinom; i mnogi drugi ija imena ne zvue poznato na Zapadu, ali koji predstavljaju dokaze uma bogatog nasleem Istoka. "Kultura epohe Sung," kae Fenolosa, "bila je najzreliji izraz kineskog genija." Kada pokuamo da ocenimo kvalitet kineskog slikarstva na vrhuncu epoha T/'/ang i Sung, mi smo u poloaju eventualnih buduih istoriara koji e moda pokuati da piu o italijanskoj renesansi kada su sva dela Rafaela, Leonarda i Mikelanela izgubljena. Poto su pustoenja varvarskih neprijatelja unitila remek-dela kineskog slikarstva i prekinula na vie vekova kontinuitet kineskog razvoja, slikarstvo je ini se izgubilo srce; i, mada su kasnije dinastije, domae i strane, dale brojne umetnike koje je odlikovala prefinjenost ili snaga, nijedan od njih nije mogao da se svrsta meu ljude koji su spoznali raj na dvorovima Ming Huanga i Hui Cunga. Kad razmiljamo o Kinezima, moramo da ih sagledamo ne samo kao narod pogoen siromatvom, oslabljen korupcijom, podeljen razdorima i osramoen porazima, ve i kao narod koji je u svojoj dugoj istoriji imao epohe koje bi mogle da se uporede sa vremenima Perikla, Avgusta i Mediijevih, a moda e ih imati ponovo. ii) Odlike kineskog slikarstva Odbacivanje perspektive O realizmu Linija plemenitija od boje Forma kao ritam Prikazivanje pomou nagovetaja Konvencije i restrikcije Iskrenost kineske umetnosti ta je to to odlikuje kinesko slikarstvo i ini ga tako potpuno razliitim od svake druge

443

slikarske kole, ako se izuzmu njeni vlastiti uenici u Japanu? Ali to je povrno pitanje; daleko bitniji i fundamentalniji je prezir kineskih slikara prema perspektivi i senci. Kada su dva evropska slikara prihvatila poziv cara K/'/ang-hsija da dou i slikaju dekoracije za njegove palate, njihov rad je bio odbaen zato to su dalji stubovi na njihovim slikama bili krai od onih bliih; nita ne moe biti tako lano i izvetaeno, tvrdili su Kinezi, nego prikazivati udaljenosti tamo gde ih oito nema. Nijedna strana nije mogla da shvati predrasude one druge strane, jer su Evropljani naueni da posmatraju prizor u nivou sa njim, dok su kineski umetnici naviknuti da ga predstavljaju posmatranog odozgo. I senke su se Kinezima inile neumesnim u umetnikoj formi koja, kako su je oni shvatali, nema za cilj da podraava stvarnost, ve da prui zadovoljstvo, prenese raspoloenja, i nagovesti ideje posredstvom savrene forme.Forma je bila sve na tim slikama, a za njom se nije tragalo u toplini ili sjaju boje, ve u ritmu i preciznosti linije. U ranim slikama bila je strogo iskljuivana, a kod majstora je bila retka; tu i etkica su bili dovoljni, jer boja nije imala nikakve veze sa formom. Forma je ritam, kako je rekao umetnik i teoretiar Hsieh Ho: najpre u smislu da je kineska slika vidljiv zapis ritmikog pokreta, ples koji je obavila ruka; i opet u smislu da znaajna forma otkriva "ritam duha", sutinu i tiho kretanje stvarnosti. Konano, telo ritma je linija ne u smislu da opisuje realne konture stvari, ve da gradi forme koje kroz nagovetaj ili simbol izraavaju duu. Vetina stvaranja, za razliku od moi opaanja, oseanja i mate, lei u kineskom slikarstvu skoro potpuno u preciznosti i tananosti linije. Slikar mora da posmatra sa strpljivom panjom, da poseduje snano oseanje pod strogom kontrolom, da jasno zamisli svoju nameru i da zatim, bez mogunosti ispravke, sa nekoliko neprekinutih i mirnih poteza na svili prenese sebi svojstvenu matu. Umetnost linije je dostigla vrhunac u Kini i Japanu, kao to je umetnost boje dotakla svoj zenit u Veneciji i Holandiji.Kinesko slikarstvo nikada nije marilo za realizam, ve je radije nastojalo da nagovesti, nego da opisuje; "istinu" je preputalo nauci i predavalo se lepoti. Grana koja se pojavljuje ni od kuda, na kojoj je nekoliko listova ili cvetova uz vedro nebo, bila je dovoljna tema za najvee majstore; njegova obrada i proporcioniranje prazne pozadine bila su iskuenja za njegovu odvanost i vetinu. Jedna od tema datih kandidatima za prijem na Hui Cungovu slikarsku akademiju moe da poslui kao ilustracija kineskog naglaska na indirektnom nagovetaju nasuprot eksplicitnom prikazivanju: od kandidata se trailo da slikama ilustruju jedan stih "Kopito njegovog konja vraa se prepuno mirisa zgaenih cvetova." Uspeni takmiar je bio umetnik koji je naslikao jahaa sa rojem leptira koji obleu oko konjskih kopita.Poto je forma bila sve, tema je mogla da bude bilo ta. Ljudi su retko bili sredite ili sutina slike; kada su se pojavljivali, skoro uvek su bili stari i skoro svi izgledali jednako. Kineski slikar, mada primetno nikada nije bio pesimista, retko je posmatrao svet oima mladia. Pravljeni su portreti, ali ravnoduno dobro; umetnika nisu zanimale ljudske jedinke. ivotinje je oigledno voleo daleko vie nego ljude i revnosno se svom snagom bavio njima; Hui Cung koji je vladao carevinom, posvetio je pola svog ivota slikanju ptica i cvea. Ponekad su cvetovi ili ivotinje bili simboli, kao lotos ili zmaj; ali, u veini sluajeva, slikani su radi njih samih, zato to su se arolija i tajna ivota u njima javljale u potpunosti kao kod oveka. Konj je posebno bio omiljen, a umetnici kao Han Kan jedva da su ita drugo radili, ve su stalno slikali to ivo otelotvorenje umetnike linije.Istina je da je slikarstvo u Kini trpelo najpre od religioznih konvencija, a zatim od akademskih restrikcija; kopiranje i imitiranje starih majstora prelo je u fetiizaciju koja koi obuku uenika, i umetnik je u mnogim stvarima bio ogranien na dati broj dozvoljenih metoda obrade materijala. "U

444

mladosti sam," rekao je poznati kritiar iz epohe Sung, "hvalio majstora ije su mi se slike sviale; ali kada je moje rasuivanje sazrelo, hvalio sam sebe to mi se svia ono to su majstori odabrali da poelim da mi se svia." Iznenaujue je koliko vitalnosti je ostalo u toj umetnosti uprkos njenim konvencijama i kanonima; tu se desilo ono to je Hjum smatrao da se deavalo sa cenzurisanim umetnicima u doba francuske Prosveenosti: sama ogranienja zbog kojih je umetnik patio primoravala su ga da bude briljantan.Ono to je kineske slikare spaslo od stagnacije bila je iskrenost njihovog oseaja za prirodu. Tome ih je nauio taoizam, a budizam je to pojaao uei ih da su ovek i priroda jedno u toku i promeni i jedinstvu ivota. Kao to su pesnici u prirodi nalazili utoite od gradske vreve, a filozofi u njoj tragali za uzorom morala i vodiem kroz ivot, tako su slikari meditirali pokraj osamljenih potoka i gubili se u gustim umama u brdima, oseajui da se u ovim nemim i venim stvarima bezimeni duh izrazio jasnije nego u burnim ivotnim tokovima i mislima ljudi.$366$ Priroda, koja je bila tako okrutna u Kini, sejui smrt u hladnoama i poplavama, bila je stoiki prihvaena kao vrhovni bog Kineza, i od njih je dobijala ne samo religiozno rtvovanje, ve i potovanje kroz njihovu filozofiju, knjievnost i umetnost. Kao indikacija zrelosti i dubine kulture u Kini treba da poslui to to su hiljadu godina pre Kloda Lorena, Rusoa, Vordsvorta i atobrijana, Kinezi od prirode nainili strast, i stvorili kolu slikanja pejzaa ije je delovanje irom Dalekog istoka postalo jedan od najviih izraza oveanstva.

5. Porcelan Keramiarstvo - Izrada porcelana - Njegova rana istorija - "Seladon" - Emajl Vetina Hao ih-iua - "Kloazone"- Epoha K/'/ang-hsija - O /'/ien Lungu Kada se pribliimo najistaknutijoj umetnosti Kine, u kojoj je njeno vostvo najmanje sporno, uviamo da nas mui naa sklonost da grnarstvo svrstavamo u industriju. Za nas, naviknute da o porcelanu razmiljamo u kontekstu kuhinje, grnarska radionica je mesto na kom se izrauje porcelan; to je fabrika kao i svaka druga, a njeni proizvodi ne izazivaju uzviene asocijacije. Ali za Kineze, grnarstvo je vana umetnost; ono je godilo njihovim praktinim, ali i estetikim duama tako to je spajalo lepo sa korisnim; njihovoj najveoj nacionalnoj instituciji pijenju aja ono je dalo pribor koji je bio lep i ugodan i za vrhove prstiju i za oko; a njihove domove je ukraavao tako krasnim oblicima da su ak i najsiromanije porodice mogle da ive u blizini savrenstva. Grnarstvo je vajarstvo Kineza.Grnarstvo je najpre industrija u kojoj se glina pee da bi se dobili upotrebljivi oblici; drugo, to je umetnost koja te oblike ini lepim; i tree, to su predmeti koje ta industrija i ta umetnost proizvode. Porcelan je postakljena grnarija; to jest, to je glina tako izmeana sa mineralima da kada se izloi vatri, ona se topi u poluprozirnu, ali ne i providnu, supstancu koja lii na staklo.$367$ Kinezi su pravili porcelan uglavnom od dva minerala: kaolina iste bele gline formirane od razloenog granitnog feldspata i "pe-tun-cea" topljivog belog kvarca koji je proizvodu davao njegovu poluprozirnost (termin /translucent/ na engleskom implicira difuzno proputanje svetlosti,

445

prim. prev.). Ovi sastojci su mleveni u prah, izmeani u pastu sa vodom, oblikovani rukom ili na toku, i podvrgnuti visokim temperaturama koje su topile tu smesu u staklast oblik, sjajan i vrst. Ponekad su grnari, nezadovoljni ovim prostim belim porcelanom, prekrivali "pastu" tj. posudu formiranu, ali koja jo nije peena "glazurom" ili slojem finog stakla, a zatim stavljali posudu u pe; ponekad su nanosili glazuru posle peenja paste u "dvopek", a onda opet stavljali posudu nad vatru. Obino je glazura bila obojena; ali u mnogim sluajevima pasta je bila obojena pre nanoenja providne glazure, ili su boje nanoene na peenu glazuru i topljene na njoj ponovnim peenjem. Ove su "preko glazurne" boje, koje nazivamo emajlom, pravljene od obojenog stakla samlevenog u prah i redukovanog na tenost upotrebljivu pomou tanke slikarske etkice. Specijalisti obuavani celog ivota slikali su jedni cvee, drugi ivotinje, trei pejzae, etvrti svece ili mudrace kako meditiraju u planinama ili jau neobine ivotinje preko morskih talasa. Kinesko grnarstvo je staro kao Kameno doba; profesor Anderson je naao grnariju u Honanu i Kansuu "koja teko da je nastala kasnije od 3000. godine p.n.e."; a izvrsna forma i zavrna obrada tih vaza nas uveravaju da je ta industrija odavno postala umetnost. Neki komadi podseaju na grnariju Anaua i navode na jedan zapadni izvor za kinesku civilizaciju. Daleko loiji od ovih neolitskih proizvoda su fragmenti pogrebne grnarije iskopane u Honanu koja se pripisuje godinama opadanja dinastije ang. Nikakvi ostaci od umetnike vrednosti ne pojavljuju se ponovo pre dinastije Han, kada nalazimo ne samo grnariju, ve i prvu poznatu upotrebu stakla na Dalekom istoku.$368$ Za vreme careva dinastije T/'/ang sve vea popularnost aja obezbedila je stvaralaki podsticaj za keramiarsku umetnost; oko devetog veka, zahvaljujui genijalnosti ili sluajnosti otkrivena je mogunost izrade posude postakljene ne samo na glaziranoj povrini (kao za vreme dinastije Han i pre nje) ve skroz tj. napravljen je pravi porcelan. U tom veku, neki muslimanski putnik, po imenu Sulejman, obavestio je svoje zemljake: "U Kini imaju tako finu glinu da od nje prave vaze providne kao staklo; voda se kroz njih moe videti." Iskopavanja su nedavno otkrila na nalazitu iz devetog veka kod Samare na Tigru, komade porcelana kineske izrade. Sledea zabeleena pojava toga materijala izvan Kine bila je oko 1171, kada je Saladin poslao etrdeset jedan komad porcelana kao skupocen dar sultanu u Damask. Nije poznato da je izrada porcelana u Evropi poela pre 1470. godine; tada se pominje kao umetnost koju su Venecijanci nauili od Arapa u za vreme Krstakih ratova. Epoha Sung je bila period klasike kineskog porcelana. Eksperti za keramiku smatraju da iz tog doba potiu i najstariji ouvani komadi i najbolji komadi; ak su i grnari iz epohe Ming, (kasnije epohe) koji su ponekad bili jednaki po kvalitetu, govorili o grnariji iz epohe Sung sa potovanjem, a kolekcionari su uvali njena remek-dela kao predmete najvie mogue vrednosti. Velike fabrike u ing-te-enu, izgraene u estom veku blizu bogatih naslaga minerala korienih za izradu i bojenje zemljanog posua, bile su zvanino priznate od carskog dvora, pa su poele da zasipaju Kinu nevienom bujicom porcelanskih tanjira, olja, zdela, vaza, pehara, kraga, boca, vreva, tabli za ah, svenjaka, mapa, pa ak i emajliranih i zlatom optoenih porcelanskih polica za eire. Sada su se po prvi put pojavili oni zeleni komadi od ada poznati kao "seladon",$369$ ija je izrada odavno bila najvea ambicija za modernog grnara, a za kolekcionara da je uvrsti u svoju zbirku.$370$ Godine 1487., egipatski sultan je primerke "seladona" poslao Lorencu de Mediiju. Persijanci i Turci ga nisu cenili samo zbog njegove neverovatno glatke strukture i bogatog sjaja, ve i kao sredstva za otkrivanje otrova; verovali su da to posue menja boju kad god se u njega stavi otrovna supstanca. "Komadi seladona" prelaze sa pokolenja na pokolenje kao neprocenjivo

446

naslee u porodicama vrsnih poznavalaca.Skoro tri stotine godina, u eposi dinastije Ming, radnici su mukotrpno radili da bi odrali umetnost porcelana na visokom nivou do kojeg su stigli grnari epohe Sung, i nisu bili daleko od uspeha. Pet stotina pei je gorelo kod ingte-ena, a sam carski dvor je koristio 96.000 komada porcelana za ukraavanje svojih vrtova, stolova i odaja. Sada su se pojavili prvi dobri emajli boje peene preko glazure. uti monohromi i tanki (kao ljuska od jajeta) plavi i beli porcelani su dostigli savrenstvo; plava i bela posrebrena olja koja je dobila ime po caru Van-liju (ili en-Cungu) spada u remek-dela grnarske umetnosti. Meu strunjacima epohe Vanlija bio je Hao ihiu, koji je mogao da napravi vinske ae koje nisu bile tee od etrdesetog dela jedne unce. Jednoga dana, pria kineski istoriar, Hao je svratio u dom nekog visokog inovnika i zamolio za dozvolu da pregleda porcelanski tronoac koji je posedovao taj velikodostojnik, a koji se ubrajao meu najbolje komade iz epohe Sung. Hao je rukama paljivo opipao tronoac i kriom iskopirao formu njegovog dizajna na hartiji koju je sakrio u rukavu. est meseci kasnije je ponovo posetio tog inovnika i rekao: "Vaa ekselencija poseduje tronono kandilo od belog "Ting-jaoa".$371$ Evo i ja imam slian." Velikodostojnik, po imenu Tang, uporedio je novi tronoac sa svojim i nije mogao da otkrije razliku; ak i postolje i poklopac tronoca su potpuno odgovarali Haovim. Hao je onda sa smekom priznao da je njegov komad imitacija i prodao ga Tangu za ezdeset srebrnjaka, koji ga je prodao za hiljadu i petsto. Za vreme dinastije Ming kineski "kloazone" je dostigao svoj najvii kvalitet. I re, i umetnost potekli su izvana: re potie od francuskog /cloison/ (pregrada), umetnost sa Bliskog istoka u doba Vizantije; Kinezi su svoje proizvode povremeno zvali /Kuei kuo yao/ posue iz avolske zemlje. Umetnost se sastoji od seenja uskih traka bakra, srebra ili zlata, njihovog spajanja postrance po linijama are prethodno nacrtane na metalnom predmetu, i ispunjavanja prostora izmeu "kloazona" (ili ianih linija) adekvatno obojenim emajlom, zatim izlaganja posude vatri vie puta, mlevenja stvrdnute povrine kamenom plavcem, poliranja ugljenom i pozlaivanja vidljivih ivica "kloazona". Najraniji poznati kineski primerci su nekolika ogledala donesena u Naru (u Japanu), otprilike sredinom osmog veka. Najstarije posue jasno oznaeno pripada kraju mongolske ili Juan dinastije, dok najbolje pripada vladavini cara ing Tija iz dinastije Ming. Poslednji veliki period kineskog "kloazonea" bio je u doba slavnih careva dinastije Manu u osamnaestom veku. Fabrike kod ing-te-ena bile su unitene u ratovima koji su uinili kraj dinastiji Ming, i nisu ponovo proradile sve do stupanja na presto kineskog najprosveenijeg vladara, K/'/ang-hsija, koji je, ba kao njegov savremenik Luj /XIV/, bio monarh od glave do pete. Fabrike kod ing-te-ena su po njegovom nalogu ponovo izgraene, i ubrzo je radilo tri hiljade pei. Nikada, ni u Kini, niti bilo gde drugde, nije vieno takvo obilje elegantne grnarije. Radnici iz epohe Kang-hsi smatrali su svoje posue inferiornim u poreenju sa posuem epohe Ming, ali moderni poznavaoci se ne slau sa njima. Stari oblici su savreno imitirani, a nove forme su se razvijale u bogatoj raznolikosti. Nanoenjem paste sa glazurom razliite brzine topljenja, grnari epohe Manu proizvodili su hrapavu povrinu porcelana sa sitnim ukrasnim pukotinama; a duvanjem mehura boje na glazuri, oni su izraivali "sufle" posue prekriveno kruiima boje. Ovladali su umetnou monohroma i proizvodili nijanse crvene boje breskvin cvet, koral, rubin, cinober, /sang de-boeuf/ i /Rose-du-Barry/; zelene boje krastavac, jabuka, paun, trava i "seladon"; plave boje "Mazarin", azur, jorgovan i tirkiz (ili "vodomar"); takoe, ute i bele boje takve kadifaste teksture da se to jedino moglo opisati kao glatkoa koja je uinjena vidljivom. Stvorili su kitnjaste stilove koje su francuski kolekcionari razvrstali kao

447

/Famille Rose, Famille/ /Verte, Famille Noir/ i /Famille Jaune/ ruiasta, zelena, crna i uta porodica.$372$ U oblasti polihroma razvili su sloenu vetinu podvrgavanja posude u pei naizmenino promaji sa istim i aavim vazduhom prvi je davao, a drugi oduzimao kiseonik i na taj nain se zelena glazura pretvarala u plamen mnogih boja, pa su je Francuzi nazvali "flambe". Na nekim posudama su slikali velikodostojnike sa lepravim perinima i ruhom i kreirali "mandarinski" stil. Slikali su ljivin cvet na plavoj (ree na crnoj) podlozi i darovali svetu otmenost i prefinjenost /'/hotorn/'/ vaze (/hanjthorn/, tj. glog na engleskom, prim. prev.)Poslednje slavno doba kineskog porcelana nastupilo je u dugoj i uspenoj vladavini /'/ien Lunga. Obilje je bilo nesmanjeno; i mada su nove forme bile neto manje uspene od inovacija iz doba K/'/ang-hsija, vetina majstora grnara bila je jo uvek vrhunska. /Famille Rose/ je dostigla najpotpunije savrenstvo i prostrla polovinu svih cvetova i plodova iz prirode po najsjajnijoj glazuri, dok je tanki (kao ljuska od jajeta) porcelan dao skupocene abaure za ekstravagantne milionere. Onda je, u toku petnaest krvavih godina (1850-64), dola pobuna T/'/ai-p/'/inga, kada je uniteno petnaest provincija, razoreno est stotina gradova, pobijeno milion mukaraca i ena, a dinastija Manu tako osiromaila, da je morala da povue svoju pomo grnarskim radionicama, dozvolila im da zatvore vrata, dok su se zanatlije rasule po nemirnom svetu. Umetnost porcelana u Kini se nije povratila od tog razaranja i moda se nikada nee oporaviti. Jer bilo je i drugih faktora koji su pojaali razornost rata i doveli do okonanja carskog pokroviteljstva. Razvoj izvozne trgovine je naveo umetnike da stvaraju takve komade koji e najvie zadovoljavati ukus evropskih kupaca, a poto taj ukus nije bio tako prefinjen kao kineski, loi komadi su istiskivali iz opticaja dobre komade prema keramiarskoj varijaciji Greamovog zakona. Oko 1840. godine, engleske fabrike su poele da izrauju lo porcelan u Kantonu, izvozile ga u Evropu i dali mu ime "/chinanjare/" (tj. kinesko posue); fabrike u Sevru u Francuskoj, Majsenu u Nemakoj i Berslemu u Engleskoj imitirali su rad Kineza, snizili trokove proizvodnje instalirajui maine i osvajali svake godine sve vie i vie kinesku spoljnu trgovinu keramiarskom robom. Ono to ostaje jeste uspomena na umetnost koja je moda isto tako potpuno izgubljena kao srednjovekovno bojenje stakla; ma koliko se trudili, evropski grnari nisu nikada bili u stanju da se takmie sa suptilnijim formama kineskog porcelana. Svake dekade strunjaci podiu novanu procenu remek-dela koja su ostala; oni trae pet stotina dolara za olju za aj, a dobijaju 23.600 dolara za "hotorn" vazu; jo 1767. dva "tirkizna " porcelanska "Psa iz Foa" na aukciji su donela pet puta vie nego "Mali Isus" Gvida Renija, a tri puta vie nego Rafaelova "Sveta porodica". Ali svako ko je osetio, oima i prstima i svakim nervom, lepotu kineskog porcelana odbacie ovakva vrednovanja i smatrae ih svetogrem; svet lepote i svet novca nikada se ne dodiruju, ak ni kada se lepe stvari prodaju. Dovoljno je rei da je kineski porcelan vrhunac kineske civilizacije, jedna od najplemenitijih stvari koje je ovek uradio da bi uinio opravdanim postojanje svoje vrste na zemlji. IV NAROD I DRAVA 1. Istorijsko meurazdoblje Marko Polo u poseti Kublaj Kanu - Neobini putnici - Pustolovine jednog Venecijanca u Kini - Otmenost i blagostanje Hangoua - Palate Pekinga - Mongolsko

448

osvajanje - Dingis Kan - Kublaj Kan - Njegov karakter i politika - Njegov harem - "Marko Milioni" U zlatno doba Venecije, oko 1295. dva starija oveka i jedan sredoveni ovek, iznureni od nevolja i patnji, pod teretom svenjeva prtljaga, odeveni u rite i pokriveni prainom sa mnogih drumova, prosili su, a zatim se domogli doma iz kojeg su, kako su tvrdili, krenuli dvadesetest godina ranije. Oplovili su (priali su oni) mnoga opasna mora, verali se po visokim planinama i visoravnima, preli pustinje na kojima vrebaju razbojnici, i etiri puta preli preko Velikog zida; dvadeset godina oni su boravili u Kitaju,$373$ Priali su o carstvu daleko veem, o gradovima mnogoljudnijim, i o vladaru daleko bogatijem od bilo kog u Evropi poznatog; o kamenju koje se koristi za grejanje, o hartiji koja zamenjuje zlato, o orahu veem od ljudske glave; o narodima gde je nevinost prepreka za brak, i o drugim gde su se stranci zabavljali tako to su slobodno koristili domainove voljne erke i ene. Niko nije hteo da im poveruje; a Venecijanci su najmlaem i najbrbljivijem od njih dali nadimak "Marko Milioni", zato to je njegova pria bila puna velikih i udesnih brojki.Marko i njegov otac i ujak prihvatli su tu sudbinu veselo, jer su sa sobom doneli mnogo dragog kamenja iz daleke prestonice, obezvedivi bogatstvo koje im je omoguavalo visok poloaj u njihovom gradu. Kada je Venecija ula u rat sa enovom 1298., Marko je dobio zapovednitvo nad jednom galijom; a kada mu je brod bio zarobljen, a on dran godinu dana u nekoj enovskoj tamnici, on se teio diktirajui nekom pisaru najuveniju putopisnu knjigu u istoriji literature. armantno jednostavnim i neposrednim stilom on je ispriao kako su on, otac Nikolo i ujak Mafeo napustili luku Aku (Izrael) kada je on bio mladi od samo sedamnaest godina; kako su se penjali po Libanskim gorama i probijali kroz Mesopotamiju do Persijskog zaliva, a otuda preko Persije, Korasana i Balka do Pamirske visoravni; kako su se pridruili karavanima koji su polako napredovali do Kagara i Kotana, pa preko pustinje Gobi do Tanguta, i preko Velikog zida do angtua, gde ih je veliki Kan primio kao skromne emisare sa mladog Zapada.$374$ Oni nisu mislili da e ostati u Kini vie od godinu ili dve, ali su nali tako unosnu slubu i prilike za trgovinu kod Kublaj Kana, da su ostali skoro etvrt veka. Najvie uspeha je imao Marko, dospevi ak do poloaja guvernera Hagnoua. U sentimentalnom seanju on ga opisuje kao daleko naprednijeg od bilo kog evropskog grada po lepoti njegovih graevina i mostova, broja dravnih bolnica, otmenosti vila, po mnotvu mesta za uivanje i razvrat, privlanosti i lepoti kurtizana, efikasnom odravanju javnog reda i po ponaanju i prefinjenosti njegovih ljudi. Grad je, kae on, imao stotinu milja u obimu./'/Njegove ulice i kanali su iroki i to dovoljno da brodovi lako mogu da prolaze s jedne, a kola s druge strane, natovareni predmetima namenjenim stanovnicima. Kau da mostova svih veliina ima oko dvanaest hiljada. Oni koji prelaze preko glavnih kanala i koji su povezani sa glavnim ulicama, imaju lukove tako visoke, a sagraeni su tako veto, da brodovi sa visokim jarbolima mogu da prou ispod njih. U isto vreme, kola i konji mogu da prelaze preko mosta, jer je nagib tako dobro podeen prema visini luka... U gradu ima deset glavnih trgova ili trnica, pored bezbrojnih prodavnica po ulicama. Svaka strana ovih trgova je pola milje dugaka, a ispred njih je glavna ulica, iroka etrdeset koraaja, i protee se u pravoj liniji od jednog kraja grada do drugog. U pravcu paralelnom sa glavnom ulicom ... tee veoma velik kanal, na ijoj blioj obali su prostrani magacini izgraeni od kamena, za smetaj trgovaca koji stiu iz Indije i drugih krajeva sa svojom robom i linom imovinom. Oni su na taj nain prikladno smeteni u blizini trnica. Na svakoj od njih, na tri dana u nedelji okupi se

449

etrdeset do pedeset hiljada ljudi... Ulice su sve pokrivene kamenom i opekama... Glavna ulica grada je poploana ... do irine od deset koraaja na svakoj strani, dok je srednji deo popunjen sitnim ljunkom, a napravljeni su i luni jarkovi za odvod kinice koja odlazi u oblinje kanale, tako da ulica uvek ostaje suva. Po tom ljunku kola stalno prolaze tamoamo. Kola su duguljastog oblika, pokrivena odozgo, imaju zavese i jastuke od svile, a mogu da prevoze est osoba. I mukarci i ene koji su raspoloeni za uivanje svakodnevno ih unajmljuju u tu svrhu... Svakovrsne divljai ima u izobilju... Sa mora koje je udaljeno petnaest milja, svakoga dana se rekom dovozi u grad ogromna koliina ribe... Kad vidite takvu koliinu ribe, pomiljate da je nemogue da se ona proda; a ipak, za samo nekoliko sati, sva se ona raznese, tako je veliki broj stanovnika... Brojne su ulice povezane sa trgovima trnicama, a u nekima od njih ima mnogo hladnih kupatila, koja opsluuju sluge oba pola. Mukarci i ene koji ih poseuju od detinjstva su naviknuti da se stalno peru hladnom vodom, koju smatraju korisnom za zdravlje. Meutim, na tim kupalitima postoje odaje sa toplom vodom radi stranaca koji ne mogu da podnesu udar hladne vode. Svi oni imaju naviku da se peru, a naroito pre obeda... U drugim ulicama su kvartovi kurtizana, kojih ovde ima tako mnogo da se ne usuujem da o tome priam... One nose raskone haljine, jako su namirisane, stanuju u lepo opremljenim kuama i slui ih veliki broj sobarica i sluavki ... U drugim ulicama su stanovi lekara i astrologa... Na svakoj strani glavne ulice su kue i velike palate... I mukarci, i ene imaju svetlu boju koe i lepi su. Veina se uvek odeva u svilu... ene su veoma lepe i odgojene tako da imaju neno i staloeno ponaanje. Jedva da se moe zamisliti skupocenost njihovih haljina, prebogatih svilom i nakitom./'/Peking (ili kako se tada zvao, Kambaluk) je impresionirao Poloa jo vie nego Hangou; njegovi milioni (po kojima je dobio nadimak) mu nisu dovoljni da opie bogatstvo i stanovnitvo tog grada. Dvanaest predgraa su bila jo lepa od grada; jer u njima je poslovna klasa izgradila brojne lepe kue. U centru grada bilo je mnogo hotela i na hiljade radnji i kioska. Svakovrsne hrane je bilo u izobilju, a svakoga dana hiljade tovara sirove svile ulazile su kroz gradske kapije da bi se od njih pravila odea za stanovnike. Mada je Kan imao rezidencije u Hangouu, angtuu i drugim mestima, najvea njegova palata je bila u Pekingu. Opasivao ju je mermerni zid, a mermerne stepenice su vodile do nje; glavna zgrada je bila tako velika da su "veere mogle da se slue ogromnom broju ljudi. " Marko se divio rasporedu odaja, veto izraenim i prozirnim prozorskim staklima, kao i mnotvu obojenih crepova na krovu. Nikada nije video ni tako bogat grad, ni tako velianstvenog monarha. Mladi Venecijanac je bez sumnje nauio da govori i ita kineski; a moda je od zvaninih istoriara saznao kako su Kublaj i njegovi mongolski preci osvojili Kinu. Postepeno isuivanje regiona du severo-zapadne granice i pretvaranje tog zemljita u pustinjsko zemljite koje nije moglo da ishrani njihove odvane stanovnike nateralo je Mongole (tj. "hrabre") na oajnike upade radi osvajanja novih njiva; a njihov uspeh im je stvorio takvo raspoloenje i sklonost za ratovanje da se nisu zaustavili sve dok skoro cela Azija i delovi Evrope nisu pali pred njihovim orujem. Po predanju, njihov ratoborni voa, Xingis Kan je roen sa ugrukom krvi na dlanu. Od svoje trinaeste godine on je poeo da udruuje mongolska plemena u jedno, a u tom poduhvatu mu je strahovlada bila glavno sredstvo. Nareivao je da se zarobljenici zakucavaju klinovima za drvene magarce, ili da se iseku na komade, ili da se kuvaju u kazanima, ili da im se ivima dere koa. Kad je primio pismo od kineskog cara Ning Cunga, kojim se zahteva njegova pokornost, on je pljunuo u pravcu Zmajevog prestola i smesta krenuo na dugi mar od hiljadu dvesto milja preko pustinje Gobi do zapadnih provincija Kine. Devedeset kineskih

450

gradova bilo je tako temeljno razoreno da su konjanici mogli da jau preko opustoenih povrina, a da se nigde ne spotaknu. Pet godina je "Car oveanstva" pustoio severnu Kinu. Onda je, uplaen nekim nepovoljnim rasporedom planeta, krenuo natrag u svoje rodno selo i na putu umro od bolesti. Njegovi naslednici, Ogodaj, Mangu i Kublaj, nastavili su pohod sa varvarskom energijom; a Kinezi, koji su vekovima bili posveeni kulturi i zanemarili ratne vetine, umirali su individualnim heroizmom i nacionalnom sramotom. Kod Xuining-fua, lokalni kineski vladar je pruao otpor sve dok opsaenici nisu poubijali i pojeli sve ostarele i oslabele osobe, a svi sposobni mukarci izginuli, te su samo ene ostale da uvaju zidine; onda je zapalio grad i iv izgoreo u svojoj palati. Armije Kublaj Kana su pregazile Kinu sve dok nisu stale ispred poslednjeg utoita dinastije Sung, Kantona. Poto nije bio u stanju da prui otpor, kineski general, Lu Hsiu-fu je stavio deaka cara na lea i s njim zajedno poao u smrt skoivi u more; i pria se da se sto hiljada Kineza utopilo radije nego da se preda mongolskom osvajau. Kublaj je dostojno sahranio poginulog cara i zapoeo sa osnivanjem one Juan ("Izvorne") ili mongolske dinastije koja e vladati Kinom neto manje od sto godina. Sam Kublaj nije bio varvarin. Glavni izuzetak u toj tvrdnji nije bila njegova izdajnika diplomatija, koja je za to vreme bila uobiajena, ve njegov postupak prema rodoljubu i nauniku Ven T/'/ien-hsianu, koji je zbog odanosti dinastiji Sung odbio da prizna vlast Kublaj Kana. Leao je u tamnici tri godine, ali nije hteo da popusti. "Moja je tamnica," pisao je, u jednom od najuvenijih odlomaka u kineskoj knjievnosti,"osvetljena samo vatrom lutalicom; nikakav dah prolea ne krepi mranu samou u kojoj prebivam... Trpim maglu i rosu, i mnogo sam puta pomiljao na smrt; a ipak, dve godine su prole, a bolest je uzalud lebdela oko mene. Vlana, nezdrava zemlja za mene je postala sam raj. Jer, tu je bilo ono u meni to nevolja nije mogla da mi ukrade. I tako sam ostao vrst, posmatrajui bele oblake kako plove nad mojom glavom, u srcu nosei tugu beskrajnu kao nebo."Na kraju, Kublaj ga je pozvao k sebi na dvor. "ta je to to ti eli ?" pitao je monarh. "Po milosti cara Sunga," odgovorio je Ven, "postao sa ministar Njegovog velianstva. Ne mogu da sluim dvojici gospodara. Jedino to traim je da umrem. " Kublaj je pristao; i dok je ekao da xelatov ma padne na njegov vrat, on se poklonio prema jugu kao da njegov car Sung jo uvek vlada u junoj prestonici, Nan-kingu. Ipak, Kublaj je pokazao volju da prizna civilizacijsku superiornost Kineza i da sa njihovim obiajima stapa obiaje svog naroda. Morao je da napusti sistem ispita za prijem u dravnu slubu, poto bi mu taj sistem dao jedno potpuno kinesko inovnitvo; ograniio je veinu viih poloaja na svoje mongolske pratioce i pokuavao neko vreme da uvede mongolski alfabet. Ali, veim delom, i on i njegov narod prihvatili su kulturu Kine, kojom su se ubrzo preobrazili u Kineze. Filozofski je tolerisao razne religije i koketirao sa hrianstvom kao sredstvom pacifikacije i vladavine. Rekonstruisao je Veliki kanal izmeu Tjencina i Hangoua, poboljao velike puteve i organizovao brzu potansku slubu irom podruja veeg od bilo kog koji je kineska vlast prihvatila od njegovog vremena. Izgradio je velike ambare u kojima se skladitio viak bogatih letina radi javne raspodele u gladnim godinama, i smanjivao poreze za sve seljake koji su pretrpeli sue, oluje ili napade insekata;$375$ organizovao je sistem dravnog staranja za ostarele naunike, siroad i neja; i bio je velikoduan pokrovitelj prosvete, knjievnosti i umetnosti. Za njegove vladavine prepravljen je kalendar, a osnovana je carska akademija. U Pekingu je podigao novu prestonicu, iji sjaj i stanovnitvo su bili udo za posetioce iz drugih zemalja. Izgraene su velike palate, a arhitektura je u Kini cvetala kao nikada pre. "Dakle, kada se sve to deavalo," kae Marko Polo, "Meser Polo je bio na licu mesta." On je postao prilino

451

blizak Kanu i detaljno opisuje njegove zabave. Pored etiri ene koje su nazivane caricama, Kan je imao mnogo konkubina, dovoenih iz Unguta u Tatariji, ije su dame carskom oku izgledale posebno lepe. Svake druge godine, kae Marko, slubenici dokazane prefinjenosti ukusa slati su u ovaj region da bi stotinu mladih ena uveli u slubu njegovog velianstva prema njegovim precizno izloenim zahtevima. /'/Po njihovom dolasku kod njega, on nareuje da nov pregled izvri druga grupa nadzornika, pa se vri dalji odbir, kada se trideset ili etrdeset zadri za njegovu odaju... One se zasebno predaju na staranje izvesnim starijim dvorskim damama, iji je zadatak da ih paljivo posmatraju, u toku noi, da bi se uverile da nemaju neke skrivene nedostatke, da spavaju mirno, da ne hru, da imaju prijatan dah, i da nemaju neprijatan miris bilo kog dela tela. Poto se podvrgnu tako strogom ispitivanju, njih podele na grupe od pet, s tim to svaka ostaje tri dana i tri noi u odaji Njegovog velianstva, gde one treba da izvre svaku uslugu koja se od njih trai, a on ini s njima to mu je drago. Kad se taj period zavri, njih smenjuje druga grupa, i tako to ide uzastopce, sve dok sve ne dou na red, i kada prvih pet ne ponu ponovo svoje dvorenje./'/Poto je ostao u Kini dvadeset godina, Marko Polo je, sa svojim ocem i ujakom, iskoristio priliku, kada je grupa izaslanika koje je Kan poslao u Persiju, da se vrati u svoj rodni grad uz minimum opasnosti i trokova. Kublaj im je dao poruku za Papu i obezbedio im sve udobnosti koje su tada postojale za putnike. Trebalo im je tri godine za plovidbu oko Malajskog poluostrva do Indije i Persije, putovanje kopnom do Trebizonda na Crnom moru i konano plovidbu do Venecije; a kada su stigli u Evropu, saznali su da su i Kan i Papa umrli.$376$ Sam Marko, sa svojstvenom tvrdoglavou, poiveo je do sedamdesete. Na samrtnoj postelji njegovi prijatelji su se ga molili, radi spasenja njegove due, da povue svoje oito lane tvrdnje koje je naveo u svojoj knjizi; ali, on je bio vrst: "Nisam ispriao polovinu onoga to sam video. " Ubrzo posle njegove smrti, novi komini lik je postao popularan na vencijanskim karnevalima. Bio je obuen kao klovn i zabavljao je svetinu svojim vulgarnim preterivanjima. Njegovo ime je bilo Marko Milioni.2. Dinastije Ming i /'/ingPad Mongola Dinastija Ming Manxurska najezda Dinastija /'/ing Prosvetljeni monarh /'/ien Lung odbacuje ZapadNi za etiri veka Kina nee ponovo doiveti tako sjajno doba. Dinastija Juan je brzo propala, jer je bila oslabljena slomom mongolske vladavine u Evropi i zapadnoj Aziji i sinifikacijom (ako jedno tako pedantna sposobnost moe biti doputena za jednu tako ponavljanu pojavu) Mongola u samoj Kini. Samo u eri eleznice, telegrafa i tampe mogla je jedna tako ogromna i artificijelna imperija, tako izdeljena planinama, pustinjama i morima, da bude drana stalno pod jednom upravom. Mongoli su se pokazali kao bolji ratnici nego upravljai i naslednici Kublaja su bili prisiljeni da obnove sistem ispita i koriste kinesku sposobnost u upravljanju. Osvajanje je na kraju prouzrokovalo malu promena u obiajima ili idejama starosedelaca, osim to je moda uvelo takve nove forme u kinesku knjievnost kao to su roman i drama. Jo jednom su Kinezi sklapali meovite brakove sa osvajaima, civilizovali ih i zbacili. Godine 1368. jedan bivi budistiki svetenik je poveo pobunu, uao trijumfalno u Peking i proglasio se za prvog cara u dinastiji Ming ("Sjajni"). U sledeoj generaciji na presto je doao jedan sposoban monarh, tako da je pod Jung Loom, Kina opet uivala u blagostanju i davala doprinos umetnostima. Uprkos tome, Sjajna dinastija zavrila je u haosu pobuna i najezda; ba u vreme kada je zemlja bila podeljena na suparnike frakcije, nova horda osvajaa je grunula kroz Veliki zid i zapoela opsadu Pekinga.Manxurci su bili tunguski narod koji je mnogo vekova iveo na podruju koje se danas zove Maukuo (tj. kraljevstvo Manxuraca). Proirivi vlast na sever do reke Amur, oni su se okrenuli nazad na jug i

452

napredovali ka kineskoj prestonici. Poslednji car dinastije Ming je okupio oko sebe porodicu, naloio eni da izvri samoubistvo,$377$ a zatim se obesio o svoj opasa poto je prethodno napisao poslednji ukaz na reveru svoje odee: "Mi, slabe vrline i prezira vredni navukli smo veliki gnev Boga. Moji ministri su me izdali. Stid me je da se sretnem sa svojim precima. Zbog toga skidam svoju krunu i sa kosom koja mi pokriva lice ekam da me rastrgnu ruke pobunjenika. Nemojte naneti povredu nijednom pripadniku moga naroda." Manxurci su ga sahranili sa poastima i osnovali dinastiju /'/ing ("Neokaljani") koja e vladati Kinom sve do naeg revolucionarnog doba. Oni su takoe ubrzo postali Kinezi, a drugi vladar te dinastije, K/'/ang-hsi, dao je Kini vladavinu sa najvie blagostanja, mira i prosveenosti u istoriji te nacije. Doavi na presto kada je imao sedam godina, K/'/ang-hsi je uzeo vlast u svoje ruke u svojoj trinaestoj godini nad carevinom koja je obuhvatala ne samo uu Kinu, ve i Mongoliju, Manxuriju, Koreju, Indokinu, Anam, Tibet i Turkestan; bila je to bez sumnje najvea, najbogatija i najmnogoljudnija carevina njegovog vremena. K/'/ang-hsi je njome vladao sa mudrou i pravednou koja je izazivala zavist kod obrazovanih podanika njegovih savremenika Aurengzeba i Luja /XIV/. Bio je to ovek pun telesne energije i ivahnog duha; zdravlje je crpio iz krepkog ivota u prirodi, a u isto vreme marljivo radio da bi se upoznao sa naukom i umetnostima svog vremena. Putovao je irom carevine, ispravljao nepravilnosti gde god bi ih uoio, i izvrio reformu krivinog zakonika. iveo je skromno, smanjio trokove administracije i ponosio se blagostanjem svog naroda. Zahvaljujui njegovom velikodunom pokroviteljstvu i istananom razumevanju, knjievnost i nauka su cvetali, a umetnost izrade porcelana je dostigla jedan od vrhunaca u svojoj istoriji. Tolerisao je sve religije, uio latinski kod jezuita, i strpljivo se nosio sa udnim obiajima evropskih trgovaca u njegovim lukama. Kada je umro, posle duge i blagotvorne vladavine (1661-1722.), za sobom je ostavio sledee oprotajne rei: "Ima razloga za strepnju, da e u narednim vekovima ili milenijumima, Kina moda biti ugroena sukobima sa raznim narodima Zapada koji ovamo dolaze preko mora." Ovi problemi, proizali iz sve obimnije trgovine i kontakata Kine sa Evropom izbili su opet na povrinu pod jednim drugim sposobnim carem manxurske loze /'/ien Lungom. /'/ien Lung je napisao 34.000 pesama; jedna od njih, o "aju", privukla je panju Voltera, koji je poslao "svoje izraze potovanja divnom vladaru Kine." Francuski misionari su naslikali njegov portret i ispod njega ispisali sledee stihove:/'Occupe sans relache a tous les soins divers/ /D'un gouvernement lju'on admire/, /Le plus grand potentat ljui soit dans l'univers/ /Est le Meilleur lettre ljui soit dans son Empire/. $378$ Vladao je Kinom u toku dve generacije (1736-96.), abdicirao u osamdesetpetoj godini i nastavio da upravlja vladom do svoje smrti (1799.) Za vreme poslednjih godina njegove vladavine dogodio se jedan incident koji je paljive posmatrae mogao da podseti na K/'/ang-hsijeva predskazanja. Engleska, koja je izazvala carev gnev uvozom opijuma u Kinu, poslala je 1792. komisiju na elu sa lordom Makartnijem da pregovara o trgovinskom sporazumu sa /'/ien Lungom. lanovi komisije su mu objanjavali koristi od trgovine sa Engleskom i dodali da bi sporazum koji su traili podrazumevao jednakost britanskog vladara i kineskog cara. /'/ien Lung je izdiktirao sledei odgovor Xorxu /III/:"Ne smatram vrednim predmete neobine i originalne, i nemam koristi od proizvoda vae zemlje. Ovo je, dakle, moj odgovor na va zahtev da imenujete predstavnika na mom dvoru, to je zahtev suprotan obiajima nae dinastije, koji bi mogao samo da vam donese neprijatnosti. Izloio sam detaljno svoje stavove i naredio vaem poasnom izaslaniku da u miru poe na put kui. Dolikovalo bi vam, o Kralju, da potujete moja oseanja i pokaete jo veu privrenost i

453

odanost u budunosti, tako da stalnom pokornou naem tronu moete nadalje da obezbedite mir i blagostanje vae zemlje." Ovim ponositim reima Kina je odloila industrijsku revoluciju. Videemo u daljem sledu dogaaja, kako je do Revolucije ipak dolo. U meuvremenu razmotrimo ekonomske, politike i moralne elemente jedinstvene i poune civilizacije ija je sudbina izgleda bila da je Revolucija uniti. 2. Ljudi i njihov jezik Stanovnitvo Izgled Odevanje Posebnosti kineskog jezika O kineskom pismuPrvi elemenat u toj slici je brojnost: Kineza ima mnogo. Struni procenitelji raunaju da je populacija u kineskim dravama 280. godine p.n.e. bila oko 14.000.000; 200. godine n.e., 28.000.000; 726., 41.500.000; 1644., 89.000.000; 1743., 150.000.000; 1919., 330.000.000. U etrnaestom veku neki evropski putnik izbrojao je u Kini "dve stotine gradova koji su svi bili vei od Venecije." Kineski popis stanovnitva se dobija pomou zakona o registraciji kojim se zahteva od svakog domainstva da ispie imena svojih lanova na ploici na ulazu; mi ne znamo koliko su tane te ploice, niti izvetaji koji se navodno baziraju na njima. Verovatno je da Kina danas ima nekih 400.000.000 dua. Kineza ima razliitih po stasu, s tim to su na jugu nii rastom i slabiji, a na severu vii i jai; uopte uzev, oni su najvitalniji narod u Aziji. Odlikuju se velikom fizikom izdrljivou, velianstvenom odvanou u podnoenju raznih tekoa i patnji, izuzetnom otpornou na bolesti i prilagodljivou koja im omoguava da se razvijaju i napreduju u skoro svakoj klimatskoj zoni. Ni opijum, ni ukrtanje s bliskim srodnicima, ni sifilis nisu mogli da oslabe njihovo zdravlje, a slom njihovog drutvenog sistema nije usledio zbog bilo kakvog vidljivog pogoranja u njihovoj biolokoj ili mentalnoj vitalnosti.Lice Kineza je jedno od najinteligentnijih na zemljinoj kugli, mada se ne moe rei da je svakom dopadljivo. Neki pripadnici siromanih klasa su nezamislivo runi po zapadnjakom miljenju, a neki kriminalci imaju zao pogled koji bi odlino pristajao nekoj filmskoj karikaturi; ali velika veina imaju lice pravilnih crta koje deluje mirno zbog fizioloke sluajnosti malo sputenih onih kapaka i drutvene akumulacije vekova civilizacije. Kosina oiju nije tako izraena kao to bi se oekivalo, a uta koa je esto zapravo lepo preplanuo ten. ene na selu su snane skoro kao mukarci; dame iz viih slojeva su nene i ljupke, koje se bele pomou pudera, stavljaju rumenilo na usne i obraze, potamnjuju obrve i oblikuju ih i stanjuju tako da lie na list vrbe ili na polumesec. Kosa kod oba pola je otra i jaka, ali nikada kovrxava. ene esto nose punu, obino ukraenu cvetovima. U doba poslednje dinastije, mukarci su, da bi ugodili svojim vladarima, prihvatili manxurski obiaj brijanja prednje polovine glave; kao nadoknadu, ostavljali su ostatak kose koji nisu skraivali ve ga skupljali u dugi perin, koji je postao sredstvo kanjavanja i osnova za ponos. Brade su im bile male i uvek izbrijane, ali se nisu sami brijali, ve su to inili berberi koji su svoje radnje nosili sa sobom i bogatili se. Obino su bili gologlavi; kada su pokrivali glavu, mukarci su zimi koristili somotsku kapu sa nagore okrenutim obodom, a leti kupastu kapu ispletenu od vlakana bambusa, na ijem je vrhu, kod ljudi bilo kog drutvenog ranga, stajala kuglica u boji ili svilena resica. Kad su mogle da sebi to priute, ene su pokrivale glavu svilenim ili pamunim trakama ukraenim ljokicama, nakitom ili vetakim cvetovima. Obua je obino bila od tople tkanine; poto je pod esto bio od hladnih ploica ili zemlje, Kinezi su na nogama nosili minijaturne tepihe. Po obiaju koji je zaet na dvoru cara Li Hou-ua (oko 970. n.e.), stopala sedmogodinjih devojica bila su

454

stisnuta vrsto povezanim zavojima da bi se spreio njihov dalji rast, tako da bi zrela gospoa mogla da hoda prenemauim korakom koji je u erotskom smislu godio mukarcima. Smatralo se nepristojnim govoriti o enskom stopalu, a isto tako sramotnim pogledati ga; u prisustvu dame ak je i re stopalo bila tabu. Taj obiaj se proirio na sve drutvene slojeve i grupe osim na Manxurce i Tatare i postao tako strog da je prevara u pogledu veliine nevestinog stopala bila dovoljna da se ponite zaruke ili venanje. K/'/ang-hsi je pokuao da prekine taj obiaj, ali u tome nije uspeo; danas to spada u srenije nezgode revolucije. Mukarci su oblaili pantalone i tunike, skoro uvek plave boje. Zimi su preko pantalona nosili dokolenice i oblaili dodatne tunike, ponekad i trinaest komada. Nosili su ih i danju i nou tokom cele zime, a skidali jednu po jednu kako je dolazilo prolee. Tunika je bila raznih duina i sezala je do slabina, ili do kolena ili do stopala; zakopavala se sasvim do grla i imala ogromne rukave umesto xepova. Koulje i donji ve su bili gotovo nepoznati. Na selu su ene nosile pantalone kao i mukarci, jer su bile naviknute na muke poslove, pa i vie od toga; u varoicama su nosile suknje preko pantalona. U gradovima je svila bila skoro isto uobiajena kao i pamuk. Nikakav kai nije stezao struk, niti su steznici drali grudi. Uopte uzev, kineska odea je bila razumnija, zdravija i i prikladnija od garderobe modernog Zapada. Nikakva tiranija mode nije ni muila, ni uzdizala ivot kineske ene; sve urbane klase su se oblaile slino, i to skoro sve generacije; kvalitet odee je mogao da bude razliit, ali ne i oblik; a svi su mogli biti sigurni da e moda trajati koliko i ogrta.Jezik Kineza se razlikovao od ostatka sveta jo izrazitije nego odea. On nije imao azbuku, niti pravopis, ni gramatiku, ni vrste rei; iznenaujue je kako se dobro i dugo ova najstarija i najmnogoljudnija nacija na zemaljskoj kugli snalazi bez tih nevolja mladih na Zapadu. Moda je u pradavna, zaboravljena vremena bilo nastavaka, deklinacija, konjugacija, padea, brojeva, glagolskih vremena i naina; ali, dokle mi moemo da dosegnemo u prolost, taj jezik nita od toga nema. Svaka re u njemu moe da bude imenica, glagol, pridev ili prilog, shodno njenom kontekstu i tonu. Poto govorni dijalekti imaju samo etiri do osam stotina jednoslonih rei-glasova ili vokabula, i oni moraju da se koriste da izraze 40.000 karaktera pisanog jezika, svaka vokabula ima etiri do devet "tonova", tako da se njeno znaenje razlikuje shodno nainu na koji se otpeva. Gestikulacija i kontekst dopunjavaju te tonove i ine da svaki glas slui u mnoge svrhe; tako vokabula "I" moe da znai ezdesetdevet stvari, "shi" moe da znai pedeset devet, "ku" dvadeset devet. Nijedan drugi jezik nije tako sloen, tako suptilan i tako jezgrovit. Pisani jezik je jo specifiniji od govornog. Predmeti iskopani u Honanu, koji otprilike datiraju iz doba dinastije ang, imaju na sebi zapise u karakterima (slovima) u sutini slinim onim koji su u upotrebi do nae generacije, tako da izuzimajui nekoliko Kopta koji govore staroegipatski kineski je i najstariji jezik, a njime danas govori najvei broj ljudi na svetu. U poetku su se Kinezi, kako zakljuujemo iz jednog odlomka Lao-cea, sluili konopcima za vorovima da bi preneli poruku. Verovatno su potrebe svetenika u traganju za znaenjem maginih formula i potrebe grnara da obeleavaju svoje posue, dovele do razvoja slikovnog pisma. Ti primitivni kriptogrami bili su prvobitan oblik od est stotina znakova koji danas predstavljaju osnovne karaktere u kineskom pismu. Nekih dvesto etrnaest od njih su nazvani "korenima", zato to oni ulaze kao elementi u skoro sve karaktere dananjeg jezika. Sadanji karakteri su veoma sloeni simboli u kojima je osnovni slikovni elemenat prekriven dodacima namenjenim za precizno odreivanje izraza, obino pomou neke naznake njegovog zvuka. Ne samo svaka re, ve i svaka ideja, ima svoj zaseban znak; jedan znak predstavlja konja, neki drugi znak

455

"konja riana sa belim trbuhom," a neki drugi opet "konja sa belom pegom na elu." Neki od karaktera su ipak relativno jednostavni: kriva linija iznad prave linije (tj. sunce iznad horizonta) oznaava "jutro"; sunce i mesec zajedno predstavljaju "svetlost"; usta i ptica zajedno znae "pevanje"; ena ispod krova znai "mir"; ena, usta i znak za /'/nepoten/'/ sainjavaju karakter za "opasan"; mukarac i ena zajedno znae "brbljiv"; ena sa dvostrukim ustima znai "svaanje"; "supruga" je predstavljena znacima za enu, metlu i oluju. Sa nekih gledita to je primitivan jezik koji je zahvaljujui vrhunskom konzervativizmu opstao do "modernih" vremena. Njegove sloenosti su oiglednije nego njegove prednosti. Kau da Kinezima treba deset do pedeset godina da se upoznaju sa 40.000 karaktera u svom jeziku; ali kada shvatimo da ti karakteri nisu slova ve ideje, i razmislimo o duini vremena koje bi nama bilo potrebno da ovladamo sa 40.000 ideja, ili ak fondom od 40.000 rei, onda uoavamo da uslovi poreenja nisu poteni prema Kinezima; ono to treba da kaemo je da je bilo kome potrebno pedeset godina da savlada 40.000 ideja. U svakodnevnom ivotu, prosean Kinez se snalazi sasvim dobro sa tri ili etiri hiljade znakova, a njih ui dosta brzo nalaenjem njihovih "korenova". Najupadljivija prednost tog jezika koji ne izraava glasove, ve ideje jeste u tome da Koreanci i Japanci mogu da ga itaju isto tako lako kao Kinezi, tako da on za Daleki istok predstavlja internacionalni pisani jezik. On takoe u jednom sistemu pisanja ujedinjuje sve stanovnike Kine, iji dijalekti se razlikuju do stepena potpune meusobne nerazumljivosti; u razliitim krajevima se isti karakter ita kao razliit glas ili re. Ova prednost jednako vai za prostor, kao i za vreme; poto je pisani jezik u sutini ostao isti, dok je govorni divergirao u stotinu dijalekata, knjievna dela Kine, pisana dve hiljade godina ovim karakterima, moe i danas da ita svaki pismeni Kinez, mada ne moemo da znamo kako su ti drevni pisci izgovarali te rei, ili ideje koje ti znaci predstavljaju. Ova postojanost istog pisma usred promena i raznolikosti jezika, doprinela je ouvanju kineske misli i kulture, a u isto vreme posluila kao velika energija za konzervativizam; stare ideje su se zadrale na sceni i oblikovale duh mladih. Karakter kineske civilizacije je simbolizovan u tom fenomenu njegovog jedinstvenog i izvanrednog pisma: u fenomenu njegovog jedinstva usred raznolikosti i razvoja, njegovog dubokog konzervativizma i nevienog kontinuiteta. Ovaj sistem pisanja bio je u svakom smislu visoko intelektualno dostignue; on je klasifikovao itav svet predmeta, delatnosti i osobina u okviru nekoliko stotina korenskih znakova, spajao sa ovim znacima nekih petnaest stotina karakteristinih znakova i uinio da oni predstavljaju u svojim upotpunjenim oblicima sve ideje u knjievnosti i ivotu. Ne smemo biti suvie sigurni da su nai vlastiti raznovrsni naini zapisivanja misli superiorni u odnosu na ovaj oito primitivan oblik. Lajbnic u sedamnaestom veku i Ser Donald Ros u nae doba, sanjali su o sistemu pisanih znakova nezavisnih od govornih jezika, osloboenog njihove nacionalistike raznolikosti i njihovih promena u prostoru i vremenu, koji bi otuda bio sposoban da izraava ideje raznih naroda na identine i meusobno razumljive naine. Ali upravo takav znakovni jezik, koji ujedinjuje stotinu generacija i jednu etvrtinu stanovnika planete, ve postoji na Dalekom istoku. Zakljuak Orijentalca je logian i straan: ostatak sveta mora da naui kineski. 3. Praktini ivot i) Na njivama

456

Siromatvo seljaka - Naini ratarenja - Ratarske kulture - aj - Hrana - Stoicizam sela Sva raznovrsna knjievnost tog jezika, sve suptilnosti kineske misli i rasko kineskog ivota, poivali su u krajnjoj liniji na plodnosti njiva.$380$ Ili, bolje reeno, na mukotrpnom radu ljudi jer se plodna polja ne raaju, ve stvaraju. Tokom mnogih vekova prvi stanovnici Kine su morali da se bore protiv xungle i ume, divljih ivotinja i insekata, sue i poplave, alitre i mraza da bi ogromne prostore divljine pretvorili u plodno zemljite. A ta pobeda je povremeno morala da se obnavlja; jednim vekom nepromiljene see stabala stvarala se pustinja, a nekoliko godina nemara bilo je dovolljno da se xungla vrati. Ta borba je bila otra i opasna; u svakom trenutku su varvari mogli da upadnu i otmu s mukom steene plodove raskrenog zemljita. Zato seljaci, radi svoje zatite, nisu iveli u osamljenim kuama sa okunicom, ve u malim zajednicama, pa su opasivali svoja sela zidovima, zajedno izlazili da seju useve i obrauju zemlju i esto spavali nou sa straom postavljenom na njivama. Njihove metode zemljoradnje su bile jednostavne, a ipak, nisu se mnogo razlikovale od ovih dananjih. Ponekad su koristili plugove najpre od drveta, zatim od kamena, pa onda od gvoa; ali, ee su motikom obraivali svoje male parcele. Zemljite su prihranjivali bilo kojim prirodnim ubrivom koje se moglo nai i nisu se ustezali da u tu svrhu sakupljaju psei ili ljudski izmet. Od najranijih vremena kopali su brojne kanale da bi doveli vodu iz mnogih reka do polja pirina ili prosa; duboki kanali su bili prokopani kroz milje i milje tvrde stene da bi se iskoristila neka neukrotiva reka, ili da bi se njen tok skrenuo u isuenu ravnicu. Ne primenjujui rotaciju useva ili vetaka ubriva, a esto bez bilo kakve teglee marve, Kinezi su uspevali da izvuku dve ili tri letine godinje sa barem polovine povrina svog zemljita, pa su od zemlje dobijali vie hrane nego bilo koji narod u istoriji. Od itarica su gajili uglavnom proso i pirina, uz penicu i jeam kao manje vane kulture. Od pirina se dobijalo i vino i hrana, ali seljak to vino nije pio previe. Njegovo omiljeno pie, a posle pirina najvanija biljna kultura, bio je aj. Korien najpre kao lek, on je postajao sve popularniji, a u doba dinastije T/'/ang uao je ak i u domene izvoza i poezije. Do petnaestog veka sav Daleki istok je bio estetski opijen ceremonijom pijenja aja; sladokusci su tragali za novim sortama, a odravana su takmienja da bi se utvrdilo iji je aj najbolji. Pored tih proizvoda gajilo se ukusno povre, hranljive mahunarke kao soja i njene klice, jaki zaini kao beli i crni luk, i hiljade vrsta jagodiastog i ostalog voa. Najrei od svih proizvoda rada seljaka bilo je meso; tu i tamo volovi i bivoli su korieni za oranje, ali gajenje stoke za hranu bilo je ogranieno na svinje i ivinu. Veliki deo stanovnitva je iveo lovei zamkama ribu iz reka i mora.Suvi pirina, makaroni, fidelini, neto povra i malo ribe inili su ishranu siromanih; imuni su jeli i svinjetinu i piletinu, a bogatai su se aavali paijim mesom; najekstravagantniji pekinki obedi su se sastojali od stotinu jela od paetine. Kravlje mleko je bilo retko, a jaja je bilo malo i nisu bila omiljena hrana, ali se zato od soje pravilo punomasno mleko i sir. Kuvanje se razvilo u lepu umetnost u kojoj se koristilo sve; brale su se trave i alge, a ptija gnezda su skidana da bi se pravile ukusne supe; delikatesna jela su kuvana od ajkulinih peraja i riblje iznutrice, skakavaca, gusenica i svilenih buba, konja i mazgi, pacova i vodenih zmija, maaka i pasa. Kinezi su voleli da jedu; nije bilo neuobiajeno da bogataev obed ima etrdeset jela i da bude potrebno po tri ili etiri sata da dotini gospodin sve to konzumira. Siromanom oveku nije bilo potrebno mnogo vremena za njegova dva obroka dnevno. Uz sav svoj mukotrpni rad, sa ponekim izuzetkom, sve do smrti seljak nikada nije bio siguran

457

da ga nee zadesiti glad. Snani i dovitljivi su stekli velika imanja i koncentrisali bogatstvo drave u svojim rukama; povremeno bi, kao pod ih Huangtijem, meu stanovnicima bila izvrena preraspodela zemljita, ali bi se zbog prirodne nejednakosti ljudi, bogatstvo ubrzo ponovo koncentrisalo. Veina seljaka je posedovala zemlju, ali kako se stanovnitvo poveavalo bre nego poljoprivredne povrine, proseno gazdinstvo je u svakom veku bivalo sve manje. Ishod je bilo siromatvo jednako onom u siromanoj Indiji: tipina porodica zaraivala je 83 dolara godinje, mnogi ljudi su iveli na dva centa dnevno, a milioni su umirali od gladi svake godine. U toku dvadeset vekova Kina je imala proseno jednu optu glad svake godine; delimino zato to je seljak eksploatisan do ivice opstanka, delimino zato to je reprodukcija stanovnitva prevazilazila plodnost zemlje i delom zato to je transport bio tako nerazvijen da je neki region mogao da umire od gladi, a da drugi ima vie nego to mu treba. Konano, poplava je mogla da uniti ono to su zemljoposednik i poreznik ostavili; reka Hoang-ho koju narod naziva "Tugom Kine" mogla je da promeni tok, hiljadu sela da potopi, a drugoj hiljadi ostavi isuenu zemlju. Seljaci su te nesree podnosili sa ravnodunom izdrljivou. "Sve to je oveku potrebno u ovom prolaznom ivotu," kae jedna njihova poslovica, "jeste eir i zdela pirina." Radili su vredno, ali ne i brzo; nikakva sloena maina ih nije pourivala, ili im muila nerve svojom bukom, rizikom nanoenja povreda i brzinom. Nije bilo vikenda ni nedelja, ali je bilo mnogo praznika; periodino bi neka svetkovina, kao Novogodinji praznik ili Praznik svetiljki, davala radniku priliku da se malo odmori od mukotrpnog rada, i legendama i igrokazima unosila svetlost u dosadnije periode godine. Kad bi zima uklonila svoje mrgodno lice, a snegom napojena zemlja omekala pod prolenim kiama, seljaci su opet izlazili da zaseju svoja uzana polja, i veselo pevali pesme pune nade koje su poticale iz pradavne prolosti. ii) U radionicama Radinosti - Svila - Fabrike - Esnafi - Nosai - Putevi i kanali - Trgovci - Kredit i kovani novac - Eksperimenti sa valutom U meuvremenu industrija je cvetala kao nigde drugde na zemlji pre naeg osamnaestog veka. U najdaljoj kineskoj istoriji do koje moemo da dosegnemo, nalazimo ivu domau radinost i uspenu trgovinu u gradovima. Osnovne industrije, tj. radinosti su bile tkanje tekstila i gajenje svilenih buba; obe su obavljale ene u svojim kolibama ili blizu njih. Tkanje svile je bila vrlo stara vetina, iji poeci u Kini datiraju jo iz drugog milenijuma pre nae ere.$381$ Kinezi su hranili bube svee iseckanim dudovim liem sa zapanjujuim rezultatima: ovakvom ishranom jedna funta (od 700.000) buba poveala bi teinu na 9.500 funti za etrdeset dva dana. Odrasle bube bi onda bile stavljane u male atore od slame, oko kojih su one plele svoje aure isputajui svilu. aure su bacane u vrelu vodu, svila je izlazila iz svoje ljuske, zatim je bila obraena i tkana, pa veto pretvarana u raznovrsnu odeu, tapiserije, vezove i brokate za vie klase sveta.$382$ Uzgajivai i tkai su nosili odeu od pamuka. ak i u vekovima pre nae ere, ova domaa industrija je bila dopunjena radionicama u gradovima. Jo 300. p.n.e. postojao je gradski proletarijat, organizovan sa svojim majstorima u industrijske esnafe. Rast ove radionike industrije ispunio je gradove aktivnom, zaposlenom populacijom tako da je Kina u vreme Kublaj Kana bila industrijski jednaka Evropi osamnaestog veka. "Za svaki zanat postoji

458

hiljadu radionica," pisao je Marko Polo, "i svaka prua zaposlenje za deset, petnaest, ili dvadeset radnika, a u nekoliko sluajeva ak etrdeset... Bogati majstori u ovim radionicama ne rade svojim rukama, ve naprotiv izigravaju gospodu i prave se vani." Ovi esnafi su, kao kodifikovane industrijske grane naeg vremena, ograniavali konkurenciju i regulisali nadnice, cene i radno vreme; mnogi od njih su ograniavali proizvodnju da bi odrali cene proizvoda; i moda njihovo lagodno zadovoljstvo tradicionalnim obiajima mora da ima nekog udela u usporavanju razvoja nauke u Kini i spreavanju inudustrijske revolucije do dananjih dana kad su njenom bujicom razbijene sve barijere i institucije. Esnafi su preuzeli mnoge od funkcija koje su nekadanji ponositi graani Zapada prepustili dravi: donosili su svoje zakone i primenjivali ih pravino; trajkove su uinili retkim arbitrirajui u sporovima izmeu poslodavaca i zaposlenih preko posrednikih odbora koji su predstavljali svaku stranu jednako; uopte uzev sluili su kao samoupravna i samodisciplinujua organizacija za industriju i obezbeivali divljenja dostojan izlaz iz moderne dileme izmeu /laissez-faire/ i robovlasnike drave. Te esnafe nisu formirali samo trgovci, proizvoai i njihovi radnici, ve i manje zanatlije, kao berberi, kuliji i kuvari; ak su i prosjaci bili ujedinjeni u neko udruenje koje je svoje lanove podvrgavalo strogim zakonima. Vrlo mali broj radnika u gradu bili su robovi, i to veinom zaposleni u kunim poslovima, i obino vezani za gospodare na period od godinu dana, ili doivotno. U vremenima opte gladi, devojice i siroad su prodavani po ceni od neto malo gotovine, a otac je mogao u svako doba da proda svoje erke kao robinje. To ropstvo, meutim, nikada nije dostiglo one razmere koje je doseglo u Grkoj i Rimu; veina radnika su bili zastupnici ili lanovi esnafa, a veina seljaka je posedovala zemlju i imala svoju upravu u seoskim zajednicama u velikoj meri nezavisnim od dravne kontrole. Proizvodi rada su prenoeni na ljudskim leima; ak su se i ljudi uglavnom prevozili na nosiljkama postavljenim na ugnjeena, ali uljevita i tvrda ramena kulija koji se nikada nisu alili. $383$ Teke kofe ili ogromni svenjevi su stavljani u ravnoteu na krajeve motki i onda prebacivani preko ramena. Ponekad su teka pivarska kola vukli magarci, ali ee su ih vukli ljudi. Ljudski miii su bili tako jeftini da nije bilo nikakvog podsticaja za razvoj ivotinjskog ili mehanikog transporta; a primitivnost prevoza nije pruala stimulans za razvoj puteva. Kad je evropski kapital izgradio prvu kinesku eleznicu (1876.) liniju od deset milja izmeu angaja i Vusunga ljudi su protestovali govorei da e to da uznemiri i uvredi duha zemlje; i protivljenje je bilo tako silovito da je vlada otkupila tu prugu, a lokomotive i vagone bacila u more. U doba ih Huangtija i Kublaj Kana postojali su carski putevi, sa kamenim zastorom; ali danas su od njih ostali samo obrisi. Gradske ulice su bile obine staze iroke osam stopa, napravljene tako da uvaju od sunca. Mostovi su bli brojni, a ponekad veoma lepi, poput mermernog mosta kod Letnje palate. Trgovci i putnici su koristili vodene puteve esto kao i kopnene; 25.000 milja kanala sluilo je kao pogodna zamena za eleznicu; a Veliki kanal izmeu Hangoua i Tjencina, dug 650 milja, zapoet oko 300. godine n.e. i koji je dovrio Kublaj Kan, bio je prevazien jedino Velikim zidom na skromnom spisku kineskih tehnikih dostignua. Promet "xunki" i "sampana" po rekama je bio iv i obezbeivao ne samo jeftin prevoz robe, ve i prebivalita za milione siromaha. Kinezi su roeni trgovci i mnogo sati provedu u cenjkanju. Kineska filozofija i inovnitvo su se sloili u preziru prema trgovcima, a dinastija Han im je nametala visoke poreze i zabranjivala da koriste kola ili svilu. Pripadnici visokih klasa su nosili duge nokte kao to su zapadnjake ene nosile francuske potpetice da pokau da su osloboeni fizikog rada. Obiaj je bio da se u najvie klase ubrajaju ueni ljudi, uitelji i inovnici,

459

zemljoradnici su bili sledei, zanatlije trei po redu, a trgovci su spadali u najniu klasu; jer, kako se u Kini smatralo, ovi poslednji su samo izvlaili koristi razmenom plodova rada drugih ljudi. Pa ipak, oni su se bogatili, prevozili proizvode kineskih njiva i radionica do svih kutaka Azije i na kraju postali glavna finansijska potpora vlastima. Unutranja trgovina je bila ometana porezom "likin" (provincijska tranzitna taksa), a spoljna trgovina je bila rizina zbog pljakaa na kopnu i pirata na moru; ali kineski trgovci su nali nain, plovei oko Malajskog poluostrva ili polako se kreui karavanskim putevima preko Turkestana, da bi doneli robu u Indiju, Persiju, Mesopotamiju, i na kraju ak do Rima. Svila i aj, porcelan i hartija, breskve i kajsije, barut i karte za igranje, bili su glavni izvozni artikli; za uzvrat, svet je u Kinu slao lucerku i staklo, mrkve i kikiriki, duvan i opijum. Trgovina je bila olakana starim sistemom kredita i kovanog novca. Trgovci su jedan drugom davali pozajmice po visokim kamatnim stopama, u proseku nekih trideset est procenata mada to nije bilo nita vie nego u Grkoj i Rimu. Zelenai su preuzimali velike rizike, naplaivali srazmerne honorare, i bili omiljeni samo u vreme pozajmljivanja; "banku otvaraju," glasila je kineska poslovica, "pljakai na veliko," Najstarija valuta te zemlje za koju se zna javljala se u obliku koljki, noeva i svile; prvi metalni novac pojavio se jo u petom veku p.n.e., ako ne i ranije. U vreme dinastije /'/in, vlada je proglasila zlato standardnom vrednou; ali, legura bakra i kalaja je sluila za sitnije novie i postpeno istisnula zlato. Kada su falsifikatori upropastili Vu Tijev eksperiment sa valutom od legure srebra i kalaja, novii su bili zamenjeni konim trakama dugakim jednu stopu, koje su u neku ruku bile pretee papirnog novca. Oko 807. godine, poto je snabdevanje bakrom postalo (kao sa zlatom danas) neadekvatno u poreenju sa rastuim obiljem robe, car Hsien Cung je naredio da se sav bakarni novac$384$ deponuje kod vlade i u zamenu izdao potvrde o zaduenosti koje su Kinezi nazvali "novac koji leti", koji su izgleda prihvatili svoje finansijske nevolje isto tako dobroudno kao Amerikanci 1933. Ta praksa je prekinuta kada je opasnost prola; ali pronalazak blok tampe doveo je vlast u iskuenje da novu vetinu primeni na pravljenje novca, pa su oko 935. n. e., polunezavisna provincija Seuan, a 970. i nacionalna vlada u /'/ang-anu, poele sa izdavanjem papirnog novca. Za vreme dinastije Sung, inflaciona groznica zbog tampanja novca unitila je mnoga bogatstva. "Careva kovnica novca," pisao je Polo o riznici Kublaj Kana, nalazi se u gradu Kambaluku (Peking); nain na koji se novac izrauje je takav da biste mogli rei da je on savreno ovladao tajnom alhemije i bili biste u pravu. Jer, on pravi svoj novac na ovaj nain" i Marko nastavlja da izaziva nepoverljivi prezir svojih zemljaka opisujui proces u kom se kora dudovog stabla presuje u komadie hartije koje ljudi primaju kao ekvivalent za zlato. Tako su izgledali poeci te bujice papirnog novca koja od tada naizmenino, as ubrzava, as ugroava ekonomski ivot u svetu. iii) Pronalasci i nauka Barut, vatromet i rat Kompas - Siromatvo industrijskog pronalazatva - Geografija - Matematika - Fizika - "Feng ui" - Astronomija - Medicina Higijena Kinezima je bilo lake da prave pronalaske nego da ih koriste. Barut se pojavio u doba dinastije T/'/ang, ali je vrlo razumno bio ogranien na vatromete; tek je u vreme dinastije Sung (1161.n.e. ) bio oblikovan u rune granate i upotrebljen u ratu. Arapi su saznali za alitru glavni sastojak baruta u toku svog trgovanja sa Kinom i nazivali je

460

"kineski sneg"; oni su tajnu baruta doneli na Zapad, Saraceni su ga koristili za vojne svrhe, a Roxer Bejkon, prvi Evropljanin koji ga je pomenuo, moda je za njega saznao prouavajui arapsku nauku ili kada se upoznao sa centralno-azijskim putnikom, De Rubrukvisom. Kompas je mnogo stariji. Ako moemo da verujemo kineskim istoriarima, izumeo ga je vojvoda od oua za vladavine cara eng Vanga (1115-1078. p.n.e. ) da bi nekim stranim izaslanicima pomogao da se vrate u njihovu domovinu; Vojvoda je, kau, poklonio izaslanicima pet koija opremljenih sa "iglom koja pokazuje jug". Vrlo je verovatno da su magnetska svojstva magnetskog oksida gvoa bila poznata starim Kinezima, ali je upotreba bila ograniena na orijentisanje hramova. Magnetna igla je opisana u istorijskom delu "Sung-u" iz petog veka nae ere, a autor je pripisuje astronomu ang Hengu (umro 139. n.e.), koji je meutim ponovo otkrio ono to je u Kini bilo poznato od ranije. Najstarije pominjanje te igle kao korisne za mornare javlja se u delu iz ranog dvanaestog veka u kom se njena upotreba pripisuje stranim verovatno arapskim moreplovcima koji su plovili izmeu Sumatre i Kantona. Oko 1190. nailazimo na prvu poznatu evropsku beleku o kompasu u pesmi Gijoa de Provena. Uprkos doprinosu kompasa i baruta, hartije i svile, tampe i porcelana, o Kinezima ne moemo da govorimo kao o pronalazakom narodu u industrijskom smislu. Oni su bili inventivni u umetnosti, razvijajui svoje sopstvene forme i dosegavi stepen oseajnog savrenstva koji nije prevazien ni na jednom drugom mestu, niti vremenu; ali do 1912. oni su bili zadovoljni drevnim ekonomskim metodama i imali moda proroanski prezir prema aparatima za domainstvo koji grozniavo ubrzavaju tempo ljudskog rada i izbacuju polovinu stanovnitva sa posla da bi se ostali bogatili. Oni su meu prvima koristili ugalj kao gorivo i iskopavali ga u malim koliinama jo 122. p.n.e.; ali oni nisu konstruisali nikakve maine da bi olakali teak rad u rudarstvu, a rudna bogatstva svoje zemlje su uglavnom ostavili neistraena. Mada su znali kako se pravi staklo, zadovoljavali su se da ga uvoze sa Zapada. Nisu izraivali ni asovnike, ni budilnike ili zavrtnje, ve samo najgrublje klinove. Tokom dve hiljade godina koje su prole izmeu uspona dinastije Han i pada Manxuraca, industrijski ivot je u sutini ostao isti u Kini kao to je ostao bitno neizmenjen u Evropi od Perikla do industrijske revolucije. Isto tako, Kina je vie volela mirnu i uglaenu vladavinu tradicije i obrazovanja od uznemirujueg razvoja nauke i plutokratije. Od svih velikih civilizacija ona je bila najslabija u doprinosu osavremenjavanja ivota tehnikom. Dala je izvrsne uxbenike o poljoprivredi i svilarstvu dva veka pre nae ere i istakla se u raspravama u oblasti geografije. Njen matematiar, stogodinjak, ang C/'/ang (umro 152. p.n.e.) ostavio je za sobom delo o algebri i geometriji, koje sadri prvo poznato pominjanje negativne koliine. Cu /'/ung-ih je izraunao tanu vrednost Ludolfovog broja do est decimala, usavrio magnet ili "napravu koja pokazuje jug", a ima i neodreenih zapisa da je eksperimentisao sa brodom koji se sam pokree. ang Heng je pronaao seizmograf 132. godine n.e.,$385$ ali se najveim delom kineska fizika gubila u okultizmu "Feng ui"-a i metafizici "jang"-a i "jin"-a.$386$ Kineski matematiari su verovatno preuzeli algebru iz Indije, ali su geometriju razvili sami, zbog potreba za premeravanjem zemljita. Astronomi Konfucijevog doba su tano proraunavali pomraenja sunca i postavili osnove kineskog kalendara dvanaest sati dnevno, a dvanaest (kalendarskih) meseci od kojih svaki poinje sa mladim mesecom; povremeno je dodavan jedan mesec vie da bi se lunarni kalendar uskladio sa godinjim dobima i Suncem. ivot na Zemlji se iveo u harmoniji sa ivotom na nebu; Sunce i Mesec su upravljali godinjim svetkovinama; moralni poredak samog drutva zasnivao se na zakonitostima kretanja planeta i zvezda. Medicina je u Kini bila

461

karakteristina meavina empirijske mudrosti i narodnog praznoverja. Svoje poetke je imala u vremenu pre pisane istorije i dala je poznate lekare mnogo pre Hipokrata. Ve za vreme dinastije ou, drava je odravala godinje ispite za prijem u lekarsku praksu, i utvrdila plate uspenih kandidata shodno njihovom uspehu na testovima. U etvrtom veku p.n.e. neki kineski guverner je naredio da se izvri paljivo seciranje i anatomsko prouavanje etrdeset pogubljenih prestupnika; ali rezultati su se izgubili u teoretskoj raspravi i seciranje je obustavljeno. ang ungning, u drugom veku, pisao je rasprave o dijetetici i groznicama, koje su ostale standardni tekstovi hiljadu godina. U treem veku, Hua To je napisao knjigu o hirurgiji i operacije uinio popularnim tako to je pronaao vino koje je izazivalo optu anesteziju; jedna od gluposti istorije je da je formula za ovaj napitak izgubljena. Oko 300. n.e. Vang uho je napisao uvenu raspravu o pulsu. Pred poetak estog veka, T/'/ao Hunging je sastavio opsean opis 730 lekova koji su se koristili u kineskoj medicini; a stotinu godina kasnije /'/ao Juanfang je napisao klasino delo o bolestima ena i dece. Medicinske enciklopedije su bile este u doba dinastije T/'/ang, a monografije specijalista pod dinastijom Sung. Medicinska kola je osnovana u doba dinastije Sung, ali se kolovanje uglavnom odvijalo kroz praksu. Lekova je bilo u izobilju i raznih vrsta; jedna prodavnica, pre tri stotine godina, imala je promet od hiljadu dolara svakog dana. Dijagnoza je bila pedantno detaljna; opisano je deset hiljada vrsta groznice, a nabrojano je dvadesetetiri razliita stanja pulsa. Cepljenje se ne vakcinacija primenjivalo verovatno po primeru iz Indije, u leenju variole; a iva se primenjivala za sifilis. Ova bolest se u Kini izgleda pojavila u kasnijim godinama dinastije Ming, divljala meu stanovnicima, i za sobom ostavila relativan imunitet na njene ozbiljnije posledice. Javno zdravstvo, preventivna medicina, higijena i hirurgija su ostvarile mali napredak u Kini; kanalizacija i drenani sistemi su bili primitivni ili su bili krajnje nedovoljni; a u nekim gradovima nisu uspeli da ree osnovne obaveze jednog organizovanog drutva da obezbede kvalitetnu vodu i uklanjanje smea. Sapun je bio redak luksuz, pa su se vake i gamad lako mogli zaraditi. Prostiji Kinezi su se nauili na svrab i eanje sa konfuijanskom ravnodunou. Medicinska nauka nije ostvarila primetan napredak od ih Huangtija do Kraljice udove; moda se isto moe rei za evropsku medicinu u periodu izmeu Hipokrata i Pastera. Evropska medicina je osvojila Kinu kao pratilac hrianstva; ali bolesni starosedeoci su, sve do naih vremena, ograniavali upotrebu medicine na hirurgiju, a to se ostalog tie, prednost su davali svojim lekarima i drevnom lekovitom bilju. 4. Religija bez crkve Praznoverje i skepticizam - Animizam - Oboavanje Neba - Oboavanje predaka Konfuijanizam - Taoizam - Eliksir besmrtnosti - Budizam - Verska tolerancija i eklektizam - Muhamedanstvo - Hrianstvo - Uzroci njegovog neuspeha u Kini Kinesko drutvo je bilo izgraeno ne na nauci, ve na neobinoj i jedinstvenoj meavini religije, morala i filozofije. Istorija ne zna za praznoverniji, niti skeptiniji narod; nijedan narod odaniji religiji, i nijedan koji je vie racionalistiki i svetovan; nijednu naciju tako slobodnu od crkvene dominacije, i nijednu, osim Indusa, tako blagoslovenu i prokletu u pogledu bogova. Kako da objasnimo ove protivurenosti, osim da filozofima Kine pripiemo stepen uticaja kome nema slinog u istoriji, a da u isto vreme u siromatvu Kine

462

prepoznamo neiscrpno vrelo mate ispunjene nadom? Religija primitivnih stanovnika nije se mnogo razlikovala od vere primitivnih naroda uopte: animistiki strah i oboavanje duhova koji vrebaju odasvud, poetsko potovanje za impresivne forme i reproduktivne moi zemlje, i strahopotovanje i divljenje prema nebu, ija suneva svetlost daje energiju, a ije kie donose plodnost, predstavljali su deo mistinog "odnosa" izmeu zemaljskog ivota i tajnih sila neba. Bili su oboavani vetar i grom, drvee i planine, zmajevi i zmije; ali na veim svetkovinama je iznad svega slavljeno udo plodnosti, pa su u prolee devojke i mladii plesali i sjedinjavali se na poljima da bi majci zemlji dali primer plodnosti. Kraljevi i svetenici su u tim danima bili blisko povezani, a prvi monarsi Kine, koje su tendenciozni istoriari kasnije prikazali u pounim opisima, bili su dravnici-sveci ijim su herojskim delima uvek prethodile molitve, kao i pomo bogova. U ovoj primitivnoj teologiji nebo i zemlja su bili spojeni kao dve polovine velikog kosmikog jedinstva i povezani vrlo slino kao mukarac i ena, gospodar i vazal, "jang" i "jin". Nebeski poredak i moralno ponaanje ljudskog roda bili su srodni procesi, delovi univerzalnog i nunog ritma koji se zvao "Tao" nebeski put; moral, kao zakon zvezda, bio je u saradnji dela sa celinom. Vrhovni Bog bio je ovo mono nebo samo, ovaj moralni red, ovaj boanski poredak, koji je obuhvatao i ljude i stvari, nalaui pravian odnos dece prema roditeljima, ena prema muevima, vazala prema gospodarima, gospodara prema caru i cara prema Bogu. Bila je to konfuzna, ali plemenita koncepcija, koja je lebdela izmeu linosti kada su se ljudi molili "T/'/ien"-u nebu kao boanstvu i bezlinosti kada su filozofi govorili o "T/'/ien"-u kao pravednom i blagotvornom, ali jedva ljudskom ili linom, zbiru svih onih sila koje su vladale nebom, zemljom i ljudima. Postepeno, kako se filozofija razvijala, koncepcija personifikovanog "Neba" bila je ograniena na narodne mase, a bezlina koncepcija je bila prihvaena kod obrazovanih klasa i u zvaninoj religiji drave. Iz tih poetaka izrasla su dva elementa ortodoksne religije Kine; svenarodno oboavanje predaka i konfuijansko oboavanje neba i velikih ljudi. Svakoga dana neka skromna rtva obino hrana bila je prinoena pokojnicima, a molitve su upuivane njihovim duhovima; jer prosti seljak i radnik su verovali da njihovi roditelji ili drugi preci jo uvek ive u nekom slabo omeenom carstvu, te da bi mogli da im donesu dobru ili zlu sreu. Obrazovani Kinezi su prinosili slinu rtvu, ali su na obred gledali ne kao na in oboavanja, ve vie kao na komemoraciju; bilo je dobro i korisno za duu i ljudski rod da se ti mrtvi pamte i potuju, jer e onda stari obiaji koje su oni sledili takoe biti potovani, sa novinama e se oklevati, a carstvo e biti u miru. Bilo je nekih nepogodnosti u toj religiji, jer je ona zastirala Kinu beskrajnim nepovredivim grobnicama, spreavajui gradnju eleznice i obradu zemlje; ali za kineskog filozofa su to bile banalne tekoe kada su stavljane na vagu uz politiku stabilnost i duhovni kontinuitet koji je civilizacija sticala oboavanjem predaka. Jer pomou te duboko ukorenjene institucije, ta nacija, kojoj je fiziko i prostorno jedinstvo bilo onemogueno velikim razdaljinama i nedostatkom saobraajnica, postizala je snano duhovno jedinstvo u vremenu; generacije su bile spojene vrstom mreom tradicije, a individualni ivot je dobio oplemenjujui udeo i znaaj u drami bezvremenske veliine i obima. Religiju koju su prihvatili ueni ljudi i drava bila je u isto vreme i proirivanje i suavanje ove popularne vere. Postepeno, poveavanjem potovanosti iz veka u vek, Konfuije je bio uzdignut, kroz carske ukaze, do poloaja odmah posle samog Neba; svaka kola je imala njegovu spomen-ploicu, a svaki grad je podizao hram u njegovu ast; a car i zvaninici su povremeno prinosili tamjan i rtvene darove njegovom duhu ili uspomeni na njega, kao najveem autoritetu za svagda u celokupnom bogatom pamenju naroda. Po

463

shvatanju inteligentnih, on nije bio bog; naprotiv, on je mnogim Kinezima predstavljao zamenu za boga; oni koji su prisustvovali slubama u njegovu ast mogli su biti agnostici ili ateisti, a ipak su potovali i njega i njegove pretke a njihove zajednice su ih prihvatale kao pobone i religiozne due. Meutim, zvanino, vera konfucijanaca je ukljuivala priznavanje "angti"-ja, vrhovne vladajue sile sveta; i svake godine car je prinosio obrednu rtvu na oltaru Neba, tom bezlinom boanstvu. U ovoj zvani-noj veri nita nije reeno o besmrtnosti. Nebo nije bilo neko mesto ve volja Boija, ili poredak sveta. Ova jednostavna i skoro racionalistika religija nikada nije sasvim zadovoljavala narod Kine. Njena uenja su davala suvie malo prostora za matu ljudi, premalo odgovora na njihove nade i strahove, premalo ohrabrenja za praznoverice koje su njihov svakodnevni ivot inile uzbudljivijim. Jer, narod je ovde kao i svugde, prozainost stvarnosti inio vedrijom uz pomo poezije natprirodnog; ljudi su oseali kako svet dobrih i zlih duhova lebdi u vazduhu iznad njih i u zemlji ispod njihovih nogu, i teili da ublae neprijateljstvo ili pridobiju pomo tih tajnih sila magijskom bajalicom ili molitvom. Gataocima su plaali da im itaju budunost u linijama "I-ing"-a ili na kornjainom oklopu, ili u kretanju zvezda; unajmljivali su vraeve da orijentiu tj. usmere poloaj njihovih prebivalita i grobova ka vetru i vodi, a arobnjake da im donesu sunce ili kiu. Ubijali su decu koja su roena na "baksuzne" dane, a fanatine erke su ponekad izvravale samoubistvo da bi donele dobru ili zlu sreu svojim roditeljima. Naroito na jugu, kineska dua je bila sklona misticizmu; nju je odbijao hladni racionalizam konfuijanske vere i ona je eznula za verom koja bi dala Kini, kao drugim nacijama, utehe o besmrtnosti. Zbog toga su neki popularni teolozi preuzeli maglovito uenje Lao-cea i postepeno ga preobrazili u religiju. Za Starog uitelja i uang-cea, "Tao" je bio nain ivota za postizanje linog mira na zemlji; izgleda da oni o njemu nikada nisu sanjali kao o boanstvu, jo mnogo manje kao o ceni koja treba da se plati ovde za neki zagrobni ivot. Ali u drugom veku nae ere, ova uenja su razvili ljudi koji su tvrdili da su dobili, u direktnoj liniji od Lao-cea, eliksir koji e dati besmrtnost. Ovaj napitak je postao tako popularan da se pria da je nekoliko careva umrlo zbog toga to su mu se revnosno preputali. Neki mistagog (onaj koji uvodi u tajne misticizma) u Seuanu (oko 148. n.e.) ponudio se da izlei sve bolesti prostim talismanom koji e dati za pet pakovanja pirina. Verovatno su ostvarena udesna izleenja, a onima koji nisu bili izleeni reeno je da im je vera suvie slaba. Ljudi su u velikom broju prilazili novoj religiji, gradili hramove za nju, dareljivo pomagali njene svetenike i unosili u novu veru neki deo svog neiscrpnog sujeverja. Lao-ce je bio proglaen za boga, i pripisivalo mu se natprirodno zaee; vernici su verovali da je roen kao ve star i mudar, poto je u majinoj utrobi proveo osamdeset godina. Naselili su svet novim demonima i boanstvima, jedne terajui petardama koje su se veselo rasprskivale u dvoritima hramova, a velikim gongovima prizivali one druge da se prenu iz dremea i uju njihove uporne molitve. U toku hiljadu godina taoistika vera je imala milione privrenika, preobratila mnoge careve, i vodila duge lukave bitke da bi od konfuijanaca otela boansko pravo na oporezovanje i troenje. Na kraju je bila slomljena, i to ne logikom Konfuija, ve pojavom nove religije jo pogodnije da obinom oveku donese nadahnue i utehu. Jer, budizam koji je poeo svoju selidbu iz Indije u Kinu u prvom stoleu nae ere, nije bio teko i sumorno uenje koje je Prosveeni propovedao pet stotina godina ranije; to nije bila asketska vera, ve bodro i sreno verovanje u predusretljiva boanstva i rascvetali raj; kako je vreme prolazilo, on je poprimio oblik Velikog vozila ili "Mahajane", koje su Kanikini teolozi prilagodili emocionalnim potrebama obinih ljudi; on je Kini dao ivopisne antropomorfne

464

bogove, kao to su Amitaba, vladar raja, i Kuan-jin, bog, pa zatim boginja milosra; ispunio je kineski panteon "lohanima" ili "arhatima" osamnaest prvih uenika Budinih koji su stajali spremni, na svakom koraku, da upotrebe svoje vrline da pomognu zbunjenom i napaenom ljudskom rodu. Kada su posle pada dinastije Han, Kinu razdirali politiki neredi, a ivot izgledao izgubljen u haosu nesigurnosti i rata, izmueni narod se okrenuo budizmu kao to se u isto vreme svet starog Rima okretao hrianstvu. Taoizam je rairio ruke da primi novu veru i vremenom postao nerazmrsivo pomean sa njom u kineskoj dui. Carevi su progonili budizam, filozofi su se alili na njegove praznoverice, dravnici su se brinuli nad injenicom da se deo najboljeg soja Kineza izjalovljuje u manastirima; ali na kraju vlast je opet zakljuila da je religija jaa od drave; carevi su sklapali primirja sa novim bogovima; budistikim svetenicima je bilo dozvoljeno da sakupljaju darove i podiu hramove, a inovnici i ueni ljudi su se pod pritiskom nove situacije zadovoljili time da sauvaju konfuijanizam kao svoju vlastitu aristokratsku veru. Nova religija je uzela u posed mnoga stara svetilita, postavila svoje kaluere i hramove pored taoistikih na svetoj planini Taian, podstakla ljude na mnoga pobona hodoaa, dala snaan doprinos slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi, knjievnosti i razvoju tamparstva i unela jednu civilizujuu meru blagosti u kinesku duu. Onda je i ona, kao taoizam, poela da propada; njeno svetenstvo se iskvarilo, u njeno uenje su prodrla zla boanstva i narodne praznoverice, a njena politika snaga, nikada jaka, bila je praktino unitena preporodom konfuijanstva za vreme u Hsija. Danas su njeni hramovi zaputeni, bogatstva iscrpljena, a jedini privrenici su njeni osiromaeni svetenici. Pa ipak, budizam se upio u duu naroda, i jo uvek je deo sloene, ali nezvanine religije prostijih Kineza. Jer, religije u Kini nisu meusobno iskljuive kao u Evropi i Americi, niti su ikada sunovratile zemlju u verske ratove. Obino one toleriu jedna drugu ne samo u okviru drave, ve i u jednom istom srcu, pa prosean Kinez moe u isto vreme biti animista, taoista, budista i konfuijanac. On je umeren filozof i zna da nita nije izvesno; moda, na kraju krajeva, teolog moe biti u pravu, i moda postoji raj; najbolja politika bi bila ugaati svim ovim verama i plaati razne svetenike da izgovaraju molitve nad ovekovim grobom. Meutim, dok god mu je sudbina naklonjena, Kinez ne obraa mnogo panje na bogove; on potuje svoje pretke, ali preputa taoistike i budistike hramove da se snalaze sa izrazima panje svetenika i malobrojnih ena. On je najsvetovniji duh koji je ikada stvoren, kao tip, u istoriji; on je obuzet ovim ivotom; a kada se moli, on ne moli za sreu u raju, ve za neku korist ovde na zemlji. Ako mu bog ne uslii molitve, moe se desiti da ga obaspe pogrdama i na kraju ga baci u reku. "Nijedan izraiva idola ne potuje bogove," kae kineska poslovica; "on zna od kakvog su materijala napravljeni." Zbog toga prosean Kinez nije revnosno prihvatio ni muhamedanstvo, ni hrianstvo; ove religije su mu obeale raj koji je budizam ve obeao, ali ono to je on stvarno eleo bila je garancija za sreu ovde. Veina od petnaest miliona kineskih muslimana nisu pravi Kinezi, ve ljudi stranog porekla ili roda. Hrianstvo je ulo u Kinu sa nestorijancima oko 636. n.e. Car Tai Cung je sa naklonou sasluao to uenje i zatitio njegove propovednike od gonjenja. Godine 781. nestorijanci su podigli spomenik na kom su zabeleili svoju zahvalnost ovoj prosveenoj toleranciji i nadu da e hrianstvo ubrzo osvojiti itavu zemlju. Od tada su jezuitski misionari sa smelim zanosom i visokim obrazovanjem, a protestantski misionari pomognuti velikim amerikim bogatstvom, naporno radili da ostvare nadu nestorijanaca. Danas u Kini ima tri miliona hriana; za hiljadu godina preobraen je jedan procenat stanovnitva. $387$

465

5. Pravilo morala Visoko mesto morala u kineskom drutvu Porodica - Deca - ednost - Prostitucija - Predbrani odnosi - Brak i ljubav - Monogamija i poligamija - Konkubinat - Razvod Kineska carica - Patrijarhalni mukarac - Potinjenost ene - Kineski karakter Konfuijanizam i oboavanje predaka nadiveli su toliko mnogo suparnika i tako mnogo napada u toku dvadeset vekova, zato to se osealo da su oni neophodni onoj jakoj i uzvienoj moralnoj tradiciji na kojoj je Kina temeljila svoj ivot. Kao to su to bile religiozne sankcije, tako je porodica bila veliki prenosilac tog etikog naslea. Moralni kodeks je prelazio sa roditelja na decu kroz generacije i postao nevidljiva vlast kineskog drutva; kodeks tako stabilan i snaan da je to drutvo odralo svoj poredak i disciplinu tokom svih promena nestabilne drave. "Ono to Kinez," rekao je Volter, "najbolje zna, gaji najvie i to je doveo do savrenstva, jeste moral." "Ako se kua sagradi na zdravom temelju," govorio je Konfuije, "svet je onda bezbedan." Kinezi su postupali na osnovu stava da je svrha moralnog kodeksa da preobrazi haos seksualnih odnosa u ureenu instituciju za gajenje dece. Razlog postojanja porodice je leao u detetu. Sa stanovita Kineza, dece nikada nije moglo biti previe: nacija je uvek bila izloena napadu i bili su joj potrebni branioci; zemljite je bilo bogato i moglo je da hrani mnoge milione; ak i kada bi dolo do otre borbe za opstanak u velikim porodicama i prenaseljenim zajednicama, najslabiji bi bili eliminisani, a najsposobniji bi preiveli i mnoili se da budu podrka i ponos ostarelim roditeljima i da pobono uvaju grobove predaka. Oboavanje predaka je kovalo beskrajan lanac reprodukcije i davalo mu dvostruku snagu; mu mora da dobija sinove ne samo da bi njemu posle smrti prinosili rtve, ve i da bi nastavili da prinose rtve njegovim precima. "Postoje tri stvari koje su za sinove nedoline," rekao je Mencije (Mengcu); "a najgora od njih je da nemaju potomstva." Molilo se za sinove, a majke su bile zauvek osramoene ako nisu imale nijednog sina; jer sinovi su mogli bolje od erki da rade na njivama, i bolje da se bore u ratu; i propis koji nije bio lien te svesti, odavno je nalagao da jedino sinovima bude dozvoljeno da prinose rtve precima. Devojice su bile teret, jer je ovek morao da ih strpljivo gaji samo da bi jednog dana video kako, kada sazreju, odlaze u domove svojih mueva da tamo rade i raaju radnike za drugu porodicu. Ako bi se rodilo previe erki u neka teka vremena, novoroena devojica bi se bez oseaja greha ostavljala na polju da je ubije noni mraz ili pojede neka svinja u potrazi za plenom. Ona deca koja bi preivela opasnosti i bolesti detinjstva bila su odgajana sa najnenijom ljubavlju; u njihovom odgoju primer je zamenjivao udarce; a povremeno su bila razmenjivana na neko vreme sa decom iz rodbinskih porodica, tako da se ne bi razmazila popustljivom ljubavlju. Deca su drana u enskom odeljenju kue i retko se meala sa odraslim mukarcima sve do sedme godine. Tada su deaci, ako je porodica mogla to da priuti, slati u kolu, i bili strogo odvajani od devojica; od desete godine bili bi u svom izboru drutva ograniavani na mukarce i kurtizane; a uestalost homoseksualnosti i muke prostitucije ponekad je inila ovaj izbor nepraktinim. ednost je bila veliana i strogo nametana erkama i tako uspeno usaena da su kineske devojke bile poznate po

466

tome to su izvravale samoubistvo zato to su verovale da su obeaene sluajnim dodirom nekog mukarca. Ali nikakvi napori nisu injeni da se odri ednost kod mukaraca; naprotiv, smatralo se normalnim i legitimnim da on poseuje bordele; seks (kod mukarca) bio je apetit poput gladi, i mogao je da mu se prepusti, a da ne doivi nikakvu drugu sramotu osim one koja bi su u svakom sluaju vezivala za neumerenost. $388$ Usluge ena za zadovoljavanje ovih potreba su u Kini odavno uspostavljena institucija; uveni premijer T/'/sija, Kuan ung, obezbedio je javnu kuu gde su trgovci iz drugih drava mogli da ostave svoje zarade pre odlaska kui. Marko Polo je opisao kurtizane Kublaj Kanove prestonice, kao neverovatno brojne i zanosno lepe. One su radile sa dozvolom, po propisima i na odvojenim mestima; a najlepe meu njima su besplatno isporuivane lanovima stranih ambasada. U kasnija vremena se razvila specijalna vrsta zabavljaica poznatih kao "pevaice", koje bi, ako se to vie trailo, pruale usluge u vidu otmene konverzacije za mladie ili za ugledne mueve koji primaju goste. Takve devojke su esto bile dobri poznavaoci knjievnosti i filozofije, a isto tako nadarene i za muziku i ples. Predbrani odnosi su bili toliko slobodni za mukarce, a predbrano druenje sa mukarcima toliko ogranieno za ugledne ene, da je postojala mala ansa za raanje romantine ljubavi. Knjievna dela o takvoj nenoj ljubavi pojavila su se za vreme dinastije T/'/ang, a neke naznake tog oseanja mogu se nai jo u estom veku p.n.e. u legendi o Vei engu, koji je, obeavi da e se sastati sa devojkom ispod mosta, ekao tamo uzalud, mada je voda porasla iznad njegove glave i potopila ga. Bez sumnje Vei eng nije bio tako nerazuman, ali je znaajno da su pesnici mislili da se to moglo desiti. Meutim, uopte uzev, ljubav u vidu nene panje i privrenosti, bila je ea meu mukarcima nego meu pripadnicima razliitih polova; u toj stvari Kinezi su se slagali sa Grcima. Brak je imao malo veze sa ljubavlju; poto je njegov cilj bio da se zdravi partneri udrue radi podizanja mnogolanih porodica, Kinezi su smatrali da on ne moe biti preputen odluci emocija. Zbog toga su muka i enska deca drana odvojeno dok su roditelji traili za brak poeljne partnere za svoju decu. Smatralo se nemoralnim da se mukarac ne oeni; celibat je bio prestup prema precima, dravi i rodu i nikada nije bio sasvim oproten, ak ni kada se radilo o svetenicima. U drevna vremena, postavljan je specijalni inovnik da vodi rauna da svaki mukarac bude oenjen do svoje tridesete godine, a svaka ena udata do dvadesete. Sa ili bez pomoi profesionalnih posrednika ("mei-ren"), roditelji su ugovarali zaruke svoje dece ubrzo posle puberteta, ponekad i ranije, a ponekad i pre roenja. Izbor su ograniavali odreeni endogamni i egzogamni kriterijumi: partner je morao da bude iz porodice odavno poznate roditeljima koji trae branu priliku, a ipak dovoljno daleke u srodnitvu tako da bude izvan klana. Mladiev otac bi obino poslao znatan dar ocu devojke, ali se od devojke oekivalo da za uzvrat donese muu znatan miraz, naroito u obliku materijalnih dobara; a na venanju su izmeu porodica obino razmenjivani darovi odreene vrednosti. Devojka je uvana u strogoj izolaciji sve do venanja. Njen budui partner nije mogao da je vidi, osim ako se ne bi posluio nekim lukavstvom u emu se, dodue, esto uspevalo; najee bi je video po prvi put kada bi skinula veo na svadbenoj ceremoniji. To je bio sloen i simbolian ritual, u kom je bitna stvar bila da mladoenja bude dovoljno pripit da bi se zatitio od mogunosti da se ponaa glupo i srameljivo; to se devojke tie, nju su uili da bude u isto vreme stidljiva i pokorna. Posle venanja, nevesta je ivela sa muem u kui ili pored kue njegovog oca; tu je kao robinja sluila muu i njegovoj majci, sve do vremena kada bi je uobiajeni tok ivota i smrti oslobodio ovog ropstva i pripremio da ga nametne enama

467

svojih sinova. Siromani su bili monogamni; ali Kina je toliko elela snanu i vitalnu decu da je onim mukarcima koji su to mogli da priute, obiaj dozvoljavao da uzimaju konkubine ili "sporedne ene". Poligamija se smatrala eugeninom zato to se smatralo da e oni koji mogu da podnesu trokove biti u proseku sposobniji mukarci u svojim zajednicama. Ako bi ostala bez dece, prva ena bi u veini sluajeva nagovarala mua da uzme jo jednu partnerku i esto bi dete konkubine prihvatala kao svoje roeno. Bilo je mnogo primera u kojima su ene, da bi ih zadrali kod kue, predlagale muevima da se oene kurtizanama kojima su inae poklanjali panju i imetak, i da ih dovedu kui kao sporedne ene. ena cara uang-ua bila je mnogo hvaljena u kineskoj tradiciji zbog sledeih njenih rei: "Neprestano aljem ljude u sve susedne gradove da trae lepe ene da bih mogla da ih pribavim kao konkubine za svog gospodara." Porodice su se meusobno nadmetale u nastojanju da steknu tu ast da erku daju u carski harem. Za uvanje harema i obavljanja drugih dunosti na dvoru, car je imao pravo na tri hiljade evnuha. Veinu njih su, pre nego to su napunili osam godina, osakatili njihovi roditelji da bi obezbedili sredstva za ivot.U tom mukom raju, sporedne ene su praktino bile robinje, a glavna ena samo rukovodilac preduzea za reprodukciju tj. raanje. Njen ugled je zavisio skoro potpuno od broja i pola njene dece. Vaspitavana da prihvata mua kao gospodara, mogla je da se domogne neke skromne sree, tiho upadajui u koloteinu koja se od nje oekivala; a ljudska dua je tako prilagodljiva da izgleda da su ena i mu u tim unapred ugovorenim brakovima iveli u miru nimalo burnijem od onog koji usledi posle srenog kraja zapadnjake romantine ljubavi. ovek je mogao da se razvede od ene iz skoro bilo kakvog razloga, bilo zato to je nerotkinja, bilo zato to je suvie brbljiva; ona sama nikada nije mogla da se razvede od mua, ali je mogla da ga ostavi i vrati se roditeljima mada je tome retko pribegavala. U svakom sluaju razvod je bio redak; delimino zato to je sudbina razvedene ene bila suvie neugodna da bi se o njoj razmiljalo, delimino zato su Kinezi bili roeni filozofi i shvatali patnju kao neto sasvim normalno. Vrlo je verovatno da se porodica u prekonfuijanska vremena, okupljala oko majke kao izvora svog postojanja i autoriteta. U najranije doba, kao to smo videli, ljudi su "znali svoje majke, ali svoje oeve nisu"; a karakter (u kineskom pismu) za mukarevo prezime jo uvek se formira od korena za "enu". Re za "suprugu" znaila je "jednak"; a supruga je zadravala svoje ime posle venanja. Sve do treeg veka nae ere, ene su zauzimale visoke upravne i rukovodee poloaje u Kini, ak do vladarskog; "Carica udova" je samo ila stazom one carice Lu koja je vladala Kinom onako surovo od 195. dp 180. godine p.n.e. Lu, "vrsta i nesavitljiva", ubijala je svoje rivale i neprijatelje sa uitkom Mediijevih; ona je birala i svrgavala kraljeve, i naredila da se omiljenoj konkubini njenog mua odseku ui i iskopaju oi i bace u zahod. Mada je pod manxurskom dinastijom jedva jedan u deset hiljada Kineza bio pismen, obrazovanje je bilo uobiajeno meu enama viih klasa u stara vremena; mnoge od njih su pisale poeziju; a Pan ao, darovita sestra istoriara P/'/an Kua (oko 100. n.e.), dovrila je posle njegove smrti istoriju koju je on pisao i dobila visoko priznanje od cara. Verovatno je uspostavljanje feudalnog sistema u Kini ograniilo politiki i ekonomski status ene, i sa sobom donelo jednu naroito rigoroznu formu patrijarhalne porodice. Obino su muki potomci i njihove ene i deca iveli sa najstarijim mukarcem; i mada je porodica zajedniki posedovala svoje zemljite, ona je priznavala potpunu vlast stareine i nad porodicom i nad njenom svojinom. U Konfuijeva vremena, mo oca je bila skoro apsolutna: on je mogao da proda svoju enu ili decu u ropstvo, mada je dodue to inio samo u velikoj nevolji; a ako je eleo, mogao je da pobije svoju decu, i tu ga nita, osim

468

javnog mnjenja, nije sputavalo. On je obedovao sam, ne pozivajui za sto ni enu ni decu osim u retkim prilikama. Posle njegove smrti, od udovice se oekivalo da izbegava ponovnu udaju; ranije se zahtevalo da izvri /suttee/ u njegovu ast, a takvih primera je bilo u Kini do kraja devetnaestog veka. Mu je bio utiv prema svojoj eni, kao i prema svakom, ali je odravao strogu distancu, skoro kastinsku odvojenost, izmeu sebe i svoje ene i dece. ene su ivele u zasebnim delovima kue i retko se meale sa mukarcima; drutveni ivot je bio iskljuivo muki, osim za promiskuitetne ene. Mukarac je mislio o svojoj eni kao majci svoje dece; potovao ju je ne zbog njene lepote ili kulture, ve zbog plodnosti, marljivosti i poslunosti. U uvenoj raspravi, gospoa Pan Hopan je, sa iste aristokratske visine, pisala sa pounom poniznou o pravom stanju ena :/'/Mi zauzimamo poslednje mesto u ljudskoj vrsti, mi smo slabiji deo oveanstva; najnie funkcije jesu, i treba da budu, na poloaj ... Pravilno i pravedno Knjiga zakona o polovima koristi ove rei: "Ako ena ima mua po svom srcu, to je za ceo njen ivot; ako ena ima mua protiv svog srca, to je opet doivotno. "A stihovi Fu Hsuan glase:/'/Kako je tuno biti ena!Nita na zemlji se ne smatra tako jeftinim. Deaci stoje naslonjeni na vrataKao bogovi pali s neba. Srca im prkose etirima okeanima,Vetru i prahu od hiljadu milja. Niko se ne raduje kad se devojica rodi:Njome porodica ne stie blago. Kad odraste skriva se u svojoj sobi,U strahu da ne pogleda oveka u lice. Niko ne plae kad ona napusti dom Naglo kao oblaci kad kia stane. Ona saginje glavu i smiruje lice,Zubima pritiska crvene usne:Klanja se i klei bezbroj puta. /'/Moda ovi citati ine nepravdu kineskoj porodici. U njoj je bilo dosta potinjenosti, a svae su bile este izmeu mukarca i ene, i meu decom; ali je takoe bilo mnogo dobrote i ljubavi, mnogo meusobnog pomaganja, i stalne saradnje u ivom funkcionisanju primitivne porodice. Mada ekonomski podreena, ena je uivala privilegiju svoje jeziavosti i mogla da grdi mua na sva usta u najboljem zapadnjakom stilu. Patrijarhalna porodica nije mogla biti demokratska, jo manje egalitarna, zato to je drava preputala porodici zadatak odravanja drutvenog poretka; porodini dom je bio u isto vreme, obdanite, kola, radionica i vlada. Poputanje porodine discipline u Americi je bilo mogue samo zahvaljujui gubljenju ekonomskog znaaja urbanog doma, kao i prisvajanju porodinih funkcija od strane kole, fabrike i drave. Tip ljudskog karaktera koji su te domae institucije proizvele dobijao je najvie ocene od mnogih putnika. Doputajui mnoge izuzetke koji podrivaju svaku socijalnu generalizaciju, prosean Kinez je bio uzor sinovske poslunosti i odanosti, zdravog potovanja i revnosne brige za stare osobe.$389$ On je strpljivo prihvatao pravila o formiranju karaktera iz Knjige ceremonija, "Lii", s lakoom nosio teak teret pravila pristojnosti, usklaivao svaku fazu svog ivota sa njenim propisima neemotivne utivosti, i zahvaljujui njoj stekao prijatne i izvrsne manire, uravnoteeno i dostojanstveno ponaanje, nepoznato njegovim vrnjacima na Zapadu tako da je kuli koji skuplja smee po ulicama mogao da pokae bolje vaspitanje i vie samopotovanja, nego neki strani trgovac koji je prodavao opijum. Kinezi su nauili vetinu kompromisa i velikoduno "spasavali obraz" svog pobeenog neprijatelja. Povremeno je bio ustar u govoru i uvek brbljiv, esto neuredan i ne ba uvek trezan, odavao se kocki i pohlepi,$390$ sitnim prevarama i utivim laima; klanjao se Bogu bogatstva sa previe iskrenom idolatrijom, i udeo za zlatom kao neka karikatura od Amerikanca; povremeno je bio sposoban da bude okrutan i brutalan, a nakupljene nepravde su ponekad dovodile do masovnih nastupa pljake i ubijanja. Ali, uglavnom je bio miroljubiv i ljubazan, spreman da pomogne susedima, prezirao je prestupnike i ratnike, bio je tedljiv i marljiv, pomalo spor ali istrajan u radu, jednostavan i skroman u svom nainu

469

ivota i srazmerno poten u trgovini i finansijama. Bio je tih i strpljiv pod ibom nedaa, a dobru i zlu sudbu je shvatao jednako sa mudrom poniznou; podnosio je gubitak i patnju sa fatalistikom samokontrolom i pokazivao malo saoseanja za one koji su oko takvih stvari pravili buku; dugo je i sa odanou tugovao za umrlim srodnicima, i (kada pored svih svojih kompromisima nije uspeo da je izbegne) suoavao se sa svojom smru sa filozofskom mirnoom. Bio je osetljiv na lepotu, kao to je bio neosetljiv na bol; ivopisnim ukrasima je svoje gradove inio prijatnim,a ivot ukraavao najzrelijom umetnou. Ako elimo da razumemo ovu civilizaciju moramo za da trenutak zaboravimo strani haos i bespomonost u koji je ona baena sopstvenom unutranjom slabou i kontaktom sa nadmonim topovima i mainama sa Zapada; moramo da je sagledamo na bilo kom od njenih vrhunaca pod prinevima ou, ili za vreme Ming Huanga, ili Hui Cunga, ili K/'/ang-hsija. Jer u tim vremenima mira i ljubavi prema lepoti, Kinezi su bez sumnje predstavljali najviu civilizaciju i najzreliju kulturu koju je Azija (ili moda bilo koji kontinent) do tada dostigla. 6. Vlast koju je hvalio Volter Beznaajnost pojedinca - Samouprava - Selo i provincija - Labavost zakona Strogost kanjavanja - Car Cenzor - Administrativni odbori - kolovanje za dravnu slubu - Imenovanje na osnovu obrazovanja - Sistem ispita - Njegovi nedostaci - Njegove prednosti Najimpresivniji aspekt ove civilizacije bio je sistem vlasti. Ako je idealna drava kombinacija demokratije i aristokratije, Kinezi su je imali vie od hiljadu godina; ako je najbolja vlast ona koja najmanje vlada, onda su Kinezi imali najbolju. Nikada nijedna vlast nije vladala nad toliko mnogo ljudi, niti vladala njima u tako maloj meri, niti toliko dugo. Ni individualizam, ni individualna sloboda nisu cvetali u Kini; naprotiv, pojam pojedinca je bio slab i pojedinac se gubio u grupama kojima je pripadao. On je, pre svega, bio lan porodice i prolazna jedinka u reci ivota izmeu predaka i potomaka; po zakonu i obiaju bio je odgovoran za dela drugih lanova njegovog domainstva, a oni su bili odgovorni za njegova. Obino je pripadao nekom tajnom udruenju, a u gradu, nekom esnafu; ovi su ograniavali njegova prava da ini ono to mu se svia. Mrea starih obiaja ga je vezivala, a mono javno mnjenje mu je pretilo ostrakizmom, ako bi ozbiljno prekrio moral ili tradicije grupe. Snaga tih narodnih organizacija, koje su prirodno izrastale iz potreba i dobrovoljne saradnje meu ljudima, jeste upravo ono to je Kini omoguilo da se odri u redu i stabilnosti uprkos slabosti zakona i drave. Ali, u okviru tih spontano nastalih institucija samouprave, Kinezi su ostajali politiki i ekonomski slobodni. Velike razdaljine koje su odvajale jedan grad od drugog, a sve njih od carske prestonice, planine, pustinje, reke bez mostova ili neplovne, nedostatak transportne i brze komunikacije, i oteano izdravanje armije dovoljno velike da nametne neku centralnu volju masi od etristo miliona ljudi, primorala je dravu da svakom okrugu prepusti skoro potpunu autonomiju. Jedinica lokalne administracije je bilo selo, kojim su povrno upravljale glave porodica pod nadzorom "poglavara" koga je imenovala vlast; grupa sela okupljenih oko manjeg grada sainjavala je "hien" tj. okrug, kojih je u Kini bilo nekih hiljadu i trista; dva ili vie "hien"-a kojim je zajedno upravljao neki vei grad, inila su "fu"; dva ili vie "fu"-a inila su "tao" tj. srez; dva ili vie "tao"-a inila su "eng" tj. provinciju; a osamnaest provincija, pod

470

manxurskom dinastijom, inilo je carstvo. U svakom ien-u drava je postavljala naelnika da vri funkciju administratora, poreznika i sudije; glavnog inovnika za svaki "fu" i svaki "tao"; a sudiju, blagajnika, guvernera, a ponekad i vicekralja, za svaku provinciju. Ali ti inovnici su se obino zadovoljavali sakupljanjem poreza i "ceenjem", sudei one parnice koje mirovno vee nije uspelo da rei, a to se ostalog tie, preputali su odravanje reda obiaju, porodici, klanu i esnafu. Svaka provincija je bila polunezavisna drava, osloboena od carskog meanja ili centralnog zakonodavstva dok god je plaala svoj deo poreza i odravala mir. Nedostatak sredstava komunikacija inio je da centralna vlast bude vie ideja nego stvarnost. Patriotske emocije ljudi su se troile na njihove okruge i provincije i retko se irile na carevinu kao celinu. U ovoj labavoj strukturi zakon je bio slab, nepopularan i raznolik. Ljudi su vie voleli da njima vlada obiaj i da svoje sporove reavaju izvan sudnice, kompromisima kojima se spasava ast. O parnienju su izrazili svoj stav takvim jezgrovitim poslovicama kao to su "Tui buvu i zaradi ujed," ili "Dobije parnicu, a izgubi novac. " U mnogim gradovima od nekoliko hiljada stanovnika, godine su prolazile bez i jedne parnice na sudu. Zakoni su bili sistematizovani za vreme careva dinastije T/'/ang, ali su se skoro iskljuivo bavili krivinim pravom, bez pokuaja formulisanja graanskog zakonika. Suenja su bila jednostavna, jer advokatima nije bilo doputeno da obrazlau sluaj na sudu, mada su belenici sa dozvolom za rad mogli povremeno da pripreme i proitaju sudiji izjavu u ime klijenta. Nije bilo porote, a postojala je slaba zatita u zakonu od iznenadnog hapenja i tajnog zadravanja osobe od strane dravnih inovnika. Osumnjienima su uzimani otisci prstiju, a priznanja su ponekad iznuivana muenjem tek malo vie fizikim od onog koje se danas primenjuje u najprosveenijim gradovima. Kazna je bila stroga, ali ni izdaleka varvarska kao u veini drugih zemalja Azije; obuhvatala je odsecanje kose, zatim bievanje, pa progonstvo i smrtnu kaznu; ako je prestupnik imao izuzetne zasluge ili poloaj, moglo mu se dozvoliti da izvri samoubistvo. Bilo je velikodunih preinaenja presuda tj. smanjenja kazni, a smrtnu kaznu je u normalnim vremenima mogao da izrekne samo car. Kao i kod nas, teoretski su sva lica bila jednaka pred zakonom. Ti zakoni uopte nisu sluili spreavanju drumskih razbojnitva ili korupcije u slubi i na sudovima, ve su skromno saraivali sa obiajem i porodicom da bi Kini dali stepen drutvenog poretka i line sigurnosti koje nijedna nacija pre naeg veka nije prevazila. U krhkoj ravnotei, iznad ovih brojnih miliona, sedeo je car. Prema teoriji vladao je po boanskom pravu; on je bio "Sin neba" i predstavljao je Vrhovno bie na zemlji. Zbog toga se njegovo carstvo nazivalo "Tien-an", "ono kojim vlada nebo. " Evropljani su to preveli sa "Nebesko carstvo," i o Kinezima eruditski govorili kao o "Nebesnicima". Na temelju svojih boanskih moi on je vladao godinjim dobima i nareivao ljudima da usklade svoje ivote sa boanskim poretkom univerzuma. Njegovi ukazi su bili zakoni, a njegove presude su bile konani sud; upravljao je dravom i bio poglavar njene religije; imenovao je sve inovnike, ispitivao najvie kandidate za slubu i birao svog naslednika na prestolu. U stvari, njegova ovlaenja su bila ograniena obiajem i zakonom. Od njega se oekivalo da vlada bez ogreenja o propise koji su preneti iz svete prolosti; njega je u svakom trenutku mogao da ukori jedan neobian dostojanstvenik poznat kao cenzor; bio je u stvari zatoen u krugu savetnika i poverenika iji je savet obino smesta morao da prihvati; a ako je vladao nepravedno ili ravo, gubio je, po optem obiaju i saglasnosti, "mandat Neba", te je mogao biti nasilno svrgnut, a da se time ne povredi ni religija ni moral. Cenzor je bio na elu odbora iji je zadatak bio da nadzire sve inovnike u obavljanju njihovih dunosti; ni car nije bio izuzet

471

od ovog nadzora. Nekoliko puta u toku istorije cenzor je ukorio samog cara. Na primer, cenzor Sung je s potovanjem sugerisao caru ia /'/ingu (1796-1821. n.e.) da bude umereniji u svojoj sklonosti ka glumcima i estokom piu. ia /'/ing je pozvao Sunga k sebi i gnevno ga pitao koja je kazna primerena za tako drskog inovnika. Sung odgovori, "Smrt seckanjem na komade. " Kad mu je nareeno da izabere blau kaznu, odgovorio je, "Neka mi se odrubi glava. " Kad mu je naloeno da odabere blau kaznu, preporuio je da bude zadavljen. Impresioniran njegovom hrabrou i uznemiren njegovom blizinom, Car ga je postavio za guvernera provincije Ili. Carska vlast je postala vrlo sloen administrativni mehanizam. Najblie tronu je bilo Veliko vee, sastavljeno od "Velikih ministara" koje je obino predvodio neki princ kraljevske loze; po obiaju sastajali su se svakog dana, u ranim jutarnjim asovima, da bi utvrdili dravnu politiku. Via po rangu, ali nia po uticaju bila je grupa savetnika koja se zvala "Unutranji kabinet". Radom administracije su rukovodili "est odbora": za Dravnu slubu, za Prihode, za Ceremonije, za Rat, za Kazne i za Radove. Postojalo je Ministarstvo kolonija za upravljanje udaljenim teritorijama kao to su Mongolija, Sinkjang i Tibet; ali nije bilo ministarstva spoljnih poslova: Kina nije priznavala nijednu drugu naciju kao sebi ravnu i nije donela nikakve propise za poslove sa njima osim organizovanja prijema izaslanika koji su donosili danak.Slabost te vlasti je leala u njenim ogranienim prihodima, neadekvatnoj odbrani, i njenom odbijanju bilo kakvog korisnog odnosa sa spoljnim svetom. Ona je oporezovala zemljite, monoplisala prodaju soli i ometala razvoj trgovine nametanjem (posle 1852.) carinskih dabina na tranzit robe du glavnih saobraajnica u zemlji; ali siromatvo naroda, tekoe sakupljanja i nepotenje poreznika dralo je dravne prihode na suvie niskom nivou da bi se finansirale pomorske i vojne snage koje bi mogle da spasu Kinu od invazije i sramnog poraza.$391$ Moda je osnovni nedostatak bio u osoblju vlade; sposobnost i potenje njenih inovnika su opadali tokom devetnaestog veka, i drava je u sutini ostala bez vostva, kada se polovina bogatstva i moi sveta udruivala u nasrtaju na njenu nezavisnost, njena prirodna bogatstva i institucije.Pa ipak, ti inovnici su bili izabrani najoriginalnijim i, sve u svemu, divljenja dostojnim metodom koji je ikada razraen za selekciju dravnih slubenika. Bio je to metod koji bi zanimao Platona; i uprkos tome to je propao i danas naputen, on jo uvek ini Kinu omiljenom kod filozofa. Teoretski, plan je obezbeivao savreno pomirenje aristokratije i demokratije: trebalo je da svi ljudi imaju jednaku priliku da se kvalifikuju za slubu, ali sluba je bila otvorena samo za one koji su sebe uinili kvalifikovanim. U praksi je metod davao dobre rezultate u toku hiljadu godina. On je poinjao u seoskim kolama jednostavnim privatnim ustanovama, esto neke kolibe sa samo jednom prostorijom gde je privatni uitelj od svoje mrave zarade obezbeivao osnovno obrazovanje za sinove imunih; siromanija polovina stanovnika je ostajala nepismena. Te kole nije finansirala drava, niti su je vodili svetenici; obrazovanje je, kao i brak, ostalo u Kini nezavisno od religije, osim u onoj meri u kojoj je konfuijanstvo bilo vera. U tim skromnim kolama asovi su bili dugi a disciplina otra: deca su se prijavljivala uitelju kad je izlazilo Sunce, uila sa njim do deset, dorukovala, nastavila uenje do pet, a zatim bila slobodna do kraja dana. Raspusti su bili retki i kratki: asova nije bilo posle podne u leto, ali da bi se uskladila ova dokolica sa radom na njivi, bilo je kolskih teajeva u zimskim veerima. Glavna nastavna sredstva su bila Konfuijeva dela, poezija iz epohe T/'/ang i iba od bambusa. Metod se sastojao od memorisanja: iz dana u dan mali uenici su uili napamet i razmatrali sa uiteljem filozofiju Uitelja K/'/unga, sve dok ne bi skoro svaku re usadili u pamenje, a neto od toga i u srce; Kina se nadala da na taj neveseo i

472

nemilosrdan nain ak i seljai moe da postane filozof i gospodin. Svreni ak je izlazio sa malo informacija i mnogo saznanja, faktiki neznalica i mentalno zreo.$392$ Na temelju ovog obrazovanja je Kina uspostavila najpre provizorno za vreme dinastije Han, a zatim konano za vreme dinastije T/'/ang svoj sistem ispita za prijem u dravnu slubu. Zlo je za narod, rekla je Kina, da njeni vladari ue da vladaju vladajui; to je vie mogue oni treba da naue da vladaju pre nego to ponu da vladaju. Zlo je za ljude da nemaju pristup slubi i da vlast bude privilegija nasledne manjine; ali je za narod dobro da sluba bude ograniena na one koji su za nju spremni zahvaljujui svojoj sposobnosti i obuenosti. Demokratski je ponuditi svim ljudima jednaku priliku za takvu obuku, i aristokratski ograniiti slubu na one koji su se pokazali najboljim, bilo je reenje koje je Kina predloila za stari i nereivi problem upravljanja. Zbog toga je periodino u svakom okrugu organizovan javni ispit na koji su svi mukarci bilo koje starosti mogli biti primljeni. Njime se proveravalo koliko kandidat pamti i razume knjievna dela Konfucija, koliko poznaje kinesku poeziju i istoriju, kao i u kojoj meri je sposoban da pie inteligentne sastave na teme iz moralnog i politikog ivota. Oni koji bi pali na ispitu, mogli su da ue vie i da ponovo pokuaju; oni koji su proli dobijali su diplomu "Hsiu" ts/'/ai koja im je davala pravo na lanstvo u bilo kojoj literarnoj klasi i na mogue postavljenje na nie lokalne poloaje; ali vanije od toga je da su se oni kvalifikovali bilo odmah ili posle dodatne pripreme za provincijske ispite (koji su se odravali svake tri godine), koji su se sastojali od slinih ali teih provera. Oni koji su pali, mogli su da pokuaju ponovo, to su mnogi i inili, tako da su neki ljudi polagali ove testove posle osamdeset godina ivota i uenja, a nemali broj je umro za vreme ispita. Oni koji su poloili ispit, kvalifikovali su se za postavljenje na manje vane poloaje u dravnoj slubi; a u isto vreme primani su na zavrni i posebno strog ispit u Pekingu. Tamo je u Sali za ispite bilo deset hiljada elija u kojima su kandidati, stenjeni i zatvoreni, iveli od svoje hrane i na svojoj postelji tri odelita dana, dok su pisali sastave ili teze o temama koje su im bile saoptene po njihovom zatvaranju. elije su bile nezagrevane, neudobne, slabo osvetljene i nehigijenske; jedino je duh bio vaan! U tipine testove je spadalo sastavljanje pesme na temu: "Zvuk vesala i zelenilo brda i vode"; zatim pisanje eseja o odlomku iz konfucijanskih klasika: "Cang Ce ree, /'/Imati sposobnost, a ipak pitati one koji je nemaju; znati mnogo, a ipak pitati one koji znaju malo; posedovati, a ipak izgledati kao da se ne poseduje nita; biti pun, a ipak izgledati prazan./'/" Ni u jednom testu nije bilo ni rei o nauci, poslovanju ili industriji; cilj nije bio da se pokae znanje, ve sposobnost prosuivanja i karakter. Oni koji su preiveli testove bili su konano kvalifikovani za vie funkcije u dravnoj slubi. Nedostaci te procedure su rasli tokom vremena. Mada je nepotenje kod prijema ili ocenjivanja testova ponekad kanjavano smru, nepotenje je ipak nalazilo put. Kupovina imenovanja postala je esta i upadljiva pojava u devetnaestom veku; neki drugorazredni slubenik je, na primer, prodao dvadeset hiljada falsifikovanih diploma pre nego to je bio otkriven. Forma probnog eseja postala je stvar obiaja i studenti su se za njega pripremali povrno. Program studija je naginjao formalizovanju kulture i ometanju napretka misli, jer su ideje koje su u njemu cirkulisale bile ablonizovane hiljadu godina. Diplomci su postajali inovnici i intelektualne birokrate, prirodno arogantni i ljudski sebini, povremeno despotskog ponaanja i esto iskvareni, a ipak imuni na javni opoziv ili kontrolu, osim u sluaju primene oajnikog sredstva kao to je bojkot ili trajk. Ukratko, sistem je imao mane koje su se mogle oekivati od bilo koje strukture vlasti koju su ljudi smislili i kojom oni rukuju. Mane sistema su pripadale ljudima, a ne sistemu; i niko drugi nije imao manje.$393$

473

Prednosti sistema su bile brojne. Tu nije bilo manipulacija oko imenovanja, nikakvih prostakih kampanja lanog predstavljanja i licemerja, nikakvih lanih bitaka srodnih stranaka, nikakvih bunih ili korumpiranih izbora, niti dolaska na poloaj uz pomo jeftine popularnosti. Bila je to demokratija u najboljem smislu te rei, kao jednakost prilika za sve u nadmetanju za vodea mesta i funkcije; a bila je to i aristokratija u najboljem obliku kao vlast koju vre najsposobniji ljudi, demokratski odabrani iz svih drutvenih slojeva u svakoj generaciji. Ovim sistemom su nacionalni duh i ambicija bili okrenuti u smeru uenja, a nacionalni heroji i uzori su bili ljudi od kulture, a ne gospodari bogatstva.$394$ Bilo je zadivljujue da jedno drutvo isproba sistem u kom e njime vladati, u drutvenom i politikom smislu, ljudi obrazovani u oblasti filozofije i humanitarnih nauka. Bio je to in velike tragedije kada su taj sistem i itava civilizacija, iji je ona bila vodei deo, oboreni i uniteni neumoljivim silama evolucije i istorije. V REVOLUCIJA I OBNOVA 1. Bela opasnost Sukob Azije i Evrope - Portugalci - panci - Holanani - Englezi - Trgovina opijumom - Opijumski ratovi - T/'/ai-p/'/ingova pobuna - Rat sa Japanom - Pokuaj komadanja Kine - "Otvorena vrata" - Carica udova - Reforme Kuang Sua - Njegov odlazak sa vlasti - "Bokseri" - Odteta Te sile su poprimile oblik industrijske revolucije. Jedna ojaana i podmlaena Evropa je zahvaljujui otkriu mehanike energije i njene primene kod maina koje su se stalno umnoavale, postala sposobna da robu proizvodi jeftinije nego bilo koja drava ili kontinent koji se jo uvek oslanjao na zanate; ona nije mogla da proda sve ove proizvode maina svom stanovnitvu, zato to je plaala svoje radnike neto manje od pune vrednosti njihovog rada; bila je prinuena da za taj viak trai inostrana trita i imperijalistikom potrebom prisiljena da osvaja svet. Pod pritiskom pronalazaka i okolnosti, devetnaesti vek je postao poprite drame svetskih razmera zbog sukoba izmeu starih, zrelih i umornih civilizacija zanatlijske Azije, i mladih, otvorenih i ojaalih civilizacija industrijske Evrope. Trgovinska revolucija Kolumbovog vremena prokrila je puteve i pripremila teren za Industrijsku revoluciju. Istraivai su ponovo otkrivali stare zemlje, otvarali nove luke i starim kulturama donosili nove proizvode i ideje Zapada. Rano u esnaestom veku, pustolovni Portugalci su, uvrstivi se u Indiji, osvojili Malaku, oplovili Malajsko poluostrvo i svojim ivopisnim brodovima i stranim topovimna stigli u Kanton (1517). "Okrutni i neobuzdani, gledali su na sve narode Istoka kao na legitimni plen; bili su tek moda malo bolji od pirata"; i starosedeoci su sa njima postupili kao sa takvima. Njihovi predstavnici su baeni u tamnicu, njihovi zahtevi za slobodnom trgovinom odbaeni, a njihova naselja povremeno iena masakrima koje su vrili zaplaeni i razbesneli Kinezi. Ali, za pomo koju su pruili protiv drugih pirata, Portugalci su 1557. bili nagraeni tako to su od Pekinga dobili punu slobodu da nasele Makao i da njime vladaju kao svojom teritorijom. Tu su oni izgradili velike fabrike opijuma, zapoljavajui mukarce, ene i decu; samo jedna fabrika plaala je portugalskim provincijskim vlastima prihod od 1.560.000 dolara godinje. Onda su doli panci, osvojivi Filipine (1571.) i smestivi se

474

na kineskom ostrvu Formozi; zatim, Holanani; onda je, 1637., pet engleskih brodova plovilo rekom uzvodno do Kantona, svojim nadmonim topovima uutkalo baterije koje su im pruile otpor i rasprodali svoj tovar. Portugalci su Kineze nauili da pue duvan i da ga kupuju, a poetkom osamnaestog veka poeo je uvoz opijuma iz Indije u Kinu. Kineska vlada je zabranila narodu da ga koristi, ali se ta navika tako rairila da je godinja potronja te droge u Kini poveala njen uvoz na 4.000 sanduka do 1795. godine.$395$ Te godine je Vlada zabranila uvoz opijuma i ponovila prohibiciju 1800., apelujui jednako i na uvoznike i stanovnike, upozorenjima da to jako opojno sredstvo slabi vitalnost naroda. Trgovina se ivo nastavila uprkos ovim odvraanjima; koliko su Kinezi eleli da kupuju, toliko su Evropljani eleli da prodaju, a lokalni inovnici su zahvalno punili xepove mitom dobijenim za tu trgovinu.Godine 1838., Vlada u Pekingu je naloila strogo sprovoenje edikta protiv uvoza opijuma, pa je energini funkcioner, Lin Cehsu je naredio stranim uvoznicima u Kantonu da predaju one koliine koje su drali u svojim skladitima. Kad su oni to odbili, on je opkolio njihove kvartove i prisilio ih da mu izrue 20.000 sanduka droge koje je zatim sve unitio (dogaaj koji asocira na uveno "Bostonsko pijenje aja"). Britanci su se povukli u Hong Kong i zapoeli prvi "Opijumski rat." Oni su protestovali tvrdivi da to nije opijumski rat i da su vie gnevni zbog drske oholosti sa kojom je kineska vlada primila ili odbila da primi njihove predstavnike, kao i zbog ometanja u vidu preteranog oporezivanja i korumpiranih sudova koje su kineski zakon i carina nametnuli za urednu uvoznu trgovinu. Oni su bombardovali one kineske gradove do kojih su sa obale njihove granate mogle da dobace i nametnuli mir preuzevi kontrolu nad inkjangom na Velikom kanalu. Nanginkim Ugovorom, u kom je izbegnuto svako pominjanje opijuma; ostrvo Hong Kong je ustupljeno Britancima, kineske carine su sniene na pet procenata, otvoreno je pet "ugovornih luka" (Kanton, Amoj, Fuou, Ningpo i angaj) za stranu trgovinu, Kina je imala da plati odtetu za pokrie trokova rata i uniteni opijum, a predvieno je da britanskim dravljanima, u sluaju krenja zakona, sude samo britanski sudovi. Druge zemlje, ukljuujui i Sjedinjene drave i Francusku, traile su i dobile primenu tih "ekstrateritorijalnih prava" na svoje trgovce i dravljane u Kini.Ovaj rat je bio poetak dezintegracije starog reima. Vlada je izgubila "obraz" u svojim poslovima sa Evropljanima; ona je najpre ispoljila prezir, pa otpor, a na kraju ustuknula; i nikakve uglaene fraze nisu mogle da prikriju te injenice od obrazovanih starosedelaca niti od zluradih stranaca. Autoritet vlade je bio oslabljen gde god bi stigla vest o njenom porazu, a snage koje su moda mogle da odre mir, sada su se pojavile u otvorenoj pobuni protiv Pekinga. Godine 1843., neki zanesenjak po imenu Hung Hsiu-/'/uan, posle kratkog upoznavanja sa protestantizmom i poto je imao neka privienja, doao je do zakljuka da je Bog njega odabrao da oslobodi Kinu idolatrije i da je preobrati u hrianstvo. Poevi od te skromne namere, Hung je na kraju poveo pokret za zbacivanje manxurske dinastije (Manu) i osnivanje nove dinastije "T/'/ai P/'/ing", ili Veliki mir. Njegove pristalice, motivisane delimino religioznim fanatizmom, delimino eljom da reformiu Kinu u smeru Zapada, borili su se hrabro, porazbijali idole, masakrirali Kineze, unitili mnoge stare biblioteke i akademije, kao i dela od porcelana u ing-te-enu, zauzeli Nanking, drali ga dvanaest godina (1853-65), krenuli u mar na Peking, dok je njihov voa iveo raspusno u raskoi i bezbednosti iza njih, da bi na kraju upali u mete zbog rave vojne strategije; zatim su poraeni i tako pali nazad u haotinu masu kineske populacije. Usred ove opasne T/'/ai-p/'/ingove pobune, od vlade se trailo da se brani protiv Evrope u drugom "Opijumskom ratu" (1856-60). Velika Britanija, koju su u razliitom stepenu pomagala

475

Francuska i Sjedinjene drave, zahtevala je legalizaciju trgovine opijumom (koja se nastavila izmeu ratova uprkos prohibicijama), pristup veem broju gradova, i dostojan prijem zapadnih izaslanika na dvor u Pekingu. Kada su Kinezi odbili, Francuzi i Englezi su zauzeli Kanton, poslali njegovog vicekralja okovanog u Indiju, zauzeli tvrave u Tjencinu, doli do prestonice i unitili Letnju palatu u znak osvete zbog muenja i ubistva saveznikih emisara u Pekingu. Pobednici su pobeenima nametnuli ugovor kojim se predvialo sledee: otvaranje novih deset luka i reke Jangce za strane trgovce, organizovanje prijema evropskih i amerikih ministara i ambasadora pod uslovima jednakosti sa Kinom, garancije da e se tolerisati misionari i trgovci u svakom delu zemlje, izuzimanje misionara iz jurisdikcije kineskih vlasti, dalje oslobaanje zapadnih dravljana od primene kineskih zakona, ustupanje pojasa kopna naspram Hong Konga Velikoj Britaniji, legalizovanje uvoza opijuma i obavezivanje Kine da plati odtetu za trokove poduavanja zapadnjakim obiajima.Ohrabrene ovim lakim pobedama, evropske drave su nastavile da otimaju komad po komad kineske teritorije. Rusija je uzela teritoriju severno od Amura i istono od reke Usuri (1860.); Francuzi su se za smrt jednog misionara osvetili prigrabivi Indokinu (1885.); Japan se bacio na svog suseda i civilizatora u jednom iznenadnom ratu (1894.), porazio ga za godinu dana, uzeo Formozu, oslobodio Koreju od Kine da bi je kasnije (1910.) okupirao i traio od Kine odtetu od 170.000.000 dolara zato to je izazvala toliko nevolja. Pod uslovom da Kina plati dodatnu odtetu Japanu, Rusija je spreila Japan da takoe zauzme poluostrvo Liaotung, koje su tri godine kasnije Rusi zauzeli i utvrdili kao svoje. Ubistvo dva misionara dalo je Nemakoj povod da prigrabi poluostrvo antung (1898.). Carstvo nekada mone vlade bilo je podeljeno na "sfere uticaja", u kojima su evropske sile, jedna po jedna, obezbeivale specijalne povlastice za rudarstvo i trgovinu. Uznemiren zbog perspektive stvarne podele, Japan se, predviajui koliko e mu Kina biti potrebna u budunosti, udruio sa Amerikom u zahtevu za "otvorenim vratima"; to znai da, dok god se ne priznaju odreene "sfere interesa", svim dravama treba da se dozvoli da trguju u Kini pod jednakim uslovima da carine i transportni trokovi budu isti za sve. Da bi se postavile na odgovarajui poloaj za cenkanje u tim stvarima, Sjedinjene drave su zauzele Filipine (1898.) i tim inom objavile svoju nameru da uestvuju u borbi za trgovinu u Kini.U meuvremenu, jedan drugi, a istovremeni in drame se odigravao iza zidova palate u Pekingu. Kad su saveznici trijumfalno uli u prestonicu na kraju drugog "Opijumskog rata" (1860.), mladi car, Hsien Feng je pobegao u Xehol; tamo je godinu dana kasnije umro, ostavivi presto svom petogodinjem sinu. Sporedna ena koja je bila deakova majka uzela je kontrolu nad carstvom u svoje ruke, i pod imenom C/'/u Hsi, u istoriji poznata kao "Carica udova"$396$ vladala je Kinom nemilosrdno, drsko i dobro u toku itave generacije. U mladosti je vladala lepotom, a kasnije pameu i snanom voljom. Kada je sin pravovremeno umro pribliivi se punoletstvu (1875.), carica je ne obazirui se na presedane i prigovore, na presto postavila drugog maloletnog sina Kuang Sua i nastavila da vlada. Tokom jedne generacije, uz pomo vetog dravnika Li Hunganga, odvana Carica je drala Kinu u miru i za nju stekla izvestan respekt grabeljivih Velikih sila. Ali, iznenadna invazija Japana na Kinu i ubrzano reanje pljaki koje su Evropljani inili posle pobede Japanaca, izazvali su nastanak snanog pokreta u prestonici koji se zalagao za podraavanje japanskog podraavanja Zapada tj. za organizovanje velike armije, izgradnju eleznica i fabrika, i nastojanje da se stekne industrijsko bogatstvo kojim su Japan i Evropa finansirali svoje pobede. Carica i njeni savetnici su se suprotstavili ovoj tenji svim svojim uticajem,

476

ali je ta tendencija potajno pridobila za sebe pristalicu u Kuang Suu, kome je sada bilo doputeno da stupi na presto po svom vlastitom pravu. Iznenada je Kuang, ne konsultujui "Starog Budu" (kako su zvali Caricu), objavio kineskom narodu niz iznenaujuih dekreta koji bi, da su mogli biti prihvaeni, odveli Kinu snano, ali mirno, na put vesternizacije (uvoenje zapadnjakih obiaja itd.), pa bi moda spreili propast dinastije i pad nacije u haos i bedu. Mladi car je naredio uspostavljanje novog sistema kola, u kojima se ne bi uili stari konfucijanski klasici, ve i nauna kultura Zapada; prevoenje na kineski svih vanih dela nauke Zapada, literature i tehnologije; podsticanje izgradnje eleznica; i reformu armije i mornarice sa odreenom svrhom da se doeka "kriza", kako se on izrazio, "u kojoj smo sa svih strana opkoljeni monim susedima koji veto izvlae korist od nas, i koji nastoje da se udrue i zajedniki nas savladaju." Carica udova je, iznenaena onim to se njoj inilo kao nepromiljeni radikalizam tih ukaza, bacila Kuang Sua u tamnicu, ponitila njegove dekrete i sebe ponovo proglasila vladom Kine. Sada se javila reakcija protiv svih prozapadnih ideja, a lukava Udova ju je na ugodan nain skrenula u svoju korist. Organizaciju poznatu kao "I Ho /'/uan", to doslovno znai "Pesnica u ime pravde i sloge" (u istoriji poznata kao "Bokseri")$397$ bili su formirali neki pobunjenici koji su eleli da zbace Caricu i njenu dinastiju. Ona je ubedila njene voe da bes svog pokreta okrenu protiv stranih zavojevaa, a ne protiv nje. Bokseri su prihvatili zadatak, zatraili izbacivanje svih stranaca iz Kine i u pomahnitalom patriotizmu poeli da ubijaju sve hriane redom u mnogim delovima zemlje (1900.). Savezniki vojnici su opet krenuli na Peking, ovog puta da zatite svoje dravljane koji su se u strahu krili u tesnim stanovima stranih izaslanstava. Carica i njen dvor su pobegli u Hsianfu, a trupe Engleske, Francuske, Rusije, Nemake, Japana i Sjedinjenih drava poharale su grad, poubijale u znak osvete mnogo Kineza i zaplenili ili unitili skupocenu imovinu. Saveznici su slomljenoj grdosiji odredili da plati odtetu od 330.000.000 dolara koje e prikupiti evropska kontrola kineskih uvoznih carinarnica i monopola soli. Znatne delove tog odtetnog iznosa kasnije su Kini slale Sjedinjene drave, Velika Britanija, Rusija i Japan, obino pod uslovom da se doznaene sume utroe na kolovanje kineskih studenata na univerzitetima drava koje su slale taj novac. Bio je to gest velikodunosti, koji se pokazao efikasnijim u otvaranju stare Kine nego bilo koji drugi faktor u tom istorijskom i traginom sukobu Istoka i Zapada.

2. Smrt jedne civilizacije Stipendisti - Njihova vesternizacija - Njihov dezintegrativni uticaj u Kini - Uloga misionara - Sun Jatsen, hrianin - Njegovi mladalaki doivljaji - Njegov susret sa Li

477

Hungangom - Njihovi planovi za revoluciju - Njihov uspeh - Juan ik/'/ai - Smrt Sun Jatsena - Haos i pljaka - Komunizam - "Umireni sever" - ang Kaiek - Japan u Manxuriji U angaju studenti stipendisti (finansirani iz odtetnog iznosa) i hiljade drugih sada su iz Kine poli da ispitaju civilizaciju svojih osvajaa. Mnogi su otili u Englesku, a jo vie u Nemaku, Ameriku, Japan; svake godine su stotine njih diplomirali samo u Americi. Dolazili su tamo mladi, dakle u jednom prijemivom uzrastu, pre nego to su sazreli do take razumevanja dubine i vrednosti svoje vlastite nacionalne kulture. Sa zahvalnou i divljenjem su upijali novo obrazovanje koje im je pruano u nauci, metodama, istoriji i idejama Zapada; bili su zapanjeni udobnostima i intenzivnim ivotom koji su videli oko sebe, slobodom pojedinca na Zapadu, i graanskim pravima. Izuavali su filzofiju Zapada, izgubli veru u religiju svojih oeva i uivali u statusu uglednih radikala ohrabreni od svojih pedagoga i nove sredine u pobuni protiv osnovnih elemenata u civilizaciji svoje domovine. Iz godine u godinu, hiljade takvih mladih ljudi sa odseenim korenima vraali su se u Kinu, i prigovarali zbog sporog tempa i materijalne zaostalosti svoje zemlje i u svakom gradu posejali seme pitanja i revolta.Pomogao im je beskrajan lanac okolnosti. U toku dve generacije, trgovci i misionari koji su osvojili Kinu sa Zapada delovali su svesno ili nesvesno kao centri strane zaraze; iveli su u velikom stilu, i takvim udobnostima i konforu, koji su kod mladih Kineza stvarali elju da usvoje civilizaciju koja toliko mnogo obeava; oni su kod jedne aktivne manjine podrili religioznu veru na kojoj je poivao stari moralni kodeks; oni su jednu generaciju suprotstavili drugoj zalaui se za naputanje obiaja oboavanja predaka; i mada su propovedali plemenito hrianstvo, krotko i blago, u trenucima opasnosti su bili zatieni topovima ijom je veliinom i efikasnou Evropa dala nasilniku lekciju Orijentu. Hrianstvo, koje je u svom zaetku bilo ustanak ugnjetenih, postalo je opet, kod ovih kineskih preobraenika, klica revolucije.Meu preobraenicima je bio voa Revolucije. Godine 1866. jedan zemljoradnik zakupac blizu Kantona dobio je nemirnog sina koga e svet, bez svesne ironije, krstiti Sun Jatsen tj. Sun, Dobri duh mira. Sun je postao tako veliki hrianin da je unakazio kipove bogova u hramu svog rodnog sela. Jedan njegov stariji brat koji se odselio na Havaje, doveo je deaka u Honolulu i smestio ga u kolu koju je vodio neki anglikanski biskup i koja je pruala potpuno zapadnjako obrazovanje. Vrativi se u Kinu, Sun se upisao na Britanski medicinski kolex i postao njegov prvi kineski diplomac. U velikoj meri zahvaljujui tim studijama on je izgubio svu svoju religioznu veru; a u isto vreme, ponienja kojima su on i drugi Kinezi oko njega bili izloeni na carinarnicama koje su kontrolisali stranci, kao i u kvartovima stranaca u ugovornim lukama, usmerila su njegove misli ka revoluciji. Nesposobnost korumpirane i reakcionarne vlade da sprei poraz velike Kine od malog Japana, ili trgovinska deoba zemlje koju su izvrile evropske zemlje, ispunila ga je oseajem ponienosti i gneva i navela na pomisao da prvi korak u oslobaanju Kine mora biti zbacivanje manxurske dinastije.Njegov prvi korak je bio karakteristian za njegovo samopouzdanje, idealizam i jednostavnost. On se ukrcao na neki parobrod i putovao hiljadu esto milja na sever, o svom troku, da bi Li Hungangu, Cariinom viceregentu, izloio svoje planove za reformisanje zemlje i obnavljanje njenog ugleda. Poto je razmatranje njegovih ideja bilo odbaeno, Sun je zapoeo celoivotnu avanturu i lutanje u potrazi za finansijskim sredstvima za kinesku revoluciju. Dobio je pomo mnogih trgovakih esnafa i monih tajnih udruenja, ije su voe zavidele carskoj aristokratiji i eznule za vlau u kojoj bi nove proizvodne i trgovake klase igrale ulogu srazmernu njihovom rastuem

478

bogatstvu. Onda je putovao preko mora u Ameriku i Evropu, sakupljajui skromne sume novca od miliona peraa rublja i hiljade kineskih trgovaca. U Londonu ga je kinesko izaslanstvo nezakonito uhapsilo i spremalo se da ga tajno poalje okovanog u Kinu kao izdajnika svoje vlade, kada je neki misionar koji mu je u mladosti bio uitelj podstakao britansku vladu da ga spase. Sledeih petnaest godina on je iao od grada do grada sakupivi sve u svemu dva i po miliona dolara za Revoluciju; i oito na sebe nije potroio ni centa. Onda mu je iznenada, usred nekog putovanja, stigla vest da su revolucionarne snage osvojile jug, da se spremaju da zauzmu sever i da su ga izabrale za privremenog predsednika Kineske Republike. Nekoliko nedelja kasnije on se trijumfalno iskrcao u Hong Kongu, gde je dvadeset godina ranije doiveo ponienje od britanskih lukih slubenika.Carica udova je umrla 1908. poto je dan ranije organizovala ubistvo zatoenog cara Kuang Sua. Nju je nasledio Kuangov neak, P/'/u Ji, sada car Manxurije. U poslednjim godinama velike Carice i prvog njenog maloletnog naslednika, vlada je izvrila mnoge reforme u smeru modernizacije Kine: izgraene su eleznice, uglavnom od stranog kapitala i pod stranom upravom; naputeni su ispiti za prijem u dravnu slubu; zasnovan je novi sistem kolstva, narodna skuptina je sazvana 1910., a zapoet je devetogodinji program za postepeno uvoenje ustavne monarhije, to bi kulminiralo optim pravom glasa koje bi se razvijalo korak po korak sa optim obrazovanjem. U dekretu u kom je ovaj program objavljen stajalo je i ovo: "Bilo kakva naglost koja bi se pokazala u ovim reformama, na kraju e biti veliki trud uzalud izgubljen." Ali, Revolucija se nije mogla zaustaviti ovim pokajnikim gestom na odru obolele dinastije. 12. februara, 1912., mladi car je abidcirao, suoen sa pobunama na svim stranama i ne naavi armiju koja bi bila voljna da ga brani; a regent, princ /'/un, izdao je jedan od najkarakteristinijih ukaza u kineskoj istoriji :"Danas su misli ljudi cele Carevine usmerene ka Republici ... Volja Provienja je oita, a elje naroda jasne. Kako bih ja mogao, radi slave i asti jedne porodice, da budem protiv elje tolikih miliona ljudi? Zbog toga, ja, sa Carem, donosim odluku da formiram vladu u Kini koja e biti ustavna republika, da izaem u susret tenji u Carstvu, i da delujem u skladu sa starim mudracima, koji su presto smatrali javnom batinom." Revolucionari su se velikoduno poneli prema P/'/u Jiu: poklonili su mu ivot, udobnu palatu, veliku doivotnu rentu i konkubinu. Manxurci su doli kao lavovi, a otili kao jagnjad.Mlada republika je svoje mirno roenje platila burnim ivotom. Juan ikai, diplomata stare kole, imao je armiju koja je mogla da omete Revoluciju. Kao cenu za svoju pomo on je traio predsedniki poloaj; a Sun Jatsen, koji je tek poeo da obavlja funkciju, popustio je i dostojanstveno se povukao u privatni ivot. Juan je, ohrabren jakim finansijskim grupama, kako domaim tako i stranim, kovao zaveru da sam postane car i da osnuje novu dinastiju, pod izgovorom da je to jedini nain da se zaustavi poetni raspad Kine. Sun Jatsen ga je nazvao izdajnikom i pozvao pristalice da obnove Revoluciju; ali pre nego to je dolo do bitke, Juan se razboleo i umro.Od tada Kina nije vie znala za red i jedinstvo. Sun se pokazao kao preterani idealista, izvrstan govornik, ali suvie slab dravnik da bi preuzeo kontrolu i vodio svoju naciju ka miru. Prelazio je s jednog plana na drugi, razljutio pristalice iz srednje klase svojim oitim prihvatanjem komunizma, te se povukao u Kanton da poduava i nadahnjuje omladinu i povremeno vlada svojim narodom.$398$ Ostavljena bez vlasti koju e svi delovi zemlje priznavati, liena ujedinjujueg simbola monarhije, odvojena od svoje navike pokoravanja obiaju i zakonu, i slaba u patriotizmu koji oveka ne vezuje za oblast ve za zemlju kao celinu, Kinu su zahvatili esti ratovi severa protiv juga, oblasti protiv oblasti, imunih protiv gladnih, starih protiv mladih. Avanturisti su

479

organizovali armije, vladali izolovanim provincijama kao "tuuni", nametali svoje poreze, prikupljali svoj opijum, i povremeno pravili pljakake ispade da bi pripojili nove rtve svojim podanicima. Industriju i trgovinu su, jedan za drugim, porezovali pobedniki generali, i one su pale u haos i oajanje; banditi su traili danak, krali i ubijali, a nikakva organizovana snaga nije mogla da ih savlada. Ljudi su postajali vojnici ili lopovi da ne bi pomrli od gladi, pa su pustoili njive ljudi koji su, tako opljakani, postajali vojnici ili lopovi da ne bi pomrli od gladi. ivotne uteevine ili skromne zalihe neke skromne i tedljive porodice, esto bi oduzimao neki general ili bi opljakala neka banda. Samo u provinciji Honan je godine 1931. bilo 400.000 bandita. Usred ovog haosa (1922.), Rusija je poslala dvojicu svojih najsposobnijih diplomata, Karakana i Jofea, sa instrukcijama da Kinu uvedu u krug komunistike revolucije. Karakan je pripremio put ponitivi ruske zahteve za "ekstrateritorijalnou", i potpisavi ugovor kojim se priznavala potpuna vlast i meunarodni status revolucionarne vlade. Suptilni Jofe nije imao mnogo tekoa da kod Sun Jatsena stvori simpatije za komunizam, jer je Sun bio odbaen od svake druge sile. Za neverovatno kratko vreme, uz pomo sedamdeset sovjetskih oficira, formirana je i obuena nova Narodna armija. Pod komandom Sunovog biveg sekretara ang Kaieka, ali u velikoj meri voena od starne ruskog savetnika Mihaila Borodina, ova armija je u maru napredovala na sever od Kantona, osvajala grad za gradom i na kraju uvrstila svoju vlast u Pekingu.$399$ U trenutku pobede, pobednici su bili podeljeni; ang Kaiek je napao komunistiki pokret u orijentalnom stilu i uspostavio vojnu diktaturu koja je realistino odgovarala volji biznismena i finansijera.Za naciju je, kao i za pojedinca, teko da se na izvestan nain ne utei nesreom svoga suseda. Japan, koji je u planovima Sun Jatsena, bio prijatelj i saveznik Kine u borbi protiv Zapada, i koji je podstakao kinesku pobunu svojim brzim i uspenim imitiranjem Evrope u industriji, diplomatiji i ratovanju, video je, u neredu i slabosti svoje stare uiteljice, priliku da rei svoje probleme koji su proizali iz samog njegovog uspeha. Jer, Japan nije mogao da destimulie rast stanovnitva, a da ne ugrozi svoju sposobnost za samoodbranu protiv oigledno mogue agresije; on nije mogao da ishrani sve veu populaciju bez razvijanja industrije i trgovine; nije mogao da razvija industriju bez uvoza gvoa, uglja i drugih resursa koji su manjkali njegovoj zemlji, niti je mogao da unosno razvija trgovinu, ako nema veliki udeo na jedinom velikom tritu koje su Evropljani ostavili slobodnim posle kolonizacije itave planete. Ali, pretpostavljalo se da je Kina bogata gvoem i ugljem, i predstavljala je, pred japanskim vratima, potencijalno najvee trite na svetu. Koja bi drava, suoena sa tako oitim izborom izmeu povratka na zemljoradnju i potinjenost, i napredovanja u industrijski imperijalizam i osvajanje, mogla da odoli iskuenju te da ne prigrabi koristi od bespomone Kine, dok su se ostale imperijalne grabljivice hvatale meusobno za guu na poljima Francuske?Zato je Japan, odmah po izbijanju Prvog svetskog rata, objavio rat Nemakoj, i bacio se na teritoriju Kiaoou koju je Nemaka "zakupila" od Kine esnaest godina ranije. Zatim je vladi Juan ikaja predala "Dvadeset jedan zahtev" kojim je Kina bila prisiljena da postane japanska kolonija u politikom i ekonomskom smislu; i samo su protest SAD. i bojkot japanske robe u Kini pod vostvom njenih razgnevljenih studenata spreili sprovoenje tih nareenja. Studenti su plakali na ulicama, ili izvravali samoubistvo od stida zbog ponienosti svoje zemlje. Japanci su sa podsmeljivim humorom sluali moralnu indignaciju one Evrope koja je pola veka izjedala Kinu, pa su strpljivo ekali neku drugu priliku. Ona se ukazala kada su Evropa i Amerika bile zahvaene debaklom imperijalistike industrije koja je zavisila od stranih trita zbog apsorbovanja "vika"

480

proizvoda koje nisu mogli da kupe njihovi proizvoai kod kue. Japan je umarirao u Manxuriju, proglasio biveg cara Kine, P/'/u Jia, najpre predsednikom, zatim carem nove drave Manukuo, te je politikim savezom, ekonomskim prodorom i vojnom kontrolom, zauzeo povoljan poloaj za eksploataciju prirodnih bogatstava Manxurije, zaposlenog stanovnitva i trgovinskih mogunosti. Evropski svet, koji je predloio moratorijum na pljakanje, poto je prethodno pokupio sav raspoloivi plen, pridruio se Americi slabano u protestima protiv ove iste pljake, ali se pripremao, kao i uvek, da prihvati pobedu kao opravdanje na kraju.Do konanog ponienja je dolo u angaju. Razljuen zbog uspenog bojkota njegove robe, Japan je iskrcao svoje neporaene trupe u najbogatijoj kineskoj luci, okupirao i unitio okrug apei i od kineske vlade zahtevao da ogranii delovanje udruenja za bojkot. Kinezi su se branili sa novim heroizmom, a /'/Armija devetnaestog puta/'/ iz Kantona je skoro bez ikakve pomoi dva meseca zadravala dobro opremljene snage Japana u zalivu. Vlada u Nankingu je ponudila kompromis, Japanci su se povukli iz angaja, a Kina je, vidajui svoje rane, reila da iz temelja izgradi novu i snaniju civilizaciju, sposobnu da se sauva i odbrani od lakomog, gramzivog sveta 3. Poeci novog poretka Promena na selu - U gradu - Fabrike - Trgovina - Radniki sindikati - Nadnice Nova vlada - Nacionalizam protiv vesternizacije - Uklanjanje Konfucija sa pijedestala Reakcija protiv religije - Novi moral - Brak u tranziciji - Kontrola raanja - Meovito kolovanje - "Novi talas" u knjievnosti i filozofiji - Novi jezik knjievnosti - Hu ih Elementi destrukcije - Elementi obnove Nekada se sve menjalo osim Istoka; sada nema nieg na Istoku to se ne menja. Najkonzervativnija nacija u istoriji je odjednom postala, posle Rusije, najradikalnija, i odluno unitava obiaje i institucije koje je nekada smatrala nepovredivim. To nije samo kraj jedne dinastije kao 1644. godine; to je preobraaj jedne civilizacije.Na selo promena dolazi tek na kraju i u najmanjoj meri, jer spora trezvenost zemlje ne podstie inovacije; ak i nova generacija mora da seje da bi mogla da anje. Ali sada sedam hiljada milja eleznikih pruga preseca zemlju; i mada ih je decenija haosa i domae uprave ostavila u loem stanju, one ipak povezuju istona sela sa gradovima na obali, te svakoga dana nose svoje kapljice zapadnjakih novotarija u milione seljakih domova. Tu se mogu nai takvi strani-pakleni uvozni artikli kao to su kerozin, lampe na kerozin, ibice, cigarete, pa ak i amerika penica; jer ponekad, tako je lo transport, vie kota preneti robu iz unutranjosti Kine do primorskih provincija, nego to je potrebno da se ona doveze iz Australije ili Sjedinjenih drava. Postaje jasno da ekonomski razvoj civilizacije zavisi od transporta. Izgraeno je dvadeset hiljada milja prljavih puteva preko kojih, uz orijentalnu nesreenost, putuje est hiljada uvek punih autobusa. Kada benzinski motor bude meusobno povezao bezbrojna sela, time e se ostvariti jedna od najveih promena u kineskoj istoriji kraj gladi.U gradovima se trijumf Zapada dogaa jo bre. Zanati odumiru pred konkurencijom jeftino prevezene i mainski proizvedene robe iz inostranstva; milioni zanatlija tumaraju okolo nezaposleni, a uvlae ih u eljusti fabrike koje domai i inostrani kapital gradi du obale. Runi razboj, koji se jo uvek okree na selu, utihnuo je u gradu; uvezeni pamuk i pamuna odea preplavljuju zemlju, a diu se fabrike tekstila da bi osiromaene Kineze uvele u novi oblik kmetstva. Velike visoke pei plamte u Hankouu, strane i uasne ba

481

kao i na Zapadu. Fabrike konzervi, pekare, cementare, fabrike hemikalija, pivare, destilerije, elektrane, fabrike stakla, cipela, hartije, sapuna i svea, eerane sve su one sada posejane po kineskoj zemlji i postepeno preobraavaju domaeg zanatliju u fabrikog radnika. Razvoj novih industrijskih grana je usporen zato to investitori oklevaju u svetu koji remeti permanentna revolucija; prepreke su takoe i u tekoama i skupoi transporta, neadekvatnosti domaih sirovina, kao i u onoj ugodnoj kineskoj navici po kojoj se porodica stavlja iznad svake druge lojalnosti, pa svako lokalno nadletvo ili fabriku pretvaraju u gnezdo lagodnog nepotizma i neodgovornosti. Trgovinu takoe ometaju domae tarife i obalske carine, kao i opta potranja za mitom ili "ceenjem"; ali ona se razvija bre nego industrija i igra centralnu ulogu u ekonomskom preobraaju Kine.$400$ Nove industrije su unitile esnafe i u haos bacile odnose poslodavca i zaposlenih. Esnafi su iveli reguliui nadnice kroz sporazume izmeu vlasnika i radnika iji proizvodi nisu imali rivale u lokalnoj trgovini; ali, kako su se transport i trgovina poveavali i donosili iz daleka robu koja je konkurisala u svakom gradu manuelnim proizvodima esnafa, ispostavilo se da je nemogue kontrolisati cene ili regulisati nadnice bez preputanja diktatima stranih konkurenata i kapitala. Esnafi su se zato raspali i podelili na trgovinske komore na jednoj strani i radnike sindikate na drugoj. Komore raspravljaju o redu, lojalnosti i ekonomskoj slobodi, a radnici raspravljaju o gladi. trajkovi i bojkoti su esti, ali su oni bili uspeniji u iznuivanju stranih koncesija kineskoj vladi, nego u podizanju naknade za rad. Godine 1928., Odsek za socijalna pitanja kineske optine u angaju izraunao je prosenu nedeljnu nadnicu tekstilnih radnika koja je varirala od 1,73 dolara do 2,76 dolara za mukarce, a od 1,10 dolara do 1,78 dolara za ene. U fabrikama brana, nedeljna prosena nadnica za mukarca je bila 1,96 dolara; u cementarama 1,72 dolara; u fabrikama stakla 1,84 dolara; u fabrikama ibica 2,11 dolara; kod kvalifikovanih radnika u elektranama 3,10 dolara; u mainskim radionicama 3,24 dolara; kod tipografskih radnika 4,55 dolara. Bogatstvo koje su uivali tampari bilo je bez sumnje rezultat njihove bolje organizacije i troka njihovog iznenadnog zamenjivanja. Prvi sindikati su formirani 1919.; njihov broj je rastao kao i snaga sve dok, u vreme Borodina, oni nisu predloili da preuzmu upravljanje nad Kinom; nemilosrdno su suzbijeni posle ang Kajekovog raskida sa Rusijom; danas su zakoni protiv njih surovi, ali se njihov broj ipak poveava, jer predstavljaju jedno pribeite radnika protiv industrijskog sistema koji je tek poeo da donosi zakone o radu, a jo nije poeo da ih sprovodi. Strana beda gradskih proletera, koji rade dvanaest asova dnevno, lebdei na rubu egzistencije i koje eka glad ako zaposlenje propadne, gore je od siromatva sela u drevna vremena, gde siromasi nisu mogli da vide bogatae, pa su prihvatali svoju kob kao prirodnu i vajkadanju sudbinu ljudskog roda.Moda su neka od ovih zala mogla da budu izbegnuta da politiki preobraaj istone Kine nije bio tako brz i potpun. Mandarinska aristokratija, mada je izgubila vitalnost i bila obeaena korupcijom, mogla je da dri nove industrijske snage pod kontrolom sve dok Kina ne bi mogla da ih prihvati bez haosa ili ropstva; a onda bi rast industrije iz godine u godinu generisao klasu koja bi mirnim putem dola do politike vlasti, kao to su manufakturisti istisnuli zemljoposednike u Engleskoj. Ali nova vlast se nala bez armije, bez iskusnih voa i bez finansijskih sredstava; "Kuomintang", tj. Narodna partija, osnovana da oslobodi narod, ustanovila je da mora da eka dok ju je strani i domai kapital potinjavao; zamiljena u demokratiji i krtena krvlju komunizma, ona je postala zavisna od angajskih bankara, demokratiju zamenila diktaturom, i pokuala da uniti sindikate.$401$ Jer, Partija je zavisila od armije, a armija od novca, a novac od zajmova; sve dok armija nije bila

482

dovoljno jaka da osvoji Kinu, vlada nije mogla da porezuje Kinu; a sve dok moe da porezuje Kinu, vlada mora da prihvata savet tamo gde prima novac. ak i na taj nain uspela je mnogo. Ponovo je u Kinu uvela punu kontrolu carina i u okviru finansijskog internacionalizma nad industrijama; organizovala je, obuila i opremila armiju koja e jednog dana moi da se upotrebi protiv drugih, a ne protiv Kineza; poveala je oblast koja priznaje njenu vlast i smanjila je, u toj oblasti, banditizam koji je guio ekonomski ivot drave. Jedan dan je potreban da se izvri revolucija, a itava generacija da se stvori jedna vlada. Razjedinjenost Kine odraava se u, i sledi iz podele koja lei u kineskoj dui. Najsnanije oseanje koje danas postoji u Kini je mrnja prema strancima; najsnaniji proces u Kini danas je imitiranje stranaca. Kina je svesna toga da Zapad ne zasluuje to ulagivanje, ali je samim duhom i impulsom vremena primorana da to ini, jer ovo doba prua svim nacijama izbor izmeu industrijalizacije i zavisnosti. Zato Kinezi iz istonih gradova prelaze sa njiva u fabrike, iz haljina u pantalone, sa jednostavnih melodija prolosti na saksofonske simfonije Zapada; oni naputaju svoj prefinjeni ukus u oblaenju i nametaju i umetnosti, ukraavaju zidove evropskim slikama i podiu poslovne zgrade u najmanje atraktivnim amerikim stilovima. Njihove ene su prestale da stiskaju stopala sa severa na jug, i poele da ih na otmen zapadnjaki nain stiskaju sa istoka na zapad.$402$ Naputaju nenametljivi i uglaeni Konfuijev racionalizam i sa renesansnim oduevljenjem preuzimaju borbeni racionalizam Moskve, Londona, Berlina, Pariza i Njujorka. Uklanjanje Konfucija sa pijedestala ima pomalo karakter i Renesanse i Prosveenosti; to je u isti mah zbacivanje kineskog Aristotela i odbacivanje nacionalnih bogova. Neko vreme je nova drava progonila budizam i monake redove; poput francuskih revolucionara, kineski pobunjenici su bili slobodni mislioci bez prikrivanja, a otvoreno neprijateljski nastrojeni prema religiji, potujui jedino razum. Konfuijanstvo je tolerisalo popularne vere pod pretpostavkom, verovatno, da dok god postoji siromatvo, postojae i bogovi; Revolucija se preterano uzdala u verovanje da siromatvo moe da se iskoreni i nije imala potrebe za bogovima. Konfuijanstvo je zemljoradnju i porodicu prihvatalo kao gotove injenice i formulisalo etiku namenjenu odravanju reda i sadraja u okviru kruga doma i njive; Revolucija je upuena na industriju i potreban joj je novi moral da bi uskladila urbani i individualni ivot. Konfucijanstvo je opstalo zato to je pristup politikim funkcijama i uenim zanimanjima zahtevao da se ono poznaje i prihvata; ali sada ispita vie nema, a nauka zauzima mesto etike i politike filozofije u kolama; ovek sada treba da se oblikuje ne za vlast, ve za industriju. Konfuijanstvo je bilo konzervativno i obuzdavalo je ideale mladosti pomou opreza starosti; Revolucija je od mladosti sainjena i ne eli da ima nikakva stara ogranienja; ona se podrugljivo smeka na upozorenje starog mudraca da "onaj ko misli da su stari nasipi beskorisni i unitava ih, sigurno e doiveti pustoenje izazvano poplavom." Revolucija je naravno uinila kraj slubenoj religiji i vie se ne prinose rtveni darovi sa Nebeskog oltara bezlinom i nemom "T/'/ien"-u. Tolerie se oboavanje predaka, ali i ono primetno opada; sve vie i vie se uoava tendencija da se to prepusti enama, koje su se nekada smatrale neprikladnim za uestvovanje u svetim obredima. Polovina revolucionarnih voa se kolovala u hrianskim kolama; ali Revolucija, uprkos tome to je ang Kajek metodista, ne gleda sa odobravanjem na bilo koju religioznu veru i kolskim uxbenicima daje ateistiki ton. Nova religija, koja pokuava da ispuni emocionalnu prazninu ostavljenu posle odlaska bogova, jeste nacionalizam, kao to je u Rusiji komunizam. Meutim, ova vera ne zadovoljava sve; mnogi proleteri trae u doivljaju proroanstava i medijuma, spas od trivijalnosti

483

svakodnevnog mukotrpnog rada; a ljudi na selu jo uvek u svom siromatvu nalaze izvesnu utehu u mistikoj tiini drevnih svetilita.Lien svojih sankcija u vlasti, religiji i ekonomskom ivotu, tradicionalni moralni kodeks, koji je jednu generaciju ranije izgledao nepromenljiv, raspada se geometrijskom progresijom. Odmah uz osvajanje industrije, najupadljivija promena u dananjoj Kini je destrukcija starog sistema porodice i njena zamena individualizmom koji svakog oveka ostavlja slobodnim da se suoi sa svetom. Odanost porodici, na kojoj je preanji poredak bio utemeljen, istisnuta je u teoriji lojalnou dravi; i poto nova lojalnost jo nije iz teorije prela u praksu, novom drutvu nedostaje moralna baza. Poljoprivreda favorizuje porodicu zato to je, pre pojave maina, zemljite moglo najekonominije da obrauje grupa sjedinjena krvnim srodstvom i autoritetom oca porodice; industrija razbija porodicu, zato to radije nudi svoja mesta i nagrade pojedincima nego grupama, zatim ne daje te nagrade uvek i na istom mestu, i ne priznaje obavezu da nejakima prua pomo iz sredstava jakih; primitivni komunizam porodice ne nalazi nikakvu podrku u otroj konkurenciji industrije i trgovine. Mlaa generacija, koju uvek iritira vlast starijih, sa voljom prihvata anonimnost grada i individualizam "posla". Moda je svemo oca pomogla da se Revolucija ubrza; reakcionara e uvek kriviti za ekscese radikala. Tako je Kina odseena od svih svojih korena, i niko ne zna da li moe da pusti novo korenje da spase svoj kulturni ivot.Stari oblici braka iezavaju sa autoritetom porodice. Veinu brakova jo uvek ugovaraju roditelji, ali gradski brak po slobodnom izboru mladih pokazuje tendenciju sve ee pojave. Pojedinac se smatra slobodnim ne samo da sklapa brak po volji, ve i da pravi eksperimente u braku koji bi ak i za Zapad mogli da budu okantni. Nie je mislio da je Azija u pravu u pogledu ena i smatrao njihovu potinjenost jedinom alternativom njihovoj nekontrolisanoj prevlasti; ali Azija bira evropski put, a ne Nieov. Poligamija je sve rea, jer se moderna ena protivi tome da mu ima konkubinu. Razvod je redak, ali put ka njemu je iri nego ikada ranije.$403$ Ovo postaje pravilo na univerzitetima, a slobodno meanje pripadnika oba pola je uobiajeno u gradovima. ene su osnovale svoje pravne i medicinske fakultete, pa ak i svoju banku. One meu njima koje su lanovi Partije dobile su pravo glasa, i za njih su naena mesta u najviim komitetima i Partije i vlade. One vie ne pribegavaju edomorstvu i poele su da primenjuju kontrolu raanja.$404$ Stanovnitvo se nije znatnije povealo od Revolucije; moda je ogromni talas kineske populacije poeo da opada. Pa ipak, pedeset hiljada novih Kineza se raa svakog dana. Oni su predodreeni da budu novi na svaki nain: novi po kroju svoje odee i po frizuri, novi po obrazovanju i zanimanju, po navikama i ponaanju, po religiji i filozofiji. Perina vie nema, a nema ni otmenih manira ranijih vremena; revolucionarne mrnje su ogrubele duh i radikalima je teko da budu utivi prema konzervativcima. Crtu flegmatinosti stare rase menja brzina industrije u neto izraajnije i ivahnije; iza tih flegmatinih lica kriju se ivahne i vatrene due. Ljubav prema miru koja se javila u Kini posle vekova ratovanja sada se rui predvianjem komadanja drave i poraza; kole uvebavaju svakog studenta da bude vojnik, a general je opet heroj.itav svet obrazovanja je transformisan. kole su Konucija izbacile kroz prozor, a primile nauku. Odbacivanje nije bilo ba toliko neophodno za taj prijem, poto se Konfucijevo uenje dobro slagalo sa duhom nauke; ali pobeda fiziologije nad logikom je osnova i potka istorije. Matematika i mehanika su popularne, jer se pomou njih mogu praviti maine; maine mogu proizvode bogatstvo i topove, a topovi mogu da sauvaju slobodu. Medicinsko obrazovanje$405$ napreduje, uglavnom zahvaljujui kosmopolitskom dobroinstvu Rokfelerove fondacije. Uprkos osiromaenju zemlje, brzo

484

su se namnoile nove kole, srednje kole i fakulteti, a mlada Kina se nada da e svako dete dobiti besplatno obrazovanje i da e se demokratija iriti kako obrazovanje bude raslo.Revolucija srodna onoj u doba Renesanse zahvatila je kinesku knjievnost i filozofiju. Uvoz tekstova sa Zapada ima oploujui uticaj kao to su grki rukopisi imali na italijanski duh i um. I ba kao to je Italija u vreme buenja napustila latinski da bi pisala narodnim jezikom, tako je Kina, pod vostvom sjajnog Hu iha, pretvorila narodni "mandarinski" dijalekt u knjievni jezik "Pai Hua". Hu ih je svoju literarnu sudbinu uzeo u svoje ruke napisavi tim "prostim jezikom" "Istoriju kineske filozofije" (1919.). Njegova hrabrost je pobedila; petsto asopisa je usvojilo "Pai Hua" i on je postao zvanini pisani jezik u kolama. U meuvremenu, "Pokret za hiljadu karaktera (slova)" traio je da se 40.000 karaktera uenih ljudi svede na 1.300 karaktera za optu upotrebu. Na taj nain, mandarinski jezik se brzo irio po provincijama; i moda e u roku od jednog veka Kina imati jedan jezik i tako se ponovo pribliiti kulturalnom jedinstvu. Knjievnost cveta pod podsticajem narodnog jezika i naroda ispunjenog entuzijazmom. Romani, pesme, istorije i pozorini komadi postaju brojni skoro kao stanovitvo. Novine i asopisi preplavljuju zemlju. Knjievna dela sa zapada se prevode u velikom broju, a ameriki filmovi koje tumai kineski prevodilac stojei pored ekrana, oduevljavaju duboku i jednostavnu kinesku duu. Filozofija se vratila velikim jereticima prolosti, ponovo ih izuila i izloila, i preuzela silovitost i radikalizam evropske misli u esnaestom veku. I kao to se Italija, tek osloboena crkvene stege, divila svetovnosti grkog uma, tako nova Kina izuava sa posebnom panjom zapadne mislioce kao to su Xon ui i Bertrand Rasel, ija nezavisnost u odnosu na svu teologiju, kao i potovanje iskustva i eksperimenta kao jedino loginih, potpuno je u skladu sa raspoloenjem nacije koja pokuava da doivi svoju Reformaciju, Renesansu, Prosveenost i Revoluciju u toku jedne generacije.$406$ Hu ih prezire nau pohvalu "duhovnih vrednosti" Azije i nalazi vie duhovne vrednosti u reorganizaciji industrije i vlasti u cilju eliminisanja siromatva, nego u celokupnoj "mudrosti Istoka." On govori o Konfuciju kao o "veoma starom oveku" i nagovetava da e se jedna bolja perspektiva kineske misli pojaviti ako jeretike kole petog, etvrtog i treeg veka p.n.e. budu dobile dolino mesto u kineskoj istoriji. Pa ipak, usred uskovitlanog "Novog talasa" u kojem je bio jedan od najaktivnijih voa, on je sauvao dovoljno zdravog razuma da vidi vrednost i starih ljudi, pa je savreno formulisao problem svoje zemlje:"Za oveanstvo bi to sigurno bio veliki gubitak ako bi prihvatanje ove nove civilizacije poprimilo oblik naglog istiskivanja, umesto organske asimilacije, ime bi se izazvalo iezavanje stare civilizacije. Otuda stvarni problem moe da se ponovo formulie ovako: Kako na najbolji nain moemo da asimilujemo modernu civilizaciju i to tako da je uinimo i srodnom i primerenom i neprekinutom u odnosu na civilizaciju koju mi stvaramo? To nas navodi na zakljuak da Kina nee reiti problem. Kad ovek vidi opustoenost kineskih njiva, unitenih suom ili poplavama, propadanje uma, letargiju iznurenih kineskih seljaka, visoku stopu mortaliteta dece, iscrpljujui rad fabrikih /'/robova/'/, boleu zahvaene sirotinjske etvrti i porezima optereene domove u gradovima, mitom zaraenu trgovinu i industriju kojom vladaju stranci, korumpiranost vlasti, slabost odbrane i otru podeljenost naroda, ovek se pita za trenutak da li Kina ikada moe opet da bude velika, da li e jo jednom biti u stanju da uniti svoje osvajae i ivi svojim stvaralakim ivotom. Ali pod povrinom, ako se potrudimo da pogledamo, moda emo videti inioce oporavka i obnove. Ova zemlja, tako ogromna po povrini, i tako raznovrsna po obliku, bogata je mineralima i rudama koji dravu ine industrijski velikom; ne tako bogata kao to je

485

Rihtofen pretpostavljao, ali skoro sigurno bogatija nego to su dananja orijentaciona snimanja pokazala; kako se industrija kree ka unutranjosti, ona e naii na rude i gorivo koje sada i ne sluti, kao to se o bogatstvu mineralima i gorivom u Americi nije ni sanjalo pre stotinak godina. Ova nacija, posle tri hiljade godina veliine i opadanja, ponavljanog umiranja i vaskrsavanja, pokazuje danas svu fiziku i mentalnu vitalnost koju nalazimo u njenim najkreativnijim periodima; na svetu ne postoji snaniji ili inteligentniji narod; nijedan narod nije tako prilagodljiv na uslove, tako otporan na bolesti, tako fleksibilan posle katastrofe i patnje, niti je ijedan narod istorija tako dobro nauila mirnoj trpeljivosti i strpljivom oporavljanju. Mata ne moe da doara mogunosti civilizacije koja spaja fizike, radne i mentalne resurse takvog naroda sa tehnolokom opremom moderne industrije. Vrlo je verovatno da e u Kini biti proizvedeno takvo bogatstvo kakvo Amerika nikada nije videla, pa e opet, kao to je to esto bilo u prolosti, Kina voditi svet u rasko i umetnosti ivota.Nikakva pobeda oruja, ili tiranija inostranih finansijera, ne mogu dugo da ugnjetavaju naciju tako bogatu resursima i vitalnou. Osvaja e izgubiti novac ili strpljenje pre nego to Kina izgubi svoju snagu i krepkost; u roku od sto godina Kina e apsorbovati i civilizovati svoje osvajae i nauie svu tehniku onoga to prolazno nosi naziv moderne industrije; putevi i komunikacije e joj dati jedinstvo, a ekonomija i tedljivost e joj doneti novana sredstva, a jaka vlast e joj doneti red i mir. Svaki haos je tranzicija. Na kraju se nered izlei i uravnotei diktaturom; stare prepreke se grubo uklanjaju, a sve razvoj je slobodan. Revolucija je, poput smrti i stila, uklanjanje smea, hirurko odstranjivanje onog to je suvino; do nje dolazi samo onda kada postoji premnogo stvari koje treba da odumru. Kina je umrla mnogo puta ranije; i mnogo puta je ponovo roena.

JAPAN Veliki Jamato (Japan) je boanska zemlja. Samo naa zemlja je ta koju je prvu utemeljio Boanski predak. Samo je ona preneta od Boginje sunca dugom nizu njenih naslednika. Toga nema ni u jednoj drugoj zemlji. Stoga se ona zove Boanska zemlja. ikafusa Kitabatake, 1334., u Mardoku,Istorija Japana, /I/, str. 571.

HRONOLOGIJA JAPANSKE CIVILIZACIJE

486

" ISTORIJSKA POZADINA": 1. Prvobitni Japan Oko 660 p.n.e.: Dolazak Mongola Oko 660-585 p.n.e.: imu, car (?) 412-53 n.e.: Inkjo, car 522 n.e.: budizam stie u Japan 592-621: otoku Taii, namesnik 593-628: Suiko, carica 645: Velika reforma 2. Carski Japan 668-71: Teni Teno, car 690-702: ito, carica 697-707: Momu, car 702: Taihov zakonik 710-94: Epoha "Heio": prestonica Nara 724-56: omu, car 749-59, 765-70: Koken, carica 794-1192: Epoha "Heijan": prestonica Kjoto 877-949: Jozei, car 898-930: Daigo, car 901-22: Period "Engi" 3. Feudalni Japan 1186-99: Joritomo 1203-19: Minamoto Sanetomo 1200-1333: "Kamakurin bakufu" 1199-1333: Namesnitvo Hoo 1222-82: Niiren, osniva Lotosove sekte 1291: Kublaj Kan napada Japan 1318-1573: ogunat Aikaga" 1387-95: Joimicu 1436-80: Joimasa 1573-82: Nobunaga 1581-98: Hidejoi 1592: Hidejoi ne uspeva da osvoji Koreju 1597: Hidejoi proteruje svetenike 1600: Bitka kod Sekigahare 1603-1867: "ogunat Tokugava" 1603-16: Ijejasu 1605: Opsada Osake 1614: Ijejasuov edikt protiv hriana

487

1605-23: Hidetada 1623-51: Ijemicu 1657: Veliki poar u Tokiju 1680-1709: Cunajoi 1688-1703: Period "Genroku" 1709-12: Ijenobu 1716-45: Joimune 1721: Joimune sistematizuje japanski zakonik 1787-1836: Ijenari 1853-8: Ijesada 1858-66: Ijemoi 1866-8: Keiki /II/ KNjIEVNOST 845-903: Sugavara Miizane, svetac zatitnik pismenosti 1. Poezija: 665-731: Tahito 737: Umro Hitomaro 724-56: Akahito 750: "Manjou" 883-946: Curajaki 905: "Kokinu" 1118-90: Sajgjo Hoi 1234: "Hjaku-nin-isu" 1643-94: Macura Bao 1703-75: Gospa Kaga no-ijo 2. Drama: 1350-1650: Drame "No" 1653-1724: ikamacu Monzajemon 3. Roman: 978-1031?: Gospa Murasaki no-ikibu 1001-4: "Geni Monogatari" 1761-1816: Santo Kioden 1767-1848: Kjokutei BakinUmro 1831: ipena Iku 4. Istorija i uenost: 712: "Koiki" 7720: "Nihongi" 1334: Kitabatakeov "intootoki" 1622-1704: Micu-kuni 1630: Hajai Razan osniva Tokijski univerzitet 1657-1725: Arai Hakuseki 16977-1769: Mabui 1730-1801: Moto-ori Norinaga 5. Esej:

488

Oko 1000: Gospa Sei onagon 1154-1216: Kamo no-omei 6. Filozofija: 1560-1619: Fuivara Seigva 1583-1657: Hajai Razan 1608-48: Nakaje Tou 1630-1714: Kaibara Eken 1619-91: Kumazava Banzan 1627-1705: Ito insai 1666-1728: Ogvu Sorai 1670-17736 Ito Togai /III/ UMETNOST 1. Arhitektura: Oko 616: Hramovi Horiuija Oko 1400: Palate Joimicija 1543-90: Kano Jeitoku Oko 1630: Ijejasov mauzolej 2. Skulptura: 747: Narski " Daibucu" 774-835: Kobo Daii 1180-1220: Unkei 1252: Kamakurin "Daibucu" 1594-1634: Hidari ingaro 3. Grnarstvo: Oko 1229: irozemon Oko 1650: Kakiemon Oko 1655: Ninsei 1663-1743 Kenzan Oko 1664: Goto Saiiro 1855: Umro Zengoro Hozen 4.Slikarstvo: Oko 950: Kose no-Kanaoka Oko 1010: Takajoi Oko 1017: Jeiin Sozu 1053-1140: Fuivara Takanobu Oko 1250: Keion (?) Oko 1250: Tosa Gon-no-kumi 1351-1427: o Densu Oko 1400: ubun 1420-1506: Sesiu 1490: Umro Kano Masanobu 1476-1559: Kano MotonobuOko 1600: Kojecu

489

1578-1650: Ivasa Matabei 1602-74: Kano Tanju 1618-94: Hiikava Moronobu 1661-1716: Korin 1718-70: Harunobu 1733-95: Marujami Okio 1742-1814: Kijonaga 1747-1821: Mori Zozen 1753-1806: Utamaro Oko 1790: araku 1760-1849: Hokusai 17979-1858: Hiroige /IV/ NOVI JAPAN 1853: Admiral Peri uplovljava u Zaliv Uraga 1854: Druga poseta admirala Perija 1854: Sporazum iz Kanagave 1862: Afera Riardson 1862: Bombardovanje Kagoime 1863: Ito i Inouje u poseti Evropi 1868: Obnova carske vlasti 1868-1912: Meii, car 1870: Tokio postaje carska prestonica 1871: Ukidanje feudalizma 1872: Prva japanska eleznica 1877: Pobuna Sacuma 1889: Novi ustav 1894: Rat sa Kinom 1895: Aneksija Formoze 1902-22: Anglo-japanski savez 1904: Rat sa Rusijom 1910: Aneksija Koreje 1912: Kraj ere "Meii" 1912-25: Taio, car 1914: Zauzimanje Cingtaoa 1915: Dvadeset i jedan zahtev 1917: Sporazum Lensing-Iii 1922: Vaingtonska konferencija 1924: Ograniavanje japanskog useljavanja u Ameriku 1925: Hirohito, car 1931: Invazija na Mandzuriju 1932: Napad na angaj 1935: Obavest o okonanju Vaingtonskog sporazuma u 1936

490

OSNIVAI JAPANA

Istorija Japana je nedovrena drama sa tri odigrana ina. Prvi izuzimajui prvobitne vekove o kojima znamo iz legendi predstavlja klasini budistiki Japan (522-1603. n.e.), koga su Kina i Koreja iznenadno civilizovali, otmen i omekan verom, gde se stvaraju istorijska remek-dela japanske knjievnosti i umetnosti. Drugi je feudalni i mirni Japan ogunata Tokugave (1603-1868.), izolovan i dovoljan sam sebi, bez tenji za osvajanjima tuih teritorija ili za trgovinom sa svetom, zadovoljavajui se poljoprivedom, odan umetnosti i filozofiji. Trei in je savremeni Japan, koga je 1853. otvorila amerika flota, nateran unutranjim i spoljnim uslovima na trgovinu i industriju, u potrazi za sirovinama i tritima, koji vodi ratove u nezadrivom irenju, imitirajui imperijalistiki ar i metode Zapada, predstavljajui pretnju nadmoi bele rase i svetskom miru. Prema istorijskim

491

pretpostavkama sledei korak bie rat.Japanci su paljivo prouavali nau civilizaciju, kako bi mogli da ovladaju i nadmae njene vrednosti. Moda bismo i mi morali biti dovoljno mudri i prouavati njihovu civilizaciju onako strpljivo kako su oni prouavali nau, kako bismo, kada doe do krize koja mora zavriti ili ratom ili uzajamnim razumevanjem, bili u stanju da je razumemo. 1. Deca bogova Kako je stvoren Japan - Uloga zemljotresa Na poetku, kau najstarija japanska predanja, behu bogovi. Raali su se kao muko i ensko, i umirali, dok naposletku dvoje njih, Izanagi i Izanami, brat i sestra, nisu dobili nalog starijih bogova da stvore Japan. Stajali su tako na viseem nebeskom mostu, bacivi dole u okean draguljima ukraeno koplje i podignuvi ga prema nebu. Kapi koje su pale sa koplja postale su Sveta ostrva. Gledajui punoglavce u vodi bogovi su otkrili tajnu sjedinjenja; Izanagi i Izanami su se spojili i stvorili japansku rasu. Iz Izanagijevog levog oka roena je Amaterasu, Boginja Sunca, a od njenog unuka Ninigija potie boanska i neprekinuta loza svih careva "Dai Nipona". Od toga dana do danas postoji samo jedna carska dinastija Japana.$407$ Sa koplja ukraenog draguljima pale su 4.223 kapi, jer toliko ima ostrva u arhipelagu koji se naziva Japan.$408$ est stotina ih je nenaseljeno, ali svega pet je relativno veliko. Najvee Hondo ili Honu dugako je 1818 kilometara, prosene irine 117.5 kilometara, a sa svojom povrinom od 210.000 kvadratnih kilometara ini polovinu povrine svih ostrva. Njihov poloaj, kao i njihova novija istorija, podsea na Englesku: more koje ih okruuje zaitilo ih je od osvajanja, a 29.000 kilometara duga morska obala od stanovnika je napravila pomorce, koji su zbog geografskog poloaja i trgovakih potreba savladali vetinu plovidbe. Topli vetrovi i struje sa juga meaju se sa hladnim vazduhom sa planinskih vrhova stvarajui u Japanu englesku klimu, sa mnogo kie i oblanih dana, to pogoduje kratkim i brzim rekama i vegetaciji i prirodi. Ovde, dalje od gradova i gradskih buxaka, polovina zemlje je u vreme cvetanja pravi raj; a planine nisu ispreturane gomile stena i prljavtine, ve umetniki oblikovani oblici, kao Fui, gotovo savrenih linija.$409$ Nema sumnje da je ostrva stvorio zemljotres, a ne kapi sa koplja. Ni jedna druga zemlja sem, moda, June Amerike ne pati od tako strahovitog pomeranja tla. Tle se godine 599. zatreslo i klokoui progutalo sela; meteori su padali, komete blesnule, a sneg zabeleo ulice sredinom jula; sledili su sua i glad, a milion Japanaca je umrlo. Zemljotres 1703. je samo u Tokiju odneo 32.000 ivota. Prestonica je 1885. ponovo razorena; velike pukotine su se otvorile u zemlji i progutale hiljade ljudi; mrtvi su tovareni na kola i sahranjivani u "zajednike grobnice". Godine 1923., zemljotres, udarni talas i poar odneli su 100.000 ivota u Tokiju, a 37.000 u Jokohami i okolini; Kamakura, tako usluan prema Budi, bio je gotovo potpuno uniten, dok je dobrostivi kolos hinduskog sveca preiveo prodrman, ali neuznemiren meu ruevinama, kao da ilustruje jevtinu lekciju iz istorije da bogovi mogu da ute na mnogim jezicima. Ljudi su neko vreme bili zbunjeni ovako brojnim nesreama na zemlji koju je stvorilo i kojom je vladalo boanstvo; naposletku su to pripisali pomeranjima velike podzemne ribe, koja se promekolji kada joj se uznemiri san. Izgleda da im nije padalo na pamet da napuste ovu opasnu postojbinu; dan posle poslednjeg velikog potresa, aci su koristili komade otpalog gipsa kao pisaljke, a

492

crepove svojih oteenih kua kao tablice. Nacija podnosi strpljivo ove udarce sudbine i iz novih ruevina izlazi nepokolebano istrajna i zlosutno hrabra. 2. Prvobitni Japan Rasne osobine - Rana civilizacija - Religija - "into" - Budizam - Poeci umetnosti - "Velika reforma" Poreklo Japanaca je, kao i kod drugih, izgubljeno u kozmikoj teoretskoj maglini. Izgleda da se kod rase meaju tri elementa: primitivna bela crta preko "Ainua" koji su, kako se ini, uli u Japan u neolitu kroz podruje reke Amur; uta, mongolska crta koja dolazi iz ili preko Koreje u sedmom veku pre Hrista; i smee-crna, malajska i indonezijska crta koje su se probile sa junih ostrva. Ovde, kao i svugde, meanje razliitih rasa prethodilo je stotinama godina stvaranju nove rase koja govori novim jezikom i koja stvara novu civilizaciju. Da meanje jo nije zavreno moe se videti u kontrastu izmeu visokog, vitkog aristokrate izduenog lica i kratkog, stamenog obinog oveka iroke glave.Kineski anali iz etvrtog veka opisuju Japance kao "patuljke" sa napomenom da "oni nemaju ni volova ni divljih ivotinja; tetoviraju lica prema svom rangu; nose odeu istkanu u jednom komadu; imaju koplja, lukove i strele iji su vrhovi od kamena ili gvoa. Ne nose obuu, potuju zakone i poligamni su, skloni su jakom piu i dugoveni su... ene mau tela ruiastom i arko crvenom" bojom. "Ne postoji kraa", tvrdi se u ovim zapisima, "a sporovi su retki"; civilizacija jedva da je poela. Lafkadio Hern, preterano zaljubljenom vidovitou, slika ovo rano doba kao raj neuprljan iskoritavanjem ili siromatvom; a Fenolosa opisuje seljatvo kao klasu nezavisnih vojnika-gospode. Zanatlije su u treem veku nae ere stigli iz Koreje i uskoro se organizovali u esnafe. Pod ovim slobodnim zanatlijama bila je velika klasa robova, regrutovana iz zatvora i sa bojnih polja. Drutvena organizacija bila je delom feudalna, delom plemenska; neki seljaci su obraivali zemlju kao vazali barona-zemljoposednika, a svaki klan gotovo da je imao svog sopstvenog suverena. Vlada je bila primitivno labava i slaba.Animizam i totemizam, oboavanje predaka i oboavanje seksa zadovoljavalo je religiozne potrebe ranih Japanaca. Duhovi su bili posvuda u planetama i zvezdama na nebu, u biljkama i insektima na polju, u drveu i ivotinjama i ljudima. Bezbrojni bogovi lebdeli su nad kuom i njenim stanarima i igrali u plamenu i sjaju lampe. Proricanje se praktikovalo spaljivanjem kostiju jelena ili oklopa kornjae i uz strunu pomo prouavali se znaci i linije koje je stvorila vatra; na ovaj nain, kau drevne kineske hronike "oni su saznavali za dobru i zlu sreu i odluivali da li da kreu na put ili na pohod". Mrtvih su se plaili i oboavali ih, jer bi njihova zla volja mogla da stvori mnogo zla na svetu; da ih se udobrovolji u grobove su se stavljali dragoceni predmeti na primer, ma za mukarca, ogledalo za enu; a molitve i poslastice su se svakodnevno donosile pred nadgrobne ploe predaka. Ljudske rtve su se prinosile tu i tamo da bi se zaustavila jaka kia ili osigurala stabilnost graevine ili zida; a pratnja mrtvog gospodara ponekad se sahranjivala zajedno sa njim kako bi ga branili posle ovozemaljskog kraja. Od drevnog oboavanja nastala je najstarija iva religija Japana. " into", Put Bogova, ima tri oblika: domai kult porodinih predaka, kult predaka klana koji je negovala zajednica i dravni kult carskih predaka i bogova osnivaa. Boanskom praocu carske loze se sedam puta godinje smernim molbama obraao car ili njegovi predstavnici; a specijalne molitve su mu se upuivale kada je nacija preduzimala neki posebno sveti

493

poduhvat, kao osvajanje antunga (1914.). " into" nije zahtevao simbole vere, izvoenje rituala, moralna pravila; nije imao posebno svetenstvo ni uteno uenje o besmrtnosti i raju; sve to je traio od svojih sledbenika bilo je povremeno hodoae i pobono potovanje predaka, cara i prolosti. On je posle nekog vremena potisnut, jer je bio preskroman u nagradama i zahtevima.Budizam je 522. doao u Japan iz Kine, gde se pojavio pet stotina godina ranije, i krenuo u brzo osvajanje ostrva. Pobedu mu je omoguio spoj dva elementa: religiozne potrebe ljudi i politike potrebe drave. Jer ovde nije stigao Budin budizam, agnostian, pesimistiki i puritanski, koji je sanjao o blaenom prestanku; bio je to "Mahajana" budizam nenih bogova kao Amida i Kvanona, vedrog ceremonijala, zatitnikih "Bodisatvi" i line besmrtnosti. to je jo bolje, on je usaivao, sa neodoljivim arom, sve one vrline bogobojaljivosti, miroljubivosti i poslunosti koje ljude ine pokornim vlastima; on je potlaenima davao takvu nadu i utehu koja je mogla da uini da oni budu zadovoljni svojom obinom sudbinom; on je popravljao prozainost i rutinu tekog ivota poezijom mita i molitve i dramom ivopisne svetkovine; i nudio ljudima ono zajednitvo oseanja i vere koje su dravnici uvek pozdravljali kao izvor drutvenog reda i stub nacionalne snage.Ne znamo da li je budizmu pobedu u Japanu donela drava ili pobonost. Kada je 586. g.n.e. umro car Jomei, za naslee su se borile dve rivalske porodice, obe politiki odane novoj veri. Princ otoku Taii, koji se rodio, kako nam kau, sa svetim motima u svojoj dejoj ruci, doveo je budistiku frakciju do pobede, postavio caricu Suiko na presto i dvadeset devet godina (592-621.) vladao Svetim ostrvima kao carski princ i namesnik. On je velikoduno darivao budistike hramove, podsticao i podravao budistike svetenike, uvodio budistiku etiku u dravne dekrete i uopte postao Aoka japanskog budizma. Bio je pokrovitelj umetnosti i nauke, dovodio umetnike i zanatlije iz Koreje i Kine, pisao istoriju, slikao slike i nadgledao izgradnju hrama Horiui, najstarijeg postojeeg istorijskog umetnikog remek-dela u Japanu.Uprkos priljenosti ovog mnogostranog nosioca civilizacije i svih vrlina koje je budizam sadravao ili propovedao, nova estoka kriza izbila je u Japanu svega generaciju posle otokuove smrti. Jedan ambiciozni aristokrata, Kamatari, izveo je zajedno sa princem Naka dvorsku revoluciju koja je tako konano oznaila promenu u politikoj istoriji Nipona, da je domai istoriari sa entuzijazmom pominju kao "Veliku reformu" (645.). Zakoniti naslednik je ubijen, na presto postavljena senilna marioneta, a Kamatari je kao prvi ministar, preko princa Naka kao prestolonaslednika a posle cara Tenija, izgradio japansku vladu kao autokratsku carsku vlast. Suveren se uzdigao od voe glavnog klana do vrhunske vlasti nad svakim inovnikom u Japanu; imenovao je sve guvernere, sve dabine su se plaale direktno njemu, sva zemlja u dravi bila je njegova. Japan je brzo od labavog saveza klanova i polufeudalnih voa postao vrsto povezana monarhistika drava. 3. Carsko doba Carevi - Aristokratija - Uticaj Kine - Zlatno doba Kjota - Dekadencija Od tada nadalje car je nosio impresivne titule. Ponekad se nazivao "Teni" ili "Sin neba"; obino "Teno" ili "Nebeski kralj"; ree "Mikado" ili "Uzviena kapija". Posle smrti je dobijao nov naziv, a u istoriji je ostajao zapisan po linom imenu sasvim drugaijem od onog koje je nosio za ivota. Da bi se obezbedio kontinuitet carske loze, car je mogao da ima onoliko ena ili nalonica koliko je hteo; a naslednik nije nuno bio njegov prvi sin,

494

ve bilo koji od njegovih potomaka za kojeg se njemu, ili Vorvicima njegovog vremena, uinilo da e biti najjai, ili najslabiji, na prestolu. U ranim danima perioda Kjoto, carevi su bili skloni pobonosti; neki od njih su abdicirali da bi postali budistiki monasi, a jedan od njih je zabranio ribolov kao uvredu Bude. Josei je bio neprijatna iznimka koja ilustruje opasnost od delotvornog monarha: on bi terao ljude da se penju na drvee odakle bi ih skidao lukom i strelom; hvatao bi devojke po ulicama, vezivao ih icama sa lutnje i bacao u ribnjake; Njegovo Velianstvo je volelo da jae kroz glavni grad i da itelje udara biem; na kraju su ga njegovi podanici svrgnuli u napadu politike bezbonosti retke u istoriji Japana. Sedite vlade je 794. godine premeteno iz Nare u Nagaoku, a nedugo zatim u Kjoto ("Prestonicu mira"); grad je ostao prestonica puna etiri veka (794-1192.) koje veina istoriara naziva Zlatnim dobom Japana. Kjoto je 1190. imao pola miliona stanovnika, vie od bilo kog evropskog grada tog doba sem Carigrada i Kordobe. Deo grada su inile kolibe i uxerice stanovnika koji su, kako se ini, iveli sreno u svojoj neimatini; u drugom delu, diskretno izdvojenom, nalazili su se vrtovi i palate aristokratije i carske porodice. Ljude sa dvora su s pravom zvali "Stanovnicima iznad oblaka".Ovde je, kao i drugde, razvoj civilizacije i tehnologije doveo do poveanja drutvenih razlika; priblina jednakost iz prvih dana ustupila je mesto nejednakosti koja se neizbeno raa kada se sve vee bogatstvo rasporeuje meu ljudima prema njihovim razliitim sposobnostima, poloaju i privilegijama. Pojavile su se velike porodice kao Fuivara, Taira, Minamoto i Sugavara, koje su postavljale i svrgavale careve i borile se meusobno na ivopisan nain italijanske renesanse. Japan pamti Sugavaru Miizane zbog njegovog patronata nad knjievnou i danas se on smatra Bogom pisma u iju ast kole slave svaki 25 dan u mesecu; a mladi " ogun" Minamoto Sanemoto poznat je po tome to je, u jutro pre svog ubistva, napisao ovu jednostavnu strofu, u istom japanskom stilu:Ako ne doem vie,ljivino drvo kraj mojih vrata,Ne zaboravi da, na prolee,verno procveta.Pod prosveenim Daigom (898-930.), najveim od careva koje je postavio na presto klan Fuivara, Japan je nastavio da usvaja i da se takmii sa kulturom i luksuzom Kine, ija je rasko tada bila na vrhuncu pod Tangom. Prihvativi religiju iz srednjeg kraljevstva, Japanci su nastavili da iz istog izvora preuzimaju odeu i zabavu, kuhinju i nain pisanja, poeziju i metode upravljanja, muziku i umetnost, vrtove i arhitekturu; ak su i njihove lepe prestonice, Nara i Kjoto, podignute kao imitacija angana. Japan je pre hiljadu godina uvozio kinesku kulturu kao to danas uvozi Evropu i Ameriku: najpre naglo, potom izbirljivo: ljubomorno uvajui sopstveni duh i karakter, spremno koristei nove naine za postizanje drevnih i svojih domaih ciljeva.Podstican svojim velikim susedom i zatien sreenom i kontinuiranom vladom, Japan je sada uao u period Engi" (901-922.) koji se smatra vrhuncem zlatnog doba.$410$ Bogatstvo se gomilalo i usmeravalo na otmen ivot u luksuzu, prefinjenosti i kulturi, kome jedva da se moe nai ravna sem dvorova Mediija i "salona" francuskog prosvetiteljstva. Kjoto je postao Pariz i Versaj Francuske, elegantan u poeziji i odevanju, vian manirima i umetnosti, postavljajui celoj naciji standarde uenosti i ukusa. Svaki prohtev nije imao ogranienja i bio je slobodan; "kuizin" je smiljala novotarije za nepce i prireivala svetkovine za "gurmane" i "sladokusce": a na bludnienje ili preljubu se gledalo kao na oprostivi greh. Svaki gospodar i gospa nosili su svilu finog tkanja, a sklad boja treperio je sa svakog rukava. Muzika i igra ulepavali su ivot u hramu ili na dvoru, i krasili aristokratske kue sa divnim vrtovima spolja, a luksuznim enterijerima ukraenim bronzom ili sedefom, slonovaom ili zlatom, ili drvom najfinije obrade iznutra. Knjievnost je cvetala, a moral opadao.Ovakve epohe blistave prefinjenosti

495

obino kratko traju, jer se nesigurno oslanjaju na koncentrisano bogatstvo koje u svakom asu moe da uniti promena u trgovini, gnev eksploatisanih ili ratna srea. Ekstravagancija dvora naposletku je uniila bogatstvo drave; podizanje nivoa kulture iznad mogunosti dovelo je na poloaje u dravnoj slubi nesposobne nadripesnike, ispod ijih se miriljivih noseva neopaeno mnoila korpucija; na kraju su se poloaji prodavali onome ko najvie ponudi. Kriminal je rastao meu siromanima kao to je luksuz rastao meu bogatima; razbojnici i gusari harali su putevima i morem i napadali jednako i obine ljude i cara; skupljai poreza pljakani su na putu do dvora. Grupe bandita postojale su u unutranjosti i u samoj prestonici; neki najzloglasniji japanski razbojnici su, kao i nai, iveli otvoreno u raskoi, previe moni da bi se iko usudio da ih uhapsi ili uznemiri. Zanemarivanje ratnih obiaja i vrlina, ili vojne organizacije i odbrane, ostavilo je vladu na milost i nemilost svakom nemilosrdnom razbojniku. Velike porodice su formirale sopstvene vojske i pokrenule epohu graanskog rata u kojoj su se haotino nadmetale za pravo da postavljaju cara. Sam car je iz dana u dan postajao sve bespomoniji, dok su glaveine klanova ponovo postali gotovo nezavisni gospodari. Jo jednom se istorija vratila na svoju staru klackalicu izmeu mone centralne vlade i decentralizovane feudalne vladavine. 4. Diktatori "oguni" - Kamakurin "bakufu" - Vladavina Hooa - Invazija Kublaj Kana ogunat Aikage - Tri pustolova U ovakvoj situaciji uzdigla se klasa vojnih diktatora koji su preuzeli apsolutnu vlast nad razliitim delovima arhipelaga i priznavali cara jedino kao boansku fasadu Japana, koju treba odravati uz minimum trokova. Seljaci, koje vie nije titila carska vojska ili policija od bandita, plaali su poreze "ogunima" ili generalima, umesto caru, jer su samo "oguni" mogli da ih zatite od pljake. Feudalni sistem je trijumfovao u Japanu iz istog razloga zbog koga je trijumfovao u Evropi: mo lokalnih nosilaca vlasti bila je sve jaa jer centralna i udaljena vlada nije uspela da obezbedi sigurnost i red.Joritomo, lan klana Minamoto, okupio je 1192. oko sebe armiju vojnika i vazala i osnovao nezavisnu vlast koja je, u svom seditu, dobila ime "Kamakurin bakufu". Sama re "bakufu" znai vojna uprava i jasno otkriva prirodu novog reima. Veliki Jorimoto je umro iznenada 1198.,$411$ a nasledili su ga njegovi slabi sinovi; jer, kako kae japanska izreka, "veliki ovek nema semena". Rivalska porodica je 1199. osnovala "Namesnitvo Hoo", koje je 134. godine vladalo "ogunima" koji su upravljali carevima. Kublaj Kan je iskoristio ovu trostruku vladu da bi preduzeo osvajanje Japana, koga su mu mudri Korejci, plaei se sami tog poduhvata, opisali kao primamljivo bogatu zemlju. Kublaj je naredio svojim brodograditeljima da naprave tako ogromnu flotu da su kineski pesnici opisivali kako planine tuguju za svojim poseenim umama. Japanci, u herojskoj retrospektivi, govore o 70.000 brodova, ali manje patriotski istoriari se zadovoljavaju sa 3.500 brodova i 100000 ljudi. Ova xinovska armada pojavila se pred obalom Japana 1291. godine. Hrabri ostrvljani su joj isplovili ususret u improvizovanoj i relativno maloj floti; ali kao i u sluaju manje ali poznatije Armade (panska armada iz 1588. kada je uplovila u Laman imala je oko 120 brodova i 24.000 ljudi), "Veliki vetar", slavljen u seanju, digao se i razbio brodove monog Kana o stene, pri emu se utopilo 70.000 mornara, a ostali su spaeni samo da bi

496

ostali u Japanu kao doivotni robovi.Red na Hooe doao je 1333. Jer i oni su takoe bili zatrovani vlau, a nasledno pravo je s vremenom prelo sa probisveta i stvaralaca na kukavice i glupake. Takatoki, poslednji u liniji, strasno je voleo pse; uzimao ih je umesto poreza i skupio od etiri do pet hiljada; drao ih je u tenarama ukraenim zlatom i srebrom, hranio ribom i peradi, a na sve vazduh su iznoeni u nosiljkama. Tadanji car Go Daigo je u izopaenosti svojih uvara video ansu da uvrsti svoju carsku vlast. Klanovi Minamoto i Aikaga su mu se pridruili i doveli njegove snage, posle mnogih poraza, do pobede nad namesnitvom. Takatoki i 870 njegovih vazala i generala su se povukli u hram, ispili poslednju olju "sakea" i izvrili "hara-kiri". "Ovo," rekao je jedan od njih dok je sopstvenim rukama izvlaio sebi creva, "daje vinu fini ukus."Aikaga Takaui se okrenuo protiv cara kome je pomogao da doe na vlast, borio se uspenom strategijom i prevarama protiv vojske upuene da ga potini, zamenio Go Daigoa marionetskim carom Kogonom i utvrdio u Kjotu ogunat Aikage koji e vladati Japanom kroz 250 godina haosa i povremenih graanskih ratova. Mora se priznati da je deo ovog rasula bio posledica plemenitije strane diktatora Aikaga njihove ljubavi i pokroviteljstva nad umetnou. Joimicu, umoran od borbi, okrenuo se slikanju i postao vieniji umetnik svog vremena; Joimasa je prihvatio mnoge slikare, podravao desetine umetnosti i postao tako rafinirani poznavalac, da ono to su izabrali on ili njegovi saradnici danas predstavlja najdragocenije kolekcionarske predmete. U meuvremenu, zanemareni su prozaini zadaci organizovanja, a ni bogati "oguni" ni osiromaeni carevi nisu bili u stanju da odravaju javnu sigurnost i mir.Upravo su ovaj haos i razuzdanost, kao i elja nacije za dobije vou koji e uvesti red, stvorili trio pustolova, uven u japanskoj istoriji. U mladosti, kae predanje, Nobunaga, Hidejoi i Ijejasu zajedniki su odluili da ponovo povrate jedinstvo svoje zemlje, a svaki se zakleo da e biti vazal onome koji uspe da dobije carski pristanak da upravlja Japanom. Nobunaga je prvi probao i nije uspeo; Hidejoi je probao drugi i umro pre nego je uspeo; Ijejasu je ekao svoj trenutak, pokuao poslednji, osnovao ogunat Tokugava i oznaio poetak jednog od najduih perioda mira i jedne od najbogatijih epoha umetnosti u ljudskoj istoriji. 5. Veliko majmunsko lice Uspon Hidejoija - Napad na Koreju - Sukob sa hrianstvom Kraljica Elizabeta i Akbar, kako to istiu Japanci, bili su savremenici velikog Hidejoija. On je bio seljaki sin, koga su prijatelji, a kasnije i podanici, znali kao "Sarumena kanxu" "Majmunsko lice"; jer mu ak ni Konfuije nije bio ravan po runoi. Ne uspevajui da ga ukrote, roditelji su ga poslali u kolu za monahe; ali Hidejoi je toliko ismejavao budistike svetenike i izazivao takav nered i pobune da je bio izbaen. Bio je egrt kod razliitih zanatlija i izbacivan trideset sedam puta; postao je bandit, video da se vie moe ukrasti zakonito nego nezakonito, uao u slubu "samuraja" (tj. "oveka koji nosi ma"), spasio ivot svog gospodara i zato dobio dozvolu da nosi ma. Pridruio se Nobunagi, pomogao mu inteligencijom koliko i hrabrou i kada je Nobunaga umro (1582.) preuzeo vostvo nad razuzdanim pobunjenicima koji su krenuli da osvajaju svoju rodnu zemlju. Za tri godine, Hidejoi je postao vladar polovine carstva, zadobio divljenje nemonog cara i oseao se dovoljno snaan da proguta Koreju i Kinu. "Sa korejskim trupama," najavio je skromno Sinu neba, "i uz pomo vaeg uzvienog uticaja, nameravam

497

da celu Kinu stavim pod svoju vlast. Kada to uradim, tri zemlje (Kina, Koreja i Japan) bie jedna. Uradiu to lako kao to ovek uvija svoju asuru i nosi je pod pazuhom." Pokuao je svom snagom; ali podli Korejanci su izmislili metalni ratni brod preteu "Monitora i Merimaka" i unitavali jedan za drugim brodove pune vojnika koje je Hidejoi poslao na Koreju (1592.). Za jedan dan potopljena su sedamdeset dva broda, a more je bilo crveno od krvi; etrdeset osam brodova se nasukalo i Japanci su ih napustili, a pobednici spalili. Posle neodlunih izmena uspeha i poraza, pokuaj osvajanja Koreje i Kine je odloen do dvadesetog veka. Hidejoi je, rekao je korejski kralj, pokuao da "preplovi okean u koljci." U meuvremenu, Hidejoi se povukao da bi uivao i vladao Namesnitvom koje je osnovao. Imao je tri stotine konkubina, ali je darovao veliki iznos svojoj eni sa sela sa kojom se davno bio razveo. Potraio je jednog svog starog poslodavca i vratio mu sa kamatom novac koji mu je bio ukrao u vreme svog egrtovanja. Nije se usudio da trai pristanak cara za titulu "oguna"; ali njegovi savremenici su mu dali, kao kompenzaciju, ime "taiko" ili "Veliki suveren", koje sada, u jednoj od onih neobinih odiseja koje karakteriu filologiju, ulazi u na jezik kao tajkun". "Neverovatno lukav i vet," opisao ga je jedan misionar, "on je spretno razoruao narod naredivi da svi predaju svoje metalno oruje za podizanje ogromnog kipa "Daibucu" ili velikog Bude u Kjotu. Izgleda da sam nije verovao, ali nije se ustruavao da iskoristi religiju da ispuni svoje ambicije ili u dravnike svrhe."Hrianstvo je stiglo u Japan 1549. u osobi jednog od prvih i najplemenitijih jezuita, sv. Fransiska Ksavijera. Mala zajednica koju je osnovao rasla je takvom brzinom da je za svega jednu generaciju posle njegovog dolaska u carstvo brojila sedamdeset jezuita i 150.000 preobraenika. Oni su bili tako brojni u Nagasakiju da je ova trgovaka luka postala hrianski grad i nagovorili su svog lokalnog vladara Omuru, da direktnom akcijom iri novu veru. "Na teritoriji Nagasakija," kae Lafkadio Hern, "budizam je bio apsolutno potisnut svetenike su proganjali i proterivali." Uznemiren ovom duhovnom invazijom i podozrevajui da su u pitanju politike nakane, Hidejoi je podstareini jezuitskog reda u Japanu poslao glasnika, koji mu je uruio pet kategorikih pitanja:1. Zato i sa kakvim ovlaenjem on (podstareina) i pripadnici njegovog verskog" reda primoravaju Hidejoine podanike da postanu hriani?2. Zato su naveli svoje uenike i njihove sledbenike da rue hramove?3. Zato su progonili budistike svetenike?4. Zato su oni i drugi Portugalci pojeli ivotinje koje su korisne oveku, kao to su volovi i krave? 5. Zato je dozvolio trgovcima iz svoje zemlje da kupuju Japance i od njih prave robove u Indiji? Nezadovoljan odgovorima, Hidejoi je 1587. izdao sledei edikt:Saznali smo od naih vernih savetnika da su strani redovnici" stigli u nau zemlju, gde propovedaju zakon protivan japanskom, i da su ak imali drskosti da razore hramove posveene naim (domaim bogovima) Kamiju i Hotokiju; iako ovakva uvreda trai najstrou kaznu, u elji da se ipak pokaemo milostivi, nareujemo im pod pretnjom smrti da napuste Japan u roku od dvadeset dana. U tom periodu nee im se naneti teta niti e biti povreeni. Ali po isteku tog roka, nareujemo da se onaj ko bude naen u naim dravama, uhvati i kazni kao najvei zloinac. Usred svih ovih uzbuenja, veliki pustolov je naao vremena da podstie umetnike, da uestvuje u igrama "No" i da podri Rikjua da ceremonija aja postane podsticaj za japansku keramiku i bitni ukras japanskog ivota. Umro je 1598., obezbedivi Ijejasuovo obeanje da e izgraditi novu prestonicu u Jedu (danas Tokio) i priznati Hidejoijevog sina Hidejorija za naslednika Namesnitva u Japanu./VI/ VELIKI OGUNNastup Ijejasua Njegova filozofija Ijejasu i hrianstvo Smrt Ijejasua ogunat TokugavaPosle Hidejoijeve smrti, Ijejasu je izjavio da za svoju zakletvu nije pustio krv ni

498

iz prsta ni iz desni kako zahteva kodeks "samuraja", ve iz ogrebotine iz uva; zato zakletva ne obavezuje. Savladao je snage nekih rivalskih voa kod Sekigahare u bici iza koje je ostalo 40.000 mrtvih. Tolerisao je Hidejorija dok nije doao u godine kada mu je postao opasan, a onda mu sugerisao da se mudro pokori. Kada je bio odbijen, opkolio je ogromnu Tvravu Osaka gde se Hidejori utvrdio, zauzevi je dok je mladi vrio "hara-kiri" i osigurao vlast poubijavi svu Hidejorijevu decu, zakonitu i nezakonitu. Potom je Ijejasu organizovao mir tako umeno i nemilosrdno kako je bio organizovao i rat, i upravljao Japanom tako dobro da je zemlja bila zadovoljna pod njegovim potomcima i sa njegovim principima punih osam generacija.Bio je ovek od ideja, a etiku je stvarao usput. Kada je jedna vrlo lepa ena dola da mu se poali da joj je jedan od njegovih oficira ubio mua kako bi je uzeo za sebe, Ijejasu je oficiru naredio da se raspori, a gospu je uzeo za svoju konkubinu. Kao i Sokrat, smatrao je da je znanje jedina vrlina i zabeleio neke od svojih misli u neobinom "Nasleu" ili intelektualnom testamentu, koji je zavetao porodici na samrti.ivot je poput dugog putovanja sa tekim bremenom. Neka tvoj korak bude lagan i vrst, da ne posrne. Uveri sebe da su nesavrenost i neumesnost prirodna sudbina smrtnika i nee biti mesta za nezadovoljstvo ni za oajanje. Kada se ambiciozne elje rode u tvom srcu, seti se dana krajnje nude kroz koje si proao. Uzdravanje je koren mirnoe i veite sigurnosti. Gledaj na bes kao na svog neprijatelja. Ako zna samo ta znai osvajati a ne zna to znai biti poraen, jao tebi; loe e proi. Nai radije greku u sebi nego u drugima. Osvojivi vlast orujem, odluio je da Japanu rat vie nije potreban; i posvetio se unapreenju puteva i vrlina mira. Da bi "samuraje" odvojio od navike na ma, podsticao ih je da se bave knjievnou i filozofijom i posvete se umetnosti; a pod vladavinom koju je uspostavio kultura je u Japanu cvetala, a ratobornost opadala. "Ljudi su," pisao je, "osnov carstva," i pozivao je na "specijalno saoseanje" svojih sledbenika prema "udovcu, obudovljenima, siroadi i usamljenima." Ali nije imao demokratskih predispozicija: najvei od svih zloina je, smatrao je, nepokornost: "momak" koji je iskoraio iz svog ranga morao se na mestu sasei; a cela porodica pobunjenika pobiti. Feudalni poredak je, po njegovoj oceni, bio najbolji koji se moe smisliti za postojea ljudska bia; on obezbeuje racionalnu ravnoteu izmeu centralne i lokalne vlasti, on uvodi prirodni i nasledni sistem drutvene i ekonomske organizacije i uva kontinuitet drutva ne izlaui ga despotskom autoritetu. Mora se priznati da je Ijejasu organizovao najsavreniji oblik feudalne vladavine koji je do sada poznat. Kao i veina dravnika smatrao je da je religija pre svega orue drutvene discipline i alio to raznolikost ljudskih verovanja ovo dobro svodi na polovinu zbog zbrke koju stvaraju meusobno neprijateljska verovanja. Za njegov potpuno politiki um, tradicionalna vera japanskog naroda nemarna meavina intoizma i budizma bila je neprocenjiva veza koja spaja rasu u duhovnom jedinstvu, moralnom redu i patriotskoj odanosti; a iako je u poetku gledao na hrianstvo popustljivo i sa velikim razumevanjem Akbara i suzdravao se da protiv njega ne izda gnevne edikte kao Hidejoi, smetala mu je njegova netolerantnost, njegova otra osuda starosedelake vere kao idolatrije i razdor koji je njegov estoki dogmatizam izazivao ne samo izmeu preobraenika i nacije, ve i meu samim novoobraenicima. Na kraju, njegov gnev je pokrenulo otkrie da misionari ponekad dozvoljavaju da ih koriste kao prethodnike osvajaima i da su, tu i tamo, smiljali urotu protiv japanske drave.$412$ Hidejoi je 1614. zabranio upranjavanje ili propovedanje hrianske vere u Japanu i naredio svim preobraenicima da ili napuste zemlju ili se odreknu svoje nove vere. Mnogi svetenici su izigrali dekret, i neki su bili uhapeni. Ni jedan nije pogubljen za ivota Ijejasua; ali nakon njegove smrti gnev

499

inovnitva se okrenuo protiv hriana i usledio je estok i surov progon koji je praktino isterao hrianstvo iz Japana. Preostalih 37.000 hriana se 1638. okupilo na poluostrvu imabara, utvrdilo ga i ustalo na poslednju odbranu slobode vere. Ijemicu, Ijejasuov unuk, poslao je veliku naoruanu vojsku da ih pokori. Kada je posle tromesene opsade njihovo uporite zauzeto, sem stotinu i pet, svi ostali su pobijeni na ulicama.Ijejasu i ekspir su bili savremenici po smrti. Neustraivi "ogun" je vlast ostavio sinu Hidetadi, sa jednostavnim savetom: "Vodi brigu o ljudima. Tei vrlinama. Nikada ne zaboravi na zatitu zemlje." A vlasteli koja se okupila oko njegove smrtne postelje ostavio je savet u najboljoj tradiciji Konfucija i Mensija: "Moj sin je sada dovoljno star. Ne brinem za budunost drave. Ali ako moj naslednik napravi bilo kakvu teku greku u upravljanju, upravljajte vi sami. Zemlja nije zemlja jednog oveka, ve zemlja naroda. Ako moji naslednici izgube vlast zbog svojih nedela, nee mi biti ao." Njegovi naslednici su se ponaali mnogo bolje nego to se to moglo oekivati od monarha u dugom vremenskom periodu. Hidetada je bio bezopasan mediokritet; Ijemicu je bio jai izdanak loze i odluno je suzbio pokuaj da se izvrna vlast vrati carevima koji su bili vladari ali ne i gospodari. Cunajoi je izdano pomagao ljude od pera i velike rivalske kole slikanja, Kano i Tosa, koje su ukrasile doba "Genrokua" (1688-1703.). Joimune se posvetio veitom zadatku ukidanja siromatva u vreme kada se njegova blagajna suoila sa velikim deficitom. Uzajmio je veliki novac od trgovaca, obruio se na ekstravaganciju bogataa i stoiki smanjio izdatke vlade, ak dotle da je otpustio pedeset najlepih dvorskih dama. Obukao se u pamunu odeu, spavao na seljakoj slamarici i hranio se najjednostavnijim jelima. Pred palatom Vrhovnog suda postavio je kutiju za albe i pozvao ljude da izloe svoje primedbe na vladinu politiku ili slubenike. Kada je neki Jamaita dostavio estoku optubu na raun celog dravnog inovnitva, Joimune je dao da se optuba javno proita i bogato nagradio kritiara za njegovu iskrenost. Prema oceni Lafkadija Herna "period Tokugava bio je najsreniji u dugom ivotu nacije." Istorija, iako nikada ne moe potpuno znati prolost, tei istom zakljuku. Kako neko, gledajui danas Japan, moe da pretpostavi da su na tim ostrvima danas tako uzburkanim, pre svega jedan vek iveli ljudi siromani ali zadovoljni, uivajui u dugom periodu mira pod upravom vojne klase i teei u tihoj izolovanosti najviim ciljevima knjievnosti i umetnosti? II POLITIKE I MORALNE OSNOVE 1. Provizorni prilaz Ako sada pokuamo da prikaemo Japan koji je nestao 1853., morali bismo se podsetiti da je teko razumeti ljude, kao to bi se bilo teko sa njima boriti, koji su udaljeni pet hiljada milja i koji se od nas razlikuju po boji i jeziku, vladi i veri, manirima i moralu, karakteru i idealima, knjievnosti i umetnosti. Hern je bio blii Japanu od bilo kog drugog zapadnog pisca njegovog doba, a ipak govori o "neizmernoj tekoi da se prodre i shvati ono to lei pod povrinom japanskog ivota." "Vaa obavetenja o nama," ljubazno podsea Zapad jedan japanski esejista, "zasnivaju se na oskudnim prevodima iz nae ogromne knjievnosti, ako ne na nepouzdanim angedotama sluajnih putnika... Mi Azijati esto smo zapanjeni neobinim spletom injenica i fantazija isprepletenih oko nas. Slikaju nas kako ivimo od mirisa lotosa, ili od mieva i bubavaba." Ono dakle to sledi je

500

provizorni prilaz zasnovan na najkraoj direktnoj poseti japanskoj civilizaciji i karakteru; svaki onaj koji ga prouava mora ga ispraviti dugim i linim iskustvom. Prva lekcija filozofije je da moda svi greimo./I/ SAMURAJNemoni car Mo "oguna" "Samurajski" ma "Samurajski" kodeks "Hara-kiri" etrdeset sedam "ronina" Ublaena kaznaTeoretski je na elu nacije bio boanski car. Prava vladajua kua nasledni ogunat odobravala je caru i njegovom dvoru iznos od 25.000 dolara godinje za odravanje impresivne i korisne fikcije o neprekinutoj vladavini. Mnogi dvorjani su upranjavali neki domai zanat od ega su se izdravali: neki su pravili kiobrane, drugi tapie za jelo, akalice ili igrae karte. Princip oguna "Tokugave" bio je da se car ostavi bez bilo kakvog autoriteta, da se izdvoji od naroda, okrui enama i oslabi lagodnim ivotom i dokolicom. Carska porodica je svoju vlast ustupala sa lakoom i zadovoljavala se diktiranjem kroja aristokratske odee. U meuvremenu, "ogun" se preputao raskoi polagano nagomilanog bogatstva Japana i poeo da uzurpira povlastice koje su inae pripadale caru. Kada je prolazio ulicama u svojoj koiji sa volovima ili nosiljci, policija bi pretraila svaku kuu du njegovog puta, a svi kapci na gornjim prozorima kua morali su biti zatvoreni. Ljudi su morali da klee du puta sa glavama nad rukama, a rukama na zemlji. "ogun" je imao ogromnu linu pratnju, meu kojima etiri dvorske lude i osam obrazovanih dama koje su imale zadatak da ga zabavljaju bez ogranienja. Savetovao ga je kabinet od dvanaest ministara: "Veliki stareina", pet "Stareina" ili ministara i est "Podstareina" koji su formirali mlai savet. Kao u Kini, Odbor cenzora nadgledao je sve dravne urede i kontrolisao feudalne gospodare. Ovi gospodari ili "daimjo" ("Veliko ime"), formalno su priznavali podanitvo samo caru; a neki od njih, kao porodica imadcu koja je vladala Sacumom, uspeno je ograniila vlast "oguna" i na kraju je zbacila.Pod lordovima, bili su baroni, a ispod njih vitezovi; a u slubi gospodara bilo je milion i vie "samuraja" pratilaca sa maevima. Osnovni princip japanskog feudalnog drutva bio je da je svaki otmen ovek vojnik, a svaki vojnik otmen ovek; ovde lei najotrija razlika izmeu Japana i one miroljubive Kine koja je uila da svako ko je otmen treba da bude pre uen ovek nego ratnik. Iako su voleli i delom se formirali na tako razmetljivim romanima kao to je kineski "Roman o tri kraljevstva, samuraji" su prezirali i samo znanje i nazivali poznavaoce knjievnosti knjikim budalama. Uivali su mnoge privilegije: nisu plaali porez, dobijali su redovno sledovanje pirina od svojih barona i nisu nita radili sem ponekad umirali za svoju zemlju. Na ljubav su gledali kao na prijatnu igru i bilo im je milije grko prijateljstvo: od kockanja i kavgi napravili su posao, a odravali su maeve plaajui xelatima za dozvolu da osuenom odseku glavu. Njegov ma, prema uvenoj izreci Ijejasua, "bio je dua samuraja" i izuzetno se esto koristio usprkos dugom miru u zemlji. On je imao pravo, prema Ijejasu, da na mestu ubije bilo kog pripadnika nie klase koji bi ga uvredio; a kada je elik bio nov i kada je hteo da ga isproba, obino bi to uradio na prosjaku ili psu. "Kada bi uveni "samuraj" nabavio novi ma," kae Longford, "zauzeo bi mesto pored Nihon baija (glavnog mosta u Jedu) ekajui na ansu da ga isproba. Uskoro je naiao debeli seljak, razdragano napit, a ratnik je na njemu primenio "nai-vari" (krukin rez) tako veto da ga je presekao od vrha glave do ravanja nogu. Seljak je nastavio da ide, nesvestan da mu se bilo ta dogodilo, dok se nije sapleo o nekog amalina i pao razdvojivi se na dva ravno preseena dela." Tako je trivijalan ishod razlike, koja zadaje toliko nevolja filozofima, izmeu Jednine i Mnoine."Samuraj" je posedovao i druge vrline sem ovog zabavnog pogubljenja kojim je vreme pretvarano u venost. Uvaavao je strog kodeks asti "buido"$413$ ili Nain viteza ija je centralna teorija

501

bila definicija vrline: "mo odluivanja o odreenom nainu ponaanja u skladu sa razumom, bez kolebanja; da se umre kada je pravo da se umre, da se udara kada je pravo da se udara." Sueno im je po njihovom sopstvenom zakonu, ali on je bio stroi od obiajnog zakona. Prezirali su sve materijalne poslove i dobitke i odbijali da pozamljuju, uzajmljuju ili broje novac; retko su krili obeanja i spremno bi rizikovali ivot za svakog ko bi im se obratio u ime pravde. Princip im je bio strog i tedljiv ivot; sebi su ograniili jedan obrok dnevno i navikli se da jedu svaku hranu koja bi im se nala na raspolaganju i da je tede. Podnosili su sve patnje tiho i potiskivali svako izraavanje oseanja; njihove ene su nauene da moraju da se raduju kada ih obaveste da im je mu poginuo na bojnom polju. Nisu priznavali nikakvu obavezu sem lojalnosti prema svojim stareinama; ovo je bio, prema njihovom kodeksu, vii zakon od roditeljske ili sinovske ljubavi. Bilo je uobiajeno da se "samuraj" raspori posle smrti svog gospodara da bi mu sluio i titio ga na drugom svetu. Kada je "ogun" Ijemicu umirao 1651. on je podsetio svog prvog ministra Hotoa na dunost "unija" ili "praenja u smrt"; Hoto se ubio bez rei, a isto je uradilo nekoliko njegovih podreenih. Kada se car Macuhito pridruio svojim precima 1912., general Nogi i njegova ena su iz lojalnosti prema njemu izvrili samoubistvo. ak ni tradicije najboljih rimskih vojnika nisu negovale veu hrabrost, asketizam i samokontrolu od one koju je zahtevao kodeks "samuraja". Vrhovni zakon "buida" bio je "hara-kiri" samoubistvo, kada poinilac sebi raspori utrobu. Povodi za takav in kod "samuraja" bili su bezbrojni, a praksa tako esta da se o tome nije ni vodilo toliko rauna. Ako je ovek od ugleda bio osuen na smrt, bilo mu je dozvoljeno da, kao izraz carskog potovanja, sebi raspori stomak sa leva na desno a potom nadole do pubne kosti malim maem koji se uvek nosio za tu svrhu. Ako je bio poraen u bici ili prisiljen na predaju, gotovo bi sigurno rasporio stomak. ("Hara-kiri" znai sebi rasporiti trbuh; to je vulgarna re koju Japanci retko koriste i radije koriste re "sepuku".) Kada se 1895 Japan pokorio pritisku Evrope i odrekao Liaotunga, etrdeset pripadnika vojske izvrilo je "hara-kiri" u znak protesta. U ratu 1905 mnogi oficiri i vojnici u japanskoj mornarici radije su se ubili nego da padnu u ruke Rusima. Ako bi mu njegov stareina uradio neto to je smatrao uvredom, dobar samuraj bi se esto rasporio pred gospodarevom kapijom. Vetina "sepuku" precizan ritual rasecanja bila je jedna od prvih stvari u vaspitanju mladih "samuraja"; a poslednji dokaz privrenosti koji se moe pokazati prijatelju bilo je da se ostane uz njega i odsee mu se glava onog asa kad on raspori svoj trbuh. Iz ovakvog vaspitanja i tradicije vezane za njega, potie delom relativna neustraivost japanskih vojnika prema smrti.$414$ Ubistvo, kao i samoubistvo, dozvoljavalo se povremeno kao zamena za zakon. Feudalni Japan je tedeo na policajcima ne samo zato to je bilo mnogo "bonzesa", ve to je dozvoljavao sinu ili bratu ubijenog da uzmu zakon u svoje ruke; a ovo priznavanje prava na osvetu, iako ini sie polovine romana i pozorinih komada u japanskoj knjievnosti, spreilo je mnoge zloine. "Samuraj" se, meutim, obino oseao pozvan da poini "hara-kiri" posle izvrenja ove privilegije line osvete. Kada je uvenih etrdesetsedam "ronina" ("Lutajuih ljudi" tj. "samuraja" koji nisu ni za koga vezani), da bi osvetili ubistvo, odseklo glavu Kocuke no Suke sa vrhunskom utivou i najprefinjenijim izvinjenjima, oni su se dostojanstveno povukli na imanje koje je odredio "ogun" i bez buke se ubili (1703). Svetenici su vratili Kocukeovu glavu njegovim pratiocima i predali im ovu jednostavnu priznanicu: Zapisnik:Predmet: jedna glavaPredmet: jedan papirni omot Potvrujemo da smo primili gornje predmete.(Potpis) Sajada Mogobai Saito Kunai

502

Ovo je verovatno najpoznatiji i najtipiniji dogaaj u istoriji Japana, kao i jedan od najznaajnijih za razumevanje japanskog karaktera. Njegovi protagonisti su jo uvek, u oima javnosti, heroji i sveci; do dananjeg dana pobone ruke cveem ukraavaju njihove grobove, a tamjan uvek gori na mestu njihovog poslednjeg poivalita. Pri kraju Ijejasuovog namesnitva, dva brata, dvadesetetvorogodinji Sakon i sedamnaestgodinji Naiki, pokuali su da ga ubiju zbog nepravde koju je, kako su smatrali, naneo njihovom ocu. Uhvaeni su kada su uli u vojni tabor i osueni na smrt. Ijejasu je bio toliko dirnut njihovom smelou da je preinaio njihovu osudu u samorasecanje stomaka; i u skladu sa obiajima tog vremena, ukljuio u ovaj milosrdni dekret i njihovog osmogodinjeg brata Haimara. Lekar koji je bio uz deake, ostavio je ovakav opis prizora:Kada su svi seli u red za konani odlazak, Sakon se okrenuo najmlaem i rekao: "Idi ti prvi, jer hou da budem siguran da si to uradio kako treba." Na ta je mali odgovorio da bi, kako nikada nije video kako se "sepuku" vri, voleo da vidi kako to rade njegova braa, da bi mogao da ih sledi, na ta su se starija braa kroz suze nasmeila: "Dobro reeno, mali. Moe se pohvaliti da si sin naeg oca." Kada su ga stavili izmeu sebe, Salon je zario bode u levu stranu svog stomaka i rekao: "Gledaj, brate! Da li sada shvata? Samo nemoj da zabija bode preduboko, da ne bi pao nauznak. Bolje da se nagne napred i dri kolena stisnuta." Naiki je uradio isto i rekao deaku: "Dri otvorene oi da ne bi izgledao kao ena na samrti. Ako ti bode naie na neto unutra i izda te snaga, skupi hrabrost i udvostrui napore da napravi uzduni rez." Dete je gledalo jednog i drugog i kada su obojica umrli, hladnokrvno se razgolitilo i sledilo primer koji su mu obojica dali.

2. Zakon Prvi zakon - Grupna odgovornost - Kazna Pravni sistem Japana bio je energian dodatak linim ubistvima i odmazdi. Delom je poticao iz drevne primene u narodu, delom iz kineskih zakona iz sedmog veka; zakon je pratio religiju u seobi kulture iz Kine u Japan. Teni Tano je zapoeo formulisanje sistema zakona koji je zavren i objavljen 702 godine pod carem-deakom Momuom. U feudalnom dobu ovaj i drugi zakoni carske ere ispali su iz upotrebe, a svaki feud je imao svoje zakone; "samura"j nije priznavao zakon sem volje i dekreta njegovog "daimjoa".Do 1721. u Japanu je vladao obiaj da se cela porodica smatra odgovornom za ponaanje svakog svog lana i, u veini provincija, svaka porodica od pet lanova bila je odgovorna za svakog od njih. Odrasli sinovi oca koji je bio osuen na razapinjanje ili spaljivanje delili su njegovu sudbinu, a mlai sinovi ili tek stasali, bili bi proterani. U srednjevekovnim suenjima koristilo se iskuenje nevinosti, a muenje je ostalo popularno, u blaim oblicima, do novijeg vremena. Japanci su koristili za neke hriane toak za rastezanje, u osvetoljubivoj imitaciji inkvizicije; ali su se njihovi suptilni umovi ee zadovoljavali da oveka veu konopcima u zgrenom poloaju to je iz minute u minut postajalo neizdrljivo. Bievanje za sitne uvrede bilo je esto, a svako je mogao da zaradi smrt u velikom izboru zloina. Car omu (724-56.) je ukinuo smrtnu kaznu i za vreme njegove vladavine negovala se

503

samilost; ali broj zloina posle njegove smrti se poveao i car Konin (770-81.) ne samo da je ponovo uveo smrtnu kaznu, ve je izdao dekret da e se lopovi javno ibati dok ne izdahnu. Smrtna kazna se vrila u formi davljenja, odsecanja glave, razapinjanja, rasetvorenja, spaljivanja ili bacanja u vrelo ulje. Ijejasu se drao pravila da esto pribegavanje smrtnoj kazni ne dokazuje da je narod sklon zloinima ve pre korumpiranost i nesposobnost inovnika. Joimune je bio razoaran kada je otkrio da zatvori nemaju sanitarije i da meu zatvorenicima ima onih ija suenja, iako zapoeta pre esnaest godina, jo nisu okonana, tako da su optube protiv njih zaboravljene, a svedoci pomrli. Ovaj najprosveeniji meu "ogunima" reformisao je zatvore, poboljao i ubrzao sudski postupak, ukinuo odgovornost porodice i marljivo radio godinama da bi formulisao prvi jedinstveni kodeks japanskog feudalnog zakona (1721.). 3. Trudbenici Kaste- Eksperiment sa nacionalizacijom zemlje - Dravno utvrivanje plata - Glad - Zanati - Zanatlije i esnafi U carskom periodu drutvo se delilo u osam seia ili kasta; u feudalnoj epohi to je smanjeno na etiri klase: "samuraje", zanatlije, seljake i trgovce od kojih su poslednji bili poslednji i na drutvenom nivou. Ispod ovih klasa bila je ogromna masa robova, koja je brojala oko pet odsto stanovnitva, i koju su sainjavali zloinci, ratni zarobljenici ili deca koju su oteli i prodali ili koju su u roblje prodali roditelji.$415$ Nia ak i od ovih robova bila je kasta parija, zvanih eta, koju je budistiki Japan smatrao nedodirljivom i neistom jer su bili kasapini, tavljai koe i skupljai ubreta. Veliki deo stanovnitva (koje je u vreme Joimunea brojalo oko trideset miliona) inili su seljaci sa posedom, koji su marljivo obraivali onu osminu japanskog planinskog zemljita koje se moglo obraivati.$416$ U periodu Nare, drava je nacionalizovala zemlju i iznajmljivala je seljacima na est godina ili, najee, do smrti; ali vlast je otkrila da se ljudi ne zalau da poboljaju ili da dobro obrauju zemlju koja e uskoro biti data nekom drugom; i eskperiment se zavrio u ponovnom uspostavljanju privatnog vlasnitva, a drava bi obezbeivala u prolee sredstva za finansiranje setve i etve. Pored ove pomoi, ivot seljaka nije bio lagodno plandovanje. Njegovo imanje bila je siuno pare zemlje koje je, ak i u tim feudalnim danima, sa svojih manje od dva hektara moralo da nahrani dve hiljade ljudi. Seljak je morao da godinje za dravu odradi trideset dana prisilnog rada, tokom kojih ga je smrt od koplja mogla stii kao kazna za jedan minut dokolice.$417$ Vlast je u sedmom veku uzimala od njega, u porezima i raznom danku, 6% od njegove proizvodnje, u dvanaestom 72%, a u devetnaestom 40%. Orue mu je bilo najprimitivnije vrste; odea bedna i laka za zimu, a leti je nije ni nosio; sav nametaj bili su lonac za pirina, nekoliko inija i tapia za jelo; kua mu je bila klimava koliba za ije je podizanje bilo dovoljno par dana. Svaki malo jai zemljotres bi je sravnio sa zemljom ili bi je glad ispraznila. Ako bi radio za nekog drugog, njegova zarada bi, kao sve zarade u Takugavinom Japanu, bila utvrena dravnim propisom; ali to nije spreilo da ona bude uasno niska. U jednom od najpoznatijih dela japanske knjievnosti "Hooku" autora Kamoa omeija opisuju se, koncentrisani u osam godina izmeu 1177. i 1185., zemljotres, glad i poar koji je gotovo progutao Kjoto.$418$ Svedoenje o gladi 1181. godine, jedno je od klasinih primera japanske proze:U svim

504

provincijama narod je naputao svoju zemlju i kretao u potragu za drugom, ili je, ostavljajui svoje domove, odlazio da ivi u brdima. Molile su sve vrste molitvi, a ak su oiveli verski obredi koji se nisu upranjavali u obinim vremenima, ali bez rezultata... Stanovnici prestonice su rtvovali svoje dragocenosti, nudei jednu po jednu (za hranu) ali niko se na njih nije obazirao... Prosjaci su se rojili uz puteve, a ui su nam bile pune njihovih tubalica... Svi su umirali od gladi; a kako je vreme prolazilo nae stanje je postalo oajno kao kod ribice u malom bazenu u prodavnici. Na kraju se su mogli videti ak i pristojni ljudi sa eirima i obuvenim nogama, kako nasrtljivo prose od vrata do vrata. Ponekad, dok ste se pitali kako ova krajnje nesrena stvorenja uopte mogu da hodaju, oni bi se sruili pred vaim oima. Uz zidove vrtova i uz puteve bezbroj ljudi je umiralo od gladi, a kako njihovi leevi nisu uklanjani, uasan zadah je ispunjavao vazduh. Dok su njihova tela trulila bilo je prizora koje oi nisu mogle da podnesu... Ljudi koji nisu imali sredstava, ruili su svoje kue i prodavali taj materijal na trnici. Govorilo se da tovar koji bi nosio jedan ovek nije bio dovoljan da mu obezbedi hranu ni za jedan dan. Bilo je neobino videti, meu ovom drvenom graom, delove ukraene ponegde crvenom bojom, srebrnim ili zlatnim listom... Druga tuna stvar bila je da je kod onih parova koji su bili snano vezani jedno za drugo, onaj ija je ljubav bila vea, a odanost dublja, uvek umirao prvi. Razlog je bio da je taj, mukarac ili ena, uvek davao voljenoj osobi ono to bi uspeo da isprosi. Roditelji su uvek umirali pre dece. Takoe, mogla su se videti mala deca kako se dre za majine grudi, nesvesni da je ona mrtva... Broj onih koji su umrli u centralnom Kjotu samo u etvrtom i petom mesecu iznosio je 42.300. Kontrast ovoj surovoj epizodi u razvoju zemlje predstavlja Kempferova blistava slika japanskog zanatstva kako ga je video u Kjotu 1691.:Kjoto je veliko skladite svih japanskih proizvoda i robe, i glavni trgovaki grad u carstvu. Jedva da postoji kua u kojoj se neto ne pravi ili prodaje. Ovde obrauju bakar, kuju novac, tampaju knjige, tkaju najraskonije tkanine sa zlatnim i srebrnim cvetovima. Najlepe i najree boje, najvetije rezbarije, sve vrste muzikih instrumenata, slike, lakovani ormani, sve vrste kovanih stvari od zlata i drugih metala, pre svega elika, kao to su najbritkije sablje i drugo oruje, napravljeni su ovde vrhunski savreno, a takoe i najraskonija odea i to najboljeg kroja; tu su sve vrste igraaka, lutke koje same okreu glavu i bezbroj drugih stvari koje se ovde ne mogu ni nabrojiti. Ukratko, nema niega to se moe zamisliti a to se ne moe nai u Kjotu i nita, ma koliko dobro iskovano, ne moe da stigne izvana a da neki umetnik ili neko drugi u ovom gradu to ne kopira... Svega je nekoliko kua u glavnim ulicama u kojima se neto ne prodaje, a ja nisam mogao a da se ne pitam da li ima dovoljno muterija za tako ogromnu koliinu robe. Sve kineske umetnosti i zanate Japan je davno uvezao; i kao to danas Japan poinje da prestie svoje zapadne instruktore u ekonomiji i efikanosti mehanike proizvodnje, tako su u vreme Tokugavinog ogunata, njegovi zanatlije poeli da konkuriu, a ponekad i premauju Kineze i Korejance od kojih su nauili svoju vetinu. Veina predmeta, kao u srednjevekovnoj Evropi, izraivala se kod kue, u porodicama koje su prenosile svoj zanat i vetinu sa oca na sina i esto nosile ime svog zanata; i upravo kao u srednjem veku, formirali su se veliki esnafi, ne toliko obinih radnika koliko majstora koji su bez milosti iskoritavali obrtnike i ljubomorno ograniili prijem novih lanova u esnafe. Jedan od najmonijih esnafa bio je esnaf menjaa novca, koji su primali uloge, izdavali menice i obveznice, davali zajmove trgovini, industriji i vladi i (do 1636.) vrili sve glavne funkcije finansiranja. Bogati trgovci i finansijeri postali su ugledne linosti u gradovima i poeli da sa zaviu gledaju na ekskluzivnu politiku vlast feudalne aristokratije koja je kod njih izazivala gnev zbog svog

505

prezira prema zaradi. Polagano, kroz celu Tokugavinu eru, raslo je trgovako bogastvo nacije dok naposletku nije bilo spremno da u saradnji sa amerikim darovima i evropskim pukama ne razbije oklop starog Japana. 4. Narod Stas minka - Odea Ishrana - Etiketa - "Sake" - Ceremonija aja -Ceremonija cvea - Ljubav prema prirodi- Vrtovi Kue Ovaj najvaniji narod u savremenom politikom svetu skromnog je rasta, u proseku 162 centimetra za mukarce, 148 centimetara za ene. Jedan od njihovih velikih ratnika Tamura Maro bio je "ovek veoma lepo graen ... visok sto ezedeset pet centimetara." Neki dijetetiari misle da je ovako nizak rast rezultat nedovoljne koliine krenjaka u japanskoj ishrani, to je opet rezultat nedostatka mleka, jer ovako gusto naseljena zemlja ima vrlo malo panjaka; ali ova teorija, kao i sve drugo u dijetetici, mora se uzeti kao krajnje hipotetika. ene izgledaju krhko i slabano, ali verovatno je njihova energija, kao i ona kod mukaraca, pre odvana smelost nego fizika snaga, to se ne moe videti sem u vanrednim situacijama. Njihova lepota je stvar izraza i ophoenja koliko i oblika; njihova ljupka gracioznost tipian je proizvod japanske umetnosti.minka je popularna i stara u Japanu kao i drugde; ak i u prvim danima vlasti Kjota, svaki mukarac od ugleda je stavljao rumenilo na obraze, puderisao lice, parfimisao se i uvek sa sobom nosio ogledalo. Puder je vekovima krasio lice Japanki; gospa Sei onagon u svojim "Skicama sa jastuka" (oko 991. n.e.) ozbiljno kae: "Spustila sam glavu i sakrila lice rukavom rizikujui da skinem puder i pojavim se sa umrljanim licem." Otmene dame su rumenile obraze, bojile nokte i ponekad pozlaivale donju usnu; za njihovu kompletnu toaletu u sedamnaestom veku bilo je potrebno esnaest artikala, a u dvadesetom osamnaest. Imale su petnaest naina eljanja prednjeg dela kose i dvanaest stranjeg; brijale su obrve i umesto njih crtale "polumesece" i druge oblike, ili su ih zamenjivale sa dve male crne take visoko na elu koje su bile u skladu sa crno obojenim zubima. Ureenje arhitektonske strukture enine kose bio je zadatak koji je zahtevao od dva do est asova strunog rada. U epohi Hejan, veina mukaraca je brijala elo glave, ostalu kosu skupljala u perin i prebacivala perin natrag na elo delei ga na dve jednake polovine. Brade, iako retke, bile su obavezne; oni koji je po prirodi nisu imali nosili su vetake, a makaze za negu brade davale su se svakom gostu u iole otmenoj kui. Japanska odea u epohi Nara, bila je imitacija kineske, sa tunikom i pantalonama iznad koje se nosila uzana odora. U periodu Kjoto, odora je postala ira i vieslojna; mukarci i ene su nosili od dva do dvadeset slojeva odee, ija je boja bila odreena rangom nosioca, i imala mnotvo delova u obliku prizme na ivicama rukava. Neko vreme rukavi enske odee su padali do ispod kolena i imali, svaki od njih, malo zvonce koje je zvonilo dok je hodala. Kada su ulice bile mokre od kie ili snega one su hodale na drvenim nanulama koje su imale drvene klinove do pet, est santimetara iznad zemlje. U eri Tokugave odea je postala tako ekstravagantna da su "oguni", ravnoduni na istoriju, pokuali da je ogranie zakonima protiv raskoi; svilene i izvezene pantalone i arape su zabranjene kao i brade, neki naini eljanja kose, a s vremena na vreme policija bi dobijala naloge da uhapsi one koji na ulici nose finu odeu. Ponekad su se ovi zakoni potovali; veinom je ingenioznost ljudske ludosti uspevala da ih

506

nadmudri. S vremenom je strast prema vieslojnoj odei jenjavala i Japanci su postali jedan od najjednostavnijih, skromno i ukusno odevenih naroda.Niti su se poveli za drugim narodima kada se radi o istoi. Oni koji su to mogli da sebi priute menjali su odeu triput dnevno; siromani i bogati su se svakodnevno kupali.$419$ Na selima su se ljudi leti kupali u kadama pred kuom, vredno askajui sa svojim susedima. Vrela kupka od 43 stepena Celzijusa sluila je da se zimi odri toplota. Ishrana je bila jednostavna i zdrava dok nije stiglo vreme luksuza; rani kineski opisi Japanaca istiu da "su oni dugovena rasa, a osobe koje su navrile stotinu godina nisu retkost." Glavna hrana ljudi bio je pirina, kome se dodavala riba, povre, plodovi mora, voe i meso, zavisno od prihoda. Meso je bilo retko sem meu aristokratijom i vojnicima. Na reimu sa pirinem, malo ribe i bez mesa, nosai su razvili dobra plua i vrste miie i mogli su bez tekoa pretrati od pedeset do osamdeset milja za dvadeset etiri asa; a kada bi ishrani dodali meso gubili su svoj kapacitet.$420$ Carevi iz perioda Kjota pobono su pokuali da nametnu budistike propise u ishrani zabranjujui klanje ili konzumiranje ivotinja; ali kada su ljudi videli da svetenici sami tajno kre ove propise, prihvatili su meso kao poslasticu i kad god su im sredstva dozvoljavala uivali u njemu. Za Japance, kao i za Kineze i Francuze, fina kuhinja je bila sutinska ar civilizacije. Majstori kuhinje, poput umetnika i filozofa, podelili su se u zaraene kole, borei se receptima jedni protiv drugih. Maniri za stolom postali su vani gotovo kao religija; sloeni propisi su odeivali red i veliinu zalogaja, kao i poloaj tela na svakom stepenu obroka. Dame nisu smele stvarati zvukove dok jedu ili piju; ali od mukaraca se oekivalo da pokau da cene blagorodnost domaina malim zahvalnim podrigivanjem. Trpeza se postavljala na jednoj ili dve prostirke na asurama, na stolu koji je bio samo petnaestak santimetara iznad poda; ili se hrana servirala na asuri, bez stola. Obino je obrok zapoinjao vrelim piem od pirinanog vina; jer zar nije pesnik Tahito objavio, daleko u sedmom veku, da je sake jedino reenje za sve probleme u ivotu?Ono za im je tragalo sedam mudraca,onih ljudi iz drevnih vremena,bila je sake, u to nema sumnje.Umesto pridravanjaMudrosti, strogo trezveno,koliko je bolje piti sake,napiti se i glasno vikati.Poto je istinada smrt dolazi na kraju svima,Budimo veselidok ivimo.ak i dragulj koji blista u noimanje nam je vaan od poleta srcakoji dolazi kad pijemo sake.No dragoceniji od "sakea" za aristokratiju je bio aj. Ovaj blagotvorni lek za bezukusnu kuvanu vodu stiglo je u Japan iz Kine, najpre bez uspeha 805 godine, potom sa uspehom 1191. Ljudi su se najpre klonili lia drei ga za otrov i nisu hteli da ga koriste; ali kada je nekoliko olja stranog pia brzo razbistrilo glavu "ogunu" koji je prethodnu no previe popio, Japanci su shvatili korist od aja. Njegova skupoa pridonela je drai: mali upovi aja davali su se kao dragoceni poklon, ak i kao nagrada za velika junaka dela, a sreni vlasnici su okupljali prijatelje da sa njima podele ovaj kraljevski napitak. Japanci su smislili elegantnu i sloenu ceremoniju ispijanja aja, a Rikju je utvrdio est neprikosnovenih pravila koji su od nje napravili kult. Znak kojima se gosti pozivaju da uu u ajni paviljon, kae Rikju, mora se dati drvenom egrtaljkom; posuda za pranje ruku mora biti stalno puna iste vode; svaki gost koji je svestan neprikladnog ili neelegantnog nametaja ili okoline mora odmah otii i to to bre moe; ne smeju se voditi beznaajni razgovori, ve se mora govoriti samo o plemenitim i ozbiljnim stvarima; ni jedna re obmane ili laskanja ne sme prei preko niijih usana; a ceremonija ne sme trajati manje od etiri sata. Na ovim skupovima "a-no-jua" ("vrele vode za aj") ne koristi se ajnik; ajni prah se stavlja u olju posebnog dizajna, sipa se vrela voda, olja se dodaje od jednog gosta do drugog, a svaki paljivo obrie ivicu salvetom. Kada poslednji gost ispije poslednju kap,

507

olja ponovo ide naokolo, da bi se razgledala kao umetniko delo keramike. Na ovaj nain, ceremonija aja je podsticala keramiare da rade sve lepe olje i inije, i pomogla Japancima da formiraju manire koji pokazuju spokojstvo, uglaenost i arm.$421$ Cvee je takoe postalo kult u Japanu, a onaj isti Rikju koji je formulisao ritual za aj, cenio je svoje cvee koliko i svoje olje. Kada je uo da Hidejoi dolazi da vidi njegovu uvenu kolekciju hrizantema, Rikju je unitio sve cvetove u svom vrtu sem jednog, kako bi on bez konkurencije zasjao pred stranim "ogunom".$422$ Umetnost araniranja cvea razvijala se u korak sa "ajizmom" u petnaestom i esnaestom veku, a u sedamnaestom je postala nezavisna umetnost. Pojavili su se "Majstori cvea" koji su poduavali mukarce i ene kako da uzgajaju cvee u vrtu i kako da ga razmeste u kui; nije dovoljno, govorili su, da se divite cvetu, ve morate nauiti da vidite istu toliku lepotu u listu, grani ili stabljici, istu lepotu u jednom cvetu kao i u hiljadu njih; a mora se aranirati vodei rauna ne samo o boji ve i o skupini i liniji. aj, cvee, poezija i igra postali su rekviziti enstvenosti meu japanskom aristokratijom.Cvee je religija Japanaca; oni ga oboavaju sa rtvenim arom i nacionalnim saglasjem. Posmatraju cvetanje$423$ koje donosi svaka sezona; a kada nedelju ili dve u aprilu cvetaju trenje, izgleda kao da je ceo Japan ostavio posao da bi ih posmatrao, ili ak da hodoasti do mesta gde je udo najraskonije i najpotpunije.Trenja se ne gaji zbog ploda ve zbog cveta simbola vernog ratnika spremnog da umre za svoju zemlju na vrhuncu ivota. Zloinci, "na putu" do gubilita, ponekad bi molili za jedan cvet. Gospa ijo, u uvenoj pesmi, pria o devojci koja je dola da uzme vodu iz bunara, ali videvi da su vedro i kanap omotani slakom, radije otila da vodu uzme negde drugde nego da pokida biljne vitice. "ovekovo srce," kae Curajuki, "nikada se ne moe razumeti; ali u mom rodnom selu cvee isputa svoj miris kao pre." Ovi jednostavni stihovi su meu najveima u japanskoj poeziji, jer oni u savrenoj i najkraoj formi izraavaju najdublju osobinu rase i jedan od retkih zakljuaka filozofije. Ni jedan drugi narod ne pokazuje takvu ljubav prema prirodi kakva se moe videti u Japanu: nigde drugde nisu mukarci i ene tako potpuno prihvatili sva prirodna raspoloenja kopna, neba i mora; nigde drugde ovek ne oplemenjuje tako paljivo vrtove niti neguje biljke dok rastu ili se o njima stara kod kue. Japan nije morao da eka Rusoa ili Vordsvorta da im kau da su planine uzviene ili da su jezera lepa. Gotovo da ne postoji kua u Japanu bez vaze sa cveem, niti pesma u japanskoj knjievnosti a da se u njenim stihovima ne pominje pejsa. Kao to je Oskar Vajld mislio da Engleska ne bi trebalo da ratuje sa Francuskom jer Francuzi piu savrenu prozu, tako bi Amerika mogla da na kraju trai mir sa zemljom koja udi za lepotom gotovo isto toliko strasno koliko i za moi.Umetnost vrtlarstva uvezena je iz Kine zajedno sa budizmom i ajem; ali ponovo su Japanci kreativno promenili ono to su usvojili imitiranjem. Otkrili su estetsku vrednost u asimetriji, novu dra u neobino originalnim oblicima; napravili su patuljasto drvee i grmlje zarobivi im koren u saksijama i vraki veto, sa tiranskom nenou oblikovali ih tako da unutar zidova vrta mogu da predstavljaju vetrom izvijeno drvee olujnog Japana; pretraili su kratere svojih vulkana i najstrmije obale svojih mora da bi nali kamenje koje su skrivene vatre spojile sa metalom ili koje su strpljivi talasi oblikovali u udnovate i iskrivljene forme; iskopali su mala jezera, presekli ukrtene potoie i premostili ih mostovima koji izgledaju kao da su iznikli iz prirodnog umskog rastinja; i kroz sve ove razliite oblike vodile su, neprimetno napravljene staze, nekad do uzbudljivih novih oblika, a nekad do sveih i tihih odmorita.Tamo gde su im to prostor i sredstva omoguili, radije su svoje kue pripojili vrtovima nego svoje vrtove kuama. Kue su im bile slabe ali lepe; zbog zemljotresa

508

visoke zgrade su bile opasne, ali tesari i stolari su znali kako da veu strehe, zabate i grede u mesto za stanovanje koje je asketski jednostavno, estetski savreno i arhitektonski jedinstveno. Tu nema zavesa, sofa, kreveta, stolova ili stolica, nema nametljive izlobe bogatstva i luksuza stanara, nema muzeja sa slikama, skulpturama ili starudijama; tu je u nekom udubljenju rascvetana grana, na zidu slika na svili ili papiru ili uzorak kaligrafije, na podu prekrivenom prostirkom jastuk sa naslonom za glavu i policom sa knjigama sa jedne i naslonom za ruku sa druge strane, a skriveni u ormanu dueci i prekrivai koji se rasprostru na podu kada doe vreme za spavanje. U takvim skromnim prostorijama, ili u krhkoj seljakoj kolibi, ivela je japanska porodica, i kroz sve oluje rata i revolucije, politike korupcije i verskog sukoba, nastavljala ivot i civilizaciju Svetih ostrva. 5. Porodica Oeva autokratija - Status ene - Deca Seksualni moral - "Geja" - Ljubav Pravi osnov drutvenog reda, na Istoku ak i vie nego na Zapadu, bila je porodica; a svemo oca, u Japanu kao i irom Istoka, nije bilo odraz zaostalog drutva ve opredeljenost za porodinu a ne politiku vlast. Pojedinac je na Istoku bio manje vaan nego na Zapadu, jer je drava bila slabija i zahtevala snano organizovanu i disciplinovanu porodicu koja zamenjuje dalekosenu i sveobuhvatnu centralnu vlast. Sloboda se shvatala u uslovima porodice a ne pojedinca; zato se (jer je porodica bila ekonomska jedinica proizvodnje koliko i drutvena jedinica reda) uspeh ili neuspeh, ivot ili smrt dogaali su se porodici, a ne odreenoj osobi. Vlast oca bila je tiranska, ali je imala preimustvo da je izgledala prirodna, nuna i humana. Mogao je da iz patrijarhalnog domainstva otera zeta ili snaju, a da kod sebe zadri unuke; mogao je da ubije svoje dete osueno za poronost ili teak zloin; mogao je da proda decu u ropstvo ili prostituciju;$424$ i mogao je da se jednom jedinom reju razvede od ene. Od prostog graanina se oekivalo da ima jednu enu; ali ako je pripadao viim klasama mogao je da dri konkubine i da mu se ne zameraju povremena neverstva. Kada je hrianstvo stiglo u Japan, domai pisci su se alili da ono naruava mir porodica insinuirajui da su konkubinat i preljuba greh. Kao u Kini, poloaj ene bio je vii u ranijim nego u kasnijim fazama civilizacije. Meu vladarima carskog doba bilo je est carica; a ene Kjota igrale su vanu, u stvari, vodeu ulogu u drutvenom i knjievnom ivotu nacije. U tom najviem periodu japanske kulture, ako moemo da rizikujemo hipoteze na tako ezoterinim poljima, ene su nadmaivale mueve u preljubi i prodavale svoju vrlinu za jedan epigram. Gospa Sei onagon opisuje mladia koji se upravo sprema da poalje ljubavnu poruku svojoj dragani, ali je prekida da bi vodio ljubav sa jednom usputnom devojkom; a ova autorka ljupko dodaje: "Pitam se da li je, kada je ovaj ljubavnik poslao svoje pismo uvezano oroenim izdancima "hagi" cveta, njegov glasnik oklevao da ga preda dami jer je i ona takoe imala gosta?" Pod uticajem feudalnog militarizma, i u prirodnoj i istorijskoj izmeni oputenosti i stege, kineska teorija o podinjenosti ene mukarcu stekla je veliki uticaj, poto je "drutvo" bilo uglavnom muko, a ene su imale "Tri potovanja" prema ocu, muu i sinu. Obrazovanje, sem u etiketi, retko bi se uzaludno rasipalo na njih, a vernost je bila iznuena smrtnom kaznom. Ako bi mu uhvatio enu u preljubi imao je pravo da na mestu ubije nju i njenog ljubavnika; na ta je suptilni Ijejasu dodao da e, ukoliko ubije enu a potedi mukarca, sam biti ubijen. Filozof Eken je savetovao muu da se razvede od svoje ene ako govori

509

preglasno ili predugo; ali ako je mu raspusan i brutalan, kae Eken, ena bi trebalo da se prema njemu odnosi dvostruko ljubazno i neno. Pod ovom strogom i dugotrajnom obukom japanske su ene postale najvrednije, najvernije i najposlunije ene i izmueni putnici su poeli da se pitaju ne bi li sistem koji je doneo tako blagotvorne rezultate trebalo da se primenjuje i na Zapadu. Za razliku od najdrevnijih i najsvetijih obiaja istonjakog drutva, "samurajski " Japan nije podsticao plodnost. Kako je populacija rasla, mala ostrva su oseala da su prenaseljena i za samuraja je bila stvar dobrog glasa da se ne eni pre tridesete i da nema vie od dvoje dece. Ipak, od svakog oveka se oekivalo da se oeni i ima decu. Ako bi se pokazalo da ena ne moe da ima decu mu je mogao da se od nje razvede; a ako bi mu raala samo erke mogao je da usvoji sina, da mu ne bi nestalo ime i imetak; jer erke nisu imale pravo na nasleivanje. Deca su se vaspitavala na kineskim vrlinama i na knjievnosti o sinovljevom potovanju, jer je na tome, kao izvoru porodinog reda, poivala disciplina i bezbednost drave. Carica Koken je u osmom veku naredila da svako japansko domainstvo mora da nabavi primerak "Klasike sinovljevog potovanja", a od svakog uenika pokrajinske kole ili univerziteta trailo se da je savlada. Sem za samuraja, kome je lojalnost gospodaru bila najvia obaveza, sinovljevo potovanje bila je osnovna i vrhovna vrlina Japanca; ak je i njegov odnos prema caru morao da bude odnos sinovljeve ljubavi i poslunosti. Do dolaska Zapada, sa njegovim ruilakim idejama o individualnoj slobodi, ova glavna vrlina bila je gotovo celokupni moralni kodeks obinog graanina Japana. Prelaz na hrianstvo za ostrvo bio je gotovo nemogu zbog biblijske zapovesti da mukarac ostavi svog oca i svoju majku i bude odan svojoj eni. Druge vrline sem poslunosti i lojalnosti bile su manje naglaavane nego u Evropi tog doba. estitost je bila poeljna, a neke ene iz viih klasa su poinile samoubistvo kada je bila ugroena njihova nevinost; ali jedna greka nije znaila propast. Jedan od najpoznatijih japanskih romana "Geni Monogatari" je ep o aristokratskom zavoenju; a jedan od najpoznatijih japanskih eseja "Skice sa jastuka" gospe Sei onagon, na nekim mestima izgleda kao rasprava o etiketi greha. udnja tela se smatrala prirodnom, kao glad i e, a na hiljade mukaraca, mnogi od njih potovani muevi, skupljali su se nou u tokijskom "Joivariju" ili "Cvetnom kvartu". Ovde, u najpristojnijim nepristojnim kuama na svetu, petnaest hiljada obuenih kurtizana, sa dozvolama za rad, sedele bi uvee iza svojih reetaka, velelepno odevene i sa belilom na licu, spremne da ponude pesmu, igru i ljubavni odnos neoenjenim ili loe oenjenim mukarcima. Najbolje obrazovane kurtizane bile su "geje", ije je samo ime pokazivalo da su osobe ("a") sposobne za umetniki nastup ("gej"). Poput grkih "hetera", one su bile vete knjievnosti kao i ljubavi, a svoj promiskuitet su zainjale poezijom. " ogun" Ijenari (1787-1836.), koji je ve zabranio (1791.) zajedniko kupanje mukaraca i ena jer povremeno podstiu nemoral, izdao je 1822. godine strogi edikt protiv "geji", opisujui je kao "enskog pevaa koji, velianstveno ukraena iznajmljuje sebe za zabavu gostima u restoranima, prividno za igru i pevanje, ali ustvari u svrhe vrlo razliitog karaktera." Ove ene se dakle moraju klasifikovati kao prostitutke, zajedno sa onim "bezbrojnim bludnicama" koje su, u Kempferovo doba, ispunjavale svaku ajixnicu u gradu i svaku gostionu na putu. Ipak, grupe i porodice nastavljale su da pozivaju "geje" da zabavljaju goste u drutvenim prilikama; osnovane su kole za usavravanje u kojima su starije "geje" obuavale mlade devojke u svojim raznovrsnim vetinama; a periodino, u "Kaburenu, " uiteljice i uenice su posluivale ceremonijalni aj i izvodile javnu predstavu onih svojih dostignua koja su se mogla javno prikazati. Roditelji koji ponekad nisu mogli da izdravaju svoje erke, davali su ih izmanipulisanim

510

"pristankom" da postanu "geje"; na hiljade japanskih romana govori o devojkama koje su se prodale ovoj profesiji da bi spasile svoje porodice od gladi. Ovi obiaji, kolikogod potresni, nisu se sutinski razlikovali od navika i institucija Zapada, sem moda po otvorenosti, rafiniranosti i blagonaklonosti. Velika veina japanskih devojaka, verujemo, ostala je isto toliko estita kao i device na Zapadu. Uprkos ovako otvorenim aranmanima, Japanci su uspeli da ive ivotom relativnog reda i pristojnosti, i iako nisu esto dozvoljavali ljubavi da odreuje ko e se sa kime venati, bili su sposobni za najneniju ljubav prema osobi svoje elje. esti su sluajevi, u japanskoj savremenoj istoriji kao i u knjievnosti, da se mladi par ubije u nadi da e uivati zajedno u venosti, kada su im to roditelji zabranili na zemlji. Ljubav nije glavna tema japanske poezije, ali tu i tamo ona se pojavi sa neuporedivom jednostavnou, iskrenou i dubinom.O! da su beli talasi tamo daleko na Moru Isecvetovi,koje bih mogao da naberemi donesem na dar mojoj ljubavi. I, ponovo sa karakteristinim spojem prirode i oseanja, veliki Curajuki u etiri stiha pria priu o odbaenoj ljubavi:Nita nije tako prolazno kao trenjev cvet,kae ... ipak se seam dobro onog asakada je ivotni cvet svenuo na jednu izgovorenu rea ni daak vetra se nije pokrenuo. 6. Sveci Religija u Japanu - Transformacija budizma- Svetenici - Skeptici Ona ista odanost koja se izraava u patriotizmu i ljubavi, u privrenosti roditeljima, deci, partneru i domovini, neizbeno trai u univerzumu kao celini neku centralnu silu kojoj bi mogla biti lojalna i kroz koju bi mogla izvesti neku vrednost i znaaj vei od jedne osobe i trajniji od jednog ivota. Japanci su samo umereno religiozan narod ne duboko i potpuno religiozan kao Hindusi, ne strastveno i fanatino religiozan kao isposnici srednjevekovnog katolicizma ni ratoborni sveci reformacije; a ipak oni su izrazito vie skloni pobonosti i molitvi i filozofiji sa srenim zavretkom, nego njihovi skeptini roaci preko utog mora.Budizam je stigao od svog osnivaa kao oblak pesimistine opomene, pozivajui oveka u smrt; ali pod nebom Japana uskoro se pretvorio u kult zatitnikih bogova, u radosne svetkovine, vesele festivale, rusoovska hodoaa i u raj koji donosi utehu. Istina da je u japanskom budizmu bilo i pakla sve u svemu stotinu i dvadeset osam, smiljenih za svaku svrhu i za svakog neprijatelja. Postojao je svet demona kao i svetaca i lino Sotona ("oni") sa rogovima, spljotenim nosem, kanxama i kljovama; iveo je u nekom mranom, severoistonom carstvu u koje je, tu i tamo, namamljivao ene da mu prue zadovoljstvo ili mukarce da mu obezbede proteine. Ali na drugoj strani postojali su "bodisatve" spremni da ljudskim biima prenesu deli milosti koju su sakupili kroz mnoge inkarncije estitog ivota; a postojala su i milostiva boanstva poput nae Gospe Kvanon i Xiza, koji je bio nalik Hristu, sama sutina boanskog milosra. Potivanje se samo delom iskazivalo molitvom pred kunim oltarima i svetilitima u hramovima; vei deo se sastojao od razdraganih povorki u kojima je vera bila podreena radosti, a pobonost se prikazivala kroz ensku modu i muke terevenke. Neki ozbiljniji vernik ponekad bi istio svoju duu molei se usred zime etvrt sata pod vodopadom; ili bi iao na hodoae od jednog do drugog svetilita svoje sekte, naslaujui u meuvremenu svoju duu lepotom svoje rodne zemlje. Japanac je naime mogao da bira meu mnogim oblicima budizma: mogao je da

511

traga za samoostvarenjem i blagoslovom kroz tiho praktikovanje "zena" ("meditacije"); mogao je da sledi strastvenu Niiren u Lotosovoj sekti i nae spasenje kroz uenje "Lotosove sutre"; mogao je da se pridrui Duhovnoj sekti i posti i moli se dok se pred njim ne pojavi Buda od krvi i mesa; mogao je da se zadovolji Sektom iste Zemlje i da se spasi samom verom; ili je mogao da nae svoj put u strpljivom hodoau do samostana Kojasan i ostvari raj ukopan u zemlju, posveenu kostima Koboa Daiija, velikog uenjaka, sveca i umetnika koji je, u devetom veku, osnovao "ingon", sektu Istinske rei.Ukratko, japanski budizam je bio jedan od prijatnijih ovekovih mitova. On je mirno osvojio Japan i lagodno naao mesta, unutar svoje teologije i svog panteona, za doktrine i boanstva "intoa": Buda se spojio sa Amaterasuom, a jedno skromno mesto u budistikim hramovima ostavljalo se za "into" svetilite. Budistiki svetenici su u ranijim vekovima bili poboni, ueni i milostivi ljudi, koji su duboko uticali i unapredili japansku knjievnost i umetnost; neki od njih bili su veliki slikari i vajari, a neki ueni ljudi iji su briljivi prevodi budistike i kineske knjievnosti pruili plodni podsticaj kulturnom razvitku Japana. Uspeh je, meutim, pokvario kasnije svetenike; mnogi su postali lenji i pohlepni (obratite panju na njihove vesele karikature koje su u slonovai ili drvu radili japanski rezbari); a neki su se toliko udaljili od Bude da su organizovali sopstvene vojske da bi uvrstili ili odrali politiku vlast. Budui da su pruali prvu ivotnu potrebu utenu nadu njihov je posao cvetao ak i kada je drugima ilo loe; njihovo je bogatstvo raslo iz veka u vek, dok je siromatvo naroda ostajalo. Svetenici su ubedili vernike da etrdesetogodinjak moe da kupi jo jednu deceniju ivota ukoliko kod etrdeset hramova uplati bogosluenje u svoje ime; u pedesetoj je mogao da kupi jo deceniju ivota plativi bogosluenje u pedeset hramova; u ezdesetoj u ezdeset i tako sve dok, zbog nedovoljne pobonosti, ne bi umro. $425$ Pod Tokugavinim reimom, svetenici su pili bez ogranienja, tajno drali ljubavnice, upranjavali pederastiju,$426$ i prodavali visoka mesta u hijerarhiji najboljem platii. U osamnaestom veku, mo budizma nad nacijom je izbledela; "oguni" su preli na konfucijanizam, Mabui i Motoori su bili na elu pokreta za ponovno vraanje "intoa", a ueni ljudi kao Iikava i Arai Hakuseki pokuali su da racionalno kritikuju religiozna verovanja. Iikava je smelo tvrdio da verbalno predanje nikada ne moe da bude tako verodostojno koliko pisana re; da se pismo pojavilo u Japanu gotovo hiljadu godina posle navodnog postanka ostrva i njihovih stanovnika od kapljica sa koplja i iz slabina bogova; da je tvrdnja da je carska porodica boanskog porekla samo politiko sredstvo; i da je, ako preci oveka nisu bila ljudska bia, mnogo verovatnije da su to bile ivotinje a ne bogovi. Civilizacija starog Japana, kao tolike druge, poela je sa religijom a zavravala se filozofijom./VII/ MISLIOCIKonfucije stie do Japana Kritika religije Religija uenjaka Kaibara Eken O obrazovanju O zadovoljstvu Rivalske kole Japanski Spinoza Ito insai Ito Togai Ogju Sorai Rat uenih ljudi Mabui MotooriFilozofija je, kao i religija, stigla u Japan iz Kine. A budizam je stigao u Nipon est stotina godina posle njegovog dolaska u Srednje cvetno narodno kraljevstvo, tako da je filozofija, u obliku Sung konfucijanstva, nastala u svesti Japana gotovo etiri stotine godina nakon to je u Kini doivela drugo roenje. Negde sredinom esnaestog veka, potomak najpoznatije japanske porodice Fuivara Seigva je, nezadovoljan znanjem koje je stekao kao monah, a uvi za velike mudrace Kine, odluio da ode i nastavi uenje u toj zemlji. Odnosi sa Kinom bili su godine 1552. zabranjeni, pa je mladi svetenik napravio plan da pree preko mora u krijumarskom brodu. Dok je ekao u jednoj gostioni u luci, uo je nekog uenika kako glasno ita na japanskom iz kineske knjige o Konfuiju. Seigva je bio presrean kada je

512

otkrio da se radi o komentarima u Hsija o "Velikom Uenju". "Ovo je", uzviknuo je, "ono za ime sam tako dugo udeo." Marljivim traganjem dobio je primerak ovog i drugih dela Sung filozofije i toliko se zaneo diskusijama o njima da je zaboravio da ode u Kinu. Za nekoliko godina okupio je oko sebe grupu mladih uenih ljudi koji su na kineske filozofe gledali kao na otkrovenje smelog novog sveta svetovne misli. Ijejasu je uo za ove dogaaje i zatraio od Seigve da doe i da mu protumai konfucijansku klasiku; ali ponosni svetenik, koji je vie voleo tiinu svoje sobe za uenje, poslao je u zamenu jednog briljantnog uenika. Ipak, oni mladi ljudi njegovog vremena koji su udeli za vie znanja dolazili su na njegova vrata, a njegova su predavanja privlaila toliku panju da su se budistiki monasi iz Kjota alili, govorei da je sramota da bilo ko sem ortodoksnog i pravog svetenika dri javna predavanja ili ui narod. Stvar je reila iznenadna Seigvijina smrt (1619.).Uenik koga je on poslao kod Ijejasua uskoro ga je prevaziao po slavi i uticaju. Prvi Tokugava "oguni" su zavoleli Hajaija Razana i imenovali za svog savetnika i sastavljaa svojih javnih saoptenja. Ijemicu je 1630. godine uveo meu plemstvo modu poseivanja Hajaijevih predavanja; i uskoro je mladi konfucijevac uspeo da meu svojim sluaocima probudi toliko oduevljenje za kinesku filozofiju da nije imao tekoa da ih sa budizma i hrianstva privue jednostavnom moralnom kredu koje je saga antunga zavetala Dalekom istoku. Hrianska teologija, govorio je, meavina je neverovatnih iluzija, dok je budizam degenerativna doktrina koja preti da oslabi tkivo i moral japanske nacije. "Vi svetenici," govorio je Razan, "drite da je ovaj svet nestalan i prolazan. Vaim maijama navodite ljude da zaborave drutvene odnose; vi donosite kraj svim dunostima i svemu dolinom. Tada objavljujete: ovekov put je ispunjen grehom; ostavite svog oca i svoju majku, ostavite svog gospodara, ostavite svoju decu i traite spasenje. Kaem vam sada da sam mnogo toga prouio; ali nigde nisam naao da za oveka postoji put odvojen od njegove odanosti svom gospodaru i sinovljeve ljubavi prema njegovim roditeljima." Hajai je bio u poodmaklim godina uivajui tihu slavu kada je veliki poar u Tokiju 1657. godine i njega ubrojio meu nekoliko stotina hiljada rtava. Njegovi su uenici pojurili da ga upozore na opasnost, ali on je samo klimnuo glavom i okrenuo se svojoj knjizi. Kada je plamen bukvalno besneo oko njega, naredio je da se donese nosiljka i odnet je dok je jo uvek itao svoju knjigu. Poput bezbroj drugih ljudi, proveo je no pod vedrim nebom; a tri dana kasnije umro je od prehlade koju je dobio za vreme poara.Priroda je nadoknadila njegovu smrt davi sledee godine Japanu jednog od najoduevljenijih konfuijevaca. Muro Kjuso je za svog sveca patrona odabrao Boga uenja. Ispred Miizaninog svetilita proveo je, u mladosti, celu no u molitvi; a onda je sebe posvetio znanju sa mladalakom odlunou neobino slinom onom kod njegovog savremenika Spinoze.$427$ Ustajau svako jutro u est asova, a odlaziti na poinak svako vee u dvanaest asova.Sem kada me u tome spree gosti, bolest ili druge neizbene okolnosti, neu biti zaludan...Neu govoriti neistine.Izbegavau beskorisne rei, ak i potinjenima.Biu umeren u jelu i piu.Ako osetim poudne elje unitiu ih odmah, ne pothranjujui ih.Lutanje misli unitava vrednost itanja. Biu oprezan i uvau se od nedostatka koncentracije i prenagljenosti.Stremiu samo kulturi, ne doputajui svom umu da ga uznemirava elja za slavom ili dobitkom.Utiskujui ova pravila u moje srce pokuau da ih sledim. Bogovi e mi biti svedoci. Ipak, Kjuso nije propovedao svetovnu izdvojenost, ve je slobodoumnou jednog Getea usmeravao karakter u tok sveta:Izdvajanje je jedna metoda i ona je dobra; ali nadmoan ovek se raduje kada mu dou prijatelji. ovek sebe doteruje druei se sa drugima. Svaki ovek koji tei uenju stremi da se doteruje na ovaj nain. Ali ako sebe

513

odvoji od svega i svakog, on je kriv za krenje velikog puta ... Put Mudraca nije odvojen od stvari svakodnevnog ivota ... Iako se budisti povlae iz ljudskih odnosa, prekidajui vezu izmeu gospodara i subjekta, roditelja i deteta, oni nisu u stanju da od sebe odseku ljubav ... Sebinost je traiti sreu u buduem svetu ... Ne mislite da je Bog neto daleko, ve ga traite u vaim sopstvenim srcima; jer srce je prebivalite Boga. Najprivlaniji od ovih ranih japanskih konfucijevaca se obino ne svrstava meu filozofe, jer je poput Getea i Emersona imao vetinu da svoju mudrost izrazi elegantno, a zavidna knjievnost ga svojata kao svog. Poput Aristotela, Kaibara Eken je bio sin lekara, a sa medicine je preao na opreznu empirijsku filozofiju. Pored bogate javne karijere, u kojoj je zauzimao mnoge slubene poloaje, naao je vremena da postane najvei uenjak svog doba. Broj njegovih knjiga, koje su ga uinile poznatim irom Japana, premauje stotinu; one nisu bile napisane na kineskom (tadanjem jeziku njegovih kolega filozofa) ve na tako jednostavnom japanskom da ih je mogla razumeti svaka pismena osoba. Pored njegove uenosti i slave imao je, uporedo sa tatinom svakog pisca, skromnost svakog mudraca. Jednom, kae predanje, neki je putnik na brodu koji je plovio du japanske obale, preduzeo da podui svoje saputnike o etici Konfucija. Na poetku, svako je sa tipinom japanskom znatieljom i priljenou sluao; ali kako je govornik nastavljao, njegova publika, proglasivi ga za gnjavatora koji nema nos da razlikuje ivu injenicu od mrtve, polagano se osula, dok na kraju nije ostao samo jedan slualac. Ovaj usamljeni slualac je, meutim, pratio predavanje tako predano i tako koncentrisano da ga je predava, kada je zavrio, upitao za ime. "Kaibara Eken," bio je tihi odgovor. Govornik je bio zapanjen kada je saznao da je sat i due pokuavao da predaje konfucijanizam najslavnijem konfucijevskom majstoru tog vremena. Ekenova filozofija bila je osloboena teologije kao i Kungova, i agnostiki se drala zemlje. "Glupi ljudi, koji rade neasne stvari, upuuju svoje molitve sumnjivim bogovima u tenji da ostvare sreu." Kod njega, filozofija je bila pokuaj da se iskustvo sjedini sa mudrou, a elja sa karakterom; a njemu je izgledalo hitnije i vanije da sjedini karakter nego da sjedini znanje. On govori neobino savremeno:Cilj uenja nije samo proirenje znanja ve formiranje karaktera. Njegov cilj je da od nas napravi prave ljude, a ne samo uene ljude... Uenje morala koje se smatralo stubom celokupnog uenja u koli starog vremena jedva da se ui u dananjim kolama, zbog zahteva da se prouavaju brojni predmeti. Ljudi vie ne smatraju da se vredno baviti uenjima sedih mudraca iz prolosti. Rezultat toga je, da su prijateljski odnosi izmeu gospodara i sluge, nadreenog i podreenog, starijeg i mlaeg rtvovani na oltar boga zvanog "Individualno pravo."... Glavni razlog to ljudi ne cene vie uenje mudraca je to ueni ljudi pokuavaju da izloe njihovo uenje, a ne pokuavaju da ive prema uenjima mudraca. Izgleda da su mu mladi ljudi njegovog vremena prebacivali konzervatizam, jer im on uzvraa lekcijom koju svaka srana generacija mora da iznova ui.Deco, moda mislite da su rei starog oveka dosadne; ipak, kada vas pouava va otac ili deda, ne okreite glavu, ve posluajte. Iako moda mislite da je tradicija vae porodice glupost, ne razbijajte je u komadie, jer ona je otelotvorenje mudrosti vaih otaca. Moda je zasluio prekor, jer je najpoznatija meu njegovim knjigama, "Ona Daikaku" ili "Veliko uenje za ene", imala snani reakcionarni uticaj na poloaj ene u Japanu. Ali on nije bio mrani propovednik nameran da nae greh u svakom zadovoljstvu; znao je da je jedan od zadataka uitelja da nas naui kako da uivamo u naoj okolini, kao i da je (ako moemo) shvatimo i kontroliemo.Ne dozvolite da vam proe ni jedan dan bez uitka... Ne dozvolite sebi da vas uznemiruje glupost drugih... Setite se da od svog prapoetka svet nikada nije bio bez budala... Nemojmo zato

514

sebe iscrpljivati, niti gubiti dobro raspoloenje, ak i kada se dogodi da su nam sopstvena deca sebina i da se ne obaziru na nae najbolje namere da ih nauimo da budu drugaiji... "Sake" je divan dar neba. Ako se pije u malim koliinama on titi srce, podie potonuli duh, utapa brigu i poboljava zdravlje. Tako on pomae oveku, a i njegovim prijateljima, da uivaju u zadovoljstvima. Ali onaj ko pije previe gubi svoje dostojanstvo, postaje previe priljiv i govori pogrdne rei kao ludak... Uivajte u "sakeu" tako to ete ga piti upravo onoliko koliko je dovoljno da vam prui malo razdraganosti i da tako uivate u posmatranju cvea upravo u trenu kada se rascvetava. Piti previe i pokvariti ovaj veliki dar neba bilo bi glupo. Poput mnogih filozofa, i on je u prirodi naao poslednje utoite za svoju sreu.Ako uinimo da nae srce postane pravrelo zadovoljstva, nae oi i ui vrata zadovoljstva, a uvamo se niskih elja, tada e nae zadovoljstvo biti potpuno; jer tada moemo da postanemo gospodar planina, vode, meseca i cvea. Nije nam potrebno da za to pitamo bilo kog oveka niti je, da bismo to ostvarili, potrebno da platimo i jedan jedini sen; oni nemaju odreenog vlasnika. Oni koji mogu da uivaju u lepoti neba iznad i zemlje ispod ne moraju da zavide luksuzu bogatih, jer oni su bogatiji od najbogatijih... Pejsa se stalno menja. Ni dva jutra ni dve veeri nisu isti... U ovom asu ovek misli da je sva lepota sveta nestala. Ali kada sneg pone da pada, a ovek se ujutro probudi i vidi da su se selo i planine pretvorili u srebro, i da nekada ogolelo drvee izgleda puno cvea... Zima lii na noni san, koji nam vraa snagu i energiju...Volim cvee i rano ustajem;Volim mesec i kasno leem...Ljudi dolaze i odlaze kao kratkotrajni potoci;Ali mesec ostaje kroz vekove. U Japanu, ak i vie nego u Kini, uticaj Konfucija na filozofsku misao savladao je potpuno otpor neopredeljenih buntovnika na jednoj strani i mistine idealiste na drugoj. "ui" kola Seigve, Razana i Ekena uzela je svoje ime od u Hsija i sledila njegovo ortodoksno i konzervativno tumaenje kineskih klasika. Neko vreme bila joj je suprostavljena "Ojomei" kola, koja je preuzela vodstvo od Vang Jang-Minga, u Niponu poznatog kao Ojomeija. Kao i Vang, japanski filozofi "Ojomeija" su teili da se dobro i loe izvodi iz svesti pojedinca, a ne iz drutvenih tradicija i uenja starih mudraca. "Godinama sam bio odani oboavalac uija," kae Nakaje Tou (1609-48.), "kada su, nebeskom milou, prvi put u Japan stigla sabrana dela Ojomeija. Da nije bilo pomoi njegovog uenja, moj bi ivot bio prazan i jalov." Tako se Nakaje posvetio tumaenju idealistikog monizma, u kome je svet jedinstvo "ki" i "ri" - u stvarima (ili "modusima") i razumu ili zakonu. Bog i njegovo jedinstvo su jedno; svet stvari je bilo njegovo telo, univerzalni zakon njegova dua. Kao i Spinoza, Vang Jangming i skolastici Evrope, Nakaje je prihvatio ovaj univerzalni zakon sa nekom vrstom /amor/ /dei intellectualis/, i objanjavao dobro i zlo kao ljudske termine i predrasude koji ne opisuju objektivne entitete; i takoe neobino kao Spinoza, nalazio je odreenu besmrtnost u kontemplativnom jedinstvu individualnog duha sa vanvremenskim zakonima ili razumom sveta.ovekov um je um osetnog sveta, ali mi imamo drugi um koji se naziva svest. To je sam razum i ne pripada obliku (ili "modusu"). On je beskonaan i vean. Kako je naa svest jedno sa (boanskim ili univerzalnim) razumom, ona nema poetak ni kraj. Ako dejstvujemo u skladu sa (takvim) razumom ili sveu, mi smo sami inkarnacije beskonanog i venog i imamo beskonaan ivot. Nakaje je bio ovek svetake iskrenosti, ali njegova filozofija nije bila po volji ni narodu ni vlasti. ogunat se plaio ideje da svaki ovek moe sa da odreuje ta je dobro a ta loe. Kada je jedan drugi eksponent "Ojomeia", Kumazava Banzan, preao sa metafizike na politiku i kritikovao neznanje i zaludnost "samuraja", izdat je nalog za njegovo hapenje. Kumazava, shvativi vanost peta kao posebnih filozofskih organa, pobegne u planine, gde je vei deo ostatka

515

ivota proveo u umskoj zabiti. Godine 1795. objavljen je edikt protiv daljeg uenja filozofije Ojomei; a toliko je popustljiva bila svest Japana da se od tog vremena Ojomei skrivao u frazama konfucijanizma ili je sainjavao umereni element militaristikog zena koji se, tipinim paradoksom istorije, od miroljubive vere Bude preobrazio u inspiraciju patriotskih ratnika.Kako se japansko uenjatvo razvijalo i direktno se upoznavalo sa uenjem Konfucija, a ne samo sa njegovim Sung interpretatorima, filozofi kao Ito insai i Ogju Sorai osnovali su klasinu kolu japanske misli, koja je insistirala da se preskoe svi tumai i ide do samog velikog Kunga. Porodica Ita insaija nije se slagala sa njim oko vrednosti Konfucija; podsmevali su mu se zbog neupotrebljivosti njegovog uenja i predskazivali da e umreti u siromatvu. "Uenost," govorili su mu, "pripada Kinezima. Ono je beskorisno u Japanu. ak i da je stekne, ne moe je prodati. Bolje da postane lekar i zaradi novac." Mladi uenjak je sluao ali nije uo; odrekao se ugleda i bogatstva svoje porodice, napustio svaku materijalnu ambiciju, svoju kuu i imanje dao mlaem bratu i odabrao da ivi u samoi da bi mogao da se posveti uenju bez smetnji. Bio je privlaan i ponekad su ljudi mislili da je princ; ali on se obukao kao seljak i klonio se javnosti. "insai je," kae jedan japanski istoriar,"bio toliko siromaan, toliko sirot da na kraju godine nije mogao da napravi novogodinje kolae od pirina; ali on je bio na to sasvim ravnoduan. Njegova ena je prila, kleknula pred njega i rekla: Radiu kune poslove u bilo kakvim uslovima; ali ima neto to je nepodnoljivo. Na sin Genso ne shvata znaenje naeg siromatva; on zavidi deci suseda zbog kolaa od pirina. Ja sam ga izgrdila, ali srce mi se cepa. insai je nastavio da i dalje pilji u svoje knjige i nije odgovarao. Onda, skinuvi svoj granatni prsten, prui ga eni, kao da govori, Prodaj ga i kupi pirinane kolae." U Kjotou je insai otvorio privatnu kolu i tu pouavao etrdeset godina, obuivi u filozofiji ukupno oko tri hiljade uenika. Povremeno je govorio o metafizici i opisivao kosmos kao ivi organizam u kome ivot uvek naaava smrt; a, kao i Konfucije, imao je jake predrasude u korist zemaljske stvarnosti.Onaj od koga nema koristi u upravljanju dravom ili se ne vlada u skladu sa ljudskim odnosima, beskorisan je... Uenje mora biti aktivno i ivo; uenje ne sme biti prosta mrtva teorija ili spekulacija... Oni koji znaju put trae ga u svom dnevnom ivotu... Ako se van ljudskih odnosa nadamo nai put, to je kao da pokuavamo da uhvatimo vetar... svakidanji put je izvanredan; nema boljeg na svetu. Posle smrti insaija, njegovu kolu i rad nastavio je njegov sin, Ito Togai. Togai je ismejavao slavu i govorio: "Kako da se ovek, ije se ime zaboravlja im umre, ne naziva ivotinjom ili peskom? Ali nije pogreno da ovek udi da pie knjige ili da stvara reenice, kako bi njegovo ime bilo vredno divljenja i kako se ne bi zaboravilo?" On je napisao dve stotine i etrdeset dve knjige; ali inae je vodio skroman i razborit ivot. Kritiari su se alili da su ove knjige jake u onom to je Molijer nazivao /virtus/ /dormitiva/; ipak, Togaijevi uenici su isticali da je napisao dve stotine i etrdeset dve knjige a da nije rekao ni jednu neljubaznu re o bilo kom drugom filozofu. Kada je umro stavili su na njegov grob poeljan epitaf:Nije govorio o manama drugih...Nije ga interesovalo nita sem knjiga.Njegov je ivot bio spokojan. Najvei od ovih kasnih konfucijevaca bio je Ogju Sorai; kako je sam rekao, "Od vremena imua, prvog cara Japana, kako mi je malo uenih ljudi bilo ravno!" Za razliku od Togaija zabavljala ga kontroverznost i neobuzdano je izricao svoje miljenje o filozofima, ivim ili mrtvim. Kada ga je jedan mladi ovek upitao, "ta volite sem itanja?", odgovorio je, "Nema nita lepe nego jesti rtveni pasulj i kritikovati velike ljude Japana." "Sorai je," rekao je Namikava Tenin, "vrlo veliki ovek, ali on misli da zna sve to ima da se zna. To je loa navika."

516

Ogju je mogao da bude skroman kada je to hteo: svi Japanci, govorio je, izriito ukljuujui i sebe, su varvari; samo su Kinezi civilizovani; a "ako postoji neto to se mora rei, to su ve rekli stari kraljevi ili Konfucije." "Samuraji" i uenjaci su bili gnevni na njega, ali reformatorski "ogun" Joimune je voleo njegovu hrabrost i titio ga od besa intelektualaca. Sorai je svoju javnu govornicu podigao u Jedu i, kao Hsunce koji je napadao sentimentalnost Mo Tija ili Hobs koji je opovrgavao Rusoa pre Rusoovog roenja, svoju ismejaku logiku usmerio na insaija, koji je izjavio da je ovek po prirodi dobar. Naprotiv, govorio je Sorai, ovek je po prirodi nitkov i grabi ta god moe da dohvati; samo vetaki moral i zakoni, kao i nemilosrdno vaspitanje, ine od njega tolerantnog graanina.im se ovek rodi, nastaju elje. Kada ne moemo da ostvarimo svoje elje, koje su bezgranine, nastaje borba; kada nastane borba, sledi zbrka. Kako su stari kraljevi mrzeli zbrku, oni su utvrdili to je ispravno i pravo i time su vladali eljama ljudi... Moral nije nita drugo do nuno sredstvo za kontrolisanje podanika carstva. On ne potie iz prirode, niti iz pobuda ovekovog srca, ve ga je smislila nadmona inteligencija odreenih mudraca, a drava ga je potvrdila. Kao da potvruje pesimizam Soraija, japanska misao je u veku koji je sledio posle njega pala i sa ovog skromnog nivoa do koga se uzdigla imitiranjem Konfucija i izgubila se u ogorenom mastiljavom ratu izmeu idolopoklonika Kine i oboavalaca Japana. U ovom ratu starih protiv savremenih, savremeni su pobedili svojim nadmonim divljenjem prema prolosti. "Kangakua" ili (pro)kineski uenjaci, nazivali su svoju zemlju varvarskom, tvrdili da je sva mudrost kineska i zadovoljavali se prevoenjem i komentarima kineske knjievnosti i filozofije. "Vagakua" ili (pro)japanski uenjaci, napadali su ovakav stav kao nazadnjaki i nepatriotski i pozivali svoju naciju da okrene lea Kini i obnovi svoju snagu na izvorima sopstvene poezije i istorije. Mabui je napao Kineze kao uroeno nemoralni narod, hvalio Japance kao prirodno dobre i objanjavao nedostatak rane i domae japanske knjievnosti i filozofije injenicom da Japancima nisu bila potrebna uputstva za vrline ili inteligenciju.$428$ Inspirisan posetom Mabuiju, mladi lekar Motoori Norinaga posvetio je trideset etiri godine pisanju etrdeset etiri knjige komentara na "Koiki" ili "Zapise o drevnim dogaajima", klasinu zbirku japanskih, posebno "into", legendi. Ovaj komentar, "Koiki-den", bio je zloban napad na sve kinesko, u ili van Japana. On je direktno podrao bukvalnu istinitost primitivnih pria koje su kazivale o boanskom poreklu japanskih ostrva, careva i naroda; i pred samim nosom Tokugavinih regenata podsticao je meu intelektualcima Japana povratak njihovom sopstvenom jeziku, obiajima i tradicijama koji e na kraju oiveti "into" u suprotnosti sa budizmom, i povratiti nadmo careva nad "ogunima". "Japan je," pisao je Motoori, " zemlja koja je rodila Boginju Sunca, Amaterasu; a ta injenica dokazuje njegovu superiornost nad svim drugim zemljama." Njegov uenik Hirata nadovezao se na taj argument nakon Motoorine smrti:Veoma je alosno da toliko neznanje prevlauje oko dokaza za dve osnovne doktrine da je Japan zemlja bogova i njegovi stanovnici potomci bogova. Izmeu naroda Japana i Kineza, Indusa, Rusa, Holanana, Sijamaca, Kamboxanaca, i drugih nacija sveta, postoji razlika u vrsti pre nego u stepenu. Bogovi koji su stvorili sve zemlje spadaju, bez izuzetka, u boansko doba, i svi su roeni u Japanu, tako da je Japan njihova rodna zemlja, i ceo svet priznaje umetnost te titule. Korejanci su bili prvi koji su saznali tu istinu, a od njih se polagano irila svetom, i svi su je prihvatili... Druge zemlje su naravno nastale preko moi bogova stvoritelja, ali ih nisu zaeli Izanagi i Izanami, niti su one rodile Boginju Sunca, to je uzrok njihove inferiornosti. Takvi su bili ljudi i miljenja koji su stvorili pokret "Sono" "Jo-i" o "potivanju Cara i progonu stranih

517

varvara." U devetnaestom veku taj pokret je inspirisao narod Japana da zbaci ogunat i ponovo uspostavi nadmo Boanske loze. U dvadesetom on igra ivu ulogu u pothranjivanju onog estokog patriotizma koji nee biti miran dok Sin neba ne bude vladao svim plodnim milionima vaskrslog Istoka.

III

UM I UMETNOST STAROG JAPANA 1. Jezik i obrazovanje Jezik - Pismo - Obrazovanje

U meuvremenu Japanci su pozajmili svoje sisteme pisanja i obrazovanja od varvarskih Kineza. Njihov jezik je bio specifino njihov, po pretpostavci mongolski i srodan korejskom, ali nije dokazano proistekao iz tog ili bilo kog drugog poznatog jezika. Razlikovao se naroito od kineskog po tome to je viesloan i adhezivan, a ipak jednostavan; imao je malo aspirata, nije imao grlenih ni sloenih ili zavrnih suglasnika (osim n); i skoro svaki samoglasnik bio je melodino dug. Gramatika je, takoe, bila prirodan i lak sistem; raskrstila je sa brojem i rodom u svojim imenicama, sa stepenom komparacije u svojim pridevima, i sa linim nastavcima u svojim glagolima; imala je malo linih zamenica, i uopte nije imala odnosnih zamenica. S druge strane postojali su nastavci za negaciju i nain u pridevima i glagolima; nezgodne "postpozicije" modificirajui sufiksi koriene su umesto prepozicija; a komplikovana tituliranja poput "Va skromni sluga" i "Vaa Ekselencijo" koristili su se umesto linih zamenica prvog i drugog lica.Jezik ak nije imao ni pismo, ini se, dok Korejci i Kinezi nisu doneli tu vetinu u Japan u prvim vekovima nae ere; a i tada su se Japanci stotinama godina zadovoljavali time da svoj jezik italijanske lepote izraavaju ideogramima srednjeg kraljevstva. Poto se sloen kineski znak morao koristiti za svaki slog japanske rei, japansko pisanje u dobu Nara bilo je gotovo najnapornije koje je ikada postojalo. Tokom devetog veka, onaj zakon tedljivosti koji odreuje tako mnogo u filologiji, doveo je na olakanje Japana do dva uproena sistema pisanja. U svakom od njih kineski znak, skraen u teniji oblik, predstavljao je jedan od etrdeset sedam slogova koji ine govorni japanski jezik; i taj popis slogova od etrdeset sedam znakova sluio je mesto azbuke.$429$ Poto je veliki deo japanske knjievnosti pisan na kineskom, a vei preostali deo ne popularnim popisom slogova ve kombinacijom kineskih znakova i starosedelakih azbuka, mali je broj zapadnih naunika koji su uspeli da je itaju u originalu. Nae poznavanje japanske knjievnosti je stoga delimino i varljivo, a nae ocene o njoj nemaju veliku vrednost. Jezuiti su se, izmueni tim lingvistikim barijerama, alili da je ostrvski jezik smislio avo da bi spreio propovedanje Jevanelja Japancima.$430$ Pisanje je veoma dugo bilo luksuz viih slojeva; do druge polovine devetnaestog veka nije ni bilo pokuaja da se ta vetina iri meu narodom. U dobu Kjoto bogate porodice su drale kole za svoju decu; a carevi

518

Teni i Momu, na poetku osmog veka, osnovali su u Kjotu prvi japanski univerzitet. Postepeno se sistem provincijskih kola razvio pod nadzorom vlade; njihovi diplomci su mogli da se upiu na univerzitet, a oni diplomci univerziteta koji su poloili propisane testove mogli su da budu na javnim poloajima. Graanski ratovi ranog feudalnog perioda prekinuli su taj napredak obrazovanja, a Japan je zanemario umne vetine dok ogunat Tokugava nije uspostavio mir i ohrabrio sticanje znanja i knjievnost. Ijejasu je bio skandalizovan otkriem da devedeset odsto samuraja ne zna da ita i pie. Godine 1630. Hajai Razan je u Jedu osnovao kolu za obuavanje dravnih inovnika i konfucijevske filozofije, koja se kasnije razvila u Univerzitet Tokija; a Kumazava je, 1666., osnovao u izutaniju prvu provincijsku viu kolu. Dozvoljavajui uiteljima da nose ma i hvale se rangom "samuraja", vlada je podstakla studente, doktore i svetenike da osnivaju privatne kole za sticanje osnovnog obrazovanja u kuama ili hramovima; godine 1750. bilo je osam stotina takvih kola, sa nekih etrdeset hiljada uenika. Sve te institucije bile su namenjene sinovima "samuraja"; trgovci i seljaci morali su da se zadovolje javnim predavanjima, a samo su imune ene dobijale bilo kakvo formalno obrazovanje. Opte obrazovanje, u Japanu kao i u Evropi, moralo je da saeka potrebe i obaveze industrijskog ivota. 2. Poezija "Manjou" - "Kokinu"- Karakteristike japanske poezije - Primeri - Igra poezije -"Haiku"-kockari Najranija japanska knjievnost koja se ouvala do naih dana je poezija, a najraniju japansku poeziju njihovi naunici smatraju za najbolju. Jedna od najstarijih i najuvenijih japanskih knjiga "Manjou", ili "Knjiga deset hiljada listova" u kojoj su dvojica prireivaa sakupili u dvadeset tomova nekih 4.500 pesama nastalih tokom prethodna etiri veka. Tu se posebno pojavljuju radovi Hitomaroa i Akahita, glavnih poetskih perjanica iz doba Nara. Kada je njegova voljena umrla, a dim se sa pogrebne lomae digao u brda, Hitomaro je napisao elegiju krau nego /In Memoriam/:O, je li to moja voljena, taj oblak to lutaKlisuromDuboko samotne planine Hacuse?Jo jedan pokuaj da japansku poeziju sauva od smrtnosti vremena napravio je car Daigo, koji je sakupio jedanaest stotina pesama iz proteklih stotinu i pedeset godina u antologiju poznatu kao "Kokinu" "Pesme drevne i nove." Njegov glavni pomaga bio je pesnik-uenjak Curajaki iji nam predgovor danas izgleda interesantnije od fragmenata koje nam je knjiga prenela od njegove lakonske muze:Poezija Japana, kao seme, izvire iz ovekovog srca stvarajui bezbrojno lie jezika... U svetu punom stvari ovek se upinje da nae rei da izrazi utisak koji su na njegovo srce ostavili pogled i zvuk... I tako srce oveka uspeva da nae izraz reima za svoje uivanje u lepoti cveta, svoje divljenje pred pesmom ptica, i svoj neni pozdrav maglama koje kupaju pejsa, kao i svoje setno saoseanje za prolaznu jutarnju rosu... Na stih su pesnici bili potaknuti kad su videli zemlju belu od snenog pljuska palih cvetova trenje u prolena jutra, ili u jesenjim veerima uli utanje lia koje pada; ili godinu za godinom gledali kako ogledalo tuno odraava tragove vremena... ili drhtali dok su gledali siunu kap rose kako treperi na kapljicama osutoj travi. Curajaki je dobro ukazao na stalne teme japanske poezije raspoloenja i mene, cvetanje i uvenue, prirodu na ostrvima koje su vulkani uinili slikovitim, a obilne kie zelenim. Pesnici Japana su se oduevljavali i manje banalnim izgledom polja i uma i mora pastrmkama koje bi se praakale u

519

planinskim potocima, abama koje bi odjednom skoile u tiha jezerca, obalama bez plime, brdima preseenim nepominom maglom, ili kapima kie koja se gnezdi poput dragulja na presavijenoj vlati trave. Oni esto pesmu ljubavi utkivaju u svoje oboavanje sveta koji se razvija, ili elegino oplakuju kratkou cvea, ljubavi i ivota. Retko, meutim, ova nacija ratnika opeva rat, i tek tu i tamo njena poezija uzdie srce himnama. Nakon perioda Nara veina pesama bila je kratka; od jedanaest stotina u "Kokinu" sve sem pet su bile u saetom "tanka" obliku pet redova od pet, sedam, pet, sedam i sedam slogova. U tim pesmama nema rime, jer bi skoro neizbeni zavretak japanske rei samoglasnikom ostavio isuvie uzan raspon za pesnikov izbor; niti postoji akcent, ton ili kvantitet. Postoje udni trikovi govora: "jastune rei," ili besmisleni prefiksi dodati zbog zvunosti; "predgovori," ili reenice koje prethode pesmi, pre da bi se zaokruila njena forma nego razvile njene ideje; i "vane rei" upotrebljene dvosmisleno u zapanjujuem rasponu znaenja da bi se jedna reenica povezala sa onom sledeom. To su, za Japance, sredstva koja je vreme potvrdilo, kao to su za Engleze aliteracija ili rima; a njihova popularna privlanost ne uvlai pesnika u prostotu. Nasuprot tome, te klasine pesme u osnovi su aristokratske po misli i obliku. Roene u dvorskoj atmosferi, oblikovane su gotovo oholom uzdranou; one pre trae savrenstvo oblika nego novost u izraavanju; one pre potiskuju nego to izraavaju emociju; a isuvie su ponosne da bi bile ita do kratke. Nigde drugde nisu pisci bili tako izraajno uzdrani; kao da su pesnici Japana eleli da svojom skromnou okaju hvalisavost njegovih istoriara. Napisati tri strane o zapadnom vetru, kau Japanci, znai pokazati plebejsku preopirnost; pravi umetnik ne sme da misli umesto itaoca ve da ga namami da aktivno misli; mora da traga i da nae jedno svee opaanje koje e pobuditi u njemu sve one ideje i sva ona oseanja koje zapadnjaki pesnik ne proputa da razradi u samodovoljnom i monopolistikom detalju. Svaka pesma, za Japance, mora biti tihi zapis inspiracije jednog trenutka.Zato emo biti u zabludi ako traimo u tim antologijama, ili u onoj "Zlatnoj riznici" Japana, "Hijaku-nin-isu" "Pojedini stihovi stotine ljudi" bilo kakav herojski ili epski ton, bilo kakav trajan ili lirski polet; ovi pesnici, poput brzopletih aljivxija iz krme Sirene, bili su spremni da svoj ivot uloe na jedan stih. Pa kad je Saigjo Hoi, izgubivi najboljeg prijatelja postao kaluer, i mistino naao u kapelama u Isi utehu koju je traio, on nije napisao "Adonisa", ak ni "Lisidasa", ve ove jednostavne stihove:ta je toto ovde boraviJa ne znam;Ipak mi je srce puno zahvalnosti,a suze teku niz lice. A kada je gospa Kaga no-ijo izgubila mua napisala je, tek:Sve stvari koje kao da jesuTek su San jednog snivaa...Spavam... Budim se...Kako irok jeKrevet bez ikog pored. Onda je, izgubivi i dete, dodala dva reda:Danas, kako li je daleko odlutao,Hrabri lovac na vilin-konjice! U carskim krugovima Nare i Kjotoa sastavljanje "tanki" postala je aristokratski zabava; enska ednost, kojoj je u drevnoj Indiji cena bio slon, esto se na tim dvorovima zadovoljavala trideset jednim slogom veto oblikovane poezije. Bilo je uobiajeno da car zabavi svoje goste tako to e im dati rei da oblikuju pesmu; a knjievnost tog vremena uzgred pominje ljude koji su razgovarali jedan sa drugim poezijom u akrostihom ili "tanke" dok su etali ulicom. Periodino bi, na vrhuncu doba Heijana, car organizovao poetsko takmienje ili turnir, na kome bi se i do petnaest stotina kandidata takmiilo pred uenim sudijama u sastavljanju tanka epigrama. Za ovakve okraje osnovan je 951. godine posebni Poetski biro, a nagraeni primerci na svakom takmienju deponovani su u arhive te institucije.U esnaestom veku japanska poezija se osetila krivom zbog prevelikog praznoslovlja i odluila da "tanku" originalnu pesmu koju bi poela jedna, a dovrila druga osoba "u haiku" "jednom jedinom izrazu" od tri reda,

520

razmeui se sa pet, sedam i pet slogova, ili sedamnaest ukupno. U doba Genroka (16881704.) "haiku" postalo je najpre moda, a zatim ludilo; jer Japanci podseaju na Amerikance po emotivno-intelektualnoj osetljivosti koja stvara brz uspon i pad raznih umotvorina. Mukarci i ene, trgovci i ratnici, zanatlije i seljaci zanemarivali su ivotne potrebe da bi se ogledali "haiku" epigramima, sastavljenim u jednom trenutku. Japanci, kojima je kockanje omiljena strast, ulagali su toliko novca u takmienja u sastavljanju "haikua" da su neke preduzimljive due napravile posao od njihovog organizovanja, peljeei na hiljade posveenika dnevno, dok na kraju vlasti nisu bile prisiljene da izvre prepade na ova pesnika sastajalita i zabrane novu najamniku vetinu. Najistaknutiji majstor "haikua" je bio Macuo Bao (1643-94.), ije je roenje, smatrao je Joneu Noguiju, "bio najvei dogaaj u naim japanskim letopisima." Bao, mladi "samuraj", bio je toliko potresen smru svog gospodara i uitelja da je napustio ivot na dvoru, odbacio sve telesne uitke, prepustio se lutanju, meditaciji i uenju, i izrazio svoju tihu filozofiju u deliima poezije o prirodi koju visoko cene japanski "literati" kao savrene primere koncentrisanog nagovetaja:Stari ribnjak.Skok abe u vodu.Pljusak u tiini.ili:Mlad konjicveselo trpka klasje.Predah na putu. 3. Proza i) Beletristika Gospa Murasaki - "Pria o Geniju" - Njeno savrenstvo - Kasnija japanska beletristika- Jedan humorista Ako su japanske pesme prekratke za ukus zapadnog uma, moemo se uteiti japanskim romanom, ija remek-dela dostiu dvadeset, ponekad i trideset tomova. Najcenjeniji od njih je " Geni Monogatari" (bukvalno i neporecivo "Traevi o Geniju") koji u jednom izdanju puni 4234 strane. Tu zabavnu romansu je sastavila oko 1001. godine gospa Murasaki no-ikibu. Fuivara od stare loze, udala se za drugog Fuivaru 997. godine, ali je ostala udovica etiri godine kasnije. Guila je svoj bol pisanjem istorijskog romana u pedeset etiri toma. Nakon to je ispisala svu hartiju do koje je mogla da doe, svojim svetogrdnim rukama doepala se svetih "sutr"-a jednog budistikog hrama, i iskoristila ih za rukopis; ak je i hartija nekad bila luksuz.Junak te prie je sin cara i njegove najdrae konkubine, koja je toliko lepa da su sve druge konkubine ljubomorne na nju, i svojim je kinjenjem nateraju u smrt.. Murasaki, moda preuveliavajui muku sposobnost za odanost, opisuje cara kao neutenog.Kako su godine prolazile, car nije zaboravljao svoju izgubljenu gospu, i mada su mnoge ene dovedene u palatu u nadi da e u njima nai zadovoljsvo, on se okrenuo od svih njih, verujui da nema nikoga na svetu kao to je ona koju je izgubio... neprekidno je tugovao to im sudba nije dala da ispune zakletvu o kojoj su njih dvoje dan i no priali, zakletvu da e njihovi ivoti biti kao dve ptice koje dele krilo, dva drveta koja dele granu. Geni je izrastao u sjajnog princa, vie lep nego moralan; on ide od jedne ljubavnice do druge sa umenou Toma Xonsa, i prevazilazi tog konvencionalnog junaka svojom ravnodunou prema polu. On je enski pojam mukarca sav od sentimenta i zavoenja, veito ucveljen i eljan jedne ili druge ene. Povremeno se "u velikoj nesrei vraao u kuu svoje ene." Gospa Murasaki veselo propoveda o njegovim avanturama i opravdava njega i sebe neodoljivom elegancijom:Za

521

mladog princa bi se mislilo da odista zanemaruje svoju dunost kad ne bi uzeo uea u nekoliko ispada; a svako bi smatrao njegovo ponaanje za savreno prirodno i valjano ak i kad je bilo takvo da ne bi ni sanjali da ga dopuste obinim ljudima... Bilo bi mi zaista veoma mrsko da prepriam u svim detaljima stvari za koje se on toliko namuio da ih prikrije, kad ne bih znala da biste, ukoliko naete da sam bilo ta izostavila, odmah pitali zato, samo zato to on treba da bude carev sin, moram da u povoljnom svetlu prikazujem njegovo vladanje izostavljajui sve njegove nepromiljenosti; i ubrzo biste govorili da ovo nije istorija ve obina izmiljena pria smiljena da utie na sud potomaka. Kako stvari stoje, biu nazvana traerkom, ali tome nema pomoi. Tokom svojih zaljubljivanja Geni se razboljeva, pokaje se za svoje avanture i poseuje jedan manastir zbog pobonog razgovora sa svetenikom. Ali tamo ugleda prelepu princezu (skromno nazvanu Murasaki), i misli o njoj ga odvuku dok ga svetenik grdi zbog njegovih grehova.Svetenik je poeo da pria o nesigurnosti ovog ivota i okajanju ivota koji e doi. Geni je bio uasnut pri pomisli koliko su teki njegovi grehovi ve bili. Bilo je ve dovoljno loe to je pomislio da e ih imati na savesti ostatak ivota. Ali tu je bio i ivot koji e doi. Kakvim uasnim kaznama moe da se nada! A sve to vreme svetenik je govorio Geniju o njegovoj grenosti. Kako bi dobra ideja bilo postati pustinjak, i iveti na nekom takvom mestu!... Ali su odmah njegove misli odlutale na divno lice koje je video te veeri; i udei da sazna vie o njoj upitao je: "Ko ivi sa tobom ovde?" Uz saradnju autora Genijeva prva ena umire na poroaju, i on ostaje slobodan da da prvo mesto u svom domu svojoj novoj princezi, Murasaki.$431$ Moe biti da izvanredan prevod daje ovoj knjizi dodatnu prednost nad drugim japanskim remek-delima koja su objavljena na engleskom; moda je g. Vajli, poput Ficxeralda, poboljao original. Ako, za ovu priliku, moemo da zaboravimo svoj moralni kodeks i prihvatimo onaj koji doputa ljudima i enama, kao to je Vordsvort rekao o onima u "Vilhelmu Majsteru", da se "pare kao muice u vazduhu," dobiemo iz te "Prie o Geniju" najprivlaniji uvid u lepote koje se kriju u japanskoj knjievnosti koji nam je ikada pruen. Murasaki pie sa prirodnou i lakoom koje ubrzo pretvaraju njene stranice u armantno ogovaranje kultivisanog prijatelja. Mukarci i ene, pre svega deca, koji se kreu kroz njene oputene stranice istanano su stvarni; a svet koji ona opisuje, mada ogranien veim delom na carske plate i raskone kue, ima svu boju ivota koji se zaista ivi ili vidi.$432$ To je aristokratski ivot, koji ne brine mnogo zbog cene hleba ili ljubavi; ali unutar tog okvira opisan je bez senzacionalistikog pribegavanja izuzetnim likovima ili dogaajima. Kao to gospa Murasaki navodi Umu no-Kami da kae za odreene realistine slikare:Obina brda i reke, onakvi kakvi su, kue kakve moete videti svugde, sa svom njihovom stvarnom lepotom sklada i oblika tiho nacrtati prizore kao to su ti, ili pokazati ta lei iza neke skromne ivice koja skree daleko od sveta, i debelo drvee na nekom neherojskom brdu, sve to sa dolinom brigom za kompoziciju, proporciju i ivot takva dela zahtevaju celokupno umee najvieg majstora, i takav zahtev nuno e uvui obinog zanatliju u hiljadu greaka. Ni jedan kasniji japanski roman nije dostigao savrenstvo "Genija", ili imao tako dubok uticaj na knjievni razvoj jezika. Tokom osamnaestog veka beletristika je imala jo jedan zenit i razni romanopisci su uspeli da gospu Murasaki prevaziu po duini svojih pria ili slobodi svoje pornografije. Santo Kioden je objavio 1791. "Knjigu pounih pria", ali se ona pokazala tako nepogodnom za svoju svrhu da su ga vlasti, po zakonu protiv nemorala, osudile da provede u lisicama pedeset dana u sopstvenoj kui. Santo je bio prodavac duvankesa i arlatanskih lekova; oenio se bludnicom i stekao prvu reputaciju knjigom o tokijskim bordelima. Postepeno je popravio

522

moral svog pera, ali nije mogao oduiti svoju publiku od navike da uvelike kupuje njegove knjige. Ohrabren time, prekrio je sve ranije obiaje u istoriji japanske knjievnosti time to je zatraio plaanje od ljudi koji su objavljivali njegove radove; njegovi prethodnici su se, kako izgleda, zadovoljavali pozivom na veeru. Veina pisaca beletristike bili su siromani boemi, koje su ljudi svrstavali zajedno sa glumcima u najnie slojeve drutva. Manje senzacionalistiki i bolje napisani od Kiodenovih bili su romani Kjokuteija Bakina (1767-1848.), koji je, poput Skota ili Dime, pretvarao istoriju u ivopisne romanse. Njegovi itaoci su ga toliko zavoleli da je razvio jednu od svojih pria u sto tomova. Hokusai je ilustrovao neke od Bakinovih romana dok se nisu, poto su obojica bili geniji, posvaali i rastali.Najveseliji od tih kasnijih romanopisaca bio je Jipensa Iku (umro 1831.), Le Sa i Dikens Japana. Iku je zapoeo svoj zreli ivot sa tri braka, od kojih su dva brzo okonali tastovi koji nisu mogli razumeti njegove knjievne navike. Prihvatio je siromatvo sa dozom humora i, poto nije imao nametaj, obesio je na gole zidove slike nametaja koji je mogao da ima. Na praznike bi rtvovao bogovima slike divnih ponuda. Poto mu je, u javnom interesu, poklonjena kada, odneo ju je kui nosei je prevrnutu na glavi, i obarao spremnim duhovitostima peake koji su mu se nali na putu. Kad je njegov izdava navratio da se vidi sa njim on mu je ponudio da se okupa; i dok je izdava koristio ponudu, on je obukao njegovu odeu i obavio svoje novogodinje posete propisno ceremonijalno odeven. Njegovo remek-delo"Hizakurige", objavljeno je u dvanaest delova izmeu 1802. i 1822., i prialo je urnebesnu priu u stilu "Posthumnih papira Pikvikovog kluba" Eston je naziva "najsmenijom i najzabavnijom knjigom na japanskom jeziku." Na svojoj samrtnoj postelji Iku je naloio svojim uenicima da stave uz njegovo telo pre kremacije, tada uobiajene u Japanu, izvesne pakete koje im je sveano poverio. Na njegovoj sahrani, nakon to su izgovorene molitve, upaljena je lomaa, na ta se ispostavilo da su paketi bili puni petardi, koje su eksplodiravi izazvale veselje. Iku je odrao svoje mladalako obeanje da e njegov ivot biti pun iznenaenja, ak i nakon smrti. ii) Istorija Istoriari Arai Hakuseki Japanska istorija nee nam biti tako zanimljiva kao njegova beletristika, iako emo imati izvesnih tekoa da to dvoje razlikujemo. Najstarije sauvano delo u japanskoj literaturi je "Kojiki", ili "Zapis o drevnim stvarima," koji je 712. godine Jasumaro napisao kineskim znakovima; tu legenda toliko esto zauzima mesto injenice da bi bila potrebna najvia odanost "intou" da bi se prihvatila kao istorija. Nakon Velike reforme 645. vlasti su smatrale da je uputno ponovo izmeniti prolost; i oko 720. pojavila se nova istorija, "Nihongi", ili "Zapis o Niponu," napisana kineskim jezikom, i ukraena delovima smelo ukradenim iz kineskih dela i ponekad stavljenim, bez ikakvog fetiizma hronologije, u usta starih Japanaca. I pored toga, ta je knjiga bila ozbiljniji pokuaj da se zabelee injenice nego to je to "Kojiki", i pruila je osnovu za mnoge kasnije istorije ranog Japana. Od tog vremena do danas bilo je mnogo istorija te zemlje, od kojih je svaka bila patriotskija od prethodnih. Kitabake je 1334. napisao "Istoriju pravog naslea nebeskih monarha" "Jintootoki" sa ovom skromnom i sada ve poznatom naznakom:Veliki Jamato (Japan) je boanska zemlja. Samo naa zemlja je ta koju je prvu utemeljio Boanski predak. Samo je ona preneta od Boginje sunca dugom nizu njenih naslednika. Toga nema ni u jednoj drugoj zemlji. Stoga se ona zove Boanska zemlja. Prvi put tampano 1649., ovo delo je

523

pokrenulo pokret za obnovu drevne vere i drave koji je kulminirao u strasnim polemikama Motoorija. Unuk Ijejasua, Micukuni, svojim "Dai Nihonijem" ("Velikom istorijom Japana," 1851.) 240-tomnom slikom carske i feudalne prolosti odigrao je posthumnu ulogu u pripremanju svojih zemljaka za zbacivanje ogunata Tokugava.Moda je najueniji i najnepristrasniji od japanskih istoriara bio Arai Hakuseki, ije je uenje dominiralo intelektualnim ivotom Jeda u drugoj polovini sedamnaestog veka. Arai je ismevao teologiju ortodoksnih hrianskih misionara kao "veoma detinjastu," ali je bio dovoljno smeo da se izruguje i nekim od legendi koje je njegov sopstveni narod grekom smatrao za istoriju. Njegovo najvee delo, "Hankampu", tridesetotomna istorija "daimjoa", jedno je od udesa literature; jer mada mora da je zahtevalo mnogo istraivanja, ini se da je napisano za nekoliko meseci. Arai je deo svog uenja i svog zakljuivanja zasnivao na prouavanju kineskih filozofa. Kada je predavao o konfucijevskim "ogun" Ijenobu je, kau nam, zaneseno sluao sa panjom i potovanjem, leti se uzdravajui od teranja komaraca oko svoje glave, zimi okreui glavu od govornika dok bi brisao kijaviavi nos. U svojoj autobiografiji Arai sa pobonou slika svog oca, i prikazuje japanskog graanina u njegovom najjednostavnijem i najboljem izdanju:Jo otkad sam poeo da shvatam sutinu stvari, seam se da je dnevna rutina njegovog ivota bila uvek ista. Nikad ne bi propustio da ustane jedan sat pre svitanja. Onda bi se okupao hladnom vodom, i sam sredio svoju frizuru. Kad bi vreme bilo hladno ena, koja je bila moja majka, predloila bi mu da naredi da mu se donese vrela voda, ali on to ne bi dozvolio, poto nije hteo da mui poslugu. Kad mu je bilo preko sedamdeset, a i moja majka je takoe bila u poodmaklim godinama, ponekad bi se, kad bi hladnoa bila neizdriva, uneo upaljen eravnik, i oni bi legli da spavaju sa nogama uz njega. Pored vatre bi bio stavljen kotli sa vrelom vodom, iz koga bi moj otac pio kad bi ustao. Oboje su potovali Budino uenje. Moj otac, kad bi sredio kosu i namestio odeu, nikad nije propustio da oda potovanje Budi... Nakon to bi se obukao tiho bi ekao zoru, a onda krenuo da obavlja svoju zvaninu dunost... Nikad nije vien da ispoljava ljutnju, niti se ja seam da bi se, ak i kad se smejao, prepustio neobuzdanom veselju. Jo manje bi ikad koristio ljutite izraze kad bi nekoga korio. U svojim razgovorima je koristio to je mogue manje rei. Njegovo dranje je bilo ozbiljno. Nikad nisam video da je iznenaen, uzbuen ili nestrpljiv... Soba u kojoj je obino boravio bila je uvek pometena, na zidu je bila jedna stara slika, a u vazi je bilo nekoliko sezonskih cvetova. Proveo bi dan gledajui u njih. Slikao je pomalo u crno-beloj tehnici, poto nije voleo boje. Kad je bio dobrog zdravlja nikad nije uznemiravao slugu, ve bi sve obavljao sam. iii) Esej Gospa Sei onagon Kamo no-omeiArai je bio esejista kao i istoriar, i dao je briljantan doprinos onom to je moda najlepi odeljak japanske knjievnosti. Tu je, kao i u beletristici, na vrhu jedna ena; jer "Skice sa jastuka" (Makura Zoi) gospe Sei onagon obino zauzimaju najvie kao i najranije mesto na tom polju. Vaspitana na istom dvoru i u istoj generaciji kao i gospa Murasaki, ona je odluila da opie prefinjeni i skandalozni ivot oko sebe u oputenim skicama iju izuzetnost u originalu moemo samo da nagaamo po armu koji je opstao u prevodu. Roena kao Fuivara, ona se uzdigla do cariine dvorske dame. Nakon cariine smrti gospa Sei se povukla, neki kau u manastir, drugi kau u siromatvo.

524

Njena knjiga ne pokazuje trag ni jednog ni drugog. Ona prihvata lak moral svog vremena u skladu sa lakim odnosom koji je bio karakteristian za to vreme, i nema visoko miljenje o eklesijastima koji kvare zabavu.Propovednik bi morao da bude zgodan ovek. Tako je lake da zadrite pogled na njegovom licu, bez ega je nemogue imati korist od njegove propovedi. Inae pogled odluta i zaboravite da sluate. Runi propovednici stoga imaju veliku odgovornost... Da su propovednici u primerenijim godinama bilo bi i zadovoljsto da dam povoljniji sud. Kako stvari stoje, njihovi gresi su isuvie strani da se o njima misli. Ona dodaje male spiskove stvari koje voli i ne voli:Vesele stvari:Dolazak kui sa izleta sa punim i prepunim koijama;Imati mnogo slugu koji teraju volove i koije da idu bre;Reni brod koji plovi niz reku;Zubi lepo zacrnjeni...emerne stvari:Deja soba u kojoj je dete umrlo;eravnik u kojem se ugasila vatra;Koija koga mrzi njegov vo;Uzastopno raanje enske dece u kui uenog oveka.Odvratne stvari:Ljudi koji, kad priate priu, upadnu sa: "A, znam," i daju sasvim drugaiju verziju od vae...Kad ste u prijateljskim odnosima sa nekim mukarcem, a sluate ga kako hvali neku enu koju je znao...Posetilac koji pria dugaku priu kad vam se uri...Hrkanje mukarca kog pokuavate da sakrijete, i koji je zaspao na mestu gde ne bi smeo da bude...Buve. Gospin jedini konkurent za najvie mesto u japanskom eseju je Kamo no-omei. Poto je odbijen da nasledi oca kao vrhovni uvar "into" svetilita Kamo u Kjotou, omei je postao budistiki monah i u pedesetoj godini se povukao u kontemplativan ivot u planinskoj osami. Tamo je napisao svoje zbogom uurbanom svetu pod naslovom "Hojoki" (1212.) tj. "Zapis o deset kvadratnih stopa." Nakon to je opisao tekoe i nervoze gradskog ivota, i veliku glad 1181., $433$ on pria kako je sebi sagradio kolibu od jednog kvadratnog metra visoku dva metra i zadovoljno se smestio da neuznemiravan filozofira i mirno se drui sa prirodnim stvarima. Amerikanac koji ga ita uje glas Toroa u Japanu trinaestog veka. ini se da svaka generacija ima svoje jezero Valden. 4. Drama "No" drame - Njihov karakter - Popularna pozornica - Japanski ekspir - Zakljuna ocena Na kraju, najtea za razumevanje, ostaje japanska drama. Vaspitani na naoj engleskoj tradiciji pozorita, od "Henrija etvrtog" do "Meri, kraljice kotske" kako da prihvatimo ono to nam deluje kao visokoparnost i pantomima japanskih "No" drama? Moramo zaboraviti ekspira i vratiti se do "Sveoveka", i jo dalje do religioznih zaetaka Grke i moderne evropske drame; tek tada se moemo okrenuti posmatranju razvoja drevne "into" pantomime, duhovne "kagura" igre, u onu kroz dijalog prosveenu pantomimu koja ini "No" (ili lirski) oblik japanskih komada. Oko etrnaestog veka budistiki svetenici su dodali horske pesme svojim procesijskim pantomimama; zatim su dodali pojedinane likove, smislili zaplet i govor da bi razvili radnju, i drama je roena. Te drame, kao i grke, izvoene su u trilogijama; a povremeno bi se, u pauzama, izvodile "Kijogen", ili farse ("lude rei"), da bi oslobodile i potpomogle napetosti emocija i misli. Prvi deo trilogije je imao cilj da se umilostive bogovi i jedva da je bio ita vie od religiozne pantomime; drugi se izvodio u punoj ratnoj opremi i imao svrhu da odagna zle duhove; trei je bio blaeg raspoloenja, i trudio se da prikae neki lep vid prirode ili neki prijatni oblik japanskog ivota. Replike su pisane veinom u slobodnom stihu od dvanaest slogova. Glumci su bili

525

ljudi od ugleda, ak i aristokratija; sauvan je jedan program koji pokazuje da su Nobunaga, Hidejoi i Ijejasu svi uestvovali kao glumci u jednoj "No" drami oko 1580. Svaki glumac je nosio masku, tako majstorski izvajanu od drveta da su one danas kolekcionarska dragocenost. Scenografija je bila siromana; strasna mata publike bila je garancija za pozadinu radnje. Prie su bile one najjednostavnije, i nisu znaile mnogo: jedna od najpopularnijih je govorila o osiromaenom "samuraju" koji je, da ugreje lutajueg monaha, posekao svoje najdrae sadnice kako bi zaloio vatru; na ta se pokazalo da je monah ustvari namesnik, koji je potom viteza bogato nagradio. Ali kao to mi na Zapadu moemo uvek iznova da ujemo operu ija je pria stara i moda besmislena, tako Japanci, ak i danas, rone suze nad tom esto prianom priom, jer izvanredna gluma svaki put obnavlja snagu i znaaj komada. Za posetioca koji uri i koji je praktian ovakve predstave, kakve su ovi dramatizovani stihovi, pre su zabavne nego impresivne; pa ipak japanski pesnik kae za njih: "O, kakva tragedija i lepota na "No" pozornici! Uvek mislim kako bi to bez sumnje bila velika stvar kad bi se "No" drama mogla na pravi nain predstaviti Zapadu. Rezultat bi bio ne mali protest protiv zapadnog pozorita. To bi znailo otkrovenje." Japan, meutim, nije stvorio takve drame od sedamnaestog veka, mada ih i danas verno izvodi.Istorija drame je, u veini zemalja, postepena promena od dominacije hora prema prevlasti neke pojedinane uloge taka u kojoj, u veini sluajeva, razvoj staje. Kako je histrionska umetnost u Japanu napredovala u tradiciji i izuzetnosti, stvorila je popularne linosti koje su komad podredile sebi. Konano su pantomima i religija potonule na stepen podreene uloge, a drama je postala rat pojedinaca, pun nasilja i romanse. Tako je roeno "kabuki ibai", ili popularno pozorite Japana. Prvo takvo pozorite osnovala je oko 1600. jedna kaluerica koja je, umorna od zidova manastira, otvorila pozorite u Osaki, i bavila se igranjem da zaradi za ivot. Kao i u Engleskoj i Francuskoj, prisustvo ene na pozornici smatralo se za neto odbojno i bilo je zabranjeno; a poto se via klasa (sem dobro preruena) klonila takvih izvoenja, glumci su postali skoro kasta parija, bez drutvenog podsticaja da spree nemoral i korupciju u svojoj profesiji. Mukarci su iz potrebe preuzeli uloge ena i doveli tu imitaciju do takve krajnosti da su zavarali ne samo svoju publiku nego i sebe; mnogi od tih glumaca su ostali ene i van pozornice. Moda zbog toga to je osvetljenje bilo slabo, glumci su minkali lice jarkim bojama, i nosili odeu sjajnih dezena da istaknu i uzdignu svoje uloge. Iza scene i oko nje, obino su bili horski i individualni recitatori, koji su ponekad izvodili vokalne delove dok su se glumci ograniili na pantomimu. Publika je sedela na prostirkama na podu, ili u nizovima loa sa obe strane. Najuvenije ime u popularnoj drami Japana je ikamacu Monzajemon (16531724.). Njegovi zemljaci ga porede sa ekspirom; engleski kritiari, kojima smeta to poreenje, optuuju ikamacua za nasilje, ekstravaganciju, bombastinost i neverovatne zaplete, dok mu priznaju "odreenu varvarsku snagu i rasko"; ini se da je slinost potpuna. Takve strane drame nama izgledaju kao puka melodrama, jer su nam ili znaenje ili nijanse jezika skriveni; ali bi to verovatno bio efekat neke ekspirove drame na nekoga ko nije u stanju da ceni njen jezik ili sledi njenu misao. ikamacu je izgleda neumereno koristio samoubistva ljubavnika kao krunu svojih raspleta, u stilu "Romea i Julije"; ali moda ga opravdava to je samoubistvo u Japanu bilo isto toliko popularno u ivotu kao i na sceni.Strani istoriar, u tim stvarima, moe samo da izvetava, ali ne moe da ocenjuje. Japanska gluma, prolaznom posmatrau, izgleda manje sloena i zrela, ali ivahnija i sa vie zanosa od evropske; japansko pozorite izgleda vie plebejski melodramsko, ali manje osakaeno povrnim intelektualizmom, od onog koje danas imamo u Francuskoj, Engleskoj

526

i Americi. Obrnuto, za nas sa sklonou prema stihovima gotovo epske duine (kao to je "Mod") i epovima tako dosadnim da bi bez sumnje i sam Homer zadremao kada bi morao da ita sabranu "Ilijadu", japanska poezija izgleda slaba i beskrvna, i previe aristokratski istanana. Japanski roman izgleda senzacionalistiki i sentimentalan; pa ipak dva vrhunska remek-dela engleske beletristike "Tom Xons" i "Pikvikovi papiri" imaju, ini se, svoje ravnopravne parnjake u "Geniju Monogatariju i Hizakurigeu", a moda gospa Murasaki prevazilazi po suptilnosti, eleganciji i otroumnosti i samog velikog Fildinga. Sve stvari su dosadne kad su daleke i nerazumljive; a stvari na japanski nain nama e ostati nerazumljive sve dok ne budemo mogli da potpuno zaboravimo svoju zapadnu batinu i potpuno prihvatimo japansku. 5. Umetnost malih stvari Kreativna imitacija - Muzika i igra - "Inro" i "necuke" - Hidari ingaro- Lak Spoljani oblici japanske umetnosti, kao i svaka izloena crta japanskog ivota, potiu iz Kine; unutranja snaga i duh, kao i sve sutinsko u Japanu, potie od samih ljudi. Tano je da je talas ideja i doseljavanje koji su, u sedmom veku u Japan doneli budizam takoe doneli, iz Kine i Koreje, oblike umetnosti i podsticaje povezane sa tom verom, nita originalnije u Kini i Koreji nego u Japanu; tano je, ak, da su elementi kulture stigli ne samo iz Kine i Indije, ve i iz Asirije i Grke crte lica Kamakura Bude, na primer, vie su grko-baktrike nego japanske. Ali takvi strani poticaji su u Japanu korieni kreativno; njegov narod je brzo nauio da razlikuje lepo od runog; njegovi bogati ljudi su ponekad cenili umetnike predmete vie nego zemlju ili zlato, a njegovi umetnici su stvarali sa samoportvovanom posveenou. Ovi ljudi, mada su imali naporno i dugo egrtovanje, retko su dobijali vie od zanatlijske plate; a ako bi uspeli da se na tren obogate oni bi to svoje bogatstvo razdali boemskom bezbrinou, i ubrzo se vratili u svoje prirodno i udobno siromatvo. Ali samo umetnici-zanatlije drevnog Egipta i Grke, ili srednjovekovne Kine, mogu da se mere sa njihovom radinou, ukusom i vetinom.I sam ivot tih ljudi bio je proet umetnou u skladnosti njihovih domova, lepoti njihove odee, prefinjenosti njihovih ukrasa, i njihovoj spontanoj sklonosti pesmi i igri. Jer muzika je, kao i ivot, stigla u Japan od samih bogova; zar nisu Izanagi i Izanami pevali u horu kada se stvarala zemlja? Hiljadu godina kasnije car Inkjo je, itamo, svirao "vagon" (jednu vrstu citre), a njegova carica igrala, na carskoj gozbi prireenoj 419. godine da se objavi otvaranje nove palate. Kada je Inkjo umro jedan korejski kralj je na sahranu poslao osamdeset muziara; a ti svirai su Japance upoznali sa novim instrumentima i novim nainima sviranja nekim iz Koreje, nekim iz Kine, nekim iz Indije. Kada je "Daibucu" postavljan u hram Todaii u Nari (752.), na ceremoniji se svirala muzika kineskih T'ang majstora; a u " osoin", ili Carskoj riznici, u Nari, jo se mogu videti raznorazni instrumenti koriteni u tim drevnim danima. Pevanje i recitovanje, dvorska muzika i manastirska muzika za igru, inili su klasine izvedbe, dok su popularne melodije svirane na "bivi" lutnji ili "samisenu" troinom benxu. Japanci nisu imali velikih kompozitora, i nisu pisali knjige o muzici; njihove jednostavne kompozicije, svirane sa pet nota na harmonijskoj mol skali, nisu imale harmoniju ni razliku u kljuu dura i mola; ali gotovo svaki Japanac znao je da svira neki od dvadeset instrumenata koji su poticali sa kontinenta; a svaki od njih, kad se svira na pravi nain, govorili su Japanci, ini da i praina na samom

527

plafonu zaigra. Sama igra je uivala "popularnost nezabeleenu u bilo kojoj drugoj zemlji" ne toliko kao pratnja ljubavi koliko u slubi religiozne ili drutvene ceremonije; ponekad bi se celo selo okupilo u kostimima da optom igrom proslave neki srean dogaaj. Profesionalni igrai zabavljali su svojom vetinom brojnu publiku; a mukarci kao i ene, ak i u najviim krugovima, posveivali su ovoj umetnosti mnogo vremena. Kad je princ Geni, kae gospa Murasaki, igrao "Talase plavog mora" sa svojim prijateljem To noujom, svi su bili dirnuti. "Nikad nisu posmatrai videli da se stopalima koraa tako lako, ni tako izuzetno dranje glave ... Tako je dirljiva i divna bila ova igra da su na njenom kraju oi cara bile vlane, a svi prinevi i velika gospoda glasno su plakali".U meuvremenu su se svi, koji su to mogli, ukrasili ne samo finim brokatom i bojenom svilom, ve i finim predmetima karakteristinim, gotovo nema sumnje, za stari Japan. Plahe gospe flertovale su iza lepeza zavodljive lepote, dok su se mukarci ponosili "necukeima, inroima" i skupocenim rezbarenim maevima. "Inro" je bila kutijica privrena vezom za pojas; obino se sastojala od nekoliko rasklopnih pregrada briljivo izrezbarenih od slonovae ili drveta, i sadravala duvan, novie, pribor za pisanje ili druge nune potreptine. Da veza ne bi kliznula pod pojas, na drugom kraju je imala malu kopu ili "necuke" (od "ne", kraj i "cuke", privrstiti), na ijoj skuenoj povrini bi neki umetnik izradio, sa preteranom panjom, likove boanstava ili demona, filozofa ili vila, ptica ili gmizavaca, riba ili insekata, cvea ili lia, ili scene iz ivota ljudi. Tu je taj vragolasti duh po kome japanska umetnost prevazilazi sve ostale naao slobodan pa ipak skroman prostor. Samo najpaljiviji pogled moe otkriti punu suptilnost i znaenje tih figura; ali ak i letimian pogled na taj mikrokosmos debelih ena i svetenika, gipkih majmuna i predivnih buba, urezanih na manje od kubnog ina slonovae ili drveta, doarava svakom ko ga prouava jedinstvenu i strastveno umetniku prirodu Japanaca.$434$ Hidari (tj. "levoruki") ingaro bio je jedan od najuvenijih japanskih vajara u drvetu. Legenda pria kako je izgubio ruku i dobio ime; kada je jedan uvreeni osvaja traio od ingarovog "daimjoa" ivot njegove keri, ingaro je izvajao tako realistino odseenu glavu toliko da je osvaja naredio da se umetniku odsee desna ruka kao kazna za ubistvo erke njegovog gospodara. ingaro je bio taj ije dleto je oblikovalo slonove i zaspalu maku u svetilitu Ijejasua u Nikou, i "Kapiju carskog izaslanika" u Nii-Hongvan hramu u Kjotou. Na unutranjim krilima te kapije umetnik je ispriao priu o kineskom mudracu koji je oprao svoje uvo zato to je bilo uprljano predlogom da prihvati presto svoje zemlje, i strogom pastiru koji se posvaao sa mudracem to tako prlja reku. Ali ingaro je bio samo najkarakteristiniji od svih sada bezimenih umetnika koji su ukrasili stotine graevina sa predivno izrezbarenim ili lakiranim drvetom. Lakirano drvo je nalo na ostrvima posebno gostoljubivu klimu i negovalo se strunom panjom. Zanatlije su ponekad prekrivale naizmeninim slojevima laka, pamuka i laka oblike izvajane u drvetu; ali bi se ee izlagali naporu da oblikuju lik u glini, naprave od toga uplji kalup, i u kalup sipaju vie slojeva laka, od kojih je svaki bio gui od prethodnog. Japanski vajar je uzdigao drvo, kao materijal za umetnika dela, do pune jednakosti sa mermerom i ispunio svetilita, mauzoleje i palate najlepim ukrasima od drveta za koje se zna u Aziji.

528

6. Arhitektura Hramovi - Palate Svetilite- Ijejasua - Kue Godine 594. carica Suiko, ubeena u istinu ili korisnost budizma, naredila je gradnju budistikih hramova irom svog carstva. Princ otoku, kojem je povereno izvrenje tog edikta, doveo je iz Koreje svetenike, arhitekte, drvodelje, livce bronze, vajare gline, zidare, pozlatare, majstore za crep, tkae i druge vete zanatlije. Ovaj ogromni kulturni uvoz gotovo da je oznaio poetak umetnosti u Japanu, jer "into" nije bio sklon kitnjastoj gradnji i nije odobravao pravljenje likova koji netano prikazuju bogove. Od tog vremena zemlju su preplavila budistika svetilita i statue. Hramovi su u osnovi bili nalik onima u Kini, ali su bili daleko bogatije ukraeni i istananije oblikovani. Ovde su, takoe, velianstveni "torii", ili vratnice, oznaavali uspon ili prilaz do posveenog hrama; jarke boje krasile su drvene zidove, velike grede drale krov od crepova koji su blistali na suncu, a manje strukture kula doboara, na primer, ili pagoda bile su posrednici izmeu sredinjeg svetilita i okolnog drvea. Najvee dostignue stranih umetnika bila je grupa hramova u Horiuiju, podignuta oko 616. godine u blizini Nare pod nadzorom princa otokua. Zaslugom najdugovenijeg od svih graevinskih materijala, jedno od ovih drvenih zdanja preivelo je nebrojene zemljotrese i nadivelo stotine hiljada kamenih hramova; a graditeljima slui na ast to ni jedna graevina podignuta kasnije u Japanu nije prevazila jednostavnu velianstvenost tog najstarijeg svetilita. Moda su isto tako lepi, i samo neto mlai, hramovi same Nare, pre svega savreno proporcionalni Zlatni hol tamonjeg hrama Todaii; Nara, kae Ralf Adams Krem, u sebi sadri "najdragoceniju arhitekturu u celoj Aziji." Sledei vrhunac graevinarstvo u Japanu je dostiglo pod ogunatom Aikaga. Joimicu, reen da od Kjota napravi najlepu prestonicu na svetu, sagradio je za bogove pagodu visoku 110 metara; za svoju majku palatu Takakura, u kojoj su jedna jedina vrata stajala 20.000 zlatnika (150.000 dolara); za sebe Cvetnu palatu, koja je progutala 5.000.000 dolara; a Zlatni paviljon Kinkakuji u slavu svima. Hidejoi je pokuao da konkurie Kublaj Kanu, i sagradio je u Momojami "Palatu uitaka" koju je iz hira ponovo sruio nekoliko godina nakon to je zavrena; moemo suditi o njenoj velianstvenosti po "dan dugom portalu" koji je iz nje prenet da ukrasi hram Nii-Hongvan; itav dan, govorili su njegovi oboavaoci, moe se gledati u taj rezbareni portal a da se ovek ne zasiti od njenog savrenstva. Kano Jeitoku bio je Hidejoiju i Iktin i Fidija, ali je ukrasio svoje zgrade venecijanskom raskoi pre nego antikom suzdranou; nikad ranije nisu Japan, ili Azija uopte, videli tako bogate ukrase. Pod Hidejoijem je takoe podignut i tmurni Zamak Osake, da bi dominirao japanskim Pitsburgom, i postao mesto smrti njegovog sina.Ijejasu je bio vie sklon filozofiji i pismu nego umetnosti; ali nakon njegove smrti njegov unuk, Ijemicu, zadovoljan drvenom straarom kao svojom palatom, velikoduno je ponudio resurse japanskog bogatstva i umetnosti da bi se oko Ijejasuovog pepela napravio najlepi spomenik ikad podignut nekom pojedincu na Dalekom istoku. Tu su, na 145 km od Tokija, na tihom brdu do kojeg se dolazi senovitom avenijom stamenih kedrova, "ogunovi" arhitekti su podigli prvo niz prostranih i postepenih prilaza, potom kitnjastu ali lepu Kapiju Jo-mei-mon, zatim, pored potoka premoenog svetim i nedodirljivi mostom, niz mauzoleja i hramova od lakiranog drveta, enstveno lepih i krhkih. Dekoracija je ekstravagantna, konstrukcija slaba, sveprisutna crvena boja plamti kao grozniavo crvenilo meu smernim zelenilom drvea; moda su zemlji koja se

529

zarumeni od cvea svakog prolea potrebnije jarkije boje da bi izrazila svoj duh od onih koje bi posluile i zadovoljile manje ostraenu rasu.Ne bismo ba mogli nazvati ovu arhitekturu velikom, jer je voljom demona zemljotresa Japanu sueno da gradi u skromnim razmerama, i da ne gomila kamenje u nebo samo da bi se razorno sruilo kad planeta nabora svoju kou. Stoga su kue od drveta i retko se diu vie od spratdva; samo su preivljeni poari i uporna ubeivanja vlasti naterali stanovnike gradova, kada su mogli da to sebi priute, da pokriju svoje drvene kolibe i palate krovovima od crepa. Aristokratija je svoje palate, u nemogunosti da ih podie pod oblake, rairila po zemlji, i pored carskog edikta koji je ograniavao veliinu kue na 240 kvadratnih jardi. Palata je retko bila jedna zgrada; obino je to bila glavna graevina povezana pokrivenim stazama sa sporednim zgradama za razne grupe u porodici. Nije bilo razlike izmeu trpezarije, dnevne ili spavae sobe; ista soba je mogla sluiti bilo kojoj svrsi, jer se za tren sto mogao postaviti na prekriveni pod, ili smotana posteljina izvaditi iz svog skrovitog mesta i prostreti za spavanje. Klizne ploe ili pokretne pregrade razdvajale su ili spajale sobe, a ak su se i zidovi od letvica ili sa prozorima lako sklapali da bi propustili to vie sunca ili osveavajueg veernjeg vazduha. Lepe roletne od raseenog bambusa pruale su hladovinu i intimu. Prozori su bili luksuz; u siromanijim kuama letnje svetlo se probijalo kroz mnoge otvore koji su zimi zatvarani nauljenom hartijom da se sprei prodiranje hladnoe. Japanska arhitektura izgleda kao da se rodila u tropima, i kao da je isuvie lakomisleno preneta na ostrva iji se vratovi isteu do ozeble Kamatke. U junijim gradovima ove krhke i jednostavne kue imaju svoju sopstvenu eleganciju i lepotu, i nudile odgovarajui dom za nekada veselu decu Sunca. 7. Metali i statue Maevi - Ogledala Trojstvo- Horiuija - Kolosi Religija i skulptura"Ma samuraja" bio je jai od njegovog doma, jer su metalci Japana troili svu svoju snagu na izradi otrica superiornijih od onih iz Damaska ili Toleda, dovoljno otrih da jednim zamahom preseku oveka od ramena do bedra, i ukraenih titnicima i drkama tako bogato ureenim, tako raskono obloenim draguljima, da nisu uvek bili savreno podesni za ubijanje ljudi. Drugi metalci su pravili bronzana ogledala tako sjajna da su se plele legende koje su ovekoveavale njihovo savrenstvo. Tako je neki seljak, kupivi prvi put ogledalo, pomislio da u njemu prepoznaje lice svog pokojnog oca; krio ga je kao veliku dragocenost, ali je toliko esto zagledao u njega da ga je njegova sumnjiava ena pronala, i bila uasnuta to u njemu vidi enu svojih godina, besumnje ljubavnicu svog mua. Druge zanatlije su opet izlivale ogromna zvona, kao to je ertdesetsedam tonsko udovite u Nari (732. n.e.) i izvlaili iz njih nenije zvuke od naih zveeih metalnih klepetala na Zapadu, gde visee drveno klatno udara o zaobljeni deo spoljanje strane zvona.Vajari su vie koristili drvo ili metal nego kamen, poto je njihovo tle bilo siromano granitom i mermerom; pa ipak, pored svih tekoa sa materijalom, uspeli su da prevaziu svoje kineske i korejske uitelje u ovoj najodreenijoj od svih umetnosti jer svaka druga umetnost se potajno nadmee sa vajarevim strpljivim uklanjanjem onog to je neprikladno. Meu najranijim, i moda najveim remek-delima skulpture u Japanu je bronzano Trojstvo u Horiuiju Buda koji sedi na pupoljku lotosa izmeu dvojice "bodisatva", pred paravanom i oreolom od bronze manje lepim samo od kamene ipke

530

Aurangzebovog paravana u Tax Mahalu. Ne znamo ije su ruke podigle ove hramove i izvajale ove statue; moemo prihvatiti korejanske uitelje, kineske uzore, indijske motive, ak i grke uticaje koji su stigli iz daleke Jonije pre hiljadu godina; ali smo sigurni da je ovo Trojstvo meu najznaajnijim dostignuima u istoriji umetnosti.$435$ Moda zato to su bili niski rastom, pa njihova tela jedva da su mogla obuhvatiti sve ambicije i kapacitete njihovih dua, Japanci su uivali u podizanju kolosa, i imali vie uspeha u toj dubioznoj umetnosti ak i od Egipana. Godine 747., kada je izbila epidemija boginja u Japanu, car omu je naruio od Kimimara da izlije xinovskog Budu za umilostivljenje bogova. U tu svrhu Kimimaro je iskoristio 437 tona bronze, 130 kilograma zlata, 75 kilograma ive, sedam tona biljnog voska i nekoliko tona drvenog uglja. Za ovo delo bilo je potrebno dve godine rada i sedam pokuaja. Glava je livena u jednom kalupu, ali je telo bilo formirano od nekoliko zajedno zavarenih metalnih ploa debelo prekrivenih zlatom. Za nenaviklo oko jo impresivniji od ovog olovnog oblija u Nari je "Daibucu" Kamakure, kojeg je izlio u bronzi 1252. Ono Gorojemon; moda zato to kolos sedi na uzdignuu na otvorenom, u prijatnom okruenju drvea, njegova veliina izgleda u skladu sa svrhom, a umetnik je izrazio sa izuzetnom jednostavnou duh budistike kontemplacije i mira. Nekad je statua bila u hramu, kao to je jo uvek sluaj u Nari; ali je 1495. veliki plimni talas unitio i hram i grad, ostavivi bronzanog filozofa spokojnog usred sveopteg unitenja, patnje i smrti. Hidejoi je takoe sagradio kolosa u Kjotou; pet godina je pedeset hiljada ljudi radilo na tom Budi, a i sam veliki "taiko", odeven u odeu obinog radnika, ponekad bi im znatno pomogao u tom poduhvatu. Ali jedva da je bio podignut, kad ga je 1596. sruio zemljotres, a ostaci zatitnog svetilita rasuli su mu se oko glave. Hidejoi je, kako kae japanska pria, gaao strelom palog idola, rekavi sa prezirom: "Postavio sam te ovde uz velike trokove, a ti ne moe da odbrani ak ni svoj sopstveni hram!" Od takvih kolosa do viseih "necuka" japanska skulptura je prola kroz raspon svih moguih figura svih moguih veliina. Ponekad su njeni majstori, kao danas Takamura, posveivali godine rada figuri veliine jedva tridesetak centimetara i uivali u prikazivanju kvrgavih osamdesetogodinjaka, veselih gurmana i filozofskih fratara. Bilo je dobro to ih je raspoloenje dralo, jer je vei deo zarade od njihovog posla odlazio vetim poslodavcima pre nego njima, a u svojim veim delima bili su uvelike izloeni kinjenju svetenika koji su im nametali konvencije u temi i obradi. Svetenici su od vajara hteli bogove, a ne kurtizane; hteli su da potaknu ljude na pobonost ili da oblikuju njihove vrline strahom, a ne da pobude u njima oseaj i ekstazu lepote. Vezana srcem i duom za religiju, skulptura je poela da propada kad je vera izgubila svoju toplinu i snagu; i, kao i u Egiptu, ukoenost konvencija je, kada je pobonost iilela, postala samrtni gr. 8. Grnarstvo Kineski podsticaj - Grnari Hizena - Grnarstvo i aj - Kako je Goto Saiiro preneo vetinu porcelana iz Hizena u Kagu - Devetnaesti vek U neku ruku nismo sasvim pravedni prema Japanu kada govorimo da je on uvezao civilizaciju iz Koreje i Kine, sem u istom smislu u kome je severozapadna Evropa svoju civilizaciju dobila od Grke i Rima. Mogli bismo takoe posmatrati sve narode Dalekog istoka kao jednu etniku i kulturnu celinu, u kojoj je svaki deo, poput provincija jedne zemlje, stvorio u svom vremenu i mestu neku umetnost i kulturu srodnu sa i zavisnu od

531

umetnosti i kulture ostalih delova. Tako je japansko grnarstvo deo i faza dalekoistone keramike, u osnovi nalik kineskom, pa ipak obeleeno karakteristinom delikatnou i finoom svih japanskih dela. Do dolaska korejanskih zanatlija u sedmom veku, japansko grnarstvo je bilo samo jedna vetina, kojom su se prirodni materijali oblikovali za svakodnevnu upotrebu; nije bilo, ini se, nikakve glazirane grnarije na Dalekom istoku pre osmog veka, a kamoli porcelana. Vetina je postala umetnost uglavnom kao rezultat dolaska aja u trinaestom veku. Kineske olje za aj dizajna Sung stigle su sa ajem pobudivi divljenje Japanaca. Godine 1223. Kato irozemon, japanski grnar, stigao je uz mnogo nevolja u Kinu, tamo izuavao keramiku est godina, vratio se da bi osnovao svoju fabriku u Setou, i toliko prevaziao do tada postojeu grnariju na ostrvima da je "Setomono" ili "Seto-posue" postalo generiko ime za sve japansko keramiko posue, ba kao to je "kineski porcelan", u sedamnaestom veku, postao engleski izraz za porcelan. " ogun" Jorimoto se pobrinuo za irozemonovu budunost time to je uveo modu da manje usluge nagrauje poklanjanjem irozemonovih upova za aj, ispunjenih novim udom ajnog praha. Danas sauvani primerci tih "Toirojakija"$436$ gotovo da nemaju cenu; umotani su u skupoceni brokat i uvaju se u kutijama od najfinijeg laka, dok se o njihovim vlasnicima govori sa strahopotovanjem kao o aristokratiji poznavalaca. Tri stotine godina kasnije, Kina je privukla jo jednog Japanca, onzuija, koji je tamo otiao da prouava njihovu uvenu grnariju. Po svom povratku osnovao je fabriku u Ariti, u provinciji Hizen. On se, meutim, suoio sa problemom jer u tlu njegove zemlje nije bilo minerala koji su bili tako dobro podeeni, kao oni u Kini, za dobijanje dobrog patea; i za njegove proizvode se govorilo da su im jedan od glavnih sastojaka bile kosti njegovih zanatlija. Pa ipak, onzuijeva keramika persijsko plave boje bila je tako savrena da su se kineski keramiari osamnaestog veka trudili koliko su god mogli da je imitiraju za izvoz pod njegovim falsifikovanim imenom; a ouvani primerci njegovog rada se danas cene isto koliko i najree slike japanskih velikih majstora kista. Oko 1605. jedan Korejanac, Risampei, otkrio je u Izumijami, u oblasti Arita, ogromne naslage kaolina; i od tog trenutka Hizen je postao centar keramike industrije u Japanu. U Ariti je takoe radio uveni Kakiemon, ije je ime, nakon to je nauio vetinu gleejisanja od jednog kineskog brodskog kapetana, postalo gotovo sinonim za delikatno ukraeni emajlirani porcelan. Holandski trgovci su u Evropu slali velike koliine hizenskih proizvoda iz luke Arita u Imariju; samo tokom 1664. u Holandiju je otilo 44.943 komada. Ovo sjajno "Imarijaki" izazvalo je pravu pomamu u Evropi i inspirisalo Ebregta de Kajzera da u svojim fabrikama u Delftu inaugurie zlatno doba holandske keramike.U meuvremenu je negovanje ajne ceremonije podstaklo daljni razvoj u Japanu. Nobunaga je 1587., na predlog ajnog majstora Rikjua, naruio velike koliine olja i drugog pribora za aj od jedne porodice korejanskih grnara iz Kjota. Nekoliko godina kasnije Hidejoi je nagradio tu porodicu zlatnim peatom i uinio da njeni proizvodi, "Rakujaki", postanu gotovo/ de rigeur/ za ritual pijenja aja. Hidejoijevi generali su se vratili iz svoje neuspene invazije na Koreju sa mnogobrojnim zarobljenicima, meu kojima je, sa pronicljivou neuobiajenom za ratnike, bilo mnogo zanatlija. imazu Joihiro je 1596. doveo u Sacumu stotinu vetih Korejaca, meu kojima sedamnaest grnara; a ovi ljudi i njihovi naslednici su irom sveta utvrdili visoku reputaciju Sacume po onom bogato obojenom glaziranom posuu, kome je jedan italijanski grad podario nae dananje ime "fajans". Ali najvei japanski majstor u ovoj grani umetnosti bio je Ninsei, grnar iz Kjota. On ne samo da je prvi glazirao "fajans", ve je svojim proizvodima dao eleganciju i ponosnu suzdranost koja ih je od tada uinila dragocenima

532

za kolekcionare, tako da je njegov znak falsifikovan vie nego znak bilo kojeg drugog japanskog umetnika. Zbog njegovog rada, dekorisani "fajans" je postao prava manija u prestonici, a u nekim delovima Kjota svaka druga kua je pretvorena u minijaturnu grnarsku radionicu. Manje uven samo od Ninseija bio je Kenzan, stariji brat slikara Korina.Romantika, koja se tako esto krije iza keramike, javlja se u prii kako je Goto Saiiro doneo umetnost porcelana iz Hizena u Kagu. Poto je izuzetan sloj gline otkriven u blizini sela Kutani, feudalni gospodar te provincije je reio da tamo osnuje porcelansku industriju; Goto je poslat u Hizen da proui njihove metode peenja i dizajna. Ali grnarske tajne su se tako pomno skrivale od stranaca da je Goto neko vreme bio zbunjen. Konano se preruio u slugu, i prihvatio mesto fizikog radnika u domainstvu jednog grnara. Nakon tri godine njegov gospodar ga je primio u grnarsku radionicu, gde je Goto radio jo etiri godine. Onda je napustio enu kojom se oenio u Hizenu i decu koju mu je rodila, i pobegao u Kagu, gde je svom gospodaru dao potpun izvetaj o metodama koje je nauio. Od tog vremena nadalje (1664.) grnari Kutanija su postali majstori, a "Kutanijaki" je konkurisao najboljem posuu Japana. Hizenske grnarske radionice zadrale su svoje vostvo tokom osamnaestog veka, uglavnom kao rezultat brine naklonosti kojom je feudalni gospodar Hirado obasuo radnike u svojim fabrikama; ceo jedan vek (1750-1863.) plavo Miavaki posue iz Hirada bilo je na elu japanskog porcelana. U devetnaestom veku Zengoro Hozen je vostvo preneo u Kjoto vetim imitacijama koje su esto prevazilazile njegove uzore, tako da je ponekad bilo nemogue odrediti ta je original a ta kopija. U poslednjoj etvrtini veka Japan je, od grube obrade u kojoj je emajliranje ostalo od dolaska iz Kine, razvio /cloisonne/ emajliranje, i postao prvi u svetu na tom polju keramike. Druge grane su u istom ovom periodu bile u opadanju, jer je sve vea potranja za japanskim porcelanom u Evropi razvila stil preteranog ukraavanja, koji je bio stran domaem ukusu, a navike stvorene da bi se zadovoljile strane poruxbine uticale su na vetinu i oslabile tradicije umetnosti. Ovde je, kao i svuda, dolazak industrije neko vreme bio prava poast; umesto kvaliteta dola je masovna proizvodnja, a masovna potronja je zamenila istanan ukus. Moda, nakon to inovacija istroi svoju plodotvornost, a drutvena organizacija i iskustvo donesu dar dokolice i naue kako da se ona kreativno iskoristi, ta kletva postane blagoslov; industrija moe omoguiti udobnost veini ljudi, a radnik, nakon to odradi svoj smanjeni danak asova za mainom, moda moe da ponovo postane umetnik, i da mehaniki proizvod, individualnom obradom sa puno ljubavi, pretvori u lino umetniko delo. 9. Slikarstvo Tekoe teme - Metode i materijali - Oblici i ideali - Korejansko poreklo i budistika inspiracija - kola Tosa - Povratak u Kinu - Sesiu - kola Kano - Kojecu i Korin - Realistina kola Japansko slikarstvo, ak i vie od drugih tema koje su zahtevale mesto na ovim stranicama, predstavlja predmet kojim bi trebalo da se bave samo specijalisti; a ovde je uvrteno, zajedno sa drugim ezoterinim oblastima u koje se se aneli boje da kroe, u nadi da e kroz ovaj veo greaka italac moi da baci neki letimian pogled na opirnost i kvalitet japanske civilizacije. Remek-dela japanskog slikarstva pokrivaju period od dvanaest stotina godina, razdeljena su na sloeno mnotvo kola, izgubljena su ili oteena

533

tokom vremena, i gotovo su sva skrivena u privatnim zbirkama u Japanu. Ono malo /chefd'oeuvra/ koja su strancima dostupna$437$ za prouavanje toliko se razlikuju po obliku, metodu, stilu i materijalu od zapadnih slika da zapadnjaki um ne moe o njima doneti kompetentan sud.Pre svega, kao i njihovi uzori u Kini, slike Japana su nekad raene istom etkicom koja se koristi za pisanje i, kao u Grkoj, re za pisanje i za slikanje je prvobitno bila ista; slikarstvo je bilo grafika umetnost. Ta poetna injenica odredila je polovinu karakteristika dalekoistonog slikarstva, od materijala koji su korieni do podreivanja boje liniji. Materijali su jednostavni: mastilo ili vodene boje, etkica, i upijajua hartija ili svila. Rad je teak: umetnik ne slika u uspravnom poloaju ve na kolenima, nagnut nad svilu ili hartiju na podu; a mora nauiti da kontrolie svoj potez da bi radio sedamdeset jedan razliit stepen ili stil dodira. U ranijim vekovima, kada je budizam vladao umetnou Japana, slikane su freske, umnogome u maniru Adjante ili Turkestana; ali skoro sva sauvana dela visoke reputacije su u formi "makimonoa" (svitaka), "kakemonoa" (zavesa), ili paravana. Ove slike nisu raene da bi bile zbrkano postavljene u galerijama slika jer takvih galerija u Japanu nema ve da ih vlasnik i njegovi prijatelji gledaju privatno, ili da budu deo neke dekorativne eme u hramu, palati ili kui. Veoma retko su to bili portreti odreenih linosti; obino su bile prizori prirode, ili scene borbene akcije, ili potezi duhovitih ili satirinih zapaanja o ponaanju ivotinja, ena i mukaraca.One su pre bile pesme oseanja nego predstavljanje stvari, i blie filozofiji nego fotografiji. Japanski umetnik je ostavio realizam, i retko pokuavao da imitira spoljanju formu stvarnosti. Prezrivo je izostavljao senke kao nevane za sutinu, opredeljujui se radije za slikanje u "plen eru", bez igre svetlosti i senke kao modela; i ismejavao je insistiranje Zapada na perspektivnom smanjenju udaljenih stvari. "U japanskom slikarstvu," rekao je Hokusai sa filozofskom tolerancijom, "oblik i boja se predstavljaju bez bilo kakvog pokuaja reljefnosti, dok se u evropskim metodama trae reljef i iluzija."Japanski umetnik je teio da prenese oseaj a ne predmet, da nagovesti pre nego predstavi; bilo je nepotrebno, po njegovoj proceni, prikazati vie od nekoliko znaajnih elemenata prizora; kao i u japanskoj pesmi, trebalo je prikazati samo onoliko koliko je dovoljno da pobudi inteligentni um da svojom sopstvenom matom doprinese estetskom rezultatu. Slikar je takoe bio i pesnik, i cenio ritam linije i muziku oblika beskrajno vie od sluajnog oblika i strukture stvari. A kao i pesnik oseao je da je dovoljan realizam ako je iskren u svojim sopstvenim oseanjima.Verovatno je Koreja donela slikarstvo nemirnom carstvu koje ju je sada osvojilo. Korejanski umetnici su, verovatno, naslikali stilski tene i ivopisne freske u hramu Horiui, jer nema niega u poznatoj istoriji Japana pre sedmog veka to bi moglo objasniti iznenadno domae dostignue takve besprekorne savrenosti. Sledei je podsticaj stigao direktno iz Kine, preko japanskih svetenika Koboa Daiija i Dengja Daiija koji su tamo boravili; po svom povratku u Japan 806. Kobo Daii se posvetio slikarstvu kao i vajarstvu, knjievnosti i pobonosti, a neka od najstarijih remek-dela potiu iz njegove mnogostrane kiice. Budizam je stimulisao umetnost u Japanu, kao i u Kini; praktikovanje zen meditacije preneto je u duboku kreativnost u boji i obliku gotovo isto koliko i u filozofiju i poeziju; a vizije Amida Bude postale su isto toliko este u japanskoj umetnosti kao i bogojavljenja i raspea na zidovima i platnima renesanse. Svetenik Jeiin Sozu (umro 1017.) bio je Fra Aneliko i El Greko svog doba, koga su usponi i silaenja Amide nainili najveim religioznim slikarem u istoriji Japana. Do tog vremena, meutim, Kose no-Kanaoka (procvat oko 950.) je zapoeo sa sekularizacijom japanskog slikarstva; ptice, cvee i ivotinje poeli su da konkuriu bogovima i svecima na svitcima.Ali, Koseova

534

kiica jo uvek je razmiljala na kineski nain i kretala se kineskim linijama. Tek kad je ukidanjem odnosa sa Kinom u devetom veku uao u prvi od pet vekova izolacije, Japan je poeo da slika sopstvene pejsae i teme na svoj nain. Oko 1150., pod patronatom carskih i aristokratskih krugova u Kjotou, razvila se nacionalna kola slikanja koja se pobunila protiv uvezenih motiva i stilova, i krenula da ukraava luksuzne domove prestonice cveem i pejsaima Japana. Ova kola je imala gotovo isto toliko imena koliko i majstora: "Jamatoriu" ili japanski stil; "Vagariu", to opet znai japanski stil; Kasuga, po svom uvenom osnivau; i konano kola Tosa, po svom glavnom predstavniku u trinaestom veku, Tosi Gon-no-kumiju; otada pa do kraja njene istorije ime Tosa su nosili svi umetnici te loze. Zasluili su svoje nacionalistiko ime, jer nema niega u kineskoj umetnosti to bi bilo ravno aru i poletu, raznolikosti i duhu narativnih svitaka o ljubavi i ratu koji su nastali pod kiicama te grupe. Takajoi je, oko 1010., naslikao u boji raskone ilustracije zavodljive prie o Geniju; Toba Soo se zabavljao crtajui ivahne satire svetenikih i drugih bitangi svog vremena, u likovima majmuna i aba; Fuivara Takanobu, pred kraj dvanaestog veka, ustanovivi da je njegovo visoko poreklo bezvredno to se tie pirina i sakea, okrenuo se kiici kao uhljebljenju, i naslikao velike portrete Jorimotoa i drugih, nimalo nalik na bilo ta do tada uraeno u Kini; njegov sin Fuivara Nobuzane strpljivo je naslikao portrete trideset est pesnika; a u trinaestom veku Kasugin sin, Keiron, ili neko drugi, nacrtao je one animirane svitke koji su meu najsjajnijim svetskim dostignuima na polju skiciranja.Polagano su se ti domai izvori inspiracije izgleda isuili u konvencionalne oblike i stilove, a japanska umetnost se jo jednom okrenula Kini da se inspirie novim kolama slikarstva koje su nastale u Kini iz Sung renesanse. Poriv za imitiranjem bio je neko vreme nekontrolisan; japanski umetnici koji nikad nisu videli Srednje carstvo provodili su ceo ivot slikajui kineske likove i prizore. o Densu je naslikao esnaest "Rakana (Lohana, Arhata", budistikih svetaca), koji su sada u riznici Galerije Frir u Vaingtonu; ubun je bio dovoljno predostroan da se rodi i vaspitava u Kini tako da je, po dolasku u Japan, mogao da slika kineske pejsae po seanju kao i iz mate.Tokom ove druge duhovne sklonosti prema Kini u japanskom slikarstvu pojavila se najvea linost japanske likovne umetnosti uopte. Sesiu je bio zen svetenik u Sokokuiju, jednoj od nekoliko umetnikih kola koje je osnovao Joimicu, Aikaga "ogun". Ve kao mladi zapanjio je sugraane svojim skicama; a legenda, ne znajui kako da izrazi svoje strahopotovanje, pria kako je, kad je bio vezan za stub zbog nedolinog ponaanja, svojim nonim prstima nacrtao toliko realistine mieve da su oni oiveli i pregrizli konopce kojima je bio vezan. udei da upozna majstore Ming Kine iz prve ruke, obezbedio je dozvole od svojih religioznih nadreenih kao i od "oguna", i otplovio preko mora. Bio je razoaran kad je ustanovio da je kinesko slikarstvo u opadanju, ali se uteio raznovrsnim ivotom i kulturom velikog kraljevstva, vrativi se u svoju zemlju ispunjen i inspirisan hiljadama ideja. Umetnici i plemii Kine, kae lepa pria, ispratili su ga na brod koji je trebalo da ga vrati natrag u Japan, i zasuli ga belom hartijom sa molbom da na njoj naslika nekoliko poteza, ako ne vie, i poalje je natrag; otud, po ovoj prii, njegovo umetniko ime Sesiu, to znai "Sneni brod." Po dolasku u Japan, izgleda da je doekan kao princ, i da mu je "ogun" Joimasa ponudio bogate prihode; ali (ako je verovati onom to smo proitali) on je odbio ove poasti i povukao se u svoju seosku parohiju u ouu. Tada je poeo da izbacuje, kao da se radi o trenutnoj sitnici, jedno remek-delo za drugim, dok nije skoro svaka faza kineskog pejsaa i ivota dobila trajan oblik pod njegovom kiicom. Retko je Kina, a nikad dotad Japan, videla slike tako raznolike po obimu, tako

535

snane u zamisli i izvedbi, tako odlune u liniji. U njegovoj starosti, japanski umetnici su mu dolazili na prag i odavali mu potovanje, ak i pre smrti, kao vrhunskom umetniku. Danas je Sesiuova slika za japanskog kolekcionara ono to je Leonardo za Evropljanina; a legenda, koja pretvara neopipljiva miljenja u lepe prie, govori kako je jedan vlasnik Sesiua, kad se naao usred poara bez mogunosti da pobegne, rasporio maem svoje telo i ubacio u svoj grudni ko neprocenjivi svitak koji je kasnije naen neoteen u njegovom poluizgorelom leu. Dominacija kineskog uticaja nastavila se meu mnogim umetnicima iji su pokrovitelji bili feudalni gospodari ogunata Aikaga i Tokugava. Svaki je baronov dvor imao svog zvaninog slikara, kome je stavljeno u dunost da obui stotine mladih umetnika kako bi bili spremni da, za tren, krenu na ukraavanje neke palate. Hramovi su u to vreme bili gotovo posve odbaeni, poto se umetnost sekularizovala proporcionalno sa poveanjem bogatstva. Pred kraj petnaestog veka Kano Masanobu je osnovao u Kjotou, pod patronatom Aikaga, kolu svetovnih slikara poznatu po njegovom linom imenu, i posveenu odravanju strogo klasinih i kineskih tradicija u japanskoj umetnosti. Njegov sin, Kano Motonobu, dostigao je na tom polju majstorstvo koje nadmauje samo ono Sesiuovo. Jedna pria o njemu izvanredno ilustruje koncentraciju uma i svrhe to ini vei deo genijalnosti. Kad je dobio poruxbinu da naslika red dralova, Monotobu je zatican, iz veeri u vee, kako hoda i ponaa se kao dral. Ispostavilo se da je imitirao, svake noi, drala kojeg je planirao da naslika sledeeg dana. ovek mora da ode u krevet sa svrhom da bi se probudio slavan. Monotobuov unuk, Kano Jeitoku, mada izdanak loze Kano, razvio je pod zatitom Hideoija kitnjast stil sasvim razliit od uzdranog klasicizma svojih predaka. Tanju je premestio sedite kole iz Kjota u Jedo, sluio pod Tokugavama, i pomogao pri ukraavanju mauzoleja Ijejasua u Nikou. Postepeno, i pored tih prilagoavanja duhu vremena, dinastija Kano je iscrpla svoje nadahnue i Japan se okrenuo drugim majstorima za novi poetak.Oko 1660. na sceni se pojavila nova grupa slikara, nazvana po svojim predvodnicima kola Kojecu-Korin. U prirodnoj oscilaciji filozofija i stilova, kineski manirizam i teme Sesiua i Kanoa sada su izgledali konzervativni i istroeni; a novi umetnici su se okrenuli domaim scenama i motivima za svoje teme i inspiraciju. Kojecu je bio ovek tako raznovrsnog talenta da podsea na Karlajlovu ljubomornu tvrdnju da nikad nije poznavao ni jednog velikana koji ne bi mogao biti bilo kakva vrsta velikana; jer on se istakao kao kaligraf, slikar, i dizajner u metalu, laku i drvetu. Kao i Vilijam Moris inaugurisao je oivljavanje grafike i nadzirao je selo u kojem su se njegovi majstori, po njegovim uputstvima, bavili raznim umetnostima. Njegov jedini konkurent za prvo mesto meu slikarima doba Tokugava bio je Korin,$438$ taj zadivljujui majstor drvea i cvea, koji je, kau nam njegovi savremenici, mogao jednim potezom kiice staviti list irisa na svilu i uiniti ga ivim. Ni jedan drugi slikar nije bio toliko isto i potpuno japanski, ili tako tipino japanski u ukusu i delikatnosti svojih radova.Poslednju od istorijskih kola japanskog slikarstva u najstroem smislu osnovao je u Kjotou u osamnaestom veku Marujami Okjo. Okjo, ovek iz naroda, podstaknut izvesnim znanjem o evropskom slikarstvu, reio je da odbaci ve istanjeni idealizam i impresionizam starijeg stila, i da pokua realistino prikazivanje jednostavnih scena iz svakodnevnog ivota. Posebno je voleo da crta ivotinje i oko sebe je drao mnoge primerke kao objekte svoje kiice. Naslikavi divljeg vepra, pokazao je svoj rad lovcima i razoarao se kad je doznao da su oni mislili da je njegov naslikani vepar mrtav. Pokuavao je ponovo i ponovo, dok konano nisu priznali da vepar moda nije mrtav ve da samo spava. Poto je aristokratija u Kjotou bila bez prebijene pare, Okjo je morao da prodaje svoje slike srednjoj

536

klasi; a ta ekonomska prisila imala je dosta veze sa njegovim izborom popularnih tema, ak i slikanju nekih od kjotokih lepotica. Stariji umetnici su bili uasnuti, ali je Okjo nastavio sa svojim nekonvencionalnim postupcima. Mori Sosen je prihvatio Okjovo naturalistiko vostvo, okrenuo se ivotinjama, iveo sa njima da bi ih verno prikazao i postao najvei japanski slikar majmuna i jelena. Do Okjove smrti (1795.) realisti su izvojevali potpunu pobedu, a ve sasvim popularna kola privukla je panju ne samo Japana nego i sveta. 10. Drvorez kola "Ukijoje" - Njeni osnivai - Njeni majstori Hokusai- Hiroige Jo jedna ala istorije je, to je na Zapadu japanska umetnost najpoznatija i najuticajnija preko jednog od svojih oblika koji se najmanje ceni u Japanu. Oko sredine osamnaestog veka umetnost graviranja, koja je stigla u Japan u prtljagu budizma pre pola milenijuma, bila je okrenuta ilustrovanju knjiga i ivota ljudi. Stare teme i metode su izgubile dra novosti i interes; ljudima je bilo dosta budistikih svetaca, kineskih filozofa, zamiljenih ivotinja i besprekornih cvetova; nove klase koje su se polako uzdizale, traile su u umetnosti izvestan odraz svojih sopstvenih okupacija, i poele da stvaraju umetnike voljne da ove zahteve ispune. Poto je slikarstvo zahtevalo dokolicu i bilo skupo, a proizvodilo samo jednu jedinu sliku u odreenom periodu vremena, novi umetnici su prilagodili gravuru svojoj svrsi, urezivali svoje slike u drvo i pravili onoliko jeftinih otisaka sa ovih ploa koliko su njihovi demokratski kupci traili. Ti otisci su u poetku bojeni rukom. Onda su, oko 1740., izraena tri bloka: jedan neobojen, drugi delimino obojen ruiasto-crveno, trei obojen tu i tamo zelenom; a hartija se pritiskala redom na svaku drvenu plou. Konano je 1764., Harunobu nainio prve polihromne otiske i prokrio put onim ivim skicama Hokusaija i Hiroigea, koje su se pokazale tako sugestivnim i podsticajnim za kulturom zasiene Evropljane koji su bili eljni neeg novog. Tako je roena Ukijoje kola "Slika prolaznog sveta."Njeni slikari nisu bili prvi koji su uzeli oveka bez titule za predmet svoje umetnosti. Ivasa Matabei je poetkom sedamnaestog veka okirao samuraje prikazujui, na paravanu od est ploa, mukarce, ene i decu u prirodnim pozama obinog ivota; a 1900. je ovaj paravan (Hikone Biobu) japanska vlada odabrala za izlobu u Parizu, osiguravi ga na putovanju sa 30.000 jena (15.000 dolara). Oko 1660. Hiikava Moronobu, dizajner dezena za odeu u Kjotou, napravio je najranije otiske sa drvoreza, najpre kao ilustracije za knjige, zatim kao letke koji su podeljeni ljudima, gotovo kao nae dananje razglednice. Oko 1687. Toru Kuomoto, dizajner plakata za pozorita u Kjotou, preselio se u Jedo i objasnio koli Ukijoje (koja je u potpunosti pripadala prestonici) da bi bilo unosno da se naprave otisci uvenih glumaca tog vremena. Sa scene, novi umetnici su preli na bordele Joivare, i podarili mnogim krhkim lepoticama okus besmrtnosti. Gole grudi i blistavi udovi uli su razoruavajuim armom u nekad religiozna i filozofska svetilita japanskog slikarstva.Majstori ove razvijene umetnosti pojavili su se oko sredine osamnaestog veka. Harinobu je pravio otiske sa dvanaest ili ak petnaest boja sa isto toliko drvenih ploa i, kajui se zbog svojih ranih slika sa pozornice, slikao tipinom japanskom delikatnou graciozni svet srene mladosti. Kijonaga je dostigao prvi zenit umetnosti u ovoj koli, i isprepleo boju i liniju u pokretne a ipak uspravne likove aristokratskih ena. araku je izgleda posvetio samo dve godine svog ivota crtanju otisaka; ali se za to kratko vreme uzdigao do vrha svog roda svojim

537

portretima etrdeset sedam "ronina", i svojim divlje ironinim slikama novonastalih "zvezda" pozornice. Utamaro, bogat raznovrsnou i genijem, majstor linije i crtea, izgravirao je itav raspon ivota od insekata do kurtizana; proveo je polovinu karijere u Joivari, iscrpljivao se u uicima i radu, i zaradio godinu dana u zatvoru (1804.) naslikavi Joivaru sa pet konkubina. Umoran od normalnih ljudi u normalnim poloajima, Utamaro je portretisao svoje rafinirane i predusretljive gospe u gotovo duhovnoj tankosti, sa nagnutim glavama, izduenim i kosim oima, produenim licima, i tajanstvenom pojavom, umotanom u valovito vieslojno ruho. Degenerisani ukus uzdigao je ovaj stil do bizarnog manirizma, i doveo kolu "Ukijoje" na ivicu pokvarenosti i rasula, kad su se uzdigla dva njena najuvenija majstora omoguivi joj jo pola veka ivota."Starac zaluen slikanjem," kako je Hokusai sebe nazivao, iveo je skoro devedeset godina, ali je oplakivao neblagovremenost savrenstva i kratkou ivota.Od moje este godine nadalje obuzela me udna manija crtanja najrazliitijih stvari. Do pedesete godine sam obelodanio prilian broj dela svake mogue vrste, ali ni jednim nisam bio zadovoljan. Pravi rad je kod mene poeo tek u mojoj sedamdesetoj godini. Sada u sedamdeset petoj u meni se budi pravo uvaavanje prirode. Stoga se nadam da u u osamdesetoj dostii odreenu mo intuicije koja e se dalje razviti do moje devedesete godine, tako da u u dobu od sto godina moi verovatno potvrditi da je moja intuicija u potpunosti umetnika. A ukoliko mi bude dato da poivim sto deset godina, nadam se da e ivotno i istinsko poimanje prirode zraiti iz svake od mojih crta i taki... Pozivam one koji e iveti dugo kao i ja, da se uvere da li u odrati re. Napisao u dobu od sedamdeset i pet godina ja, ranije Hokusai, sada zvan Starac zaluen slikanjem. Kao i veina "Ukijoje" umetnika roen je u zanatlijskoj klasi, kao sin izraivaa ogledala. egrt umetnika unsoa, izbaen je zbog originalnosti, i vratio se svojoj porodici da ivi u siromatvu i tekoama tokom svog dugog ivota. Ne mogavi da ivi od slikanja, prodavao je na ulici hranu i almanahe. Kad mu je kua izgorela samo je sastavio haiku:Izgorela je;Kako su mirni cvetovi u svom opadanju! Kada ga je, u osamdeset devetoj godini, zatekla smrt, predao se sa oklevanjem, govorei: "Da su mi bogovi dali samo jo deset godina mogao sam da postanem zaista veliki slikar." Ostavio je iza sebe pet stotina tomova sa trideset hiljada crtea. Opijen nehotiminom umetnou prirodnih oblika, oslikao je sa ljubavlju i raznolikim ponavljanjem planine, stene, reke, mostove, vodopade i more. Nakon to je izdao knjigu "Trideset est pogleda na Fui," vratio se, kao opinjeni svetenik iz budistike legende, da bi ponovo seo u podnoje svete planine i nacrtao "Sto pogleda na Fui." U seriji nazvanoj "Likovi pesnika," vratio se uzvienijim temama japanske umetnosti i prikazao, izmeu ostalih, velikog Li Poa pored provalije i slapa Lu. Godine 1812. izdao je prvi od petnaest tomova zvanih "Mangva" seriju realistinih crtea najprizemnijih detalja svakodnevnog ivota, pikantnu od humora i skandaloznu do burleske. Njih je izbacivao po tuce na dan bez brige ili napora, dogod nije naslikao svaki kutak plebejskog Japana. Nikad pre nije nacija videla takvu plodnost, tako brzu i prodornu zamisao, takvu nemarnu vitalnost izvedbe. Kao to su ameriki kritiari s visoka gledali na Vitmena, tako su japanski kritiari i umetniki krugovi sa visine gledali na Hokusaija, videvi samo uskovitlanost njegove kiice i povremenu vulgarnost njegovog uma. Ali kad je umro, njegovi susedi koji nisu znali da e ga Vistler, u trenutku skromnosti, proglasiti za najveeg slikara posle Velaskeza nisu mogli da se naude kako tako duga pogrebna povorku izlazi iz tako skromne kue.Manje uven na Zapadu ali vie potovan na Istoku bio je poslednji veliki lik kole "Ukijoje" Hiroige (1796-1858.). Sto hiljada raznih otisaka, koje su njegovo delo, oslikavaju pejsae njegove zemlje vernije od Hokusaijevih, i

538

sa vetinom koja je donela Hiroigeu rang verovatno najveeg japanskog slikara pejsaa. Hokusai nije, stojei pred prirodom, crtao prizor ve neku vazduastu fantaziju na koju je on potakao njegovu matu; Hitoige je voleo sam svet u svim njegovim oblicima, i crtao ih tako verno da putnik jo uvek moe prepoznati objekte i obrise koji su ga inspirisali. Oko 1830. krenuo je "Tokaidom" ili potanskim putem od Tokija do Kjota i, kao pravi pesnik, mislio manje na svoj cilj nego na osveavajue i znaajne scene na koje je usput nailazio. Kada je konano zavrio putovanje, sakupio je svoje utiske u svoje najuvenije delo "Pedeset tri stanice na Tokaidu" (1834.). Voleo je da slika kiu i no u svim njihovim mistinim oblicima, i jedini ovek koji ga je prevaziao u tome Vistler oblikovao je svoja nokturna po uzoru na Hiroigijeva. I on je voleo Fui i naslikao je "Trideset est pogleda" na planinu; ali je voleo i svoj rodni Tokio, i napravio je "Sto pogleda na Jedo" neposredno pre svoje smrti. iveo je manji broj godina od Hokusaija, ali je ispustio duu sa vie smirenosti:Ostavljam svoju kiicu u AzumiI idem na put na Sveti zapad,Da tamo posetim uvene pejsae. 11. Japanska umetnost i civilizacija Retrospektiva - Kontrasti - Jedna procena - Kob starog Japana Japanski drvorez bio je gotovo poslednja faza te suptilne i delikatne civilizacije koja se raspala pod uticajem zapadne industrije, ba kao to je danas cinini pesimizam zapadnjakog uma moda poslednji vid civilizacije osuene na smrt pod petom orijentalne industrije. Zato to je onaj srednjevekovni Japan koji je preiveo do 1853. bio za nas bezopasan, moemo snishodljivo ceniti njegovu lepotu; bie teko nai u Japanu konkurentskih fabrika i preteeg oruja onaj arm koji nas privlai u odabranim lepotama prolosti. Znamo, u prozainijim trenucima, da je u starom Japanu bilo mnogo okrutnosti, da su seljaci bili siromani i radnici ugnjetavani, da su ene tamo bile robovi i da su ih mogli, u tekim vremenima, prodati za prostituisanje, da je ivot bio jevtin, i da na kraju za obinog oveka nije postojao zakon sem maa "samuraja". Ali su i u Evropi mukarci bili okrutni a ene podreena klasa, seljaci siromani a radnici ugnjetavani, ivot je bio teak a misao opasna, i na kraju nije bilo zakona sem volje gospodara ili kralja.I kao to moemo da osetimo odreenu naklonost prema toj staroj Evropi zato to su, usred siromatva, iskoriavanja i zatucanosti, ljudi gradili katedrale u kojima je svaki kamen izvajan u lepotu, ili postajali muenici da bi za svoje naslednike izborili pravo na miljenje, ili se borili za pravdu dok nisu stvorili one graanske slobode koje su najdragoceniji i najneizvesniji deo nae batine, tako iza bahatosti "samuraja" odajemo poast hrabrosti koja jo uvek daje Japanu mo veu od njegove brojnosti i bogatstva; iza lenjih kaluera oseamo poeziju budizma i priznajemo njene beskrajne podsticaje poeziji i umetnosti; iza otrog udarca okrutnosti i vidljive grubosti jakih prema slabima, prepoznajemo najuglaenije manire, najprijatnije ceremonije, i neprevazienu posveenost prirodnoj lepoti u svim njenim oblicima. Iza ropstva ena vidimo njihovu lepotu, njihovu nenost, i njihovu neuporedivu gracioznost; a meu despotizmom porodice ujemo veselje dece koja se igraju u vrtu Istoka.Danas nas mnogo ne dotie uzdrana saetost i neprevodiva sugestivnost japanske poezije; a ipak je ta poezija, kao i kineska, nagovestila "slobodni stih" i "imaizam" naeg doba. Malo je originalnosti kod japanskih filozofa, a kod njegovih istoriara nedostaje onaj visok stepen nepristrasnosti koju oekujemo od onih ije knjige

539

nisu aneks oruanih ili diplomatskih snaga njihove zemlje. Ali to su bile manje vane stvari u ivotu Japana; on se pre mudro posvetio stvaranju lepote nego traganju za istinom. Tle na kojem je postojao bilo je previe nepouzdano da bi ohrabrilo velianstvenu arhitekturu, pa ipak su kue koje je sagradio "sa estetske take gledita, najsavrenije ikad koncipirane." Ni jedna zemlja u moderno vreme nije mu se pribliila po gracioznosti i lepoti malih stvari odei ena, umetnosti lepeza i suncobrana, oljica i igraki, "inroa" i "necukea", sjaju laka i istananom rezbarenju drveta. Ni jedan savremeni narod nije u potpunosti dostigao Japance po uzdranosti i delikatnosti ukrasa, i rasprostranjenoj rafiniranosti i pouzdanosti ukusa. Tano je da je japanski porcelan manje cenjen, ak i u Japanu, od onog Sunga i Minga; ali ako ga prevazilazi samo kineski proizvod, rad japanskog grnara jo uvek je vii na lestvici od onog modernih Evropljana. A iako japanskom slikarstvu nedostaje snaga i dubina kineskog, a japanske grafike su, u najgorem izdanju, puka plakatna umetnost, a u najboljem prolazno iskupljenje uurbanih trivijalnosti sa nacionalnim savrenstvom gracioznosti i linije, ipak je japansko pre nego kinesko slikarstvo, a japanske grafike pre nego japanski akvareli, revolucionisalo likovnu umetnost u devetnaestom veku, i dalo stimulans stotinama eksperimenata u sveim kreativnim oblicima. Ove grafike su, preplavivi Evropu nakon obnavljanja trgovine posle 1860., duboko uticale na Monea, Manea, Degaa i Vistlera; stavile su taku na "smei sos" koji je serviran uz gotovo svaku evropsku sliku od Leonarda do Milea; ispunile platna Evrope sunevim sjajem, i ohrabrile slikara da bude pesnik a ne fotograf. "Pria o lepoti," rekao je Vistler, sa razmetanjem zbog kojeg su ga svi, sem njegovih savremenika, voleli, "ve je okonana useena u mermer Partenona, i izvezena, pticama, na lepezi Hokusaija u podnoju Fuijame." Nadamo se da to nije sasvim tano; ali je bilo nesvesno istinito za stari Japan. On je umro etiri godine nakon Hokusaija. U udobnosti i miru svoje izolacije zaboravio je da nacija mora ii ukorak sa svetom ukoliko ne eli da bude potinjena. Dok je Japan vajao svoje "inroe" i mahao svojim lepezama, Evropa je postavljala temelje nauke koja je bila skoro sasvim nepoznata na Istoku; a ta nauka, graena godinu za godinom u laboratorijama naizgled sasvim daleko od svetskih tokova, konano je dala Evropi mehanizovane industrije koje su joj omoguile da stvara ivotna dobra jevtinije ma koliko manje lepa nego to su ih vete azijske zanatlije mogle proizvesti runo. Pre ili kasnije e ta jevtinija dobra osvojiti trita Azije, unitavajui ih ekonomski i menjajui politiki ivot zemalja ugodno uspavanih u zanatskom dobu. Jo gore od toga, nauka je napravila eksplozive, bojne brodove i topove koji mogu da ubijaju razornije od maa i najjunakijeg "samuraja"; od kakve je koristi hrabrost viteza pred podmuklom anonimnou granate?Nema udesnijeg ili zlosutnijeg fenomena u savremenoj istoriji od naina na koji je usnuli Japan, grubo probuen topovima Zapada, prionuo na posao, nadmaio poduku, prihvatio nauku, industriju i rat, pobedio sve svoje konkurente bilo u bici ili u trgovini, i postao, za dve generacije, najagresivnija nacija savremenog sveta. IV NOVI JAPAN 1. Politika revolucija

540

Slabljenje ogunata - Amerika kuca na vrata - Obnova - "Pozapadnjenje" Japana -Politika rekonstrukcija - Novi ustav - Zakon - Vojska - Rat sa Rusijom - Njegovi politiki rezultati Smrt jedne civilizacije retko dolazi spolja; unutranje slabljenje mora oslabiti drutveno tkivo pre nego to spoljni uticaji ili napadi mogu da promene njexgovu osnovnu strukturu, ili ga dovedu do kraja. Vladarska porodica retko sadri u sebi onu postojanu vitalnost i umenu prilagodljivost koju zahteva trajna dominacija; osniva iscrpljuje pola snage svog soja i ostavlja mediokritetima breme koje samo genije moe da ponese. Tokugave su posle Ijejasua vladale osrednje dobro, ali nisu imali, sem Joimunea, pozitivne linosti u svojoj lozi. Osam generacija nakon Ijejasuove smrti feudalni baroni su uznemiravali ogunat sporadinim pobunama; porezi su se odlagali ili su se uskraivali, a riznica Jedoa, i pored oajnikog ekonomisanja, nije bila dovoljna da finansira nacionalnu bezbednost ili odbranu. Dva i vie veka mira omekali su "samuraje", i odvikli narod od nedaa i rtvi rata; epikurejske navike zamenile su stoiku jednostavnost Hidejoijevog vremena, a zemlja, najednom pozvana da brani svoj suverenitet, zatekla se fiziki i moralno nespremna. Japanski um se razjedao pod prekidom odnosa sa inostranstvom, i sa neumornom znatieljom sluao o rastu bogatstva i raznovrsne civilizacije Evrope i Amerike; prouavao je Mabuija i Motoorija, i potajno igosao "ogune" kao uzurpatore koji su oskrnavili kontinuitet carske dinastije; nije mogao pomiriti boansko poreklo careva sa nemonim siromatvom na koje su ih Tokugave osudile. Iz svojih skrovita u Joivari i drugde, podzemni pamfletai su poeli da preplavljuju gradove strastvenim pozivima na zbacivanje ogunata i obnovu carske moi.Takva namuena i nemona vlast se sudarila 1853. sa veu da je amerika flota, ignoriui japanske zabrane, ula u zaliv Uraga, i da njen komandant insistira sa se vidi sa vrhovnim vlastima u Japanu. Komodor Peri je imao etiri ratna broda i 560 ljudi; ali umesto da pokae ak i tu skromnu silu, poslao je utivu notu "ogunu" Ijejoiju, uveravajui ga da amerika vlada ne trai nita vie od otvaranja nekoliko japanskih luka za trgovinu sa Amerikom, i neke dogovore za zatitu onih amerikih mornara koji su posle brodoloma moda dospeli do japanskih obala. Pobuna T//ai-P//ing vratila je Perija natrag u njegovu bazu u kineskim vodama; ali se 1854. vratio u Japan sa veom eskadrom i ubedljivim izborom poklona parfemima, satovima, peima, viskijem... za cara, caricu i prineve carske loze. Novi "ogun", Ijesada, propustio je da ove poklone preda kraljevskoj porodici, ali se sloio da potpie Ugovor u Kanagavi, koji je u sutini znaio pristanak na sve amerike zahteve. Peri je hvalio ljubaznost ostrvljana, i izjavio, u promaenoj proceni, da e "Japanci, ukoliko dou u Sjedinjene Drave, otkriti da su im plovne vode te zemlje slobodne i da e im biti dostupna ak i zlatonosna polja Kalifornije." Ovim i kasnijim sporazumima glavne luke Japana su otvorene za spoljnu trgovinu, odreene su i ograniene carinske tarife, a Japan se saglasio da Evropljanima i Amerikancima optuenim za zloine na ostrvima bude sueno pred njihovim sopstvenim konzularnim sudovima. Date su i prihvaene klauzule da svako proganjanje hrianstva u carstvu treba da odmah prestane; a istovremeno su Sjedinjene Drave ponudile da prodaju Japanu onoliko oruja i ratnih brodova koliko mu treba, i da pozajme oficire i strunjake koji e ovu apsurdno miroljubivu naciju obuiti ratnim vetinama. Japanski narod je duboko patio zbog ovih poniavajuih sprazuma, mada su ih kasnije prihvatili kao nepristrasna sredstva evolucije i sudbine. Neki od njih su eleli da se protiv stranaca bore po svaku cenu, da se svi isteraju i da se obnovi samodovoljna poljoprivredna i feudalni

541

reim. Drugi su uvideli neophodnost da se Zapad imitira a ne da se istera; jedini nain na koji je Japan mogao izbei viestruke poraze i ekonomsku podreenost koju je Evropa tada nametala Kini, bio je da to bre naui mogue metoda zapadne industrije i tehnike modernog ratovanja. Sa zapanjujuom vetinom pozapadnjene voe iskoristili baronske gospodare kao pomo pri zbacivanju ogunata i povratku cara, a zatim upotrebili carski autoritet da zbace feudalizam i uvedu zapadnjaku industriju. Tako su 1876. feudalni gospodari ubedili poslednjeg od "oguna", Keikija, da abdicira. "Skoro sve uredbe ove administracije," rekao je Keiki, "daleko su od savrenstva, i priznajem sa stidom da je sadanje nezadovoljavajue stanje stvari nastalo zbog mojih nedostataka i nekompetentnosti. Sada kad odnosi sa inostranstvom postaju svakim danom sve intenzivniji, temelji drave e se raspasti ukoliko vladom ne bude upravljao jedan centralni autoritet." Car Meii je odgovorio kratko da "se usvaja predlog Tokugave Keikija da se administrativni autoritet vrati Carskom dvoru"; i 1. januara 1868. zvanino je poela nova "Era Meii". Stara religija "into" je revidirana, a intenzivna propaganda je ubedila ljude da je vraeni car boanski po poreklu i mudrosti, i da se njegovi dekreti imaju prihvatiti kao naredbe bogova.Naoruani tom novom moi, pozapadnjaeni Japanci su postigli maltene udo u brzom preobraaju svoje zemlje. Ito i Inouje su se hrabro probili kroz svaku zabranu i prepreku do Evrope, prouili njene industrije i institucije, divili se eleznici, parabrodima, telegrafu i bojnom brodu, i vratili se gorui od patriotske reenosti da evropeizuju Japan. Doveli su Engleze da nadziru gradnju eleznikih pruga, podizanje telegrafa, i izgradnju mornarice; Francuzi su uzeti da prerade zakone i obue vojsku; Nemcima je povereno organizovanje leenja i javnog zdravlja; Amerikanci su angaovani da postave sistem opteg obrazovanja; a da stvari bile kompletne, Italijani su stigli da naue Japance skulpturi i slikarstvu. Bilo je privremenih, ak i krvavih, reakcija, a povremeno se duh Japana bunio protiv tog grozniavog i vetakog preobraaja; ali na kraju je maina izborila svoj put i Industrijska revolucija je Japan pridodala svom carstvu.Po prirodi stvari ta je revolucija (jedina stvarna revolucija u savremenoj istoriji) uzdigla je bogatstva i ekonomske moi novu klasu ljudi proizvoae, trgovce i finansijere one koji su u starom Japanu bili rangirani na dnu drutvene lestvice. Ova "burozija" u usponu tiho je iskoristila svoja sredstva i uticaj najpre da bi unitila feudalizam, a potom da bi obnovljeni autoritet prestola svela na impozantnu masku. Vlada je 1871. ubedila barone da se odreknu svojih drevnih povlastica i, u zamenu za njihovu zemlju, uteila ih vladinim obveznicama.$440$ Vezana nitima interesa za to novo drutvo, stara aristokratija je lojalno pruila svoje usluge vlastima, omoguivi da se bez krvoprolia i sa lakoom pree iz srednjevekovne u modernu dravu. Ito Hirobumi, koji se uskoro vratio iz druge posete Evropi, stvorio je, imitirajui Nemaku, novo plemstvo od pet redova prineve, markize, grofove, vikonte i barone; ali ovi su ljudi bili nagraene sluge, a ne feudalni neprijatelji, industrijskog reima.Skromno i neumorno Ito je radio na tome da svojoj zemlji obezbedi oblik vlasti koji e izbei ono to je on smatrao za ekscese demokratije, a ipak pridobiti i ohrabriti talenat svake klase za brz ekonomski razvoj. Pod njegovim vostvom Japan je 1889. objavio svoj prvi ustav. Na vrhu pravne strukture bio je car, tehniki nadmoan, punopravni vlasnik cele zemlje, komandant vojske i mornarice odgovorne samo njemu, obezbeujui tako carstvu snagu jedinstva, kontinuiteta i kraljevskog prestia. On se milostivo saglasio da prepusti svoju zakonodavnu mo, dok god mu je to po volji, Dietu od dve komore Doma perova i Predstavnikog doma; ali on je postavljao dravne ministre koji su bili odgovorni pre njemu nego Dietu. Pod njim je bilo malo birako telo od nekih 460.000 glasaa, strogo

542

ogranieno imovinskim uslovom; postepena liberalizacija graanskih prava podigla je do 1928. broj glasaa na 13.000.000. Korupcija u dravnoj slubi drala je korak sa proirenjem demokratije.Zajedno sa ovim politikim razvojem uveden je novi sistem zakona (1881.), zasnovan veim delom na Napoleonovom kodeksu, koji je predstavljao odluan napredak od srednjevekovnog zakonodavstva feudalnog doba. Liberalno su garantovana graanska prava sloboda govora, tampe, okupljanja i veroispovesti, nepovredivost prepiske i stana, sigurnost od hapenja ili kanjavanja sem po utvrenoj zakonskoj proceduri.$441$ Muenje i iskuavanje su zabranjeni, ete su osloboene od svojih kastinskih zabrana, a sve klase su teoretski postale jednake pred zakonom. Zatvori su poboljani, zatvorenicima se rad plaao, i po oslobaanju im se obezbeivalo neto skromnog kapitala da se snau u poljoprivredi ili trgovini. I pored blagosti zakona, kriminal je ostao redak; a ako je uredno pridravanje zakona obeleje civilizacije, Japan se (izuzimajui nekoliko pogubljenja) mora svrstati u prvi red modernih drava.Moda je najznaajnija osobina novog Ustava bila, to su vojska i mornarica bile podreene nikome sem caru. Nikad ne zaboravljajui ponienje iz 1853., Japan je reio da izgradi oruanu silu koja e ga uiniti gospodarem sopstvene sudbine, i konano gospodarem Istoka. Ne samo da je uveo regrutaciju; nainio je od svake kole u zemlji vojni kamp za obuku i leglo nacionalistikog ara. Sa neverovatnom sklonou organizaciji i disciplini, uskoro je doveo svoju oruanu silu na nivo na kome moe da razgovara sa "stranim varvarima" na ravnoj nozi, i mogao je da krene u postepenu apsorpciju Kine o kojoj je Evropa razmiljala, ali je nikada nije ostvarila. Godine 1894., ogoren to je Kina poslala svoje trupe da ugue ustanak u Koreji, i upornog kineskog insistiranja na tome da je Koreja zavisna drava pod kineskim suverenitetom, Japan je objavio rat svom drevnom tutoru, iznenadio svet brzinom svoje pobede, i izvukao od Kine priznanje nezavisnosti Koreje, ustupanje Formoze i Port Artura (na vrhu poluostrva Liaotung), i odetu od 200.000.000 taela. Nemaka i Francuska su podrale Rusiju u "savetu" Japanu da se povue iz Port Artura pod uslovom da dobije dodatnu odtetu od 30.000.000 taela (od Kine). Japan se pokorio, ali se sa gorinom seao te uvrede ekajui osvetu.Od tog asa Japan se besno pripremao za onaj sukob sa Rusijom koji je imperijalistiko irenje oba carstva oigledno inilo neizbenim. Koristei se strahom Engleske da bi Rusija mogla da upadne u Indiju, Japan je sa gospodaricom mora sklopio saveznitvo (1902-1922.) kojim se svaka strana obavezala da e pritei u pomo svom savezniku u sluaju sukoba sa treom stranom, kada intervenie neka druga zemlja. Retko kad su se engleski diplomati svojim potpisom odrekli tolikog dela engleske slobode. Kada je 1904. poeo rat sa Rusijom, engleski i ameriki bankari su pozajmili Japanu velike sume za finansiranje njegovih pobeda nad ruskim carem. Nogi je zauzeo Port Artur i prebacio svoju armiju na sever, na vreme da pretegne u pokolju u Mukdenu najkrvavijoj bici u istoriji pre naeg neuporedivog Velikog rata. Nemaka i Francuska su, ini se, razmatrale da priteknu u pomo Rusiji diplomatijom ili orujem; ali je predsednik Ruzvelt saopio da bi u takvom sluaju on "spremno stao na stranu Japana." U meuvremenu je ruski eskadron od dvadeset pet brodova galantno oplovio oko Rta Horn, u najduem ratnom putovanju koje je ikad napravila neka moderna flota, da bi se suoila sa Japancima u njihovim vodama. Admiral Togo je, prvom poznatom pomorskom upotrebom radija, bio obavetavan o kursu ruske flotile, i zaskoio ju je u tesnacu Cuima 27. maja 1905. Svim svojim komandantima Togo je poslao karakteristinu poruku: "Uspon ili pad Carstva zavisi od ove bitke." Japanci su imali 116 poginulih i 583 ranjena; Rusi su imali 4.000 mrtvih i 7.000 zarobljenih, i svi sem tri njihova broda bili su ili zarobljeni ili potopljeni."Bitka u

543

Japanskom moru" bila je prekretnica u savremenoj istoriji. Ona nije samo zaustavila irenje Rusije na kinesku teritoriju; takoe je oznaila kraj vladavine Evrope u Aziji i otpoela ono vaskrsnue Azije koje obeava da e biti sredinji politiki proces naeg veka. Cela Azija bila je oduevljena promatrajui kako maleno ostrvsko carstvo poraava najmnogoljudniju silu Evrope; Kina je spremala svoju revoluciju, a Indija poela da sanja o slobodi. to se Japana tie, on nije mislio na proirenje slobode ve na osvajanje moi. Obezbedio je da Rusija prizna vrhovni poloaj Japana u Koreji, a onda, 1910., i formalno aneksirao to drevno i nekad visoko civilizovano kraljevstvo. Kada je 1912. car Meii umro, posle duge i blagonaklone karijere vladara, umetnika i pesnika, mogao je odneti boanskim precima Japana poruku da je nacija koju su stvorili, i koja je na poetku njegove vladavine bila igraka u rukama bezbonog Zapada, sada imala premo na Istoku, i bila dobrano na putu da postane klju istorije. 2. Industrijska revolucija Industijalizacija - Fabrike - Nadnice - trajkovi - Siromatvo - Japansko gledite U meuvremenu, tokom pola veka, Japan je promenio svaki vid svog ivota. Seljak, mada siromaan, bio je slobodan; mogao je posedovati skromnu parcelu zemlje plaajui godinji porez ili rentu dravi; a nikakav gospodar nije mogao da ga sprei ukoliko bi se odluio da napusti zemlju i potrai sreu u gradovima. Jer sada je bilo velikih gradova du obale: Tokio (tj. "Istona prestonica") sa svojim carskim i aristokratskim palatama, prostranim parkovima i prepunim kupatilima, i stanovnitvom malobrojnijim samo od Londona i Njujorka; Osaka, nekad ribarsko selo i zamak, danas mrani ambis straara, fabrika i oblakodera, centar industrije Japana; i Jokohama i Kobe, sa ijih su xinovskih dokova, opremljenim svakojakim modernim mehanizmima, ove industrije slale u hiljadu luka drugu po veliini trgovaku mornaricu sveta.$442$ Skok iz feudalizma u kapitalizam olakan je neprevazienim korienjem svake pomoi. Pozvani su strani strunjaci ija su uputstva japanski pomonici revnosno sledili; za petnaest godina veti uenici su toliko uznapredovali da su strani specijalisti isplaeni i utivo poslati kui. Sledei primer Nemake, vlada je preuzela pote, eleznice, telegraf i telefone; ali je istovremeno pruala velikodune pozajmice privatnim industrijama i zatitila ih visokim carinama od konkurencije fabrika iz inostranstva. Odteta koju su platili Kinezi od rata iz 1894., finasirala je i stimulisala industrijalizaciju Japana ba kao to je francuska odteta 1871. ubrzala industrijalizaciju Nemake. Japan je, kao i Nemaka generaciju ranije, bio u stanju da pone sa modernom opremom i feudalnom disciplinom, dok su se njihovi davno osnovani konkurenti borili sa zastarelom mainerijom i buntovnim radnicima. Energija je bila jeftina u Japanu, a nadnice su bile niske; radnici su bili lojalno pokorni svojim gazdama, fabriki zakoni su se pojavili kasno i nisu se strogo sprovodili. U Osaki 1933., na novim je vretenima radila jedna ena na dvadeset i pet maina; stara vretena u Lankairu zahtevala su rad jednog mukarca na est maina. Broj fabrika se udvostruio od 1908. do 1918., i ponovo od 1918. do 1924; do 1931. se poveao za jo pedeset odsto, dok je industrija na Zapadu tonula u dubine krize. Japan je 1933. zauzeo prvo mesto kao izvoznik tekstilnih proizvoda, izvozei dve od pet i po milijardi jardi pamune robe koja se te godine potroila u svetu. Napustivi zlatni standard 1931., i dozvolivi da "jen" padne na etrdeset odsto svoje preanje vrednosti na meunarodnim berzama, Japan je od 1932. do 1933.

544

poveao svoju prodaju u inostranstvu za pedeset odsto. Domaa kao i meunarodna trgovina je cvetala, a velike trgovake porodice, kao to su Micui i Micubii, zgrnule su tolika bogatstva da se vojska pridruila najamnikim klasama, posredujui u vladinoj apsorpciji ili kontroli industrije i trgovine.$443$ Dok je razvoj trgovine stvorio novu i prosperitetnu srednju klasu, fiziki radnici su nosili teret niske proizvodne cene kojom je Japan obarao svoje konkurente na svetskom tritu. Prosena nadnica mukaraca 1931 bila je 1.17 dolara na dan; ena, 48 centi na dan; 51 odsto industrijskih radnika su bile ene, a dvanaest odsto od njih bilo je mlae od esnaest godina.$444$ trajkovi su bili esti, a komunizam u usponu, kad je ratni duh 1931. vratio naciju patriotskoj saradnji i poslunosti; "opasne misli" su postale protivzakonite, a sindikati, nikad jaki u Japanu, podvrgnuti su strogim ogranienjima. Velike sirotinjske etvrti nikle su u Osaki, Kobeu i Tokiju; u onima u Tokiju, petolana porodica je zauzimala prosenu povrinu od 3:4 do jednog kvadratnog metra neto vie od povrine koju pokriva brani krevet; u onima u Kobeu dvadeset hiljada prosjaka, kriminalaca, slaboumnih i prostitutki ivelo je u takvoj prljavtini da su ih svake godine epidemije desetkovale, a stopa deje smrtnosti bila etiri puta via nego u ostalom Japanu. Komunisti poput Katajame i Hrianski socijalisti poput Kagave borili su se nasilno ili mirno protiv ovog stanja, dok vlada naposletku nije preduzela najvei projekat raiavanja sirotinjskih etvrti u istoriji.Pre jedne generacije Lafkadio Hern je izneo gorku ocenu savremenog reima u Japanu:Pod novim poretkom stvari razvijaju se oblici socijalne bede do sada nepoznati u istoriji ove rase. Neka predstava o toj bedi moe se stei iz injenice da broj siromanih ljudi u Tokiju, koji nisu u stanju da plate porez na svoje prebivalite, prelazi 50.000; a iznos tog poreza je svega dvadeset "sena", ili deset centi u amerikom novcu. Pre akumulacije bogatstva u rukama manjine nikad nije bilo takve oskudice u bilo kom delu Japana sem, naravno, kao privremene posledice rata. Ta "akumulacija bogatstva u rukama manjine" je, nesumnjivo, opta i neizbena pratilja civilizacije. Japanski poslodavci smatraju da nadnice koje oni plaaju nisu preniske u odnosu na relativnu neefikasnost japanske radne snage, i niske trokove ivota u Japanu. Niske nadnice, smatra Japan, neophodne su za niske cene; niske cene su neophodne za osvajanje stranih trita; strana trita su neophodna za industriju koja zavisi od uvoznih goriva i minerala; industrija je neophodna za izdravanje rastueg stanovnitva na ostrvima, na kojima ima svega dvanaest odsto obradivog tla; a industrija je neophodna za ono bogatstvo i naoruanje bez kojeg se Japan ne bi mogao odbraniti protiv grabeljivog Zapada. 3. Kulturna revolucija Promena u oblaenju - U manirima - Japanski karakter - Moral i brak u prelazu Religija- Nauka - Japanska medicina- Umetnost i ukus - Jezik i obrazovanje Naturalistika beletristika - Novi oblici poezije Da li je Industrijska revolucija izmenila i same ljude? Neke spoljne inovacije privlae pogled; sumorna ravasta odea evropskog mukarca osvojila i odenula veinu gradskih mukaraca; ali ene se i dalje oblae u komotne i ivopisne halje, u struku obavijene brokatnim trakama koje se pozadi vezuju u iroku manu.$445$ Kako se putevi popravljaju, cipele zamenjuju drvene nanule; ali veliki deo oba pola jo uvek se kree bosim i nedeformisanim stopalima. U veim gradovima moe se nai svaka varijacija i

545

kombinacija domaeg i evropskog oblaenja, kao da se time simbolie prenagljena i nepotpuna transformacija.Maniri su jo uvek uzor diplomatske uglaenosti, mada se mukarci dre svog drevnog obiaja da pre ena uu ili izau iz prostorije ili hodaju ulicom. Jezik je zapleteno utiv i retko profan; formalna poniznost prekriva strasno samopotovanje, a etikecija krasi najiskrenije neprijateljstvo. Japanski je karakter, kao i kod svih ljudi, mozaik protivurenosti; jer ivot nas dovodi u razliite situacije u razliita vremena, i zahteva od nas naizmenino silu i nenost, nonalantnost i ozbiljnost, strpljenje i hrabrost, skromnost i ponos. Stoga ne smemo imati predrasuda prema Japancima zato to su sentimentalni i realistini, osetljivi i stoiki, izraajni i povueni, to se lako uzbuuju i to su uzdrani; prepuni vedrine, duhoviti i ljubitelji zadovoljstava, i skloni slikovitom samoubistvu; neno ljubazni esto prena ivotinjama, ponekad prema enama i povremeno okrutni prema ivotinjama i mukarcima.$446$ Tipian Japanac ima sve vrline ratnika gresivnost i hrabrost, i neprevazienu spremnost da umre; pa ipak, veoma esto, ima duu umetnika senzualnu, prijemivu, i skoro instinktivno obdarenu ukusom. Trezven je i nepretenciozan, tedljiv i vredan, znatieljan i studiozan, lojalan i strpljiv, sa nadljuskom sposobnou za detalj; spretan je i gibak, kao i veina fiziki malih ljudi; ima proniciv um, ne preterano kreativan na polju duha, ali sposoban za brzo shvatanje, prilagoavanje, i praktina dostignua. Duh i tatina Francuza, hrabrost i uskogrudost Britanca, plahi temperament i umetnika dua Italijana, energija i komercijalizam Amerikanca, osetljivost i lukavost Jevrejina sve se to spojilo da saini Japanca.Kontakt i sukob sa Zapadom izmenio je na neki nain moralni ivot Japana. Tradicionalno potenje njegovih ljudi$447$ u veini opstaje; ali irenje graanskih prava i otra konkurencija moderne trgovine doneli su Japanu i proporcionalan udeo demokratske korumpiranosti, industrijske bezobzirnosti i finansijskog opsenarstva. "Buido" opstaje tu i tamo meu viim vojnim krugovima i predstavlja blagu aristokratsku konicu loem komercijalnom i politikom ponaanju. I pored istrajnog potivanja zakona od strane obinih ljudi atentati su esti ne kao opomena reakcionarnom despotizmu ve obino kao podstrek agresivnom patriotizmu. Drutvo Crnog zmaja, koje predvodi oigledno nedodirljivi Tojama, posvetilo se due od etrdeset godina promovisanju osvajake politike prema Koreji i Manxuriji meu japanskim politikim zvaninicima; i u tom cilju je dalo atentatu popularnu ulogu u politikoj maineriji Japana. Daleki istok se izjednaio sa Zapadom po onoj moralnoj zbrci koja prati svaku duboku promenu u ekonomskoj osnovi ivota. Veiti rat generacija revolt prenagle mladosti protiv preoprezne starosti pojaan je rastom individualistike industrije i slabljenjem religiozne vere. Prelaz sa sela u grad, i zamena porodice individualcem kao pravnom i odgovornom jedinkom ekonomskog i politikog drutva, potkopali su roditeljski autoritet, i podvrgli obiaje i vekovni moral brzopletom mladalakom rasuivanju. U veim centrima mladi se bune protiv ugovorenih brakova; a novi parovi, umesto da nastave ivot sa mladoenjinim ocem, sve se ee odluuju da ive odvojeno i samostalno u svojim kuama ili stanovima. Brza industrijalizacija ena nuno je dovela do slabljenja veza koje su ih drale u domaoj pokornosti. Razvod je est kao i u Americi, i mnogo lagodniji; moe se dobiti potpisom u matinoj knjizi i plaanjem takse od deset centi. Konkubinat je protivzakonit, ali se u praksi jo uvek doputa onima koji mogu da priute da ignoriu zakon. U Japanu, kao i drugde, maina je neprijatelj svetenika. Spenser i Stjuart Mil uvezeni su zajedno sa engleskom tehnologijom, a vladavina Konfuija u japanskoj filozofiji doivela je nagli kraj. "Generacija koja je sada u koli," rekao je emberlen 1905., "izrazito je volterovska." Po istom osnovu svom savremenom

546

saveznitvu sa mainom napredovala je nauka, stekavi u Japanu karakteristinu predanost nekih od najbriljantnijih istraivaa naeg doba.$448$ Japanska medicina, mada uglavnom zavisna od Kine i Koreje, brzo je napredovala pod evropskim posebno nemakim primerom i podsticajem. Rad Takaminea na otkrivanju adrenalina i prouavanju vitamina; Kitasatoa na tetanusu i upali plua, i razvijanju antitoksina za difteriju; i njauvenijeg i najbriljantnijeg od svih, Noguija, na sifilisu i utoj groznici ta dostignua ukazuju na brzinu kojom su Japanci prestali da budu uenici, i postali uitelji sveta.Hidejo Nogui je roen 1876. na jednom od manjih ostrva, u tako siromanoj porodici da je njegov otac pobegao kad je uo da e se roditi jo jedno dete. Zapostavljeni deak je pao u eravnik; leva ruka mu je izgorela do patrljka, a desna bila ozleena skoro do neupotrebljivosti. Kako su ga u koli izbegavali zbog oiljaka i unakaenosti, hteo je da se ubije, kada je jedan hirurg stigao u selo, uspeno mu izleio desnu ruku i time stekao takvu zahvalnost Noguija da se on istog tog asa opredelio za medicinu. "Biu Napoleon koji e spaavati, a ne ubijati," najavio je; "Ve mi je dovoljno etiri sata spavanja nou." Bez prebijene pare, radio je u apoteci dok nije ubedio vlasnika da mu pozajmi novac za studije medicine. Posle diplomiranja je krenuo u Sjedinjene Drave i ponudio svoje usluge Vojnoj sanitetskoj slubi u Vaingtonu u zamenu za nadoknadu trokova. Rokfelerova fondacija za medicinska istraivanja dala mu je laboratoriju i Nogui je, bukvalno jednom rukom, zapoeo plodnu karijeru na polju eksperimentisanja i istraivanja. On je napravio prvu istu kulturu klice sifilisa, otkrio sifilinu prirodu opte paralize i lokomotorne ataksije i konano (1918.) izolovao parazit ute groznice. Postavi za kratko vreme slavan i bogat, vratio se u Japan, ukazao ast svojoj staroj majci i kleknuo zahvalan pred dobrim apotekarom koji je platio njegov studij medicine. Zatim je otiao u Afriku da prouava utu groznicu koja je harala du Zlatne obale, inficirao se i naalost prerano, u pedeset drugoj godini, umro (1928.).Razvoj nauke u Japanu kao i na Zapadu, pratilo je opadanje tradicionalnih zanata. Zbacivanje stare aristokratije unitilo je negovanje ukusa i ostavilo svakoj generaciji da nanovo razvija sopstvene norme savrenosti. Priliv stranog novca u potrazi za domaim proizvodima doveo je do brzog rasta proizvodnje i smanjio standarde japanskog dizajna. Kada su kupci poeli da tragaju za starim predmetima, zanatlije su postali falsifikatori, a proizvodnja antikviteta postala je u Japanu, kao i u Kini, jedna od najunosnijih savremenih umetnosti. "Kloazone" je verovatno jedina grana keramike koja je u Japanu napredovala dolaskom Zapada. Haotini prelaz sa rukotvorina na mainsku izradu i iznenadna najezda stranog ukusa i manira zaodenutih u kitnjasti presti pobede i bogatstva, poremetili su estetski oseaj Japana i oslabili pouzdanje u njegov ukus. Moda je sada, kada je Japan izabrao ma, njegova sudbina da ponovi istoriju Rima da bude imitator u umetnosti, ali nadmoan u upravljanju dravom i u ratu.$449$ Ulagivanje zapadnjakim obiajima oznailo je,u jednoj generaciji, intelektualni ivot novog carstva. Evropske rei su preplavile jezik, novine su se organizovale u zapadnjakom stilu, a sistem javnih kola formiran je prema amerikim uzorima. Japan je junaki odluio da postane najpismenija nacija na svetu i u tome je uspeo; godine 1925. kolu je pohaalo 99.4 odsto od ukupnog broja japanske dece, a u 1927., 93 odsto ljudi je znalo da ita. Uenici su sa pobonou prihvatili novo svetovno uenje; na stotine ih je izgubilo zdravlje u elji da steknu znanje, tako da je vlada bila prisiljena da preduzme aktivne korake da podstakne bavljenje atletikom, gimnastikom i igrama svih vrsta, od "xiju-xice" do bezbola. Obrazovanje se otrglo od pokroviteljstva religije i u Japanu postalo svetovnije nego u veini evropskih drava. Drava je finansirala pet carskih univerziteta, a ostalih etrdeset

547

jedan, samo manje carski, okupljao je na hiljade revnosnih studenata. Do 1931., Tokijski carski univerzitet je imao 8.064 studenta, dok je Univerzitet u Kjotou imao 5552. Japanska knjievnost se , u poslednjem kvartalu veka, izgubila u nizu pomodnih imitacija. Engleski liberalizam, ruski realizam, nieovski individualizam i ameriki pragmatizam zapljusnuli su inteligenciju, dok nije ponovo zavladao duh nacionalizma, a japanski pisci poeli da istrauju svoj domai materijal na svoj domai nain. Jedna mlada ena, Iijo, pre smrti 1896. u dvadeset etvrtoj godini, promovisala je naturalistiki pokret u romanu, slikovito predstavivi patnju i potinjenost ene u Japanu. Godine 1906., pesnik Toson je ovaj pokret doveo do vrhunca dugim romanom "Hakai" ili "Prekreno obeanje" koje poetskom prozom govori o uitelju koji je obeao ocu da nikada nee otkriti da je poreklom "eta" ili rob, dostie sposobnou i obrazovanjem visoki poloaj i zaljubljuje se u prefinjenu devojku iz vie drutvene klase. Tada, u nastupu iskrenosti, priznaje joj svoje poreklo, ostavlja svoju voljenu i poloaj i zauvek naputa Japan. Ovaj je roman snano doprineo raspravi kojom je konano ukinuta istorijska diskvalifikacija klase eta."Tanka" i "haiku" bili su poslednji oblici japanske kulture koji su popustili pod uticajem Zapada. etrdeset godina posle Restauracije, oni su jo uvek bili omiljeni oblici japanskog stiha, iji se poetski duh gubio u udesnoj ingenioznosti i umenosti. Tada je 1897. Toson, mladi uitelj iz Sendaia, prodao izdavau za petnaest dolara knjigu poezije, ija je duina pojedinanih pesama napravila revoluciju, gotovo isto tako temeljnu kao bilo koja revolucija koja je do tada potresla strukturu drave. Publika, umorna od elegantnih epigrama, reagovala je zahvalno i od izdavaa napravila bogatog oveka. Ostali pesnici su sledili put koji je Toson prokrio, "tanka" i "haiku" su se posle hiljadugodinje dominacije napokon predali. Uprkos novim oblicima, stari Carski poetski konkurs jo traje. Svake godine, car najavljuje temu i daje primer sastavljajui na nju jednu odu; carica to isto uradi posle njega; a potom dvadeset pet hiljada Japanaca svih zvanja i godina, alju svoje stihove Poetskom birou u Carskoj palati, koje ocenjuju najpoznatiji bardovi u zemlji. Deset najboljih pesama se itaju caru i carici i objavljuju u novogodinjem broju japanskih novina.Ovo je obiaj vredan divljenja, dovoljan da za trenutak odvrati duu od komercijalizma i rata, dokazujui da je japanska knjievnost jo uvek vitalni deo najvitalnije nacije savremenog sveta. 4. Novo carstvo Nesigurne osnove nove civilizacije - Uzroci japanskog imperijalizma - Dvadeset jedan zahtev - Vaingtonska konferencija - Zakon o imigraciji iz 1924. - Invazija Manxurije - Novo kraljevstvo - Japan i Rusija - Japan i Evropa- Mora li Amerika zaratiti sa Japanom? Uprkos brzom rastu svog bogatsva i moi, novi Japan poiva na nesigurnim temeljima. Njegova populacija je porasla sa 3.000.000 iz vremena otokua Taiija na oko 17.000.000 pod Hidejoijem, na oko 30.000.000 pod Joimunijem i na preko 55.000.000 na kraju vladavine Meiija (1912.).$450$ U toku jednog veka ono se udvostruilo, a planinska ostrva, tako retko obradiva, teko izdravaju brz rast svog milionskog stanovnitva. Ostrvsko stanovnitvo, upola manje od onog u Sjedinjenim Dravama, prisiljeno je da ivi na povrini koja je po veliini njen dvanaesti deo. Ono se moe izdravati samo proizvodnjom; a Japan je tragino siromaan gorivom i mineralima neophodnih industriji.

548

Hidroelektrina energija se krije u rekama koje teku od planina do mora, ali pun razvoj ovih resursa obezbedio bi svega treinu od koliine koja se ve troi, i na njih se ne moe osloniti za rastue budue potrebe. Tu i tamo ima uglja, u gotovo nepristupanim nalazitima na ostrvima Kjuu i Hokaido, a nafta se moe obezbediti sa Sahalina; ali gvoe, sama sr i oslonac industrije, gotovo da ne postoji na japanskom tlu. Na kraju, niski ivotni standard, na koji je priroda jaine i skupoe materijala i energije osudila narod Japana, ini da potronja sve vie i vie zaostaje za proizvodnjom; svake godine iz sve bolje opremljenih fabrika, pojavljuje se sve vei viak proizvoda koji se ne moe prodati na domaem tritu i naprosto vapi za stranim tritima.U ovim uslovima se rodio imperijalizam to jest pokuaj jednog ekonomskog sistema da stekne kontrolu, preko vlade kao svog predstavnika, nad onim stranim podrujima od kojih zavisi zbog nafte, trita, sirovina ili dividendi. Gde da Japan nae ove mogunosti i ove sirovine? On ne moe da se okrene Indokini, Indiji, Australiji ili Filipinima; jer ove je zemlje Zapad ve ekonomski osvojio i njihova carinska zatita vie je sklona svojim belim gospodarima nego Japanu. Oigledno da se Kina namestila pred vratima Nipona kao bogomdano trite za japansku robu; a Manxurija bogata ugljem i gvoem, bogata itom koje se na ostrvu ne moe uspeno uzgajati, bogata ljudskim resursima za industriju, za oporezivanje i rat Manxurija sudbinski pripada Japanu. Po kom pravu? Po onom istom po kome je Engleska uzela Indiju i Australiju, Francuska Indokinu, Nemaka antung, Rusija Port Artur, a Amerika Filipine pravu potrebe jaeg. Opravdanja na dugi rok ne bi bila potrebna; sve to je bilo potrebno bila je sila i prilika. U oima Darvinovog sveta uspeh opravdava svako sredstvo.Prilika se velikoduno pruila najpre sa velikim ratom, potom raspadom evropskog i amerikog ekonomskog ivota. Rat ne samo da je ubrzao proizvodnju u Japanu (kao i u Americi) otvorivi industriji idealno strano trite jedan kontinent u ratu; on je istovremeno okupirao i oslabio Evropu, ostavivi Japanu gotovo slobodne ruke na Istoku. Tako je on 1914 napao antung; a godinu kasnije ponudio Kini onaj "Dvadeset jedan zahtev" koji bi, da je sproveden, napravio od Kine xinovsku koloniju malog Japana.Grupa /I/ u Zahtevima traila je da Kina prizna japansku vrhovnu vlast u antungu; Grupa /II/ odnosila se na odreene industrijske povlastice i priznavanje specijalnih prava Japana u Manxuriji i istonoj Mongoliji; Grupa /III/ je predlagala da najvee rudarske kompanije na kontinentu postanu zajedniki interes Kine i Japana; Grupa /IV/ (usmerena na ameriki zahtev za otvaranje luke za utovar uglja pored Fuoua) sadravala je uslov da se "ni jedno ostrvo, pristanite ili luka du obale ne sme ustupiti bilo kojoj treoj dravi." Grupa /V/ skromno je sugerisala da bi od sada Kinezi morali imati japanske savetnike za svoje politike, ekonomske i vojne poslove; a policijska vlast u svim veim gradovima Kine bila bi pod zajednikom upravom Kineza i Japanaca; da bi Kina morala kupovati najmanje pedeset odsto svog oruja od Japana; da bi Japanu trebalo da dozvoli da izgradi tri vane eleznike pruge u Kini; i da Japan dobije pravo da slobodno gradi pruge, rudnike i luke u provinciji Fukijan. Sjedinjene Drave su protestvovale sa obrazloenjem da neki od ovih zahteva naruavaju teritorijalni integritet Kine i princip Otvorenih vrata. Japan je povukao Grupu /V/, preinaio ostale Zahteve i predao ih 7. maja 1915. Kini uz ultimatum. Kina ih je prihvatila sledei dan. Usledio je bojkot japanske robe u Kini; ali Japan se oslonio na istorijski tanu pretpostavku da bojkot pre ili kasnije nestaje pred tendencijom trgovine da sledi liniju najniih cena. Godine 1917. milozvuni vikont Iii je amerikom narodu objasnio poloaj Japana i ubedio dravnog sekretara Lensinga da potpie sporazum kojim se "Japanu priznaju posebni interesi u Kini, prvenstveno u onom delu na kome se dve

549

drave granie." Na Vaingtonskoj konferenciji 1922., dravni sekretar Hjuz je uspeo da nagovori Japance da priznaju princip "Otvorenih vrata" u Kini i da se zadovolje sa mornaricom koja po veliini ini ezdeset odsto veliine engleske ili amerike mornarice. $451$ Na kraju Konferencije, Japan se saglasio da Kini vrati deo atunga (ingtao) koji je u ratu osvojio od Nemake. Anglo-japanski pakt je umro tihom smru, a Amerika je slatko sanjala o venom miru.Iz ovog mladalakog uzdanja u budunost proistekao je jedan od najozbiljnijih promaaja amerike diplomatije. Obaveten da je stanovnitvo pacifike obale uznemireno doseljavanjem Japanaca u Kaliforniju, predsednik Teodor Ruzvelt je 1907., sa zdravorazumskim oseanjem koji se krio iza njegove javne galame, tiho sklopio sa japanskom vladom "Xentlmenski sporazum" po kome se Japan obavezao da e zabraniti iseljavanje svojih radnika u Sjedinjene Drave. Ali, visina stope nataliteta kod onih koji su se ve doselili i dalje je brinula zapadne drave i neke od njih su donele zakone kojima se ne dozvoljava strancima da steknu vlasnitvo nad zemljom. Kada je 1924. ameriki Kongres odluio da ogranii useljavanje, odbio je da na azijske rase primeni princip kvota na osnovu kojih se ograniavao ulazak evropskim doseljenicima; umesto toga on je potpuno zabranio useljavanje Azijata. Isti bi s rezultat otprilike dobio primenom kvota na sve rase, bez diskriminacije ili imenovanja; a sekretar Hjuz je protestovao "da je propis potpuno nepotreban ak i za svrhu za koju je formulisan." Ali, usijane glave su protumaile kao pretnju upozorenje japanskog ambasadora na "ozbiljne posledice" koje bi zakon mogao da izazove; i u groznici ozlojeenosti usvojen je Zakon o useljavanju.Ceo Japan je usplamteo na potez koji je izgledao kao namerna uvreda. Organizovani su mitinzi, drani govori, a jedan patriota izvrio je "hara-kiri" pred vratima kue vikonta Inouja kako bi izrazio nacionalno oseanje sramote. Japanski lideri, svesni da je zemlja oslabljena zemljotresom iz 1923., sauvali su mirnou i ekali podesnu priliku. U prirodnom toku dogaaja morao je doi trenutak kada e Amerika i Evropa biti slabe; a tada e Japan iskoristiti svoju drugu priliku i sa zadrkom se osvetiti.Kada je usledio najvei od svih ratova praen gotovo najveom od svih depresija, Japan je video svoju dugo ekanu ansu da utvrdi svoju vlast na Dalekom istoku. Objavivi da kineske vlasti u Manxuriji kinje japanske trgovce, a ustvari uplaen da njegovoj eleznici i drugim ulaganjima preti propast od kineske konkurencije, Japan je u septembru 1931. dozvolio svojoj armiji da na sopstvenu inicijativu napadne Manxuriju. Kina, u haosu zbog revolucije, pokrajinskog separatizma i potkupljivih politiara, nije bila u stanju da se jedinstveno suprotstavi, sem da ponovo uvede bojkot japanske robe; a kada je Japan, navodno protestvujui protiv propagiranja bojkota napao angaj (1932.), samo je deo Kine ustao da se suprotstavi napadu. Protest Sjedinjenih Drava oprezno su, "u principu" podrale evropske sile previe okupirane svojim pojedinanim trgovakim interesima, da bi preduzele odlunu i jedinstvenu akciju protiv dramatinog okonanja kratke vlasti belog oveka na dalekom Istoku. Liga nacija je osnovala komisiju pod erlom Litonom, koja je sprovela bez sumnje potpunu i nepristrasnu istragu i o tome napravila izvetaj; ali Japan se povukao iz Lige na istoj osnovi na kojoj je Amerika 1935. odbila da bude lanica Meunarodnog suda da ne eli da joj sudi Sud njenih neprijatelja. Bojkot je smanjio japanski izvoz u Kinu za etrdeset sedam odsto u periodu izmeu augusta 1932. i maja 1933.; ali u meuvremenu, japanska trgovina je istisnula kinesku sa Filipina, iz malajskih drava i sa Junih mora i, ve 1934 japanski diplomati, uz podrku kineskih dravnika, uspeli su da nateraju Kinu da usvoji carinski zakon koji je davao prednost japanskim proizvodima nad onima poreklom iz zapadnih sila.U martu 1932., japanska vlada imenovala je Henrija P'u Jia, naslednika

550

prestola Manu u Kini, za glavnog zapovednika nove drave Manukuo; a dve godine kasnije proglasila ga je carem po imenom Kang Teh. Visoki inovnici bili su ili Japanci ili podvodljivi Kinezi; ali iza svakog kineskog dravnog inovnika stajao je japanski savetnik. I dok se princip "Otvorenih vrata" tehniki i dalje potovao, naeni su naini da trgovina i resursi Manukuoa preu u japanske ruke.45 Doseljavanje iz Japana nije uspelo, ali je priliv japanskog kapitala bio ogroman. Gradile su se eleznice kako za trgovake tako i za vojne svrhe, brzo irili putevi, a sa Sovjetima su zapoeti pregovori o kupovini kineske istone eleznice. Japanska armija, pobednika i sposobna, ne samo da je organizovala novu dravu, ve je diktirala politiku vlade u Tokiju. Ona je osvojila provinciju ehol za Pu Jia, napredovala gotovo do Pekinga, velikoduno se povukla i ekala svoj trenutak.U meuvremenu, japanski predstavnici u Nankingu ulagali su svaki "jen" da bi privoleli kinesku vlada da prihvati japansko vostvo u svakom ekonomskom i politikom aspektu kineskog ivota. Kada osvoji Kinu, vojniki ili zajmovima, Japan e biti spreman da se obrauna sa svojim starim neprijateljem nekada carevinom svih Rusa, sada Savezom Sovjetskih Socijalistikih Republika. Du mongolskog karavanskog puta kroz Kalgan i Urgu, ili preko manukuovske granice u iti, ili na bilo kome od stotinu ranjivih mesta na kojima Transsibirska eleznica, jo uvek u veem delu Dalekog istoka jednotrana, vijuga oko nove drave, japanska armija moe da napadne i presee kimenu modinu koja povezuje Kinu, Vladivostok i TransBajkal sa ruskom prestonicom. Grozniavo, herojski, Rusija se priprema za neizbean sukob. U Kuznjecku i Magnetogorsku ona podie ogromne rudnike uglja i eliane, koji se mogu pretvoriti u xinovske fabrike oruja; a u Vladivostoku roj podmornica spreman je da se pozabavi japanskom flotom, dok na stotine bombardera budno posmatra japanske proizvodne i transportne centre, kao i njihove krhke drvene gradove.Iza ovog zlosutnog paravana stoje ukroene i frustrirane zapadne sile: Amerika besna zbog gubitka kineskog trita, Francuska zabrinuta zbog Indokine, Engleska uznemirena zbog Australije i Indije i umorna od japanske konkurencije ne samo u Kini ve irom njene imperije na Istoku. Ipak, Francuska je spremnija da finansijski pomogne Japan nego da mu se suprotstavi; a lukava Britanieka sa nevienom strpljivou, nadajui se da e svaki od njenih jakih konkurenata u azijskoj trgovini unititi jedan drugog i ostaviti ponovo svet Engleskoj. Svakog dana sukob interesa postaje sve akutniji i pribliava se otvorenom sueljavanju. Japan insistira da strane kompanije koje prodaju naftu Japanu dre rezerve goriva dovoljne da se, u sluaju potrebe, ostrvo moe snabdevati pola godine. Manukuo je zatvorio vrata nejapanskoj nafti. Japan je, uprkos protestima Amerikanca i veta urugvajskog predsednika uspeo da dobije dozvolu urugvajskog parlamenta da na reci Plata izgradi slobodnu bescarinsku luku za uvoz ili proizvodnju japanske robe. Iz tog stratekog centra krenue trgovinski i finansijski prodor u Latinsku Ameriku, ritmom koji nije zapamen od vremena brzog nemakog osvajanja junoamerike trgovine, to je pridonelo izbijanju velikog rata i amerikom ulasku u njega. Dok seanja na rat poinju da blede, pripreme za novi rat postale su dnevna zapovest.Mora li Amerika zaratiti sa Japanom? Na ekonomski sistem daje klasi ulagaa tako velikoduni deo bogatstva koje stvara nauka, upravljanje i rad da masi proizvoaa ostaje premalo da bi im to omoguilo da kupuju koliko i proizvedu; stvara se viak proizvoda koji vapi za osvajanjima stranih trita kao jedine alternative za nastavak proizvodnje ili irenju potroake moi kod kue. Ali ovo je jo aktuelnije za japanski privredni sistem nego za na sopstveni; i on takoe mora da osvoji strana trita, ne samo da bi odrao svoje centralizovano bogatstvo, ve da bi obezbedio gorivo i sirovine nune njegovoj industriji.

551

Gorkom ironijom istorije taj isti Japan, koji je Amerika izvukla iz mirne poljoprivrede 1853. i podstakla njegov industrijski i trgovinski razvoj, sada ulae svu svoju snagu i prepredenost da kroz depresirane cene pobedi, a kroz osvajanja ili diplomatiju kontrolie upravo ona azijska trita na koja je Amerika usmerila svoje nade kao na potencijalno najvei ventil za viak svojih proizvoda. U istoriji, kada dve zemlje konkuriu za ista trita, obino ona zemlja koja izgubi u ekonomskoj konkurenciji, a jaa je u resursima i naoruanju, objavljuje rat svom neprijatelju.

Zavrna re ISTONO NASLEE

Proli smo nevoljno brzo kroz etiri hiljade godina istorije najbogatijih civilizacija najveeg kontinenta. Nemogue je time shvatiti ove civilizacije ili im odati potovanje koje zasluuju; jer kako neiji um, u toku jednog oveijeg ivota, da razume ili proceni naslee jedne rase? Institucije, obiaji, umetnost i moral jednog naroda predstavljaju prirodnu selekciju na osnovu bezbrojnog eksperimentisanja u pokuajima i greakama, prikupljenu mudrost svih njegovih generacija koju je nemogue sistematski prikazati; ni inteligencija filozofa ni um studenta nisu dovoljni da bi je u celosti obuhvatili, jo manje da bi ih ispravno ocenili. Evropa i Amerika su razmaena deca i unuke Azije i nikada nisu sasvim shvatile bogatstvo svog predklasinog naslea. Ali ako sada saberemo ona umea i tokove koje je Zapad nasledio od Istoka, ili koji su se, prema naem sadanjem i ogranienom saznanju, najpre pojavili na Istoku, otkriemo da nesvesno formiramo konture civilizacije.Prvi element civilizacije je rad obraivanje tla, zanatstvo, saobraaj i trgovina. U Egiptu i Aziji sreemo se sa najstarijom do sada poznatom obradom tla,$452$

552

najstarijim sistemima navodnjavanja i prvom poznatom proizvodnjom onih okrepljujuih pia bez kojih, oito, savremena civilizacija teko da bi postojala piva, vina i aja. Zanatstvo i konstrukcija bili su u Egiptu pre Mojsija isto toliko razvijeni kao i u Evropi pre Voltera; graenje ciglama ima istoriju staru barem koliko Sargon /I/; grnarski toak i kolski toak najpre su se pojavili u Elamu, platno i staklo u Egiptu, svila i barut u Kini. Konj je stigao iz srednje Azije u Mesopotamiju, Egipat i Evropu; fenianski brodovi su oplovili Afriku pre Periklovog doba; kompas je stigao iz Kine i u Evropi napravio trgovinsku revoluciju. Sumer nam pokazuje prve poslovne ugovore, prvi kreditni sistem, prvo korienje zlata i srebra kao standarda vrednosti; a Kina prva postie udo prihvatanja papira kao zamene za srebro i zlato.Drugi element civilizacije je vlada organizacija i zatita ivota i drutva preko klana i porodice, zakona i drave. Seoska zajednica pojavila se u Indiji, a grad-drava u Sumeru i Asiriji. Egipat vri popis stanovnitva, ubire poreze na prihod i vekovima odrava unutranji mir sa primerenim minimuma sile. Ur-Engur i Hamurabi formuliu velike zakonske kodekse, a Darije organizuje, svojom carskom vojskom i garnizonima, jednu od najbolje organizovanih imperija u analima vladanja.Trei element civilizacije je moral obiaji i ponaanje, savest i milosre; zakon ugraen u duh, koji na kraju raa ono oseanje dobra i zla, onaj red i disciplinu elje, bez kojih se drutvo raspada na pojedince i pada kao rtva neke koherentne drave. Uglaenost je stigla sa starih dvorova Egipta, Mesopotamije i Persije; ak i danas Daleki istok bi mogao da grubi i nestrpljivi Zapad ui manirima i dostojanstvu. Monogamija se pojavila u Egiptu i poela svoju dugu borbu da se dokae i preivi u konkurenciji sa nepravednom ali eugeninom poligamijom Azije. Iz Egipta se uo prvi poziv na ljudsko sabratstvo, prva formulacija moralne savesti oveanstva.etvrti element civilizacije je religija korienje ovekovih natprirodnih verovanja za utehu u patnji, za oplemenjivanje karaktera i jaanje drutvenih instinkata i reda. Najvie negovani mitovi i tradicije Evrope vode poreklo iz Sumera, Vavilona i Judeje; na tlu Istoka nastale su prie o stvaranju i poplavi, padu i spasenju oveka; a od brojnih boginja majki, naposletku je roen "najlepi cvet sve poezije", kako je Hajne nazvao Mariju, Majku Boju. Iz Palestine potie monoteizam, najlepe pesme ljubavi i uznoenja u knjievnosti, najusamljeniji, najsmerniji i najimpresivniji lik u istoriji.Peti element civilizacije je nauka jasno vienje, tano beleenje, nepristrano isprobavanje i polagano prikupljanje znanja dovoljno objektivnog da omogui predvianje i kontrolu. Egipat razvija aritmetiku i geometriju i pravi kalendar; egipatski svetenici i lekari bave se medicinom, istrauju bolesti sistematski, vre na stotine razliitih hirurkih zahvata i anticipiraju neto od Hipokratove zakletve. Vavilon prouava zvezde, crta zodijak i daje nam dananju podelu meseca na etiri nedelje, vremena na dvanaest asova, asa na ezdeset minuta, minute na ezdeset sekundi. Indija preko Arapa iri svoje proste brojke i magine decimale, uei Evropu vetini hipnotizma i tehnici vakcinacije.esti element civilizacije je filozofija pokuaj oveka da uhvati neto od one totalne perspektive, za koju u svojim periodima skromnosti zna da moe da je poseduje samo u beskonanosti; smelo i beznadno ispitivanje prvih uzroka postojanja stvari i njihovog krajnjeg znaenja; razmiljanje o istini i lepoti, o vrlini i pravdi, o idealnom oveku i dravama. Sve ovo se pojavljuje na Istoku neto ranije nego u Evropi: Egipani i Vavilonci razmiljaju o ljudskoj prirodi i sudbini, a Jevreji piu neprolazne komentare o ivotu i smrti, dok Evropa ami u varvarstvu; Hindus se igra logikom i epistemologijom u najmanju ruku istovremeno kad i Parmenid i Zenon iz Eleje; Upaniade se bave metafizikom, a Buda izlae veoma savremenu psihologiju nekoliko vekova pre roenja Sokrata. I ako Indija uvlai filozofiju u

553

religiju i ne uspeva da otrgne razum od nade, Kina odluno sekularizuje svoju misao i daje, opet pre Sokrata, mislioca ijoj trezvenoj mudrosti gotovo da nije potrebna nikakva izmena da bi nam bila vodi u dananjem ivotu i inspiracija onima koji ele da asno upravljaju dravom.Sedmi element civilizacije je pismo prenos jezika, obrazovanje mladih, razvoj pismenosti, stvaranje poezije i drame, podsticaj romanu i pisano seanje na ono to se zbilo u prolosti. Najstarije nama poznate kole su one u Egiptu i Mesopotamiji; i najstarije kole vladanja su egipatske. Iz Azije je, oigledno, stiglo pismo; iz Egipta alfabet, papir i mastilo; iz Kine, tampa. Izgleda da su Vavilonci sastavili najstarije gramatike i renike i osnovali prve biblioteke; a lako je mogue da su univerziteti Indije prethodili Platonovoj Akademiji. Asirci su ispolitirali hronike u istoriju, Egipani naduvali istoriju u epiku, a Daleki istok je savremenom svetu dao one delikatne oblike poezije ija cela savrenost poiva na prefinjenom opaanju izraenom u prizoru trenutka. Nabonidos i Asurbanipal, ije su posmrtne ostatke iskopali arheolozi, bili su i sami arheolozi; a neke od basni kojima zabavljamo nau decu vuku korene iz drevne Indije.Osmi element civilizacije je umetnost ukraavanje ivota prijatnom bojom, ritmom i oblikom. U njenom najjednostavnijem vidu ukraavanju tela u ranim periodima egipatske, sumerske i indijske civilizacije nailazimo na elegantnu odeu, raskoni nakit i sablanjivu kozmetiku. Lep nametaj, elegantna grnarija i izuzetne rezbarije u slonovai i drvetu ispunjavaju egipatske grobnice. Nesumnjivo da su Grci morali da naue neto od njihovih vetina u vajanju i arhitekturi, slikanju i bareljefu, ne samo iz Azije i sa Krita, ve od onih remek-dela koja su u njihovo vreme jo uvek sijala ogledajui se u Nilu. Iz Egipta i Mesopotamije, Grka je uzela modele za svoje dorske i jonske stubove; iz istih ovih zemalja do nas nije samo doao stub, ve svod, kripta, prozorski sprat i kupola; a "zigurati" starog Bliskog istoka uticali su na oblikovanje dananje arhitekture u Americi. Kinesko slikanje i japanski drvorezi izmenili su ton i tok evropske umetnosti devetnaestog veka; a kineski porcelan je Evropi nametnuo takmienje sa novim savrenstvom. Sumorna velianstvenost gregorijanskog pojanja ide iz godine u godinu dalje u prolost sve do alobnih pesmi prognanih Jevreja bojaljivo okupljenih u rasejanim sinagogama.Ovo su samo neki od elemenata civilizacije i deo onog naslea koje je Istok ostavio Zapadu.Ipak, iz klasinog sveta ostalo je jo mnogo toga to se moe dodati ovoj bogatoj batini. Krit e podii civilizaciju gotovo isto toliko staru kao i egipatska i sluie kao most koji povezuje kulture Azije, Afrike i Grke. Grka e transformisati umetnost tragajui za savrenstvom a ne veliinom; ona e spojiti ensku delikatnost oblika i savrenost sa mukom arhitekturom i statuama Egipta i postati mesto najveeg doba u istoriji umetnosti. Ona e preneti svim podrujima knjievnosti kreativnu bujnost oseanja slobodnog uma; ona e zalihama evropske knjievnsti dodati razvuenu epiku, duboke tragedije, razdragane komedije i fascinirajue istorije. Ona e osnovati univerzitete i, u jednom kratkom periodu, uvesti svetovnu nezavisnost misli; razvie vie nego ikada ranije matematiku i astronomiju, fiziku i medicinu, i ostaviti ih u naslee Egiptu i Istoku; osnovae prirodne nauke i naturalistiki pogled na oveka; dovee filozofiju do svesti i reda i razmatrae potpuno racionalno sve probleme naeg ivota; oslobodie kolovanu klasu od crkvenih naela i sujeverja i pokuati da uini moral nezavisnim od pomoi natprirodnog. Ona e oveka posmatrati pre kao graanina nego kao podanika; dae mu politiku slobodu, graanska prava i nezabeleeni nivo umne i moralne slobode; stvorie demokratiju i izmisliti pojedinca.Rim e se nadovezati na ovu raskonu kulturu, proiriti je u svetu Mediterana, tititi je pola milenijuma od varvarskih napada i onda je preneti, preko rimske knjievnosti i latinskog jezika u severnu Evropu; on e enu uzdii do moi i sjaja i

554

duhovne emancipacije, koju moda nikada pre nije spoznala; dae Evropi novi kalendar i nauiti je principima politikog organizovanja i drutvene sigurnosti; uspostavie prava pojedinca u ureenom sistemu zakona to e mu pomoi da kontinuitet odri kroz vekove bede, haosa i sujeverja.U meuvremenu e Bliski istok i Egipat ponovo procvetati, stimulisani grkom i rimskom trgovinom i milju. Kartagina e ponovo oiveti sve bogatstvo i luksuz Sidona i Tira; "Talmud" e se mnoiti u rukama rasprenih ali odanih Jevreja; nauka i filozofija procvatae u Aleksandriji, a iz meavine evropskih i istonih kultura nastae religija predodreena da delom razori, a delom sauva i povea, civilizaciju Grke i Rima. Sve je bilo spremno da iznedri vrhunske epohe klasine antike: Atinu pod Periklom, Rim pod Avgustom i Jerusalim pod Herodom. Scena je postavljena za trostruku dramu Platona, Cezara i Hrista.

555