Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 6

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE
Vlast koju su uspostavili okupatori i kvislinzi nije uspela da uhvati dublje korene zahvaljujui, izmeu ostalog, otporu stanovnitva, genocidu koji su vrili okupatori, ustae, albanski nacionalisti i kolaboracionisti a na mnogim podrujima Jugoslavije jednostavno je zbrisana u ustanku. Ustanika atmosfera i ivotna dinamika svakodnevnih odnosa traile su neodloivo reavanje meuljudskih, imovinskih, statusnih i drugih pitanja. Svest seljaka i graana u zbegovima i unutar manje-vie osloboenih teritorijalnih celina pokazivala je tenju da se novonastali odnosi urede, u skladu sa zahtevima snoljivosti, navikama i tradicijama, posredstvom improvizovanih organa samouprave, poverenika, iskusnih domaina, kao to se to radilo u ustanikim talasanjima u prolosti. Delimino na osnovu tih potreba, nesumnjivo organizovani podsticaj komunista za stvaranje narodnooslobodilakih odbora dobijao je ire istorijsko opravdanje. Usklaena komunistika akcija u pravcu stvaranja novih organa vlasti bila je vidljiva samim tim to su iza njihovog formiranja stajali ustaniki tabovi, mesni i optinski partijski komiteti, via partijska i vojna rukovodstva, istaknuti pojedinci-komunisti ili ugledni graani pod uticajem narodnooslobodilakog pokreta. Stihijni elementi javljali su se kao druga strana organizovane akcije, izraavajui se u samoinicijativi i borbenom stvaralatvu naoruanog naroda. Narodne mase su spontano prihvatile ove odbore. Celi taj kompleks odnosa, koji moemo nazvati pravnim reimom" u najrudimentarnijem smislu, nije se mogao prepustiti sluaju niti su ga partizanski tabovi mogli sami urediti, iako su se vojne i politike akcije prelivale i proimale. im je u leto 1941. stvorena slobodna teritorija, svom se snagom postavio problem obezbeenja poretka koji bi sluio razvijanju ustanka i sigurnosti pozadine u smislu kretanja graana, ishrane,
<-"->'!
NARODNOOSLOBODILAKI
RAT I REVOLUCIJA
zbrinjavanja izbeglica, evakuacije, prometa, rada zanatskih radionica, stambenog smetaja, spreavanja zaraza, zatite linih dobara, preuzimanja dravne imovine. Drugi kompleks odnosa bio je vezan za bezbednost osloboenog podruja i politiki ivot na njemu u znaku ustanike politike i programa oslobodilakih snaga. Trei kompleks odnosio se na mobilizaciju boraca i izvore snabdevanja partizanskih odreda. U ratnoj klimi, punoj sukoba i najraznovrsnijih podela meu suprotstavljenim snagama, organi vlasti imali su i fizionomiju politikih inilaca, jer je njihov rad bio nezamisliv bez odgovarajuih politikih pretpostavki, motivacija i rezultata. U poetnoj fazi ustanka preplitao se rad vojnih tabova, partijskih komiteta i narodnooslobodilakih odbora. Na vrenje vlasti i politikih funkcija uticala je nerazvijenost tih organa, kao i celokupne strukture narodnooslobodilakog pokreta, na jednoj strani, a na drugoj njihova istovetnost interesa u pogledu narodnooslobodilake borbe kao revolucionarne strategije KPJ. Jedinstvo vojnih, politikih i dravnih funkcija odralo se i u kasnijim fazama narodnooslobodilake borbe, sve do njihovog razdvajanja. No narodnooslobodilaki odbori su ve neposredno posle Stolica jasno oznaeni kao organi koji obuhvataju ,,sve funkcije vlasti" na datom podruju. Istovremeno, ostali su organi ustanka i tela sa irokom politikom osnovom, to je proizilazilo i iz njihovog naziva. S tog se stanovita za njih izriito govorilo da nisu organi nijedne partije. Kao vanstranake" organizacije, narodnooslobodilaki odbori su nastojali da okupe to vie graana, nezavisno od njihovog politikog opredeljenja, koji su patriotski raspoloeni i prihvataju borbu za narodno osloboenje. Ali napori da se proiri ustaniki front i u njemu okupi to vie rodoljuba nisu podrazumevali stvaranje narodnooslobodilakih odbora na kompromisnoj osnovi, na principu koalicije ili pariteta, iako je i takvih, prolaznih reenja bilo u zapadnoj Srbiji 1941, nametnutih tadanjim odnosnom snaga izmeu partizana i etnika. Narodnooslobodilaki odbori su od osnivanja imali obeleja dravnih organa vlasti. Donosili su odluke i uputstva, reavali meusobne odnose graana, ustanovljavali prava i zasnivali obaveze, propisivali ponaanje, organizovali pomo partizanskim odredima i branili zaetke novog poretka. Sem na osloboenim i poluosloboenim podrujima Jugoslavije, oni su radili i u neprijateljskoj pozadini, u vidu odbora jedinstvenog
195
narodnooslobodilakog fronta, mahom vrei privredne, politike i propagandne funkcije, to je svedoilo o izvesnom dvojstvu vlasti okupatora i narodnooslobodilakog pokreta. S gledita revolucionarnog procesa, od toga je daleko vanije bilo to narodnooslobodilaki odbori od prvog dana faktiki funkcioniu, suprotno volji starog dravnog centra u emigraciji, predvoenog kraljem i jugoslovenskom vladom u izbeglitvu. Budui organi vlasti i izraz politikog jedinstva masa, narodn o o s l o b o d i l a k i odbori su rano postali meta predstavniika graanskog drutva. Mihailovievi etnici u Srbiji i predstavnici graanskih krugova pitali su, na skuptini u Beranama jula 1941, emu osnivanje takvih odbora kada ve postoje sreska naelstva. U toj centralnoj dravnoj instituciji narodnooslobodilakog pokreta oni su videli nosioca nepomirljive narodnooslobodilake borbe, tumaa za njih neprihvatljive politike nacionalne ravnopravnosti, i nagovetaj drutvenih promena u okvirima rata protiv okupatora. Stvaranjem tih organa, smatrali su, prekida se unutranji kontinuitet Kraljevine Jugoslavije i zainje nov poredak, sa svojom dravnom organizacijom. Samim tim, rad narodnooslobodilakih odbora nisu izvodili iz Oktroisanog ustava, ve iz promene odnosa koju donosi narodnooslobodilaka borba. Savetovanje u Stolicama je, pored vojnih pitanja, posvetilo panju i razvitku narodnooslobodilakih odbora, naglaavajui znaaj njihove organizacione unifikacije, ali se oni kao to pokazuje direktivni lanak Edvarda Kardelja objavljen u uikoj Borbi oktobra 1941 i dalje tretiraju kao privremeni organi. Na ovakvu kvalifikaciju najverovatnije su uticali pored nedovoljnog iskustva tih tela, potrebe njihovog organizacionog i funkcionalnog sazrevanja neizbistreni odnosi s etnicima i meunarodni obziri narodnooslobodilakog pokreta. Od jula 1941. javljaju se seoski, optinski, sreski, gradski, okruni i zemaljski narodnooslobodilaki odbori. Dragojlo Dudi je u osloboenom Krupnju, prilikom obrazovanja privremenog sreskog NOO, 5. septembra 1941. proglasio da se stara vlast ukida. Prema odluci tog odbora, u mesnoj topionici antimona obrazovan je trolani Odbor radnike kontrole. Sreski narodnooslobodilaki odbori konstituisani su na tlu osloboene zapadne Srbije u Arilju, Bajinoj Bati, Poegi, Uicu, ajetini, Kosjeriu. Gradski narodnooslobodila-
<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA
ki odbor u Uicu formiran je 7. oktobra. Narodnooslobodilaki odbor u aku radio je na principu pariteta: sastojao se od jednakog broja predstavnika narodnooslobodilakog i etnikog pokreta. Mrea narodnooslobodilakih odbora prekrivala je celu teritoriju Uike republike". Posle vojno-politikog savetovanja u Stolicama Politbiro CK KPJ je pomiljao da treba stvoriti jedan centralni NOO" za celu osloboenu teritoriju. Za to su se, pored Tita i Kardelja, zalagali Ivan Milutinovic i Sreten ujovi iz Uica, ali je Tito poruivao iz Tolisavca da e se o stvaranju Glavnog NOO doneti konano rjeenje" kad on stigne u Uice. Radilo se da se na slobodnu teritoriju Srbije dovedu Ivan Ribar, Dragoljub Jovanovi, Sinia Stankovi i ore Tasi. Najvii organ vlasti u Srbiji stvoren je u Uicu, 16. novembra 1941. godine, kao to se vidi iz jednog pisma Josipa Broza Tita upuenog u svojstvu vrhovnog komandanta NOPOJ tabu komande Junog fronta (etniki tab u Jagodini, kod Viegrada). Tito u tom pismu istie da se ne stvaraju partizanske vlasti" ve narodnooslobodilaki odbori koji vrse civilnu vlast", nastojei da u njih uu predstavnici svih politikih struja, osim poznatih petokolonaa". Za predsednika Centralnog odbora za itavu osloboenu teritoriju imenovan je Dragojlo Dudi, a za sekretara Petar Stamboli. U Odboru je izvrena podela resora. Tako je Dragojlo Dudi dobio resor poljoprivrede a Mirko Tomi finansije; Milentije Popovi je bio predvien da vodi poslove graevinarstva; Jovan Popovi i Mitra Mitrovi radili su na pitanjima prosvete i kolstva; zanatstvo, trgovinu i privredu vodili su Nikola Grulovi i Vlada Zeevi. Odboru je dodeljen na rad Jusuf Tuli. Odbor je stvoren na inicijativu Politbiroa CK KPJ. Zbog ofanzive Nemaca i kvislinga na Uiku republiku" delatnost tek osnovanog odbora nije se mogla jae osetiti. Dan posle osnivanja ovog odbora na konferenciji predstavnika svih sedam srezova Uikog-okruga obrazovan je Okruni narodnooslobodilaki odbor za okrug uiki. Izborni skup bio je sazvan na inicijativu Centralnog odbora za itavu osloboenu teritoriju. Dunost predsednika Okrunog NOO vrio je Branislav Pavlovi, zemljoradnik, a sekretara Milivoje Kovaevi, advokatski pripravnik iz Uica. Na osloboenoj teritoriji Crne Gore vlast je preuzela Privremena vrhovna komanda. Prvi sreski narodnooslobodila-
197
ki odbor stvoren je u Kolainu 19. jula 1941, a u Bijelom Polju, Andrijevici i Beranama 20. jula. Beranski sreski odbor osnovan je na zboru 217 delegata optina beranskog sreza. Uputstvo Privremene vrhovne komande predvialo je aktivno i pasivno birako pravo za sve graane koji navre 18 godina, mukarce i ene, nezavisno od vere i nacionalne pripadnosti. Organi vlasti na osloboenim podrujima Bosne nosili su razna imena: komesarijati", poverenitva", odbori" itd. U Drvaru je 20. avgusta osnovano Vojno revolucionarno vijee. Krajem tog meseca stvoren je optinski narodnooslobodilaki odbor u Vlasenici (prvi u istonoj Bosni), poetkom septembra u ehoviima, a polovinom istog meseca u Sokolcu, pod Romanijom. U jesen 1941. na Kordunu su funkcionisali seoski, optinski i sreski (kotarski) narodnooslobodilaki odbori. Prvi sreski narodnooslobodilaki odbor u Hrvatskoj formiran je za srez Vojni 20. novembra 1941. na Petrovoj gori. Polovinom decembra osnovan je Kirinsko-sjeniarski kotarski narodnooslobodilaki odbor u Vrginom Mostu. Razvitak narodnooslobodilakih odbora na hrvatskom tlu dobio je znaajan podsticaj donoenjem Okrunice br. 3 i Okrunice br. 4 CK KP Hrvatske. Posle znaajnih ustanikih uspeha rukovodstvo KPJ je avgusta 1941. pokrenulo inicijativu da se formira Narodni komitet osloboenja kao centralni i objedinjavajui organ narodnooslobodilakog pokreta i reprezentativno politiko telo za Jugoslaviju, koje bi istupalo pred jugoslovenskom i meunarodnom javnou. Predvialo se da, pored komunista, u njega uu i predstavnici raznih demokratskih struja. Tim povodom je Josip Broz Tito polovinom avgusta uputio pismo tabu partizanskih odreda Hrvatske, neposredno adresirano na ime Rada Konara i Vladimira Popovia, u kome je, izmeu ostalog stajalo: Dalje, sa razvitkom narodnog ustanka, s jedne strane, i pokuajem neprijatelja da prikae taj pokret kao isto komunistiku stvar, s druge, namee nam se pitanje stvaranja i to to prije jednog Narodnog komiteta osloboenja, u koji bi uli predstavnici demokratskih struja Srbije, Hrvatske i Slovenije, zajedno s naim ljudima. To bi bila neke vrste narodna vlada koja bi izdala svoj proglas narodu i pozvala ga u borbu . . ." Meutim, do ostvarenja ove ideje nije dolo zbog ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa izmeu vlade SSSR-a i jugoslovenske vlade u izbeglitvu. To je za rukovodstvo naro-
<-"->'!
N A R O D N O O S L O B O D I L A K I RAT I REVOLUCIJA
dnooslobodilakog pokreta bio jo jedan pokazatelj sloenosti odnosa u antifaistikoj koaliciji. Komunisti su osnivanjem narodnooslobodilakih odbora katastrofu Kraljevine Jugoslavije pretvarali u katastrofu graanske Jugoslavije, odnosno u pobedu socijalistike revolucije. Za razvitak narodne vlasti je karakteristino da se diferencijacija vrila van narodnooslobodilakog pokreta a ne u njemu, ako izuzmemo prvu ustaniku fazu. Samim tim je i bitka za vlast, kao osnovno pitanje svake revolucije, izostala unutar narodnooslobodilakog pokreta. Stvaranjem novih organa vlasti od prvog dana narodnooslobodilake borbe jugoslovenska revolucija ima osoben peat u istoriji revolucija. Sovjeti su samo opti istorijski uzor, jer se narodnooslobodilaki odbori od njih razlikuju time to imaju iru politiku osnovu, a i po tome to su oni jedinstveni organi a ne odvojeni na sovjete radnikih, seljakih i vojnih deputata. Proleterska revolucija u Rusiji definie sebe po imenu od prvog dana, dok u jugoslovenskoj narodnooslobodilakoj borbi teku revolucionarni procesi koji se ne kvalifikuju kao revolucionarni, na to je uticalo postojanje svetske antifaistike koalicije i procene KPJ o unutranjem odnosu snaga. Narodnooslobodilaki odbori koji nastaju u borbi albanskog narodnooslobodilakog pokreta ak su i u nazivu, po strukturi i funkcijama kopija narodnooslobodilakih odbora jugoslovenske revolucije, ukljuujui i najvie organe vlasti (AVNO Albanije, Vrhovni tab NOVA). to se tie pokreta otpora u ehoslovakoj i Poljskoj, kao i u jugoistonoj Evropi koje pojedini istoriopisci nazivaju revolucijama", re je zapravo o politikim organima koji su tek uzgred vrili i neke kompetencije vlasti, i to uglavnom kada je re o tzv. satelitskim reimima (Bugarska i Rumunija), tek u zavrnoj fazi rata poto su snage Crvene armije razbile nemake armije i stvorile objektivne pretpostavke za prevrate u vrhu sistema vlasti, uz pomo nerazvijenih snaga pokreta otpora. Ovaj specifini razvoj u Jugoslaviji Tito je maja 1945. komentarisao na sledei nain: Mnogi drugovi me pitaju kada emo na drugu etapu, a mi se na njoj ve dugo, ali neosjetno nalazimo", to je samo jedna od ilustracija dijalektike primene linije koja je tiho", prikriveno" menjala osnove stare vlasti u okviru narodnooslobodilake borbe, dobijajui za to i podrku stranih sila saveznikog bloka, naroito SSSR-a,
1 9 9
posebno od 1944. kada je dolo do potpunog probijanja stratekog zaokruenja. Osnivanjem narodnooslobodilakih odbora, pa ma i kao privremenih organa vlasti, KPJ je prekidala kontinuitet sa unutranjim poretkom Kraljevine Jugoslavije praktino od stvaranja prvog partizanskog odreda, ispaljene prve partizanske puke i konstituisanja prvog narodnooslobodilakog odbora. Istovremeno, ona je praktino suspendovala i poruku Kominterne o vaenju ,,dve etape" borbe: prve nacionalnooslobodilake i antifaistike, i druge, vezane za socijalne promene do ega moe doi tek posle rata, gledajui na narodnooslobodilaku borbu i sprovodei je kao nedeljivi nacionalno-socijalni emancipativni proces. KPJ se nije odrekla Jugoslavije kao dravnog okvira, zajednice naroda i kao ideje ak i kada je Sovjetski Savez prekinuo diplomatske odnose sa Kraljevinom Jugoslavijom. Iz ova dva bitna stava KPJ vidi se da je ona izvodila narodnooslobodilaku borbu nezavisno od stranih direktiva. Te pojave samostalnog delovanja i vlastite procene situacije i odnosa snaga ponekada se nedovoljno uzimaju u obzir, budui potamnjene verbalnim prosovjetskim sadrajima propagande same KPJ, standardnim propagandnim ritualom u slavu Staljina, SSSR-a, Crvene armije koji je nesumnjivo izraz unutranjih uverenja, ali i cena obavezujueg manira u onovremenoj familiji komunistikih partija. Objektivna istorijska analiza ne moe da ne uoava tesne veze izmeu KPJ i Kl sa stanovita mandata, obaveznosti direktiva, stalnih konsultacija, traenja pomoi i slanja najrazliitijih obavetenja preko Kopinievog punkta u Zagrebu, ali i da ne vodi rauna o inicijativama KPJ koje su bile samonikle, poticale iz vlastitog saznanja i potrebe. O njima je obavetavana i Kominterna, pa ak i traena njena prethodna saglasnost, ali ako ona nije dobijena inicijative se nisu gasile ve uporno obnavljale. Poznat je sluaj sa stvaranjem optejugoslovenskog organa u vidu vlade ili komiteta koji se povlai od avgusta 1941. do jeseni 1942, odnosno do stvaranja AVNOJ-a u formi koju je preporuivala sovjetska vlada, suprotno Titovoj nameri da narodnooslobodilaki pokret stvori vladu. Odluke o oblicima borbe, tempu, sastavu i zadacima vojno-politikih tela donosilo je partizansko rukovodstvo, iako je Kominterna u vie navrata sugerisala da se vodi. rauna o meunarodnim momentima, internacionalnom karakteru narodnooslobodilakog pokreta ili nepotrebno ne dinamizira tempo razvitka narodnooslo-
bodilake borbe, posebno da se ne skree u vode klasnog radikalizma. U vezi sa tim je i pitanje emancipacije narodnooslobodilakog pokreta, pitanje koje se nejednako istoriografski tretira. Manji deo istoriara, no upornih, istrajava na teme da je emancipacija KPJ i Kl nastupila jo pre rata, ime brkaju neke posebnosti stila rada rukovodstva sa osamostaljivanjem, oigledno pristupajui pitanju neistorino ili ne shvatajui sam pojam emancipacije". Drugi deo istoriara, uglavnom zapadnih i emigrantskih pisaca, smatra da se KPJ oslobodila uticaja Staljina i SKP(b) tek 1948. godine, pa ni tada dokraja. Pripadamo onoj treoj grupi istoriara koja na emancipaciju KPJ gleda kao na sloenu pojavu, dugotrajan proces, a uz to i ambivalentan. Pri tome, smatramo da je ta emancipativna strana jugoslovenskog rukovodstva najjae dola do izraaja u toku narodnooslobodilakog rata i revolucije, kao autentine pojave, kada su stvorene nova vlast i nova oruana sila, sa vlastitim stareinskim kadrovima roenim u vatri revolucije, kroz saznanje o vlastitim putevima postizanja pobede revolucionarnih snaga. Samopouzdanje nove revolucionarne snage je istovremeno moralo da zrai oseanjem samostalnosti. Ovaj proces nije znaio raskid sa starim idolima i njihovim recima, ve samo saznanje u kojoj meri su nove jugoslovenske snage stasale do stepena svojih do jue nedostinih uzora. Tito je bio voa revolucije, kao i Staljin SSSR-a; on je sagovornik voa velikih sila Alijanse erila i Staljina 1944; on moli Staljina za susret ak i snishodljivo 1944, ali ne moe da u svom pismu ne naglasi da je on odluio" da ide da se sretne sa generalom Vilsonom. Tito e na sastanak sa Staljinom otii kao komunista koji ima potovanje prema voi i uitelju, impresioniran vojnom pomoi koju je dobio, ali i zabrinut to je Staljin traio sporazum sa kraljem, pa ma i privremen. Jo reljefnije se ovaj stav sagledava iz pisma Staljinu u kome ,,u ime komunizma" kae da sovjetski majori ne mogu rasputati narodnooslobodilake odbore u Srbiji. Na drugoj strani, emancipativni proces mora biti izazvan sovjetskim potezima koji se ne mire sa samosvojnom revolucijom, odiu dravnim realizmom velike sile, primatom u meunarodnim odnosima, nainima komunikacije, merilima deljenja zasluga", itd.
N a r o d n o o s l o b o d i l a k a b o r b a se oslanjala na ideal n a c i o n a l nog osloboenja j u g o s l o v e n s k i h n a r o d a , k a r a k t e r i s t i a n i za
201
njihovu prolost, na njihove slobodarske tradicije i ivo iskustvo prenoeno generacijama iz ranijih nacionalnooslobodilakih ratova. Ta istorijska batina uticala je i na izbor oblika, na strategiju borbe, odreujui joj specifinosti i dajui autohtonost. Vodstvo se nije mirilo s ciklinim" i kratkotrajnim ustancima, razlivenim i nepovezanim, radei od prvog dana na razvijanju kontinuiranog i jedinstvenog oblika borbe u celoj Jugoslaviji. Umesto da se vodi iskljuivo u gradovima i na barikadama, narodnooslobodilaka borba je zahvatila iroke prostore sela, steui obru oko gradskih naselja. Pored operacija partizanskih odreda i drugih oblika organizovanog otpora razvijene su i vojne akcije veeg obima, slivajui se u jedinstvenu i optenarodnu borbu kojoj je bilo teko utvrditi granice. Ne vezujui se za jedan prostor i ne odravajui krute frontove, partizani su naterivali protivnika da stalno preduzima ofanzive lokalne, regionalne i centralne da se brani, zatiuje svoje vitalne centre. Oruana borba je politiki revolucionisala svest boraca, naroito mladih, prekaljivala ih i pripremala za sutranjicu. Komunistika koncepcija narodnooslobodilake borbe je bila ofanzivna, oslanjajui se na koncepciju ustanka u formi partizanskog rata, trajnog optenarodnog otpora okupatorima i snagama koje su ga podravale, odbacivala druge mogunosti kao osnovni oblik borbe, bilo u obliku diverzantskih akcija, pasivnog otpora, ilegalnih politikih kombinacija s antifaistiki raspoloenim graanskim politiarima ili svoenjem borbe na mali rat", sporedni front, dopunu odgovarajuih saveznikih akcija u asu budue invazije. Opredeljujui se za borbu, komunisti nisu potcenjivali silu okupatora, ali nisu bili ni impresionirani njegovom ratnom mainom koju je do Moskve krasio oreol nepobedivosti. Za etnike snage ustanak je bio ravan avanturi, politikom i nacionalnom samoubistvu, izazov biolokoj egzistenciji srpskog naroda. Krvoliptanje" naroda se moralo zaustaviti, a do odsudnog trenutka snage organizovati kako bi se sa punim pravom pojavilo u krugu pobednika, najbezbednije i sa najvelicanstvenijim efektom. Ovakve zamisli kvarili su meutim, po etnicima, komunisti koji su se bez korena i sluajno nali na nacionalnoj sceni sa pretenzijama glavne borbene snage, u sutini osporavajui sve zakonite inioce. Oni su proklamovali Parolu da Jugoslavija mora postati okupatorska grobnica", o
<-"->'!
NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA
emu u toj fazi rata etnici nisu ni sanjali. Komunisti su se, takoe, preko noi prealtovali" u etnikom vienju na prihvatanje opteg antifaistikog jedinstva SAD, SSSR-a i Velike Britanije (Engleske"), kao jedinih snaga koje su mogle obezbediti pobedu demokratije i spas kulturnih tekovina oveanstva. Uporno su podseali na tradicionalne borbene sklonosti i slavnu prolost koja ne trpi odlaganje. Bili su mladi, puni energije, fanatizovani, spremni na rtvu; imali organizaciju koja je prekaljena u uslovima ilegalnosti to je odgovaralo novim prilikama. Izjanjavanjem za jedinstvo koalicije, nisu gubili iz vida da im je glavno meunarodno uporite SSSR. O Sovjetskom Savezu se u dokumentaciji govori kao o svom", za razliku od terminologije za ostale dve antifaistike sile saveznici". Rukovodstvo se nalazilo u samom aritu borbe, sprovodei strategiju narodnooslobodilake borbe kao autohto ne, dobrim delom i zahvaljujui tome to je Sovjetska Rusija to vreme bila dovoljno obrvana svojim brigama, ak da li e preiveti, to im je obezbeivalo neprekidno sticanje novi iskustava, buenje novih revolucionarnih energija u masama stalno podizanje samopouzdanja. KPJ je istupala kao avangar da radnike klase, ali je glavna masa boraca mobilisana o seljaka dominantih u socijalnoj strukturi zemlje, koji su inil 4/5 ukupnog stanovnitva. Pod uticajem propagande, socijal no-ekonomske prinude, dobrovoljno, ali i prinudno, u Tree Rajhu se nalo vie od 300.000 radnika iz NDH i Srbije na rad u nemakoj ratnoj privredi. Jugoslavija je po svojim uslovima strategiji narodnooslobodilake borbe vie nalikovala Kini, s svojim seljakim okeanom", nego predratnim predstavam dogmatiara o izgledu budue proleterske revolucije. Od orto doksnog marksizma i doktrinarnih postavki Kominterne KPJ j oduavala ustanika stvarnost. Kontrarevolucionarne snage su, ve u zavisnosti od njihovo nacionalnog porekla, napadale komuniste za zavere proti srpskog ili hrvatskog naroda koje su imale razne vidove: izbo poetka borbe na tlu Srbije kako bi se ona do kraja unitil posle aprilskog vojnog poraza (kao da srpski poligon nije bi najpovoljniji sticajem subjektivnih i objektivnih uslova, zapra vo sa crnogorskim u centralnom delu zemlje tada jedino i mogu); izjednaavanjem Hrvata i Srba, prenebregavanjem ustakih zloina nad Srbima (kao da je bilo mogue spasiti Jugoslaviju na drukiji nain); to se zalagala za obnovu
203
(iako je ona u ustakoj v e r z i j i bila maska za antihrvatstvo), itd.

Jugoslavije
oveka koji je radio sve to je hteo, potpuno zanemarujui injenice da se i partizanski voa, ovek koji je stajao na elu jedine (s albanskom, inspirisanom jugoslovenskim iskustvom) i originalne revolucije u okvirima drugog svetskog rata esto kretao onamo gde je morao a ne gde je hteo. Vrednost direktiva, ocena i analiza proveravala se na uzburkanom ustanikom moru kada je KPJ preuzela kormilo dogaaja u svoje ruke, moravi da proe sloene labirinte jugoslovenske stvarnosti posle aprilskog rata, prinuena da oslukuje dah masa i sama trai puteve koji su najbolje odgovarali revolucionarnom prevratu u toku. Svako dogmatsko korienje iskustva drugih revolucija moglo je da ugrozi ne samo njenu samosvojnost ve i egzistenciju pokreta. Doktrinarna shvatanja utisnuta u svest nisu mogla da se ne izmene u novoj istorijskoj situaciji koja je traila da se umesto klasnih stavljaju naglasci na nacionaloslobodilaku borbu kao formu osvajanja vlasti u situaciji koja je ocenjena kao revolucionarna. Do saznanja koja su odgovarala i ciljevima revolucije i stanju stvarnosti dolazilo se krivudavim putevima i njihovim savlaivanjima. Da bi se nala odgovarajua ivotna formula moralo se vie puta udariti glavom o zid, osvestiti, shvatiti da klasne parole ne odjekuju u meteu najrazliitijih snaga, drutvenih slojeva, nacionalno-verskih oznaka, pacifistikih i borbenih namera, da su one praktino nedeljive od nacionaloslobodilake borbe, i da onoliko koliko se nacionaloslobodilaka komponenta bude produbljivala pod vodstvom komunista, toliko e klasne snage uspevati da nametnu svoja reenja i revolucioniu svest masa. Osnovnu formu oruanih snaga revolucije inili su partizanski odredi, koji su s narodnooslobodilakim odborima predstavljali njene glavne institucije. Kao i kada se radilo o narodnooslobodilakim odborima, KPJ je isticala vanpartijski karakter ovih odreda nezavisno od toga to su se komunisti nalazili na njihovom elu i u prvim borbenim redovima naglaavajui da su oni borbena snaga svih rodoljuba i svih naroda Jugoslavije. Stvaranjem partizanskih odreda u svim krajevima Jugoslavije razvlaena je protivnika iva sila. Po broju boraca i snazi razliiti, oni su od Savetovanja u Stolicama organizovani po jednoobraznom vojnom sistemu. Zbog svog teritorijalnog ka-
Istoriografija
podlona
mitologiji n a p r a v i l a
je od Tita
204
raktera ostajali su prikovani za podruja na kojima su nastali, a zadatak im se svodio na njihovu odbranu, to je odgovaralo raspoloenju boraca, naroito seljaka, i obezbeivalo ishranu. Dosta rano, meutim, zapaene su i negativne posledice ovakve organizacije partizanskih odreda: s gledita opsega vojnih operacija, pokretljivosti jedinica, ire strategije narodnooslobodilake borbe. Partizanska oruana sila bila je regularno organizovana od osnivanja odreda; kao njene osnovne forme u prvoj fazi revolucije postojali su: jedinstvena komanda * tabovi; borci su nosili oznake, kao i oruje, na vidljiv nain pridravali se pravila voenja rata i humano ophodili prem zarobljenicima izuzmemo li ratne zloince, notorne faiste, intelektualne kolovoe i organizatore izdaje mada su ove jedinice neprijatelji dugo nazivali bandama, osporavajui im status ravnopravne strane i regularnost ratovanja. Nezavisno od primera nadreivanja vojnih tabova civilnim organima, posebno prvih meseci narodnooslobodilake borbe u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni, nije dolo do militarizacije revolucionarnog procesa, zahvaljujui neprikosnovenosti naela da su vojne snage u slubi narodne vlasti i njoj, u krajnjoj liniji, podreene. Rukovodstvo KPJ je u jesen 1941. osudilo tretman partizanskih snaga kao oruane sile partije, videi u tome suavanje osnove narodnooslobodilakog pokreta. Pomenuti princip nije se kosio s prvenstvom vojnih organa u ratnim uslovima, a na drugoj strani s hijerarhijom odnosa u vojnim jedinicama i gvozdenom disciplinom boraca. Nepodobni za vee ofanzivne operacije, teritorijalni partizanski odredi su imali izvanrednu prednost u svojoj sposobnosti da brzo napadnu i jo bre se povuku, kao i svaka gerila, ne doputajui da ih neprijatelj stegne u kleta i uniti. Zahvaljujui tom svom proverenom preimustvu, ostali su pomona formacija oruane sile revolucije sve do kraja rata. Za vodstvo narodnooslobodilakog pokreta partizanski odredi kao iskljuiva organizaciona forma oruane sile nisu bili prihvatljivi, s obzirom na revolucionaran karakter rata, tenju da se razara vlast i mo okupatora u Jugoslaviji, a na drugoj strani preuzima vlast od buroazije, ogrezle u kolaboraciji. Ono je bilo svesno da bi to znailo mirenje sa shvatanjem da se odluke donose na velikim frontovima, i zadravanje otpora u okvirima malog rata", kako neki strani istoriari i danas nazivaju narodnooslobodilaku borbu.
2 0 5
Preloman znaaj u razvitku oruane sile revolucije imala je odluka Vrhovnog taba NOPOJ da se 21. decembra 1941. u Rudom formira 1. proleterska narodnooslobodilaka udarna brigada od delova srbijanskih i crnogorskih partizanskih snaga. Odluka je doneta na Staljinov roendan. Njoj je prethodila odluka na sastanku Politbiroa u selu Drenovi, kod Prijepolja, 7. decembra 1941. gde je reeno da se formira Prva proleterska brigada, kao i druge proleterske brigade sposobne da izvre sve zadatke koji se danas postavljaju pred nas ,,u drugoj etapi borbe". Tom sastanku, gde se odluivalo o strategiji posle poraza u Srbiji i gubitka Uica, a u svetlosti moskovske kontraofanzive, prisustvovali su Tito, Kardelj, Rankovi, ujovi, ilas, Ivo Lola Ribar, Filip Kljaji, lan Glavnog taba NOPO Srbije i Rifat Burdovi, sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Sandak. Osim naziva, 1. proleterska brigada dobila je i proleterski amblem: srp i eki. U Statutu 1. proleterske brigade stajalo je da se radi o udarnoj jedinici naroda, pod vodstvom KPJ, kao sredstvu borbe protiv neprijatelja, nacionalnog ugnjetavanja i ekonomskog izrabljivanja. U vreme donoenja odluke o osnivanju 1. proleterske brigade Tito nije imao veze sa Moskvom, a na drugoj strani njeno obrazovanje je palo u vreme levih skretanja KPJ koja su vodila klasnom zaotravanju. Zamiljeno je da proleterske jedinice ojaaju radniko-seljako jezgro oruane se, istaknu socijalnu perspektivu borbe, naglase komuniste kao vodeu snagu narodnooslobodilakog rata, jer se ivelo u uverenju da nastupa klasna konfrontacija u meunarodnim odnosima lanica koalicije pred nastupajui poraz faistikih sila. Proleterske brigade su bile i odgovor CK KPJ na ujedinjavanje svih antikomunistikih snaga u Jugoslaviji pod vodstvom okupatora, ukljuujui i Britance koji su prihvatili etnike kao svoje tienike. Na periferiji dogaaja, bez veza sa Kominternom u zimu 1941, suoeno sa etnikom kontrarevolucijom i porazom u zapadnoj Srbiji, rukovodstvo KPJ nije moglo znati da se saveznika koalicija posle moskovske kontraofanzive Crvene armije ne raspada ve nasuprot tome uvruje. Posle uspostavljanja veza sa moskovskim centrom, CK KPJ je bio kritikovan zbog prekravanja partizanskih jedinica u proleterske, ali je sa njihovim formiranjem nastavio. Od naziva se nije odstupalo uprkos kritici Kominterne, iako je klasna nota od prolea 1942. produbljavana u narodnooslobodilakoj formi i jaanju antio-
^U0
kupatorskog otpora kao legitimnog imperativa velikih antifaistikih sila. Narodnooslobodilaka dobrovoljaka vojska Jugoslavije formirana je u drugoj polovini januara 1942. godine naredbom vrhovnog komandanta Tita. Obrazovala se na teritoriji Bosne i Hercegovine, a prema potrebi i u ostalim krajevima. Jedinice narodnooslobodilakih dobrovoljakih odreda stvarale su se od rodoljuba koji su bili spremni da se bore protiv okupatora i ustaa, a nisu bili voljni da uu ni u partizanske ni u etnike jedinice. Prvo su formirani J^horinski dobrovoljaki odred, zatim Rogatiki, Vlaseniki, Srebreniki i drugi- Pored odreda stvarani su i dobrovoljaki narodnooslobodilaki bataljoni. Meutim, njihov ivot nije bio dug, jer su se oni do kraja maja 1942. raspali. Prvog marta 1942, obrazovana je u ajniu 2. proleterska narodnooslobodilaka udarna brigada, od srbijanskih boraca, a kasnije 3. proleterska (sandaka), 4. i 5. proleterska (crnogorska) juna iste godine. U sastav Druge proleterske brigade uli su dva uika bataljona, aanski i Sumadijski bataljon. Imala je na dan formiranja 867 boraca. Ve narednih meseci po formiranju brigada je imala nekoliko tekih bitaka: na Gatu, Kupresu, Manjai, Livnu. etvrta crnogorska proleterska brigada formirana je na Ljubinji, ogranku Zelengore, 19. juna 1942. godine. Pozdravljajui borce u stroju, Vrhovni komandant Josip Broz Tito je rekao da u novim brigadama vidi vojsku novog kova ,,koja u borbi za osloboenje nosi zastavu bratstva meu narodima". Novu proletersku jedinicu, cvijet Crne Gore", inilo je 1.082 borca, od kojih su dve treine bili lanovi KPJ i SKOJ-a seljaci, aci, studenti, radnici; u jedinici je bilo 205 devojaka. Neprijatelji su crnogorske jedinice prepoznavali i po pokliima ena-boraca, kojih je u njihovom sastavu bilo srazmerno vie nego u drugim jedinicama. ene i sestre nale su mesto u stroju sa braom i muevima. Bilo je u tradiciji crnogorskog ratovanja da ene prate ili obilaze vojsku snabdevajui svoje, viajui im rane, prenosei ih sa razbojita na bezbednija mesta, ali do ovog rata nisu uestvovale u streljakim strojevima. Patrijarhalnim moralom rat je bio predvien za mukarce, namenjujui u skladu sa zakonima (gens paterna) eni druge poslove. Emancipativni proces koji je KPJ zapoela pre rata na crnogorskom selu i u kolama izjednaavao je u javnim delatnostima mukarca i enu, pa i u ustanku 1941.
2 0 7
godine. ene, borci ovih brigada kau da su se mukarci oseali jai kada su se ene nalazile pored njih. Higijena brigada sa veim brojem ena-boraca bila je na zavidnijem nivou. Stvaranjem Prve proleterske brigade i ostalih proleterskih jedinica poeo je proces izrastanja partizanskih odreda u vii oblik vojne organizacije, zapravo u regularnu armiju sa nedeljivim oslobodilakim i revolucionarnim ciljevima koja je u sebi spajala partizansko i frontalno ratovanje, manevar i inicijativu, o f a n z i v n i duh u defanzivi. Ove operativne jedinice bile su s p o s o b n e za pokretni (manevarski) rat na svim bojitima Jugoslavije. Partizanski odredi ostali su trajni oblik regionalnog vojnog organizovanja, kao stalni izvori novih kadrova. Znaajnu fazu u razvoju partizanskog saniteta predstavlja obrazovanje saniteta Prve proleterske brigade. U okviru ove brigade, ostvaren je visok stepen moralne i funkcionalne integracije izmeu saniteta i boraca". Na elu saniteta brigade nalazio se dr Borislav Boovi. Brigada je imala svoju ambulantu u kojoj su radili bolniari i bolniarke. Svaki bataljon imao je svog referenta saniteta. Brigada se sanitetskim materijalom snabdevala iz apoteka, bolnica, ratnog plena, materijalom koji je pribavljan u osvojenim varoima. Prvim proleterskim brigadama pod neposrednom komandom Vrhovnog taba komandovali su: Koa Popovi, Ljubodrag uri, Vladimir Kneevi Voloa, Peko Dapevi i Sava Kovaevi, sa politikim komesarima Filipom Kljajiem, Milinkom Kuiem, Velimirom Jakiem, Mitrom Bakiem i Radomirom Babiem. Zamenici komesara (partijski rukovodioci) bili su: Mijalko Todorovi, Spasenija Babovi, Rifat Burdovi, Boko Burikovi i Blao Jovanovi. Osnivanjem ovih krupnih jedinica stvorene su daleko vee mogunosti za razvijanje strategije narodnooslobodilake borbe, razgorevanje ustanka u svim krajevima Jugoslavije i irenje politike nacionalne ravnopravnosti. Proleterske i udarne brigade bile su eksteritorijalne jedinice, pokretljive, velikog manevarskog dejstva, pripremljene za izvoenje vanijih strategijskih zadataka. inili su ih borci raznih jugoslovenskih naroda i najbolji tumai politike bratstva i jedinstva. Posle Savetovanja u Ivaniima januara 1942i i stvaranja Dobrovoljake vojske Jugoslavije na osnovu naredbe Vrhovnog taba, koja se odnosila na Bosnu i Hercegovinu, ali dozvoljavajui obrazovanje slinih formacija i u drugim jugoslovenskim zemljama, Vrhovni tab je
^U0
preimenovan u Vrhovni tab Narodnooslobodilakih partizanskih odreda (NOPO) i Dobrovoljake vojske Jugoslavije. Ovim antisektakim potezom u vreme naglaavanja klasnih elemenata narodnooslobodilake borbe Vrhovni tab je pokuao da za pokret otpora sauva seljake koji, iako pod etnikim uticajem, nisu hteli da se priklone okupatoru niti da uestvuju u graanskom ratu za raun svojih oficira. No jedinice Dobrovoljake vojske mahom su se raspale nakon to su grupe brigada s Vrhovnim tabom napustile istonobosansku teritoriju. Uglavnom sastavljene od lanova KPJ i SKOJ-a, od najboljeg borbenog kadra, dobro naoruane i velike ubojne moi, sposobne da se ponesu sa svakim neprijateljem, proleterske i udarne brigade inile su jezgro oruane sile revolucije. Njihovim osnivanjem, borbe na jugoslovenskom ratitu poele su da dobijaju nov karakter. Pod komandom Vrhovnog taba, grupa brigada je mogla da izvodi operacije velikih razmera, zadaje udarce neprijatelju, pojavljuje se onamo gde je on nije oekivao, i odvaja od njega im bi izvrila postavljene zadatke. Grupisanje proleterskih brigada stvorilo je mogunosti za napade na najutvrenija naselja. Iz spoja tradicije, ranijih iskustava, s novim saznanjima, sabiranim u toku ustanka, izrastala je partizanska strategija i taktika rata, osloboena robovanja krutim frontovima i odbrani teritorija po svaku cenu, zasnovana na stalnom uznemiravanju okupatora, nanoenju udaraca njegovoj ivoj sili. Politike, vojne i dravne" funkcije vrili su do jeseni 1942. operativni deo Politbiroa CK KPJ i Vrhovni tab kao i glavni tabovi, nacionalna i pokrajinska partijska rukovodstva, zemaljski odbori. Oni su obavljali poslove koji su se obino, u regularnim uslovima, nalazili u kompetenciji organa dravne vlasti: izdavali su direktive, uputstva i naredbe, objavljivali raspise i objanjenja. U vrenju ove normativno-regulativne" funkcije imali su stvarna dravnopravna obeleja. Osnivanjem zemaljskih narodnooslobodilakih odbora 1941-1942. KPJ je anticipirala federativno ureenje Jugoslavije, mada se, nominalno gledano, nisu upotrebljavali izrazi federacija" i federalizam". Oslonjena na predratnu praksu i nova saznanja, KPJ je faktiki spit>vodila federalizaciju Jugoslavije institucionalizacijom vlasti po njenim zemljama. Pored Vrhovnog plenuma O s v o b o d i l n e fronte, koji je kao Slovenaki n a r o d n o o s l o b o d i l a k i odbor preuzeo vlast na t l u Slovenije, i
2 0 9
Glavnog narodnooslobodilakog odbora Srbije (Centralni odbor za osloboenu teritoriju), obrazovan je, na skupu rodoljuba Crne Gore i Boke u manastiru Ostrogu februara 1942. Narodnooslobodilaki odbor Crne Gore i Boke, a aprila iste godine Oblasni odbor Hercegovine u Dabru. Skuptini rodoljuba Crne Gore i Boke u manastiru Ostrogu prisustvovalo je 65 izabranih rodoljuba, delegata iz svih krajeva Crne Gore. Na skuptini je izabran Narodnooslobodilaki odbor od 22 lana i Izvrni odbor od 3 lana. Odluke Odbora su bile obavezne za formirane organe vlasti: 10 sreskih narodnooslobodilakih odbora, 60 optinskih, 1 meuoptinski i oko 1000 seoskih narodnooslobodilakih odbora. Narod je o osnivanju ovoga tela i njegovim zadacima upoznat preko proglasa tampanog u 3.500 primeraka. Skuptina je oznaavala jedinstvo svih rodoljuba bez obzira na ranije partijske i politike podvojenosti. Odbor je izdao dva dokumenta: Uloga i zadaci NOO" i Uputstvo za dalji rad sreskih, optinskih i seoskih NOO". Drugi vaan vid anticipacije federacije bila je vojna institucionalizacija revolucije, nakon savetovanja u Stolicama, osnivanjem glavnih tabova jugoslovenskih zemalja. S njima, kao rukovodstvima nacionalne oruane sile, dojueranji porobljeni narodi i nacionalne manjine dobijali su svoju vojsku, pod komandom stareinskog kadra izraslog u revoluciji. I jedno i drugo reenje proizilazilo je iz nacionalne politike KPJ, koja je polazila od toga da bi narodnooslobodilaka borba bila, kao to je pisao Josip Broz Tito krajem 1942, jedna fraza, pa ak i prevara, kada ne bi imala osim optejugoslovenskog smisla i nacionalni smisao za svaki narod posebice, tj. kada ona ne bi znaila osim osloboenja Jugoslavije u isto vrijeme osloboenje Hrvata, Slovenaca, Srba, Makedonaca, Arnauta, Muslimana, itd." Tito je istovremeno podvlaio da se u redovima NOVJ i POJ, od samog poetka pa do danas, nalaze ,,u ogromnoj veini ba Srbi, umjesto da to bude obratno. Ba srpski, crnogorski, bosanski i liki partizani i brigade koje su bile sastavljene gotovo iskljuivo od Srba, vodile su i danas vode nemilosrdnu borbu ne samo protiv okupatora ve i protiv etnika Drae Mihailovia i ostalih neprijatelja ugnjetenih naroda". ,,. . .Srpski narod je narod koji je dao i jo uvijek daje najvei doprinos u krvi u borbi protiv okupatora i njegovih izdajnikih slugu, ne samo Pavelia, Nedia, Peanca, nego i protiv Drae Mihailovia i njegovih etnika, za punu slobodu i nezavisnost svih naroda
Jugoslavije." ,,. . .Stoga je sveta dunost svih ostalih naroda Jugoslavije da bar isto toliko, ako ne i vie, uestvuju zajedno sa srpskim narodom u ovom velikom Oslobodilakom ratu, protiv okupatora i svih njegovih slugu." Foanski propisi, doneti poetkom februara 1942. kao prva kodifikacija odredaba o radu, zadacima i organizaciji narodnooslobodilakih odbora, i dalje nazivaju ove privremenim organima" vlasti. Narodna vlast je, na taj nain, relativno rano institucionalizovana. Doneti akti Zadaci i ustrojstvo NOO i Objanjenja i uputstva za rad narodnooslobodilakih odbora u osloboenim krajevima predviali su u deset taaka nain i oblike ostvarivanja revolucionarno-demokratske samouprave u toku rata, izborna naela, izvore snabdevanja vojske i postupak kanjavanja narodnih neprijatelja, ukljuujui i konfiskaciju. Odluka Politbiroa i Vrhovnog taba na Zelengori o preduzimanju ofanzive u pravcu Bosanske krajine, duhovito saeta u devizi boraca da put na istok vodi preko zapada", odgovarala je vojnoj i politikoj situaciji krajem prolea 1942.. i zamislima Vrhovnog taba o daljem rasplamsavanju narodnooslobodilake borbe irom Jugoslavije. Prethodni porazi partizanskih snaga u borbi s okupatorima, etnicima i ustaama u Crnoj Gori, Sandaku i Hercegovini bili su privremeni i ogranieni samo na jedno podruje, jer se narodnooslobodilaka borba na drugima tek razbuktavala. U prvoj polovini te godine antifaistiki otpor u Notranjskoj i Dolenjskoj dobio je razmere otenarodnog ustanka; jedinice su odatle upuivane u Slovenako primorje, Gorenjsku i tajersku, to je nateralo Italijane da preduzmu ofanzivu u ljubljanskoj pokrajini kao najjaem aritu narodnooslobodilake borbe u Sloveniji. Italijanska ofanziva, zamiljena u jedanaest etapa, zapoela je jula 1942. i trajala do novembra. Oko 70.000 Italijana u sastavu 11. armijskog korpusa krenulo je 17. jula u ofanzivu u Dolenjskoj, Notranjskoj i Beloj krajini. Iako u toku vie meseci nisu uspeli da unite partizanske snage, Italijani su, zajedno s belom gardom, razbili mnoge organizacije KP Slovenije i Osvobodilne fronte. Slovenaki partizani ije su se snage na poetku ofanzive sastojale od 3. i 5. grupe odreda i 1. slovenake partizanske udarne brigade Tone Tomi", od oko 3.000 boraca sauvali su ivu silu, ne naputajui pri tome slovenaku teritoriju, dok je bela garda potisnuta u gradove.
211
Posle neprijateljske ofanzive u Sloveniji, delegat Vrhovnog taba Arso Jovanovi predlagao je likvidaciju odreda i zdruivanje svih snaga u brigade, koje bi se povukle na teritoriju Hrvatske ukoliko ne bi mogle opstati na teritoriji Slovenije. Slovenako rukovodstvo odbacilo je ovaj predlog, nalazei, na jednoj strani, da se ove jedinice moraju prethodno oporaviti, ojaati i bolje naoruati, a na drugoj da se one ne smeju odvojiti od politikog i organizacionog sistema optenarodnog ustanka u Sloveniji, iz kojeg su po Edvardu Kardelju crple svoju snagu. Tito se saglasio sa stavom slovenakog rukovodstva i opozvao Arsa Jovanovia iz Slovenije. Istovremeno sa partizanskim odredima formirane su male brigade koje su nosile imena revolucionara, nacionalnih boraca, seljakih voa u prolosti, narodnih pisaca (Tone Tomi", Ljubo ercer", Matija Gubec" Ivan Cankar". . .). Slovenake jedinice nisu naputale slovenaku teritoriju u vreme rata, ako se izuzmu prelasci slovenakih jedinica na tlo Hrvatske, i hrvatskih jedinica na tlo Slovenije. Ustanike borbe nisu prestajale ni u Lici, na Kordunu, u Gorskom kotaru, Hrvatskom primorju i Dalmaciji. Narodnooslobodilaki pokret razobliavao je Maekovu politiku ekanja" u zagrebakoj oblasti, Zagorju i Slavoniji, a partizanske snage u Hrvatskoj, Slavoniji i Sremu napadale su na pruge Beograd Zagreb, ZagrebSplit i ZagrebRijeka. Jedinice Like grupe borile su se oko Korenice, Udbine, Lapca i Srba, pritenjujui Italijane i domobrane. Kordunaki odred je osvajanjem Vojnia i Velike Kladue stvorio osloboenu teritoriju. Iz Banije i s Korduna udarne jedinice upuivane su u druge krajeve Hrvatske da diu ustanak: u Pokuplje, umberak, Slavoniju. Vojna organizacija narodnooslobodilake borbe je jaala. Februara 1942. Vrhovni tab je formirao Operativni tab za Bosansku krajinu, pod ijom su se komandom nalazile partizanske snage u zapadnoj i srednjoj Bosni. Oblasna partijska konferencija odrana istog meseca u Skender-Vakufu odluila je da se povede borba protiv etnika i formiraju pokretne udarne ete i bataljoni. Poetkom maja te godine Kozarski partizanski odred je oslobodio Prijedor i rudnik gvoa Ljubiju, a na prijedorski aerodrom spustili su se prvi partizanski avijatiari Rudi ajavec i Franjo Kluz. Neposredno posle osloboenja Prijedora formirana je, 21. maja na Kozari, Krajika narodnooslobodilaka udarna brigada. Krajike snage su
tog meseca imale oko 7.000 boraca i drale pod kontrolom gotovo celu Bosansku krajinu, sem nekih gradova u dolini Vrbasa, Une i Sane. Gotovo u isto vreme kada se partizanska grupacija Vrhovnog taba sakupljala na tromei Crne Gore, Sandaka i Hercegovine, Nemci i ustae zapoeli su, 10. juna 1942, napad na Kozaru, zatvarajui obru oko boraca i zbegova. Angaujui u tu svrhu oko 40 bataljona, neprijatelj je omoguio razvijanje ustanka u susednim oblastima. Poto su se delovi 2. krajikog odreda, koji je izgubio oko 1.700 ljudi, probili iz obrua na teren Podgrmea, prestao je na Kozari organizovani otpor. Neprijatelj je nastavio, sve do 18. jula, da ubija stanovnitvo po zbegovima i pali kozaraka sela. Oko 50.000 ljudi uglavnom ena, staraca i dece odvedeno je u zloglasni Jasenovac ili pobijeno na licu mesta, ali opustoena i krvlju zalivena planina nije bila i pokorena. Za vreme kozarake epopeje Skender Kulenovi je ispevao velianstvenu poemu Stojanka majka Kneopoljka. Nareenje za ienje" Srema, pre svega Fruke gore, izdao je general Paul Bader, nemaki vojni zapovednik Srbije, koji je 21. avgusta 1942. odluio da se formira Borbena grupa Borovski", pod komandom nemakog general-majora Hajnriha Borovskog, komandanta 704. peadijske divizije, od 6 nemakih i 11 ustakih bataljona, sa ustakim i nemakim vazduhoplovnim snagama, oklopnim jedinicama i delovima Maarske ratne flotile. Napad je zapoeo 26. avgusta 1942. u prostoru MitrovicaRumaNovi SadErdevik. Frukogorski, Podunavski i Posavski NOP odred su se probili iz nemako-ustako-maarskog zaokruenja. Ustake jedinice pod komandom Viktora Tomia (Tomieva ofanziva") poinile su neuvena zverstva nad stanovnitvom Srema. Broj rtava dostizao je oko 6.000, to pobijenih to odvedenih u ropstvo. Januara iste godine 1. bugarski okupacioni korpus je, na osnovu nemako-bugarskog sporazuma, preuzeo kontrolu nad veim delom Srbije. Oko 1.000 boraca Rasinskog, Toplikog, Jablanikog, Leskovakog, Ozrenskog, Niavskog i Babikog odreda, pored 1.500 partizana u mesnim desetinama, nastavilo je borbu na jugu Srbije protiv bugarskih okupatora, Nemaca i kvislinkih snaga Koste Milovanovia Peanca i Nedia. Bitke su voene na Pasjai, u Pustoj Reci, Jablanici, Crnoj Travi, na Jastrepcu, ali su jake bugarske snage, iskoriavajui slabu
OSNOVNE
USTANOVE R E V O L U C I J E
213
povezanost partizanskih odreda, izazvale oseku ustanka u prolee 1942. Oko 5.000 boraca nalo se na tromei Bosne, Hercegovine i Crne Gore krajem juna te godine, u sastavu 1. i 2. proleterske, 3. sandake, 4. i 5. crnogorske brigade i Hercegovakog odreda. Vrhovni tab je, donosei odluku o pokretu u pravcu Bosanske krajine, obrazovao udarnu grupu od 1. i 2. proleterske brigade, 3. sandake i 4. crnogorske brigade, dok su 5. crnogorska brigada i Hercegovaki odred dobili zadatak da se povrate u Crnu Goru i Hercegovinu; ali nakon bezuspenog pokuaja prodora, i ove jedinice su se pridruile grupi Vrhovnog taba. Pohod sa Zelengore poeo je 34. juna 1942. Uoi tog pohoda Italijani su, na osnovu zagrebakog sporazuma sa ustaama od 19. juna, napustili prostor od Bihaa i Sanskog Mosta do Foe i Gackog i povukli se blie morskoj obali. Italijansko-ustaki sporazum izazvao je znaajan preokret na jugoslovenskom ratitu. Jedinice Druge italijanske armije, na ijem se elu nalazio Mario Roata, vojnik sa svojstvima politiara, povukle su se iz dela II i cele III zone i prepustile vlast ustaama. Italijani su time napustili prostor juno i zapadno od nemako-italijanske demarkacione linije u Hrvatskoj. Njihove trupe su se povukle u gradove ili u rejone gradova: Karlovac, Ljubljana, du eleznike pruge SuakOgulin Knin, a na morskoj obali u Crikvenicu, Novi, Senj, Split, Metkovi, Dubrovnik, kao i u Mostar i Trebinje. Italijani su bacali jednog protivnika na drugog, etnike na partizane a na tlu NDH ove na ustae. Ako su ustae pristajale na italijansko naputanje prostora, inili su to u ime prestia i povraaja fiktivnog suvereniteta koji nisu mogli realno obezbeivati. Nemci su uoavali da e popunjavanjem ispranjenog prostora ustaama i domobranima doi do neminovnih sukoba sa Srbima, a, na drugoj strani, da e se pojaati arita komunistikih nereda". Oni su, takoe, na osnovu dotadanjeg iskustva bili uvereni da ustake snage nisu sposobne da se nose ni sa srpskim nacionalistikim ni sa komunistikim bandama". Teritorija koju su Italijani napustili postajala je za njih stalno arite nemira. Pored ovih saznanja, Nemce je nadasve uznemirivala injenica o ugroenosti njihovih vojnih i ekonomskih interesa: nemakog okupacionog dela Hrvatske juno od Save i vanih nalazita rude na italijanskoj teritoriji, od znaaja za nemaku ratnu privredu.
105
Partizanske brigade je put vodio kroz krajeve naseljene nacionalno meovitim ivljem, koje se, meusobno zakrvljeno, unitavalo u ovinistikim obraunima. To je vojnim tabovima i partijskim organizacijama nametalo obavezu pojaanog politikog rada na pridobijanju stanovnitva za bratstvo i jedinstvo i borbu protiv okupatora. Prodorom u zapadne krajeve rukovodstvo narodnooslobodilakog pokreta je raunalo i da razbije etnike odrede u Bosanskoj krajini, povee se s Dalmacijom, a preko Kupe i sa Slovenijom, te da stvori preduslove za irenje narodnooslobodilake borbe na hrvatskom selu. Brigade su 3. jula zapoele napad na prugu Dubrovnik Sarajevo, na duini od 70 km, i onesposobile je za saobraaj. Neprijatelj je bio iznenaen, a Hercegovina i juna Dalmacija nale su se odseene od NDH. Zauzimanjem Konjica partizani su prekinuli veze Bosne s Jadranskim morem. Udarna grupa proleterskih brigada (1, 2, 3. i 4. brigada), oslobodile su na svom ofanzivnom pravcu sem Konjica Bradinu, Prozor, Gornji Vakuf, Kreevo, Duvno, ujicu, Livno, Posuje. Poetkom avgusta na osloboenu teritoriju u prostoru Prozora stigla je i 5. proleterska brigada sa Hercegovakim partizanskim odredom koji su se zadrali na prostoru Zelengore da obezbeuju ranjenike. Brigade su prele preko Zelengore, Treskavice, Igmana. Na pravcu kretanja ka Bosanskoj krajini brigade su morale da lome otpor Francetieve Crne legije", najzloglasnijih ustakih jedinica, koje su branile utvrene varoi. Prodor brigada iao je pravcem od Zelengore preko Konjica, Prozora, Gornjeg Vakufa i Kuprekog polja. Ovlaujui Prozorom, dolinom Rame i gornjeg Vrbasa, partizani su spajali novoosloboenu teritoriju sa slobodnom teritorijom Bosanske krajine, ije su jugoistone granice dopirale do Jajca i Donjeg Vakufa. S vojne i politike take gledita, otvarane su mogunosti za nov prodor prema dolini Bosne. Grupa brigada se oko Bugojna i Donjeg Vakufa povezala s krajikim i dalmatinskim partizanskim snagama. Neuspeni napadi na ova mesta nisu oduzeli ofanzivni zamah grupi brigada, koja je nastavljala prodor, demonstrirajui nov nain ratovanja, dotad nepoznat u narodnooslobodilakoj borbi. Skreui prema Duvnu i Livnu, partizani su uspostavili vezu izmeu Dalmacije i Bosanske krajine. Najtee borbe grupa brigada vodila je za Kupres, 10. i 13. avgusta, koji su branile Crna legija" i takoe ozloglaene jedinice mesnih ustaa. Na icama kuprekog utvrenja ostalo je na stotine crnogorskih,
215
hercegovakih i krajikih partizana, meu njima i slavni komandant Simo olaja. Udruenim snagama proleterskih i krajikih brigada defovi slobodne teritorije sve su se vie proirivali i meu sobom povezivali. Unitavani su ustaki garnizoni, formirane nove jedinice, razvijano bratstvo i jedinstvo. Proirivanjem slobodne teritorije u zapadnoj Bosni Vrhovni tab je stvorio strategijsko-politiku osnovu za jaanje narodnooslobodilake borbe u Dalmaciji, Hrvatskoj i Sloveniji. Ustae su svoje neuspehe objanjavale italijanskom zaverom protiv NDH. Po ustakom prvaku Mladenu Lorkoviu, Italijani su izazvali crnogorske jedinice da stvaraju nemire i, uopte, podstakli snage u ,,inostranstvu". Italijanski komandant Mario Roata kombinovao je politika i vojna sredstva u borbi za unitenje narodnooslobodilakih snaga. Za njega su glavni protivnici bili partizani, kojima je trebalo protivstaviti etnike, nezavisno od nemakog nepoverenja u njih, istovremeno ih iskoriavajui kao protivteu ustaama. Kriza NDH postala je predmet rasprave i u nemakom vrhu opunomoenom za ustaku dravu, to pokazuje memorandum poslanika Treeg Rajha Zigfrida Kaea i generala Glezea fon Horstenaua iz oktobra 1942, u kome se ustaki reim tretira kao najverniji saveznik, ali bez dravnog iskustva", kome Trei rajh treba da pomogne kako bi stao na svoje noge. Septembra 1942. partizanske snage nalazile su se na prilazima Banjaluci i Zagrebu. U rukama narodnooslobodilakog pokreta bili su Jajce i Mrkonji-Grad. Najvea grupacija partizanskih brigada stvorena u dotadanjem ratovanju napala je 3. i 4. novembra stari grad Biha, na Uni, ija je dolina, posednuta nizom neprijateljskih garnizona, razdvajala slobodnu teritoriju Bosanske krajine i osloboene teritorije u Baniji, na Kordunu i u Lici. Ta snana partizanska grupacija, od etiri krajike i tri hrvatske brigade, izvela je napad pod komandom Koste Naa. Zauzimanjem Gornjeg Vakufa, doline Rame, Livna, Posuja, Duvna, Gazinske krajine, gde su uglavnom iveli Hrvati i Muslimani stvoreni su uslovi i za ukljuivanje njihovog stanovnitva u narodnooslobodilaku borbu. Osvojeni Biha je postao prestonica" velike osloboene teritorije Bosanske krajine, Like, Banije, Korduna, Gorskog kotara, koja se protezala od Rame i Neretve do Zagreba, Karlovca i Rijeke, obuhvatajui povrinu od oko 50.000 km2. Narodnooslobodila-
216
ki pokret je stvorio novu republiku" u vreme iskrcavanja zapadnih saveznika na severu Afrike i sovjetske kontra ofanzive kod Staljingrada. Ustaniki rejoni Bosne, Hrvatske i Slovenije su meusobno povezani, zaustavljeno je irenje Mihailovievog uticaja prema zapadu, a vlast ustaa se raspala. Okupatori su se ponovo suoavali s partizanskom silom, koju su u svojim ratnim saoptenjima ve bili unitili. Snagom partizanskih jedinica, irinom osloboene teritorije, razmerama voenih bitaka, tetama nanetim okupatorima, jugoslovensko ratite dobijalo je sve vie na znaaju u sklopu saveznike strategije, prevazilazei lokalne okvire i naterujui nemake komandante da od jeseni 1942. razmiljaju o novoj ofanzivi za unitenje narodnooslobodilakih snaga. Istoriari su utvrdili da je za to ratite krajem leta i u jesen iste godine bilo prikovano vie neprijateljskih vojnika nego to se nalazilo u sastavu nemake i italijanske armije, pod komandom feldmarala Ervina Romela, u vreme bitke kod El Alameina, prelomne operacije na Sredozemlju. Novoosloboenu teritoriju branile su mone i dobro naoruane snage, koje su Nemci procenjivali na oko 60.000 boraca. Stalni priliv ustanika omoguio je osnivanje novih brigada. Stvaranjem Narodnooslobodilake vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ) 20. novembra 1942. partizanske snage su dobile sva obeleja regularne armije, u ijem se sastavu tada nalazilo oko 150.000 boraca, uglavnom omladine, svrstanih v odrede, brigade, divizije i korpuse, sa stareinskim kadrom 2 redova seljaka, radnika, studenata, oficira i podoficira Jugoslovenske vojske i aka, koji se raao u borbi. Ova armija, potekk iz naroda, nastala u okvirima revolucionarnog rata, nije bili samo kovanica novih kadrova, ve i velika kola, u kojoj su s< borci politiki osveivali, vaspitavali u duhu bratstva naroda opismenjavali, oslobaali od ovinizma, zabluda i verskil predrasuda. Nosioci tog revolucionarnog preobraaja svesti bil su lanovi KPJ i SKOJ-a. Preko elija, komiteta, politodel; brigada, komesara i zamenika komesara Partija je obezbeival rukovodeu ulogu u oruanoj sili revolucije od prvog dan ustanka, nespremna da je bilo s kim deli ili dozvoli stvaranj uporednih oruanih formacija. Obrazovane su i jedinice krupnije od brigada divizije (1. 2. proleterska, 3. udarna, 4. i 5. krajika, 6. u Lici, 8. n Kordunu, 7. u Baniji, 12. u Slavoniji), kao i korpusi (1. bosansl i 1. hrvatski). Partizanski odredi zadrani su kao formacija,
217
na slobodnoj teritoriji radile su komande mesta i komande podruja kao vojnopozadinski organi. Naredbom Vrhovnog taba obrazovan je, 10. septembra 1942, 1. mornariki odred. U istoriji ratovanja jedinstven je sluaj da godinu i po dana posle poraza dravne oruane sile izraste vojska naoruanog naroda, iji je kadar stvaran u toku neprekidnih i neravnopravnih borbi s najsavremenije naoruanim neprijateljem. Porast i institucionalizacija oruane sile revolucije u jesen 1942. uslovili su sloeniju organizaciju Vrhovnog taba, koji je uveo sledee odseke: za operativnu delatnost, obavetajni, ekonomski, sudski, za pozadinske organe, tehniki, kao i Komisiju za borbu protiv pijuna i pete kolone. Osnivanjem stalnih vojnih sudova u tabovima brigada, odreda i pozadinskim vojnim organima udarene su osnove vojnom sudstvu. Pred vojnim sudovima odgovaralo se za izdaju, pljaku, dezerterstvo, i ijunau u korist neprijatelja. U Bosanskoj krajini bila je formirana 21. maja 1942. Prva krajika partizanska narodnooslobodilaka udarna brigada, a 2. avgusta iste godine 2. krajika partizanska udarna brigada. Tokom leta i jeseni formirane su 3, 4, 5. i 6. krajika partizanska NOU brigada. U Hrvatskoj su u leto i jesen obrazovane 1, 2. i 3. lika, 1, 2. i 3. dalmatinska, 13. proleterska Rade Konar", 4. i 5. kordunaka, 7. i 8. banijska, 6. i 14. primorsko-goranska i 12. slavonska partizanska NOU brigada. Prve slovenake brigade su formirane tokom leta i jeseni 1942: Tone Tomi", Ivan Cankar", Ljubo ercer" i Matija Gubec". Komandanti prvih divizija bili su: Koa Popovi, Peko Dapevi, Pero Cetkovi, oa Maar, Slavko Rodi, Sreko Manola, oko Jovani, Vlado etkovi, Pavle Jaki, Petar Drapin, a politiki komesari Filip Kljaji, Mitar Baki, Radomir Babi, Milinko Kui, Ilija Doen, Rade igi, Artur Turkulin, uro Kladarin, i Jefto ai. Prvim bosanskim korpusom komandovao je Kota Nad, sa Osmanom Karabegoviem, kao politikim komesarom, a Prvim hrvatskim korpusom Ivan Gonjak sa Veeslavom Holjevcem kao politikim komesarom. Bihaka republika", stvorena u leto i jesen 1942, zahvatala je centralne delove Jugoslavije, oblasti krajnje ekonomski nerazvijene i kulturno zaostale, sa slabim komunikacijama, mada za neprijatelja strateki izvanredno znaajne zbog blizine
1 0
jadranske obale, odnosno opasnosti od britanskog i amerikog iskrcavanja, koja je poela da opseda nemake komandante s pribliavanjem saveznika jugu Evrope. Centar ove slobodne teritorije nalazio se u Bihau, a na njoj je ivelo meovito stanovnitvo: hrvatsko, srpsko i muslimansko. Tu je izrastala nova optenarodna drava", iju su osnovu inili narodnooslobodilaki odbori, granice i unutranji poredak obezbeivale jedinice Narodnooslobodilake vojske. Jedinstvena slobodna teritorija u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj prostirala se na 48.000 km2, dakle bila vea pojedinano gledano od Belgije, vajcarske, Holandije, Danske i Albanije. Imajui u vidu rasprostranjenost narodnooslobodilakih odbora i njihovu zrelost, a na drugoj strani promene u odnosima klasnih i politikih snaga u Jugoslaviji i na frontovima saveznike koalicije, rukovodstvo narodnooslobodilakog pokreta je krajem leta dolo do zakljuka da je nastupio trenutak za pretvaranje tih odbora u trajne organe vlasti. Radio-stanica Slobodna Jugoslavija, ije se sedite nalazilo u Moskvi, a kojom su rukovodili Veljko Vlahovi i uro Salaj, svakodnevno je obelodanjivala izdaju etnika i njihovu kolaboracionistiku ulogu. Generalni sekretar KPJ uporno je, preko Kominterne, traio od sovjetske vlade da se etnici i jugoslovenska vlada u izbeglitvu, s kojom je SSSR odravao diplomatske odnose, osude zbog saradnje s neprijateljem, odnosno zbog njenog podravanja. Nove okolnosti i sve manja mogunost da se kolaboracija skrije uticale su na Sovjetski Savez da od juna 1942. iznosi pred zapadne saveznike podatke o etnikoj izdaji, ali ne^ raskidajui odnose s jugoslovenskom vladom u izbeglitvu. etnici, oigledno, nisu uspeli da unite narodnooslobodilaki pokret u tiini. Mit o Mihailoviu kao nosiocu antifaistikog otpora poeo je da se dovodi u pitanje. Snage NOVJ u zapadnim krajevima Jugoslavije narasle su do nivoa itave jedne saveznike armije unutar Hitlerovog novog poretka. U leto 1942. Tito je obavestio Kominternu da je narodnooslobodilaki pokret u stanju da podri savezniku invaziju na Balkan. No Kominterna je ponovila kritike na raun KPJ zbog stvaranja proleterskih brigada, izraavajui sumnju u irinu narodnooslobodilakog pokreta. Oigledno da je u njenom krilu ivela stara koncepcija o prvoj" i drugoj etapi" borbe, uz nepoverenje prema samostalnoj nacionalnoj inicijativi i maloj" KPJ, iji su interesi, kao i interesi meunarodnog komunistikog pokreta u
O S N O V N E USTANOVE REVOLUCIJE
219
celini, podreivani prema staroj praksi interesima Staljinove dravne politike. Sedam meseci posle foanske kodifikacije, odnosno 21. avgusta 1942, Politbiro CK KPJ je u blizini Glamoa doneo odluku o pretvaranju privremenih" narodnooslobodilakih odbora u stalne". Ona je, najverovatnije, konkretizovana 2. septembra, kada je Vrhovni tab izdao dve naredbe, o izborima za NOO i o obrazovanju pozadinskih vojnih vlasti, poznate kao Septembarski, Krajinski ili Driniki propisi. Direktivno pismo Josipa Broza Tita Glavnom tabu za Hrvatsku, Operativnom tabu Bosanske krajine i tabu IV operativne zone, upueno polovinom septembra 1942, najavilo je bitne promene u odnosu na organizaciju vlasti i njene nosioce. Po Titovom miljenju, bilo je konano svreno sa starim oblicima vlasti", jer se vie nije radilo ,,o nekim labavim, privremenim formama koje bi plivale na povrini, ve o dubokom zahvatu, o stvaranju stvarne vlasti". Za ustaniko vodstvo to je bio puf da se i formalno podizanjem organizacije narodnooslobodilakog pokreta na nivo drave i odvajanjem vojnih od politikih funkcija izraze promene do kojih je dovela uspena narodnooslobodilaka borba. Proglaavanjem narodnooslobodilakih odbora za stalne organe vlasti izraavalo se shvatanje o postojanju potencijalne dravne organizacije, kojoj je nedostajao centralni narodnooslobodilaki odbor kao najvie izvrno telo. Brojnost narodnooslobodilakih odbora na slobodnoj i neosloboenoj teritoriji, njihove nadlenosti, organizacija, autoritet i efikasnost izvravanja njihovih odluka govore sami za sebe da su oni u jesen 1942. bili izrasli u jedinstven sistem vlasti. Razuivanje poslova vodilo je i institucionalnom razgraniavanju vojnih i politikih funkcija. Mada su se glavne bitke tada vodile u sredinjim delovima Jugoslavije, narodnooslobodilaka borba postala je pojava optejugoslovenskog karaktera. Na drugim podrujima zemlje buktala je odranije, ili se tek razgorevala, borba protiv okupatora i njihovih saradnika. etniki pokret je, i pored prividnog uspona, bio ve zapao u krizu zbog otvorene kolaboracije, strahovlade i terora, zalaganja za program nacionalne hegemonije, monarhizma i socijalnog bespravlja, netrpeljivosti prema nesrpskim narodima, a i zbog razbijenog mita o Mihailoviu kao borcu protiv Osovine, odnosno otkrivanja istine o njegovom
111
obmanjivanju saveznike koalicije i antifaistikog javnog mnjenja. Zapoeta kriza etnikog pokreta, koja e se narednih meseci pretvoriti u neizbenu katastrofu, nije smanjivala ve, nasuprot tome, poveavala njegove ambicije da na raun NDH, a uz podrku Italijana posedne kljune oblasti i na zapadu Jugoslavije pre iskrcavanja saveznika i povee ih s onima na istoku koridorom" ije bi ivine take ile od Hercegovine do severne Dalmacije, Bosanske krajine, Like, Korduna, Banije, Gorskog kotara i Hrvatskog primorja. Posle zauzimanja Bihaa Politbro CK KPJ i Vrhovni tab ubrzali su pripreme za saziv skuptine na kojoj bi se izabrao centralni organ narodnooslobodilakog pokreta u formi vlade. Moa Pijade i Veselin Maslea sledili su prvobitnu Titovu zamisao da se, radi razbijanja izolacije, paralelno s jugoslovenskom vladom u izbeglitvu formira i vlada narodnooslobodila kog pokreta. Tito je 12. novembra 1942. izvestio Kominternu d se sprema obrazovanje vlade s dr Ivanom Ribarom na elu, koj bi se zvala Nacionalni komitet osloboenja Jugoslavije i u kojoj bi bile zastupljene sve nacionalnosti i politike partije. Iz poziva vrhovnog komandanta delegatima za skuptinu vidi se da se radilo na osnivanju Vea narodnog osloboenja i Vea narodnih poverenika. Spoljni inilac, opet, spreio je da se formira vlada nasuprot izbeglikoj. Komin terna nije bila protiv obrazovanja Komiteta, ali je traila da on obavezno dobije optejugoslovenski i optestranaki antifaistiki karakter. Komitet nije trebalo tretirati kao vladu, ve kao politiki organ narodnooslobodilake borbe. Telo stvoreno u Bihau 26/27. novembra 1942. dobilo je naziv Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije (AVNOJ); ono je imalo optepolitiki karakter, ali i obeleja vlade po tome to mu se Izvrni odbor sastojao od vie resora: upravnog, privredno-finansijskog, zdravstvenog, socijalnog, verskog, propagandnog. Nedostajali su samo resori spoljnih poslova i vojske (narodne odbrane). Za predsednika Izvrnog odbora izabran je dr Ivan Ribar, za potpredsednike Nurija Pozderac, Pavle Savi i predstavnik Slovenije (naknadno je kooptiran Edvard Kocbek), a za lanove Mile Perunii, Ivan Milutinovi, dr Sima Miloevi, pop Vlada Zeevi, dr Mladen Ivekovi i Veselin Maslea. Na skuptini su donesene Rezolucija o osnivanju i Rezolucija o organizaciji AVNOJ-a.
O S N O V N E USTANOVE REVOLUCIJE
2 2 1
Prihvatajui sugestije spolja, KPJ ih je modifikovala na nain koji joj je u datoj situaciji najvie odgovarao. Ona se nije frontalno suprotstavljala Kominterni, ali je utke prelazila preko njenih poruka ukoliko nisu odgovarale stvarnosti, ili je pak prihvatala savete" iz meunarodnih obzira. Samostalna revolucija odmeravala je svoje poteze sa stanovita interesa svoje pobede, te meunarodnog i unutranjeg politikog i vojnog odnosa snaga. AVNOJ je preuzeo na sebe opte politike poslove, organizaciju narodne vlasti i usaglaavanje rada narodnooslobodilakih odbora. Davao je podsticaj i inicijativu za osnivanje zemaljskih antifaistikih tela u onim delovima Jugoslavije u kojima ona jo nisu postojala. Neravnomerni razvitak narodnooslobodilake borbe i dominacija etnika u nekim krajevima Jugoslavije, s jo primetnim uticajem HSS na hrvatskom selu, usporavali su formiranje tih tela ili onemoguavali rad ve osnovanih. Koncem 1942. u oruanim snagama NDH bilo je oko 162.000, u etnikim odredima oko 80.000, Srpskom dobrovoljakom korpusu 4.000, Srpskoj dravnoj strai oko 12.000, u slovenakoj beloj gardi oko 5.000, a u redovima albanskih kvislinga oko 10.000 kolaboracionista. Narodnooslobodilaki odbori su od svog nastanka funkcionisali kao osnovni organi dravne vlasti. Revolucija je ukinula dualizam vlasti svojstven graanskoj samoupravi, koja je, s neznatnim nadlenostima i nerazvijenom materijalnom osnovom, bila u potpunom zasenku regionalnih dravnih organa, vezanih za centralne birokratske organe u svojstvu njihovih ekspozitura. Odluke i mere ovih odbora zasnivale su se na propisima organa narodnooslobodilakog pokreta, pri emu se vodilo rauna o njegovom duhu i interesima. Princip suverenosti naroda organizaciono se izraavao posredstvom narodnooslobodilakih odbora i drugih oblika neposredne demokratije: zborova biraa, komisija graana, saveta za reavanje pojedinih pitanja, a u sferi meunacionalnih odnosa u faktikom federativnom ureenju drave koja je nastajala. Koncepcija KPJ o demokratskoj vlasti polazila je od toga da se obezbedi to ire uee graana u upravljanju raznim poslovima, njihova inicijativa, tenja saradnja s predstavnicima vlasti, kao i odgovornost narodnooslobodilakih odbora za svoj rad. Primenjujui ovu koncepciju u praksi, narodnooslobodilaki odbori su se otvarali prema narodu i reavali brojna pitanja iz delokruga lokalne
vlasti: politika, ekonomska, socijalna, kulturna, prosvetna, zdravstvena i upravna. U radu su im pomagale jedinice oruane sile, vojnopozadinske komande, antifaistike masovne organizacije, partijski komiteti i elije. Zahvaljujui prostornoj ogranienosti njihovog delokruga mogli su da u upravljanje poslovima i organizovanje ivota na svojoj teritoriji ukljue gotovo celokupno stanovnitvo na strani narodnooslobodilakog pokreta. Narodnooslobodilaka borba je razvila solidarnost do nevienih razmera, ali se sa ustanovljivanjem organizacije vlasti (vojne i civilne) pojavljuju zaeci podvajanja izmeu pripadnika tabova i obinih boraca, izazivajui nezadovoljstvo. Protiv ovih pojava je voena partijska akcija o emu svedoi kritika Edvarda Kardelja o stanju u slovenakim tabovima, koja izlae udaru birokratizovane strukture (sa sekretaricama, telefonima, itd.), tzv. partizanske vojvode. Poetnoj diferencijaciji izmeu komandnih struktura i boraca sluila je i naredba o tome kojemu od rukovodilaca pripada pravo na jahaeg konja. U Hrvatskoj su ukinute bataljonske kuhinje pri tabovima bataljona kako izdvajanje ne bi izazivalo borce i uticalo na slabljenje morala. Razlike u ishrani pojavljivale su se i u tabovima brigada, divizija i korpusa. Nakon kritike sa ovim razlikama je prekinuto, bar to se tie kvaliteta i koliine hrane, a zadrano je samo zasebno pripremanje hrane za tabove. Na bihakoj skuptini uestvovali su predstavnici svih naroda Jugoslavije sem slovenakog i makedonskog. Nii narodnooslobodilaki odbori, do optinskog nivoa, birani su neposredno, a vii posredno. U principu, njihov sastav, kao i sastav AVNOJ-a, odreivan je na osnovu nacionalne proporcije. Krajinski propisi su razradili izborne norme, koje nisu naelno izmenjene ni po zavretku rata, pa su unesene u prvi ustav nove Jugoslavije. Birako pravo, aktivno i pasivno, imali su omladinci i omladinke s navrenih 18 godina, borci (nezavisno od godina) i ene. Birako telo dobilo je pravo nadzora nad radom izabranih organa, pravo da od njih trai izvetaje o radu i da, po odreenom postupku, opoziva pojedine odbornike ili ceo odbor. Na drugoj strani, izvrna tela narodnooslobodilakih odbora bila su odgovorna njihovim plenumima. Pored ove horizontalne odgovornosti", odbori su imali i vertikalnu odgovornost" prema viim organima ije su direktive izvravali.
^ ^ "
Politiku osnovu AVNOJ-a i narodnooslobodilakih odbora predstavljale su dve antifaistike organizacije: Antifaistiki front ena (AF), konstituisan na Konferenciji u Bosanskom Petrovcu 68. decembra 1942, i Ujedinjeni savez antifaistike omladine Jugosalvije (USAOJ), stvoren na Omladinskom kongresu u Bihau 2729. decembra iste godine. U Sloveniji, politiku osnovu narodnooslobodilakog pokreta inila je Osvobodilna fronta slovenskega naroda, koja je, preko svog Vrhovnog plenuma, istovremeno delovala i kao organ vlasti. Antifaistike manifestacije i vid borbene mobilizacije predstavljali su i Prvi kongres partizanskh lekara, krajem septembra 1942, i Konferencija pravoslavnih svetenika, odrana 15. novembra u selu Srpska Jasenica. Ovaj drugi skup posluio je i za opovrgavanje neprijateljske propagande da narodnooslobodilaki pokret progoni svetenike i crkvu. Pokret je osuivao samo delatnost onih lica, nezavisno od poziva i statusa, koja su zloupotrebljavala duhovne funkcije za politiku borbu protiv novog poretka vlasti. Na slobodnoj teritoriji izlazili su listovi Borba, organ KPJ, i Narodno osloboenje. Organizaciji i radu AVNOJ-a i narodnooslobodilakih odbora doprinela je Konferencija predstavnika sreskih narodnooslobodilakih odbora i komandi podruja, iji su organizatori bili Upravni odsek Izvrnog odbora AVNOJ-a i Odsek Vrhovnog taba za pozadinske organe, a koja je odrana polovinom januara 1943, pred sam poetak velike neprijateljske ofanzive. Iako je AVNOJ kratko radio na slobodnoj teritoriji, mogli su da se osete rezultati njegovih napora u pravcu organizovanja narodnooslobodilakih odbora, njihovog povezivanja s vojnopozadinskim organima, oivljavanja privrede, sprovoenja nove socijalne, ekonomske, prosvetno-kulturne i zdravstvene politike. Narodne mase su mogle da sagledaju kako funkcionie novi poredak, svoja prava u njemu, kulturni preobraaj koji je on donosio, njegov odnos prema verskim zajednicama i vernicima mada u toku rata nije dolo do odvajanja crkve od drave i kole od crkve. Nova vlast se suoavala se popaljenim selima, namnoenim izbeglicama, kako onima koji su se, prethodno zaplaeni neprijateljskom propagandom, sklanjali pred partizanima, tako i onima koji su beali od ustakog noa ili etnike kame,
<-"->'!
okupatorovog strelita i zatvora. Trebalo je reavati pitanje nestaice namirnica i suzbiti opasnost od gladi. Na tlu Bosanske krajine od leta 1942. privredni ivot je dobijao sve organizovaniji karakter, sa prenoenjem teita partizanskih operacija na zapad i dolaskom grupe proleterskih brigada sa Vrhovnim tabom. Na tom podruju jako su bile izraene nemako-italijanske politike i privredne nesaglasnosti, jer su Italijani bili zaneti milju da osiguraju dominaciju nad Bosnom (Sarajevom i Banjalukom naroito), kao i zaleem jadranske obale. Na tom putu su se bili ispreili Nemci jo od razgranienja 1941. Oni su jo tada obezbedili svoj dominantan ekonomski uticaj (rudnici boksita, Prijedor, Ljubija, Zenica, itd.). NDH je davala Nemakoj koncesije (za boksit, za duvan, renu plovidbu, itd.), za razliku od uskraivanja slinih koncesija Italijanima. Pavelieva NDH je ak otkazivala neke koncesije koje je ranije bila dala Italijanima (za eksploataciju umskih bogatstava, jer su Italijani iskorenjivali" ume, rudnike, a blizu Drnia, rudnik gvozdene rude, itd.). U ratni privredni plan Nemake ulazilo je sve to je bilo vezano za elezniki transport, rudnici Breza, Kakanj, Zenica, tuzlanski bazen, Vare, eljezara u Zenici, Ljubija, nalazita boksita u Hercegovini i oko Livna, itd. Zeniki elik je bio neophodan za granate, a pred uzee u Slavonskom Brodu za vagone, maine i motore. Organizacija ofanzive na Kozaru imala je za pozadinu i ekonomske motive, to jest obezbeenje gvoa Ljubije i Prijedora, ako se izuzme pacifikacija" i ustake namere da genocidom iskorene i rasele stanovnitvo Kozare i Potkozarja. Iskustvo iz panije pomagalo je i u izradi oruja. Drugi svetski rat je bio industrijski rat", rat gvoa, elika, rat u kome su se nadmetale privrede i tehnologije zaraenih zemalja, ali, pokazalo se, kao mnogo puta u istoriji, da su narodna mata, invencija, iskustvo, snalaljivost, narodno umee iz blie i dalje prolosti, sa hrabrou i vatrenim patriotizmom znali da se suprotstave i najmodernijim orujima, brutalnosti neprijatelja, izrazitoj nadmoi protivnika. Ustanici su hladnim orujem" vilama i kosama znali da idu na vatrene cevi"Sluilo se i iskustvom iz buna i nacionaloslobodilakih ratova u prolosti, ali i iskustvom iz panije. Poetkom avgusta 1941. u Drvaru je radila partizanska radionica oruja koja je 1942. na goloj ledini" prerasla u partizansku fabriku oruja, proizvodei na hiljade runih bombi, pretvarajui se, po dolasku proleter-
225
skih brigada u zapadnu Bosnu, u Vojno-tehniku radionicu NOV i POJ na Grmeu. panski borci, sada partizanski komandiri i komesari, bili su meu prvima koji su isprobavali primitivno izraene bombe u partizanskim radionicama. Sa partizanskim snagama koje su se povukle iz Uica krajem 1941. godine povlaili su se i iskusni majstori za proizvodnju oruja. Jedan od takvih, Sreten Penezi, nastavio je sa radom u partizanskim radionicama oruja u Bosni: u Foi Brod na Drini, u Glamou, na Grmeu. Iskustvo koje je bilo steeno na tlu Uike republike, korieno je kod proizvodnje flaa sa zapaljivim benzinom za unitavanje tenkova, bunkera, zgrada. Na Ozrenu partizani su izraivali rune bombe od vodovodnih cevi, sa drkom od drveta po kojoj su dobile ime klipae", jer su po izgledu liile na klip kukuruza. Zbog oskudica u oruju ustanici u Bosanskoj krajini su nosili sve vrste puaka iz prolih ratova, ukljuujui i kubure iz turskog doba, lovake puke, kratke i male puke, ali je uprkos svemu tome, u prvim ustanikim danima u okolini Drvara 80% u periodu posle aprilskog rata, sabranog i skrivenog po nalogu boraca bilo bez naoruanja. Pored korienja oruja sakupljenog u periodu posle aprilskog rata, sabranog i skrivenog po nalogu KPJ, ustanici su u partizanskim radionicama poeli izradu vatrenog oruja svih vrsta: runih bombi, mina, puaka. U Drvaru i okolini, pod rukovodstvom radnika Miloa Bauka, poele su rad radionice za izradu runih bombi i opravku oruja. Radionica oruja otpoela je rad u eleznikoj radionici za opravku kola i lokomotiva. Alat za izradu oruja preuzet je iz radionice ipada" i radionice fabrike celuloze. Od vodovodnih cevi proizvedene su rune bombe. Do polovine avgusta 1941. izraeno je oko 1.500 runih bombi tipa ,,rola". Milo Bauk je doao na ideju da partizani izrauju rune bombe od cementa, peska i eksploziva, nazvane betonjerkama" ili cementuama". Ve sredinom septembra u Drvaru je otpoela izrada tvornikih tipova runih bombi poput onih iz Vojnog zavoda u Kragujevcu. Model je izradio mehaniar Milo Bauk i one su po njemu dobile naziv baukovke", dok su ih liki ustanici nazivali drvaranke", jer su dolazile iz Drvara. Rauna se da je proizvedeno oko 6.000 bombi ovoga tipa. Istovremeno sa proizvodnjom runih bombi izraivane su i nagazne mine. U Grmeu, na potoku Suvajine, organizovana je najvea partizanska fabrika oruja u Bosni i Hercegovini, koja je radila
sve do januara 1943, to jest do velike ofanzive" na slobodnu teritoriju. Na Petrovoj gori je ve oktobra 1941. poela sa radom radionica za proizvodnju bombi, prepravku puaka, i si. U eljeznikoj radionici Drvara i drugim partizanskim radionicama opravljana su prevozna sredstva za postojeu prugu uskog koloseka: lokomotive, vagoni, kamioni, zaprena kola. U partizanskim radionicama Drvara izraivane su i opravljane maine za poljoprivredne radove, kao vralice i druge poljoprivredne maine. Na inicijativu Vojno-revolucionarnog vijea osnovana je u Vidovu Selu partizanska radionica oruja koja e raditi i posle pada Drvara, krajem septembra 1941. godine. Oruje iz ove radionice stizalo je i do Glamoa. Pored opravljanja oruja ovde su i izraivane nagazne mine, zvane erpe". Pored partizanskih radionica u kojima se proizvodilo oruje, od znaaja su bile i radionice u kojima je od koe i raznih tofova izraivana odea i obua za partizanske borce. Na tlu ustanike Crne Gore (u Rudinama) radile su takoe partizanske radionice: opanarska, krojaka, pukarska, obuarska i stolarska. U pojedinim krajevima Jugoslavije na slobodnoj teritoriji stvarane su stone farme koje su se nalazile u posedu narodnooslobodilakog fonda. Ove farme su znale raspolagati sa nekoliko stotina ovaca, koje su kao dobrovoljan prilog davali imuniji domaini. U nekim krajevima bilo je daleko vie stoke nego ita, u kome se uveliko oskudevalo. U Crnoj Gori, na podruju Pive, maja 1942. obrazovane su stone farme koje su davale mleko i meso borcima, ranjenicima i bolesnicima. Ovih farmi, nastalih rekvizicijom ili putem plena, bilo je 19. One su u svom sastavu najveim delom imale muzne krave, ovce, koze. Ukupan broj stoke u ovim farmama iznosio je; 174 muzne krave, 264 grla goveda za meso, 1497 muznih ovaca, 2.158 jalovih ovaca, 392 muzne koze i 311 jalovih koza. Uprava farmi je bila podreena intendanturi Vrhovnog taba. Farme u meureju Tare i Pive snabdevale su vojsku, ranjenike i izbeglice u tom prostoru, kojih je bilo preko 7000. Maja 1942. godine bilo je na slobodnoj teritoriji farmi sa oko 3.000 ovaca. Partizanska ekonomija (struga") u Prekaji osnovana je u prolee 1942. od uloga u ovcama koje su dali imuniji domaini. im bi se ove stone farme uveale delile su se na manje. Jedinstvenim stadima upravljao je narodnooslobodilaki odbor. Onamo gde se oseao nedostatak ita bilo je dovoljno stoke (mesa). Struga" je
227
snabdevala hranom i dalmatinsku operativnu zonu u Ljeskovic i. Ove farme (struge") imale su upravnika i pomono osoblje, naoruanog uvara Seoske narodne strae, obane koji su radili no smenama, planinke. Za transport hrane i gotovih proizvoda ova stona farma-struga, raspolagala je i tovarnim konjima. Iz ovih uzornih partizanskih ekonomija, snabdevale su se borbene jedinice, kao i velike bolnice u Jasikovcu i Ataevcu, razne radionice, prolazne jedinice, kuriri. Glad se osetila u mnogim partizanskim uporitima u zimu 1942, koja je inae zapamena kao duga, otra i sa puno snega. U Drvarskom kraju marta 1942. glad je bila pritisla da se pitalo kako e se uopte opstati. Narod je jeo bukov listi i koprive. Pokuaji da se konjskim karavanima dopremi ito iz Podgrmea nisu uspevali, jer su konji upadali u duboki sneg, zbog ega su organizovani omladinski karavani od po 3040 omladinaca i omladinci koji su prenosili ito u torbama na leima. Onamo gde konji nisu mogli da prou zbog visokog snega, put su prtili omladinci. ito je bilo skuplje od mesa, a svi proizvodi (krompir, kupus, pasulj, itd.) merili su se, po Radomiru Bulatoviu, prema ceni soli. Seljaka torba je sluila za noenje hrane, prenos ita, noenje odee, a upotrebljavana je i u graevinarstvu. Radomir Bulatovi za seljaku torbu kae da je univerzalno sredstvo za upotrebu i nije sluajno postala simbol narodne komore, magazina i slino". Pevalo se: ,,Oj puko moja, i torbo ti, vi ete bitku dobiti" i: Slava i hvala do neba njoj, arenoj torbi seljakoj." Na tlu slobodne teritorije sa centrom u Foi ustrojena je evidencija imovnog stanja domainstava i stvarani magacini sa hranom iz kojih su se snabdevali vojska i siromani graani. Narod iz ustanikih krajeva oko svojih zapaljenih kua pod zatitom boraca obavljalo je oranje i setvu. Na izgradnji magacina za ito znalo je raditi na stotine ljudi, na smenu, iz svih sela odreene optine. Magazine su uvali naoruani borci. Zatiena skladita su se obino nalazila u manje pristupanim krajevima i na veoj nadmorskoj visini. Vridba dozrelog ita, prenos i skrivanje nove hrane, kako ljudske tako i stone, vrilo se neki put u najteim uslovima intervencija okupatorskih i kvislinkih jedinica, ili neposredno pred njihovim oima. Osnovna parola organa vlasti bila je da se nijedno zrno ne preda okupatoru. Zabranjivana je trgovina sa okupatorom i njegovim saradnicima, kao i iznoenje robe na trgove, u
<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I R E V O L U C I J A
varoi i gradove koje su kontrolisali okupatori. Postojanje itnih magazina onemoguavalo je verc. Vojska se hranila iz sabirnih magazina, a hrana je bila vie nego jednolina. Hrana iz itnih magazina koriena je i za ishranu i zbrinjavanje siromanih izbeglica, dece i siroadi kojih je u ustanikim krajevima bilo napretek. Za naputenu decu- organizovani su deji domovi, koji su opremani od dobrovoljnih priloga naroda. Najvei deji dom u Bosanskoj krajini nalazio se u Srpskoj Jasenici, ali je bilo i manjih domova i u drugim mestima (Drvaru, Livnu, Stekerovcima itd.). U domu u Srpskoj Jasenici bilo je jedno vreme smeteno 145 dece. Povezivanjem veih osloboenih teritorija u leto i jesen 1942. organi narodne vlasti forsirali su razmenu izmeu komplementarnih krajeva. Tako je Bosanska krajina razmenjivala robu sa Dalmacijom, Dalmacija sa Hercegovinom, Hercegovina sa Crnom Gorom. Iz Sandaka je stizalo ito u Crnu Goru. ito i stoka sakupljali su se i rekvizicijom. Jedan deo ita i stoke dobijen je konfiskacijom. Deo robe zaplenjene od neprijatelja takoe je bio smeten u postojee zajednike magazine. Deficitarna roba: so, petroleum, papir, lekovi, eer, duvan, konac, ibice, radio-aparati itd. nabavljana je sa okupirane teritorije, zamenom trampom, itd. Vladala je naroita oskudica u soli, koja je nabavljana sa neosloboene teritorije tuzlanske oblasti. Zaobljivanjem slobodne teritorije u leto 1942. narodnooslobodilaki odbori su sa vojnim organima sve vie panje posveivali upravnoj i privrednoj organizaciji osloboene teritorije. Najvei rezultati postignuti su u vreme formiranja AVNOJ-a i njegovog Izvrnog odbora sa privrednim i upravnim resorima. No, pretpostavke za razvoj privrede i organizovanje proizvodnje bile su postavljene u ustanku, zasnivajui se na dotadanjem iskustvu naoruanog naroda, ali i na narodnom umeu koje je vekovima nastajalo. Veze Dalmacije sa Bosnom ometalo je Livno, koje se duboko useklo u slobodnu teritoriju, zbog ega ga je trebalo i zauzeti (Livno mora pasti"). Pod ivotnom opasnou sakupljani su plodovi u dolini Une, u Kulen Vakufu, Klisi, Oracu i drugim mestima. Avgusta 1942. u dolini Sanice obrazovana je Prva omladinska radna brigada koja je nadomak neprijateljskih bunkera uspela da sabere letinu od preko 100 vagona ita za ishranu partizanskih snaga. itarice su iz plodnijih, ravniarskih krajeva upuivane juno od Save (iz
2 2 9
u istonu Bosnu, ili iz Slavonije u Bosnu). ito se skupljalo za potrebe vojske i izbeglica. Godinu dana kasnije za potrebe Vrhovnog taba sakupljeno je u dolini Vrbasa blizu 150 tona itarica za NOVJ. Privreda na slobodnim teritorijama imala je mnoge oznake ratnog komunizma" to se vidi iz podreenosti svega ratu, izdavanju hrane iz fondova po nareenju vlasti, veim dobrovoljnim prilozima od imunijih, stvaranju stonih farmi, razmeni, solidarnosti; naputenim imanjima upravljali su organi narodne vlasti ustupajui ih na korienje, socijalnoj zatiti izbeglica, tenji za jednakou u trpljenju, zajednikim oblicima ivljenja (zbegovi, stone farme ili partizanske ekonomije, zavoenje reda u uslovima kolektivne organizacije, itd.). Vojska i narod iveli su zajedno za iste ciljeve i ideale; nespaljene kue su se koristile za smetaj ranjenika, bolesnika, vojnika, bez pitanja vlasnika i naknade. Pojam privatnog vlasnitva", kae Radomir Bulatovi, ovdje niko ne dira, ali svako vlasnitvo postaje odjednom drutveno vlasnitvo, jer je pojedinac u mogunosti da opstane samo na takav nain, ako se u zajednici bori, hrani i umire." Takav oblik ivota bio je objektivno odreen ratnim uslovima, omoguavajui da se preivi pod napadima neprijatelja, pri slaboj letini i slinim nevoljama. Ovi oblici nastajali su samoniklo, proizilazili iz iskustva i mogunosti date situacije, a ne iz ablonskog kopiranja sovjetskog iskustva. Meu partizanskim jedinicama itao se Lenjin i propagiralo rusko" (sovjetsko) iskustvo kao najnapredniji oblik drutvene organizacije, ali ono nije primenjivano. Sve se radilo po svom, jer je tako jedino bilo mogue". Narodna vlast je organizovala razmenu robe izmeu susednih osloboenih krajeva. Seljacima je strogo zabranjivana trgovina u gradovima i na pijanim trgovima pod kontrolom neprijatelja, posebno prevoenje ita i stoke na okupiranu teritoriju. Jedinstvo vojske i pozadine uvrivano je kampanjom za pomo vojsci uoi zime. Omladinske brigade borile su se u dolini Sanice, kao i na drugim osloboenim teritorijama, za iznoenje letine ispred neprijateljskih bunkera. Izvrni odbor AVNOJ-a je produio moratorijum za kirije i dugove. Svi mlinovi i pilane nalazili su se pod kontrolom narodnooslobodilakih odbora. Razmena je uglavnom bila naturalnog karaktera, dajui privredi obeleje ratnog komunizma". Pri optoj oskudici robe objavljen je rat pekulaciji i crnoj berzi. Narodna vlast
Srema
<-"->'!
je doputala prodaju poljoprivrednih proizvoda u gradovima T pod vlau okupatora jedino kada se drukije nisu mogli nabaviti artikli u kojima se oskudevalo, kao to su so, duvan, petrolej, papir, lekovi. Data je inicijativa za otvaranje zanatskih proizvodnih radionica opanarskih, suknarskih, potkivakih, svearskih, kolarskih. Preduzea su radila pod administrativnom upravom narodnooslobodilakih odbora. Izvrni odbor AVNOJ-a je raspisao zajam u iznosu od 500.000 dinara, odnosno kuna, za potrebe NOVJ i za obnovu popaljenih i razruenih sela. U narodnu svojinu prelazile su zgrade koje su pripadale dravi: kole, bolnice, kasarne, nadletva. Trajno naputena zemlja prelazila je takoe u svojinu naroda. Vakufska imanja, crkvena i manastirska dobra bila su neprikosnovena, nezavisno od pojedinih odstupanja od ove politike u praksi. Proglaena je sloboda veroispovesti. Dela uperena protiv narodnooslobodilake borbe nisu smela da se motiviu verom, pa bilo da su inioci bili vernici ili verski slubenici popovi, upnici, hode, imami. Na bihakoj i drugim, manjim slobodnim teritorijama irom Jugoslavije, koje su nemaki izvori nazivali ,,ploveim ostrvima", proveravani su novi sistem vlasti, politika i naela narodnooslobodilakog pokreta, funkcionisanje ustanova i njihova veza s narodom. Na tim teritorijama udarene su osnove nove Jugoslavije. Osim u centralnom delu zemlje, bilo ih je 1942. i na jugu Srbije, u Dolenjskoj i Notranjskoj, Sremu, Slavoniji, Makedoniji (na ar-planini, oko Bitolja, Prilepa, Kumanova); one su se odravale kao vea ili manja ostrva slobode i novih odnosa. Slobodne teritorije imale su ne samo unutranjopolitiki ve i meunarodni znaaj. One su bile podsticaj antifaizma u drugim porobljenim evropskim zemljama, negacija faizma i hitlerovskog novog poretka", potencijalni mostobrani u sluaju saveznike invazije. Od 1943. na njima su radile saveznike misije, formirali se i naoruavali odredi antifaista iz susednih zemalja, nalazili utoite savezniki avijatiari, a u Primorju obezbeivao prihvat britanskih komandosa. Demokratizacija prosvete i kulture bila je jedna od osnovnih tenji organa narodnooslobodilakog pokreta. Na slobodnoj teritoriji odravani su analfabetski teajevi i kulturne priredbe, radile osnovne kole i Kazalite narodnog osloboenja.
231
Revolucionisanje svesti bilo je uslovljeno opismenjavanjem masa, koje je i samo predstavljalo revolucionaran in, tim pre sto se radilo o zaostalim krajevima i siromanom seljatvu, o d s e e n o m od kulture i prosvete, decenijama i vekovima dranom u neznanju i primitivizmu. Ne manji znaaj u datim uslovima imala je borba protiv zdravstvene zaostalosti, za higijenu ivljenja i ishrane, koja je doprinosila izbegavanju epidemija. Pored reavanja akutnih sanitetskih problema vezanih za promrzline boraca u velikom igmanskom maru, pred sanitetom se postavio i problem organizacije epidemioloke slube od asa kada su se partizanske snage nale u krajevima Bosne endemino zaraenim pegavcem. Lekari koji su na osnovu literature znali za veliku epidemiju pegavca u Srbiji 1915. godine preduzimali su niz mera da se formiraju prihvatne i dezinsekcione stanice za sve jedinice koje su prolazile kroz Fou. Prva proleterska brigada stavljena je u mobilno stanje protiv uiju i pegavca. Dr Gojko Nikoli sastavio je krajem marta 1942. godine raspis Svim ljekarima, bolniarkama i bolniarima, komandantima i komesarima partizanske dobrovoljake vojske svim narodnooslobodilakim odborima na teritoriji Bosne", u kome se nalazi upozorenje na opasnost od pegavca i preporuuju mere koje treba sprovesti. U raspisu se posebno insistiralo na masovnoj inicijativi u borbi protiv pegavca. U raspisu, izmeu ostalog stoji: Svu aktivnost na politikom polju koju danas sprovode politiki komesari u vojsci, agitprop grupe po varoima i selima, kulturni odbori, organizacije ena i omladine, treba u ovom trenutku i za izvesno vreme prebaciti na zdravstveni kolosek." Isticane su parole po ulicama i kasarnama: Drue, znaj da je higijenska svest sastavni deo tvoje politike svesti"; Drue, istoa tvog tela i prostorije u kojima boravi to je ogledalo tvoga duha"; Drue, znaj da higijena nije izmiljotina dokonih mudraca. Higijena je ivotna potreba tebe kao borca i radnika. Higijena znai biti ili ne biti u sadanjoj etapi nae borbe"; U borbu protiv uiju kao protiv faizma"; Ui ive od oveije krvi, kao i faisti". Tih dana Foa je blistala od istoe kao nikada u svojoj istoriji. Jedan deo foanske muke omladine bio ]e oian. Ulogu centralne hirurke ustanove imala je foanska bolnica. Bolnice u Goradu, ajniu, Matajici i Trnovu imale su ulogu prihvatnih bolnica, odnosno ustanova za leenje lakih
<-"->'!
ranjenika i bolesnika. U Foi su organizovane vojne i civilne ambulante, kao i dezinsekciona garnizonska stanica. Bolnica za tee ranjenika nalazila se u Rudinama, a bolnica za bolesne od pegavca u Donjem Kruevu, na levoj obali reke Pive, ispod Vueva. U Foi je odran sanitetski kurs namenjen potrebama Jahorinskog odreda dobrovoljake vojske. Bolnica u abljaku primila je veliki broj ranjenika sa Pljevalja. Na roto-maini Vrhovnog taba pojavio se poetkom aprila 1942. godine, prvi broj Partizanskog saniteta. Partizanski lekari su u svom listu, koji je stizao do svih osloboenih teritorija Jugoslavije, obraivali aktuelna pitanja vezana za leenje rana, frakture, negu ranjenika, sepsu, pegavi tifus; objanjavali su ulogu politikog komesara u bolnici. Materijal za drugi broj Partizanskog saniteta bio je pripremljen tek u Bosanskom Petrovcu, u jesen 1942. godine, i obuhvatao je referate sa Kongresa lekara u Bosanskom Petrovcu, ali nije nikada tampan usled poetka velike neprijateljske ofanzive januara 1943. godine. U velikoj oskudici materijala partizanski lekari su bili inicijatori proizvodnje zavoja u jednoj radionici na desnoj obali ehotine. Rakija je koriena za proizvodnju alkohola. Prema zamisli dr Boidara Boovia, napravljeni su prvi modeli dezinsekcionog aparata u obliku tzv. turistike ae. Nova iskustva saniteta nastajala su u toku borbi koju je glavna grupacija sa Vrhovnim tabom imala u toku leta 1942. godine na svom ofanzivnom putu prema zapadnoj Bosni. Avgusta 1942. godine broj ranjenika i bolesnika u Centralnoj bolnici je iznosio oko 600. Nova borbena iskustva zahtevala su uoptavanja i sa sanitetske take gledita. Tako su se javljale nove ideje o formiranju bataljonskih i brigadnih previjalita, ulozi sanitetskog osoblja za vreme borbi, stvaranju pokretnih hirurkih ekipa kako bi se ublailo zakanjenje prilikom prenoenja ranjenika sa neposrednog bojita u dubinu pozadine. Ranjenici proleterskih brigada morali su da preu put od bosansko-hercegovako-crnogorske tromee do Bosanskog Petrovca, to na nosilima to na konjima, a najveim delom peke. Tom prilikom morale su biti savladane Pivska planina, Vuevo, Zelengora, Treskavica, Ivan, Radua, Cincar. Centralna bolnica se najzad smirila u Petrovakom polju. Glavni deo bolnice imao je oko 700 ranjenika i bolesnika.
233
Proleterske brigade sa Vrhovnim tabom zatekle su u planinsko-umskim masivima Grmea: u Ataevcu, u Slatini, u obotovcu, na junoj strani Grmea. Bolnica u Ataevcu se nalazila severozapadno od Drvara, na obroncima planine Klekovae, koja ,,u nedrima poseduje praumu", kod Lunjevae. Istraivai ove zanimljive pojave navode da je bolnica u Ataevcu sagraena u prolee 1942, a u njoj su se leili i borci 1. proleterske NOU brigade i zaceljivali rane promrzli Igmanci" Pored ove tri bolnice postojali su jo i bolniki kapaciteti na Grmeu: umska bolnica Centralna", Korianica", Lastva" i dr. U Bijelim Potocima nalazila se partizanska bolnica na planini Pljeevici. Centralna bolnica rasporeena je u selima i planinama oko Bosanskog Petrovca. Odeljenja Centralne bolnice imala su specijalizovani struni profil, ali su sva zajedno inila jedinstven i zatvoren bolniki sistem. Samostalno funkcionisanje ovog bolnikog sistema bilo je mogue objasniti samo postojanjem slobodne teritorije, vojnom silom koja je obezbeivala tu slobodnu teritoriju, podrkom naroda Bosanske krajine, Like, Korduna i Banije narodnooslobodilakom pokretu, inicijativi i portvovanosti sanitetskog kadra. Iz rasporeda bolnikih odeljenja vidi se da je na Otaevcu postojalo odeljenje za teke ranjenike, u Slatini odeljenje srednje tekih ranjenika, u selu Velikim Stijenjanima odeljenje za lake ranjenike, u obotovcu odeljenje za lake ranjenike, u Drvaru odeljenje za lake ranjenike i invalide; interno odeljenje u selu Driniima, zarazno odeljenje u selu Smoljanima, oporavilite u selu Suvaji, narodna ambulanta u Drvaru, narodna ambulanta u Petrovcu, apoteka u Driniima, odeljenje u Vinjenovcu u Lici i odeljenje za ranjenike u Dobrom Selu, takoe u Lici. Pred sanitet Vrhovnog taba postavilo se pitanje sreivanja Centralne bolnice, pripremanje kongresa partizanskih lekara i izrada statuta sanitetske slube. Dolaskom proleterskih brigada i Vrhovnog taba NOV i POJ u Bosansku krajinu avgusta 1942. Centralna bolnica Vrhovnog taba je razmetena u bosanskopetrovakom bazenu, gde je pet meseci narod Bosanske krajine uvao i negovao ranjenike. Bolnica je u leto 1942. privremeno bila smetena kod Glamoa, odakle su na putu za Bosanski Petrovac ranjenici prebaeni u Prekaju, a krajem avgusta 1942. razmeteni po kuama u selu Drinii. Broj ranjenika i bolesnika iznosio je 700. Bolnica je
Bosanskoj k r a j i n i razvijenu mreu bolnica koje su g r a e n e u
<-"->'!
oskudevala u odei, obui, pokrivaima i posudu. Tada je odlueno da se pone sa gradnjom bolnikih paviljona i prateih objekata na Jasikovcu, u Klekovai, na visini od 1.100 metara, na krajnjoj stanici sporednog kraka pruge Otrelj Mlinite. Bolnicu je gradilo oko 1.000 radnika najbrim tempom da bi se objekti zavrili pre poetka jesenjih kia. Kapacitet izgraene bolnice iznosio je preko 600 kreveta. Poela je s radom od druge polovine novembra 1942. godine i radila do evakuacije 612. februara 1943. godine. Unitena je do temelja neprijateljskim bombardovanjem 12/13. februara 1943. godine. Bolnica u Jasikovcu je bila najvea jedinica bolnikog sistema u Bosanskom Petrovcu i najvea bolnica koja je uopte podignuta u toku narodnooslobodilakog rata i revolucije u Jugoslaviji. U njoj je izvedeno 220 hirurkih intervencija. Bolnica je imala telefonsku vezu preko Otrelja sa Bosanskim Petrovcem. Ranjenici, lekari, pomono osoblje i zatitne jedince hranile su se dopremanjem ita iz sanske doline koje se mlelo u mlinu posebno dopremljenom iz Vojnotehnike radionice Vrhovnog taba u Suvaji, na Grmeu. Partizanska ekonomija u Kozilima snabdevala je ranjenike i bolesnike mlekom i mlenim proizvodima. Jasikovac je bio prvobitno predvien za bolnicu opteg profila, ali je veliki priliv obolelih od pegavca i trbunog tifusa uslovio da je odlukom Vrhovnog taba pretvorena iskljuivo u zaraznu bolnicu. Nareenjem Vrhovnog taba 565 obolelih od tifusa evakuisani su na zaelju kolone ranjenika. Po Radomiru Bulatoviu, jasikovaka bolnica ostaje kao svedoanstvo tesne veze izmeu vojske i naroda, jer bez te pretpostavke ne bi mogla biti ni izgraena za rekordno kratko vreme, niti funkcionisati. Bolnica se borila i sa nedostatkom lekova i medicinskih sredstava. Naroito se oseala oskudica infuzionih sredstava. Depedikulacija (unitavanje vaki i gnjida) vrena je pomou partizanskog bureta" i suvih komora. Smrtnost je iznosila 45%. Znaajnu strunu i politiku manifestaciju predstavlja organizacija konferencije partizanskih lekara u Bosanskom Petrovcu, septembra 1942. godine. Konferencija je uputila proglas lekarima i studentskoj omladini u osloboenim krajevima Jugoslavije. Na Konferenciji je podneto devet referata: o ulozi lekara u oslobodilakoj borbi Jugoslavije, o radu partizanskog lekara u narodu, o leenju fraktura, indikacijama za
235
amputaciju i operativnoj tehnici amputacije, primeni antitetanusnog seruma, leenju koagulacija, leenju rana i zaostalom metku, higijensko-epidemiolokoj slubi u narodnooslobodilakoj vojsci, konstrukciji suve komore za dezinsekciju, organizacionim pitanjima trupnog saniteta. Meu referentima su se nalazili Gojko Nikoli, Sima Miloevi, D. Popovi, Boidar Boovi, S. tajner i drugi istaknuti partizanski lekari. Posebnu fazu u razvitku organizacije vojnog saniteta predstavlja formiranje Sanitetskog odseka Vrhovnog taba NOVJ. Istovremeno, donet je Statut koji je regulisao odnos izmeu saniteta i komandovanja. Najjai naglasak stavljen je na preventivni zdravstveni i prosvetni rad u vojsci. Ukazivalo se na potrebu briljive evidencije i statistike obolevanja i ranjavanja. Insistiralo se takoe na obuavanju sanitetskog kadra koje treba da se vri permanentno i na svakom mestu. Ova orijentacija nala je svoj izraz u formulaciji: Svaka sanitetska ustanova, sanitetska kola". Prema Statutu sanitetske slube NOV i POJ od 10. decembra 1942, Sanitetski odsek Vrhovnog taba je imao efa, dva referenta za grupni sanitet i za bolnice, jednog epidemiologa i apotekara. Krajem 1942. i u toku borbi Glavne operativne grupe u Sanitetskom odseku su se nalazili dr Gojko Nikoli u svojstvu efa, dr Herbert Kraus, kao Nikoliev pomonik, dr Miroslav lezinger, kao epidemiolog, magistar farmacije Jela uni i Radmila Ivkovi, kao sekretar Odseka. Sanitetska sluba osnovana je krajem 1942. u brigadama i divizijama, a teritorijalna sanitetska sluba pri komandama mesta i komandama podruja. Statutom sanitetske slube predvieno je da svaka eta ima bolniara i nosioce ranjenika, svaki bataljon sanitetskog referenta. Pored referenta saniteta brigada je imala i dva bolniara i etiri nosioca ranjenika. Pod nadlenou sanitetskog referenta (lekara ili studenta medicine) nalazila se divizijska bolnica, hirurka ekipa, eta bolniara i apoteka. Divizijske hirurke ekipe su bile pokretne, kao i brigadne higijenske ekipe koje su imale partizansku burad" za parenje (kuvanje) odee boraca. Dunost Zdravstvenog odseka Izvrnog odbora AVNOJ-a je definisana kao voenje brige o uvanju i podizanju zdravstvenog stanja najirih narodnih slojeva. S obzirom na opasnost od pojave epidemije zaraznih bolesti u zimu 1942. godine, ne zauuje preduzimanje mera za spreavanje pojave zaraznih bolesti. Tako je pod takom 10. Raspisa o osnivanju Zdravstve-
*0 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA
nog odseka Izvrnog odbora AVNOJ-a iz decembra 1942. godine, bilo predvieno da je ako se pojavi sluaj zarazne bolesti zdravstvena sekcija duna da obavesti najblieg lekara i Zdravstveni odsek AVNOJ-a, s ciljem da se preduzmu sve mere za izdvajanje bolesnika. Istovremeno je predvieno povezivanje zdravstvenih sekcija sa vojnim sanitetom. Prolazak vojske kroz naselja obavezivao je zdravstvene sekcije da uspostave vezu sa vojnim sanitetom i da ga obaveste o zdravstvenim prilikama u odreenom naselju. Isto tako, izmeu pozadinske sanitetske slube, iji su organi zdravstvene sekcije, i organa vojnog saniteta trebalo je da postoji stalna saradnja. Prema odluci Izvrnog odbora AVNOJ-a u okviru Socijalnog i zdravstvenog odseka Izvrnog odbora AVNOJ-a nalazila se pored civilne sanitetske i veterinarska sluba. U nedostatku strunog sanitetskog osoblja u pozadini pristupljeno je formiranju organa koji su mogli zameniti deficitarni kadar. Re je o zdravstvenim sekcijama pri seoskim, optinskim i sreskim narodnooslobodilakim odborima. Kako je najvea opasnost pretila od pojave zaraznih bolesti, a u prvom redu od pegavca i trbunog tifusa, prvenstvena panja obraana je na spreavanje i suzbijanje tih bolesti. Prikupljani su podaci o higijenskim prilikama na osloboenoj teritoriji i o pojavi zaraznih bolesti u cilju preduzimanja preventivnih mera. Naroita panja posveivana je higijenskoj svesti narodnih masa. Veterinari i apsolventi veterine rasporeeni su po komandama podruja. Organizovane su radionice za izradu eleznog kova za potkivanje konja. Veterinarstvu nije prilaeno samo sa veterinarsko-kurativne ve i sa preventivno-higijenske strane. Smatralo se da preventi vno-higijenskoj slubi treba pridati poseban znaaj. Veterinarske slube su bile zaduene za pregled ivotnih namirnica, za leenje vojne i privatne stoke. Predvieno je organizovanje i otvaranje veterinarskih ambulanti. Posle neprijateljske ofanzive na Kozari deo preivele dece ustae su dovele u logor Jastrebarsko, odakle su ih oslobodile partizanske snage. Deca iz Hrvatske zbrinuta su po kuama Like, Korduna i Banije, ili su ostala u partizanskim jedinicama, dok su deca sa Kozare vraena u Bosansku Krajinu. Deiji domovi postojali su u Risovcu, Luci Palanci, Srpskoj Jasenici, Drvaru, tekerovcima, Foi i drugim mestima. Deca su se svrstavala u grupe do 7 godina i od 7 do 15 godina. Za smetaj i ishranu dece u domovima brinuli su se narodnooslobodilaki
237
odbori i organi vojnih vlasti. Narod je dobrovoljno davao sve to je bilo potrebno za odravanje tih domova. U Livnu se nalazio Titov deiji dom koji je poeo da radi 28. decembra 1942. godine iji je Bukvar" sauvan. Domovi su imali vaspitae, kuvare, ekonome, negovateljice; deca su bila jednoobrazno obuena; na glavi su nosila partizansku trorogu kapu u plavoj boji, sa crvenom zvezdom; deca su morala biti oiana; hranila su se sa kazana". Siroad, lienu roditelja, u stopu je pratio ratni strah, najvie od aviona. Nijaz Alikadi i Cecilija abo-Cinoti sastavili su bukvar koji je nazvan Poetnica za narodne osnovne kole livanjskog okruga, a poznat je i kao Bukvar prvoborac", jer je re o najstarijoj poznatoj kolskoj knjizi sastavljenoj za vreme narodnooslobodilake borbe. Januara 1943. domovima na osloboenoj teritoritoriji je doao kraj usled velike nemake ofanzive. Deca su sa narodom evakuisana iz Srpske Jasenice prema Drvaru i Glamou, a odatle prema Neretvi i Sutjesci. Najvie su stradala u povlaenju, naroito na Sutjesci. Obrazovanjem AVNOJ-a poboljao se i meunarodni poloaj narodnooslobodilakog pokreta, iako nijedna saveznika sila nije priznala odluke njegovog centralnog tela. Bez obzira na takvu reakciju saveznika, izvesno je da od trenutka osnivanja AVNOJ-a jugoslovenska vlada u izbeglitvu nije vie bila jedini predstavnik naroda Jugoslavije. Nota (Izjava) AVNOJ-a saveznikim vladama iz januara 1943. stavila je svetu do znanja izdaju Mihailovievih etnika i vojvoda, traei da se u Jugoslaviju uputi saveznika komisija koja bi na samom ratnom popritu utvrdila ko se bori protiv okupatora. U drugom aktu, Izjavi o ciljevima narodnooslobodilakog pokreta, AVNOJ i Vrhovni tab su poetkom februara iste godine istakli da je narodnooslobodilaki pokret optenarodni i da se bori za isterivanje okupatora, nezavisnost jugoslovenskih naroda i njihova nacionalna prava, za demokratska prava graana, a protiv nasilja i nezakonitosti, protiv ugroavanja privatne svojine. Osnovne promene ogledale su se u stvaranju narodnooslobodilakih odbora. Objavljeno je da je svim oficirima vojske Kraljevine Jugoslavije zagarantovano napredovanje ukoliko stupe u narodnooslobodilaku vojsku naravno, prema sposobnostima. Povezanost vojske i naroda izraavala se u najraznovrsnijim vidovima: snabdevanju i smetaju boraca, prenoenju i leenju
* 0
ranjenika, prosveivanju i politikom osveivanju. U jedinicama je vladala vrsta disciplina, ali zasnovana na svesti i samoportvovanju, revolucionarnom idealizmu i viziji humanijeg sveta posle pobede. Komunisti su nastojali da centralizovano odluivanje pretvore u stvaralako traenje najboljih reenja prilikom sprovoenja odluka, to je bilo pretpostavka daljeg napretka narodnooslobodilake borbe. Udaljenost vojno-politikih centara" nuno je iziskivala inicijativu i oslobaanje svih revolucionarnih energija. Partizanska improvizacija je u uslovima narodnooslobodilakog rata bila drugi naziv za slobodnu inicijativu regionalnih i lokalnih rukovodstava, boraca, odbornika i aktivista antifaistikih organizacija. Indoktrinacija, ablon, pozivanje na ortodoksni marksizam" pratee su pojave ove stvaralake klime, skretanja koja su morala da se jave u sloenim i protivurenim tokovima rata, ali i da budu odbaena na samom izvoru ivota, gde nije bilo mesta za okamenjene predstave i neivotna, knjika shvatanja. U revoluciji je omladina sticala samopouzdanje i potvrivala svoju vitalnost. Ona se u narodnooslobodilakoj borbi kalila, a na drugoj strani u ovu unosila svoj senzibilitet za novo, oseajui vreme koje dolazi kao svoju sutranjicu. Bila je u prvom frontu suzbijanja recidiva stare svesti, osobito graanskog morala. U redovima boraca je razvijala duh bratstva meu narodima i internacionalistiku solidarnost. Mukarac i ena ili su u stroju zajedno, razbijajui vekovnu pedstavu o odvojenosti enskih poslova od onih kojih je iskljuivo bio dostojan mukarac". Politiko osveivanje teklo je uporedo s prvim susretom omladine i ena s knjigom, novinama, pozoritem. Na italakim asovima sticana su nova saznanja i ireni vidici.

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 6

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 6

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

(iako je ona u ustakoj v e r z i j i bila maska za antihrvatstvo), itd.

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

<-"->'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I R E V O L U C I J A

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

*0 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

You might also like