VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE U JUGOSLAVIJI

to su vie zapadni saveznici prenosili ratne operacije prema jugu Evrope, to se pojaavalo njihovo interesovanje za jugoslovensko ratite. Ve septembra 1942, uoi iskrcavanja Amerikanaca i Britanaca u Francusku Severnu Afriku, general Harold Aleksander je traio od Mihailovia da se etnici aktiviraju protiv okupatora i pomognu u ruenju saobraajnica i razaranju nemake pozadine. Opominjui preko vlade Mihailovia, Britanci su mu stavljali do znanja da se partizani jedini bore u Jugoslaviji, da etnici od oktobra 1941. ne uestvuju u toj borbi i da se vie s takvim njegovim dranjem ne moe suprotstavljati sovjetskoj propagandi. Britanski major Piter Boj je krajem decembra 1942. saoptio majoru ivanu Kneeviu da Mihailovi sarauje s Italijanima i kvislinzima. Najzadrtije Mihailovieve pristalice odbacivale su britansko navaljivanje da se stupi u akcije, smatrajui ga znakom njihove ravnodunosti za srpski narod i opasnou njegovog mogunog istrebljenja ako se upusti u nagovaranu avanturu. Sovjeti su imali dokaze o ovoj kolaboraciji, a na drugoj strani stavljali su do znanja britanskom savezniku da su etnici izneverili pristup aktivnog otpora u saveznikoj ratnoj koaliciji. Vlada S. Jovanovia nastavljala je s pokuajima da se partizani" posredstvom sovjetske vlade nateraju da se stave pod Mihailovievu komandu, iako to vie nije odgovaralo situaciji i odnosima snaga, niti je bilo mogue. Mihailovi, koji nije bio raspoloen da se bori protiv okupatora, nalazio je razne izgovore za neaktivnost navodei, izmeu ostalog, da nema oruja ili da ne eli da izazove nemake represalije i upad u okupacionu zonu Italije, s obzirom da rauna na italijansko naoruanje u trenutku njene kapitulacije a u stvari je ostajao pasivan zbog doslednog Pridravanja strategije iekivanja raspleta na velikim frontoviTa strategija podrazumevala je savlaivanje, pomou

U^

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

okupatora i u okvirima rata, narodnooslobodilakog pokreta kao revolucionarne snage koja spreava obnovu monarhije, poretka privatne svojine i prevlasti srpske graanske klase u' Jugoslaviji. Mihailovi je u prisustvu britanskog pukovnika S. V. Bila Bejlija izjavio, februara 1943, na nezadovoljstvo premi! jera erila, da su glavni protivnici komunisti, Muslimani i Hrvati, a prijatelji Italijani. Ovom izjavom u svojoj prestonici" Gornjem Lipovu, kod Kolaina, on je praktino odbacio suprotstavljanje okupatorima i britansku strategiju pojaavanja otpora u nemakoj pozadini, najverovatnije uveren da e etnike snage unititi glavninu NOVJ u predstojeim borbama na tlu Hercegovine. Britanski faktori odluivanja sve su se vie uveravali, na osnovu izvetaja svojih oficira iz Jugoslavije, da je partizanska udarna sila i vojna organizacija daleko iznad etnike, da su etnici izgubili svaki moralni i politiki ugled i da njihova vlast postaje narodu sve nepodnoljivija. tavie, Britanci su poeli da uviaju da narodnooslobodilaki pokret nije samo jedini nosilac antifaistike borbe u Jugoslaviji, ve i vodea sila sutranje jugoslovenske drave. Od Mihailovievih izjava je morao da se ogradi i predsednik emigrantske vlade, stavljajui do znanja svome ministru da su Nemci i Italijani, koji su rasparali Jugoslaviju i oduzeli narodu slobodu, prvi i glavni neprijatelji, protiv kojih treba udruiti sve borbene snage Jugoslavije, ostavljajui po strani unutranje razmirice. Pomo od saveznika mogla se traiti samo za borbu protiv neprijatelja, a ne za unutranja razraunavanja. Jovanovi je pokazivao razumevanje za prihvatanje borbe sa partizanima u odreenim prilikama, ali ne i opravdanje kolaboracije. Bez obzira na sva svoja uvijanja Mihailovi se nije mogao povinovati navedenim instrukcijama, jer, na jednoj strani, nije imao snage za borbu protiv okupatora sve dok je u narodnooslobodilakom pokretu gledao glavnog protivnika, niti mogao opstati bez strane, pa ma i okupatorske podrke u toj borbi, a na drugoj strani bi aktiviranje otpora znailo i odstupanje od njegove osnovne strategije iekivanja. Marta 1943. Mihailovi je napadao SSSR da, uprkos javnim izjavama o svom nemeanju, u praksi radi protiv nacionalnih pokreta sa ciljem da se ojaaju komunistike snage. Od celokupne navodne antiokupatorske aktivnosti etnika ostalo je kao svedoanstvo samo antietniko raspoloenje nemakog vojno-politikog vrha, zapravo Hitlerova srbofobija, to je etnicima i delu emigracije omoguavalo da

<5Z 1 VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE

istiu Mihailoviev znaaj i znaaj njegove Jugoslovenske vojske otadbini", kao rezervne armije u trenutku iskrcavanja. Britanska politika poela je da se menja marta 1943, to se podudarilo s etnikim slomom na Neretvi. Glavni zagovornik 0 ve politike bio je britanski premijer, koji je u njenom formulisanju i primeni nailazio na otpore britanskih upravnih, politikih, propagandnih i vojno-obavetajnih centara. Ceril se nije odricao etnika, ve je u okviru politike dvostrukog koloseka" ili ekvidistance" reio da odri veze s Mihailoviem, ali da se, preko svojih oficira, povee i sa narodnooslobodilakim pokretom. Od etnika je traio da prekinu kolaboraciju i da ne napadaju partizanske snage, sem u nunoj odbrani. Izlazilo je na videlo da je Mihailovi bio nepravedno glorifikovan zbog borbe koju vodi iskljuivo NOVJ. Pored partizanskog uspeha na jugoslovenskom ratitu i etnike agonije marta / aprila 1943. na Neretvi i Drini, na promenu britanske politike u Jugoslaviji uticala je i sovjetska diplomatija, koja je u leto i jesen 1942. ukazivala na saradnju Mihailovievih komandanata s okupatorom, snabdevena preko Kominterne informacijama vodstva narodnooslobodilakog pokreta. Sovjetska politika prema dogaajima u Jugoslaviji bila je odreena procenom o odnosima snaga u antifaistikoj koaliciji: vlada je oprezno omoguavala da vesti o kolaboraciji etnika dospeju u komunistiku i radniku tampu, posredstvom Kominterne, kao i u visokotiranu graansku tampu, kritikujui izbegliku vladu to se nije ogradila od svog ministra vojske; a na drugoj strani saglasila se da se poslanstva dve zemlje podignu na rang ambasade. KPJ je jedinu vezu sa svetom imala preko Kominterne ali, isto tako, trpela njene kritike za sektatvo, iza kojih se krila ideoloka neverica u irinu i snagu narodnooslobodilakog pokreta, odraavajui stara i okamenjena shvatanja o dvema etapama" i svemoi spoljnog faktora u borbi za nacionalnu i socijalnu emancipaciju naroda. Zbog ovih shvatanja Kominterna je od 1941. pa sve do rasputanja polovinom 1943. koje su jugoslovenski komunisti pozdravili, videi u tome aktu potvrdu da su komunistike partije izrasle u samostalne i nezavisne inioce borbe u nacionalnim okvirima, iako je on proiziao iz Staljinove pragmatistike politike ustupaka zapadnim silama, rezervisanim prema aktivnosti ,,centra svetske komunistike zavere" ispoljavala nerazumevanje za samostalnu poziciju KPJ, izraeno u utanju na neke njene inicijative, kritici

306

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

njenog kursa, ogluivanju o njene zahteve za upuivanje pomoi. Tito je u ime KPJ, odnosno narodnooslobodilakog pokreta, od prvog dana ustanka traio pomo od sovjetske vlade i Vrhovne komande Crvene armije preko Komin terne, ali ona nije stizala. Ima indicija da je ova pomo jedno vreme, posebno u zimu 1942. bila obeana, ako je ceniti po preciznim prostornim koordinatama i vremenskim oznakama dostavljanim Moskvi, kao i upornosti iekivanja Moe Pijade na Durmitoru. Jugoslovenska istoriografija konstatuje da je ova pomo traena i da ona nije stizala, smatrajui da se radi o opreznosti sovjetske vlade pred svojim zapadnim saveznicima, ne izostavljajui i tekoe njenog doturanja, nasuprot sovjetskim istoriarima koji teite iskljuivo stavljaju na nepremostive tehnike tekoe. Gledite jugoslovenskih istoriara, bar najveeg dela, ne moe da se apstrahuje od ireg okvira odnosa u kojemu Kominterna deluje kao produena ruka Staljinove dravne politike. U postojeoj konstelaciji odnosa i svog faktikog statusa Kominterna nije ni mogla da odnose sa KPJ ne podreuje obzirima SSSR-a prema vodeim zapadnim saveznikim silama. Britanci su postojanje mone partizanske armade", ija aktivnost ni ranije nije bila nepoznata njihovim politikim faktorima, sada prihvatali kao nezaobilaznu injenicu, od posebne vanosti pred oekivani skok" invazionih anglo-amerikih snaga iz Tunisa na Pantelariju, Siciliju i Apeninsko poluostrvo. S ulaskom rata u novu fazu, Britanci nisu mogli da se ogluuju na sve jai uticaj SAD i SSSR-a u antifaistikoj koaliciji, zasnovan na amerikoj ratnoj moi i sovjetskom samopouzdanju posle odluujuih pobeda na istonom frontu. Britanskoj politici u Jugoslaviji osetno je tetila etnika vojna neaktivnost, odnosno kolaboracija. Za Britance nije vie bilo sumnje da je etniki pokret vojno i politiki slab, jednostrano nacionalno orijentisan, kao i da monarhija, budui pansrpska institucija, nije vie objedinjavajui element naroda Jugoslavije. Kritiko sagledavanje jugoslovenske monarhije i njene uloge jo nije znailo da je Britanci naputaju i odbaciju, ve da, naprotiv, preuzimaju njenu odbranu u svoje ruke, pod vidom osiguravanja ustavnog kontinuiteta Kraljevine Jugoslavije, pri emu su se prvenstveno rukovodili politikim i vojnim interesima, ali i vlastitom tradicijom i sentimentom da ouvaju ugled krune pred svetom i javnim mnjenjem. Razrivena svaama i neupotrebljiva u novim vremenima, jugoslovenska politika

VELIKE

SILE

REVOLUCIONARNE

PROMENE

<5Z

emigracija u Londonu postajala je za erila veliki teret; ona je terala i Ruzvelta da u prolee 1943. razmilja vredi li se zalagati za obnovu Jugoslavije pri postojanju nesavladivih antagonizam a izmeu prvaka srpske i hrvatske buroazije. Kao izraz promenjene britanske politike spustila se misija Vilijama Stjuarta i kapetana F. V. Dikina, a septembra 1943. i brigadira Ficroja Maklejna. Uspostavljanje prvog zvaninog kontakta s britanskim oficirima nije znailo nestajanje sumnji rukovodstva narodnooslobodilakog pokreta u budue britanske planove. Verovalo se da oni dolaze da uspostave komandu nad NOVJ uoi anglo-amerikog iskrcavanja. Sumnje su se pojaavale samim tim to se kod etnike Vrhovne komande nalazio drugi britanski oficir vieg ina (pukovnik Bil Bejli). Nova politika Velike Britanije izazvala je nezadovoljstvo i u Mihailovievom tabu. Za etnikog komandanta je uvaavanje drugih antifaistikih snaga bila izdaja, koja je tetila ne samo nacionalnom pokretu" ve i optoj saveznikoj stvari. Nezadovoljstvo je naraslo kada je dobio telegram (poznat kao ibarski") Komande na Srednjem istoku da sve svoje snage povue istono od Kopaonika, jer zapadno od ove planine nema uticaja. Koristei formalnu osnovu da kao naelnik Vrhovne komande moe primati nareenja samo od svog vrhovnog komandanta, to jest kralja Petra II, Mihailovi je odbio primenu britanske direktive, koju su vojni krugovi povukli. Teritorijalno razgranienje nije bilo izraz erilovih zamisli, a na drugoj strani predavanje zapadnih delova Jugoslavije (Slovenije, Hrvatske i Slavonije) narodnooslobodilakom pokretu ocenjeno je kao suvie veliki ustupak. Sprovodei novu politiku u Jugoslaviji, Britanci su, posle pada vlada Slobodana Jovanovia i Miloa Trifunovia, uticali na stvaranje jednog slabog i prelaznog, inovnikog kabineta, pod predsednitvom Boidara Puria, za koji su raunali da e ukloniti Mihailovia iz vlade. Meutim, velikosrpske snage neoekivano su se estoko usprotivile otputanju kompromitovanog ministra vojske i, uopte, novoj britanskoj politici u Jugoslaviji. Za Puria, Mihailovi je bio heroj koga su Britanci hteli da rtvuju meunarodnom komunizmu". Predsednik vlade u izbeglitvu optuivao je Britance da iz straha ine koncesiju SSSR-u. Upuivao je kralja da se to vie okrene prema SAD i podri Mihailovia. Britanski zahtev da Mihailovi bude uklonjen iz Jugoslovenske kraljevske vlade Puri je

U ^ NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

ocenjivao kao podleganje izmiljenim priama i falsifikovanim partizanskim dokumentima". Napadao je Britance to su lomili Mihailovia i celu zemlju predavali Titu. Politiku u toku nazivao je luakom", smatrajui da bi u sluaju njene primene saveznici izgubili ne samo ceo srpski narod ve i sve Jugoslovene s kojima bi doli u sukob. Puri je pretio obrazovanjem vlade u zemlji i ostavkom Jugoslovenske vlade u izbeglitvu. No, britanski premijer je neumoljivo nastavljao pritisak, rukovoen svojom vizijom dogaaja i britanskom ulogom globalnoj politici antifaistike koalicije. Njega su o situaciji izvetavali britanski oficiri akreditovani kod Vrhovnog taba, potvrujui ispravnost britanske preorijentacije. Brigadir Ficroj Maklejn, ambasador-voa", kako ga je nazivao eril, posle susreta s Titom zabeleio je da jo nije video takvog komunistu, toliko nezavisnih pogleda, i da je on glavni klju" jugoslovenskog problema. Dikin je takoe u Titu video centralnu linost pokreta. Kasnije je skicirao svoj doivljaj ljudi koji su bili njegovi najblii saradnici. Za Rankovia, koji se uvek kretao uz Tita, veli da je davao utisak iskusnog partijskog radnika naviknutog na podmukle opasnosti rada u ilegalstvu". U Ivi Loli Ribaru video je simbol i idola omladine; bio je kae dofen" Tita. Tito i Kardelj su bili vezani svojim ruskim iskustvom, jednim ambivalentnim obrazovanjem, koje teko da je imao neki drugi lan obnovljene Komunistike partije Jugoslavije u to vreme". Ovi ljudi su, po Dikinu, sa ilasom i Pijade inili ui Titov kabinet". Britanski oficiri i diplomati Dikin i Ralf Stivenson, koji je bio ambasador Velike Britanije pri kraljevskoj vladi referisali su svom premijeru u Kairu, posle Teherana, o situaciji u Jugoslaviji. Stivenson je u partizanima video stranu koja e sutra vladati Jugoslavijom. erilova provera miljenja, preko svojih oficira i diplomata u Kairu, decembra 1943, odluila je o sudbini Mihailovia, jer je reeno da se kralju Petru II savetuje da ukloni svog ministra vojske. Nemilosrdno rtvujui Mihailovia, ijoj je glorifikaciji sam doprineo u interesu britanske politike, eril nije zaboravljao da etnikog komandanta posmatra i kao traginu figuru" i da u svojim memoarima napie da istorija koja pravi tananije razlike ne treba da (ga) izbrie iz spiska srpskih rodoljuba". Naputajui Mihailovia eril se opredeljivao za podrku umerenijim graanskim snagama za njihov sporazum s

VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE <5Z 1

n arodnooslobodiIakim pokretom, smatrajui da one nemaju drugih izgleda sem tih, posebno da je to jedina ansa mladog kraljevia". Cerilovoj politici kompromisa u Jugoslaviji prila je decembra 1943. i sovjetska vlada, to je britanskog premijera samo podstaklo da nastavi pritisak na umerenije krugove jugoslovenske buroazije da to pre nau modus vivendi s narodnooslobodilakim pokretom. Britanci su smatrali da je sporazum o otputanju Mihailovia jedina ansa mladog kralja. Vodstvo narodnooslobodilakog pokreta uvialo je da da je britanska politika politika trojanskog konja", ali ju je prihvatalo iz meunarodnih obzira prema antifaistikoj koaliciji i zbog vlastitih procena da se revolucionarni poredak moe uvrstiti, naroito posle prednosti steenih konstituisanjem AVNOJ-a u najvii organ jugoslovenske federacije. Svesni da nemaju snage da se frontalno suprotstave narodnooslobodilakom pokretu i SSSR-u, kojeg su smatrali njegovim pokroviteljem, Britanci su nastojali da novim prilazima osiguraju sovjetsku saradnju u reavanju jugoslovenskog problema, da prevaziu paralelizam organa stvaranjem jedinstvene vlade i da zatite svoje interese ouvanjem monarhije. Saradnja s narodnooslobodilakim pokretom i obrazovanje jedinstvenih institucija trebalo je, prema britanskim zamislima, da omeka jugoslovenske komuniste i oslabi njihovu ideoloko-politiku vrstinu, kako bi se podigao odbrambeni zid protiv sovjetske ekspanzije. Gradei ovu politiku eril je raunao na umerenije snage jugoslovenske buroazije, koje nisu bile kompromitovane saradnjom s okupatorom, na antifaiste koji se nisu priklonili narodnooslobodilakom pokretu, a naroito na srpske domaine", koji su, po njemu, odbacivali ekonomsku teoriju Karla Marksa.

Nova britanska politika u Jugoslaviji uticala je sa drugim faktorima na korekciju Titove politike vojne institucionalizacije balkanskih pokreta otpora. Kao rezultat razbuktavanja antifaistike borbe na jugu Jugoslavije, u Albaniji i Grkoj dolo je juna 1943. do sporazuma predstavnika tabova Jugoslavije, Grke i Albanije o stvaranju Balkanskog taba. Na povezivanju antifaistikih snaga balkanskih naroda radio je delegat Vrhovnog taba NOVJ S. Vukmanovi, koga je na jug Jugoslavije krajem 1942. godine uputio Tito. Do sporazuma je dolo uoi italijanske kapitulacije, 20. juna 1943. godine. Nemci su odranije strahovali od grupisanja protivnemakih snaga na Balkanu,

0 U

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

uoavajui da se time ugroava odbrambeni bedem Treeg Rajha s juga. Polovinom 1943. Vrhovni tab NOVJ je stajao i 2 a ove akcije o emu govore dve bitne injenice: prvo, o postizanju sporazuma, za stvaranje Balkanskog taba Vrhovni tab je depeom obavestio Glavni tab Hrvatske; drugo, u depei se isticalo da je i bugarsko partijsko vodstvo takoe dalo saglasnost za osnivanje ovog taba. Sporazum polazi od naelne saglasnosti da se razvija uzajamna saradnja, a pre svega jedinstvo akcije svih narodnooslobodilakih snaga balkanskih zemalja stvaranjem jedinstvene komande, to jest Vrhovnog taba. Svi delegati su svesni"kaese, odkolikog bi znaaja bilo osnivanje Balkanskog taba koji bi dao nove podsticaje kao i novi ritam borbi balkanskih naroda za njihovo osloboenje. On bi dao novu snagu borbi za potpunu pobedu istinske demokratije u balkanskim zemljama. On bi otklonio sve tekoe i otvorio bi put za stvaranje balkanske konfederacije posle proterivanja faistikog okupatora izvan Balkana." Jedinstvo akcije procenjeno je kao hitno potrebno izmeu narodnooslobodilake vojske Albanije i Jugoslavije u oblasti Kosova i Metohije, kao i u Makedoniji, gde je iveo veliki procenat" albanskog ivlja. Istovremeno se konstatovalo da na Kosovu i Metohiji veliki broj Albanaca ne uestvuje aktivno u narodnooslobodilakom pokretu, zbog ovinistike mrnje prema srpskom elementu koji tamo ivi". Predviena je saradnja izmeu narodnooslobodilakih vojski Albanije i Grke u oblasti Kosturija Kora i Arirokastro Janjina. Istovremeno se predviala koncentracija snaga narodnooslobodilake vojske Albanije u oblasti Kore, NOV Grke na sektoru Kosturija, kao i NOV Makedonije na prostoru Ohrid Bitolj. Smatralo se da su vojni i politiki uslovi povoljni za oslobaanje ovih sektora u istom vremenskom razdoblju. No, u odnosima izmeu predstavnika Jugoslavije i Grke poseban problem je predstavljalo politiko i vojno pitanje Makedonije. U sporazumu je stajalo da je Makedonija bila do sada rasparana i predstavljala monetu za potkusurivanje" u imperijalistikim ratovima". Bilo je nuno da Balkanski tab d zajedniku izjavu o priznanju prava naroda u Makedoniji da raspolae samim sobom. Svi elementi iz Makedonije" trebalo je da se udrue u borbi za osloboenje Makedonije i tako daju svoj doprinos zajedno sa narodnooslobodilakim snagama Jugoslavije, Grke, Bugarske i Albanije u borbi protiv okupatora. Za grke komuniste pitanje

<5Z 1 VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE

Makedonije je ocenjeno kao osetljivo", o emu treba da raspravlja KP Grke, dok bugarski predstavnik nije prisustvovao sastanku na kome je zakljueno da se formira Balkanski tab. Po delegatu KP Grke situacija u Grkoj Makedoniji" se mnogo razlikovala od situacije u bugarskom i jugoslovenskom delu Makedonije, jer je u Grkoj Makedoniji" ivelo samo 10% makedonskog ivlja. Tek u oblasti Vodena, Lerina i Kosturije bilo je 60% makedonskog elementa". Postavljanje makedonskog problema dovelo bi, smatrao je grki delegat, do mobilizacije Makedonaca, dok bi izazvalo nezadovoljstvo kod grkog naroda prema Komunistikoj partiji Grke. U vojnom pogledu smatralo se celishodnim koncentrisanje svih snaga na sektoru evelije (Jugoslavija) i Gornje umaje (Bugarska) radi saradnje svih makedonskih snaga u napadima na elezniku prugu Skoplje evelija Solun, jer su u tom trouglu izmeu Grke, Jugoslavije i Bugarske postojale sve mogunosti za njegovo osloboenje. Ukoliko zainteresovani glavni tabovi" balkanskih zemalja prihvate sporazum, trebalo je da zadue kvalifikovane predstavnike da osnuju Vrhovni balkanski tab". Kao to se vidi, bugarski delegat nije prisustvovao sastanku na kome je dolo do zakljuenja sporazuma, iako se iz navedene depee Vrhovnog taba NOVJ Glavnom tabu Hrvatske vidi da je bugarsko partijsko vodstvo takoe dalo saglasnost za osnivanje Balkanskog taba. Meutim, grki komunisti su naknadno ponitili zakljuak o pristupanju Balkanskom tabu. S. Vukmanovi insistira jo septembra 1943. na obrazovanju ovog taba, ak i bez Grka, ali direktivno pismo Tita od 9. oktobra 1943. stavlja van snage stav svog delegata. Decembra 1943. Tito je protiv stvaranja optebalkanskog pokreta", koji se jo ni priblino nije iskristalisao u procesu borbe", a trebalo bi da potisne nau narodnooslobodilaku borbu, Vrhovni tab i AVNOJ". Ideja o Balkanskom tabu je u jesen 1943. bila prevaziena drukijim razvojem dogaaja u Jugoslaviji i na Balkanu. Iskrcavanjem zapadnih saveznika u Italiji otpadala je mogunost invazije preko egejskog arhipelaga i Grke ili Albanije. Posle rasputanja Kominterne, organi za koordinaciju i saradnju vie komunistikih partija i pokreta otpora", na regionalnoj osnovi, postajali su neprihvatljivi i za Moskvu, ukoliko su mogli nepovoljno uticati na odnose u antifaistikoj koaliciji. Zainteresovana za Grku, kao svoju interesnu sferu, Velika

1Z

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Britanija je bila protivnik povezivanja grkog pokreta otpora s oslobodilakim pokretima Jugoslavije i Albanije. U vreme kada je Velika Britanija menjala politiku u Jugoslaviji, traei reenja za sporazum izmeu narodnooslobodilakog pokreta i izbeglike vlade istiskivanjem Mihailovia iz njenog sastava, rukovodstvo KPJ nije moglo da ne vodi rauna o neprihvatljivosti balkanskih povezivanja pod vodstvom komunista za Britance. Dalje insistiranje na ranijem obliku povezivanja za Jugoslaviju je ak moglo postati tetno sa stanovita irine antifaistikih pokreta, kohezije saveznikih sila, meunarodne legalizacije dotadanjih revolucionarnih ostvarenja. Sporazum iz juna 1943. i pitanje njegove realizacije otkrivali su protivurenost interesa izmeu komunistikih partija, stepen nepoverenja, razlike u pogledima na makedonsko pitanje koje e se zadrati i u kasnijem razvoju, a na drugoj strani internacionalnu dimenziju antifaistike i oslobodilake borbe balkanskih naroda o kojoj nije moglo da se ne vodi rauna sa stanovita postavljenih revolucionarnih ciljeva. Maklejn se po sputanju na slobodnu teritoriju jo kretao u okviru ranije britanske politike podravanja svih antifaistikih snaga, ali su dogaaji uticali da se ova linija kao neostvarljiva pone naputati. Njegov dolazak je pao u vreme plime narodnooslobodilakih snaga posle italijanske kapitulacije. No, britanski realizam i brzo pronicanje u izmenjenu situaciju ogledao se u shvatanju da su u Jugoslaviji stvorene nove vojne i politike organizacije i da su za vreme okupacije vodstvo preuzele nove vojne i politike snage. Za Maklejna je narodnooslobodilaki pokret bio pod uticajem Rusije", a partizanska armija pod komandom komunista. U njegovom vienju narodnooslobodilaki odbori su odgovarali ruskom sovjetu", a konstitucionalno ureenje" se u glavnim crtama podudaralo sa sovjetskim. Svi kljuni poloaji su bili u rukama komunista, iako su izbori sprovoeni nominalno na nepartijskoj osnovi. Brigadir je uoavao optu blagonaklonost prema sovjetskoj liniji; ivelo je uverenje o SSSR-u kao zemlji koja sa narodnooslobodilakim pokretom jedina uestvuje u ratu protiv faizma; bili su vidljivi ostaci panslavizma; razgorevana je stara tradicija o Rusiji" kao jedinom zatitniku. Po njemu, onaj koji poznaje SSSR mogao je pomisliti da se nalazi u nekoj od njegovih republika. Ali oko lucidnog posmatraa nije moglo da ne zapazi i niz drugih znakova koji su govorili suprotno, naglaavanjem nekih

VELIKE

SILE

REVOLUCIONARNE

PROMENE

<5Z

samosvojnih crta ponaanja, organizacije, ureenja, samostalnosti u analizama. Maklejn je tako zapaao da je izgraena impresivna vojna i politika struktura pokreta samostalnom snagom, bez pomoi spolja, zahvaljujui ljubavi prema slobodi, mladosti pokreta, oduevljenju za novu Jugoslaviju. Mada su komunisti bili vodea snaga pokreta, prevladavala je klasna i verska tolerancija. Pitanje privatnog vlasnitva i preduzetnitva je bilo praktino odgoeno. Tito, koji je za njega do sputanja u ' Jugoslaviju, kao i za mnoge druge strance, bio misteriozni voa gerile", pojavljivao se u ulozi autoritativnog voe sa samostalnim stavom, linosti koja je oigledno bila dominantna u pokretu. Od Drugog zasedanja AVNOJ-a poinje i jae naglaavanje njegovih vojnih, politikih i dravnih osobina u samim telima narodnooslobodilakog pokreta. Maklejn je nastojao da definie ovdanju vrstu komunizma", izraavajui u sutini miljenje da je malo onih nepoeljnih osobina koje su svojstvene komunistima i komunizmu uopte. Ranija britanska strahovanja o prevlasti sovjetske hegemonije Maklejn je sada smirivao naglaavanjem partizanske politike kao vie konstruktivne nego razarajue". Britanci su bili optereeni brigom hoe li se sovjetski interes proiriti na njihovom tradicionalnom podruju ili e biti zaustavljen. Maklejn je bio preokupiran time, da li e se Tito pokazati kao potencijalni voa nezavisne jugoslovenske drave ili agent Kl". Odgovor kao da je bio sadran u njegovoj oceni kao samostalne linosti, s tim to je usput ctodavao da je on prijemiv na spoljne uticaje i da je spreman da slua to mu kaemo". Kao i do tada, predstavnici velikih sila nisu mogli da ne posmatraju odnose s narodnooslobodilakim pokretom drukije, nego kroz prizmu svojih odnosa s drugom velikom suparnikom silom, zanemarujui sasvim ili potcenjujui unutranji faktor vlastitosti i autonomije. Za predstavnike Velike Britanije kod Vrhovnog taba nije bilo sumnje da su komunisti kao vodea snaga narodnooslobodilakog pokreta antimonarhistiki i republikanski orijentisani, ideoloki gledano, jer nisu postavljali pitanje oblika vladavine. Oni su se zadovoljavali da napadaju kralja zbog podrke Mihailoviu, kao nosiocu kolaboracije u Jugoslaviji, ali to nisu radili naelno, iako je monarhija bila za njih zastarela ustanova, nespojiva sa suverenitetom narodnooslobodilakih odbora i federacijom ravnopravnih naroda.

0UU

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Izbegavajui sukobe s velikim silama, zapravo s Velikom Britanijom i SSSR-om, rukovodstvo nove Jugoslavije, koje je uoavalo sve zamke nove britanske politike, prihvatilo je erilovu inicijativu, uvereno u svoju snagu i podrku SSSR-a i uviajui prednosti koje se mogu postii izolovanjem umerenijih graanskih slojeva i produbljivanjem podela u njihovim redovima. Ono je polazilo od stava da odluke u Jajcu omoguuju dalji razvoj revolucije i njenu pobedu, nezavisno od injenice to, obazrivo formulisane, vode rauna o odnosima unutranjih snaga i posebnim interesima velikih sila, pre svega u vezi s pitanjem monarhije. AVNOJ nije spominjao promene u drutveno-ekonomskim odnosima, a na drugoj strani nije do osloboenja Beograda ostvarivao zakonodavnu funkciju. Za vodstvo nove Jugoslavije bilo je bitno da se meunarodno priznanje revolucionarnih promena postigne bezbolno, da njeni predstavnici posle rata ne ekaju u hodnicima mirovne konferencije, da NOVJ dobije pomo u oruju, a NKOJ za obnovu poruene zemlje ukratko, da promene u biu drutvenog sistema i revolucionarna smena vlasti, izvrene u okvirima antifaistikog rata, dobiju legalni plat". Prepiska izmeu marala Tita i britanskog premijera, zapoeta posle drugog zasedanja AVNOJ-a i Teheranske konferencije, polazila je od uzajamno suprotnih tenji. Dok je maral Tito traio da se odluke AVNOJ-a tretiraju kao zakon, ija revizija ne dolazi u obzir, tim pre to se, zbog ratnih uslova, AVNOJ ne moe ponovo sastati, dotle je britanski premijer branio interese monarhije i traio razumevanje za kralja Petra II Karaorevia, zalaui se za njegov povratak u Jugoslaviju i uee u borbi protiv neprijatelja. Priavi politici kompromisa Velike Britanije u Jugoslaviji, sovjetska vlada je februara 1944. preko Dimitrova sugerisala odreen pristup Titu u prepisci sa britanskim premijerom. Iz Dimitrovljeve poruke Titu moe se videti da su se Staljin i Dimitrov zalagali za jedinstvenu vladu u Jugoslaviji, ali poto kairska vlada i Mihailovi budu eliminisani. Drugi uslov sadran je u priznanju vlade AVNOJ-a kao jedine vlade Jugoslavije, koja treba da se potini zakonima AVNOJ-a". Ako kralj Petar II bude prihvatio ove uslove onda se AVNOJ ne bi protivio saradnji s njim, s tim da pitanje monarhije reava narod posle osloboenja Jugoslavije.

<5Z 1 VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE

Razgovori izmeu predstavnika nove Jugoslavije i kraljevske vlade nisu dolazili u obzir dok se iz ove ne ukloni Mihailovi, kojega je i sam eril oznaavao kao mlinski kamen" oko vrata mladoga kralja. Padom Purieve vlade maja 1944, pod koncentrinim pritiskom svih snaga zainteresovanih za stvaranje jedinstvene vlade u Jugoslaviji, otvoreni su putevi pregovora, koje je vodio dezignirani predsednik jugoslovenske vlade u izbeglitvu dr Ivan ubai, prihvatljiv za narodnooslobodilaki pokret kao politiar neumean u svae srpskog i hrvatskog bloka u emigraciji, koji su uprkos svojoj podeljenosti zajedniki vodili politiki i propagandni rat protiv narodnooslobodilakih snaga u Jugoslaviji. ubai nije sastavio vladu, ve je na pregovore doao kao predsednik vlade koju tek treba obrazovati, u saglasnosti s predstavnicima NKOJ-a. Puriev naslednik ubai bio je erilov izabranik, ali i linost koja je odgovarala vodstvu narodnooslobodilakog pokreta, jer se rano distancirao od ekstremne hrvatske grupacije u emigraciji i londonske vlade, poevi najranije od svih hrvatskih politiara u inostranstvu da ispoljava razumevanje za narodnooslobodilaki pokret. Predstavljao je uglednu linost kao prvak HSS i ban Banovine Hrvatske. Isticao je da nije monarhist, ali nije istupao ni kao principijelni protivnik monarhije. Jugoslovenski orijentisan, izdavao se i za panslovena. ubai, meutim, nije imao jaa uporita ni u emigraciji ni u zemlji. Porazom srpske graanske politike u zemlji i u emigraciji nejaki i nedorasli kralj je ostao sam na sceni velikih meunarodnih kombinacija oko budue sudbine Jugoslavije. Subaieva vlada ostala je bez ijednog istaknutijeg srpskog graanskog politiara. Hrvatski politiari napadae ubaia da je uinio suvie ustupaka Titu, a srpski graanski krugovi su njegovu vladu i pregovore sa Titom oznaavali kao slom srpske politike, jer su sada dva Hrvata" odluivala o Jugoslaviji, svaki od njih kao eksponent jedne od suparnikih velikih sila. Kao i u svim slinim analizama gubila se iz vida samosvojna revolucija u Jugoslaviji i njeno vlastito opredeljenje. Govorei 24. maja 1944. u Donjem domu o buduem razvoju dogaaja u Jugoslaviji, eril je isticao da je narodnooslobodilaki pokret nagovestio da nema nameru da menja drutveni sistem i vlasnitvo u Srbiji. Podilazio je u datoj situaciji, obeleenoj uklanjanjem Mihailovia iz vlade i naterivanjem Purieve vlade na ostavku, Srbima kao narodu sa

0UU

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

istorijskom prolou. Srbije se priseao kao zemlje u kojoj je izbila iskra koja je zapalila poar prvog svetskog rata. Naglaavajui da pamti istorijsko povlaenje srpske vojske preko planina u prvom svetskom ratu, nije proputao da ne pomene da se danas veliki deo Srba bori na strani Tita. Uznosio je Titovu linost, istovremeno navodei da se maral u svojstvu voe jugoslovenskih rodoljuba u velikoj meri uzdravao od oitovanja komunistike strane svoje linosti". Formalno priznanje NOVJ na Teheranskoj konferenciji uticalo je na razvijanje njenih vojnih veza sa saveznicima u prvoj polovini 1944, upravo u vreme politike borbe vodstva narodnooslobodilakog pokreta za meunarodno priznanje nove Jugoslavije. Aprila te godine Vrhovni tab je uspostavio veze sa saveznikim vojnim vlastima u SSSR-u i Velikoj Britaniji poslavi svoje misije u Moskvu i London, preko Alira. Iako formalno vojnog statusa, one su, pored pitanja vojne pomoi NOVJ, ukljuujui naoruanje, razmatrale i politika pitanja koja su iskrsavala u vezi s borbom nove Jugoslavije za meunarodno priznanje. Tako je sovjetska vlada zakljuila s NKOJ-em preko Vojne misije NOVJ u Moskvi dva ugovora o zajmu: jedan od milion rubalja i drugi u iznosu od dva miliona dolara. Za razliku od Moskve i Londona, Vaington je odbio da primi misiju Vrhovnog taba, nastavljajui da sa simpatijama gleda na Mihailovia, rukovoen posebnim interesima SAD, koji su izlazili iz okvira britanske i sovjetske politike u Jugoslaviji. Na osnovu sporazuma Vrhovnog taba s britanskim vojnim vlastima, u prvoj polovini 1944. u Italiji i na Bliskom istoku obuavani su tenkisti i avijatiari NOVJ, od kojih je u Graveni formirana tenkovska brigada NOVJ, odnosno lovake i bombarderske eskadrile, koje su u sastavu britanskih vazdunih snaga, ali s jugoslovenskim oznakama uestvovale u operacijama nad Jugoslavijom. Od boraca NOVJ, politikih emigranata jugoslovenskog porekla i ratnih zarobljenika obrazovana je na tlu SSSR-a, u Tuli, 1. jugoslovenska brigada, koja se na frontu pojavila u fazi zavrnih borbi za osloboenje Jugoslavije. Nemci su uoi odluujuih vojnih akcija, koje su reavale sudbinu njihove vojne sile na Balkanu, a na drugoj strani u vreme raiavanja terena za razgovore izmeu predstavnika NKOJ-a i umerenije jugoslovenske buroazije o ukidanju paralelizma vlada preduzeli poslednji poduhvat da unite vojni i

<5Z 1 VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE

politiki centar jugoslovenske revolucije s maralom Titom na elu: padobranski desant na Drvar. U vreme desanta Drvar je bio centar nove Jugoslavije, u kome su radili Vrhovni tab, CK KPJ, AVNOJ, NKOJ, rukovodstva SKOJ-a i USAOJ-a, Tanjug, Oficirska kola, partijski kurs pri CK KPJ, saveznike vojne misije. Od 2. do 4. maja 1944. tu je odran Drugi kongres USAOJ-a. Pripremajui desant na Drvar, neprijatelj je do 25. maja 1944. grupisao snage oko slobodne teritorije u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj. Operacija pripremana u tabu 2. oklopne armije prvih meseci te godine, poznata pod imenom ,,Skok konjia", sastojala se u tome da se grupa od oko 900 padobranaca, sakupljenih iz raznih SS-jedinica, izvebanih na aerodromu u Kraljevu, spusti u Drvarsku kotlinu, uniti Vrhovni tab, zarobi vrhovnog komandanta NOV i POJ i saveznike misije, te razbije snage NOVJ koje su branile slobodnu teritoriju. Uz velike napore i rtve Prateeg bataljona Vrhovnog taba, komiteta Partije i SKOJ-a, slualaca Oficirske kole, graana, kao i intervencijom delova 6. proleterske i 9. divizije, zadran je napad neprijateljskih padobranaca 25. maja, izveden u talasima, a vrhovnom komandantu omogueno da izae iz peine u kojoj se nalazilo sedite Vrhovnog taba i napusti Drvar, koji su Nemci zauzeli tek sutradan. Tito je avionom tipa dakota, sa sovjetskom posadom, napustio tlo Jugoslavije u noi izmeu 3. i 4. juna, odvajajui se prvi put u toku narodnooslobodilakog rata od svojih jedinica, i prebacio se u Italiju, odakle je britanskim razaraem stigao na Vis, utvreno ostrvo koje su branili 26. divizija NOVJ i britanski komandosi. Nemake snage koje su pokuale da unite Vrhovni tab i dezorganizuju pozadinu osloboene teritorije u vanom podruju srednje i zapadne Bosne, Dalmacije i Like naile su na jak otpor jedinica 1, 6. i 8. korpusa. NOVJ je uspela da izbegne unitenje, da nanese Nemcima gubitke i povrati teritoriju izgubljenu za vreme drvarske operacije. Polovinom juna nemake snage su se povukle na polazne poloaje. Nareujui elastinu odbranu, Vrhovni tab je nastojao da se jedinice NOVJ ne upuste u teke, dugotrajne i iznuravajue bitke, s obzirom na predstojee prenoenje borbe u istone delove Jugoslavije. Britanci su, smatrajui da je Titov poloaj oslabljen posle desanta i odvajanja od trupa na kopnu, nameravali da na

0UU

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

budue pregovore na Visu dovedu i kralja Petra II, ali su odustali od toga naiavi na nepopustljiv stav rukovodstva nove Jugoslavije. Pregovori sa ubaiem iznenadili su one krugove narodnooslobodilakog pokreta koji su, neobaveteni o sloenosti meusaveznikih odnosa i meunarodnom poloaju nove Jugoslavije posle Drugog zasedanja AVNOJ-a, olako raunali da upravo predstoji meunarodno priznanje nove Jugoslavije. Nerazumevanje je bilo izazvano strahom nekih pripadnika narodnooslobodilakog pokreta na slobodnoj teritoriji, uglavnom iz redova HSS, da se na Visu ne uine ustupci monarhiji. S druge strane, odustajanje od Mihailovia i imenovanje ubaia za predsednika vlade, koji . je trebalo da postigne sporazum s narodnooslobodilakim pokretom, oivelo je nade bivih prvaka HSS u zemlji i inostranstvu da e sada, oslonjeni na domobranstvo, ojaati svoj poloaj i naterati vodstvo nove Jugoslavije na deobu vlasti s Maekovim krilom stranke. August Kouti je u prolee 1944. podneo predlog o podeli vlasti izmeu HSS i KP Hrvatske i uravnoteavanju njihovog uticaja obrazovanjem Vrhovnog vijea Republike Hrvatske od jednog broja venika ZAVNOH-a i zastupnika HSS izabranih na izborima 1938. Meutim, narodnooslobodilaki pokret nije bio zainteresovan za razgovor s predstavnicima jedne razbijene stranke, ve za svoenje aktivnosti njenih bivih prvaka u okvire Sporazuma TitoSubai. Za narodnooslobodilaki pokret, HSS je bila u sutini mrtva stranka. Na drugoj strani, velikosrpske snage u Jugoslaviji i u emigraciji oznaavale su naputanje Mihailovia i davanje mandata ubaiu kao pobedu hrvatske politike na raun Srbije i njenog poloaja u Jugoslaviji. Trodnevni razgovori na Visu, 1416. juna 1944, doveli su do zakljuenja Vikog sporazuma od 16. juna, po kome su umerenije snage jugoslovenske buroazije, predstavljene ubaiem, kojega je kao senka pratio britanski ambasador Stivenson, morale da se potine odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a nezavisno od formalnog momenta to je NKOJ pregovarao s predsednikom vlade kojoj je AVNOJ oduzeo legitimnost, odnosno koja u to vreme nije ni postojala. ubai je prihvatio federativno ureenje Jugoslavije, odao priznanje NOVJ pod komandom Josipa Broza Tita, preuzeo na sebe obavezu da izda deklaraciju o priznavanju nacionalnih i demokratskih tekovina narodnooslobodilake borbe, saglasio se s potrebom pojaava-

VELIKE

SILE

REVOLUCIONARNE

PROMENE

<5Z

nj a borbenih napora naroda protiv okupatora i osudio saradnike neprijatelja. NKOJ se, sa svoje strane, obavezao da radi na stvaranju jedinstvenog dravnog predstavnitva, odnosno jedinstvene vlade. Dogovoreno je da se pitanje monarhije ne pokree do konanog osloboenja Jugoslavije, kada bi narod po svojoj slobodnoj volji odluio o obliku vladavine. ubaieva vlada je trebalo da se zaloi za pomaganje narodnooslobodilake borbe i da oisti diplomatski aparat Kraljevine Jugoslavije od protivnika te borbe. Predvieno je da u ubaievu vladu uu Sreten Vukosavljevi i Drago Marui. Ona je poela da funkcionie kao de facto predstavnitvo NKOJ-a u inostranstvu. Sporazum je stvorio mogunost da se revolucionarne promene nastave na legalnoj osnovi, a na drugoj strani uslove da se borba celog stranako-politikog i idejnog konglomerata starog drutva" protiv narodnooslobodilakog pokreta i njegovog programa revolucionarne drutvene transformacije strogo ogranii u narednoj etapi. Viki sporazum nije ukinuo paralelizam vlada, ali je postojee subjekte doveo u odnos koordinacije, pri emu je vlada dolazila u poloaj izraavanja volje NKOJ-a u pitanjima spoljne politike, pomoi zemlji, rada diplomatskog aparata, pomaganja NOVJ i zalaganja za to jednostavniji borbeni nastup protiv neprijatelja, pod Titovom komandom. Za NKOJ je stvaranje jedinstvene vlade (predstavnitva") imalo dve faze: prvu, viku, i drugu, u kojoj e tek doi do stvaranja jedinstvenog predstavnitva". Sporazum je kompromisno reenje, sadravajui izvesno poputanje NKOJ-a, ali ne i odustajanje od platforme izraene kroz odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a. Viki sporazum nije bio konana ve polazna taka u odnosima izmeu pregovaraa, jer su se pregovori nastavili narednih meseci u Italiji, ponovo na Visu, u Vrcu i Beogradu, praeni najraznovrsnijim pritiscima i otimanjima" ustupaka u korist kralja i umerenijih graanskih snaga, sve do stvaranja Privremene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ). Juraj Krnjevi, u emigraciji, i drugi bivi rukovodioci HSS, u zemlji, poeli su, posle Visa, da se distanciraju od ubaia i politike kompromisa, kritikujui ga to je uinio nedozvoljive ustupke narodnooslobodilakom pokretu, koje su za posledicu imale dalje raspadanje Maekovog krila stranke. Daleko je vanije, meutim, to reenjima sporazuma nisu bili zadovoljni Britanci, koji su oekivali da se na Visu obrazuje jedinstvena

U ^ NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

vlada, s prevagom umerenijih struja jugoslovenske buroazije, to je NKOJ odlagao sve dok se ne poboljaju uslovi. Predsednik NKOJ-a maral Tito odbio je posle Visa da se odazove pozivu saveznikog komandanta generala Henrija Vilsona za sastanak u Italiji, na koji je inae bio pristao radi koordinacije operacija, predoseajui da Britanci ele da iznude njegove razgovore s kraljem Petrom. Time se obezbeivao od nametanja novih obaveza. Prema jednoj pretpostavci Titu je iz SSSR-a stavljeno do znanja da suvie pada pod britanski uticaj, to je na njega uticalo da se ne odazove Vilsonovom pozivu. Izbegavanjem razgovora s Vilsonom dolo je do smanjivanja pomoi NOVJ. Tito se 5. jula 1944. obratio Staljinu s molbom da poseti SSSR. Umesto u Moskvi Tito se naao na sastanku s britanskim premijerom u Napulju i Kazerti 12. i 13. avgusta 1944, na kome je postignut dogovor o ponovnim razgovorima na Visu izmeu NKOJ-a i ubaia i o objavljivanju deklaracije, odnosno izjave, u skladu s Vikim sporazumom. U istorijskoj nauci nije poznato da li je Tito dobio odgovor na svoje pismo Staljinu, ali je oigledno da je njegov septembarski put u Moskvu vodio preko Italije. Britanski premijer je u Napulju nastojao da u korist monarhije pobolja odredbe tog sporazuma, ubrza stvaranje jedinstvene vlade vetaki suprotstavljajui Srbiju revolucionarnim snagama, kao da ona nije bila njihov deo, kako bi za Britaniju obezbedio povoljniji pregovaraki poloaj u buduim razgovorima sa SSSR-om. Memorandum britanske vlade koji je eril predao maralu Titu u Italiji polazio je od zahteva da NKOJ u buduoj izjavi za javnost naglasi da se u Jugoslaviji nee uvoditi komunizam, te da se pomo data NOVJ i, uopte, oruana sila nee iskoriavati za nametanje volje narodnooslobodilakog pokreta. eril je u ovim razgovorima prelazio i preko injenice da u Istri i Slovenakom primorju bukti antifaistika borba od poetka rata, da na slobodnim teritorijama funkcioniu narodnooslobodilaki odbori i da je posle italijanske kapitulacije narod tih krajeva odluio da se pripoji Hrvatskoj, odnosno Sloveniji. Pod vidom naelnosti, Britanci su istupili s tezom da teritorijalna pitanja ne mogu da se reavaju pre zavretka rata, kako se ne bi prejudicirale odluke mirovne konferencije, dok su u stvari raunali da eventualnim desantom u Istri i Slovenakom primorju i prodorom kroz Ljubljanske vratnice" stignu u Be pre trupa Crvene armije.

VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE

<5Z

Za Nemce je Balkan od jeseni 1943, a posebno u rano prolee naredne godine, sve vie dobijao na znaaju. Nemaki front u Italiji bio je probijen aprila 1944, i saveznici su, posle dugog zadravanja na fortifikacionoj liniji Apenina, kod Monte Kasina, juna meseca uli u italijansku prestonicu. estog juna poela je dugo pripremana operacija Overlord" iskrcavanjem zapadnih saveznika na obale Normandije. Crvena armija napredovala je nezadrivo prema Rumuniji. Nemaka Grupa armija ,,E", jaine preko 350.000 ljudi, nalazila se na Egejskom arhipelagu, u Grkoj i Albaniji. Njeno izvlaenje na sever bilo je ugroeno sovjetskim napredovanjem, rasplamsavanjem narodnooslobodilake borbe u Srbiji i Makedoniji, a posebno prodorom jedinica NOVJ u Srbiju u prolee 1944. Prema britanskim shvatanjima, Srbija je u novoj situaciji, kada se teite narodnooslobodilake borbe prenosilo sa zapada Jugoslavije na istok, dobijala specijalan znaaj kao Vandeja jugoslovenske revolucije i monarhistiki centar, antifaistiki ali i antipartizanski raspoloena, s kojom je narodnooslobodilaki pokret tek trebalo da se izmiri". Pri tome su Britanci, uprkos izvetajima svojih oficira, gubili iz vida da je narodnooslobodilaka borba u Srbiji sve aktivnija i da se etniki pokret raspada. Oni su sraunato podravali tezu o nesigurnoj Srbiji, prelazei preko poleta narodnooslobodilake borbe u njoj, stvaranja novih brigada i divizija, trajno slobodne teritorije na njenom jugu, da bi se lake dogovorili sa Staljinom o podeli uticaja u Jugoslaviji. Vodstvo nove Jugoslavije je takoe shvatalo znaaj Srbije, vojni i politiki, pre svega sa stanovnita borbe za meunarodno priznanje, prozirui cilj britanske politike, koja je teila da ostvari kompromis u Jugoslaviji, na tetu interesa narodnooslobodilakog pokreta, prenaglaavanjem snage etnitva u Srbiji i njene monarhistike tradicije. Rukovodstvo narodnooslobodilakog pokreta nije previalo znaaj srpske zemlje ni u svojim ranijim planovima o irenju narodnooslobodilake borbe na sve krajeve Jugoslavije i unitavanju etnikih uporita u njenim istonim delovima. Pokuaji jedinica NOVJ da prodru u Srbiju u jesen 1943. i prolee 1944. pokazali su se preuranjeni zbog opteg stanja na saveznikim frontovima i uporne odbrane nemakih snaga, pojaanih etnikim i bugarskim jedinicama. Na osnovu nareenja Vrhovnog taba, Udarna grupa divizija, sastavljena od 2. i 5. divizije, a jaine oko 5.000 boraca, pokuala je poetkom marta 1944. da prodre u Toplicu i

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Jablanicu i stvori uporite za prodor novih, jaih snaga. Nije meutim, uspela da pree Ibar i produi prema Toplici i Jablanici, jer su joj put prepreavale jake snage Nemaca, Bugara, etnika, Srpske dravne strae, Srpskog dobrovoljakog korpusa i muslimanske milicije. Skreui prema zapadnoj Srbiji, gde je, prema nareenju Vrhovnog taba od 21. aprila, trebalo da joj se pridrue dve divizije 3. korpusa, Udarna grupa je doprla do Maljena i Povlena, ali je maja morala da se povue preko Lima. Tog i narednog meseca obrazovane su u Srbiji 21, 22, 23, 24. i 25. divizija. Odluujui se maja 1944. da prenese teite narednih operacija u Srbiju, Vrhovni tab je imao u vidu pored tamonjeg poleta narodnooslobodilake borbe, uz stvaranje novih jedinica NOVJ, a raspadanje etnikih formacija i tekue napore za meunarodno priznavanje nove Jugoslavije, spajanje s trupama Crvene armije, kao i krizu satelitskih reima u Rumuniji i Bugarskoj. Vrhovni tab je, istovremeno, raunao da prodorom u Srbiju sprei povlaenje nemakih snaga iz Grke Vardarsko-moravskom dolinom odnosno njihovo povezivanje s nemakim snagama u Srbiji. Nastojei da paraliu predstojee akcije NOVJ, Nemci su organizovali topliko-jablaniku operaciju, iskoriavajui Bugare i etnike, s ciljem da unite srpske divizije, a na drugoj strani intenziviraju borbe za odbacivanje 2. udarnog korpusa iz doline Lima, koje su voene jula 1944. godine. Operativna grupa divizija koju su sainjavale 2. proleterska, 5. i 17. divizija NOVJ otpoela je prodor prema planini Rogozni, komunikaciji Kosovska MitrovicaNovi Pazar i reci Ibru 28. jula. Nemaka komanda je avgustovskim operacijama u Crnoj Gori, istonoj Bosni i Hercegovini pokuavala da olaka pritisak NOVJ na glavnom frontu u Srbiji. Povlaenjem 1. bugarskog okupacionog korpusa krajem avgusta Nemci su ostali bez najvernijeg saveznika na srpskoj teritoriji. Prvi proleterski i 12. korpus koji su nadirali preko Zlatibora, Uica, Maljena i Suvobora, odnosno preko Tare ovladali su 20. septembra 1944. zapadnom Srbijom. Operativna grupa divizija prodrla je preko Kopaonika u Toplicu. U zapadnoj Srbiji i umadiji nalo se grupisano osam divizija NOVJ. Od sredine marta do jula 1944. partizanskim operacijama u Srbiji rukovodio je Petar Stamboli, u svojstvu vrioca dunosti

<5Z 1 VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE

komandanta Glavnog taba. Deo Glavnog taba za Srbiju, s komandantom Koom Popoviem, spustio se na improvizovani aerodrom kod Kosania u noi izmeu 10. i 11. jula i preuzeo rukovoenje operacijama. Uoi prodora Operativne grupa divizija, na srpskoj teritoriji borilo se pet divizija pod komandom Glavnog taba Srbije. U vreme kada je poinjala bitka za Srbiju, avgusta 1944, na njenom tlu su obrazovani 13. i 14. korpus NOV Jugoslavije, a na slobodnoj teritoriji, u Toplici, vrene pripreme za osnivanje Jedinstvenog narodnooslobodilakog fronta Srbije i odravanje Antifaistike narodnooslobodilake skuptine Srbije; ovaj skup je odloen na predlog marala Tita, koji je, najverovatnije, raunao da ga treba odrati u osloboenom Beogradu. Saraujui s britanskim vazduhoplovstvom, snage NOVJ u Srbiji su poetkom septembra napadale prugu u dolini June Morave, kojom su se Nemci povlaili prema severu. Ova operacija, poznata kao Nedelja pacova", uglavljena je sa saveznikim komandantima jo prilikom boravka marala Tita u Italiji. Tokom 1944. narasle su i snage NOVJ u Makedoniji, zahvaljujui prenoenju narodnooslobodilake borbe u sve njene krajeve, emu je naroito doprineo februarski pohod Glavnog taba Makedonije preko Vardara u istonu Makedoniju i dalje prema severu. Plamen antifaistikog otpora prenoen je od grko-jugoslovenske granice na sever do Kumanova. Stvarane su nove makedonske jedinice NOVJ i kovalo bratstvo po oruju izmeu makedonskih i srpskih boraca, kao i izmeu Makedonaca i Albanaca. Krajem avgusta narodnooslobodilake snage Makedonije formirale su 41. diviziju NOVJ. U leto 1944. bugarska vlast u Makedoniji se raspala. Sredinom septembra obrazovane su nove makedonske divizije NOVJ: 42, 48, 49. i 50. Makedonske snage borile su se tog leta kako protiv Bugara i Nemaca, tako i protiv balista. Posle 9. septembra, kada je Bugarska ispala iz rata, stareinski kadar 5. bugarske armije je, uglavnom, predao oruje Nemcima. Priliv novih boraca omoguio je oktobra meseca formiranje 16. i Bregalniko-strumikog korpusa, najveih jedinica NOVJ u Makedoniji. Na njenom tlu voene su dvomesene borbe s jedinicama nemake Grupe armija E", koja se povlaila iz Grke. U bitkama za osloboenje istone Makedonije sudelovale su i jedinice 1. i 4. bugarske armije, na osnovu sporazuma

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Glavnog taba Makedonije i predstavnika vlade Oteestvenog fronta, a uz saglasnost Vrhovnog taba NOV i POJ. Nezadrivo napredovanje trupa Crvene armije prema Balkanu dovelo je 23. avgusta do bukuretanskog ustanka, a 9. septembra, posle kapitulacije Bugarske, do obrazovanja bugarske vlade Oteestvenog fronta. Crvena armija izbila je na jugoslovensko-rumunsku granicu kod Turn Severina, uspostavljajui 12. septembra vezu s jedinicama NOVJ na Dunavu. U to vreme NOVJ je imala oko 450.000 boraca, rasporeenih u 15. korpusa, s pedesetak divizija, i po ivoj sili zauzimala etvrto mesto meu saveznikim armijama. Jedinice NOVJ krenule su u forsiranje Ibra, Lima i Drine s poloaja u Crnoj Gori, Sandaku i istonoj Bosni. Operativna grupa divizija razbila je etnike na Kopaoniku i spojila se s jedinicama Glavnog taba Srbije. Prvi proleterski korpus napadao je preko Lima i Zlatibora, a 12. korpus, preavi Drinu kod Viegrada 6. septembra, nastupao preko Tare. Nareenjem vrhovnog komandanta NOV i POJ, od 1. proleterskog i 12. korpusa, s ukupno osam divizija, obrazovana je polovinom septembra Prva armijska grupa NOVJ, pod komandom Peka Dapevia i Mijalka Todorovia. Front kontrarevolucije nalazio se u potpunom rasulu. Krajem avgusta 1944. kralj je raspustio Vrhovnu komandu i razreio Drau Mihailovia dunosti njenog naelnika. Dva Mihailovieva pokuaja septembra meseca da sprovede optu mobilizaciju nisu imala uspeha. Petar II Karaorevi je poetkom tog meseca uputio poziv patriotima da uestvuju u osloboenju zemlje pod komandom marala Tita. Mihailovi je preao Drinu a 17.000 etnika napustilo Srbiju i nastavilo u zimu 1944/1945. povlaenje kroz Bosnu prema zapadu. Beograd su napustili Nedi i Ljoti s najbliim saradnicima. Pred vojnim raspletom u Srbiji i istonim delovima Jugoslavije, a na drugoj strani uoi sastanka erila i Staljina, Britanci i ubai su pojaavali pritisak na rukovodstvo nove Jugoslavije radi stvaranja jedinstvene vlade pre nego to doe do susreta voa SSSR-a i Velike Britanije u Moskvi, ali je maral Tito odbacivao njihove zahteve pozivajui se na to da je u tom asu najvanija borba za osloboenje zemlje.