< >DISKURZIVNA OGRANIENJA POLA< >

B /B
Dudit BATLER
Sa engleskog prevela Slavica Mileti

Zato bi se naa tela zavravala koom ili, u najboljem sluaju, obuhvatala druga bia zatvorena koom?
Dona Haravej, Manifest za Kiborge

Kad zaista mislimo o telu kao takvom, shvatamo da obris tela kao takvog nije mogu. Postoje razmiljanja o sistematinosti tela, postoje vrednosna kodiranja tela. O telu kao takvom ne moe se misliti i ja izvesno ne mogu da mu se pribliim.
Gajatri akravorti Spivak, Jednom rei, intervju sa Elen Runi

Ne postoji priroda, postoje samo njeni uinci: denaturalizacija ili naturalizacija.

ak Derida, Davanje vremena

Moe li se pitanje materijalnosti tela dovesti u vezu sa performativnou roda? I kako se kategorija pola ponaa u takvom odnosu? Razmotrimo prvo injenicu da se polna razlika esto shvata kao posledica materijalnih razlika. Ona, meutim, nikad nije puka funkcija materijalnih razlika koje nisu na neki nain istovremeno obeleene i uobliene diskurzivnim praksama. Me utim, tvr enje da su polne razlike neodvojive od diskurzivnih razgranienja nije isto to i tvr enje da je diskurs njihov uzrok. Kategorija pola je od poetka normativna; to je ono to Fuko naziva regulativnim idealom. Dakle, u tom smislu pol ne deluje samo kao norma ve je i deo regulativne prakse koja proizvodi tela kojima upravlja; to jest, regulativna snaga te prakse jasno se ispoljava u jednoj vrsti

proizvodne moi, u moi da se proizvode razgraniavaju, pokreu, razluuju tela kojima se upravlja. To dalje znai da je pol regulativni ideal ija je materijalizacija prinudna, a ona se zbiva (ili izostaje) zahvaljujui izvesnim strogo ure enim praksama. Drugim reima, pol je idealna konstrukcija koja se s vremenom prisilno materijalizuje. To nije jednostavna injenica niti statino stanje tela ve proces u kojem regulativne norme materijalizuju pol i dovravaju tu materijalizaciju svojim prinudnim neprestanim ponavljanjem. Nunost tog neprestanog ponavljanja jeste znak da materijalizacija nikad nije sasvim zavrena, da se tela nikad potpuno ne povinuju normama koje su ih naterale da se materijalizuju. Doista, upravo propusti, to jest mogunosti rematerijalizacije koje je otvorio taj proces obeleavaju jedno podruje u kojem se sila regulativnog zakona moe okrenuti protiv same sebe i proizvesti mnotvo reartikulacija koje dovode u pitanje hegemonistiku mo samog tog zakona. Ali, kako povezati pojam performativnosti roda s takvim shvatanjem materijalizacije? U prvom sluaju, performativnost se mora razumeti ne kao pojedinaan ili hotimian in ve kao reiterativna i citatska praksa kojom diskurs proizvodi dejstva koja imenuje. Nadam se da u uspeti da pokaem da regulativne norme pola, delujui performativno, konstituiu materijalnost tela i, specifinije, materijalizuju pol tela, polnu razliku, u slubi uvrivanja heteroseksualnog imperativa. U tom smislu, ono to sainjava postojanost tela, njegove obrise i pokrete, bie potpuno materijalno, ali materijalnost e biti iznova promiljena kao posledica moi, kao njena najproduktivnija posledica. Bie nemogue da se rod razume kao kulturna konstrukcija nametnuta povrini materije shvaene bilo kao telo ili kao njegov dati pol. Kad shvatimo norma-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</145>

<1>Jasno je da pol nije jedina takva norma kojom se tela materijalizuju, a nije jasno moe li pol da dejstvuje kao norma nezavisno od drugih normativnih zahteva upuenih telima. To e se razjasniti kasnije u tekstu.</1> <2>Odbacivanje (od latinskog ab-jicere) doslovno znai baciti iz ili od sebe, dakle, pretpostavlja i proizvodi podruje dejstva iz kojeg se neto iskljuuje. Ovde odbacivanje podsea na psihoanalitiki pojam Verwerfung, koji podrazumeva iskljuivanje kojim se utemeljuje subjekt i koje, prema tome, odre uje utemeljenje kao odve slabo. Dok psihoanalitiki termin Verwerfung, preveden kao iskljuivanje, proizvodi drutvenost odbijanjem primarnog oznaitelja koji proizvodi jedno nesvesno ili, u Lakanovoj teoriji, registar realnog, pojam odbacivanja oznaava smanjen ili izopten status u okvirima drutvenosti. Doista, ono to je iskljueno ili nepriznato unutar psihoanalize upravo je ono to ne moe ponovo da u e u polje drutvenog, a da ne zapreti psihozom, to jest raspadanjem samog subjekta. elim da pokaem da neke odbaene zone unutar drutvenosti tako e sadre tu pretnju na taj nain to sainjavaju podruja nenastanjivosti koja subjekt fantazira kao pretnju sopstvenom integritetu koja moe dovesti do psihotikog raspada (Radije u umreti nego to u biti to ili raditi to!). Videti odrednicu Izoptavanje u Jean Laplanche i J.-B. Pontalis, Vocabulaire de la psychanalyse (Presses Universitaires de France, Paris, 1967), str. 163-167.</2>

tivnost samog pola, neemo moi da mislimo o materijalnosti tela izvan materijalizacije te regulativne norme. Dakle, pol nije naprosto neto to neko ima niti statian opis onoga to neko jeste: on e biti jedna od normi koje nekom omoguavaju da ivi, to jest koje osposobljavaju telo za ivot u podruju kulturne <1>inteligibilnosti.</1> Na takvoj reformulaciji materijalnosti tela poivaju: (1) drukije gledanje na materiju tela kao na posledicu dinamike moi u kojem se ona ne moe odvojiti od regulativnih normi koje upravljaju njenom materijalizacijom i znaenjem tih materijalnih posledica; (2) shvatanje preformativnosti ne kao ina kojim subjekt stvara ono to imenuje ve kao reiterativne moi diskursa da proizvede pojave kojima upravlja i koje ograniava; (3) konstruisanje pola ne vie kao neeg telesno datog emu se vetaki namee konstrukcija roda ve kao kulturne norme koja upravlja materijalizacijom tela; (4) promiljanje procesa kojim se telesna norma preuzima i prisvaja ne kao neega to je, u strogom smislu rei, subjekt pretrpeo, ve pre kao procesa preuzimanja pola koji je oblikovao subjekt, ja govora; i (5) povezivanje tog procesa preuzimanjapola s pitanjem identifikacije i s diskurzivnim sredstvima kojima heteroseksualni imperativ omoguuje neke polne identifikacije, a iskljuuje i/ili ne priznaje druge. Ta iskljuna matrica koja oblikuje subjekte zahteva, dakle, istovremenu proizvodnju odbaenih bia, onih koja jo nisu subjekti, ali koja ine konstitutivnu spoljanjost podruja subjekta. <2>Odbaen</2> ovde oznaava oblasti drutvenog ivota u kojima se ne moe iveti, koje se ne mogu nastaniti, ali su ipak gusto naseljene onima koji ne uivaju status subjekta, a iji je ivot u znaku onoga to se ne moe iveti neophodan da bi se opisalo podruje subjekta. To podruje nenastanjivosti inie granicu koja opisuje podruje subjekta; ono e biti mesto identifikacije od kojeg se strahuje i protiv kojeg - a tako e i pomou kojeg - podruje subjekta ograniava sopstveni zahtev za autonomijom i ivotom. Dakle, u tom smislu subjekt nastaje zahvaljujui sili iskljuivanja i odbacivanja: ona, naime, proizvodi konstitutivnu, odbaenu spoljanjost subjekta koja je, na kraju krajeva, unutar subjekta kao njegova sopstvena osnivaka razdelnica. Nastanak subjekta iziskuje identifikaciju s normativnim fantazmom pola, a ona se zbiva razluivanjem koje vri podruje odbaenog i bez kojeg se subjekt ne moe pojaviti. Ono stvara valencu preziranja kao sablast koja preti subjektu. Uz to, materijalizacija datog pola kljuno e uticati na propisivanje postupaka identifikacije tako da e se identifikacija sa odbacivanjem pola uporno odbijati. A ipak

<146>

<R.E..>

e to nepriznato odbacivanje pretiti razotkrivanjem samoutemeljujuih pretpostavki polnog subjekta budui da je on utemeljen pobijanjem ije posledice ne moe potpuno da kontrolie. Zadatak e nam biti da razmotrimo tu pretnju i taj prekid ne kao neprestano osporavanje drutvenih normi osueno na patos stalnog neuspeha ve pre kao kritiko sredstvo u borbi da se iznova artikuliu sami osnovni uslovi simbolike legitimnosti i inteligibilnosti. Na kraju, mobilizacija kategorija pola unutar politikog diskursa bie na neki nain neizbeno obeleena upravo onim slabostima koje te kategorije uspeno proizvode i iskljuuju. Iako politiki diskursi koji mobiliu kategorije identiteta tee da podstiu identifikacije u slubi nekog politikog cilja, ima razloga za pretpostavku da je istrajavanje dezidentifikacije jednako bitno za reartikulisanje polja demokratske borbe. Mogue je, doista, da se feministike i nastrane politike mobiliu upravo pomou onih praksi koje istiu dezidentifikaciju od regulativnih normi kojima se materijalizuje polna razlika. Takve kolektivne dezidentifikacije mogu podstai promenu predstave o tome koja tela su vana, a koja tek treba da se pojave kao kritiki predmet panje.

OD KONSTRUKCIJE DO MATERIJALIZACIJE Odnos izme u kulture i prirode na kojem poivaju neki modeli konstrukcije roda podrazumeva jednu kulturu ili aktivnost drutvenog koje deluju na prirodu; sama priroda se tu, pak, shvata kao pasivna povrina koja se prostire izvan drutvenog, ali je istovremeno njegova nuna dopuna. Feministkinje su postavile sledee pitanje: nije li diskurs koji zamilja delatnost konstruisanja kao nekakvo utiskivanje ili umetanje preutno muki, i nije li predstava o pasivnoj povrini kojoj e in prodiranja podariti znaenje preutno - ili sasvim oigledno - enska. Da li se pol prema rodu odnosi kao ensko prema <3>mukom?</3> Drugi feministiki usmereni istraivai tvrdili su da treba iznova promisliti sam pojam prirode jer on ima svoju povest, i

predstavljanje prirode kao prazne ili beivotne stranice, kao onoga to je, zapravo, uvek ve mrtvo izvesno je moderna pojava koja je moda povezana s nastankom tehnolokih sredstava dominacije. Doista, neki su tvrdili da ponovno promiljanje prirode kao skupa dinamikih me uodnosa odgovara i feministikim i ekolokim ciljevima (i sklopili su inae teko zamisliv savez sa ilom Delezom). To promiljanje tako e dovodi u pitanje model konstrukcije po kojem drutveno jednostrano deluje na prirodno i utiskuje mu svoje parametre i znaenja. Zaista, koliko god da je radikalno pravljenje razlike izme u pola i roda imalo sutinski znaaj za bovoarijansku verziju feminizma, njemu je poslednjih godina zamerano da degradira prirodno kao neto to prethodi inteligibilnosti, neto emu nedostaje obeleje - ako ne i iskvarenost - drutvenog da bi neto oznaavalo, da bi bilo saznato, da bi steklo vrednost. Tu se gubi iz vida sutinska injenica da priroda ima povest, i to ne samo drutvenu: naime, pol se dvosmisleno odnosi prema tom pojmu i njegovoj povesti. Pojam pola i sam je trusno podruje nastalo nizom sporenja o tome ta bi trebalo da bude presudno merilo za razlikovanje dva pola; pojam pola ima povest koja je prekrivena predstavom o mestu ili povrini upisivanja. Me utim, kad se zamisli kao takvo mesto ili povrina, prirodno se konstruie i kao bezvredno; tavie, ono dobija svoju vrednost samo onda kad poprimi drutveni karakter, to jest onda kad se priroda odrekne svoje prirodnosti. Dakle, po ovom stanovitu, drutveno konstruisanje prirodnog pretpostavlja da je drutveno raskrstilo s prirodnim. U meri u kojoj poiva na toj konstrukciji, razlika izme u pola i roda ide paralelnom linijom; ako je rod drutveno znaenje do kojeg se pol uzdie unutar date kulture - ovde emo svesno, argumentacije radi, pretpostaviti spornu uzajamnu zamenljivost drutvenog i kulturnog - ta u tom sluaju preostaje od pola (pod pretpostavkom da ita preostaje) u trenutku kad se on uzdigne do svog drutvenog karaktera kao rod? Ovde je re o uzdizanju kao prenoenju u viu sferu, kao u Uspenju Bogodorice. Ako se rod sastoji od drutvenih znaenja koja poprima pol, onda pol ne izotrava drutve-

<3>Videti Sherry Ortner, Is Female to Male as Nature is to Culture? u Woman, Culture and society, Michele Rosaldo i Louise Lamphere, prir. (Stanford University Press, Stanford, 1974), str. 67-68.</3>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</147>

na znaenja kao dodatna svojstva ve je zamenjen onim drutvenim znaenjima koja preuzima; u toku tog uzdizanja pol je otkazan, a rod se pojavljuje ne kao lan u trajnom odnosu suprotnosti prema polu, ve kao lan koji apsorbuje i izmeta pol, iz ega se vidi da se pol potpuno supstancijalizovao u rodu ili, s materijalistikog stanovita, da se potpuno desupstancijalizovao. Kad se razlika pol/rod udrui s pojmom radikalnog jezikog konstruktivizma, ova tekoa se produbljuje jer e sam pol, za koji se pretpostavlja da prethodi rodu, biti postulat, konstrukcija ponu ena unutar jezika kao ono to prethodi jeziku, prethodi konstrukciji. Ali, taj pol koji je postavljen kao ono to prethodi konstrukciji bie, upravo zato to je postavljen, konstrukcija konstrukcije. Ako je rod drutvena konstrukcija pola, i ako se polu ne moe pristupiti mimo njegove konstrukcije, onda se pokazuje ne samo da se pol izgubio u rodu, ve i da je postao nekakva fikcija, moda fantazija, kojoj je naknadno dodeljeno prejeziko mesto kojem se ne moe neposredno pristupiti. Imamo li prava da tvrdimo da pol potpuno iezava, da je on fikcija iznad i protiv istine, iznad i protiv realnosti? Ili se same te suprotnosti moraju promisliti na takav nain da je pol ako i jeste fikcija - jedna fikcija unutar ijih nunosti ivimo, bez koje bi sam ivot bio nezamisliv? A ako je pol fantazija, nije li on fantazamsko polje koje sainjava sam teren kulturne inteligibilnosti? Da li bi takvo novo promiljanje tih konvencionalnih suprotnosti povuklo za sobom i novo promiljanje uvreenog znaenja konstruktivizma? Radikalno konstruktivistiko stanovite esto je proizvodilo tu premisu kojom je istovremeno pobijalo i potvr jivalo sopstveni poduhvat. Ako takva teorija ne moe da objasni pol kao mesto ili povrinu na kojoj deluje, onda e ona na kraju pretpostaviti da pol nije konstruisan i time priznati granice jezikog konstruktivizma, nehotino upisujui ono to ostaje neobjanjivo u okvire konstrukcije. Ako je pol, pak, hotimina premisa, fikcija, onda rod ne pretpostavlja pol na koji deluje ve pogreno imenuje jedan prediskurzivni pol dok konstrukcija poprima znaenje jezikog monizma, to znai da je sve uvek i samo jezik. Odatle proizlazi una rasprava koje smo se siti nasluali: ili se (1) konstruktivizam svodi na jeziki monizam, to vodi shvatanju da je jezika konstrukcija generativna i deterministika. Kritiari koji usvajaju tu pretpostavku kau Ako je sve diskurs, ta se zbiva s telom? Ili se (2) konstrukcija svodi na verbalnu aktivnost koja, izgleda, pretpostavlja subjekt, a kritiari koji usvajaju tu pretpostavku kau, Ako je rod konstruisan, ko je taj to konstruie?; mada je, naravno, najumesnija formulacija tog pitanja sledea: Ako je subjekt konstruisan, ko onda konstruie subjekt? U prvom sluaju, konstrukcija je zauzela mesto boanskog pokretaa koji ne samo uzrokuje ve i sainjava sve to je njegov objekt; to je boanski performativ koji podaruje bie onome to imenuje i potpuno ga konstituie, ili tanije, to je ona vrsta tranzitivnog upuivanja koja u isto vreme imenuje i ustanovljuje. Po tom shvatanju konstrukcije, da bi neto bilo konstruisano ono mora biti stvoreno i determinisano tim procesom. U drugom i treem sluaju, reklo bi se, pretee zavodljivost gramatike; kritiar pita Zar ne mora postojati ljudski akter, subjekt ako hoete, koji upravlja tokom konstrukcije? Ako prva verzija konstruktivizma pretpostavlja da konstrukcija dejstvuje deterministiki, izrugujui se ljudskoj aktivnosti, druga shvata konstruktivizam kao neto to pretpostavlja voljni subjekt koji stva-

<148>

<R.E..>

ra svoj rod kroz instrumentalnu aktivnost. Konstrukcija se u tom sluaju shvata kao neka vrsta vetake tvorevine kojom se moe manipulisati; ta koncepcija ne samo to pretpostavlja subjekt, ve vraa ugled voljnom subjektu humanizma koji je konstruktivizam povremeno dovodio u pitanje. Ako je rod konstrukcija, mora li postojati ja ili mi koje obavlja ili vri tu konstrukciju? Kako moe postojati akivnost - konstruisanje - bez aktera koji joj prethodi i koji je vri? Kako bismo objasnili motivaciju i pravac konstruisanja bez takvog subjekta? Odgovorila bih napomenom da je potrebna izvesna podozrivost prema gramatici da bi se to pitanje postavilo u drukijoj svetlosti. Naime, ako je rod konstruisan to ne znai nuno da ga je konstruisalo neko ja ili mi koje nije podvrgnuto, podre eno rodu u procesu koji je, izme u ostalog, skup razlikovnih relacija koje stvaraju govorne subjekte. Podvrgnuto rodu, ali njime subjektivisano, ja ne prethodi procesu odre ivanja roda niti za njim sledi ve se pomalja samo unutar samih rodnih relacija i to kao njihova matrica. To nas, dakle, vraa na drugi prigovor, na tvr enje da konstruktivizam ne doputa delanje, da ga liava njegovog nosioca - subjekta - i da na kraju ipak pretpostavlja subjekt koji dovodi u pitanje. Tvrditi da je sam subjekt proizveden u rodnoj matrici odnosa i kao ta rodna matrica ne znai raskrstiti sa subjektom ve postavljati pitanja o uslovima njegovog pojavljivanja i delovanja. Ta delatnost odre ivanja roda ne moe, strogo uzevi, biti ljudski in ili izraz, voljno prisvajanje, i ona sasvim izvesno nije stavljanje maske; ona je matrica, kulturno stanje koje prethodi svakom htenju i omoguuje ga. U tom smislu matrica rodnih relacija prethodi pojavljivanju ljudskog. Pogledajmo medicinsku interpelaciju koja (i ne raunajui nedavnu pojavu sonograma) pomera odoje od ono

ka ona ili on i tim imenovanjem devoji devojicu, uvodi je u podruje jezika i srodstva pomou umetanja roda. Ali, devojenje devojice ne zavrava se time; naprotiv, tu utemeljujuu interpelaciju ponavljaju razni autoriteti u razliitim vremenskim intervalima kako bi ojaali ili osporili taj naturalizovani efekat. Imenovanje je postavljanje granice i ujedno ponavljano usa ivanje norme. Takve atribucije i interpelacije doprinose onom polju diskursa i moi koje orkestrira, razgraniava i odrava ono to se naziva ovekom. To najjasnije vidimo na primerima odbaenih bia koja nisu prola proces odre ivanja roda na odgovarajui nain; i sama njihova ljudskost dovodi se u pitanje. Doista, konstruisanje roda slui se sredstvima iskljuivanja, takvima da se ovek ne samo proizvodi iznad i protiv neoveka ve i nizom odbacivanja, radikalnih brisanja kojima je, strogo uzevi, uskraena mogunost kulturne artikulacije. Zato nije dovoljno tvrditi da su ljudski subjekti konstruisani; konstruisanje oveka je, naime, diferencijalna operacija koja proizvodi vie i manje ljudsko, neljudsko, ljudski nezamislivo. Te iskljuene pozicije ograniavaju ljudsko kao njegova konstitutivna spoljanjost i opsedaju granice kao neprestana mogunost njihovog naruavanja i <4>reartikulacije.</4> Paradoksalno je to to ispitivanje brisanja i iskljuivanja kojima se slui konstruisanje subjekta nije vie konstruktivizam, ali nije ni esencijalizam. Naime, postoji spoljanjost onoga to je konstruisano diskursom, ali to nije apsolutna spoljanjost, ontoloko s one strane koje prelazi granice diskursa ili im se <5>suprotstavlja;</5> kao konstitutivna spoljanjost, to je ono to moe biti predmet miljenja - ako to uopte moe - samo u odnosu prema tom diskursu na njegovim najslabijim granicama i upravo kao te najslabije granice. Na taj

<4>Razliiti, ali povezani pristupi problematici iskljuivanja, odbacivanja i stvaranja ljudskog mogu se nai u: Julija Kristeva, Powers of Horror: An Essay on Abjection, prev. Leon Roudiez (Columbia University Press, New York, 1982); John Fletcher i Andrew Benjamin, prir., Abjection, Melancholia and Love: The Work of Julia Kristeva (Routledge, New York and London, 1990); Jean-Francois Lyotard, The Inhuman: Reflections on Time, prev. Geoffrey Bennington i Rachel Bowlby (Stanford University Press, Stanford, 1991).</4> <5>Veoma provokativno tumaenje koje pokazuje kako je problem jezike referencijalnosti povezan sa upuivanjem na tela i ta u tom sluaju moe znaiti referencija videti u: Cathy Caruth, The Claims of Reference, The Yale Journal of Criticism, jesen 1999, broj 1, str. 193-206.</5>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</149>

nain spor izme u konstruktivizma i esencijalizma potpuno promauje smisao dekonstrukcije koji se nikad nije mogao iskazati stavom sve je diskurzivno konstruisano; taj stav pripada jednoj vrsti diskurzivnog monizma ili lingvisticizma koja odbija konstitutivnu snagu iskljuivanja, brisanja, nasilnog isterivanja, odbacivanja i njen subverzivni povratak me u same lanove diskurzivne legitimnosti. Rei da postoji matrica rodnih relacija koja uspostavlja i odrava subjekt ne znai tvrditi da postoji jedinstvena matrica koja svojim jedinstvenim i deterministikim delovanjem proizvodi subjekt kao svoju posledicu. To znai postaviti matricu u poloaj subjekta unutar gramatike formulacije koja se i sama mora iznova promisliti. Doista, iskazna forma Diskurs konstruie subjekt zadrava subjekt-poziciju gramatike formulacije ak i kad zamenjuje mesta subjekta i diskursa. Konstrukcija mora znaiti neto vie od takvog menjanja mesta termina. Postoje branioci i kritiari konstrukcije koji konstruiu taj poloaj du strukturalistikih linija. Oni esto tvrde da subjekt zapravo konstruiu strukture, bezline sile kakve su Kultura, Diskurs ili Mo, pri emu ti termini zauzimaju gramatiko mesto subjekta nakon to je ljudsko proterano sa svog mesta. Po takvom stanovitu, gramatiko i metafiziko mesto subjekta preostaje ak i kad se ini da kandidat koji ga zauzima rotira. Zato se konstrukcija jo shvata kao jednostran proces koji je otpoeo prethodni subjekt, to osnauje pretpostavku metafizike subjekta da se iza svake aktivnosti krije voljni pokretaki subjekt. Po tom stanovitu, diskurs ili jezik drutvenog se personifikuje i time se ponovo uvruje metafizika subjekta. Po drugom stanovitu, konstruisanje nije delatnost ve in koji se doga a jedanput i ije su posledice jednom za svagda utvr ene. Konstruktivizam se na taj nain svodi na determinizam i podrazumeva uklanjanje ili svrgavanje ljudskog nosioca aktivnosti.

Tim gleditem je proeto pogreno tumaenje Fukoa koje ovom autoru prebacuje da je personifikovao mo: ako je mo pogreno konstruisana kao gramatiki i metafiziki subjekt, i ako je to metafiziko mesto unutar humanistikog diskursa bilo povlaeno mesto ljudskog, izgleda da je mo svrgnula ljudsko kao izvor delatnosti. Ali, ako se Fukoovo shvatanje moi razume kao naruavanje i podrivanje te gramatike i metafizike subjekta, ako mo orkestrira nastajanje i opstajanje subjekta, onda se ona ne moe objasniti pomou subjekta koji je njena posledica. Tu vie nee moi opravdano da se tvrdi da izraz konstrukcija pripada gramatikom poloaju subjekta, jer konstrukcija nije ni subjekt ni njegov in, ve proces ponavljanja zahvaljujui kojem se pojavljuju i subjekt i inovi. Ne postoji mo koja deluje ve samo ponovljeno delovanje koje je mo u svojoj istrajnosti i nepostojanosti. Umesto tih koncepcija konstrukcije predloila bih povratak pojmu materije i to ne kao mesta ili povrine ve kao proce-

sa materijalizacije koji se s vremenom stabilizuje i proizvodi efekat granice, postojanosti i povrine koji nazivamo materijom. Mislim da se to to je materija uvek materijalizovana mora promiljati u vezi s produktivnim i uistinu materijalizujuim uincima regulativne moi u fukoovskom <6>smislu.</6> Tako se vie ne postavlja pitanje kako je rod konstituisan kao odre eno tumaenje pola i pomou njega (pitanje koje ostavlja neteoretizovanom materiju pola) ve pomou kojih regulativnih normi je materijalizovan sam pol? I kako to da tretiranje materijalnosti pola kao datog pretpostavlja i uvruje normativne uslove sopstvenog pojavljivanja? U sutini, dakle, konstrukcija nije ni jedinstven in ni uzroni proces koji je subjekt pokrenuo i koji kulminira kao skup utvr enih posledica. Konstrukcija ne samo to se zbiva u vremenu ve je i sama vremenski proces koji napreduje kroz ponavljanje normi; u toku tog ponavljanja pol se i proizvodi i

<6>Iako Fuko pravi razliku izme u pravnih i proizvodnih modela moi u Istoriji seksualnosti, Prvi deo, prev. Jelena Staki ( Prosveta, Beograd, 1982), ja sam pokuala da pokaem da se ta dva modela uzajamno pretpostavljaju. Proizvodnja subjekta - njegova subjektivacija (assujetissement) - jedno je od sredstava njegovog regulisanja. Videti moj tekst Sexual Inversion u Domna Stanton, prir., Discourses of Sexuality (University of Michigan Press, Ann Arbor, 1992) str. 344-361.</6>

<150>

<R.E..>

<7>destabilizuje.</7> Kao nataloeni uinak te reiterativne ili ritual-

ne prakse, pol zadobija svoj naturalizovani efekat, a ipak to ponavljanje otvara i procepe i pukotine kao konstitutivne slabosti takve konstrukcije, kao ono to izmie sopstvenoj normi ili iz nje iskorauje, kao ono to ne moe biti potpuno definisano ili utvr eno repetitivnim radom te norme. Ta slabost je dekonstitutivna mogunost u samom procesu ponavljanja, mo koja ponitava upravo one efekte kojima se pol utvr uje, mogunost da se utvr ivanje normi pola dovede u krizu koja moe biti <8>produktivna.</8> Pokazuje se da neke formulacije radikalno konstruktivistikog stanovita gotovo neizbeno proizvode povremena zaotravanja; naime, izgleda da konstruktivizam, kad se konstruie kao jeziki idealizam, osporava realnost tela, nadlenost nauke, navodne injenice ro enja, starenja, bolesti i smrti. Kritiar bi mogao da optui konstruktivistu i za izvesnu somatofobiju i da od tog apstraktnog teoretiara zatrai dokaze da e, u najmanju ruku, priznati razliitost polnih delova, aktivnosti, sposobnosti, hormonalne i hromozomske razlike koje se mogu priznati bez pozivanja na konstrukciju. Iako u ovom trenutku elim potpuno da razuverim i umirim svog sagovornika, preovlauje izvesna strepnja. Priznati neporecivost pola ili njegovu materijalnost, to uvek znai priznati neke verzije pola, neke oblike materijalnosti. Nije li upravo diskurs u kojem i zahvaljujui kojem dolazi do tog priznanja - a do njega zaista uvek dolazi - uobliio pojavu koju priznaje? Tvrditi da je diskurs formativan ne znai tvrditi da on ra a, uzrokuje ili potpuno sainjava ono to priznaje; to pre znai tvrditi da ne postoji referenca na isto telo koja u isti mah ne bi bila i dalje uobliavanje toga tela. U tom smislu, ne porie se jezika sposobnost upuivanja na polno uobliena tela ve se menja samo znaenje referencijalnosti. Filozofskim reima, tvr enje kojim se neto konstatuje uvek je u izvesnoj meri performativno. Dakle, ako neko prizna materijalnost pola ili tela, da li on samim tim priznanjem - performativno - materijalizuje taj pol? I dalje, kako je mogue da ponovljeno priznanje tog pola - koje ne mora biti izgovoreno niti napisano ve signalizovano na mnogo neupadljiviji nain - vodi taloenju i proizvodnji tog materijalnog efekta? Umeren kritiar mogao bi priznati da je neki deo pola konstruisan, ali neki drugi izvesno nije, a onda e, naravno, biti duan ne samo da razlui ono to jeste od onog to nije konstruisano, ve i da objasni kako se to pol razlae na delove ija razlika nije nastala konstrukcijom. Ali, kad se povue linija razgranienja izmeu tih oigledno razliitih delova, nekonstruisano se jo jednom ograniava praksom ozna-

<7>To nije naprosto stvar konstruisanja performativnosti kao ponavljanja inova, kao da inovi ostaju netaknuti i uvek identini sa sobom dok se ponavljaju u vremenu (pri emu se vreme shvata kao neto spoljanje u odnosu na same inove). Naprotiv, sam in je ponavljanje, taloenje i zamrzavanje prolosti koja je upravo iskljuena svojim inolikim statusom. U tom smislu in je uvek privremeno podbacivanje pamenja. U daljem izlaganju koristim lakanovsku zamisao da se svaki in mora kosntruisati kao ponavljanje, ponavljanje onoga ega se ne moemo setiti, to je nepovratno izgubljeno, dakle, uporna sablast rainjavanja subjekta. Deridijanski pojam ponovljivosti, formulisan kao odgovor na teoretizaciju govornih inova Dona Serla i D. L. Ostina podrazumeva i to da je svaki in sam po sebi ponovno citiranje, citiranje koje prethodi nizu inova koji su implicitno sadrani u datom inu, to svaki sadanji in liava njegove sadanjosti. O razlici izme u ponavljanja u slubi fantazije gospodarenja (to jest, ponavljanja inova koji grade subjekt, konstruktivnih ili konstitutivnih inova subjekta) i zamisli o ponavljanju-prinudi, preuzetoj od Frojda, koja razbija tu fantaziju gospodarenja i postavlja joj granice videti 9. napomenu.</7> <8>Pojam temporalnosti ne bi trebalo da bude konstruisan kao puki sled zasebnih momenata izme u kojih postoji jednak razmak. Takvo prostorno preslikavanje vremena dolazi na mesto jednog matematikog modela za onu vrstu trajanja koja se opire prostornim metaforama. Nastojanja da se opie i imenuje taj vremenski raspon tee da uvedu prostorno preslikavanje (kao to su pokazali filozofi od Bergsona do Hajdegera). Stoga je vano da se istakne efekat taloenja koji se podrazumeva u temporalnosti konstruisanja. Ono to se naziva momentima ovde nisu zasebne i ekvivalentne vremenske jedinice, jer e prolost biti nagomilavanje i zamrzavanje takvih momenata sve do nemogunosti njihovog razlikovanja. Ali, ona e se sastojati i od onoga to je izbaeno iz konstrukcije, od potisnutih, zaboravljenih i nepovratno iskljuenih podruja. Ono to nije ukljueno - to je ospoljeno granicom - kao pojavni sastojak nataloenog efekta zvanog konstrukcija imae jednako sutinski znaaj za njegovu definiciju kao i ono to je ukljueno; ta spoljanjost se ne moe razlikovati kao momenat. Doista, ideja momenta moda nije nita drugo do retrospektivna fantazija o matematikom gospodarenju nametnutom isprekidanim trajanjima prolosti. Tvrditi da je konstrukcija u sutini stvar ponavljanja znai dati prednost vremenskom modalitetu konstrukcije. U meri u kojoj takva teorija iziskuje oprostorenje vremena kroz postuliranje zasebnih i ogranienih momenata, to vremensko objanjenje konstrukcije pretpostavlja oprostorenje same temporalnosti, to bismo, idui za Hajdegerom, mogli shvatiti kao

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</151>

svo enje temporalnosti na vreme. Fukoovsko isticanje konvergentnih relacija moi (koje bi se eksperimentalno moglo suprotstaviti deridijanskom naglaavanju ponovljivosti) podrazumeva prostorno preslikavanje relacija moi koje u toku genealokog procesa ine konstruisani efekat. Zamisao konvergencije pretpostavlja i kretanje i prostor; zbog toga ona, reklo bi se, izmie paradoksu koji smo pomenuli, a po kojem samo objanjenje temporalnosti iziskuje oprostorenje momenta. S druge strane, Fukoovo objanjenje konvergencije ne teoretizuje do kraja ono to se zbiva u kretanju kojim, po njemu, konvergiraju mo i diskurs. U izvesnom smislu preslikavanje moi ne teoretizuje temporalnost do kraja. Vano je razlikovati deridijansku analizu ponovljivosti od prostog ponavljanja u kojem se razmaci izme u vremenskih momenata shvataju kao jednoobrazni u svom prostornom prostiranju. Me urazmak kojim se momenti vremena izdvajaju kao zasebni nije ono to bismo mogli, na deridijanski nain, oprostoriti ili ograniiti kao objekt koji ima prepoznatljiv identitet. Ta razlika ne moe se tematizovati, ona podriva i ponitava svaki zahtev za diskretnim identitetom, ukljuujui i identitet momenta. Razliku izme u momenata ne ini prostorno protegnuto trajanje; da je tako, i ono samo bilo bi jedan momenat i ne bi moglo da objasni ono to pada izmeu momenata. To izme u, koje je u isti mah izme u i izvan jeste neto poput prostora i vremena koji se ne mogu tematizovati dok konvergiraju. Fukoov jezik konstrukcije sadri rei kakve su uveavanje, umnoavanje i konvergencija; sve one pretpostavljaju jedno vremensko podruje koje nije eksplicitno teoretizovano. Ovde je tekoa delom u tome to Fuko, dodue, eli da njegovo objanjenje genealokih efekata bude istorijski specifino, ali pretpostavlja jedno genealoko objanjenje filozofskom objanjenju temporalnosti. U Subjektu i moi ( The Subject and Power, Hubert Dreyfus i Paul Rabinow, prir., Mic-

hel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics

/Northwestern University Press, Chicago, 1983/ ) Fuko se poziva na raznovrsnost... logikog sleda koja je svojstvena relacijama moi. On bi nesumnjivo hteo da odbaci prividnu linearnost koju podrazumevaju modeli ponovljivosti i koja ih povezuje s linearnou starijih modela istorijskog sleda. A ipak, ne dobijamo nikakvu specifikaciju sleda: da li se istorijski menja sam pojam sleda ili postoje konfiguracije sleda koje se menjaju dok sam sled ostaje nepromenljiv? Na neki nain, obe pozicije zanemaruju specifinu drutvenu formaciju i figuraciju temporalnosti. Da bi se razumela temporalnost drutvene konstrukcije valjalo bi konsultovati radove Pjera Burdijea.</8>

avanja, a sama ta granica koja bi trebalo da zatiti neke delove pola od nepoeljnih tragova konstruktivizma sad je definisana konstrukcijom antikonstruktiviste. Da li je konstrukcija neto to se doga a ve postojeem objektu, unapred datoj stvari, i da li se ona doga a postepeno? Ili se moda obe strane u raspravi pozivaju na neizbenu praksu oznaavanja, razgraniavanja i razluivanja onoga na ta e se kasnije pozvati na takav nain da to uvek podrazumeva - i esto prikriva - prethodno razgranienje? Zaista, naivno ili direktno upuivanje na jedan takav objekt koji ne pripada diskursu uvek iziskuje razgraniavanje diskurzivnog i izvandiskurzivnog. A kad do tog razgranienja do e, izvandiskurzivno je uvek uoblieno upravo onim diskursom od kojeg tei da se oslobodi. Samo to razgranienje, koje se esto vri kao neteoretizovana pretpostavka, u bilo kom inu opisivanja povlai granicu koja ukljuuje i iskljuuje, to jest presu uje ta e pripadati objektu na koji emo zatim upuivati. To iskljuno obeleavanje imae izvesnu normativnu snagu, a svakako i izvesnu nasilnost, jer ono moe da konstruie samo brisanjem; ono moe da ogranii neku stvar samo nametanjem izvesnog merila, naela selektivnosti. O tome ta e biti ukljueno u granice pola odluie manje-vie preutna operacija iskljuivanja. Ako dovedemo u pitanje postojanost strukturalistikog zakona koji deli i ograniava polove pomou njihove dvojne diferencijacije unutar heteroseksualne matrice, to emo uniti iz podruja izvan te granice (ne sa neke pozicije ve iz diskurzivnih mogunosti koje je omoguila konstitutivna spoljanjost hegemonistikih pozicija) i time emo uspostaviti prelomni povratak onoga to je iskljueno iz same logike heteroseksualne simbolike. Ovaj tekst e, dakle, tragati za mogunou takvog preloma, ali tako to e indirektno odgovarati na dva prepletena pitanja koja su upuivana konstruktivistikim tumaenjima roda i to ne zato da bi se branio konstruktivizam per se ve da bi se ispitala brisanja i iskljuivanja koja ine njegove granice. Te kritike pretpostavljaju jedan skup metafizikih suprotnosti izme u materijalizma i idealizma koji je ugraen u nasle enu gramatiku i koji je, kao to u pokuati da dokaem, kritiki redefinisan poststrukturalistikom reinterpretacijom uloge diskurzivne performativnosti u materijalizaciji pola.

PERFORMATIVNOST KAO PRAKSA CITIRANJA Kad lakanovskim jezikom kaemo da neko preuzima pol, gramatika te reenice navodi nas da oekujemo da postoji neko ko se, po bu enju, osvrne oko sebe i odlui koji pol e preuzeti danas; tu se

<152>

<R.E..>

preuzimanje brzo pribliava predstavi o promiljenom izboru. Ali, ako to preuzimanje diktira regulativni aparat heteroseksualnosti koji se ponavlja u prinudnom proizvo enju pola onda je ono od samog poetka ogranieno. A ako tu postoji nosilac delovanja, njega treba traiti, koliko god to paradoksalno izgledalo, u mogunostima koje se otvaraju u tom ogranienom prisvajanju regulativnog zakona i zahvaljujui njemu, to jest njegovoj materijalizaciji, prinudnom prisvajanju tih normativnih zahteva i poistoveivanju s njima. Oblikovanje, izrada, noenje, kruenje, znaenje tog tela snabdevenog polom nee biti skup inova saobraenih zakonu; naprotiv, bie to skup inova koje je zakon pokrenuo, nagomilavanje citata i preruavanje zakona koje proizvodi materijalne efekte, doivljena nunost tih efekata kao i doivljeno osporavanje te nunosti. Performativnost, dakle, nije jedinstven in; ona je uvek ponavljanje norme ili skupa normi, a u meri u kojoj u sadanjosti zadobija status slian injenju; ona prikriva ili preruava konvencije od ijeg ponavljanja se, zapravo, sastoji. tavie, taj in nije u prvom redu teatralan; njegova prividna teatralnost nastaje u meri u kojoj njegova istorinost ostaje preruena (i obrnuto, njegova teatralnost dobija izvesnu neizbenost usled nemogunosti punog razotkrivanja njegove istorinosti). U okviru teorije govornih inova, performativ je ona govorna praksa koja sprovodi ili proizvodi ono to <9>imenuje.</9> Po biblijskom tumaenju performativa, to jest Neka bude svetlost!, izgleda da se nekoj pojavi imenovanjem dodeljuje bie zahvaljujui moi ili volji subjekta. Kad kritiki reformuli-

e performativ, Derida jasno pokazuje da ta mo nije funkcija pokretake volje ve je uvek izvedena: Da li bi performativni iskaz mogao da bude uspean ako njegova formulacija ne bi ponavljala jedan kodiran ili ponovljiv iskaz ili, drugim reima, ako formula koju izgovaram da bih otvorio neki sastanak, porinuo brod ili sklopio brak ne bi bila prepoznatljiva kao saobrazna s ponovljivim modelom, ako ne bi na neki nain bila prepoznatljiva kao citat?... u takvoj tipologiji nee nestati kategorija intencije; ona e imati svoje mesto, ali sa tog mesta vie nee biti kadra da upravlja itavom scenom i sistemom iskazivanja <10>(lenonciation).</10> U kojoj meri diskurs dobija punomo da stvori ono to imenuje citiranjem konvencija autoriteta? I da li se subjekt pojavljuje kao autor sopstvenih diskurzivnih efekata u tolikoj meri da praksa citiranja kojom je uslovljen i mobilisan ostaje neprimeena? Da nije moda proizvodnja subjekta kao pokretaa sopstvenih efekata upravo posledica te preruene prakse citiranja? Drugim reima, norma pola odrava se i deluje u meri u kojoj je citirana kao takva norma, ali ona u isti mah crpi svoju mo iz citiranja koje namee. Kako bismo mogli da itamo citiranje normi pola kao proces pribliavanja takvim normama ili poistoveivanja sa njima? Pored toga, u kom je stepenu polno telo osigurano unutar psihoanalize pomou praksi identifikacije kojima upravljaju regulativne sheme? Identifikaciju ovde ne shvatamo kao podraavalaku aktivnost kojom svesno bie sebe oblikuje po uzoru na neko drugo svesno bie; naprotiv, identifikacija je udnja

<9>Videti J.L. Austin, How to Do Things with Words, J.O. Urmson i Maria Sbisa, prir. (Harvard University Press, Cambridge, 1955) i Philosophical Papers (Oxford University Press, Oxford, 1961), naroito stranice 233-252; Shoshana Felman, The Literary SpeechAct: Don Juan with J.L. Austin, or Seductions in Two Languages, prev. Catherine Porter (Cornell University Press, Ithaca, 1983); Barbara Johnson, Poetry and Performative Language: Mallarm and Austin, u The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of Reading (John Hopkins University Press, Baltimore, 1980) str. 52-66; Mary Louise Pratt, A Speech Act Theory of Literary Discourse (Indiana University Press, Blumington, 1977); i Ludvig Vitgentajn, Filozofska istraivanja, prev. Ksenija Maricki-Gaanski, Nolit, Beograd, 1969, Prvi deo.</9> <10>Jacques Derrida, Signature, Event, Context, u Limited, Inc., Gerald Graff, prir.; prev. Samuel Weber i Jeffrey Mehlman (Northwestern University Press, Evanston, 1988) str. 18.</10>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</153>

za asimilacijom zahvaljujui kojoj se pojavljuje <11>ego.</11> Frojd tvrdi da je ego najpre i nadasve telesni ego, da je potom projekcija <12>povrine</12> koju moemo opisati i kao imaginarnu morfologiju. Rekla, bih, tavie da ta imaginarna morfologija nije presocijalna ili presimbolika operacija ve je i sama orkestrirana regulativnim shemama koje proizvode inteligibilne morfoloke mogunosti. Te regulativne sheme nisu bezvremene strukture ve merila inteligibilnosti koja proizvode i potinjavaju tela koja su vana. Ako se pomou identifikacionih praksi postie formulacija telesnog ega, oseanje vrstog obrisa i utvr ivanje prostornih granica, i ako psihoanaliza potvrdi hegemonijske operacije tih identifikacija, moemo li tada tumaiti psihoanalizu kao usa ivanje heteroseksualne matrice na nivou telesne morfogeneze? Ono to Lakan naziva pristupanjem simbolikom zakonu ili njegovim preuzimanjem moe se tumaiti kao neka vrsta citiranja tog zakona, to nam daje priliku da poveemo pitanje materijalizacije pola sa redefinisanjem performativnosti kao prakse citiranja. Iako Lakan tvrdi da simboliki zakon ima poluautonoman status koji prethodi subjektovom prihvatanju polne pozicije, te normativne pozicije, to jest polovi, poznate su samo zahvaljujui aproksimacijama koje one same stvaraju. Na taj nain, snaga i nunost tih normi (pol kao simbolika funkcija mora biti shvaen kao neka vrsta zapovesti ili naloga) funkcionalno poivaju na aproksimaciji i citiranju zakona; zakon bez sopstvene aproksimacije nije zakon ili, tanije,

<11>Videti Michael Omi i Howard Winant, Racial Formation in the United States: From 1960s to 1980s (Routledge, New York, 1986). Videti i Antony Appiah, The Uncompleted Argument: Du Bois and the Ilussion of Race, u Henry Louis Gates, Jr., prir., Race, Writing and Difference (University of Chicago Press, Chicago, 1986), str. 21-37; Colette Gillaumin, Race an Nature: The System of Marks, Feminist Studies, sv. 8, br. 2 (jesen 1998), str. 25-44; David Lloyd, Race Under Representation, Oxford Literary Review 13 (prolee 1991), str. 62-94; Sylvia Wynter, On Disenchanting Discours: Minority Literary Criticism and Beyond, u Abdul R. JanMohammed i David Lloyd, prir., The Nature and Context of Minority Discourse (Oxford University Press, 1990), str. 432-469. Ponavljam, tvrditi da je rasa proizvedena, konstruisana ili ak da ima fiktivan status ne znai tvrditi da je ona vetaka i da se moe izbei. Patria Vilijams zavrava Alhemiju rase i prava reenicom koja istie da su retorike konstrukcije rase doivljene: A complexity of messages implied in our being (The Alchemy of Race and Rights, Harvard University Press, Cambridge, 1991), str. 236. U dodatku pod naslovom Napomena o kategorijama ona primeuje: Iako je to to sam crna bila najmonija drutvena atribucija u mom ivotu, ipak je to samo jedna od brojnih vladajuih naracija ili vrhovnih fikcija kojima neprestano preoblikujem sebe u svetu (str. 256). Tu atribucija crnog nije samo jedna od mnogih vrhovnih fikcija, ve je i mobilizatorska fikcija, fikcija kojom ona sebe misaono preoblikuje. Ovde ta atribucija, koliko god fiktivna, nije samo vrhovna, to jest nije samo jedan neprekidan i moan okvir, ve je, zaudo i na sreu, izvor njene transformacije, sredstvo koje je omoguuje. Navodim te redove da bih istakla da nazvati rasu konstrukcijom ili atribucijom nikako ne znai liiti samu tu re njene snage u ivotu; naprotiv, ona postaje upravo vrhovna i neizbena sila unutar politiki zasienog diskursa u kojem znaenje te rei neprestano mora biti menjano protiv njenih rasistikih upotreba.</11> <12>Sigmund Freud, The Ego and the Id, James Strachey, prir.; prev. Joan Riviere (Norton, New York, 1960), str. 16</12>

<154>

<R.E..>

on ostaje vladajui zakon samo za one koji su spremni da ga potvrde na temelju religijske vere. Ako se pol preuzima na isti nain na koji se zakon citira - ta analogija e kasnije u tekstu biti potvr ena - onda se zakon pola uvruje i idealizuje u vie navrata kao zakon samo u onoj meri u kojoj ga ponavljaju kao zakon i proizvode kao zakon - prethodno postojei i nedosean ideal - sami oni citati kojima, kako se veruje, upravlja. Ako Lakanovo znaenje preuzimanja protumaimo kao citiranje, zakon vie nije dat u postojanom obliku koji prethodi njegovom citiranju ve ga je citiranje proizvelo kao neto to prethodi smrtnim aproksimacijama koje vri subjekt i to ih premaa. U tom smislu, simboliki zakon kod Lakana moe biti kritikovan onako kako je Nie kritikovao predstavu o Bogu: mo koja se pripisuje toj prethodnoj i idealnoj moi izvedena je iz samog tog pripisivanja i od njega je <13>skrenuta.</13> Upravo to poimanje nelegitimnosti zakona pola dramatizovano je u izvesnom stepenu u savremenom filmu Pariz gori: opstajanje ideala koji se vidi u ogledalu kao ideala zavisi upravo od tog ogledanja. Iako je simboliko naizgled sila kojoj se ovek ne moe odupreti bez psihoze, ono treba da bude iznova promiljeno kao niz normatizujuih naloga koji obezbe uju granice pola na taj nain to prete psihozom, odbacivanjem, psihikom nesposobnou za ivot. Dalje, taj zakon moe ostati zakon samo u meri u kojoj nalae diferencirana citiranja i aproksimacije nazvane ensko i muko. Pretpostavci da simboliki zakon pola ima odvojivu ontologiju koja prethodi njegovom prihvatanju i od njega je nezavisna suprotstavlja se shvatanje da je upravo citiranje zakona mehanizam njegove proizvodnje i artikulacije. Dakle, ono to simboliko namee jeste citiranje njegovog zakona koji sopstvenom snagom ponavlja i uvruje podvalu. ta bi znailo citirati zakon na takav nain da se on drukije proizvede, citirati zakon zato da bi se ponavljala i prisvajala njegova mo,

razotkriti heteroseksualnu matricu i ukinuti efekat njene nunosti? Proces te sedimentacije ili onoga to bismo mogli nazvati materijalizacijom bie neka vrsta prakse citiranja, zadobijanje bia pomou citiranja moi, jednog citiranja koje uspostavlja prvobitno sauesntvo s moi u uobliavanju Ja. U tom smislu, delovanje koje oznaava performativnost pola bie direktno suprotno svakom pojmu voljnog subjekta koji postoji sasvim po strani od regulativnih normi kojima se suprotstavlja. Paradoks subjektivacije (assujetissement) upravo je to to takve norme ine moguim ako ga i ne stvaraju subjekt koji im se odupire. Iako to konstitutivno ogranienje ne iskljuuje mogunost delovanja, ono postavlja delovanje kao reiterativnu ili reartikulativnu praksu imanentnu moi, a ne kao spoljanje suprotstavljanje moi. Ova reformulacija performativnosti povlai sledee: a) performativnost roda ne moe se teoretizovati mimo nasilne i reiterativne prakse regulativnih reima pola; b) objanjenje delovanja uslovljenog upravo tim reimima diskursa/moi ne moe se pobrkati sa voluntarizmom ili individualizmom, a jo manje sa potroakim duhom, i ni u kom sluaju ne pretpostavlja subjekt koji bira; c) reim heteroseksualnosti deluje u pravcu opisivanja i ocrtavanja obrisa materijalnosti pola, a ta materijalnost se uobliuje i odrava materijalizacijom regulativnih normi koje su jednim delom norme heteroseksualne hegemonije; d) materijalizacija normi iziskuje procese identifikacije kojima se norme preuzimaju ili usvajaju, a te identifikacije prethode nastajanju subjekta i omoguuju ga, ali ih, strogo uzevi, ne vri subjekt; i e) granice konstruktivizma su vidljive na onim granicama telesnog ivota na kojima se odbaena ili obezakonjena tela ne shvataju kao tela. Ako se u diskursu ome i materijalnost pola, to ome ivanje proizvee podruje iskljuenog pola koji je lien legitimiteta. Zato e biti

<13> Nie tvrdi da je ideal Boga proizveden u istoj meri kao i ovekovo oseanje promaenosti i bede, i da je proizvodnja Boga zapravo idealizacija koja je ustanovila i ojaala tu bedu; vidi Friedrich Nietzsche, On the Genealogy of Morals, prev. Walter Kaufmann (Vintage, New York, 1969), odeljak 20. To to simboliki zakon kod Lakana izaziva neuspeh u pribliavanju idealima koji su njime otelovljeni i nametnuti obino se shvata kao dobar znak da zakon nije sasvim efikasan, da ne konstituie iscrpno psihu nijednog datog subjekta. A ipak, u kojoj meri to shvatanje zakona proizvodi upravo onaj neuspeh koji tei da kontrolie, i odrava ontoloku distancu izme u zakona i njihovih neuspelih aproksimacija na takav nain da devijantne aproksimacije nemaju mo da izmene dejstva samog zakona?</13>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</155>

jednako vano da razmiljamo o tome kako su i zbog ega konstruisana tela, kao i da razmiljamo o tome kako i zato ona nisu konstruisana i da se pitamo o tome kako tela koja ne uspevaju da se materijalizuju obezbe uju nunu spoljanjost, ako ne i nunu podrku, onim telima koja materijalizuju normu i time postaju tela koja su vana. Kako, u tom sluaju, moemo da promiljamo materiju tela kao neku vrstu materijalizacije kojom upravljaju regulativne norme da bismo utvrdili operacije heteroseksualne hegemonije u oblikovanju onoga to se opisuje kao telo sposobno za ivot? Kako ta materijalizacija norme u nastajanju tela proizvodi podruje odbaenih tela, polje deformacije koje, ne uspevajui da se kvalifikuje kao potpuno ljudsko, uvruje te regulativne norme? Kakav izazov simbolikoj hegemoniji upuuje to iskljueno i odbaeno podruje, izazov koji bi mogao da nametne radikalno reartikulisanje onoga to odlikuje tela koja su vana, naine ivota koji se smatraju ivotom, ivote dostojne zatite, uvanja i aljenja?

PUTANJA TEKSTA Tekstovi koji se nalaze u ii ovog istraivanja dolaze iz razliitih tradicija pisanja: Platonov Timaj, Frojdov ogled O narcisizmu, spisi aka Lakana, pripovetke Vile Kader, novela Nele Larsen Prolaenje, film Deni Livingstoun Pariz gori i ogledi u oblasti novije teorije pola i politike, kao i tekstovi iz podruja radikalne demokratske teorije. Istorijski raspon materijala ne treba da nagovesti istrajavanje jedinstvenog heteroseksualnog imperativa u svakom od tih konteksta ve samo to da nepostojanost stvorena nastojanjem da se utvrdi mesto polnog tela dovodi u pitanje granice diskurzivne inteligibilnosti u svakom od tih konteksta. Ovde nije posredi samo napomena o tekoi diskurzivnog iskazivanja nespornog mesta tela. Re je pre o tome da se pokae da nesporan status pola unutar heteroseksualne dvojne podele osigurava dejstva nekih simbolikih zapovesti i da njegovo osporavanje dovodi u pitanje mesto i nain na koji su postavljene granice simbolike inteligibilnosti. Prvi deo teksta usredsre en je na proizvodnju polnih morfologija pomou regulativnih shema. U tim poglavljima nastojim da pokaem kako odnosi moi deluju u samom nastajanju pola i njegove materijalnosti. Prva dva ogleda su razliiti genealoki pokuaji da se opiu odnosi moi koji okruuju tela: ogled Tela koja su vana ukazuje na to da su savremene teorijske pozicije preuzele izvesne klasine tenzije. On se ukratko bavi Aristotelom i Fukoom, a zatim nudi reviziju tumaenja onog Platona koje nalazimo kod L. Irigarej, a koje se oslanja na razmatranje chorae u Platonovom Timaju. Chora je ono mesto gde se materijalnost i enskost stapaju da bi proizvele materijalnost koja prethodi svakoj predstavi o empirijskom i uobliuje je. U Lezbijskom falusu i morfolokom imaginariju nastojim da pokaem da normativna heteroseksualnost oblikuje obris tela koji se koleba izme u materijalnosti i imaginarnog i da je ona zapravo samo to kolebanje. Nijedan od ta dva ogleda ne pokuava da ospori materijalnost tela; naprotiv, oni zajedno ine delimina i donekle podudarna genealoka nastojanja da se uspostave normativni uslovi u kojima se uokviruje i uobliava materijalnost tela i, posebno, da se pokae kako je ta materijalnost uobliena pomou diferencijalnih kategorija pola. U drugom ogledu pojavljuje se drugi skup pitanja koja se tiu problematike morfogeneze: na

<156>

<R.E..>

koji nain identifikacije proizvode i osporavaju ono to Frojd naziva telesni ego? Kao projektovani fenomen, telo nije samo izvor projekcije ve je uvek i jedan fenomen u svetu, otu ivanje od samog Ja koje na njega polae pravo. Zaista, preuzimanje pola, preuzimanje neke ocrtane materijalnosti, jeste upravo davanje oblika tom telu, morfogeneza koja se zbiva kroz skup identifikacionih projekcija. To to telo koje neko jeste u izvesnom stepenu jeste telo koje dobija svoje polne obrise delom pod pojavnim i ospoljavajuim uslovima ukazuje na injenicu da procesi identifikacije imaju sutinsku ulogu u nastajanju polne <14>materijalnosti.</14> Ova revizija Frojda i Lakana nastavlja se u Treem poglavlju Fantazamska identifikacija i preuzimanje pola. Tu se pojavljuju dva drutveno i politiki vana pitanja: 1) ako identifikacionim projekcijama upravljaju drutvene norme, i ako su te norme konstruisane kao heteroseksualni imperativi, onda se pokazuje da je normativna heteroseksualnost delimino odgovorna za onu vrstu forme koja ocrtava telesnu materiju

pola; 2) ako pretpostavimo da normativna heteroseksualnost nije jedini regulativni reim koji deluje u proizvodnji obrisa tela ili postavljanju granica inteligibilnosti tela, ima smisla da se zapitamo koji drugi reimi regulativne proizvodnje ocrtavaju materijalnost tela. Ovde bismo rekli da se drutveno regulisanje rase ne pojavljuje naprosto kao drugo, zasebno podruje moi, nezavisno od polne razlike ili polnosti ve da njegovo dodavanje podriva monolitna dejstva heteroseksualnog imperativa kao to sam to ve pokazala. Simboliko kao registar regulativne idealnosti uvek je i rasna proizvodnja i, zapravo, ponavljana praksa rasizujuih interpelacija. Ne prihvatajui model koji shvata rasizam kao diskriminaciju na osnovu unapred date rase, sledim one novije teorije koje rasu sagledavaju delom kao proizvod istorije rasizma i po kojima su njene granice i znaenja s vremenom konstruisani ne samo u slubi rasizma ve i u slubi borbe protiv <15>rasizma.</15> Odbacujui one modele moi koji bi hteli da svedu rasne razlike na izvedene efekte polne razlike (kao da pol-

<14>Ozbiljno shvatam kritiku Lakana koja istie ograniene i falogocentrine implikacije modela ogledanja u Fazi ogledala, u Drugom poglavlju.</14> </15>Videti Michael Omi i Howard Winant, Racial Formation in the United States: From 1960s to 1980s (Routledge, New York, 1986). Videti i Antony Appiah, The Uncompleted Argument: Du Bois and the Ilussion of Race, u Henry Louis Gates, Jr., prir., Race, Writing and Difference (University of Chicago Press, Chicago, 1986), str. 21-37; Colette Gillaumin, Race an Nature: The System of Marks, Feminist Studies, sv. 8, br. 2 (jesen 1998), str. 2544; David Lloyd, Race Under Representation, Oxford Literary Review 13 (prolee 1991), str. 62-94; Sylvia Wynter, On Disenchanting Discours: Minority Literary Criticism and Beyond, u Abdul R. JanMohammed i David Lloyd, prir., The Nature and Context of Minority Discourse (Oxford University Press, 1990), str. 432-469. Ponavljam, tvrditi da je rasa proizvedena, konstruisana ili ak da ima fiktivan status ne znai tvrditi da je ona vetaka i da se moe izbei. Patria Vilijams zavrava Alhemiju rase i prava reenicom koja istie da su retorike konstrukcije rase doivljene: A complexity of messages implied in our being (The Alchemy of Race and Rights, Harvard University Press, Cambridge, 1991), str. 236. U dodatku pod naslovom Napomena o kategorijama ona primeuje: Iako je to to sam crna bila najmonija drutvena atribucija u mom ivotu, ipak je to samo jedna od brojnih vladajuih naracija ili vrhovnih fikcija kojima neprestano preoblikujem sebe u svetu (str. 256). Tu atribucija crnog nije samo jedna od mnogih vrhovnih fikcija, ve je i mobilizatorska fikcija, fikcija kojom ona sebe misaono preoblikuje. Ovde ta atribucija, koliko god fiktivna, nije samo vrhovna, to jest nije samo jedan neprekidan i moan okvir, ve je, zaudo i na sreu, izvor njene transformacije, sredstvo koje je omoguuje. Navodim te redove da bih istakla da nazvati rasu konstrukcijom ili atribucijom nikako ne znai liiti samu tu re njene snage u ivotu; naprotiv, ona postaje upravo vrhovna i neizbena sila unutar politiki zasienog diskursa u kojem znaenje te rei neprestano mora biti menjano protiv njenih rasistikih upotreba.</15>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</157>

na razlika nije naprosto autonomna u odnosu na rasnu artikulaciju ve na neki nain starija od nje u vremenskom ili ontolokom pogledu), smatram da je izuzetno vano promiljanje scena reprodukcije i, otuda, praksi odre ivanja pola ne samo kao onih kroz koje se utiskuje heteroseksualni imperativ ve i kao onih kroz koje se u isti mah obezbe uju i osporavaju rasne razlike. Homoseksualna pretnja postaje izuzetno sloena naroito na onim prekretnicama na kojima prinudna heteroseksualnost dejstvuje u slubi ouvanja hegemonistikih oblika rasne istote. Smatram da je izuzetno vano odupreti se modelu moi koji eli da uspostavi rasizam, homofobiju i mizoginiju kao paralelne ili sline relacije. Potvr ivanje njihove apstraktne ili strukturne jednakosti ne samo to previ a konkretne istorije njihovog konstruisanja i elaborisanja ve i odlae vaan posao sagledavanja naina na koje se ti vektori moi uzajamno trae i raspore uju radi artikulisanja svakog od njih. Doista, moda nije mogue promiljati ijedan od tih pojmova ili njihove uzajamne odnose bez sutinske revizije pojma moi, i to kako njegovih geopolitikih dimenzija tako i savremenih doprinosa njegovom ispresecanom <16>toku.</16> Na jednoj strani, svaka analiza koja stavlja jedan vektor moi ispred drugih postaje osetljiva na prigovor da ne samo to ne poznaje ili potcenjuje druge ve i njene sopstvene konstrukcije zavise od iskljuivanja drugih. Na drugoj strani, svakoj analizi koja se smatra kadrom da obuhvati sve vektore moi preti opasnost da zapadne u izvestan epistemoloki imperijalizam sadran u pretpostavci da ma koji dati autor moe potpuno da objasni sloenost savremene moi. Nijedan autor i nijedan tekst ne mogu da ponude takvu refleksiju o svetu, a oni koji tvrde da nude ta-

kve slike sami sebe diskredituju upravo tim tvr enjem. Me utim, neuspeh mimetike funkcije ima sopstvene politike upotrebe jer proizvodnja tekstova moe biti jedan nain preoblikovanja onoga to e sloviti kao svet. Zato to ne odraavaju celokupnost svojih autora ili svetova, tekstovi stupaju u polje tumaenja kao delimine provokacije, i ne samo to im za dobijanje legitimnosti nije dovoljan skup prethodnih tekstova ve oni - u najboljem sluaju - iniciraju skup prisvajanja i kritika koji dovodi u pitanje njihove osnovne pretpostavke. Ovaj zahtev da se savremena mo promilja u svojoj sloenosti i uzajamnim artikulacijama ostaje nesporno znaajan ak i u svojoj nemogunosti. A ipak, bilo bi pogreno nametati ista merila svakom kulturnom proizvodu jer moda upravo nepotpunost teksta uslovljava radikalan karakter njegovih saznajnih dometa. Uzimanje heteroseksualne matrice ili heteroseksualne hegemonije za polazite moe znatno suziti prespektivu, ali sve e se odvijati po redu da bi se, na kraju, ono to izgleda kao autoritet i autonomija pojavilo kao oblik moi. To e se dogoditi unutar teksta, ali moda najuspenije u raznim prisvajanjima i upotrebama teksta. ini mi se da autor pie u jednom polju koje je uvek vee i nesavladivije od onoga nad kojim zadrava privremeni autoritet i da su nepredvidljiva ponovna prisvajanja datog dela u podrujima na koja se nije svesno pomiljalo neka od najkorisnijih. Politika problematika delovanja unutar sloenosti moi uvedena je pri kraju Fantazamske identifikacije i preuzimanja pola i nastavljena u tumaenju filma Pariz gori u etvrtom poglavlju Rod gori: pitanja prisvajanja i subverzije, kao i u estom Prelaenje, zastranjivanje: Psihoanalitiki izazov Nele Larsen.

<16>Videti Gayatri Chakravorty Spivak, Scattered Speculations on the Question of Value i Subaltern Studies: Deconstructing Historiography, u In Other Worlds: Essays in Cultural Politics (Routledge, New York, 1987); i Can the Subaltern Speak?, u Cary Nelson i Lawrence Goldberg, prir., Marxism and the Interpretation of Culture (University of illinois Press, Urbana, 1988); Tejaswini Niranjana, History, Post-Structuralism, and the Colonial Context (University of California Press, 1992); Chandra Talpade Mohanty, Chartographies of Struggle: Third World Women and the Politics of Feminism i Under Western Eyes: Feminist Scholarship and Colonial Discourses, u Chandra Mohanty, Ann Russo i Lourdes Torres, prir., Third World Women ant the Politics of Feminism (Indiana University Press, Blumington, 1991), str. 1-80; Lisa Lowe, Critical Terrains: French and British Orientalisms (Cornell University Press, Ithaca, 1999).</16>

<158>

<R.E..>

U Drugom delu knjige najpre se bavim izborima iz proze Vile Kader i nastojim da pokaem kako paternalistika simbolika omoguuje subverzivnu reteritorijalizaciju i roda i polnosti. Iznad i protiv shvatanja da polnost moe biti potpuno odvojena od roda, pokazujem da proza Vile Kader na neki nain izlazi iz granica roda kako bi olakala elju koja bi inae ostala neizreciva. Saeto tumaenje proze Vile Kader, naroito Nesentimentalnog Tomija, Polovog sluaja i delova Moje Antonije bavi se pitanjem mogunosti resignifikacije zakona oca poto on destabilizuje operaciju imena i delova tela kao mesta ukrtene identifikacije i elje. U delima V. Kader, ime izaziva destabilizaciju konvencionalnih predstava o rodnom i telesnom integritetu, predstava koje istovremeno skreu i razotkrivaju homoseksualnost. Ta vrsta tekstualnog lukavstva moe se tumaiti kao jo jedan primer onoga to je Eva Kosofski Sedvik veto analizirala kao epistemologiju <17>plakara.</17> Me utim, u prozi Vile Kader diskurzivna artikulacija roda povezana je sa naracijom i sa mogunou narativnog prikazivanja lezbijske elje na takav nain da se implicitno dovode u pitanje specifini postupci kojima je E. K. Sedvik, povodom proze V. Kader, ukazala na odvajanje polnosti od <18>roda.</18> Tumaenje Prelaenja Nele Larsen bavi se pitanjem kako redeskripcija simbolikog kao vektora rodnih i rasnih imperativa dovodi u sumnju tvr enje da polna razlika u nekom smislu prethodi rasnoj razlici. Re zastranjivanje u tekstu Nele Larsen oivljava i rasne i polne strahove i nalae tumau da postavi pitanje kako regulisanje pola deluje kroz regulisanje rasnih granica i na koji nain rasne razlike deluju kao odbrana od nekih seksualnih prestupa koji ugroavaju drutvo. Novela Nele Larsen prua mogunost reteoretizacije simbolikog kao rasno artikulisanog skupa seksualnih normi i razmatranja istorinosti takvih normi, mesta njihovih sukoba i pribliavanja, kao i granica drugih reartikulacija. Ako je performativnost konstruisana kao mo diskursa da ponavljanjem proizvodi odre ene uinke, kako treba da razumemo granice takve proizvodnje, ogranienja u kojima se ona doga a? Da li su to drutvene i politike granice promene znaenja roda i rase ili su one, stogo uzevi, izvan drutvenog? Treba li da razumemo to izvan kao ono to se neprestano opire diskurzivnoj elaboraciji ili kao promenljivu granicu koja se postavlja i ponovo postavlja specifinim politikim investiranjima? Inovativna teorija politikog diskursa koju nudi Slavoj iek u Uzvienom objektu ideologije preuzima pitanje polne razlike kod Lakana u kontekstu performativnog karaktera politikih oznaitelja. Tumaenje njegovog dela i naredni ogled o promeni znaenja nastranog ispituju upotrebe i granice psihoanalitike perspektive u teoriji politikih performativa i demokratske borbe. iek razvija teoriju politikih oznaitelja kao performativa koji, postajui mesta fantazamskog investiranja, imaju mo da politiki mobiliu biraka tela. iekova formulacija politikog performativa usredsre ena je na kritiku analize diskursa koja ne uspeva da uoi ono to se opire simbolizaciji, a to on nekad naziva trauma a nekad stvarno. Iako je i pouna i
<17>Eve Kosofsky Sedgwick, Epistemology of the Closet (University of California Press, Berkley, 1990).</17> <18>Eve Kosofsky Sedgwick, Acros gender, Acros sexuality: Willa Cather and Others, South Atlantic Quarterly, sv. 88, br. 1 (zima 1989), str. 53-72.</18>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</159>

inovativna, njegova teorija sklona je da se osloni na neproblematizovan antagonizam polova koji nehotino uspostavlja heteroseksualnu matricu kao trajnu i nespornu strukturu kulture u kojoj se ena shvata kao mrlja u diskursu. Dakle, oni koji pokuavaju da dovedu u pitanje tu strukturu spore se zapravo s realnim, sa onim to je izvan svake argumentacije, sa traumom i nunou edipalizacije koja uslovljava i ograniava svaki diskurs. iekova nastojanja da dovede u vezu performativni karakter diskursa i mo politike mobilizacije ipak su veoma vredna. Njegovo eksplicitno povezivanje teorije performativnosti s teorijom hegemonije koja je artikulisana u radikalnim demokratskim teorijama Ernesta Laklaua i antal Muf prua nam uvide u politiku mobilizaciju iz ugla psihoanalitiki utemeljene teorije ideoloke fantazije. Bavei se kritiki njegovom teorijom, ispitujem kako bi se performativnost mogla promiljati kao praksa citiranja i resignifikacije, i gde bi psihoanaliza mogla da zadri svoju sposobnost u teoriji hegemonije koja ne postvaruje ni heteroseksualnu normu ni mizoginiju kao njenu posledicu. U poslednjem poglavlju ukazujem na to da se sporno praktikovanje nastranosti moe shvatiti ne samo kao primer politike citiranja ve i kao specifino preoblikovanje odbacivanja u politiko delovanje koja moda objanjava zato je danas praksa citiranja neto to politiki obeava. Javno potvr ivanje nastranosti ozakonjuje performativnost kao praksu citiranja u slubi resignifikacije odbacivanja homoseksualnosti kao izazivanja i legitimnosti. Nastojim da dokaem da to ne mora biti diskurs nalija u kojem prkosno potvr ivanje nastranog dijalektiki ponovo uspostavlja verziju koju eli da prevazi e, ve politizacija odbacivanja kao pokuaj da se iznova napie istorija tog termina i da se on prisili na jednu zahtevnu resignifikaciju. Smatram da ta strategija ima sutinski znaaj za stvaranje takve zajednice u kojoj preivljavanje sa sidom postaje u veoj meri mogue, u kojoj drukiji ivoti postaju pojmljivi,

dragoceni, vredni podrke, u kojoj se strast, povreda, alost i tenja priznaju bez utvr ivanja uslova tog priznavanja u nekom od pojmovnih poredaka beivotnosti i strogog iskljuivanja. Ako ovaj rad ima normativnu dimenziju, ona se sastoji upravo u podsticanju radikalne resignifikacije simbolikog domena, u skretanju lanca citiranja ka jednoj budunosti koja je u veoj meri mogua kako bi se u svetu proirilo znaenje tela koje je vredno i priznato kao takvo. Da bi se simboliko iznova uobliilo i osposobilo za tu vrstu resignifikacije ono se mora razmatrati kao temporalizovano regulisanje oznaavanja, a ne kao naizgled trajna struktura. To novo promiljanje simbolikog u okviru vremenske dinamike regulativnog diskursa ozbiljno e shvatiti lakanovski izazov angloamerikim tumaenjima roda da sagledaju status pola kao jeziku normu, ali e preoblikovati tu normativnost u ono to Fuko naziva regulativnim idealom. Oslanjajui se i na angloamerika tumaenja roda, ovaj projekat nastoji da dovede u pitanje strukturni zastoj heteroseksualizujue norme unutar psihoanalitikog objanjenja, a da pri tom ne odbaci ono to je oigledno vredno u psihoanalitikim gleditima. Zaista, pol je regulativni ideal, prisilna i diferencijalna materijalizacija tela koja e proizvesti svoj ostatak, svoju spoljanjost, ono to bi se moglo nazvati njenim nesvesnim. Insistiranje na tome da svaki formativni pokret zahteva i ustanovljuje odre ena iskljuenja ozbiljno shvata psihoanalitiki vokabular represije i potiskivanja. U tom smislu se ne slaem s Fukoovim objanjenjem hipoteze o represiji kao pukom primeru zakonske moi i nastojim da pokaem da takvo objanjenje ne dotie naine na koje represija deluje kao jedan vid proizvodne moi. Moda postoji nain da se psihoanaliza podvrgne fukoovskoj redeskripciji iako je sam Fuko odbacio tu <19>mogunost.</19> Ovaj tekst uzima za polazite Fukoovo shvatanje da regulativna mo

<19>Fuko tvrdi da psihoanaliza odrava represivni zakon koji je po formi pravni, to jest negativan, regulativan i restriktivan. Pored toga, Fuko postavlja pitanje nije li sama elja, za koju kaemo da je potisnuta zakonom zapravo efekat, proizvod, podstaknuti rezultat toga zakona. Fukoova karakterizacija zakona elje kod Lakana ne uzima u obzir generativno dejstvo tog zakona unutar psihoanalitike teorije. U sledeim karakterizacijama psihoanalize Fuko tvrdi da isti model moi treba traiti u psihoanalitikim stanovitima koja potisnutoj seksualnosti nameu prediskurzivni status i u onima koja shvataju samu elju kao posledicu zabrane:

<160>

<R.E..>

proizvodi subjekte kojima upravlja, da mo nije samo nametnuta spolja ve deluje kao regulativno i normativno oru e kojim se stvaraju subjekti. Povratak psihoanalizi motivisan je, dakle, pitanjem kako neke regulativne norme oblikuju polno odre en subjekt na takav nain da uspostavljaju nerazlunost psihikog i telesnog sklopa. A tamo gde neke psihoanalitike perspektive vide konstituisanje pola kao jedan razvojni momenat ili kao posledicu navodno trajne simbolike strukture, ja tumaim te konstituiue uinke regulativne moi kao ponavljane i ponovljive. Shvatanju moi kao reiterativne proizvodnje neophodno je dodati i to da se mo slui iskljuivanjem efekata, proizvodnjom spoljanjosti, podruja u kojem su ivot i inteligibilnost nemogui i koje ograniava domen inteligibilnih efekata.

U kojoj meri je pol prinudna proizvodnja, prisilni uinak koji postavlja granice onome to e odrediti kao telo propisujui uslove odravanja tela? Ovde nastojim da shvatim kako ono to je iskljueno ili proterano iz propisanog podruja pola obezbe enog imperativom heteroseksualizacije - moe u isti mah biti proizvedeno kao subverzivni povratak, ne samo kao imaginarno osporavanje koje dovodi do propusta u delovanju neizbenog zakona, ve kao prekid koji neto omoguuje, kao prilika za radikalnu reartikulaciju onog simbolikog horizonta u kojem su uopte mogua tela koja su vana.

Izvornik: Judith Butler, Introduction, Bodies that

Matter (New York: Rutledge, 1993), str. 1-23.

...Ono po emu se jedna od druge razlikuju analiza koja se sprovodi u smislu uguivanja nagona i analiza koja se sprovodi u smislu zakona elje jeste, jamano, nain da se pojmi priroda i dinamika pulsija; to je nain da se pojmi vlast. I jedna i druga pribegavaju zajednikom predstavljanju vlasti koje, prema nainu na koji se primenjuje i poloaju koji mu se priznaje u odnosu na elju, vodi dvema suprotnim posledicama: bilo mogunosti oslobo enja, ako vlast elju zahvata samo spolja, bilo potvr ivanja, ako iz njega nastaje sama elja: jednako ste ve u klopci. (Istorija seksualnosti, Prvi deo,

str. 75) Fuko zatim opisuje lakanovski zakon kao pravni performativ: On govori i to je pravilo, taj zakon je jednolian... naizgled osu en da se ponavlja. Fuko pretpostavlja da je to ponavljanje onoga to je identino sa sobom. Zato on smatra da performativna i repetitivna dejstva lakanovskog zakona proizvode jednoobrazne i homogene subjekte, normalizovane subjekte represije. Ali, kod Lakana ponavljanje ne vri subjektivaciju onako kako to misli Fuko. Zapravo, ponavljanje nije samo znak da je subjektivacija izostala, ve je ono i samo jedan primer tog izostajanja. Ono to ponavlja u subjektu jeste upravo ono to je radikalno iskljueno iz nastajanja subjekta, ono to ugroava granicu i koherenciju samog subjekta. U tom smislu Lakan sledi Frojdovu analizu prinudnog ponavljanja u S one strane principa zadovoljstva. U tom tekstu Frojd pokazuje da se neki oblici prinude na ponavljanje ne mogu shvatiti u funkciji fantazije o ovladavanju traumatinim materijalom ve pre u funkciji nagona smrti koji trai da poniti sam ego ili da ga lii energije. Kod Lakana je ponavljanje upravo ono to umanjuje fantaziju o gospodarenju povezanu sa egom, otpor subjekta. On opisuje to nastojanje da se ponovo osvoji mesto koje je predmet fantazije i koje prethodi nastajanju subjekta kao cilj ponavljanja, a ponavljanje je tu rainjavanje ega: Ponavljanje se najpre javlja u obliku koji nije jasan, koji ne ide od sebe kao reprodukcija ili uprisutnjenje, u inu. Iz sledeeg postaje jasno da je svaki in u nekom smislu ponavljanje onoga to je nepovratno: in, pravi in ukljuuje uvek deo, da se odnosi na realno koje tu nije oito (Jacques Lacan, etiri temeljna pojma psihoanalize, prev. Mirjana Vujani-Lednicki, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 56-7).</19>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</161>