REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIKIH KRIZA

Privredna reforma proglaena je pod pritiskom zahteva za racionalnijim privreivanjem i oivljavanjem ekonomskih zakonitosti robne proizvodnje u uslovima drutvene svojine i samoupravljanja. Ona sledeih godina postaje vododelnica" politikih opredeljenja za i protiv politike SKJ i samoupravljanja. Promene u privrednom sistemu zapoele su 1964. i nastavljene su merama iz jula 1965, a sve skupa nazvane privrednom reformom". Njima je oznaen poetak najdubljeg preobraaja privrede od uvoenja radnikog samoupravljanja u Jugoslaviji. Naredne, 1966. godine usvojen je petogodinji plan privrednog i drutvenog razvoja, koji je imao da razradi privrednu reformu. Snage u SKJ koje su inspirisale ovaj koreniti zahvat u privredni sistem, s reperkusijama na drutveni razvoj u celini, smatrale su sebe progresivnim, nasuprot pristalicama administrativnog privreivanja, jake drave i federativnog unitarizma. Glavni cilj dugo odlagane reforme bio je porast linih dohodaka na raun smanjivanja investicija i preraspodela sredstava privrednih organizacija u smislu njihovog pretvaranja u nosioce proirene reprodukcije. U poetnoj fazi preovlaivale su mere finansijsko-ekonomskog karaktera (devalvacija dinara, smanjenje obaveza privrede, ogranienje carinskog protekcionizma itd.), to znai da su izostale znaajnije intervencije (u vezi s planiranjem, proirenom reprodukcijom, deviznim reimom), koje bi menjale sutinu privrednog sistema. Do reforme podsticana inflacijom, hranjena dotacijama i regresima, tiena carinama, snabdevana iz skupog uvoza, i ekstenzivno razvijana, privreda se polovinom ezdesetih godina nala u situaciji da posluje na nain suprotan onome na koji je bila navikla. Dolo je do oekivane inicijative neposrednih proizvoaa, ali i do zastoja u najveem broju industrijskih grana.

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKU POLITIKIH KRIZA

3 8 1

Poljoprivreda je takoe stagnirala, mada su narednih godina postignuti neuobiajeno visoki prinosi itarica. Amerika pomo u hrani, sa stranim kreditima, uticala je dosta dugo na odvraanje panje od sela i poljoprivredne proizvodnje. Smanjivanje investicija i inflacije, kao i porast dohodaka zaposlenih, imalo je za posledicu prvo opadanje zaposlenosti posle osloboenja. Iz objavljenih podataka vidi se da je polovinom 1968. oko 400.000 Jugoslovena radilo van zemlje, a u narednim godinama odliv radne snage u razvijene industrijske zemlje Zapadne Evrope se poveao. Pored fizikih radnika, putem ekonomske emigracije kretali su i visokokvalifikovani radnici i strunjaci, kolovani u Jugoslaviji. Novopristigle generacije, meu kojima veliki broj kolovanih mladih ljudi, nisu mogle da nau zaposlenje. Privredna reforma zapoela je u vreme kada novi privredni sistem nije bio razraen. Elementi starog sistema i administrativni pristup privreivanju meali su se s novim reenjima i drugaijim tenjama. Umesto da posle preraspodele dou u ruke privrednih organizacija, drutvena sredstva su dospela u ruke banaka. Pristalice starog naina privreivanja nalazile su u nastalim posledicama i njihovim negativnim idejno-politikim i socijalnim implikacijama argumentaciju protiv privredne reforme. Nova ekonomska politika sprovoena je sporo i nedosledno. Strah od susreta na tritu s razvijenijim privredama ispunjavao je mnoge privrednike, koji su se godinama zaklanjali od rizika nerentabilnog poslovanja titom dravne intervencije. Objektivne ekonomske zakonitosti trinog privreivanja nisu odgovarale mentalitetu starog tipa privrednih rukovodilaca, dok su kod radnika izazivale bojazan od zatvaranja pred uzea i gubitka posla u uslovima neravnopravne utakmice s daleko razvijenijim i produktivnijim privredama. Mirenje s egalitarizmom (jednakou u siromatvu"), traenje radne sigurnosti, ravnodunost prema neopravdano visokim trokovima proizvodnje i drugi stavovi suprotni trinoj privredi bili su rasprostranjeni meu radnicima kao posledica dugo odravanog i teko savladavanog administrativnog sistema privrednog rukovoenja. tavie, neki radnici doivljavali su prelaz na trinu privredu kao vid eksproprijacije prava radnike klase ostvarenih u revoluciji, odnosno kao vid izroavanja rukovodeeg sloja i stvaranje nove, crvene buroazije". Mobilizacijom svih izvora i snaga (unutranje rezerve") privredna reforma je poela da daje prve rezultate u smislu

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

efikasnije organizacije proizvodnje, uvoenja nove tehnologije i poboljanja kvalifikacione strukture. Zapaen je porast produktivnosti rada. Privreda je usmeravana na povezivanje sa svetskim tritem i ukljuivanje u meunarodnu podelu rada. No uloga drave u investiranju i neposrednom raspolaganju akumulacijom nije bitnije ograniena. Ostvarivanje reforme pratili su i rezultati suprotni oekivanima. Rast drutvenog proizvoda u drutvenom sektoru poeo je da se smanjuje: sa 9,7% za period 19541965. godine pao je na 6,0% u toku perioda 19661970. Nezaposlenost je postala druga posledica zabrinjavajueg znaaja. Stopa rasta zaposlenosti sa 5,9% tokom 19541965. pala je na svega 1,0% tokom 19661970. No intenzifikacijom rada produktivnost je porasla sa 3,1% na 5,0%. Meu uincima reforme zapaen je i porast linih dohodaka sa poveanim rasponom u linim dohocima, zapostavljanje bazine industrije u odnosu na preraivaku, poveanje uvoza i smanjenje izvoza, pad akumulativne sposobnosti privrede, uz istovremenu tendenciju privatizacije akumulacije" i formiranje bankarskog i trgovakog kapitala. Porast dohodaka proizilazio je iz uverenja da je potronja gotovo iskljuivi generator itavog privrednog razvoja". Kritiari reforme mogli su na osnovu rezultata isticati da rast nije bio uspean, a da je cena na socijalnom planu bila velika. Reforma federacije zapoeta 1967. tekla je takoe u protivurenom znaku. Decentralizacija je umesto demokratizacije vodila etatistikom decentralizmu". Protivnici etatizma podseali su, tim povodom, da je za radnog oveka" svejedno da li drava nastupa iz jednog, sedam ili 77 centara". Nacionalizam je rano poeo da vri svoje karakteristine psihosocijalne funkcije", predstavljajui kompenzaciju za oseanje line nesigurnosti", posredujui vetaku homogenizaciju nacije" i nudei spasonosna a jednostavna reenja". Na najvidljiviji nain nacionalizam se oglasio 1967. kada je 18 kulturnih ustanova uputilo Saboru SR Hrvatske Deklaraciju o nazivu i poloaju hrvatskog knjievnog jezika". Prikriveni otpor u vrhu SKJ i dravnog rukovodstva merama privredne reforme i promenama u jugoslovenskoj federaciji pretvorio se polovinom 1966. u otvoren sukob. Hronologija ove krize govori da je na sednici Izvrnog komiteta CK SKJ odranoj 16. juna 1966, pod Titovim predsednitvom, obrazovana komisija sa zadatkom da ispita rad Slube dravne

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

3 8 3

bezbednosti (SDB). Komisija je izvetaj podnela Izvrnom komitetu 22. juna, a 1. jula plenumu CK SKJ na Brionima. Na sednicama Izvrnog komiteta 16. i 22. juna 1966. raspravljalo se o stanju u Slubi bezbednosti. Kritike su obuhvatale osamostaljivanje ove slube, njeno pretvaranje u izolovan aparat, van kontrole, koji je sve vie nadzirao rad graana, rukovodilaca i njihovih porodica. Sve ranije pohvale Slube s najvieg mesta, naroito iznoene prilikom godinjica osnivanja OZN-e (13. maj), kao da vie nisu postojale, iako se SDB roenoj u jednom revolucionarnom periodu" odavalo priznanje za borbu protiv klasnog neprijatelja i stranih agentura. Na sednici Izvrnog komiteta od 16. juna 1966, gde je Tito obavestio prisutne o ozvuenju i prislukivanju, obrazovana je komisija koja je imala da ispita ceo sluaj. Na elu ove komisije nalazio se Krste Crvenkovski, a lanovi su bili: Blao Jovanovi, uro Pucar, Dobrivoje Radosavljevi, Mika Tripalo i France Popit. Komisija je podnela izvetaj Izvrnom komitetu 22. juna 1966. i plenarnoj sednici Centralnog komiteta, odranoj na Brionima 1. jula 1966. godine, koja se vodi kao etvrti (brionski") plenum. SDB je optuena za prislukivanje Titove rezidencije (Uika 15), naime, za ugraivanje sprava za prislukivanje (ozvuenje") u kabinetu predsednika Tita i njegove supruge Jovanke Broz (Budisavljevi). Sledile su optube zbog deformacija i zloupotrebe dunosti i za tendencije slube da se postavi iznad drutva". Njena organizacija, metodi rada, ciljevi i zadaci nisu nigde pretresani, ni u jednom dravnom ili partijskom telu. Sluba dravne bezbednosti je manje-vie postala monopol pojedinaca. Aleksandar Rankovi je u SDB poistoveivan sa Centralnim komitetom. SDB je uveliko paralisala rad SKJ, bavei se sistematizovano i centralizovano politikim problemima. Ve na Brionskom plenumu Svetislav Stefanovi osporio je optube o prislukivanju. SDB se nesumnjivo nalazila van drutvene kontrole, kao organ sa specifinom organizacijom i metodama, pri emu se razlikuju pitanja ija je tajnost proisticala iz same prirode posla. CK KPJ je problem zakonitosti, pa i metode rada UDB-e, imao na dnevnom redu 1951. godine, zatim prilikom razmatranja pitanja kriminaliteta, podnoenja ekspozea o radu resora unutranjih poslova u predstavnikim telima, ocenama i estitkama prilikom godinjica osnivanja Slube. Ali, o nekim najvanijim pitanjima lanstvo SKJ, a kamoli ira javnost, nije bilo obaveteno (dahauski procesi", Goli otok, sakupljanje

3 8 4

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

oruja na Kosovu i Metohiji, tajni deo tzv. prizrenskog procesa, itd.), s tim to odluke o njima nisu neposredno ni pripadale Slubi ve politikom vrhu ili najuticajnim pojedincima u njemu, dok se Sluba javljala u neposrednom procesu izvrenja. Komisija izvrnog komiteta CK SKJ je nala da je bila stvorena atmosfera u kojoj su pojedini rukovodioci i deo osoblja Slube dravne bezbednosti poistoveivani s dravnim rukovodstvom i Centralnim komitetom; u svom izvetaju inkriminisala je otpore sprovoenju odluka foruma Saveza komunista, kao i pojave da su neki funkcioneri pokuavali da organe bezbednosti iskoriste u politike svrhe; izvetaj je isticao da su davane ocene o pojedinim ljudima koje su bile odluujue za odluke iz oblasti kadrovske politike, te da se Rankovi kao sekretar CK zaduen za kadrovsku politiku i organizacionu izgradnju SKJ esto oslanjao na materijale Slube pri odluivanju o razmetaju kadrova; da se u Slubi dravne bezbednosti posebno razvio sistem stvaranja javnog mnjenja; da su se pojedini organi bezbednosti upustili poslednjih godina, koristei savremenu tehniku, ,,u velike operacije prislukivanja i kontrolu pojedinaca i ustanova". Okolnosti u kojima je odran Brionski plenum, brzina i iznenaenje ak i za glavne optuene, objanjavaju donekle dranje Rankovia na plenumu. Sednica je odrana na usamljenom ostrvu koje je kontrolisala vojska; Rankovi je dobio materijal tek kasno uvee, uoi sednice; hladno je primljen u krugu uesnika plenuma; s njim je kontaktirao tek Ivan Gonjak. Tito je u uvodnoj rei naveo da se pogreilo to je dravna bezbednost od nastanka bila preputena samoj sebi". Odao je priznanje Slubi i Rankoviu u borbi protiv klasnog i svih neprijatelja". Nasuprot tim uspesima, dolo je do deformacija nevjerovatnih razmjera". Nalazio je da je uinjen promaaj to izvori deformacija nisu dokraja ispitani na proirenoj sednici Izvrnog komiteta marta 1962. godine. Mi smo tada po prilici utvrdili u emu se sastoje te razne anomalije, devijacije itd., ali nismo utvrdili izvore toga. Meni se ini da smo mi tu pogrijeili to tada nismo ili do kraja, nego smo zbog izvjesnih kompromisnih tenji da se to ne odrazi na jedinstvo nae Partije i na jedinstvo naeg rukovodstva koje je zapravo ve onda bilo narueno stali na pola puta. Dakle, to zbog ega mi danas ovdje z a s j e d a m o i o emu emo diskutovati nije najnovija

R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

3 8 5

stvar. To ima svoje porijeklo unazad nekoliko godina, gotovo blizu deceniju." Titova ocena mogla se svesti, u bitnome, da je re bila ,,o jednoj frakcijskoj grupakoj borbi, borbi za vlast". Delimino objavljeno bledo" Rankovievo istupanje na Brionskom plenumu pokazuje da je on smatrao da je ispravno podvrgavanje kritici njegovog rada, pa ma i sa zakanjenjem. Iz Rankovieve izjave da su mu ,,u partijskoj i drutvenoj aktivnosti uvek . . . poveravane drutvene dunosti koje su esto i prevazilazile (njegove) mogunosti", izbija kompleks nie vrednosti, koji je za njega izgleda bio karakteristian. Na Brionima je u svemu video neprijateljsku grupu i njen rad za neprijatelja" ili neke zaista duboko deformisane ljude" koji su sve uinili iz podlih ciljeva". Prihvatao je samo moralnu odgovornost, jer nije pokazao vie budnosti". Rankovi je stavio CK na raspoloenje sve svoje funkcije". Svetislav Stefanovi je iskljuen iz CK SKJ i iz SKJ. CK SKJ je takoe preporuio Saveznoj skuptini da Stefanovia razrei dunosti lana SIV-a. Prihvaena je i ostavka A. Rankovia na funkcije lana CK SKJ i Izvrnog komiteta CK, te spremnost da podnese ostavku Saveznoj skuptini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politika odgovornost za rad organa dravne bezbednosti takva da na ovim funkcijama vie ne moe ostati". Rankovievtina" se nala i na udaru CK Srbije. Partijska komisija CK Srbije, pod predsednitvom Danila Kekia, obrazovana odmah posle Brionskog plenuma, nala je da su se u rukovodstvu nalazile frakcije i da je velikosrpski nacionalizam favorizovan na Kosovu. esta sednica CK SK Srbije odrana je 14. i 15. septembra 1966. CK je jednoglasno prihvatio predlog Spasenije Babovi da se A. Rankovi iskljui iz SKJ. Duan Petrovi ane je kritikovao delatnost frakcije" i intrige koje je ona irila. Veli Deva je kritikovao UDB-u i njeno rukovodstvo na Kosovu zbog uvreenog shvatanja o opasnosti po socijalizam u Pokrajini". Stevan Doronjski je izneo da je frakcionaka grupa elela da se ukotvi" u Beogradu kao politikom i operativnom uporitu. Pavle Jovievi je odbacivao tvrdnje o iskljuivom zlostavljanju iptara prilikom sakupljanja oruja, istiui da su pod udar UDB-e dolazili i Srbi i Crnogorci. Mijalko Todorovi je iznosio stanovite da su birokratske snage posle Brionskog plenuma ,,u povlaenju", ali da jo nisu unitene". esta sednica CK SK Srbije je igosala diskrimi-

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

naciju i bezakonje" koje su vrili neki delovi Slube bezbednosti, naroito prema iptarskoj narodnosti, kao drastian vid ovinistike prakse". Iza Rankovievog sluaja" stajali su politiki motivi, dok je tzv. ozvuenje bilo usputni, okantni i zbunjujui dekor, ili deo naeg politikog folklora". Uostalom, i sam Tito govori o politikoj dimenziji sukoba. Poznato je da je Rankovi bio vie nego odan Titu, od prvog dana zajednike saradnje, kada ga je ilas predloio generalnom sekretaru KPJ za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju posle izlaska s robije. O njegovom staranju za Titovu bezbednost i njegovoj hrabrosti u toku rata pie F. V. Dikin u Bojovnoj planini. Britanski kapetan veli da je odmah osetio vanost povuenog i utljivog oveka u najneposrednojoj Titovoj okolini, koga su sa puno uvaavanja oslovljavali sa Marko". U stroju i prilikom povlaenja Marko" je neprekidno brinuo da se Titu to ne dogodi. S Titom je proao sav rat i na elu UDB-e izneo dobar deo borbe sa IB-om. Rankovievi saborci primeuju razliku izmeu Rankovia pre rata, kao sekretara PK, skromnog, spremnog da svakog saslua, pristalicu kolektivnog rada u punom smislu rei, i kasnijeg organizacionog sekretara", general-lajtnanta, efa OZN-e, ministra unutranjih poslova, najblieg Titovog saradnika. Tada je ve svaka njegova re bila poslednja re. Rankovi nije mogao odstupati od drugih u partijskoj i dravnoj hijerarhiji: fenomen vlasti, velika mo, obaveze protokola" sa svim njegovim obaveznim ritualima, menjali su i druge ljude. S. Vukmanovi je zabeleio kako su ga u CK 1945. dojueranji drugovi opomenuli da trai prijem, dakle da postoji nain komunikacije i forma razgovora. Saborci Sretena ujovia takoe navode kako je izgledao sveano i vano u uniformi general-lajtnanta u Toplici u jesen 1944, okruen partizanima u seljakim, junomoravskim odelima, bespogovorno ukazujui kako stvar o kojoj se raspravlja treba resiti. Rankovi je zapamen kao ovek detalja, sitnica, sistematinih kadrovskih provera, odline memorije, koji uiva veliko uvaavanje u Slubi i koji je autoritativan i strog, ali omiljen u UDB-i i delu partijskog aparata. U njegovim rukama sticala se posle rata ogromna mo: bio je faktiki ef UDB-e, rukovodio je Organizaciono-politikim sekretarijatom CK SKJ, koji je preuzeo veliki deo poslova plenarnih sednica CK SKJ. Hroniari ovoga zbivanja navode da dok je ovaj Sekretarijat odrao 16

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

3 8 7

sastanaka, CK je imao samo jednu plenarnu sednicu. Od Ustava iz 1963. nalazio se i na funkciji potpredsednika Republike, ime se bio izdvojio u odnosu na ostale rukovodee kadrove i u formalno-organizacionom smislu, mada kompetencije potpredsednika po Ustavu nisu bile mnogo znaajne. Bio je blizak s Milovanom ilasom do njegovog pada, a kasnije sa Ivanom Gonjakom. Od oznake nacionalnosti prilikom izbora u rukovodea tela, to je zapoelo na Osmom kongresu SKJ, Rankovi se smatrao kadrom najvee republike, prema kojoj su u elom posleratnom periodu gajene izvesne rezerve zbog navodnog unitarizma ili bar opasnosti da se ovaj pojavi izjednaavanjem Srbije s Jugoslavijom. Prilikom posete SSSR-u odrao je u jednoj kijevskoj fabrici govor koji je zavrio parolom u kojoj je bilo sadrano ,,na elu sa Sovjetskim Savezom". Mada je to nemogue danas utvrditi, ima verovatnoe da je Rankovi smatrao da je s Beogradskom i Moskovskom deklaracijom sukob sa Rusima" zavren i da, samim tim, moe da se zadri stari sistem. Bio je oprezan u javnim izlaganjima, ali ljudi iz njegove blizine neprekidno su upozoravali na skretanja i promaaje, deformacije i dezorganizaciju, to sve labavi dravu, ugroava njeno jedinstvo i kompaktnost Partije. Rankovi je oigledno stajao na stanovitu o neophodnosti zadravanja centralistike federacije. Iz nekih njegovih kritikih opservacija na stare borce, koje su izazvale reakciju SUBNOR-a, moglo bi se zakljuivati da je u preuzimanju vlasti vie raunao na mlau i srednju generaciju koja nije zavisila od Tita. U potmuloj i prikrivenoj borbi koja je tekla oko vlasti poetkom ezdesetih godina, ali za koju javnost nije znala, Rankovi je koristio metod prismotre i straenja rukovodeih ljudi putem saznanja o njima, ukljuujui i najintimnije detalje. Zvali su ga genijem sitnica". Kardelj smatra da je imao dva velika nedostatka: nije razumeo odumiranje drave i bio je gluv na nacionalno pitanje. Svoju jugoslovensku opredeljenost iskazivao je i nekim privatnim inovima: oenio se Slovenkom i imao kuu za odmor u Dubrovniku. Rankovi je od pada do smrti iveo povueno, ne meajui se u politiki ivot. Korienjem abolicije nije izveden pred sud, jer je Tito smatrao da bi to imalo neprijatnu stranu javnog procesa, kao to se vidi iz njegove reakcije na izraze nezadovoljstva iptarske delegacije koja ga je posetila, s Fadiljom Hodom i Veli Devom na elu. Rekao im je da ne brinu, jer Rankovi

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

nee vaskrsnuti". Njegov pad je doveo do stvaranja atmosfere koja je bila slobodnija, ali je na drugoj strani izazvao i niz posledica koje se do danas oseaju. Iza pada A. Rankovia je nesumnjivo stajala borba oko vlasti koju je Tito u ovom sluaju priveo kraju udaljavanjem monog oveka Rankovia". Na Plenumu Rankovi nije napadan zbog unitarizma i dogmatizma, pa ak ni od iptarskih rukovodilaca za nasilje nad njihovim sunarodnicima prilikom sakupljanja oruja 1955/1956. na Kosovu i Metohiji, posle normalizacije odnosa sa SSSR-om i bojazni da postojeu situaciju ne iskoristi Enver Hoda. Nije bilo rei ni o montiranju tzv. prizrenskog procesa" jula 1956. na kome su optueni Albanci priznali da su bili povezani s albanskom obavetajnom slubom Sigurimi, s tim to su na delimino tajnom procesu prozvali za pijunski rad i albanske linosti na odgovornim dravnim i partijskim poslovima. iptarski kadrovi su kasnije sakupljanje oruja ostvarivano na surov nain iskoriavali za svoje ciljeve, pre svega za proirivanje ovlaenja autonomije do nivoa republike, pretvaranja Kosova u etniki istu oblast i kompromitaciju srpskih kadrova. Tek prilikom razgovora delegacije Pokrajinskog komiteta SK Srbije za Kosovo sa predsednikom Titom 1967, Veli Deva je rekao Titu da je od deformacija UDB-e na Kosovu najtei bio prizrenski proces, jer je trebalo da oznai poetak likvidacije iptarskih kadrova. Duan Petrovi je na etvrtom plenumu Pokrajinskog komiteta SK Kosova i Metohije oktobra 1966. oznaio takoe prizrenski proces i akciju sakupljanja oruja od iptara kao smiljeni napad na iptare, kao napad na bratstvo i jedinstvo naroda koji ive na Kosovu i Metohiji". Dvanaest godina posle procesa Izvrno vee Kosova i Metohije je na osnovu zakljuaka Pokrajinske skuptine saoptilo 9. februara 1968. da je prizrenski proces bio insceniran i lairan". Usled nedostataka sudske grae i druge dokumentacije, istoriarima tek predstoji da utvrde pravu istinu oko ove sudske misterije. Procesi demokratizacije i decentralizacije su dobro doli za preuzimanje celokupne vlasti na Kosovu od strane akovake grupe", iji je najvei broj pripadnika stigao iz Albanije 1941. godine. Zbila se pojava bez presedana u savremenoj istoriji: da grupa albanskih komunista iz emigracije preuzme celokupnu vlast u oblasti, odnosno pokrajini, oslonjena na deo srpskih i crnogorskih kadrova koji su, opsednuti vlau, saraivali bez

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH K R I Z A

3 8 9

obzira na karakter sprovoene politike. Otvorene su rasprave o jaanju autonomije na Kosovu i Metohiji, brem razvoju oblasti i ostvarivanju ,,pune ravnopravnosti" iptarske narodnosti u Jugoslaviji. U SK Srbije jedna struja, sa Dobricom osiem i Jovanom Marjanoviem, kritikovala je nacionalnu politiku SKJ. Na 14. sednici CK SK Srbije 1968. oni su bili iskljueni iz SKJ saglasno staroj partijskoj praksi u sluajevima razilaenja sa vladajuom partijskom linijom. osi je kritikovao nacionalne birokratije, autonomake tendencije vojvoanske birokratije i albanocentrizam" na Kosovu i Metohiji. Nacionalistike snage na Kosovu videle su reenje u njegovom pretvaranju u republiku, pa ak i u izdvajanju iz sastava Jugoslavije. One su 27. novembra 1968. na Dan zastave, to jest na dravni praznik NR Albanije, izveli demonstracije u Pritini, Gnjilanu, Uroevcu i Podujevu, Prizrenu, Pei, Suvoj Reci. Klicali su u slavu Envera Hode i NR Albanije; traili novi status za Kosovo, novi ustav; zahtevali su da u sastav Kosova i Metohije uu podruja koja su pripadala Makedoniji i Crnoj Gori. Spaljivane su jugoslovenske zastave. uli su se poklici protiv srpskih ugnjetaa" i izbaena je parola Kosovo republika!" Nastavljanje demonstracija sutradan, 28. novembra, otpalo je ulaskom u Pritinu kolone tenkova s drugim jedinicama JA. Demonstracije su 27. novembra izbile i u zapadnoj Makedoniji. Nacionalisti su kao i na Kosovu traili prikljuenje zapadne Makedonije Kosovu i proglaenje kosovske republike. Demonstracije su razbijene aktivnou komunista i snaga bezbednosti. Nacionalistike snage su praktino delovale s pozicija kontrarevolucije, traei nasilnu promenu ustavnog poretka i ugroavajui teritorijalni integritet Jugoslavije. Za njih je karakteristino da su se javno oglasile prvi put posle etvrt veka, to jest posle 1944/1945. godine. Iz ovog prvog posleratnog istupa kontrarevolucije ne moe se iskljuiti staljinistika indoktrinacija iz susedne Albanije. Demonstracije je Tito, snabdeven netanim informacijama, predstavio stranim novinarima kao obine nerede, kojih ima u svim krajevima i dravama sveta. CK KPJ je 2. decembra 1968. dao podrku stavovima i aktivnosti PK Saveza komunista Kosova i CK SK Srbije. Oba ova rukovodstva, CK SKJ i CK SK Srbije pozitivno su ocenila aktivnost PK SK Kosova i Metohije u borbi s nacionalistiko-separatistikim antijugoslo venskim talasom

"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

koji je zahvatio kosovske gradove novembra 1968. godine. Politika usmerena u pravcu stvaranja kosovske republike samo je legalizovana kroz oficijelne strukture posle dogaaja u jesen 1968. Ona je tek sada dobila nove podsticaje za traenje da se preispita ustavno-pravni poloaj Kosova. Tada je iznet predlog da se pojam Metohije ispusti iz naziva Pokrajine. Siptari, poznati u Kraljevini Jugoslaviji kao Arnauti", nazvani su Albancima. Za preispitivanje poloaja Kosova bile su zainteresovane i sve one druge snage u Jugoslaviji koje su praktino bile za ustavnu reviziju tadanje jugoslovenske federacije u smislu njene konfederativne transformacije. Brionski plenum doneo je odluku o reorganizaciji SKJ, odnosno o demokratizaciji partijskog ivota. Reorganizacijom je trebalo prevazii zatvorenost partijskih rukovodstava (foruma) i dati veu ulogu lanstvu u formiranju i sprovoenju partijske politike. Osnovna ideja kasnije izraenog Nacrta teza o reorganizaciji SKJ sadrana je u shvatanju da je demokratski razvoj drutva nemogu dok se ne izmeni drutvena uloga partije. Demokratizacija drutva na samoupravnim osnovama zahtevala je i demokratizaciju SKJ, ija je uloga ve formulisana na estom kongresu i u Programu. Oekivalo se da se SKJ oslobodi starih organizacionih oblika (elija), koji su vukli poteklo iz davno prevazienog vremena, i svega onog to se nazivalo hijerarhijsko-birokratskim nasleem" i da se pronau to elastinije forme rada. Tito je traio da se SKJ odlunije oslobaa neprihvatljivih metoda, odnosno metoda komandovanja, ali da u tome procesu ne izgubi idejno-politiko i akciono jedinstvo, s obzirom na odgovornost koju snosi za celokupni razvitak drutva. Poraz vrha dogmatsko-birokratskih" snaga nije smeo da zakloni opasnost od liberalizma. Tito se suprotstavljao tendencijama da se od SKJ napravi partija socijaldemokratskog tipa. to se samoupravljanje nedoslednije ostvarivalo i privredna reforma vie zapadala u tekoe, SKJ je nailazio na sve vee otpore. Tajna ili poluglasna propaganda protivnika samoupravljanja irila je svakodnevno parole o raspadanju drutva, krizi privrede, dezorganizaciji Partije, suprotstavljajui demokratizaciji i samoupravljanju stare, toboe jedino spasonosne koncepte: centralizam, snanu dravu, planiranje kao spas drutva od trine stihije, partiju kao nosioca vlasti, i reim vrste ruke". Ekscesne situacije davale su adute protivnicima samou-

R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" P O L I T I K I H K R I Z A

3 9 1

pravnog kursa da nastave svoju razornu podzemnu delatnost. Sve raznorodnija opozicija nailazila je na plodno tlo i u delovima onih slojeva koji se nisu snalazili u novoj politikoj klimi i izmenjenoj duhovnoj atmosferi, koji su se teko mirili s poetnom socijalnom diferencijaciom, esto legalizovanim nepravdama, i brinuli za svoju egzistenciju i radnu sigurnost. Socijalne razlike su 1968. dostizale razmeru 1:10. Proces demokratizacije politikog ivota omoguavao je da se na sceni pojave antikomunistike i nacionalistike snage, koje su nastupale veto i kamuflirano, podravajui kritiare" u redovima SKJ. Nacionalizmom je uveliko bio zahvaen i SKJ. Pojava novih, mladih generacija u drutvenom i politikom ivotu vremenski se podudarila s povlaenjem jednog broja starih revolucionara i boraca narodnooslobodilakog rata iz aktivnog partijskog rada. Probijanju raznih antisamoupravnih pogleda i tenji doprinosio je i sam SKJ, koji se naao van matice dogaaja i u defanzivi. Jugoslavija je krajem ezdesetih godina ve postala jedna od najotvorenijih zemalja. Partijsko rukovodstvo nije bilo spremno da napusti kurs demokratizacije drutva niti da primenom dravne sile reava akutne drutvene i politike probleme, to je takoe ilo naruku provaljivanju raznih idejno-politikih gledita. Uza sve rezerve prema analogijama, izgledalo je, bar na prvi pogled, kao da se pojavila jugoslovenska varijanta cvetanja hiljadu cvetova". Savez komunista je izgubio obeleje monolitnog politikog organizma i u procesu demokratizacije postao okvir za delovanje najrazliitijih struja, iako je Tito upozoravao na imperativ idejno-politikog i akcionog jedinstva. Personalni sastav republikih rukovodstava se radikalno izmenio u korist novog kadra, koji se istakao u borbi za samoupravljanje, demokratizaciju i ravnopravne meunacionalne odnose. Od polovine 1967. odluivanje o kadrovima poele su preuzimati republike i pokrajine. Statut usvojen na Osmom kongresu SKJ predvideo je da se republiki kongresi i pokrajinske konferencije odravaju pre kongresa SK Jugoslavije, kakva je praksa uvedena pre Pete zemaljske konferencije KPJ, oktobra 1940. godine. Tokom 1968. republiki kongresi i pokrajinske konferencije izabrale su predstavnike za organe SKJ iji je izbor potvrdio Deveti kongres SKJ. Na ovom kongresu, marta 1969, statutarno je uveden paritet u sastavljanju partijskog rukovodstva Jugoslavije, jer se Predsednitvo sastojalo od

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

jednakog broja lanova svake republike, koje su birali kongresi republika i odgovarajueg broja lanova rukovodstva iz pokrajina. Princip demokratskog centralizma nije naelno naputen, ali praktino jeste i SKJ od 1969. podlee federalizaciji. Ustavne promene federacije u dravnopravnoj sferi praene su i promenama u partiji. Samoupravna transformacija federacije, istinski shvaena, pretpostavljala je demokratizaciju partije, ali ne i njenu federalizaciju. Snage koje su se zalagale za federalizaciju SKJ nisu u sutini elele samoupravni preobraaj jugoslovenskog drutva. Elementi federalizacije u organizaciji SKJ onemoguavali su subjektivnom faktoru u licu SKJ da ostvaruje kohezivnu funkciju u uslovima pluralistike nacionalne zajednice kakva je Jugoslavija. Izvedene promene poinju da ugroavaju jedinstvo SKJ koji se sve vie pretvarao u savez partija, neku osobenu konfederativnu koaliciju osam partija pod zajednikim imenom. Iz postojee realnosti sve vie su se izvodile teze o suverenosti nacionalnih partija, apsolutizaciji nacionalnog i teritorijalnog merila i negaciji demokratskog centralizma kao temeljnog organizacionog naela Partije. Poveanje broja nezaposlenih, stagnacija proizvodnje, neravnomerno irenje samoupravljanja i neujednaeni uslovi privreivanja dovodili su, s drugim tekoama u sprovoenju privredne reforme, do zaotrenih situacija, nezadovoljstva radnih ljudi, otvorenih protesta i revolta, naroito u vidu obustava rada i studentskih demonstracija juna 1968. na Beogradskom univerzitetu i univerzitetima u Zagrebu i Ljubljani. Nezadovoljstvo je predstavljalo u sutini zahtev za brim i doslednijim ostvarivanjem samoupravljanja i njegovim pretvaranjem u celovit drutveni odnos. Objektivno prouzrokovano nereenim problemima privrede i drutva, javno iskazivanje nezadovoljstva bilo je podstaknuto novom, demokratskom atmosferom" u Jugoslaviji posle 1966. Studentske demonstracije se nisu mogle posmatrati izolovano od velikih previranja meu studentima u svetu, naroito u Francuskoj i u Nemakoj u prolee 1968. godine. Studentska omladina u Jugoslaviji reagovala je na deformacije u drutvu, na socijalnu polarizaciju, nejednakost. Bez jasnijih politikih vidika, ona je prenaglaavala znaaj dravnih mera koje bi zavele red i savladale namnoene protivurenosti drutvenog razvoja. Reagujui na sporost u reavanju akutnih drutvenih problema, stvarala je kult apsolut-

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH K R I Z A

3 9 3

ne jednakosti u socijalizmu. Radnika klasa nije uzela uea u ovim demonstracijama. Studentske demonstracije su se zbile posle pada grupe A. R a n k o v i a , ekonomske stagnacije, pojava nacionalizma, upadljivih razlika i bogaenja u procesu brzog drutvenog raslojavanja. Junskim dogaajima u Beogradu prethodila je tzv. majska r e v o l u c i j a u Francuskoj. Studentski nemiri zahvatili su poev od 3. maja 1968. Pariz. Sve je poelo okupljanjem studenata protiv zatvaranja Univerziteta u Nanteru nakon ega je rektor pozvao policiju. Protestu su se pridruili i beogradski studenti. U kolonama demonstranta nalo se 10. maja 50.000 studenata i uenika, oznaavajui uvod u no barikada". General ari de Gol je 30. maja, posle savetovanja sa francuskim vojnim komandantima u Nemakoj, raspustio parlament i doneo odluku o raspisivanju vanrednih izbora. U Beogradu je sve poelo jedne nedeljne veeri 2. juna 1968, sukobom studenata i brigadira-akcijaa u Novom Beogradu. Intervencijom milicionera splanjava prvobitna, umnogome trivijalna inspiracija" i sukob zadobija novi tok i smisao". Zauzimanjem vatrogasnih kola milicije studenti spontano donose odluku da pou u pravcu Savezne skuptine, s uzvicima Posao svima", Radnici studenti", Tito Partija". Kolona je zaustavljena u blizini zgrade Saveznog izvrnog vea. Sutradan, u pokuaju da preu u Beograd, studenti su blokirani kod podvonjaka na Novom Beogradu. Milicija je nemilosrdno pendreila studente, upotrebljavajui i bombe sa suzavcem. U pregovorima sa studentima uestvovala je grupa drutveno-politikih radnika sa Veljkom Vlahoviem na elu, kao predsednikom Gradske konferencije SK Beograda i lanom Predsednitva SKJ. Prilikom pokuaja studenata da krenu prema Beogradu, posle odbacivanja predloga predstavnika SKJ i vlasti kao kompromisa, usledila je nova intervencija milicije. Bilo je zahteva da se sazove hitno zasedanje Savezne skuptine. Nasilnim putem studenti su po drugi put proterani u svoj rezervat". Hroniari ovih dogaaja oznaili su podvonjak na Novom Beogradu kao kljuno mesto u toposu ,junskih gibanja', geografski najudaljeniju taku studentskog izlaska u svet". Kljuni" dokumenti studentskih demonstracija, Proglas Univerzitetskog odbora Saveza studenata Univerziteta u Beogradu, Akcionog odbora demonstracija i redakcije lista Student i Rezolucija, doneti su u Studentskom gradu. U Rezoluciji su

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

formulisane odluke i zahtevi studenata izneti na zboru studenata u Studentskom gradu. Studenti su izrazili neslaganje s negativnim pojavama u drutvu i socijalnom nejednakou, zahtevajui raspodelu prema radu i energinu akciju protiv bogaenja na nesocijalistiki nain"; ustali su protiv nezaposlenosti, jakih birokratskih snaga, loeg stanja na univerzitetima. Rezoluciju je doneo zbor studenata i Akcioni komitet demonstranata. Proglas i Rezolucija upueni su na fakultetske zborove. Savet Univerziteta donosi odluku da zbog brutalnih postupaka milicije Univerzitet stupi u sedmodnevni trajk. Teite aktivnosti prenelo se narednih dana u zgradu Filozofskog fakulteta (Kapetan-Miino zdanje), gde se nalazilo i sedite Rektorata. U dvorinom krugu formirana je slobodna tribina (Konvent"). Za vreme rada ove tribine isticane su parole: Sistem samoupravljanja na svim nivoima", Svima posla, svima hleba", Ne verujte tampi", Dole crvena buroazija". Podnet je predlog da se BU nazove Crveni univerzitet Karl Marks", ali su protiv ovog predloga ustali lanovi Univerzitetskog saveta B. Boovi, G. Nikoli i drugi, smatrajui da postojee ime ne treba menjati, jer BU ima svetle tradicije. Tito je 9. juna 1968. izneo na televiziji da studentske demonstracije nisu posledica spoljnih uticaja, ve nagomilanih slabosti u zemlji, sporosti u reavanju problema i nedovoljnog jedinstva rukovodeih ljudi u sprovoenju mera. Po njemu je revolt studenata doao spontano, ali su se u demonstracije postepeno ukljuili neprijateljski elementi, nastojei da ih iskoriste za svoje ciljeve. Investicije su zasenile ljude do te mere da su zaboravili na oveka. Tito se na televiziji javio posle sednice rukovodstva Partije, ne obavetavajui ovo telo da e javno nastupiti. Pre naputanja sednice govorio je sa S. Vukmanoviem Tempom koji mu je preneo miljenje o karakteru studentskih demonstracija i zahteve studenata. Sednica je nakon toga nastavljena pod predsednitvom Edvarda Kardelja. Smernice Predsednitva i Izvrnog komiteta CK SKJ, donete 9. juna 1968. davale su politiku platformu za reavanje nagomilanih problema i uklanjanje izvora kriznih stanja, faktiki predstavljajui razradu partijskog Programa i ciljeva privredne reforme. One su podravale zahteve i predloge koji su bili usmereni na ubrzavanje razvoja drutva u pravcu samoupravljanja i neposredne socijalistike demokratije, i predstavljali izraz o p r a v d a n i h tenji studenata i mlade generacije da se

449 R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

stvaralaki afirmiu u "borbi za humanije i demokratskije odnose meu ljudima. Isto tako, podravale su i zahteve da se u s p e n i j e reavaju problemi studenata i mlade generacije uopte, a problemi univerziteta i sistema obrazovanja posebno. Smernice su pri tom odbacile upotrebu metoda koji bi vodili naputanju osnovnog kursa samoupravnog i demokratskog razvitka jugoslovenskog drutva. U operativnoj politici, meutim, ovaj naelni dokument je zaboravljen im je donet. Studentske demonstracije bile su najmasovniji protest protiv drutvenih deformacija u razvitku samoupravne Jugoslavije. Studenti su se zalagali za socijalistiki kurs razvitka i integralno samoupravljanje. Studentska omladina je reagovala na drutvene nejednakosti, zloupotrebe, socijalne podele, svemo birokratije, depersonalizaciju odgovornosti. Studentski pokret nije bio usmeren protiv osnova poretka ve protiv izneveravanja i kompromitovanja osnovnih ideja socijalizma. Osnovni studentski tok je bio spontane prirode i jasno opredeljen za socijalizam, kako na Univerzitetu u Beogradu, tako i na univerzitetima u Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu i Sarajevu. Nemiri su upozorili na rairenost deformacija, identifikujui njihove nosioce u licu birokratije i novog bogatakog sloja. Ukazali su na la o drutvenoj harmoniji, koja je bila naeta podelama koje su zahvatile i osnovnu drutvenu eliju, porodicu i dubokim raslojavanjima. Studentski dogaaji su kasnije oznaeni kao prvi masovan, dinamian i autonoman izlazak omladine na pozornicu drutva". Omladina je nekoliko meseci kasnije demonstrativno nastupila na Kosovu, traei republiku, a narednih godina u Hrvatskoj (1971) i ponovo na Kosovu 1981, ali u dijametralno razliitoj ulozi, separatistikoj, antijugoslovenskoj, indoktrinirana nacionalistikom ideologijom. Studentski nemiri su ubrzali proces osnivanja novih univerziteta u Jugoslaviji, pod vidom demetropolizacije visokog kolstva. U Zajednici jugoslovenskih univerziteta nali su se preko noi stari i novi, tek otvoreni univerziteti. U uslovima hipertrofiranog visokog kolstva dolo je ubrzo do vika novih neplanski stvaranih kadrova, koji nisu mogli da nau zaposlenje. Meu univerzitetskim radnicima mogla se u vreme nicanja novih univerziteta uti ala, da se posle osnivanja Univerziteta u Stipu (koji nije ni osnovan) moe odahnuti, jer se dolo do poslednjeg slova azbuke. Neki od mladih univerziteta dostigli su ogro-

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

mne razmere. Tako je na Pritinskom univerzitetu osamdesetih godina studiralo oko 50.000 studenata, dok je u Pokrajini bilo zaposleno manje od 200.000 radnika. Paralelno s borbom za samoupravljanje, demokratizaciju drutva i reorganizaciju Partije teklo je i preureivanje jugoslovenske federacije. Kao i samoupravna transformacija drutva, ono je prolazilo u znaku borbe oprenih snaga i sukobljenih interesa, koja je na momente dobijala dramatine prizvuke. Savezna administracija nala se 1967. i 1968. dakle, u godinama kada se radilo na ustavnoj reformi federacije pod pritiskom Izvrnog vea Sabora SR Hrvatske i njenog rukovodstva uopte, koji je pretio da izazove otru politiku krizu. Osnovni zahtev hrvatskog rukovodstva svodio se na ukidanje kapitala centralizovanog u federaciji. Interes u tom smislu pokazivale su i druge republike. Pritisak je bio odbijen, ali se navodi kao karakteristian simptom upotreba blokada" prilikom donoenja odluka saveznih organa. Ima miljenja da je ova epizoda imala dublji smisao i dalekoseniji cilj, oznaavajui poetak akcije za mobilizaciju javnog miljenja za podrku politikim i ekonomskim zahtjevima rukovodstva". Nizom mera od 1964. do 1968. federacija je poela da federira": Osmi kongres je usvojio naelo da se rukovodstvo SKJ sastavlja na principu pariteta; privredna reforma otvarala je vrata delovanju ekonomskih zakonomernosti; borba u vrhu zavrena je padom grupe A. Rankovia, dok su ustavni amandmani jaali dravnost republika i irili nadlenosti pokrajina. Usvajanjem amandmana na Ustav, 18. aprila 1967. (IVI) i 26. decembra 1968. (VIIXIX), federacija se znaajno izmenila. Jedna od poetnih promena bila je ponovno uvoenje Vea naroda kao optenadlenog vea u Saveznoj narodnoj skuptini. Amandmanom III ogranieno je pravo uea federacije u finansiranju investicija. Dopunskim odredbama 1968. Vee naroda je potpuno osamostaljeno. Amandmanom VII pokrajine su postale, politikim argonom reeno, konstitutivni element jugoslovenskog federalizma. Tim amandmanom je predvieno da SFRJ sainjavaju: SR Bosna i Hercegovina, SR Makedonija, SR Slovenija, SR Srbija, sa Socijalistikom Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom i Socijalistikom Autonomnom Pokrajinom Kosovom, SR Hrvatska i SR Crna Gora. Do novih ustavnih promena (amandmani XX XLII) dolo je juna 1971. Njima je stvorena osnova za donoenje novog

451 R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

Ustava, 1974. godine. Amandmani XXI i XXII, popularno n a z v a n i radnikim", celovitije su izraavali poloaj radnog oveka u udruenom radu i samu kategoriju udruenog rada. prema njima, radni ljudi su u osnovnoj organizaciji udruenog rada sticali pravo na funkciju i sredstva drutvene reprodukcije. Time je ustavno bio regulisan proces proirene reprodukcije na osnovama samoupravljanja. Funkcije federacije su bitno smanjene u oblasti investicija i zakonodavstva. Organi federacije Vee naroda, Predsednitvo SFRJ i Savezno izvrno vee obrazovani su na bazi pariteta. Predsednitvo SFRJ bilo je nov organ u strukturi federacije, kolektivni ef drave i nosilac politike inicijative. Ova ustanova imala je, po svom sastavu i funkcijama, da omogui neposrednije uee republika i pokrajina u ostvarivanju politike, da obezbedi usklaivanje razliitih interesa i doprinese veem stepenu integracije u politikim odnosima. Zamiljena kao zajednica ravnopravnih naroda i narodnosti, federacija je posle ustavne reforme mogla da funkcionie samo dogovaranjem i sporazumevanjem republika. Slabljenjem saveznog centralizma usled ustavne reforme federacije zapoeo je obratan proces snaenje republika i pokrajina. Politika borba posle Devetog kongresa SKJ dobijala je karakter incidentnih konfrontacija izmeu rukovodstava republika i saveznih organa, koje su se najjae ispoljavale u raspravama oko naslea" federacije (sredstava, prava i obaveza), kao i u nesporazumima u vezi s politikom pomoi nerazvijenim republikama (Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija) i Pokrajini Kosovo. Neravnomeran privredni i kulturni razvitak pojedinih republika stvarao je nove konflikte. Savez komunista Hrvatske poveo je akciju za reavanje sistemskih pitanja", koja su se odnosila na nain raspodele deviza i sredstava bivih banaka. CK SK Slovenije je cestnu aferu" (putnu") ocenio 1974. kao oblik politikog pritiska . . . izraz jaanja republikog etatizma, birokratskih tendencija u rukovodstvima privrednih organizacija, naroito u bankarstvu i veletrgovini", iji su protagonisti za svoje ciljeve iskoriavali ,,i stranu propagandu i bjelogardistiku emigraciju, oivljavanjem ideja o nacionalnom poravnanju". Afera se javila u tom vidu to je Izvrno vee SR Slovenije, na ijem se elu nalazio Stane Kavi, optuilo SIV, iji je predsednik bio Mitja Ribii, da u raspodeli meunarodnog zajma za gradnju puteva u Jugoslaviji diskriminie Sloveni-

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

ju. Takav sluaj javio se prvi put u posleratnoj Jugoslaviji. Postojala je opasnost da doe do krize savezne vlade. Pojave pritisaka na SIV su zapaane i ranije, ali se u sluaju cestne afere" radilo o direktnoj demonstraciji. Deo slovenake javnosti je zahtevao reviziju materijalnih obaveza prema federaciji. Slovenaka dravnost" odmeravala je snage sa Saveznim izvrnim veem kao jugoslovenskim organom, iza koga je stajala celokupna politika struktura SFRJ. Politiki vrh Jugoslavije sastavljen od saveznih i republikih rukovodstava je avgusta 1969, odbacio ovu vrstu pritisaka na federaciju. Prema Josipu Brozu Titu, akcije slovenake vlade su ugroavale monolitnost jugoslovenske drave. Prvu markantnu manifestaciju nacionalizma predstavlja Deklaracija o poloaju i nazivu hrvatskoga knjievnog jezika, iz marta 1967. godine. Koncipirana je u Matici hrvatskoj koja se javila i kao nosilac Deklaracije, ali su u njenom stvaranju uestvovali pojedinci i grupe iz Drutva knjievnika Hrvatske i drugih ustanova, kao i katedre na Sveuilitu koje se bave pitanjima jezika i knjievnosti. Povodom objavljivanja ovog nacionalistikog akta reagovao je Milo anko lankom u Vjesniku, istog meseca kada se Deklaracija pojavila. Aprila 1967. Deklaraciju je osudio i Centralni komitet SK Hrvatske, kao politiki reakcionarni akt usmjeren protiv bratstva i jedinstva . . . koji u iskrivljenom svjetlu pokazuje stanje meunacionalnih odnosa u naoj zemlji, kao akt kojim se pokuava omesti progresivan razvoj socijalizma..." Njeno objavljivanje dobilo je reprezentativnu teinu, jer je iza nje stajala Matica Hrvatska, Drutvo knjievnika Hrvatske i jo 16 ustanova i organizacija Hrvatske (Pen-klub Hrvatski centar, Hrvatsko filoloko drutvo, Institut za jezik JAZU, itd.). Meu potpisnicima nalazio se i M. Krlea. Za anka su kontrarevolucionarne snage i na hrvatskoj i na srpskoj strani nainile strano oruje bratoubilakog rata". Kardelj je pojavu ove Deklaracije ocenio kao politiki juri" Matice, kojim se oteavaju pozicije SK Srbije, jer e sada velikosrpski elementi" poeti da oteavaju pozicije najprogresivnijih ljudi u Srbiji". Teino mesto Deklaracije je da se u primjeni srpski knjievni jezik silom stvarnosti namee kao jedinstven jezik za Srbe i Hrvate". Potpisnici Deklaracije smatrali su da je u skladu s naelom nacionalnog suvereniteta i potpune ravnopravnosti" obuhvaeno pravo svakoga od naih naroda da uva sve atribute svoga

REFORMA

FEDERACIJE

ZNAKT"

POLITIKIH

KRIZA

453

nacionalnoga postojanja i da maksimalno razvija ne samo svoju privrednu, nego i kulturnu delatnost. Meu tim atributima vana uloga je pripadala vlastitom nacionalnom imenu jezika. Stoga se trailo da se ustavnim putem uredi jednakost i ravnopravnost etiri knjievna jezika: slovenskog, srpskog, makedonskog i hrvatskog. Iz toga je proizilazilo osiguravanje dosledne primene hrvatskog knjievnog jezika u kolstvu, novinarstvu, javnom i politikom ivotu, na radiju i televiziji kad god je re o hrvatskom stanovnitvu. Deklaracija je bila politiki osuena kao akt lingvistikog nacionalizma", ali se praktino jedno vreme primenjivala isputanjem dvolanog naziva hrvatski ili srpski jezik, trijebljenjem srbizama", nametanjem jezike iskljuivosti. Deklaracija je ponitavala zakljuke Novosadskog dogovora iz decembra 1954, koji su predviali u osnovnom zakljuku da je narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik. Stoga je i knjievni jezik koji se razvio na njegovoj osnovi oko dva glavna sredita, Beograda i Zagreba, jedinstven, sa dva izgovora, ijekavskim i ekavskim". Dogovor je doprinosio integraciji (ali bez unifikacije) srpskohrvatskog jezika na podruju kojim su ovim jezikom govorili Srbi, Hrvati, Crnogorci i Muslimani. Predlog za razmiljanje" Drutva knjievnika Srbije bio je u sutini odgovor na nacionalistiki izazov iz Hrvatske. Kao pandan" Deklaraciji, Predlog je takoe polazio od zatvaranja i iskljuivosti. Po Zoranu Gavriloviu, Deklaracija je bila ,,rascep novosadskog dogovora", jer su hrvatske naune ustanove odbacile da je srpskohrvatski jezik jedan jezik u varijantama. Donoenje Predloga pokrenula je grupa knjievnika sa Antonijem Isakoviem na elu, ali on nije objavljen u svom originalnom obliku. Na svojoj Desetoj sednici (januara 1970) CK SKH samoinicijativno je razmatrao unitarizam kao pojavu od ireg jugosloveskog interesa, oznaavajui ga za glavnu politiku opasnost, a odbacio kritike o porastu hrvatskog nacionalizma i njegovoj agresivnosti. Bakari je kao duhovni zaetnik Desete sednice SK Hrvatske odrane 15, 16. i 17. januara 1970. bio izriit da tendenca hrvatskog nacionalizma, tendenca oformljena u Hrvatskoj danas" ne postoji. Savka Dabevi-Kuar svoj referat na ovoj sednici gradila je na obraunu s unitarizmom kao glavnom opasnou. Za nju je unitarizam bio samo maska iza koje hegemonizam skriva svoje lice. Za unitariste ne postoji

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

nacionalno pitanje; svaki nacionalni oseaj oni smatraju sumnjivim"; unitaristi proturaju umjetno i nadnacionalno jugoslovenstvo"; oni ele centralizovanu i dirigovanu akumulaciju i raspodelu. Ocena Savke Dabevi-Kuar bila je da hrvatski ovmizam i nacionalizam" ne raste. Smatrala je da je neprihvatljivo za CK SK Hrvatske da vri generalizaciju" i ,,en bloc" odbacuje sve to je u Matici hrvatskoj raeno. Nasuprot rukovodstvu, Milo anko, tada potpredsednik Savezne skuptine SFRJ, objavljivao je u Borbi lanke o opasnostima K o j e " izaziva rastui nacionalizam u SR Hrvatskoj. Tano sagledavanje uticajnog komuniste oznaeno je, meutim, kao objektivno pomaganje onim mranim snagama koje ele prikazati da se sve raspada, da smo u rasulu, da je orijentacija Socijalistike Republike Hrvatske u pitanju". Ne pomae li to" pitala se zlonamerno Dabevi-Kuar onima koji trae povode za opravdanje politike fifti-fifti? I ima li to ikakve realne veze sa stvarnim stanjem u Socijalistikoj Republici Hrvatskoj?" anko je u stvari kritikovao nacionalistiko pisanje Matiinih asopisa Kolo, Kritika i Dubrovnik. Doao je do zakljuka da nacionalistike tendencije i manifestacije u njenoj djelatnosti (Matiinoj B. P.) nisu nikakvi izolirani, sluajni ekscesi, ve razvijena nacionalistika platforma . . . " anko je u petoasovnom razgovoru u Dobanovcima upoznao predsednika Tita sa nacionalistikim prilazima u kulturi Hrvatske. U svojim lancima igosao je uspon nacionalizma i u drugim sferama ivota Hrvatske. Za najbolji lek smatrao je razvijanje internacionalistike svesti, bratstva i jedinstva, jugoslavenstva. Napadao je nacionalistike napise Petra egedina, ime Dodana, Vlade Gotovca, Marka Veselice i drugih. ankova aktivnost protiv nacionalizma je osuena a on okvalifikovan kao unitarist. Na Desetoj sednici podrala ga je samo radnica Katica Pinter. Sabor SR Hrvatske opozvao ga je s poloaja poslanika u Veu Savezne skuptine SFRJ. Posle Karaoreva, V. Bakari je Desetu sednicu oznaio kao vid raiavanja s u n i t a r i z m o m koji je postojao u redovima hrvatskih komunista i koji je u naem razvoju socijalizma" pogodovao nekim, inae, velikosrpskim tenjama u centru", smatrajui da je anko sporedan. anko je u odgovoru Bakarievu tvrdnju oznaio kao neodrivu", traei od vodeeg hrvatskog i jugoslovenskog politiara da javno iznese u emu je njegov unitarizam. Umesto rasprave,

UNUTRANJI RAZVOJ U ZNAKU KRIZA

82. IV PLENUM CK SKJ - BRIONI 1. JULA 1966. GODINE

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIKIH KRIZA

4 0 1

anko je politiki likvidiran i onemogueno mu je da javno brani svoje poglede i ast. Govorei na 39. sednici Izvrnog biroa Predsednitva CK SKJ, odranoj na Brionima marta 1970. godine, Edvard Kardelj je naglasio da su neki aspekti Desete sednice izazvali politike reakcije u drugim republikama. Prema Kardelju, niko nije smeo da prisvaja sebi pravo da govori u ime progresa. Postavljao je pitanje: da li je jugoslovenskim komunistima potreban jedinstven Savez komunista Jugoslavije, ili nije, odnosno, da li je naa revolucija ula u fazu gdje moemo da se razgradimo u jednu uniju samostalnih republikih partija", odgovarajui na to pitanje negativno. Odbacio je shvatanje CK KP Hrvatske da je svako ko se ne slae s odreenim postupcima Desete sednice CK SK Hrvatske unitarist ili birokrata ili etatist. Sloio se s osudom unitarizma, ali ne i sa obraunom sa ankom, kao zastarelom metodom", koja bi trebalo da spada ,,u prolost SK". Bitne promene u strukturi federacije zapoele su ustavnim amandmanima 1967. i 1968, dostiui celovit oblik amandmanima iz 1971. godine. U jeku ovih promena dolo je do nacionalistikih provala na Kosovu 1968. i u Hrvatskoj 1971. godine. Hrvatsko rukovodstvo trailo je ukidanje kapitala centralizovanog u federaciji. I prve nacionalistike parole u Hrvatskoj vezane su za navodnu ekonomsku neravnopravnost Hrvatske. Nacionalistike snage smatrale su da je Hrvatska bila ugroena, jer su Srbi osvojili Dalmaciju, doli do hrvatskih deviza, ostvarivali ekonomsku ekspanziju na tlu Hrvatske. Ovetale parole svih nacionalista, od stvaranja jedinstvene drave naovamo, nisu ni ovog puta izostajale, kao stalni pratei argumentum" nacionalistiko-separatistikih programa. Pod vidom razbijanja centralizma federacije zainjao se nacionalizam koji e se nalaziti u stalnom usponu, da bi svom snagom provalio izbijanjem na javnu scenu 1971. godine. Ustavnim amandmanom iz 1968. Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija promenila je naziv u Socijalistika Autonomna Pokrajina Kosovo. Obim promena nije zadovoljavao kosovsku birokratiju i separatistiko-nacionalistiku struju koja je sve glasnije traila da se Kosovu da status federalne jedinice. Osnovna naela o organizovanju autonomnih pokrajina nisu vie utvrivana ustavom Republike ve pokrajinskim ustavnim zakonima. Status autonomnih pokrajina proiren je ustavnim

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

amandmanom iz 1971, koji predvia da se suverena prava", inae vezana za dravu, poinju ostvarivati i u autonomiji. Time je, kako istiu ustavnopravni i politiki pisci, dobijena federacija na dva nivoa" u poloaju i odnosu SAP prema SR Srbiji, i poloaju i statusu SR Srbije i SAP u federaciji koji su u sutini izjednaeni. Odnosi u federaciji sve su tee usklaivani, jer se radilo o est republika i dve pokrajine, a sve su one u novoj situaciji iskazivale svoje specifine interese, gubei iz vida interese celine. Mo saveznog aparata se raspadala, a novi nain dogovaranja nije bio razraen. Sukobi, sporovi i nesporazumi izmeu rukovodstava republika i pokrajina dolazili su do javnosti preko tampe i drugih sredstava informisanja, utiui na podizanje politike temperature i izazivajui nova uzbuenja. Decentralizacija i demokratizacija imale su za posledicu visok stepen politizacije ivota, ali su, na drugoj strani, u nedograenom sistemu reformisane federacije reprodukovale centrifugalne tendencije, koje su ugroavale celinu zajednice i samoupravnih odnosa. Uestalost, otrina i difuznost politikih sukoba ukazivale su i na nestabilnost drutveno-ekonomske osnove novih institucija i mehanizma meusobnih odnosa. Na jednoj strani, raniji oblik administrativno-birokratskog oklopa" je bio razbijen, posle dugogodinje suverene vladavine, a umesto monolitnog drutvenog sistema bilo je, na drugoj, stvoreno vie osamostaljenih drutvenih zajednica" i subjekata", koji su ostali neuklopljeni u sistem udruenog rada kao integralan samoupravni odnos, koji nije ni zaiveo". Ekonomske razlike izmeu republika i pokrajina otkrivale su neravnomernost privrednog razvoja. Po stepenu razvijenosti Kosovo je stajalo na zaelju, pored svih ogromnih ulaganja Srbije i Jugoslavije. Nacionalistike konfrontacije u SKJ sve su vie uzimale maha. Partijski vrh, u kojem je od vremena rata i revolucije bilo koncentrisano celokupno upravljanje zemljom, prenosio je neke poslove na republike. Delegacije republikih i pokrajinskih saveza komunista su, u neposrednim razgovorima s predsednikom SKJ Titom i na sastancima saveznih partijskih organa, uestvovale u donoenju i sprovoenju politikih odluka. Prevazilaenje saveznog etatizma" je znailo stvaranje policentrinog etatizma". Tito je smatrao tetnim meusobno suprotstavljanje federacije i republika, dviju neodvojivih strana naeg samoupravnog organizma". Prenoenje veih nad-

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKU POLITIKIH KRIZA

4 0 3

lenosti s federacije na republike nije predstavljalo distribuciju dravnosti, nego samo jedan dio procesa jaanja samoupravnosti koji mora da se nastavi, da ide do komuna i organizacija udruenog rada". Prenosom dravnog kapitala na banke posle privredne reforme, a u uverenju da e one uspenije od dravnih organa raspolagati akumulacijom, stavljajui je u funkciju radnih organizacija, banke su ostale van kontrole drutva. U bankarstvu, osiguravajuim zavodima i veletrgovini poeli su da se stvaraju centri otuene moi, koji su ugroavali drutveno-politiki poloaj radnike klase. Banke su drutvena sredstva pozajmljivale radnim organizacijama uz visoke kamate, bez rizika, rukovoene sticanjem profita. Tehnokratske snage u privredi izrastale su u monu drutvenu silu koja je, raspolaui otuenim kapitalom, sve vie otkrivala i ambicije za odluivanjem u politikom ivotu. Partijske organizacije u radnim kolektivima i novi upravljaki sloj postepeno su se spajali, stvarajui simbioze poznate pod nazivom tehno-birokratske strukture", koje su nastajale na svim nivoima. Ratna garda, smatrana nesposobnom, neproduktivnom i skupom, osetila se ugroenom. Grupnosvojinski odnosi su razarali drutvenu svojinu, podstiui raslojavanje u drutvu i doprinosei nastajanju tzv. srednje klase. Objavljeni rezultati istraivanja pokazuju da je krajem ezdesetih godina u Jugoslaviji 2% stanovnitva ivelo na nivou standarda srednje klase u visoko razvijenim zemljama, 10% stanovnitva se pribliavalo tome standardu, a oko 20% jedva opstajalo. Radnici su potiskivani iz rukovodeih samoupravnih organa ili pretvarani u poslunu glasaku vojsku tehno-birokratskih struktura. Objektivno, oni su se teko snalazili u komplikovanim raunicama, strunim analizama i elaboratima, koje su im servirali organizatori proizvodnje, komercijalni sektori, pravne slube, eknomsko-analitika odeljenja. Bezbrojni i sloeni pravni propisi (savezni, republiki, pokrajinski, optinski, radnih organizacija) postajali su sve manje razumljivi i strunjacima, a kamoli radnicima, dajui mogunost tehno-birokratskim snagama da iza paravana zakonitosti i potovanja prava uvruju svoje pozicije i opravdavaju razne zloupotrebe. U samoupravnim organima radnici su postajali posmatrai i pasivni sprovodnici volje profesionalnih upravljaa. Radnika klasa je ispoljavala politiku aktivnost u okviru drutveno-politikih

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

organizacija, koje su se, meutim, nalazile u defanzivi, tromo reagovale na dogaaje u privredi, bile forumski zatvorene, politiki umrtvljene i rastrojene sukobima razliitih struja i opredeljenja. Spontane reakcije radnika izraavane su samo u vidu obustava ili prekida rada (trajkova). Od 1958, kada su se prvi put pojavili, pa do 1969. bilo je oko 2.000 trajkova. Oni su najee objanjavani pokuajima kolektiva da na mikronivou" pojaaju uticaj radnika u upravljanju, ili protestima zbog loih meuljudskih odnosa, niskih dohodaka, krenja propisa, svemoi menadera" i direktora, loeg poloaja radnih organizacija. Politika kriza SKJ zaotrila se naroito u prolee 1971, kada je deo hrvatskog partijskog rukovodstva javno optuio unitaristiko-centralistike snage za zaveru protiv SR Hrvatske i njenih rukovodilaca, pripisujui takvu aktivnost pojedinim funkcionerima u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove i Saveznom sekretarijatu za unutranje poslove. Na to je Tito sa saradnicima odgovorio sazivanjem Sedamnaeste (Brionske) sednice Predsednitva SKJ u proirenom sastavu krajem aprila 1971, koja se zaloila za prevladavanje krize u partijskom rukovodstvu, za obnovu jedinstva, akciju protiv opozicionih snaga i primenu ustavnih amandmana u cilju ostvarivanja ravnopravnosti naroda i narodnosti i razvoja radnikog samoupravljanja. Drugi kongres samoupravljaa, odran u Sarajevu poetkom maja 1971, neposredno posle ove sednice, bavio se razradom tzv. radnikih amandmana, koji su imali da doprinesu uspostavljanju integralnog drutveno-ekonomskog sistema samoupravljanja. Posledice Desete sednice brzo su se osetile. Potcenjivanje nacionalistike opasnosti u najviem hrvatskom partijskom rukovodstvu omoguilo je narastanje i konstituisanje masovnog nacionalistikog pokreta (MASPOK), koji e svoje pravo lice pokazati 1971. godine. CK KP Hrvatske je na sebe preuzeo avangardnu ulogu u borbi protiv unitarizma, ime je navukao na sebe nepoverenje ostalih partijskih rukovodstava. Nacionalistiko-separatistiki elementi u SK u republikama i pokrajinama videli su u hrvatskom rukovodstvu telo na koje su se mogli osloniti u slinom poslu u svojim republikama i pokrajinama. Pre svega, Krste Crvenkovski u Makedoniji i kosovsko rukovodstvo.

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIKIH KRIZA

4 0 5

Osuda nacionalizma kao antikomunistike ideologije na Sedamnaestoj sednici Predsednitva nije spreila njegovu eskalaciju. Deo rukovodstva CK SK Hrvatske s dr' Savkom Dabevi-Kuar, Mikom Tripalom i Perom Pirkerom na elu poeo je da govori o masovnom pokretu navodno konstituisanom u odbranu nacionalnih i demokratskih prava hrvatskog naroda od birokratsko-centralistikih" i unitaristiko-hegemonistikih" snaga. Nacionalistike snage okupljene oko Matice hrvatske podstrekavale su euforiju nacionalizma, privremeno i formalno podravi Savez komunista u borbi za reformu federacije. Matica se nala na otvorenoj opozicionoj politikoj platformi. U rukovodstvu SK Hrvatske zapoela je diferencijacija u vezi s potrebom za smirivanjem drutvenog razvoja putem usvajanja ustavnih amandmana i za razobliavanje Matice kao opozicionog centra politici SKJ. Preko svojih asopisa i listova Matica hrvatska je irila i razbuktavala nacionalizam, koji je pretio neredima, meunacionalnim obraunima i ugroavao jugoslovensko jedinstvo. Hrvatski nacionalisti govorili su o Jugoslaviji kao tamnici Hrvatske, o progonu hrvatskog jezika, o pljaki hrvatske privrede. Po njima, hrvatski komunisti su izdali nacionalnu stvar; poverenje se moglo dati samo komunistikom progresivnom jezgru", koje bi moglo da uestvuje u misiji nacionalnog osloboenja" i nacionalnog preporoda". Hrvatski nacionalizam izazvao je protivodgovor srpskih nacionalista u Hrvatskoj, koji su, opet, polazili od teze da su Srbi tamo neravnopravni i ugroeni te da ne mogu da izau nakraj s hrvatskim separatizmom i subverzijama" ukoliko se ne oslone na sve Srbe i Srbiju. Srpski narod u Hrvatskoj naao se pak uznemiren pred rastuim talasom ovinizma i kleronacionalizma. Tito je u razgovoru s hrvatskim politikim rukovodstvom maja 1971. istakao da je Hrvatska ( ) postala kljuni problem u zemlji u pogledu divljanja nacionalizma", kojega inae ima u svim republikama, ali sada je najgore kod vas". On je kritikovao lanove Partije to su bacili koplje u trnje", a za nacionalistiki pokret rekao da se u njemu pod okriljem nacionalnih interesa okuplja (. . .) sav avo, nacionalizam, sva suprotna miljenja, do kontrarevolucije". Predsednik SKJ je zatraio najodluniju akciju: ko nije mogao da se odlui, trebalo je da napusti funkcije u Partiji. etvrta konferencija SK Hrvatske, odrana juna meseca, nije bila obavetena o ovoj Titovoj kritici rukovodstva, ali se

"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

izjasnila za borbu protiv nacionalizma i unitarista. Iz KPJ s iskljueni nacionalisti Marko Veselica i ime Dodan. No ova zalet nije dugo trajao, jer se deo hrvatskog partijskog rukovod stva intimno nije slagao s obustavljanjem nacionalistike eska lacije. Grupa u CK SK Hrvatske sa Savkom Dabevi-Kuar Mikom Tripalom, Perom Pirkerom i drugima koristila j situaciju za svoje nametanje u plimi nacionalizma koji j izazivala. Prilikom rasprave o ustavnim promenama grupa j zastupala gledite da je re o prvoj fazi, jer tek predstoj diskusija o nacionalnim armijama, privredi, jeziku. Grupa j gospodarila tampom i ostalim sredstvima informisanja. Titov izjave da nema nacionalizma u narodu i radnikoj klasi ko ristila je za manipulacije. Odbacivane su sve veze sa Srbim (onima na istoku"). Matica hrvatska je postala snano uporit nacionalistike struje. Predsednik Tito je bio obaveten n sastanku u vili Vajs" u Zagrebu, 4. jula 1971, da rukovodstv CK KP Hrvatske polazi u odlunu akciju. Zavaravan je veli anstvenim doecima u gradovima Hrvatske. Tito je nastoja da stavi do znanja svetu, naroito Brenjevu, da se Jugosla vija ne raspada usled nacionalnih sukoba. Partija i SSRN Hr vatske su bili potisnuti iz politikog ivota. Celokupnim po litikim ivotom su dirigovali nacionalisti iz MASPOK-a. Tra eno je otcepljenje Hrvatske i njen prijem u Ujedinjene nacije Razvijena je teza da Srbija eksploatie Hrvatsku. Za tu svrh koriene su pseudoanalize Rudolfa Biania iz 1938. godine Nacionalizam nije naao uporite u radnitvu, ali je zahvati deo preduzea (Agrokombinat u Zagrebu, Autotransport Zagrebu, Rafineriju nafte u Sisku, eljezniko transportno pre duzee u Zagrebu). Tito je dao izjavu u zagrebakom hotelu Esplanada" 15. septembra 1971. godine. Istakao je pozitivno raspoloenje i politiko opredeljenje naroda i SK Hrvatske. Grupa Savke Dabevi-Kuar iskoristila je ovu izjavu za jo agresivnije nastupanje protiv onih lanova CK KP Hrvatske i Izvrnog komiteta koji su pokuavali da ostvare zadatke koji su proizilazili iz dogovora s Titom, zakljuaka 17. sednice Predsednitva SKJ i 20. sednice CK SK Hrvatske. Delirijumu masovnog nacionalistikog pokreta suprotstavljali su se komunisti, borci, radnici, Hrvati i Srbi, naroito u Slavoniji, Baniji, Kordunu. Na povorku Matice hrvatske u Podravskoj Slatini borci su odgovo-

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIKIH KRIZA

4 0 7

rili masovnim zborom. Zdenko Has je 1. jula 1971. iscrpno informisao marala Tita o stanju i raspoloenju u Slavoniji. MASPOK je neoekivano ovladao Dalmacijom. Vie nije bilo opasnosti od Italije, a svoje je uinio i prosperitet zahvaljujui turizmu, s nacionalnim egoizmom koji je izazvao. Odluujuu ulogu u ovom preokretu imali su katolika crkva i zagluna kleronacionalistika propaganda. Srpski deo rukovodstva u Hrvatskoj oseao se sve vie ugoenim. Na opte uenje, Savka Dabevi i Mika Tripalo su proizvedeni u generale. Sve jaa psihoza meu hrvatskim i srpskim stanovnitvom kao da je podseala na neka druga vremena. Ve komije nisu razgovarale jedan s drugim. Srbi su se, ne slutei na dobro, naoruavali. Matica hrvatska je stajala iza objavljivanja trajka na Sveuilitu za kraj novembra 1971, koji je inae bio predvien za poetak 1972. godine. Cilj je bio da se na stranu studenata privuku radnici i ostali graani i tako otvori politika kriza u Hrvatskoj. Voe nacionalistike partijske frakcije nisu vie imale uticaja na studente, iza kojih su stajale druge snage. Upravo za vreme ovog trajka na Sveuilitu, Tito se u Karaorevu 30. novembra 1971. sastao s rukovodstvom SK Hrvatske. Tito je za arite oznaio Maticu hrvatsku, nazivajui je kontrarevolucionarnom". Na 21. sednici Predsednitva SKJ, 1. i 2. decembra, ranije zakazanoj ali odranoj s promenjenim dnevnim redom, raspravljalo se gotovo iskljuivo o situaciji u Hrvatskoj. Tito je saoptio sadrinu svojih razgovora s njenim rukovodstvom i zatraio da se rasprava o situaciji u njoj proiri na celu Jugoslaviju, jer u svim republikama, negdje vie negdje manje, ima identinih problema". Po Predsedniku SKJ, u Hrvatskoj je bio formiran nacionalni pokret, a njeno rukovodstvo nije dalo otpor kontrarevolucionarnim grupama koje su stajale iza njega. U nastalom rascepu veina je bila na pozicijama borbe protiv nacionalizma, dok manjina nije postupala u skladu s utvrenim programom delovanja. trajk na Sveuilitu, koji nije bio samo stvar studenata, Predsednik SKJ je ocenio kao kontrarevolucionarnu djelatnost". Glasila Matice hrvatske, Vjesnik i druga, oznaena su kao listovi koji objavljuju protivustavne izjave. Masovni pokret se irio i uzimao zabrinjavajue razmere. Izvor talasa nacionalizma i ovinizma koji je zapljusnuo Hrvatsku nalazio se u Matici. Odbacujui da je sam stajao iza takvog razvoja dogaaja, predsednik Tito je s nacionalizmom osudio i

"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

unitarizam, ali se izjasnio za jedinstvo Jugoslavije kao nedeljive celine. Na kraju skupa on je rekao da se radnika klasa ne moe odvajati po republikama, jer je ona jugoslovenska, s tim to bi u svakoj republici trebalo da bude najvaniji faktor vlasti. Predstavnici SK Hrvatske primili su kritiku, ali su rukovodioci koji su prednjaili u razbuktavanju nacionalizma objasnili svoje ponaanje sporim reavanjem drutveno-ekonomskih problema. CK SK Hrvatske je na 23. sednici, 12. i 13. decembra, usvojio akcioni program svog Izvrnog komiteta i doneo zakljuke koji su obavezivali lanstvo da se odluno bori za odstranjivanje nacionalistikih uticaja i likvidiranje svih nacionalistikih i ovinistikih arita u drutvu. Prihvaene su ostavke predsednika CK SK Hrvatske dr Savke Dabevi-Kuar i sekretara Izvrnog komiteta Pere Pirkera. Mika Tripalo je, kao funkcioner saveznih partijskih i dravnih organa, podneo ostavku Josipu Brozu Titu. Zbog razvijanja nacionalistike i frakcionake delatnosti, iz SK Hrvatske do aprila 1972. iskljuen je 741, a smenjen s funkcije 131 lan, te podnete ostavke na 280 funkcija. U Srbiji se, pod rukovodstvom Marka Nikezia, predsednika CK SK Srbije, formirala jedna druga vrsta opozicije, manje buna iako direktno suprotstavljena postojeem razvitku. Marko Nikezi je smatrao da put Srbije i Jugoslavije vodi razvoju savremene (moderne) privrede, demokratizaciji drutva, oslobaanju od tutorstva jugoslovenskog politikog vrha, oslobaanju od starih kadrova, konzervativnih i birokratski raspoloenih. Samoupravljanje nije otvoreno napadano, ali je svoeno na formu. Rukovodea grupa je glavnu opasnost videla u restauraciji birokratskog centralizma koji preti da ugui demokratiju i zaustavi demokratski kurs razvitka. Umesto srpske brige za Jugoslaviju trebalo je unaprediti sistem drutvenih odnosa i proizvodnju, a na drugoj strani onemoguiti jugoslovenski politiki centar da se mea u poslove Srbije. Ekonomski i politiki liberalizam je davao ansu da se Srbija emancipuje, oslobodi arbitraa, okrene razvoju trine privrede i izvoza i da se neutralie hrvatski nacionalizam. Vodea grupa u CK SK Srbije videla je najveu opasnost u vrstorukakoj" tendenciji, uspostavljanju centralistike i podravljene privrede, povraaju na staljinistiku partiju. Ova linija podvrgnuta je kritici jula 1972. na sastanku politikih rukovodilaca Srbije.

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

4 0 9

Srpski komunisti, politiki krugovi i najire javno mnjenje doivljavali su prodor nacionalizma u Hrvatskoj kao direktno ugroavanje srpskog naroda u Hrvatskoj, labavljenje temelja Jugoslavije i dalju ekspanziju drugih nacionalizama koji su pokazivali tendenciju da oslabe poziciju Srbije u Jugoslaviji i u samoj Republici, podsticanjem autonomakih" tendencija na Kosovu i u Vojvodini. Druga konferencija SKJ usvojila je januara 1972. akcioni program zasnovan na borbi protiv nacionalizma u obliku separatizma i hegemonizma, protiv tendencija tehnokratizma i vladavine kapital-odnosa. Konferencija se izjasnila za zamenu predstavnikih odnosa delegatskim. Po Titovim reima, ponaanje komunista i foruma u republikama nije bilo samo njihova unutranja stvar, ve i stvar Saveza komunista Jugoslavije. Na sastanku grupe politikih rukovodilaca SR Srbije jula meseca podvrgnuto je kritici politiko ponaanje njenog partijskog vrha kao antisocijalistiko i ukazano na opasnost izolacije Srbije od drugih republika. Pismom Predsednika SKJ i Izvrnog biroa Predsednitva SKJ od 18. septembra svim komunistima Jugoslavije lanstvo je upozoreno da e uspeh politike Partije biti doveden u pitanje ako se ova ne preobrazi u organizaciju revolucionarne akcije. Sutina pitanja je bila u tome da li e radnika klasa zagospodariti cjelinom drutvene reprodukcije i osigurati odluujuu ulogu u politikom i drutvenom odluivanju, ili e ojaati oni odnosi i snage koji su suprotni interesima radnike klase, socijalizma i samoupravljanja". Politika kriza u Srbiji dovela je do intervencije partijskog rukovodstva Jugoslavije i predsednika Tita. Na sastanku kolektiva rukovodeih drugova iz Republike Srbije", odranom od 9. do 12. oktobra 1972. u Beogradu, Tito se naao u manjini. On je izneo da ne postoje pravilni odnosi izmeu CK SK Srbije i Predsednitva Saveza komunista Jugoslavije, da su prisutne i ideoloke razlike i da su sredstva informisanja u rukama ljudi koji rade protiv naeg jedinstva, protiv interesa socijalistike Jugoslavije". Kritikovana je koncentracija kapitala i zadravanje kapital-odnosa u bankarstvu, spoljnoj trgovini i trgovini na veliko. U Titovoj zavrnoj rei rukovodeem aktivu SR Srbije kae se da je odnos prema klasnom neprijatelju" bio liberalniji, i u idejno-politikom konfrontiranju, i u pogledu politike krivinog gonjenja, izricanja presuda, pa i prikazivanja kroz sredstva informisanja". Iz toga je proizilo nepoverenje u meusobnim odnosima

"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

izmeu partijskih foruma u Srbiji i u Jugoslaviji uopte. Zamerao je to je nain tretiranja politikih zbivanja u drugim republikama u beogradskoj tampi", i pored viestrukih upozorenja i protesta, ostao ,,u dobroj meri nepromjenjen". Njemu se nije nikada postavljao problem odnosa ni sa srpskim, ni sa bilo kojim drugim komunistima", jer ja sam lan SKJ, jugoslovenski komunista i rukovodilac". Kritiki je reagovao na negativne prie o njemu kao linosti i ovjeku", jednom od onih koji, toboe, ele vraanje na staro, da ja, toboe mijenjam politiku SKJ, da revidiram odluke Devetog kongresa i da to inim bez demokratske diskusije". Tito je podvlaio znaaj demokratskog centralizma u SKJ, odgovornost komunista za dalji razvitak zemlje i socijalizma; suprotstavljao se grupaenju i frakcionatvu, zapostavljanju kadrovske politike, nebrizi za radniku omladinu. Povodom inteligencije, Tito je odbijao tezu da se u vrhu Saveza komunista uvrijeio antiintelektualni kurs ime nas se eli odvojiti od inteligencije i njenog doprinosa naoj borbi". Iznosio je utisak da je re ne o tome kako ukloniti sve ono to ometa idejno i akciono jedinstvo u sprovoenju generalne linije, ve o tome ko e koga". Pledirao je na kraju na komuniste Srbije da prevaziu neslaganja", da se ujedine na platformi pisma Izvrnog biroa Predsednitva SKJ i na odlunom sprovoenju generalne linije u interesu radnih ljudi Jugoslavije". Uskoro posle ovog sastanka (samita"), Marko Nikezi, predsednik Centralnog komiteta, Latinka Perovi, sekretar Izvrnog komiteta CK SK Srbije, i Bora Pavlovi, sekretar Gradskog komiteta SK Beograda, podneli su ostavke. Smenjen je niz direktora u privredi i tampi koji su davali otpor kursu 21. sednice Predsednitva, Druge konferencije SKJ i Pisma Predsednika SKJ i Izvrnog biroa Predsednitva SKJ. Ostavke su podneli i rukovodioci SK Vojvodine Mirko anadanovi i Milo Radojin. Tom prilikom nije dolo do kritike nacionalistikih tendencija na Kosovu, iako su one bile drastino izraene 1968. i narednih godina u borbi za pretvaranje Kosova u republiku. Komunisti Kosova zadovoljili su se optimistikim konstatacijama o uspenom obraunu s nacionalizmom na Kosovu, iako je nacionalizam rapidno prodirao u sve sfere ivota politike i kulture, izazivajui poetno iseljavanje Srba i Crnogoraca.

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

4 1 1

Krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina arita politike krize u Jugoslaviji nalazila su se u Hrvatskoj i Srbiji, ali je i u drugim republikama bilo opozicionih, frakcionakih ili autonomistikih tendencija, koje su dole u raskorak i sukob s vladajuom linijom SKJ. Zbog neslaganja s njom smenjen je u Sloveniji Stane Kavi, predsednik republikog izvrnog vea, a u Makedoniji nije vie, po isteku mandata, biran na partijsko-dravne dunosti Krste Crvenkovski i smenjen je Slavko Milosavlevski. Nacionalistiki stavovi i izjave Crvenkovskog kritikovani su u tampi i na sednicama makedonskog partijskog rukovodstva. Posle poraza unitaristiko-centralistike struje 1966, nacionalistiko-separatistike snage nale su se u otrim politikim konfrontacijama sa SKJ, ali su kao to se istie u analizama tih dogaaja bile slomljene bez upotrebe sredstava dravne prinude. Pripremajui se za Deseti kongres SKJ i donoenje novog ustava, partijski teoretiari traili su reenja za novu koncepciju samoupravljanja, koja bi osigurala skladniji i dinaminiji razvoj drutveno-ekonomskih odnosa, zatiujui interese radnike klase od antisamoupravnih snaga. U razvijanju te koncepcije glavnu ulogu je odigrao jedan od najistaknutijih konstruktora samoupravnog sistema u Jugoslaviji Edvard Kardelj. Najvaniji pravci budueg drutvenog razvoja izneti su u Platformi za pripremu stavova i odluka Desetog kongresa SKJ, objavljenoj juna 1973. Samoupravni sistem je oznaen kao etapa na putu od kapitalizma, preko poetne faze socijalizma, do Marksove asocijacije slobodnih proizvoaa", to jest do komunizma. Podvueno je da postojei sistem u Jugoslaviji sadri elemente i buroaskog i socijalistikog drutva, te da najpre mora da savlada elemente starog u svojoj osnovi. Samoupravno socijalistiko drutvo je oznaeno kao jedan od oblika diktature proletarijata. Neuvaavanje te injenice vodilo je degradiranju radnike klase od subjekta na objekt. S obzirom na prelaznost" tekue etape, postavljen je najoptiji naredni zadatak: prelaenje na udruivanje rada i sredstava. Oko robne proizvodnje postojale su idejne, politike, i ekonomske kontroverze u naem drutvu". Platforma se, odbacujui raniji fetiizam", shvatanje da trite automatski reava sve probleme, izjasnila za slobodu trita, ali trita koje je moralo da odraava drutvene odnose u proizvodnji, a ne da omoguava

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

nekritiko prenoenje kategorija kapitalistikog drutva u nae uslove". Novi ustav SFRJ, iz februara 1974, i Deseti kongres SKJ prihvatili su koncepciju samoupravljanja zasnovanu na udruenom radu. Podrobno reguliui drutveno-ekonomske odnose Ustav je prevazilazio klasini konstitutivni akt organizacije politike vlasti". Prema Ustavu, socijalistiko drutveno ureenje SFRJ zasnovano je na vlasti radnike klase i svih radnih ljudi i na odnosima meu ljudima kao slobodnim i ravnopravnim proizvoaima i stvaraocima, iji rad slui iskljuivo zadovoljavanju njihovih linih i zajednikih potreba". Ovi odnosi, pak, poivaju na drutveno-ekonomskom poloaju radnog oveka koji mu obezbeuje da, radei sredstvima u drutvenoj svojini i odluujui neposredno i ravnopravno s drugim radnim ljudima u udruenom radu o svim poslovima drutvene reprodukcije, u uslovima i odnosima meusobne zavisnosti, odgovornosti i solidarnosti ostvaruje svoj lini materijalni i moralni interes i pravo da se koristi rezultatima svog tekueg i minulog rada i tekovinama opteg materijalnog i drutvenog napretka, da na toj osnovi to potpunije zadovoljava svoje line i drutvene potrebe i da razvija svoje radne i druge stvaralake sposobnosti. Ustav utvruje da sredstva za proizvodnju i proirenu reprodukciju nisu klasna svojina, te da njima mogu raspolagati samo udrueni radnici neposredno, to jest u osnovnoj organizaciji udruenog rada. Da bi se politiki sistem usaglasio s poloajem radnika u drutveno-ekonomskim odnosima, naputen je stari predstavniki sistem i uveden delegatski, u kojem se delegacije obrazuju neposrednim i tajnim glasanjem. lan 133. Ustava predvia da radni ljudi u osnovnim samoupravnim organizacijama i zajednicama i drutveno-politikim organizacijama obrazuju svoje delegacije radi neposrednog ostvarivanja svojih prava, dunosti i odgovornosti i organizovanog uea u vrenju funkcije skuptina drutveno-politikih zajednica". U svim skuptinama, izuzev u Skuptini SFRJ, uvedena su tri vea: vee udruenog rada, kao delegatsko telo radnih ljudi u organizacijama udruenog rada i drugim samoupravnim organizacijama i zajednicama; vee mesnih zajednica u optinama, odnosno vee optina u republikama i pokrajinama; i drutveno-politiko vee, kao delegatsko telo radnih ljudi i graana, odnosno drutveno-politikih organizacija. Skuptinu SFRJ inila su dva vea: Savezno vee, koje

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

4 1 3

su sainjavali delegati samoupravnih organizacija u republikama i autonomnim pokrajinama (po 30 delegata iz republika i po 20 iz pokrajina), i Vee republika i pokrajina, sastavljeno od republikih skuptinskih delegacija (od po 12 delegata) i pokrajinskih skuptinskih delegacija (od po 8 delegata). Po Ustavu, delegati Saveznog vea odluuju uglavnom o pitanjima iz samostalne nadlenosti federacije, a delegati u Veu republika i pokrajina uglavnom o pitanjima za ije je reavanje u federaciji potrebna saglasnost republika i pokrajina. Ustav predvia konstituisanje mesnih zajednica kao oblika samoupravnog organizovanja na teritorijalnom principu. Samoupravne interesne zajednice javljaju se kao nov oblik samoupravnog povezivanja. Predvien je i zatitni mehanizam samoupravnih prava i drutvene svojine. Zatitne funkcije vre skuptine drutveno-politikih zajednica, sudovi, ustavni sudovi, javni tuilac i drutveni pravobranilac samoupravljanja. Prema Ustavu, drutveni pravobranilac samoupravljanja je samostalan organ u ijoj je nadlenosti pokretanje postupka za zatitu samoupravnih prava i za ponitavanje odluka i akata kojima su povreeni samoupravljanje i drutvena svojina. Umesto 23, Predsednitvo Jugoslavije ini 9 lanova. Na zajednikoj sednici vea Skuptine, 16. maja 1974, godine Josip Broz Tito je izabran za doivotnog predsednika SFRJ. Proglaeni su i lanovi Predsednitva: Vladimir Bakari, Fadilj Hoda, Stevan Doronjski, Vidoje arkovi, Petar Stambolio, Lazar Kolievski, Cvijetin Mijatovi i Edvard Kardelj. Uvoenje predsednitva u republikama i pokrajinama predstavlja ustavni izraz njihove suverenosti, odnosno autonomnosti. Donoenjem Ustava SFRJ, republikih i pokrajinskih ustava (pokrajine su 1974. prvi put dobile ustave) izgraen je novi ustavni sistem SFRJ. Savezno izvrno vee dobija u novom ustavnom sistemu izvrne funkcije na nivou federacije. Ono je zadueno da sprovodi politiku, savezne zakone, opta akta i propise, a odgovorno je Skuptini SFRJ. Posle Mitje Ribiia i Mike Spiljaka, na elu Saveznog izvrnog vea nalazio se Demal Bijedi, od 1971. do svoje smrti u avionskom udesu 1977. godine, kada je za predsednika izabran Veselin uranovi. Deseti kongres SKJ, odran u Beogradu od 27. do 30. maja 1974, kojemu su prethodili republiki kongresi i pokrajinske konferencije (marta/aprila), izabrao je Josipa Broza Tita za predsednika SKJ bez ogranienja trajanja mandata. Ustavna

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

naela o udruenom radu razraena su za ta se zaloio Deseti kongres SKJ u Zakonu o udruenom radu. usvojenom novembra 1976. Njime su instituti i odnosi udruenog rada normativno konkretizovani. Smatralo se da su ovim i drugim zakonima socijalistike snage sa SKJ na elu stvorile institucionalne preduslove za uspostavljanje osnovnog produkcionog odnosa na kojem se temelji jugoslovenski sistem socijalistikog samoupravljanja". Njihov zadatak se sastojao u oivotvoravanju organizacija udruenog rada kao osnovnih elija udruenog rada i osnovnih inilaca samoupravne integracije drutva. Novi tip demokratije samoupravna demokratija" trpeo je, po Kardelju, pritisak ne samo konzervativizma svesti" ve i ozbiljnih objektivnih tekoa, jer se samoupravljanje razvijalo u svetu krcatom grevima smene jedne istorijske epohe", od kojeg se nije moglo izolovati, a ni drutvene snage jo uvek nisu bile dovoljno na strani socijalistikog samoupravljanja". Poraz politikih protivnika samoupravljanja i njegovo normativno razraivanje nisu znaili da se ono u praksi izgradilo kao integralan odnos, postalo efikasno kao sistem, racionalno u sferi organizacije i produktivno u materijalnoj proizvodnji, da je napustilo institucionalne ljuture i, jednom reju, prohodalo". U drutvenoj stvarnosti i dalje su delovale protivurenosti vezane za ogranienu materijalnu proizvodnju, koja nije sposobna da pokrije sve potrebe, za neusaglaene odnose izmeu drutva i pojedinca, sukoba interesa republika i pokrajina, birokratije i radnih ljudi, pri raspodeli prema radu, itd. Pored ovih protivurenosti, uvrivanje samoupravljanja u bazi drutvenih odnosa ometala su u dosadanjem razvoju i jednostrana shvatanja njegovog kompleksnog sadraja, koji se ne svodi iskljuivo na materijalne interese, pogotovu ako se ovi suprotstavljaju interesima drutvene zajednice. Osnovu rasprave voene na 11. kongresu SKJ, odranom juna 1978. u Beogradu, inila je studija Edvarda Kardelja Pravci razvoja politikog sistema socijalistikog samoupravljanja. Studiju je prethodno usvojilo Predsednitvo CK SKJ, juna 1977, kao osnovu za pripremu partijskih dokumenata. Centralno mesto ove studije, iji su stavovi ukljueni u partijske dokumente, ini pojam pluralizam samoupravnih interesa", u kojem nastaje politiki sistem socijalistike demokratije oznaen kao suprotan jednopartijskom i viepartijskom sistemu. Sutinu socijalistike samoupravne demokratije Kongres je

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

4 1 5

nalazio u neposrednom ueu radnih ljudi u okviru delegatskog sistema prilikom reavanja svih drutvenih pitanja. Ustavna reenja iz 1974. zasnivala su se naelno na samoupravnom federalizmu. Umesto dravno-pravnog koncepta federacije usvojen je koncept kooperativnih odnosa u federaciji. Niz reenja jaa pozicije republika kao drava u SFRJ. Ideje samoupravnog povezivanja pretvarale su se u sutu suprotnost snaenje republike dravnosti. Savezni kolektivni organi obrazovani su na osnovi pariteta. Posle provale nacionalizma i stiavanja njegovih javnih manifestacija, ustavna fizionomija federacije umesto preobraaja na samoupravnim osnovama dobila je sva obeleja labave federacije. Pod federacijom" Vladimir Bakari je razumevao samo ono to se dogovore republike i pokrajine. Jugoslavija je postala jedinstvena samo onoliko koliko su to htele sve republike i pokrajine. SKJ je nastojao da spoji nacionalne i samoupravne (klasne) interese u sliveni organizam jedinstva, koji bi u budunosti sve vie naglaavao samoupravno povezivanje, samoupravnu integraciju. Meutim, usledilo je jaanje republikih drava na bazi stagnacije samoupravljanja, sve jae intervencije drave u svim sferama ivota i sve manjeg uticaja radnike klase u poslovima od vitalnog znaaja. Nacionalne konfliktnosti prikrivaju praktinu eksploataciju vlastitih radnika odnosne drave". Naputanjem dravnopravnog federalizma i preputanjem polja razvoju kooperativnog federalizma putem samoupravne integracije stvarane su perspektive daljeg razvoja samoupravljanja, ali su posledice nacionalnih drava i ekonomija suavale prostor povezivanja, smanjivanja prometa i usluga izmeu raznih krajeva Jugoslavije i vodile sve veem hermetikom zatvaranju svojih privreda. Stoga je danas smanjena razmena i prokockana" materijalna osnova samoupravnih povezivanja. Pria o nacionalnim dravama kojima je socijalizam dao samoupravnu, socijalistiku sadrinu sve manje je ubedljiva pred udarima suprotne prakse koja raa dalja razdvajanja, vodi osiromaavanju, ekonomskim, politikim i kulturnim autarhijaffla, teritorijalizacijama kapitala, republikanizaciji istorije i kulture, snaenju nacionalistikih mitova kao spasonosne formule budunosti, bez sagledavanja u kakve ambise vodi slina politika, bliei nas ivicama meusobnih obrauna, stranih arbitraa i najraznovrsnijih vidova nacionalnih i verskih sukobljavanja.

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

Ustav iz 1974. je uspostavio sistem, koji regenerie nacionalizam, dajui impulse izgradnji koncepcije nacionalnih drava u sklopu Jugoslavije, koje su se oslanjale, pri tome, na tendencije federalizacije partije. U Jugoslaviji nacionalizam ne moe proi, ukoliko ga ne podravaju, izazivaju i reprodukuju oficijelne politike strukture, same ili udruene s graanskim nacionalizmom unitaristikog ili separatistikog karaktera. Iskustva Hrvatske iz 1971. i Kosova iz 1968. i 1981. suvie su upeatljiv dokaz za pomenuto tvrenje. Nacionalna birokratija ima saveznike u graanskom nacionalizmu, klerikalizmu, kleronacionalizmu i separatistiko-kontrarevolucionarnim snagama; kada se s njima udruuje, one deluju u simbiozi s legalnim snagama koje potkopavaju koncept revolucije, Jugoslavije i samoupravne demokratije. Povezivanje birokratije s nacionalistikim snagama najee je kamuflirano i prikriveno. No sutina je u staranju da birokratija sebe predstavi kao jedinog nacionalnog reprezenta, kao i radnike klase i naroda. Ukoliko je i mislila da se kasnije oslobodi saveznika koji je pritiska, deavalo joj se da joj to ne poe za rukom, zapravo da postane zarobljenik nacionalistikih snaga koje je sama izazvala. Birokratija se zna spajati, koristei nacionalna oseanja naroda, i sa inteligencijom, tako da ovaj vid amalgamisanja postaje daleko opasniji u nekim krajevima (Kosovo), drutveno-politiki gledano, od nekadanjih glavarskih veza s vlau. Spoj birokratije (upravljakih slojeva") s delom privilegovane inteligencije vodio je na Kosovu uspostavljanju vlasti mimo naroda, na raun zloupotrebe vlasti za voluntaristike poteze, lino bogaenje i sladak ivot, a na drugoj strani razbijao jedinstvo i integritet Jugoslavije ugroavajui koncepcijom etniki istog Kosova i ustanovljivanja kosovske republike tri jugoslovenske republike. Ovakva orijentacija ugrozila je jedinstvo jugoslovenske federacije u svim vidovima: dovela je u pitanje jedinstvenu jugoslovensku revoluciju; dovela je do stvaranja saveza partija u okviru formalno jedinstvenog SKJ, to je novi tip partijskog pluralizma na nacionalnoj osnovi: razbila je jedinstvo trita; strukturu jedinstvene federacije pretvorila je u policentrini etatizam i istorijski utemeljenu dravu predstavila kao dogovor nacionalnih drava. Trajanje ovih procesa utvrdilo je takav odnos snaga koji birokratiji za sada omoguuje da se ogluuje o svaku kritiku re. Meutim, nerazumnost i nezasnovanost istorijski gleda-

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA

4 1 7

no takvih tendencija ne daje perspektivu snagama birokratije u budunosti. Istorijsko iskustvo Jugoslavije slui da se sagleda neivotvornost i apsurdnost svih dosadanjih vidova centralizma, ali i decentralizacije koja postaje paravan za vladavinu nacionalnih birokratija. Razvoj posle 1974. je pokazao da su ustavna reenja praktino najvie pogodovala razvijenim republikama. Proteklih 14 godina kao da pokazuju svu ironiju istorije, jer su u naem razvitku nadvlaivala reenja koja su nacionalistike snage isticale u viegodinjoj krizi tokom perioda 19681972. godine, izraena pre svega u statusu nacionalne drave, konfederalizmu, federalizaciji SKJ i osamostaljenim ekonomijama.