SUOAVANJE S KRIZOM

etvrtog maja 1980. u Ljubljani je umro predsednik Tito. Sahranjen je u Beogradu, 8. maja. Jo pre Titove smrti u stranoj javnosti raspravljalo se o sutranjici Jugoslavije i izraavale se sumnje u njen opstanak i jedinstvo; pitalo se hoe li ostati u frontu nesvrstanosti ili prei u lager, hoe li zadrati samoupravni kurs ili se obreti u restauraciji kapitalizma ili birokratskog centralizma ve zavisno od toga kakve je ideoloko-politike poglede koji od stranih duebrinika za sudbinu Jugoslavije imao. lanovi Predsednitva CK SKJ izabranog na 11. kongresu SKJ bili su posle Titove smrti: Vladimir Bakari, JStane Dolane, Stevan Doronjski, Duan Dragosavac, Veselin uranovi, Aleksandar Grlikov, Fadilj Hoda, Nikola Ljubii, Lazar Kolievski, Cvijetin Mijatovi, Branko Mikuli, Milo Mini, Petar Stamboli, Vidoje arkovi, Duan Alimpi, Mahmut Bakali, Angel emerski, Milka Planine, France Popit, Vojislav Srzenti, Nikola Stojanovi i Tihomir Vlakali. Predsednitvo SFRJ, kao najvii kolektivni organ drave, bilo je u sastavu: Lazar Kolievski, Stane Dolane, Vidoje arkovi, Vladimir Bakari, Petar Stamboli, Fadilj Hoda, Cvijetin Mijatovi i Stevan Doronjski. Prvi znaci krize meunarodnih ekonomskih odnosa javili su se u obliku energetske ili naftne krize, najtee pogaajui zemlje u razvoju. U okviru strukturne krize svetske privrede" dolo je do enormnog rasta duga nerazvijenih i zemalja u razvoju. Dugovi ovih zemalja poveavali su se za 100 milijardi dolara godinje. Krajem sedamdesetih godina ti dugovi su dosegli sumu od preko 500 milijardi dolara. Neke zemlje grcale su u krizi i prezaduenosti: Brazil, Meksiko, Argentina, Jugoslavija, Rumunija i druge. U dunike mree upale su zemlje koje nisu predvidele energetsku krizu i orijentisale se na naftu,

SUOAVANJE S KRIZOM

4 4 5

ije je poskupljenje znaajno uvealo deficite ovih zemalja u odnosima s razvijenim svetom. Vetaki skok dolara (petrol-dolar) dokraja je zaotrio njihov poloaj. Monetarni imperijali*zam javio se i kao opasnost za nezavisnost malih i nerazvijenih zemalja. Jugoslavija je 1975. godine dugovala 6.584 miliona dolara, a krajem 1983. ve 20.501 milion dolara. Drutveni plan je predviao smanjivanje stepena zaduenosti inostranstvu, a zaduenost se, meutim, poveala. Savezno izvrno vee je 1979. delilo" prava za nova zaduivanja u visini od osam milijardi i 427 miliona dolara, iako je zemlja ve krajem te godine dugovala 14.952 miliona dolara. O razmerama zaduivanja govori podatak da je samo Hrvatska u razdoblju od 1976. do 1980. investirala 723 milijarde dinara ili oko 2 milijarde dolara. Dotadanji i novi krediti stvarali su utisak prosperiteta, iako se ivelo na nivou koji nije bio pokriven odgovarajuim radom i produktivnou. Za zaduenost pomenutih razmera ira javnost nije znala, kao ni deo ljudi u vrhu jugoslovenske politike. Istinu o dugovima saoptila je tek Milka Planine, predsednik SIV-a, na nonoj sednici Skuptine SFRJ, jula 1983. godine. Tada se operisalo s dugom od 19 milijardi dolara. Na deo zaduivanja uticala je tzv. energetska kriza u svetu, ali je glavni uzrok bio u osamostaljenosti republika, to je omoguavalo nekontrolisano zaduivanje. Kao to je neoekivano dolo do napada Staljina na Jugoslaviju 1948, tako je isto SKJ mimo oekivanja suoen s pojavom nazvanom tehno-menadersko-birokratska struktura" ili kapital-odnos" krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina. Na ekonomskom planu, rukovodstvo Jugoslavije je zateeno i energetskom krizom i porastom cena nafte i drugog tenog goriva, kao i krizom zaduenosti uoi i posle Titove smrti; kriza koju narodi Jugoslavije ve osam godina preivljavaju u najotvorenijem obliku nesumnjivo je najvea u posleratnoj istoriji Jugoslavije. To je u pravom znaenju rei drutvena, politika i moralna kriza, iako je rukovodstvo zemlje dugo govorilo o zastoju i, kasnije, ekonomskoj krizi. Rukovodstvo Jugoslavije se maja 1984. godine odluilo da ue u razgovore s Meunarodnim monetarnim fondom. Prilikom parafiranja sporazuma, SIV je priloio Pismo o namerama, koje nije ni do danas objavljeno. Na osnovu ovog dokumenta, vlade 16 zemalja i oko 600 banaka bile su spremne da razgovaraju o kreditu od 3,5 milijardi dolara. Zemlja primalac kredita se

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

obavezivala da e u toku godine voditi ekonomsku politiku kakva je bila utvrena u pregovorima s Meunarodnim monetarnim fondom. Jugoslavija je danas jedna od 17 najzaduenijih zemalja na svetu, zajedno sa Argentinom, Bolivijom, Brazilom, iieom, Kolumbijom, Kostarikom, Obalom Slonovae, Ekvadorom, Jamajkom, Meksikom, Marokom, Nigerijom, Peruom, Filipinima, Urugvajem i Venecuelom. Prema podacima koje je objavila Svetska banka, ukupni spoljni dug Jugoslavije u 1986. iznosio je 21 milijardu i 363,6 miliona dolara. Struktura ovih dugova pokazuje da je na dugorone dugove otpadalo 17 milijardi i 954,9 miliona dolara, na kredite Meunarodnog monetarnog fonda 2 milijarde i 68,7 miliona dolara, a na kratkoroni dug jedna milijarda i 340 miliona dolara. Najvea zaduenja nastala su u periodu izmeu 1975. i 1980. godine. Dugorona zaduivanja porasla su sa 5 milijardi i 817,6 miliona dolara na 15 milijardi i 585,5 miliona dolara; krediti Meunarodnog monetarnog fonda poveali su se sa 181,7 na 760,3 miliona dolara; kratkoroni dugovi Jugoslavije iznosili su 1980. godine 2 milijarde i 140 miliona dolara. Jugoslavija je 1980. godine stranim poveriocima platila 616 miliona dolara, 1981. 800,3; 1982. 911,1; 1983. 799,6; 1984. 949,9 i 1985. 1 milijardu i 394,2 miliona dolara. Izraunavanja Lojzeta Soana pokazuju da je dug Jugoslavije daleko vei od zvaninog, ako se ima u vidu pojedena akumulacija, to jest da nisu izgraeni kapaciteti koji stvaraju dohodak i akumulaciju. Sabiranjem ove hipoteke" ukljuujui doznake jugoslovenskih radnika iz inostranstva (oko sedam milijardi dolara), kursne razlike, promaene investicije i smanjenje bankarskih rezervi jugoslovenski dug je otprilike etiri puta vei nego to iznose zvanine cifre Svetske banke, objavljene u jugoslovenskoj tampi. Davor Savin smatra da je Jugoslavija 1986. za otplatu dugova morala da izdvoji iznos u visini od 10% vrednosti drutvenog proizvoda, dok je Nemaka 1921. godine uoi svoje najvee inflacije u istoriji za ratne reparacije potroila samo" oko pet odsto svog drutvenog proizvoda. Jo je Milka Planine isticala da je za zemlju unutranji dug tei od spoljnog. Statistika neumoljivo pokazuje da je Jugoslavija od 1953. do 1965. ostvarivala prosenu stopu privrednog rasta od 8,1% godinje, 19661975. godine 5,8%; 19761980. godine 5,6%, a 1982. godine 2%. Od 1981. do 1985. godine prosean godinji

SUOAVANJE S KRIZOM

4 4 7

porast drutvenog proizvoda iznosio je svega 0,6%. Visok tempo privrednog rasta u prethodnom periodu ostvarivan je u uslovima neravnotee u robnoj razmeni sa inostranstvom. Obim potronje prevazilazio je obim domae proizvodnje. Razlika izmeu proizvodnje i potronje reavala se uzimanjem kredita u inostranstvu. Prekomerna investiciona potronja nije mogla da se obezbeuje iz domae akumulacije. Od uvoza je najvie zavisila industrija, a potom saobraaj, graevinarstvo i zanatske usluge. Uvoen je reprodukcioni materijal, ali i luksuzna potrona roba. Uticajne grupe i pojedinci odluivali su o sudbini zajmova. Krediti su rasipani i neracionalno korieni. Ko zna raune utroka ogromnih sredstava i u koje svrhe? Niko nikada nije pokrenuo raiavanje pitanja i rasvetljavanje line odgovornosti, porekla bogaenja pojedinaca, ,,crne" fondove i druge masovne malverzacije. Investicije su bile primer lakomislenog ulaganja. Na pitanj novinara amerikom poslovnom oveku, nekadanjem ambasadoru SAD u Beogradu Iglbergeru, da li je i koliko uticao na davanje kredita Jugoslaviji, ovaj je mirno odgovorio da je uticao pri odobravanju kredita, ali da nije imao uticaja na to kako e se krediti upotrebiti. Investiciona politika ostavila je prava groblja za sobom: Feni", Medijapan, Feronikl; gubici Smederevske elezare teko optereuju celokupnu akumulaciju Srbije; fabrika u Glogovcu (Kosovo), proizvodnja celuloze u Ivangradu. Nerazumna investiciona politika zavila je u crno jugoslovensku privredu. Niko se ne stidi da objavljuje kao pobednike" vesti da je neko u zemlji ili u inostranstvu kupio izgraena preduzea s najmodernijim mainskim parkom kao staro gvoe, ili radi kompletiranja maina svojih fabrika. Deo industrijske proizvodnje prinuen je da se probija na zasienom tritu damping" cenama. Kriza je posle 1980. uticala i na smanjeno korienje kapaciteta industrije, jer nije bilo sredstava za uvoz sirovina, to je sa svoje strane uticalo i na smanjeno zapoljavanje. Jugoslovenska industrija je zavisna od inostranstva kad je re o nizu proizvoda, kako onih koje ne proizvodi (ugalj za koksovanje, sirovi fosfati, kalijumovo ubrivo, kalaj, ruda hroma, prirodni kauuk) tako i onih koje nedovoljno proizvodi (nafta, gvoe, pamuk). Preraivaka industrija nalazila se u jo veoj zavisnosti od uvoza (vune, sintetikih vlakana, celuloze, itd.). Statistika pokazuje da su od 1976. do 1980. cene industrijskih proizvoda rasle u proeku za 12,7% godinje; cene na malo

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

za 17,4%; cene proizvoaa poljoprivrednih proizvoda za 19,6%, a trokovi ivota za 19,7%. Prema zvaninim podacima iz 1981, dolo je do ogromnog porasta cena; stopa tog rasta je postala trocifrena, s tendencijom stalnog poveavanja. Cene industrijskih proizvoda rasle su proseno godinje za 47%; cene na malo za 49%, cene poljoprivrednih proizvoda za 46%, a trokovi ivota za 47%. Galopirajua inflacija nije uspela da se zaustavi i pored donoenja antiinflacionog programa. Spoljna likvidnost zemlje danas se proglaava manje opasnom za privredni ivot zemlje od unutranje nelikvidnosti. Svedoci smo ,,sive emisije" koja se ostvaruje ak i putanjem u promet menia bez pokria. Porast dohotka nije ostvarivan produktivnou rada ve poveavanjem cena usluga i proizvoda. Na malu produktivnost uticalo je vie inilaca, meu kojima: strukturna neusklaenost proizvodnih kapaciteta, oskudica sirovina, niska akumulativnost privrede, nedostatak obrtnih sredstava, neuvaavanje ekonomskih merila proizvodnje, itd. Tako se i moglo desiti da u periodu 19811985. ukupna potronja, ukljuujui i investicionu, bude znatno iznad ostvarene domae proizvodnje. Razlika je pokrivana vikom uvoza roba nad izvozom. Troenje je prelazilo sve granice i nije se opravdavalo radom. Prvi ekonomski poremeaji na svetskom tritu pokazali su velike strukturne neusklaenosti privrede i nesposobnost predvianja i prilagoavanja; otkrivena je uvozna zavisnost i izvozna nesposobnost. Iluzije uspenog rada i ivota nastajale su zahvaljujui relativno dobrom materijalnom standardu, pri emu su svi zaboravljali da on nije stvoren radom, produktivnou i materijalnim mogunostima jugoslovenske privrede. Jugoslavija je 1981. godinu doekala u znaku udara kosovske kontrarevolucije. Bila je to trea po redu kontrarevolucija separatistikih snaga Albanaca protiv ivota u Jugoslaviji; prva je bila 1944/1945, a druga 1968. Masovne demonstracije izbile su 11. marta 1981. godine u Pritini, da bi se ponovile 26. marta i razlile po elom Kosovu. Kosovska birokratija uspela je da 1968. proe bez posledica, iako je talas demonstracija separatistikog karaktera jasno govorio da su ovinizam i separatizam u Pokrajini uzeli velikog maha. Do izbijanja novih demonstracija, kosovska birokratija se uporno, trinaest godina, zalagala za izmenu poloaja Kosova, nastojei da osigura status republike u Jugoslaviji. Polo joj je za rukom da se sasvim izoluje od

SUOAVANJE S KRIZOM

4 4 9

Srbije, koja nije imala nikakvih prava da se mea u unutranji ivot Kosova. Kosovska birokratija je troila nemilice sredstva Srbije i Jugoslavije za gradnju luksuznih objekata, i u druge potroake svrhe, sasvim nekontrolisano i traila je sve vie novih sredstava. Zahtevi za novim sredstvima u ime zaostajanja Kosova u odnosu na druge republike i Vojvodinu pretvorili su se u refren. Partijski kadrovi koji su ustajali protiv albanskog nacionalizma uklonjeni su iz rukovodstva (Kadri Reufi, Jovo otra, Milo Sekulovi). Integrisana sa delom srpskih i crnogorskih kadrova podanikog karaktera, kosovska birokratija je zavela strahovladu na Kosovu koja je pretila eksplozijom, a do nje je zaista i dolo u prolee 1981. godine. Ilegalne separatistike organizacije su imale velike mogunosti za rad na Kosovu. Kulturna i nauna saradnja Tirane i Pritine se razvijala kroz direktne kontakte. Sluba bezbednosti je sasvim zatajila, iako su neprijateljske aktivnosti bile otkrivene daleko pre izbijanja kontarevolucije, jo 1974. godine. Zvanini inioci su reagovali, a ira javnost nije ni znala za ove pojave. Sve je teklo u tiini u ime ouvanja autonomije Pokrajine, koju je njeno rukovodstvo smatralo iskljuivo svojim zabranom. Srbi i Crnogorci iseljavali su se pod prinudom. Egzodus Srba i Crnogoraca nije ni do dananjeg dana prestao. Kosovo je poprite nasilja nad slovenskom manjinom u ime ostvarivanja sna kosovske birokratije o etniki istom Kosovu. Tim povodom Muhamed Keetovi s pravom podsea da je zemlja koja je protestovala protiv rasne diskriminacije u Junoj Africi, Mozambiku, Palestini i Rodeziji ostala dugo pasivna prema iseljavanju Srba i Crnogoraca s Kosova. Indoktinacija iz susedne Albanije je nesmetano tekla. Njome je najvie bila zahvaena albanska omladina. Lazar Kolievski je . aprila 1981. ukazao da je politika Albanije bila jedno od najznaajnijih izvorita nacionalistike euforije", ali ne i njen jedini uzrok. Meu drugim uzrocima Kolievski je navodio propuste albanskog rukovodstva, tezu slaba Srbija jaka Jugoslavija" i stvaranje mamutskog univerziteta u Pritini koji je po njemu bio potencijalno arite nacionalizma. Deo kosovske birokratije spojio se s delom albanske inteligencije sa Pritinskog univerziteta i Akademije nauka i umetnosti Kosova. Demonstracije su uguene angaovanjem vojno-milicijskih snaga. Pogrena politika jugoslovenskog rukovodstva prema Kosovu, koja je od kraja ezdesetih godina omoguavala da se

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

Kosovo izolovano razvija, zadovoljavajui na drugoj strani neumerene prohteve kosovske birokratije za proirivanjem autonomnih kompetencija Kosova u pravcu pretvaranja autonomnog statusa u republiki, nastavljena je i posle ove demonstracije nacionalizma i separatizma, iako su dalekoseni ciljevi albanskih nacionalista i antijugoslovenska politika rukovodstva bili oigledni. Demonstracije su bile organizovane, ali prikriveni organizatori nisu identifikovani. Kazna je stigla uesnike u demonstracijama iz redova indoktrinirane omladine, dok su stvarni intelektualni inspiratori i kolovoe ostali anonimni. Albanci u rukovodstvu Kosova i Jugoslavije dobili su ,,za kaznu" jo vee poloaje u jugoslovenskoj federaciji. Institut tzv. politike odgovornosti kao da nije postojao. Teko da se takva situacija moe nai u analima savremene svetske istorije. Bez presedana je takoe da se u rukovodstvu Kosova i Jugoslavije gotovo kompletno nala tzv. akovaka grupa lanovi albanskih komunistikih grupa koji su posle aprilskog rata doli na Kosovo. Jugoslovensko rukovodstvo donelo je Platformu o Kosovu 1981, ali kontrarevolucija na Kosovu nije prestajala, niti je iseljavanje Srba i Crnogoraca zaustavljeno. Platforma SKJ o Kosovu doneta novembra 1981. istakla je da je Kosovo od 1945. godine naovamo doivelo epohalan preobraaj i napredak" u svim oblastima, od privrede do kulture. Podseala je da je Izvrni komitet CK SKJ 1959. godine doneo Zakljuke o pitanjima nacionalnih manjina, ije je ostvarivanje doprinelo da se unapredi njihov poloaj, uloga, prava i odgovornosti. Ustavom iz 1963. ustanovljen je naziv narodnosti" umesto nacionalne manjine", koji izraava stav i praksu SKJ da se nacionalna prava narodnosti ne svode na klasina manjinska prava u kulturi i prosveti. Iz naziva Pokrajine izbrisana je Metohija. Tek juna 1987. godine, rukovodstvo CK SKJ zauzelo je stanovite, mada nedovoljno jedinstveno, da je Kosovo problem Jugoslavije. Savlaivanje kosovskog arita, najbolnije neuralgine take savremene Jugoslavije, stvar je opstanka jugoslovenske zajednice. Na pitanju Kosova svi Jugosloveni polau ispit socijalistikog patriotizma. Mada je kosovski problem specifian, on se u tako otrom obliku nije mogao pojaviti da se cela Jugoslavija blagovremeno zauzela za njegovo otklanjanje, i da na drugoj strani i ostali delovi Jugoslavije ne pate od slinih birokratskih slabosti. Za mnoge jugoslovenske mislioce iz

SUOAVANJE S KRIZOM

4 5 1

redova humanistike inteligencije birokratija je nala u nacionalizmu svoju ideologiju". Kosovo danas preti jedinstvu Jugoslavije, kriza omoguuje meanje staljinistikog albanskog rukovodstva u unutranje poslove Jugoslavije, stvaraju se pretpostavke za internacionalizaciju pitanja u interesu velikih sila. Na Kosovu je iseljavanjem Srba i Crnogoraca doveden u pitanje osnovni stav jugoslovenske internacionalistike ideologije i politike bratstva i jedinstva. Kao da je uoeno da se kriza Kosova moe reavati samo nizom kompleksnih mera: pozivanjem na politiku odgovornost najistaknutijih predstavnika kosovske birokratije; novim ustavnim ureenjem poloaja Kosova i Metohije u Jugoslaviji i SR Srbiji, uz potovanje kosovske autonomije; ulaenjem u bit celokupne jugoslovenske krize koja omoguuje krizu i na Kosovu; ozbiljnim upozorenjem Jugoslavije susednoj NR Albaniji bez straha od meunarodnih implikacija da se dalje ne mea u rovitu kosovsku situaciju; stvaranjem pretpostavki za vraanje iseljenog srpskog i crnogorskog ivlja na Kosovo; otvorenim granicama Pokrajine za cirkulaciju drutvenih sredstava i ideja iz svih krajeva Jugoslavije na Kosovu i Metohiji, uz istovremenu brzu i doslednu korekciju krajnosti zapaenih u upotrebi jezika, u zapoljavanju, naunoj i kulturnoj komunikaciji, radu sudova i delatnosti organa bezbednosti. Kosovski razvitak pratio je strahoviti prirataj albanskog stanovnitva od 1948. do 1985. godine. Dok je 1948. na Kosovu i Metohiji bilo 67,9% albanskog ivlja, dotle je Srba bilo 24,1%. Situacija je za tri decenije radikalno izmenjena. Na Kosovu je u periodu 19811985. bilo 87.0% Albanaca, 7,6% Srba i 0,35% Crnogoraca. Demografi i sociolozi porodice smatraju da prekomerni natalitet Albanaca danas prevazilazi stopu prirataja nerazvijenih zemalja za 30%. Ova demografska eksplozija izazvala je i izaziva niz negativnih posledica: zaostajanje Kosova i pored velikih sredstava koja cela Jugoslavija ulae u razvoj Pokrajine, razvoj nacionalizma i separatizma, jaanje pritiska za iseljavanje nealbanskog stanovnitva, ugroavanje drutvenog i zdravstvenog poloaja Albanki, nemogunost otvaranja novih radnih mesta za toliki prirataj stanovnitva. Demografsko gaenje" drugih naroda na Kosovu nalazilo se u direktnoj zavisnosti od funkcije stvaranja etniki istog Kosova. Za sedam decenija zajednikog ivota narodi Jugoslavije morali su dva puta da brane svoju nacionalnu egzistenciju,

"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

jednostavno da bi opstali kao narodi, 19411945, kada su Srbi i Slovenci bili izloeni nevienom genocidu, i 19481953. godine, kada su narodi Jugoslavije bili suoeni sa zajednikom opasnou odbrane svoje nezavisnosti u vidu staljinistike intervencije. Druga karakteristina crta zajednikog razvitka sadrana je u nedovoljnom uspehu ekonomskog povezivanja i integracije privrednim putem. Do sada je integracija uvek tekla na politikoj osnovi i uz delovanje politikih snaga kao osnovnih faktora kohezije (u nae vreme KPJ, odnosno SKJ). Ekonomski projekti preobraaja retki su i nedosledno se izvode. U Kraljevini re je bila o nekoj vrsti nacionalne ekonomije za vreme Milana Stojadinovia, koji se kratko vreme nalazio na vlasti, oslanjao se na nemako iskustvo u razvoju privrede, i zemlju sve vie uvodio u krug nemako-italijanskog uticaja; drugi put je do integracije dolo u vidu programa industrijalizacije u novoj Jugoslaviji, vezanog za glavnog izvrnog planer" Borisa Kidria, i programa koji se razvijao na centralistikoj osnovi i imao izvor u sovjetskim koncepcijama dirigovanog planiranja. Tokom samoupravne decentralizacije, nadvladale birokratske snage su dovele do ekonomskog zatvaranja i ulaganja nezavisno od optejugoslovenskih interesa. Osnovna dijalektika jugoslovenskog razvoja nije uspevala da spoji i sintetizuje interes optejugoslovenske celine i vlastitog razvoja pojedinih delova te celine, to je jedini racionalan osnov zajednikog ivljenja, ako izuzmemo odbrambene funkcije, poveanu snagu ujedinjenih delova i etniku srodnost naroda. Jugoslovensko rukovodstvo je veoma malo uinilo ili nije znalo vie da uini na planu razmetaja proizvodnih snaga u Jugoslaviji, iako je Fridrih Engels ostavio upozorenje da samo ono drutvo koje svoje proizvodne snage harmonino povezuje prema planu moe rasporediti industriju po celoj zemlji onako kako odgovara njenom vlastitom razvitku i podsticanju razvitka ostalih elemenata proizvodnje. Ova proputena ansa naroito je uticala na produbljivanje nesklada izmeu ionako neravnomerno razvijenih delova Jugoslavije. Drugu tetnu posledicu izazvalo je razmetanje istovetne industrije po republiko-nacionalnim i regionalno-pokrajinskim merilima, dovodei do multipliciteta istovetne proizvodnje koja ne dosee optimalne granice proizvodnje i nema domae trite i preduslove za prodor na strana trita. Investicioni promaaji poslednjih

SUOAVANJE S KRIZOM

4 5 3

decenija samo su doprinosili sazrevanju ekonomske krize u trenutku dospevanja otplata stranih dugova. Avgusta 1982. jugoslovenski vrh je formulisao novi ekonomski program razvitka poznat kao Dugoroni program ekonomske stabilizacije. Komisija koja je izradila ovaj program poznata je kao Krajgerova komisija", po Sergeju Krajgeru, svom predsedniku. Program je formulisan i donet posle uzbune koja je nastala u leto 1981. kada zemlja vie nije mogla da vraa inostrane dugove. Tadanji sekretar za finansije SIV-a Petar Kosti izneo je da spoljnoj likvidnosti preti kolaps", to je bio povod da se u Skuptini SFRJ otvori rasprava o odgovornosti funkcionera za javne izjave. Godine 1983. utvreno je da banke ne mogu da otplauju ni kamate ni kredite. Ali ni tada nije pokrenuta javna rasprava o stranim dugovima i njihovoj otplati. Protiv lana Saveznog izvrnog vea J. Smolea otvorena je rasprava zato to je ukazao na taj problem. Tvorci Dugoronog programa ekonomske stabilizacije ne koriste izraz kriza" ve govore o pogoranju ekonomske situacije", problemima i tekoama" u drutveno-ekonomskim odnosima. Program poiva na gleditu da je osnovni uzrok postojeeg stanja otuivanje akumulacije od radnika", jer se osnovni privredni subjet u naem sistemu potiskuje i onemoguava (mu se) da postane odgovoran samoupravni robni proizvoa". Otuda je borba za ekonomsku stabilizaciju u stvari borba ,,za jaanje stvarne drutvene moi i odgovornosti radnika u udruenom radu". Potencirano je neuvaavanje trita, domaeg i stranog. Ekonomska politika se sluila merama normativnog i administrativnog regulisanja, a ne sredstvima ekonomske prinude. Jednom reju, nije se vodilo rauna o ekonomskim zakonitostima, uz korigovanje nepoeljnih dejstava trita. Usvojeni program nije sprovoen kako se oekivalo. Savezno izvrno vee, pod predsednitvom Milke Planine, nije preduzelo mere za realizaciju programa koji je nesumnjivo imao mnogo protivnika, zainteresovanih za dravnu regulativu u privredi i odravanje status quo-a zbog odbrane steenih interesa, straha od posledica ekonomskih zakonitosti inae starog straha SKJ i dravnog rukovodstva i neverice u samoupravljanje. Program je doekan i potcenjivaki, kao zbirka starih formula i pokuaj gaenja vatre putem vatrogasaca, kao neoriginalan zbir starih recepata. Odlaganje jaeg razvoja ekonomskih zakonitosti u jugoslovenskoj privredi samo je uticalo na jo vee produbljivanje krize,

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

bez obzira to se ni ovaj program nije mogao uzeti kao savren, idealan i spasonosan, jer su u ivotu bile prisutne brojne protivurenosti, sukobi interesa, neizvesnost, a postojala su i znatna ogranienja vezana za sudbinu radnih ljudi i njihovih mogunosti da u datim uslovima izdre ekonomsku utakmicu bez veih socijalnih potresa. Sukob razvijenih i nerazvijenih je deo naslea Jugoslavije od njenog nastanka, koji do danas nije skinut s dnevnog reda, a bitno utie na stanje odnosa i politikih raspoloenja u drutvu. U periodu 19521983. najvee uee u investicijama imala su nedovoljno razvijena podruja: SAP Kosovo 58%, SR Crna Gora 56%, SR Makedonija 40%, SR Bosna i Hercegovina 37%. Bez obzira na ovaj stepen ulaganja, i dalje su ostale velike razlike izmeu privredne razvijenosti republika i pokrajina. Odnos drutvenog proizvoda po stanovniku izmeu najrazvijenijeg dela zemlje, SR Slovenije, i najnerazvijenijeg, SAP Kosova, iznosio je 1984. godine 7,5:1. Slovenija se po svim obelejima razvoja udaljila ak i od razvijenih delova Jugoslavije, to jest SR Hrvatske i SAP Vojvodine. SAP Kosovo je, zahvaljujui ogromnim ulaganjima Srbije, ostalih republika i Vojvodine uspeo da izae iz faze izuzetne nerazvijenosti koja se mogla okarakterisati ak i kao feudalizam u ekonomskoj i duhovnoj sferi (feudalni obiaji, begovsko ponaanje, odnos prema eni, tradicionalne ustanove bese", krvne osvete, umira, itd.).' ak je i razvoj Srbije, ekonomski bogate i autarhine za jugoslovenske uslove, ispod proeka razvijene republike. Davanja iz budeta federacije za razvoj drutvenih delatnosti i drugih slubi i privredno nedovoljno razvijenim republikama i SAP Kosovu koja su bila bespovratna iznosila su od 1966. do 1984. oko 150 milijardi dinara po tekuim cenama. Za bri razvoj privredno nedovoljno razvijenih podruja korien je i vei deo kredita Svetske banke. Do 1970. uee ovih podruja u ukupno odobrenim sredstvima Banke iznosilo je 33%; 1971 1975. godine 52%, a 19761980. godine 64%. Privredno nedovoljno razvijenim podrujima odobreno je od 1981. do 1984. godine 841,5 miliona dolara, ili 51,5% od ukupno odobrenih kredita Narodne banke Jugoslavije, od ega SAP Kosovu 348 miliona dolara. Drutvena zajednica je preko Federacije privredno nedovoljno razvijenim republikama i SAP Kosovu dala od 1966. do 1984. godine oko 549 milijardi dinara, ili oko 3% drutvenog proizvoda privrede.

SUOAVANJE S KRIZOM

4 5 5

Takav razvoj nije doveo do jaanja jedinstvenog jugoslovenskog trita ve, tavie, doveo je do njegovog razbijanja, zahvaljujui dezintegraciji sistema i zatvaranjima u nacionalne granice u kojima je svako svakim nezadovoljan a svi zajedno Jugoslavijom, nalazei krivce u sebinosti drugih i nacionalnim pretenzijama koje apsolutizuju interese samo svoje republike, odnosno pokrajine. Meurepublika razmena roba i usluga je uveliko smanjena, a cirkulacija kapitala izmeu republika i pokrajina uopte ne postoji, ukoliko se izuzmu fondovi i udruivanje sredstava na nivou fedracije za podsticanje nedovoljno razvijenih republika i Kosova. Republika mobilnost radne snage je takoe beznaajna. Autarhine tendencije su dovele do osam privreda. Dokumentovano se navodi da stvaranje vlastitih privrednih struktura postoji ak i u okviru republika i pokrajina. Doskora su i sredstva davana Kosovu troena po procenama kosovske birokratije, bez ikakve kontrole. Razbijanju jugoslovenskog trita doprinela je i raznolika strana tehnologija koja je gotovo prepolovila zemlju na dva dela. Ova poslednja vrsta deobe ima za posledicu i kupovinu licenci proteklih decenija u skladu sa kako ga nazivaju neki pisci kolonijalnim mentalitetom". Odvajanje radnike klase po republikama dovelo je do toga da je danas od preko 15.000 OOIJR manje od 500 u sastavu radnih organizacija izvan svoje matine republike, to govori o izolacijama i stvarnom gubitku uloge radnike klase kao dominantnog inioca u Jugoslaviji. Ukidanjem Vea proizvoaa, radnika klasa je podeljena na republike i nacionalne radnike klase, suprotno socijalistikom karakteru zemlje. Kritika misao uzaludno istie da je u vienacionalnoj zajednici vladavinu radnike klase i njenu ulogu kohezivnog i integrativnog inioca jugoslovenskog drutva mogao izraziti samo jedinstveni klasni radniki interes na nivou Jugoslavije, neposredno u formi Vea proizvoaa, a ne preko republika i pokrajina i njihovog sporazumevanja. Tekui razvitak doveo je i do razbijanja velikih sistema u oblasti eleznica, pota, metalurgije, elektroenergije, rudarstva itd. Srastanje partije i drave u uslovima jednopartijskog sistema imalo je za posledicu konstituisanje politikog monopola i odvajanje Partije od radnike klase. Privredom su zagospodarili izvrni dravni i partijski organi, koji su van procesa proizvodnje i ne stvaraju materijalna dobra, postajui po politikolozi-

"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

ma neka vrsta generalnih direkcija privrede na svojoj teritoriji". Ova uzurpacija u formi operativnog rukovodstva privredom predstavlja u naem vremenu civilizacijski anahronizam. Nita tako upeatljivo nije otkrilo sistemske slabosti u vidu deoba, lokalizma, feudalnih uzurpacija i pljake kao to je to uinila afera oko Agrokomerca" 1987. godine. Zloupotrebom menica naruen je ekonomski i finansijski sistem Jugoslavije, ugroena privreda i obezvreena Jugoslavija u svetskoj zajednici. Postojanje osam samostalnih ekonomija moralo je prouzrokovati haotinu situaciju u privredi i politici, onemoguiti stvaranje jugoslovenskih ekonomskih organizacija, razjediniti velike sisteme elektroprivrede, telekomunikacija, eleznica. Afera je ukazala na visok stepen deformacija privrednog sistema, koje su produbljivale arita krize i inflacije, a koje su rukovodei ljudi Agrokomerca" veto koristili pre svega one u finansijsko-monetarnom i kreditno-bankarskom sistemu. Na drugoj strani, stvoren je unutranji tehnobirokratski monopol", omoguavajui stvaranje sistema u sistemu". Savremena jugoslovenska kriza jo jednom je potvrdila iskustvo iz istorije Jugoslavije da proputeno demokratizovanje sistema negativno utie i na pokuaje emancipacije privrede, politike, kulture i drugih drutvenih deletnosti. Politika je permanentno nametala svoju volju u sferi donoenja odluka, u kadrovskoj selekciji i blokadi smene generacija. Stara garda politiara u Kraljevini Jugoslaviji nalazila se na politikoj pozornici sem uticajnih pojedinaca koje je smrt ranije odnela sve vreme postojanja Kraljevine. Rat je spreio da se afirmiu generacije roene uoi ujedinjenja ili u meuratnom periodu; najistaknutije predstavnike stare generacije u politici smenjivala je, po njihovom odlasku, druga ili trea garnitura iste generacije, ljudi odrasli i formirani pre stvaranja Jugoslavije. Ova pojava ne vai za komuniste, jer se mlaa generacija revolucionara nala na borbenom popritu posle estojanuarske diktature. Ona se potvrdila u revoluciji koja predstavlja njeno herojsko doba". Re je o kompaktnoj generaciji mladih, poletnih ljudi velikog moralnog kapitala, koji su uzeli celokupno rukovodstvo drave i Partije u svoje ruke nakon osloboenja, i zadrali ga do naeg vremena, bez obzira na povremena podmlaivanja rukovodstva od ezdesetih godina naovamo. ezdesete godine su u svetu donele dosta jasnu de-

SUOAVANJE S KRIZOM

4 5 7

markaciju izmeu ratne i posleratnih generacija u oblasti politike i privrede, nezavisno od injenice to su pojedini politiari iz stare plejade ostajali i dalje na sceni, to je i prirodno, s obzirom na njihovo iskustvo i zrelost u voenju drutvenih poslova. Smena generacija u svetu se poklapala i s novom tehnolokom revolucijom. Za razliku od kapitalistikih zemalja, gde su ove pojave generacijskih smena vie nego uoljive, protok generacija naroito u sferi najvie politike" bio je u socijalistikim zemljama vie nego blokiran. Rukovodstva socijalistikih drava bila su, koliko do jue, sastavljena od staraca. Jugoslovensko selo bilo je od 1945. izloeno procesima transformacije i modernizacije ruralnih sredina, u mnogim krajevima Jugoslavije, koji jo nisu zavreni. Teklo je intenzivno iseljavanje radno sposobnog i mladog sveta sa sela u pravcu gradova koji su mamili svojim drukijim, za mlade privlanijim nainom ivota. U gradovima su mladi ljudi bolje uspevali da ree svoje ekonomske probleme bar pealbarski talas iz krajeva u kojima su migracije bile trajna pojava (Makedonija, Dalmacija i drugi krajevi). U poreenju s gradovima, selo nije privlailo a nije ulivalo ni sigurnost i izvesnost u bolju sutranjicu. Istraivai na mikroprimerima pokazuju kako je u nekim krajevima Makedonije proteklih decenija dolazilo do prave eksplozije pealbarskog sindroma", koja nije bila izazvana socijalnim motivom i nezaposlenou, jer su na daleka otiskivanja u svet, uglavnom preko okeana (u Zapadnu Evropu, SAD, Australiju) kretali ljudi koji su bili u radnom odnosu. Mamile su ih bogate zemlje, kao obeane", i bili su uvereni da e tamo daleko bolje naplatiti svoj rad i stei sigurnost, dobiti trajniju perspektivu. Jugoslovensko selo ve godinama ostaje na starakim domainstvima. U elom proteklom periodu nalazilo se potpuno u senci razvoja gradova i industrijalizacije, van politikih monopola koncentrisanih u gradovima, lieno svakog vida uticanja na optejugoslovensku politiku, pa ak i na oblast poljoprivredne proizvodnje ili na nain regulisanja vlastitih ivotih pitanja. Broj seljaka smanjivao se i u rukovodstvima vlasti i Partije, ak i kada ih je u njima bilo u ime zastupljenosti seoskog folklora". Jugoslavija je u proteklih 40 godina doivela nekoliko talasa koji su se kretali od sela prema gradu: prvi posleratni talas, sa apsorbovanjem dojueranje partizanije" u aparat

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

vlasti, vojske i privrede; drugi u periodu industrijalizacije i trei u savremenom dobu, kada su mladi seljaki sinovi, s diplomama kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika, nali posao u fabrikama i tercijarnim delatnostima, ispunivi gradove, koji su narastali velikom brzinom. U toku industrijalizacije stvarali su se i neki sasvim novi gradovi na dojueranjim ledinama; sela su se pretvarala u industrijska naselja, a kasabe i palanke preko noi dobijale fizionomiju gradova. Ova seljaka masa unosila je svoje navike i nain ivota u gradove, a na drugoj strani optereivala komunalno-stambene slube gradskih centara. Povezivanje gradova sa selom teklo je i u formi irenja gradskih atara u velikom preniku oko centra gradskih naseobina. Problemi ovih naseljavanja, naih specifinih skokova komuna", dobrovoljnih, ekonomski podsticanih, javljaju se sa protokom vremena i tekuom krizom u svom najogoljenijem obliku. Industrija u gradovima preteno je gubitaka", a socijalizacije gubitaka" sve vie pod udarom kritike, to u uslovima trocifrene inflacije pogaa radnitvo, uslune delatnosti i sitno inovnitvo koje, ivei u gradovima, uz stalna poskupljenja i stambene tekoe, sve tee obezbeuje uslove za egzistenciju. Na drugoj strani selo je velikim delom ispranjeno, a preostali zemljoradnici, na malim, delom i razbacanim parcelama, nisu u stanju da nose poljoprivrednu proizvodnju modernog tipa. Drutvene investicije, tako izdano ulagane u industriju, nisu mimoilazile ni poljoprivredu, mada je ona bila u senci ogromnih ulaganja u fabrike koje su nekada bile politike" a danas su, po merilima ekonomskih zakonomernosti, nerentabilne. Selo i ne lii na nekadanje, jer su na obradivom zemljitu nikle vikendice", kao ivi spomenik umrtvljenom kapitalu. Jugoslavija je kao pluralistika nacionalna zajednica pouena pri tome istorijskim iskustvom Kraljevine Jugoslavije ije su vladajue snage uoi aprilskog rata morale da trae reenje odnosa u federativnoj formi organizovana jo u ratu, kao sloena drava koja se odlikovala vrstinom i jedinstvom. Centralistika obeleja ove federacije su u daljem razvoju prevazilaena elementima kooperativnog federalizma. Oekivalo se da se politiko-teritorijalne organizacije dravne vlasti (optina, pokrajina, republika i federacija) pretvore u samoupravne ljudske zajednice" u kojima se dobrovoljno povezuju i objedinjuju samoupravni oblici rada i ivota ljudi na odreenoj

SUOAVANJE S KRIZOM

4 5 9

teritoriji. Za sve drutveno-politike zajednice bilo je zajedniko to to su poticale iz samoupravne drutvene osnove. Samim tim, one su bile zasnovane na drutvenoj svojini, samoupravljanju i vlasti radnike klase. Ova tenja i idealna doktrinarna slika u praksi je i pored onovremenih vizija pokazala sasvim drugu tendenciju razvoja, koja je u nae vreme dovela do apsolutizacije republika kao drava, pa ak i pokrajina kao suverenih drava u okviru SR Srbije. Iz toga su proistekle mnoge deformacije, blokade, nesporazumi i antagonizmi, koji ne mogu da ne uznemiravaju ljude naeg vremena. Proces menjanja jugoslovenske federacije trajao je punih deset godina, protiui u znaku protivurenosti i politikih borbi. Nacionalno pitanje i njegovo pokretanje na Osmom kongresu ve je oznailo poetak razmatranja odnosa u federaciji, iako o tome glasno nije bilo govora. Rukovodei ljudi federacije Tito, Kardelj i Bakari pojaali su ovaj proces posle pada Rankovia. Tito je bio za jedinstvenu Jugoslaviju, sa snanim partijskim centrom i armijom, ali je, starei, prihvatao reformu federacije kakvu je Kardelj stvarao u ime kooperativnog federalizma, a Bakari u ime federacije koja federira". Dualna konfederacija iz 1939, ili ak i trijalna, mada nedovrena, ustupala je u ratu mesto vrstoj federaciji koja se sedamdesetih godina pretvara u pluralistiki deformisani oblik konfederacije od est lanova u skladu s jugoslovenskim reenjem jugoslovenske revolucije, s tim to je za razliku od revolucije pokrajinama dat dvostruk status jedinica u sastavu SR Srbije, ali politiki i konstitutivnih elemenata federalizma (konfederacije). Deveti kongres je dao politiku vizu projektu preureenja Jugoslavije. Amandmanske promene iz perioda 19671971. zapravo su anticipirale Ustav iz 1974. godine. Federalni centralizam" bio je tako razbijen na devet delova: est republika, dve pokrajine i Savez. Federalizacija Partije je tekla sporije, ali se i ona odvijala jo od Devetog kongresa da bi u nae vreme nastale ak teorije o suverenosti" republikih i pokrajinskih partija. Mo Partije formalno i ustavno-pravno gledano nije ni dodirnuta, nego je ak kao to naglaavaju neki istraivai i pojaana, jer od 1974. Ustav titi vodeu politiku mo SKJ. Ta mo se ogleda i u tome to je Tito bio doivotni predsednik SFRJ, doivotni predsednik Partije i vrhovni komandant Jugoslovenske armije. Partija je ozvaniena kao dravna partija. Uspostavljena je potpuna sraslost drave i Partije. Dravu je Partija pretvorila u

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

svoju transmisiju", a njen idejni, politiki i kadrovski monopol predstavlja 'kiobran' dravnom aparatu od uticaja, kontrole i kritike graana". U sistemu u kome Partija ima pravo da se mea u sve, nije ni mogue uspostaviti pravnu dravu", zakljuuje vei broj pravnika, sociologa i politikologa. Ustanovljeno je da je 1972. u Jugoslaviji bilo oko 7.000 politikih profesionalaca u drutveno-politikim organizacijama, a u predstavnikim telima oko 5.000 izbornih lica. Oko ovog profesionalnog jezgra" okuplja se ira elita u optinama i na drugim nivoima, koristei privilegije i materijalne beneficije. U nju se ulazi po kriteriju vjernosti i istomiljenitva", a iz nje ispada samo u sluaju grubog kiksa putem sluajeva i ekskomunikacija u klikakim obraunima". Ustavnopravno potvrena u svom monopolu, Partija ve nije bila monolitna, jer je zapoela njena dezintegracija (ideoloka, nacionalna, na bazi interesa, otrenjavanjem dela lanstva od preterane vere", itd.). Protivnici federacije ravnopravnih naroda i nacionalnih manjina (narodnosti) ne shvataju da Jugoslavija samo kao takva moe postojati. Na drugoj strani, sasvim suprotna politika filozofija jednog dela rukovodeih jugoslovenskih subjekata gradila je federaciju kao konfederaciju (savez drava), ugroavajui naela i smisao federacije stvorene na Drugom zasedanju AVNOJ-a i uopte opstanak Jugoslavije kao celine. Izmeu odluka AVNOJ-a i Ustava iz 1974. nema kontinuiteta. Konfederalistiki duh dovodi do potpune blokade sistema, jaa snage separatizma i ugroava zajedniki opstanak. Nema federacija koje poivaju na principu veta (konsenzusa) svojih lanica, uzaludno upozoravaju strunjaci komparativnog ustavnog prava. Ne postoji konfederacija proizila iz federacije istiu istoriari koja je uspela da se odri pod pritiskom delovanja centrifugalnih snaga. Konfederacija ne omoguuje jedinstveno ekonomsko trite, strujanje kulturnih ideja, snaenje odbrambene moi Jugoslavije. Konfederalizacija Jugoslavije dovela je do kosovskog separatizma, zahteVom za stvaranje kosovske republike i to etniki iste, te prikljuenjem toj republici delova Crne Gore, Srbije i Makedonije, ime su dovedeni u pitanje temelji Jugoslavije. Jedinstvo i zajednitvo u SR Srbiji i ustavni poloaj Srbije predmet su rasprava i nezadovoljstava koja do danas ne prestaju. Ova nezadovoljstva izbijaju zbog asimetrinog" ka-

SUOAVANJE S KRIZOM

4 6 1

raktera Srbije kao federalne jedinice i neuobliavanja Srbije kao drave shodno ostalim dravama u sastavu SFRJ. irenjem autonomija Srbija se svela na uu teritoriju van pokrajina, koje su se de facto pretvorile u republike, a republika u federaciju. Socijalistika autonomna pokrajina je, smatra Jovan Miri, ne samo ustavnom definicijom ve i itavom konstitucijom sistema vlasti zakonodavne, izvrne i sudske tako kompletirana" za ostvarivanje suvereniteta. Rukovodstvo Srbije je 1977. upoznalo jugoslovenske organe o problemima koji se javljaju u odnosima u SR Srbiji u oblasti kadrovske politike, narodne odbrane, planiranja, sudstva, bezbednosti. Zadacima SK Srbije u ostvarivanju Ustava i daljoj izgradnji i jaanju jedinstva i zajednitva u SR Srbiji bila je posveena 18. sednica CK SK Srbije odrana u Beogradu 24, 25. i 26. decembra 1981. godine, na kojoj je takoe istaknuto da se SR Srbiji osporavaju svojstva koje ona ima kao nacionalna drava srpskog naroda i drugih naroda i narodnosti koji ive u njoj, a u istoj meri i kao jedinstvena drutveno-politika zajednica. Ostvarivanjem jedinstva i zajednitva u SR Srbiji bavio se i Deseti kongres CK SK Srbije, maja 1986. godine. Savezu komunista Srbije nije bilo stalo do dravnosti radi dravnosti" ve do dravnosti kao sredstva socijalistikog samoupravljanja i vlasti radnike klase. Pristalice ustavnog status quo, bez obzira to prihvataju pod pritiskom opte volje izvesne promene Ustava iz 1974, nastoje da se te promene zadre u to ogranienijem obliku, podseajui kao da praksa nije vrhovni sudija o vrednosti ustavnih normi da je stvar u neispunjavanju ustavnih odredaba, a ne u samim ustavnim reenjima. Pristalicama dubljih promena upuuju se prekori da su zaneti centralizmom i pokuajima vraanja na dravne svemoi. Olako se zaboravljaju injenice da su narodi Jugoslavije odbacili centralizam graanskog tipa u Kraljevini Jugoslaviji tokom revolucije, i da su uli u neravnopravan boj s staljinizmom kao sinonimom sistema zasnovanog na birokratskom centralizmu; da je KPJ anticipirala samoupravnu viziju i praksu socijalistikog preobraaja, da bi se danas progresivne snage u drutvu vraale tim istorijski i iskustveno osuenim obrascima dalje ili blie prolosti. Uostalom, to nee narodi Jugoslavije koji, evo skoro pola veka, gotovo celu jednu epohu, ive u federativnom ureenju. Ali, oni se isto tako nisu ni borili, niti glasali za ko nf ed era tivnu strukturu Jugoslavije, za nacionalistike iskljuivosti i ekonomske bloka-

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

de sistema, ve za Jugoslaviju ravnopravnih naroda, otvorenu i prijemivu u svakom svom delu za ideje koje zrae napretkom i demokratijom. Problem nije u vraanju na centralistiko-etatistiku formulu, a jo manje na obnovu graanskog sistema, ve u afirmaciji samoupravne federativne Jugoslavije u kojoj e se odnosi izmeu federalnih jedinica i federacije urediti na osnovu izvornih principa AVNOJ-a. Naela dualnog ili trijalistikog ureenja federacije odbacila je istorijska praksa. Ako razvoj bude traio korekture u tkivu jugoslovenske federacije, reavae ih svi jugoslovenski narodi zajedniki, a pre svega potujui volju naroda kojeg se eventualne promene najvie tiu, jer ivot ne poznaje vena reenja i savrene obrasce. Raspoloenje partijskog lanstva protiv dezintegracije Jugoslavije najvidljivije je dolo do izraaja u optepartijskoj raspravi o predlogu zakljuaka 13. sednice CK SKJ odrane 12. i 13. juna 1984. godine. Debata je pokazala nezadovoljstvo najireg lanstva federalizacijom Partije, koja ide do konfederalizma, i drugim negativnim pojavama u jugoslovenskom ivotu. Toga su bili svesni i pojedini rukovodei ljudi SKJ, svodei na 13. sednici CK SKJ negativne posledice na dezintegraciju Jugoslavije, na teritorijalno zatvaranje, cepanje jedinstvenog jugoslovenskog privrednog prostora, na tendencije autarhije", iako je interes radnike klase nedeljiv". Delegati 12. i 13. kongresa SKJ su u mnogobrojnim kritiki intoniranim diskusijama izrazili nezadovoljstvo postojeim stanjem. Nezadovoljstvo je izraavano i na mnogim skupovima SUBNOR-a, na kongresima panskih boraca i skupovima Saveza omladine Jugoslavije, ali je rukovodstvo drave i Partije ostalo do danas gluvo na sve opomene, nejedinstveno i pocepano oko pravaca izlaenja iz sve oiglednije krize. Nezadovoljstvo birokratskim ponaanjem i deobama zemlje na nacionalnim osnovama ispoljavali su u mnogobrojnim svojim govorima, predlozima, analizama i memoarskim spisima mnogi stari revolucionari. Procesi promena drutvenog bia Jugoslavije proticali su na tankoj civilizacijskoj osnovi drutva koje je nesumnjivo napravilo dinovske korake u pravcu svoje ekonomske i kulturne emancipacije, iako istovremeno nije moglo da se dokraja oslobodi od civilizacijskih naslea koje vekovima i decenijama nosi. Drutvo je u gru ostvarivalo industrijalizaciju s urbanizacijom, to mu je, kao posao, u naslee ostavila graanska

SUOAVANJE S KRIZOM

4 6 3

klasa Jugoslavije. Uz sve napore, ova industrijalizacija nije dovrena ni u vreme kada je svet zakoraio u treu tehnoloku revoluciju. Civilizacijski problemi ne mogu se isputati u analizi naih kriza, kako u materijalnoj osnovici drutva, tako i u oblasti svesti. Jedna klasa moe se sruiti s vlasti u oruanom prevratu koji relativno kratko traje, ali se ljudi ne mogu humanizovati, stei radne navike, smisao za oseanje celine i osloboditi se taloga prolosti ni u daleko duem periodu. Povrna uverenja o brzoj ekonomskoj i duhovnoj emancipaciji posle rata mogla su biti plemenita inspiracija, ali stvarnost ne priznaje iluzije. Istorijska analiza je pokazala da je birokratija Jugoslavije i u svojoj graanskoj i u socijalistikoj fazi bila jedan od prvorazrednih problema biveg i savremenog drutva. Brojke ukazuju da je posluni upravni aparat Kraljevine Jugoslavije imao (bez nametenika i radnika u dravnim preduzeima) 1938. godine 168.000, a da je ve do 1950. narastao na 250.000 slubenika. Karakteristian je nain kadrovskog obezbeenja ovog novog aparata sastavljenog od starih strunjaka, koji su izdrali stroge kadrovske pro vere, i komunista sa sela, profesionalnih partijskih radnika, demobilisanih oficira. Operativni metod rada" vodio je u to vreme korienju snage prinudnih faktora, pre svega politiko-psiholokog pritiska lanstva masovnih organizacija i Partije. Decentralizacija je nakon 1950. uveavala ovaj aparat, samo to mu je menjala profil strunosti. Dok je prvi kadar bio po oceni sociologa struno slabiji, vlast se daleko vie mogla na njega osloniti po liniji vere, rtve, odsustva korupcije, vernosti, mada je i on rano poeo da biva nagrizan privilegijama i ugodnostima gradskog ivota. Novi kadrovi nastaju u uslovima kada je struktura vlasti dravne i partijske izmenjena u vie pravaca: u pravcu samoupravne decentralizacije, samostalnosti preduzea, komunalne autarhije, konfederalizma i nainjanja principa demokratskog centralizma, podlonosti uticajima vie volja u uslovima neusklaenosti politikog i privrednog sistema, materijalne povlaenosti naturalnim davanjima i povlastica koje proistiu iz samog poloaja (dravna kola, dnevnice, slobodno radno vreme, nabavka stana, uticaj pri zapoljavanju, nain snabdevanja, pokloni koji se granie s korupcijom, itd.). Vojska inovnika u decentralizovanom aparatu uveliko se mnoila i menjala svoju dojueranju strunu fizionomiju

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

(dokolovanjem, sticanjem naunih zvanja, itd.). Samo na poetku stvaranja radnikih saveta i decentralizacije uprave krajem etrdesetih i poetkom pedesetih godina dolo je do smanjivanja dravnog aparata u vrhu savezne i republikih administracija, ali je ona nastavljala da se umnoava na donjim nivoima. inovnika armija Jugoslavije danas broji oko 2.600.000 od 6.086.600 zaposlenih u drutvenom sektoru ili 40% od ukupno zaposlenih. Iz objavljenih podataka moe se videti da 29.900 slubenika otpada na politiku administraciju, ukljuujui i profesionalne politiare, na SIZ-ove (koje nazivaju paradravnim" organima) 46.300; na upravnu administraciju 202.100; na zdravstvenu i srodnu 203.000; na finansijsku i srodnu 200.000; obrazovnu i kulturnu 220.000 i privredno-administrativnu 1.700.000 slubenika. Iz tih podataka takoe se vidi da u Jugoslaviji ima 100130.000 sekretarica i parasekretarica" (Todor Kulji). Ovaj administrativni aparat troi oko 500 miliona asova godinje na sastanke i politike rituale". Radnu situaciju kompletiraju podaci o 1.200.000 ljudi na biroima rada, a tehnoloki i ekonomski viak u postojeoj zaposlenosti dokraja otkriva razmere situacije. Prema Jovanu Miriu, u Jugoslaviji je 1983. bilo vie od 8000 SIZ-ova. O drutvenoj neracionalnosti ove birokratije govori podatak objavljen u jugoslovenskoj tampi da je decembra 1985. u drutvenom vlasnitvu bilo registrovano 150.196 putnikih automobila. Skoro punih 30 godina od trajkova u Trbovlju i Hrasniku samoupravni socijalizam nije imun od trajkova, zapravo obustava rada". Mnogi pisci, sociolozi i politikolozi istiu da je proglaenje kraja klasnih borbi" obina mitologija", jer trajkovi stiu sve vie oznaka politike pojave. Birokratizacija samoupravljanja morala je povui za sobom i obustave rada", bez obzira koliko one danas jo otkrivale samo parcijalna nezadovoljstva radnika. Jugoslovensko iskustvo je pokazalo da se Sindikat nije opravdao u samoupravnoj socijalistikoj stvarnosti, odbaen na margine, udaljen od ie odluivanja i pretvoren u sutini u drugorazredno birokratsko nadletvo. Na drugoj strani, daleko su za nama vremena kada se svaka slabost mogla objanjavati samo nasleem starog drutva, recidivima prolosti i ravnodunou deformisanih pojedinanih funkcionera u privredi (direktora, partijskih rukovodilaca, ministara, itd.). Radnici su se u razvitku samoupravljanja u nas suoili s novim vidom birokratije, koju sociolozi i politikolozi nazivaju i

SUOAVANJE S KRIZOM

465

industrijskom". Jo davno, prilikom uvoenja samoupravljanja, bilo je lucidnih komunista koji su se pitali kada e doi do birokratske deformacije unutar samoupravnog organizma. Sukob radnika s rukovodstvima preduzea i njihovom administracijom prestaje samo u onoj ravni gde i jedni i drugi uviaju da su potpuno van sfere odluivanja o svojoj vlastitoj sudbini i sudbini celoga drutva. Radnika klasa nije nikada bila tako razdeljena kao danas: organizacijom udruenog rada, koja je ila ak do fizikih ograivanja razliitih OOUR-a u prostoru jedne te iste fabrike hale, partikularistikim interesima, administrativnim okovima, nacionalnim podelama, granskim nepovezanostima, regionalnim zatvorenostima. Odluke na nivou komuna su u rukama politike i privredne vrhuke, specijalnog vida oligarhije", koja tormulie odluke, utie na razvoj privrede, dri u svojim rukama kadrovsku politiku, koristi se tumaenjem zakona, njegovom primenom i njegovim izvitoperavanjem. To joj i nije ba teko, jer je stvoren pravni poredak u kome se ne mogu snai ni najbolji pravnici. On je dobio neverovatno hipertrofirane razmere; nejasan je, protivurean, napisan nerazumljivim jezikom, stalno u dinamici, podloan neprekidnim promenama i dodavanjima. Pri tome je uspostavljeno vie normativnih elemenata pravnog poretka (savezni, republiki, lokalni, dravni i samoupravni, pravo i dogovor udruenog rada) koji jo vie oteavaju snalaenje u okeanu raznovrsnih propisa. Za Jugoslaviju se moe rei da je do tog stepena prebukirala" ivot i odnose normama da se od njih ne moe disati, bez obzira koliko se one u krajnjoj liniji ne potovale. U nas trajk sve vie gubi svoje ekonomsko tlo i, pod pritiskom birokratizacije i etatizacije, dobija iru socijalnu i politiku sadrinu". Postojea kriza, vladavina birokratije, negativna selekcija kadrova, prevaljivanje inflacije na radne slojeve i neperspektivnost sve vie e davati trajkovima oznake socijalnih protesta i nezadovoljstva globalnim kretanjima drutva". Mada trajkovi i novi drutveni pokreti predstavljaju najvee izazove postojeim politikim ustanovama, jedan deo politikologa u uslovima sve dublje krize najveu opasnost za politiki proces vidi u jaanju raznih vaninstitucionalnih oblika interesnog organizovanja i drutvene akcije". Stvarna mo neformalnih grupa funkcionera sve vie se snai donoe-

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

njem mnogih najvanijih odluka ispod povrine institucionalizovanog politikog sistema" (kadrovska reenja, investicione odluke, itd.), van javnosti, u senci sivih zona". Ove neformalne grupe ili lokalne oligarhije" posebno su uzurpirale voenje kadrovske politike, favorizujui na bazi poslunosti, podanitva" i slepog sluenja klanovima, vojsku mediokriteta. Ranija kadrovska politika poverljivosti po partijskim merilima zamenjena je u protekle dve-tri decenije izborom ljudi iz redova svoje klike", po feudalnom kriterijumu odanosti i line slube. Prema Vukainu Pavloviu, postoji jedan svojevrsni paralelan i faktiki politiki sistem, koji deluje iza fasade institucionalnog politikog sistema i koristi legitimne institucije sistema samo da bi ve donete odluke saoptio javnosti i obezbedio mobilizaciju u njihovom realizovanju". Unutranja snaga jugoslovenske zajednice i stvarni istorijski smisao na kome je zasnovana, uvek su iskazivali snagu solidarnosti u kritinim trenucima velikih nevolja i elementarnih katastrofa. Re je ne samo o pojavama solidarnosti koja je trijumfovala u daljoj prolosti ve i o solidarnosti koja se manifestuje i danas, kada birokratija nastoji da odvoji narode jedne od drugih. Kada je stihija 26. jula 1963. godine gotovo zbrisala Skoplje i odnela 1.070 ljudskih ivota, usledila je velika i nesebina pomo cele Jugoslavije. Solidarnost se glavnim makedonskim gradom pogoenim zemljotresom pokazali su i ljudi iz 87 zemalja sveta. Na obalama Vardara za desetak godina na ruevinama starog Skoplja iznikao je novi, tri puta vei grad, urbanistiki izgraen na najmodernijim osnovama. Narodi Jugoslavije pritekli su u pomo i unesreenom stanovnitvu Banjaluke posle zemljotresa, narodu Crne Gore, narodu Kopaonika, Kninske krajine, a ovih dana poplavljenim krajevima juga Srbije. Sociolozi morala ukazuju na svu dubinu savremene moralne krize koja nastaje u uslovima grupne svojine, borbe egoistikih OOUR-a", krize socijalistike ideologije", delovanja sve snanijih antisocijalistikih ideologija", potpune pasivnosti drutva u oblasti moralnog obrazovanja i vaspitanja", izostajanja sankcija protiv tekih moralnih prekraja brojnih monika". U nastalom moralnom besporetku", kae Radomir Luki, produbljuje se i moralna kriza iz koje nema izlaza sve dok se ne uvrsti ekonomski, politiki i celokupni drutveni sistem.

SUOAVANJE S KRIZOM

4 6 7

Kriza nije mogla da se ne reflektuje i na stanje zdravlja naroda, to u poslednje vreme sve jae naglaavaju ugledni zdravstveni radnici. Godine 1975. bilo je oko 550 hiljada invalidskih penzionera, da bi se njihov broj narednih godina uveavao: 1980. 600 hiljada; a narednih sedam godina jo je oko 400.000 radnika otilo u invalidsku penziju; njima se pridruilo jo oko 300.000 invalida koji su premeteni na lake poslove. S produbljivanjem krize narastaju bolesti kardiovaskularnog aparata i neuroze. Dr Prvoslav Markovi dovodi u vezu imigraciono-emigraciona kretanja sa enormnim porastom psihosomatske patologije". Formalni i neformalni sistem vlasti i uticaja ustanovljen u Jugoslaviji, naroito Ustavom iz 1974. godine, postao je glavno politiko-pravno utvrenje sa koga se brani birokratsko-sklerotizovani poredak. Narodno nezadovoljstvo predstavnicima sistema i samim sistemom izraava se od ovog leta 1988. u Srbiji i Crnoj Gori na masovnim politikim mitinzima solidarnosti, uz uee stotina hiljada ljudi, bar kada su u pitanju solidarnost sa Srbima i Crnogorcima sa Kosova, nezadovoljstvo dravnim i partijskim rukovodiocima i zahtev za brim promenama drutveno-ekonomskog i politikog sistema. Od avgusta 1988, na mitinzima u Novom Sadu, Vrbasu, Apatinu, Titogradu, na Cetinju, u Nikiu, Kolainu, Pritini, Gnjilanu, Kraljevu, Titovom Uicu, Niu i drugim mestima stotine hiljada ljudi plebiscitarno su izraavali svoje opredeljenje za Jugoslaviju, zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova i demokratski politiki sistem, odbacujui vladavinu jugoslovenske birokratije nesposobne da izvue zemlju iz krize u koju su je i dovela. Za deo radnika egalitarizam, uravnilovka, jednaki stomaci", zajednika rtva, i zajednika odricanja predstavljaju autentini izraz solidarnosti. Koncepcije ranog socijalizma u uslovima naeg primitivizma i siromatva toliko su jako ule u svest pojedinih kategorija stanovnitva da se ne mogu iupati ni danas, posle gotovo pola veka, iako je oigledno da se napredak na takvoj solidarnosti ne moe graditi, kao i da socijalizam u siromatvu nije cilj revolucije. Sve novo i nepoznato mnoge ispunjava strahom da se ne izgubi i ovo postojee. S ekonomskim intersom valja uzeti u obzir i niz psiholokih faktora vezanih za tradiciju dremea, starinskih navika, javaluka. Zaboravlja se u starim ideolokim maglama da nema vee eksploatacije i izneveravanja socijalizma i njegovih vred-

"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

nosti nego to je parazitizam, bekstvo od izrnena, propovedanje lane solidarnosti, zadravanje navika da drava sve duguje, da je ona jedini davalac, i da se ona slui u onolikoj meri u kojoj i daje. Ove reakcionarne projekcije nabijene su istinskim kontrarevolucionarnim sadrajem jer vraaju duboko unazad. Refeudalizacija naeg socijalizma, u koju se izvrglo ovih etvrt veka samoupravljanja, ne eli prevazilaenje postojeeg stanja, jer su nosioci nazatka sebe izjednaili sa sistemom od kojeg pored njih imaju koristi i njihove feudalne druine u svim savremenim vidovima klanova, neformalnih grupa, kupljenih dua, podanikih funkcioneria, pokornih intelektualaca. U ovu filozofiju vladajuih ne uklapa se pogled onih revolucionarnih snaga koje su svesne da se istorijski legitimitet steen u vremenu revolucije svakodnevno mora potvrivati. Borbu za slobodu, kao tradicionalnu konstantu naroda ovoga prostora, kombinovanu s partijskom revolucionarnom vokacijom, oni nisu nikada shvatili kao konzerviranje u akcionarsko drutvo narodnooslobodilake borbe. Za snage socijalistiko-demokratske i jugoslovenske orijentacije budunost ove zemlje lei u novoj rtvi, rtvi rada, vraanju samopouzdanja i obnovi morala. Nikada kao u sadanjoj jugoslovenskoj krizi nisu se pokazivale tolike zapretane energije ljudi svih generacija da se ue u borbu za prevazilaenje sadanje ekonomsko-politike i moralne kaljuge; nasuprot njima stoje snage kontrarevolucije, oliene u nacionalnim birokratijama. Kosovska birokratija, koja je poela da se iskazuje jo za Titovog ivota i koja je javno izala na scenu 1968, samo je jedna od nacionalnih birokratija, ija egzistencija ne bi bila ni mogua da se ne hrani krizom koju su u Jugoslaviji izazvale njene jugoslovenske bliznakinje. Ustav iz 1974. je ve 14 godina na snazi. Promene Ustava iz 1963. poele su amandmanima, posle dugih razgovora bez publiciteta, na Brionima, posle potmulih nezadovoljstava Srbije i dela njene nauke, juristike i socioloke pre svega, iako politiko rukovodstvo nije bilo spremno da izaziva krizu. Nalazei se pred nadmonim iniocima najvie vlasti i sile, ono se opredelilo za reenje koje danas narod ne prihvata. Za razvoj jugoslovenske ustavnosti nije ni tada bila povoljna demokratska klima, kao to nije bila povoljna ni od poetka razvoja ustavnosti u Kraljevini SHS. Mnogi su iskreno verovali da e samoupravna transformacija dovesti do Republike udruenog rada". Idealizam? Iluzije?

SUOAVANJE S KRIZOM

4 6 9

Pragmatistiko mirenje sa tokom stvari? U savremenoj praksi udrueni rad" nikada nije bio toliko otuen od vlasti, bez uticaja i eksproprisanih sredstava. Umesto da ujedinjuje, on je s Zakonom o udruenom radu usitnio privredu, drutvo, dravu. Ustav iz 1974. regenerie krizu. Tragikomino deluje stav onih jugoslovenskih politiara koji brane Ustav, a istovremeno se zaklinju da su borci za savladavanje krize. Jugoslavija je ovih godina postala dravni simbol, jer vlast pripada republikim, pokrajinskim oligarhijama. Savezna birokratija vlada samo onoliko koliko joj dozvoljavaju republiko-pokrajinske birokratije. Ni daleko bogatija drava od Jugoslavije ne bi mogla izdrati tako ogromne i neracionalne rashode nacionalnih birokratija. Istorija poznaje iskustvo prelaenja iz konfederacije u federaciju (SAD i vajcarska). Pretvaranje federacija u konfederacije najbolji je put za njihovo razbijanje. Nadjaali su izolacionizam i nacionalne ekonomije u vreme opteevropskih integracija. Pokrajine su postale de facto lanice konfederacija. Srbija je prestala da postoji kao jedinstvena republika. Srbi i Crnogorci su deceniju i due rtve genocida, a po Muhamedu Keetoviu ak od 1945. godine. Srbija je ustavno nedefinisana. Niko ne zna ta je ona po Ustavu. Moda zbir optina? Ustavom su stvorene tri drave, tri teritorije, tri poretka odnosa, prava i obaveza. Pokrajinski organi imaju ingerencije u uoj Srbiji", ali ova nema nikakvog uticaja u pokrajinama. Od IX sednice CK SKJ i VIII sednice CK SK Srbije srpsko partijsko i dravno rukovodstvo insistira na savladavanju kosovske kontrarevolucije, na brim ustavnim promenama, smanjivanju dravnih ovlaenja pokrajina, antibirokratskoj revoluciji kao pretpostavci savlaivanja duboke jugoslovenske krize. Srbija konkretno predlae jedinstveno funkcionisanje u oblasti optenarodne odbrane, dravne i javne bezbednosti, meunarodnih odnosa, prostornog i drutvenog planiranja i nekih ovlaenja sudova i tuilatava vezanih za nadzor nad primenom zakonitosti. Re je o minimalnim promenama postojeeg Ustava koji treba to pre zameniti novim, razumnim i pravednim ustavom. Brzi izlazak iz krize vezan je za savladavanje kosovske krize. Njeno reavanje pozitivno bi uticalo na reenje jugoslovenske krize, jer bez jugoslovenske birokratije ne bi bilo ni kosovske.

"J

SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

Srbija eli da obezbedi poloaj koji imaju druge republike. Otuda optube kako ona eli da vaskrsne" staru srpsku dravu nemaju osnova. Dok se na snazi nalazio raniji ustavni poredak, poloaj Srbije je nekako bio i regulisan, jer je ona ureivala organizaciju i nadlenosti pokrajina bez uticaja federacije. Od 1968, pokrajine su izale iz Srbije, postale su faktiki drave, a Srbija, NR Srbija po jugoslovenskom Ustavu iz 1946, zasnovanom na odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, nemona je da se organizuje bez uea i saglasnosti pokrajina. Na kraju samom autoru se moglo uiniti da je re o potpunom mraku i beznau. Istovremeno, sve su uoljivija strujanja u narodu, koja otkrivaju njegovu veru u Jugoslaviju i njenu demokratsku perspektivu, snagu uverenosti i poraz antijugoslovenskih snaga, u ire, jugoslovensko razumevanje kosovskog i srpskog sluaja, koji se pojavljuju kao conditio sine qua non stabilnosti Jugoslavije, shvatanje da nema ujedinjavanja bez ekonomskog povezivanja, jedinstvenog trita, razbijanja samoizolacija, smanjivanja uticaja drave u privredi, kao i razdvajanje Partije od vlasti. Zakon o udruenom radu (ZUR-u), tzv. Radnikom ustavu iz 1976, zaista vie nema mesta u jugoslovenskom zakonodavstvu. Krajnje je vreme da se shvati da nema promena privrednog sistema, savlaivanja krize, obnove morala, bez promena u politikom sistemu, bez neposrednih izbora i demokratizacije politikog ivota.