MIRKO A]IMOVI] Filozofski fakultet Novi Sad

UDK 130.2

Helensko mi{qewe kosmosa

Apstrakt: U ovom radu s podru~ja helenskog mi{qewa kosmosa ispituje se najpre pojam sveta u teogonijama, a onda se predstavqaju bitna odre|ewa kosmosa Kqu~ne re~i: u pretplatonskoj filozofiji prirode, zatim kod svet, kosmos, Pla- Platona i Aristotela, helinizmu i matemati~koj ton, Aristotel, Epi- slici fizike kosmosa. Op{te je stanovi{te tih odkur, Aristarh, Pto- re|ewa da svet jeste jedno jer jednim jeste sve, te da lemej. svet i jeste jedno sve.

I 1. Teorijsko postignu}e helenskog duha logike stoji u podignu}u mi{qewa prema pojmovnom mi{qewu bitka i bi}a, i time je pripravqen put ka mi{qewu celine bi}a bitka, ili onog jednoga sve koji jeste svet, kome je kosmos wegov ure|eni poredak bi}a. Kako, me|utim, vaqa misliti to svetovawe sveta, wegov poredak i wegov apsolutni totalitet fizi~ke stvarnosti? Op{toj svesti u filozofiji svet je sve, i time jedno. Jeste dakle jedno sve, i ta jednota jednog sve jeste svet. Ali op{toj svesti u filozofiji svet je i jedno i sve, jedno koje je sve i sve koje je jedno jer sebi nema drugog, onda neko sve svedeno na jedno, ili ne243

MIRKO A]IMOVI]

ko sve izvedeno iz jednog koje jednom jeste. To jedno jeste apsolutni je totalitet, svo postojawe, sveukupnost postoje}eg. Prema ovome, svet je jedno jer jednim jeste sve, ali i ovo jeste jedno sve jeste dakle svet. Nadaqe, unutra{wa sadr`ina pojma sveta, svet postavqa i kao apstraktnu celovitost sjediwene mno{tvenosti bi}a, koja samoj sebi sa~iwava od sebe nezavisni totalitet prethodno rastavqenih odredaba rastavqenih stvari, pa je tako zadatak kosmologike i da misli pretpostavqeni svet kao pretpostavqeni apsolut svih stvari, sjediwenih u unapred postavqeno jedinstvo, kao kona~no izna|enog razloga za posebno postojawe pojedina~nog. Prema ovome, svet je sve i zato {to posebna postojawa pojedina~nih nu`no pretpostavqaju op{tost, prema sveop{toj op{tosti svih stvari rastavqeno pojedina~nih. Refleksija razuma tako razume svet, kao dakle unapred postavqeni totalitet prethodno rastavqenih stvari svega postojawa. [ta onda od svega ovoga helenski duh mi{qewa u nauci filozofije prirode misli mi{qewem sveta? Ili, {ta starim Grcima kazuje kosmoj? 2. Ovome se pretpostavqa mi{qewe sveta jezi~kim ustrojstvom pojmova svet, kosmos i svemir. Prema srpskoj etimologiji, svet je od praslovenskoga svt, zatim svit, svet, otuda osvit, svitawe, svetlo, svetina, sveto. Svet, izvorno svet, isprva je zemqa ispuwena sun~evom svetlo{}u, osvetqena zemqa, svet je dakle prostor svetlosti, osvetqenost svega postojawa. Pogled na svet jeste gledawe punine svetlosti svega onoga {to jeste, vi|ewe celine datosti. Svet ide i od sve, svega i celine, te odgovara gr~kim re~ima to pan, to pan, i to olon (ta ola, celina, svemir, twn olwn taxij svemir). Poglavito, me|utim, re~ svet odgovara gr~kome kosmoj, onda latinskome mundus, a zatim re~ima glavnijih jezika filozofije Welt, monde, world, mir. Ali u ovom smislu, dakle kao svet, ouranoj je starija re~, i to ne samo kod prvih jonskih filozofa, ve} prevashodno u helenskoj mitologiji, i zna~i nebo, Uran je helenski bog neba i planina. U okru`ju re~i kosmos stoje kosmew urediti, prirediti, narediti,
244

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

ukrasiti, zatim kosmema i kosmhsij ki}ewe, nakit, kosmhtikh je ve{tina ki}ewa, kosmhthj ure|iva~, kosmhtoj lepo ure|en, kosmioj uredan, ure|en, pristojan, ~estit, ~edan, smeran. Prema ovome, kosmoj je raspored, red, dobar red, pristalost, ure|ewe, poredak, zatim nakit, ki}ewe, slavqewe, hvaqewe, ~ast, onda ustanovqeni red u dr`avi, vrhovni ~inovnik uprave, napokon svet, svemir, red svemira, vasiona, zvezdano nebo. Zapravo, vasiona, vaseqena (na ruskom vselenna, svemir) vi{e odgovara gr~kome oikoumenh, zemqa, svet, naseqena zemqa, zatim sva naseqena zemqa (vaseqena), sva zemqa, svezemaqskost, svet, mir, svemir. Praslovenska i sveslovenska re~ mir (ruski mir) isprva je isto {to i kosmoj, svet, otuda svemir, a onda prevashodno spokoj, ti{ina, sklad zajedni~kog `ivota. Dakle, sve jeste mir, svemir. II Istorijsko kretawe pojma svet otpo~iwe mitskim mi{qewem postanka, dakle izvornim svetskim teogonijama i kosmogonijama, prema kojima je svet samorazumqivo datstvo svega postoje}eg kome se iskazuje poreklo. Svet mitskim mi{qewem jeste neko ko, on nije {ta, to je ko zapravo neka celovitost najneposrednijeg ~ulnog iskustva o postojawu, nastajawu i nestajawu. Zato je op{ti lik sveta priveden toj ~ulnoj slici postojawa, svedenog na boga, ~oveka i smrt, prema ~emu je onda i raspodeqen svet na svetove neba, zemaqskoga i podzemqa. Da svet jeste iskazuje se onim ko svet jeste, a wegov je postanak zapravo kako jeste onaj ko jeste svet. Teogonije i kosmogonije starih naroda arhajskog mi{qewa nose istu napetost mitske svesti, da se dakle sa~ini ~ulni prikaz sveta, kome je po~etak upisan u wegov vlastiti postanak. Prema iskustvu ~ulnog gledawa fizi~kog stawa vlastite zemqe, sme{tene u dolini velikih reka Eufrat i Tigar i onda mora, stari Mesopotamqani stvorili su mit o stvarawu sveta Enuma eli{ (Kada gore), prema kome je svet isprva bio vodeni haos, sa~iwen od slatke i slane vode (Apsu i Tiamat), iznad kojih se dizao oblak: upravo tada, kada nije bilo imena ni neba ni zemqe, u svo245

MIRKO A]IMOVI]

jim su utrobama iskonski Apsu i Tiamat rodili bogove Lahmu i Lahamu, tamu i no}, a zapravo vodeni nanos, kojim onda postado{e An{ar i Ki{ara, gorwi i dowi horizonti kruga, posle kojih idu Anu i Nudimut, nebo i zemqa, zatim i drugi bogovi, ~ijom borbom vlastitih na~ela suprotnosti i postoji nastajawe svih stvari sveta. Sumersko-vavilonski ep Gilgame{ ne prikazuje stvarawe, nego dramatiku stvorenih, osobito Gilgame{a, koji je dve tre}ine bog a jednom tre}inom ~ovek. A prema magima starih Sumeraca, svemir je oblika zemqane vaze, sastavqen od neba, zemqe i vode, gde su nebo bogovi isklesali u obliku poklopca od plavog kamena: ujutro sunce napu{ta xinovsku pe}inu, iskopanu na severu svemira, prelazi u nebo i vra}a se onda u pe}inu, kako bi se opet nastavio proces svetqewa sveta. Stara egipatska paganska slika sveta zami{qa zemqu oblika prevrnutog ~amca koji pliva po moru, iznad ~ijih rubova stoji kru`ni venac planina, na kojima stoji nebeski svod; po drugoj slici sveta staroga Egipta, svemir je pravougaonog oblika, na ~ijem dnu le`i zemqa, kao visokim planinama okru`ena ravnica, u ~ijem je sredi{tu Egipat, a nad zemqom stoji nebo kao metalni poklopac, sa koga vise svetiqke, ili zvezde. Stari Egip}ani su govorili kako je svet pre wih protekao kroz tri razdobqa, dakle bogova, heroja i qudi.1 I paganska predawa starih Kineza svoju zemqu smatraju sredi{tem Zemqe, koja je osnova svemira i kvadratnog je oblika, a svemir je oblika velikih kola: iznad Zemqe nalaze se devet spratova okruglog neba, poduprtog stubovima, a ispod nepokretnog neba kre}u se zvezde, sunce, mesec.
1 Ovo je \ambatista Viko primetio u egipatskim mitologijama, pa je tako nadaqe ustvrdio, sa`imaju}i pojam svog dela o na~elima nove nauke prikazom slike sa po~etka kwige, kako postoje tri sveta i to onim redom kojim su se qudski umovi neznabo{tva podigli sa zemqe na nebo: svet nacija, svet prirode i svet umova i bogova. Ovim prvim svetom qudi su se najpre posvetili, prirodom su se potom zanimali fizi~ari a umom i bogom metafizi~ari (Vico: Na~ela nove znanosti, Naprijed, Zagreb, 1982, str. 33). Ovde je ponu|en doista zanimqiv prikaz nastajawa mitolo{kih, kosmolo{kih i teolo{kih ideja u pesni~koj metafizici, pesni~koj logici, posebno u pesni~koj fizici i pesni~koj kosmografiji i astronomiji, jer predo~ava susretawa mi{qewa raznovrsnih naroda predbo`anskog doba o prirodi i stvarawu svetova.

246

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

Rig-vedska himna Bo`anstvo Ko prikazuje postanak toga bo`anstva zlatnom klicom, on je jedini gospodar stvorewa, u~vrstio je nebo i zemqu, a vazduhom pro`ima prostor vasione. U himni Puru{a, Puru{a je isprva sam ovaj sav svet, {to je postao i {to je u nastanku, on vlada besmrtno{}u, ~etvrtina wega su sva stvorewa, a tri su ~etvrtine besmrtne u nebu: a kada su ga razglobili, kako bi ga prineli bogovi Sadhija i Ri{i sebi za `rtvu, iz wegovog duha nastao je mesec, iz oka sunce, iz usta muwa i ogaw, iz daha vetar, iz pupka prostor, iz glave nebo, iz nogu zemqa. Prema ovome, Puru{a je najpre neoblikovano sveobuhvatno, koje tek ima da postaje iz sebe ro|ewem Viragj, iz koje je onda ro|en, te tako postao `rtvovan, dakle, `rtvom su bogovi `rtvovali `rtvi. Svu napetost postanka prikazuje i rig-vedska himna Pesma o iskonu, prema kojoj u po~etku be{e tama zavita u tamu, ni bitka ni nebitka nije bilo tada, ni prostora, niti neba, dana i no}i, ni~ega, ali po svom je zakonu disalo Jedno, `ivotom mo}no, uvijeno u prazninu, koje se onda porodilo snagom te`we, zametkom prve misli: ali, ko mo`e znati od kuda je do{lo stvorewe, iz ~ega se razvilo, iz ~ega je poteklo, je li to Wegovo delo, onoga {to nad svemirom u najvi{em nebu bdi, jer, bogovi su kasnije do{li, po stvarawu sveta. Mundaka upani{ad po~iwe prizorom nastajawa, prema kome iz beskrajnog okeana postojawa izroni Brahman, prvoro|eni i glavni me|u bogovima, iz wega onda potekne svemir, kome postade za{titnik: Brahman je iz sebe izveo materijalni uzrok svemira, iz koga je nastala prvobitna energija, iz energije um, iz uma elementi, iz elemenata mnogi svetovi. Prema Svetasvatara upani{ad svet je kao veliki to~ak, na wemu su sva stvorewa, to je to~ak Brahmana, kona~ni uzrok svemira nije ni materija, niti vreme, prostor, zakoni, energija, um, nego je to vrhunska stvarnost koja je samoobasjano bi}e ili jedini bog, svevi{wi Brahman koji kao samosvesna sila prisustvuje u svim stvorewima: Brahman je bez oblika a stvara oblike, on je vatra, sunce, vazduh, mesec, nebeski svod, tvorac svega, on je `ena, ~ovek, tamni leptir, bez po~etka je, iznad prostora i vremena, iz wega su izronila sva tri sveta, wegova je `ena Maja, on je jedan i samo jedan, bog svih bogova, svi svetovi le`e u wemu, nema ni dana niti no}i, ni bi}a ni nebi}a jer ti
247

MIRKO A]IMOVI]

jedini jesi, ti svemir pro`ima{, tvoja mo} nebeska prikazuje ovaj vidqivi svemir. Dakle, jedino {to se mo`e izre}i jeste Tat tvam asi, ili to ti jesi. Po prehelenskom pela{kom mitu o postanku sveta, u po~etku se bogiwa svih stvari Eurinoma podi`e naga iz haosa, odvoji vodu od neba, pa u nadahnu}u za stvarawe stvori veliku zmiju Ofion trqawem severnog vetra, s kojom se onda u pohoti spoji, te je snela sveop{te jaje, koje je Ofion grejao, dok se potom iz wega ne pojavi{e sve stvari, sunce, mesec, zvezde, zemqa, reke, drve}e, `ivotiwe. Kako je Ofion dr`ao da je on stvorio svet, to ga onda uvre|ena Eurinoma progna sa Olimpa pod zemqu, a zatim stvori sedam planetarnih sila, iznad kojih staja{e po jedan titan i titanka (Tetida i Okean za Veneru, Rea i Hronos za Saturn, Tea i Hiperion za Sunce), te onda nastade i prvi ~ovek, Pelazg, praotac svih pelazga, iznikav{i iz zemqe Arkadije (Homer, Ilijada, Plinije, Istorija prirode). Prema olimpijskom mitu o stvarawu sveta, u po~etku svih stvari iz Haosa izdigla se Majka Zemqa, rodiv{i u snu Urana, koji je po wenim skrovitim pukotinama, gledaju}i je s qubavqu, prosuo plodnu ki{u, posle koje je rodila travu, cve}e, drve}e, `ivotiwe, a weni prvi potomci bili su Brijarej, Gig i Kot. Hesiod u Teogoniji svoj pesni~ki prikaz o postanku bogova otpo~iwe pevawem helikonskih Muza o ra|awu bogova i zemqe, zvezda i neba, o onome {to je sve od po~etka, a Haos bi na samom po~etku, a zatim Gea {irokih prsa, mra~ni Tartar i prelepi Eros, potom Ereb i No}, od No}i Dan i Eter. Gea, ili zemqa, najpre je rodila jednako sebi Uran, ili nebo puno zvezda da celu je zastre, zatim planine i more, a s Uranom rodi Okeana, Hiperiona, sve do Hronosa, koji, kastriraju}i oca, s Rejom, k}eri Urana i Geje, rodi Hestiju, Demetru, Heru, Hada, Posejdona i Zevsa. Stvarawe bogova bogovima ide daqe, i to je zapravo stvarawe sveta wim samim, kome je po~etak Haos, iskonsko stawe u kojem ni{ta nije. Haos je onaj koji zjapi, prema nekim mitovima i on je nastao, i to isko~iv{i iz Mraka, s ~ijim su jedinstvom nastali No}, Dan, Ereb i Vazduh, a od Vazduha i Dana postali su Zemqa, Nebo i More (Ovidije, Metamorfoze). Orfi~ke misterije pevaju kako Eros
248

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

mra~nu provaliju Haosa preoblikuje u pozadinu prema kojoj se stvara svet, sjediwewem prethodno odvojenih Neba i Zemqe. Pobli`e gledano, Hesiod ka`e prwtista Caoj genet, u po~etku nastade Haos, najpre postade Haos, dakle bi Haos, ukoliko se ovim bi nazna~uje nastade, postade, dogodi se, prema tome, prvo je delo postawa nastanak haosa, ili onoga zjape}eg procepa, posle kojeg su Gea, Tartar i Eros a iz kojeg su Erebos i Nyx, ili crna no}. Isto tako, haos je kod Hesioda i prostorni procep izme|u zemqe i neba, te i ponor mra~nog podzemqa tmurnog Tartara: preko od takvoga Haosa borave Titani, daleko od svih bogova. Tako su haos i zemqa izvorni stupwevi za nastanak postojawa sveta. Izvorno, caoj je od glagola cainw, zevati, zjati, zinuti, rastvoriti se, provaliti se, onda je dakle caoj prazan prostor, prvo {to je bilo, procep, praznina, bezdan. U jeziku uobi~ajenog mi{qewa, ili mnewa, haos je nered, mete`, teogonijski, to je stawe sveta pre prvih bogova, a u stavu kosmogonije haos je stawe pre stvarawa sveta. Haos dakle jeste, on bi na samom po~etku, pre koga nema ni~ega iz koga bi postao, a sm nastade. Kod Platona, iskonski haos jeste stawe pre nastanka ure|enog svemira, to je dakle ono stawe u kakvom se verovatno nalazi sve iz ~ega je odsutan bog (Platon je i prostor smatrao onim {to je postalo pre kosmosa i vremena). Aristotel za prazninu ka`e to kenon, a navode}i Hesiodov stav kako od svega najpre postade Haos, ka`e, kao da bi bi}ima prvo morao biti prisutan prostor, jer se sve nalazi negde. Biblijska Prva kwiga Mojsijeva, ili Kwiga postawa, ne pretpostavqa stvarawe sveta iz haosa, nego iz ni~ega. Tamo se, naime, ka`e kako u po~etku stvori Bog nebo i zemqu, zemqa be{e bez obli~ja i pusta, tama se prostirala nad bezdanom i duh Bo`ji dizao se nad vodama. Onda re~e Bog, neka bude svetlost, i bi svetlost, rastavi on svetlost od tame, svetlost nazva dan a tamu no}, i to je delo Bo`je prvoga dana stvarawa. Drugoga dana stvorio je nebo, tre}ega zemqu i na woj semeno biqe, zatim ~etvrtoga dana stvorio je Bog videla, ili svetiqke na nebeskom svodu, zapravo sunce, zvezde i mesec da rastavqaju dan od no}i i da budu znaci vremenima, petoga dana stvorio je ribe i ptice, {estoga sve druge `ivotiwe i ~oveka, prema svom obli~ju, a onda sedmoga dana odmorio
249

MIRKO A]IMOVI]

se od stvarawa, i to je, dakle, postanak neba i zemqe, tako su stvarani (Biblija, Kwiga postanka, 12.4). A prema biblijskom Jevan|equ po Jovanu, u po~etku be{e logos (En arch hn o logoj, Iskoni be Slovo), i logos be{e u Boga, i Bog be{e logos; on be{e u po~etku u Bogu, sve je kroz wega postalo i bez wega ni{ta nije postalo {to je postalo. Ovim teogonijskim i kosmogonijskim slikama sveta posvedo~uje se unutra{wi logos arhai~ke strukture mitskog mi{qewa, mitsko mi{qewe doista je neka vrsta filozofirawa, u kome je znawe o ne~emu smo to ne{to koje je time znawe. Mit, kao i logos, misaono po~iwe ~u|ewem pred poreklom bi}a, mit po~etak postojawa, ili postajawe, misli kao jedno onoga {to s onim kako i za{to, pa se mit doga|a s doga|awem bi}a kome je mit. Stoga u mitskim kosmogonijama i teogonijama sve po~iwe jednim kojim nastaje ono {to jeste prvo, kojim onda otpo~iwe postajawe poretka sveta: postavqen je dakle po~etak da wim otpo~ne po~etak sveta. Mit ispostavqa nastajawe bi}a tako {to su{tinu bi}a upisuje u wegovo poreklo, jer to je iskustvom svesti razumom pitano. Ali, ~ulni oblik predstavne svesti nemo} je mi{qewa da pojmovno misli. Napredovawem misli u pojam, mi{qewe sebe zna kao logos, kome onda nije potrebna predstava za supstrat pojma, mit je to ~ulno predstavqawe kao izraz misli, stoga mitsko mi{qewe filozofirawem i nije ni{ta drugo do postavqewe predstave za ~ulni supstrat pojma, mitologem supstancijalne sadr`ine filozofema. A filozofski interes mi{qewa jeste pojam, logos, dakle saznawe istine, koja se me|utim ne mo`e izvesti iz neposrednog znawa o neposrednom, koje se daqe ne ispituje jer je samo sobom izvesno, gde se onda ta samoizvesnost uzima kao zakon mi{qewa. Ali znati ono {ta jeste, jestetstvo, zna~i znati istinito, istinito je celina a celina sistem, svet, apsolut, pa onda vaqa prevladati neposrednu patetiku prirodnog nagnu}a srca i unutra{wu ganutost du{e, koja time ne zahvata su{tinu, nego samo ose}a, padaju}i natrag u sebe, gde se onda misli da se misli, premda je to mi{qewe, kako je primetio Hegel misle}i neposredno znawe, samo neko toplo ispuwewe maglom, neko muzikalno mi{qewe kojim se ne dopire do biti pojma.
250

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

Potrebna je onda vi{a obrazovanost svesti kako bi se misao uzdigla od ~ulne slike za predstavu sveta do pojma sveta; dakle, s logosom otpo~iwe nauka filozofije, jer logos je to podignu}e svesti, nazna~eno misaonim prevladavawem mitskog supstrata misli u znawu principa stvari, u kome namesto slike sveta kao predstave apsoluta stoji pojam apsoluta koji i jeste pojam sveta, jer pojam je to {ta stvar mi{qewa jeste. III 1. S helenskim filozofima prirode pretplatonske ontologije, kosmoj je ono prvo {to se misli filozofskim mi{qewem, mi{qen je dakle svet kao ure|eni poredak bi}a, kao kosmos, ~ime je i postavqen otklon od mitskog mi{qewa i mnewa o tome {ta jeste celina sveta.2 U osvitu filozofije miletskom filozofijom prirode, sve jeste svet, svet jeste kosmos. Tako se spomiwu Talesove izreke kako je najstarije od svega bog, jer nije ro|en, a najlep{i je svet (kosmos, kalliston kosmoj) jer je Bo`je delo, te zatim kako je najve}i prostor, jer sve obuhvata, a najbr`i um, dok je vreme najmudrije, jer sve pronalazi (D. Laertije, prema Diels-u, A 35).3 Zanimaju}i se za prakti~nu astronomiju, pod uticajima egipatske astronomije i matematike, Tales je mislio kako je Zemqa ravna plo~a koja pliva na vodi, iz koje sve i nastaje, jer ona je prapo~elo svih stvari, te da je sva nebeska sfera podeqena na pet krugova, zona ili pojaseva arkti~ki, letwi povratni~ki, ravnodnevni~ki, zimski povratni~ki i antarkti~ki (prema Aetiju, Diels), pri ~emu je sam kosmos jedan, `iv i pun bo`anstava. Anaksimandar, filozof priro2 Istorijski pregled pojma kosmos, posebno, u prilogu Valtera Kranca, Archiv fr Begriffsgeschichte, 2. Hrgs. E. Rothacker, Bonn, 1958. Isto tako, J. Kerschensteiner: Kosmos. Quellenkritische Untersuchungen zu den Vorsokratikern, Mnchen, 1962, W. Kranz: Kosmos als philosophischer Begriff in frhgriechischer Zeit, Filologus, 93/1939; Ro`anskiy, I. D.: Razvitie estestvoznani v pohu anti~nosti, ~ast 2, volci idei kosmosa, Moskva, 1979. 3 Fragmenti su prema Diels, H.: Die fragmente der Vorsokratiker. Griechisch und Deutsch, Hrsg. W. Kranz, 1974.

251

MIRKO A]IMOVI]

de i izumiteq, Zemqu je smatrao sredi{tem svemira, oblika vaqka, ~ija je visina jednaka tre}ini vlastite osnove, svemir je postao iz apeirona, jer apeiron je beskona~na priroda iz koje nastaju sva nebesa i svetovi u wima, to je po~elo bi}a i wihov zalazak, arcn, jer ono iz ~ega bi}a nastaju u to isto i nestaju po nu`nosti i redu vremena (Diels, Simpl. Phys.). Tako je onda i svemir, kao i wegov po~etak, beskona~an, bo`anski, besmrtan, a to zna~i kako jednovremeno postoji mno{tvo neograni~enih svetova, koji nastaju i nestaju, jer apeiron je beskona~ni uzrok sveop{teg nastajawa i nestajawa. Prema Anaksimenu, vazduh, ahr, ispuwava ceo kosmos, koji je svetski poredak koji di{e, zgu{wavawem i razre|ivawem vazduha nastaju i nestaju sve stvari sveta, tako su nastali sunce, zemqa, mesec, zvezde, oni su ravni kao list i takvi lebde u vazduhu, a sam je vazduh po~elo, arch, koje jeste element, stoiceion. A ~ovek je svojim dahom, koji je du{a (pneuma, yuch), jedan mali ure|eni svet, sli~an velikom svetu, koji je bezgrani~ni vazduh (ahra apeiron). U pitagorejskoj matemati~koj kosmologiji, kosmos je jedan, jedinstven i ograni~en, on udi{e neograni~eni vazduh, zemqa je sferi~nog oblika i nije u sredi{tu kosmosa, ve} se zajedno sa suncem i planetama okre}e oko kosmi~kog ogwa kao sredi{we vatre. Pitagora je prvi celinu svemira nazvao kosmosom, zbog reda u wemu (Aet., II 1, Diels). To posvedo~uje i D. Laertije, jer ka`e da ka`u kako je Pitagora prvi nebo nazvao kosmosom, rekav{i i da je Zemqa okrugla, premda je Teofrast tvrdio kako je to bio Parmenid, a Zenon da je to bio Hesiod (VIII, 49). Pitagorejci su pretpostavili da su brojevi prva na~ela svih bi}a, da je celo nebo harmonija i broj, pa su brojeve uskla|ivali prema stawima i delovima neba i celokupnog poretka sveta (Aristotel, Met., 986a). Po pitagorejcu Hipasu, svemir, to pan, ograni~en je i kre}e se, odre|eno je vreme promena kosmosa, broj je prva paradigma sastavqawa kosmosa (paradeigma proton kosmopoias), u kome vlada harmonija, a prema Filolaju, isto tako pitagorejcu, priroda je u svetskom poretku (ili kosmosu, kosmoi) sastavqena od bezgrani~nih i ograni~avaju}ih, kao i ~itav svemir, to pan, i sve stvari u wemu, ta panta (D. Laertije, VIII, 85). Dakle, svet je harmonija brojeva.
252

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

Da je kosmos op{ta harmonija svih stvari, poredak bi}a, posvedo~uje i Heraklit, po kome kosmos ovaj, isti za sve (kosmon tonde, ton auton apantwn) nije na~inio niko od bogova niti od qudi, nego je bio, jeste i bi}e ve~no `iva vatra koja se po merama pali i po merama gasi (Peri fusewj, B 30, Diels/Kranz). Vatra je dakle prapo~elo, prvi element (prwton stoiceion) kojim su onda i kosmotvorni elementi voda, vazduh i zemqa, pa sve te~e (panta rei) i nastaje kroz suprotnosti, svemir je ograni~en i jedan je kosmos (sistem sveta), koji se ra|a iz vatre i u woj sagoreva, po nu`nosti (D. Laertije, po Diels-u). A sve jeste jedno, iz svega jedno, iz jednoga sve. Kao Heraklit, i elejski filozof Ksenofan tvrdio je kako sve jeste jedno, kako su zatim svetovi beskrajni i nepromenqivi, te kako je bog oblika kugle, jedan i samome sebi jednak, a sam svet je nenastao, ve~an i neprolazan. Misle}i bitak, Parmenid je mislio to jedno jeste sve, u sredi{tu je svemira zemqa loptastog oblika, svemir je ograni~en i od tog sredi{ta jednako dalek; poemom O prirodi kazuje govor o onome {to je dostupno ~ulima, dakle kako su zemqa, sunce i mesec, i sveobuhvatni eter i mle~na nebeska staza, najudaqeniji Olimp, te topla zvezdana snaga stali da postaju: ja ti kazujem kako izgleda poredak sveta, o onome napokon kako nastade nebo i kako ga vodi i okova nu`nost da bi zvezdama dr`alo granice (Diels/Kranz). Wegov u~enik Zenon tvrdio je svojim u~ewem da postoje svetovi (kosmoi), da praznine nema, da je priroda stvari nastala iz toplog i hladnog, suvog i vla`nog (po Laertiju, Diels), a Melis je govorio da je kosmos beskona~an, kao i ono sve, to pan: ali, ako je to pan mi{qeno kao sav svet, dakle, s beskona~nim prostorom praznine, onda je kosmos kao ure|eni svet po Melisu ograni~en, jer u sebi nema prazan prostor. Filozof prirode Empedokle govorio je kako u svemiru ni{ta nije prazno niti prepuno, svemir je sfairoj okrugla lika koji se raduje kru`noj samo}i, utvr|en u ~vrstom skrovi{tu Harmonije, on je sebi jednak odasvud i beskrajan svuda (Peri fusewj, Diels/Kranz). Qubav (Filothj) sjediwewem korena svih stvari (a oni su vatra, voda, zemqa i vazduh) ~ini iz mnogostrukosti jednotu sfairosa, taj prekrasni lik kosmosa, a Mr`wa (Neikoj) ih razdequje, mada ni{ta u apsolutnom smislu niti nastaje niti nestaje. Ko253

MIRKO A]IMOVI]

smogonijski proces nastajawa i nestajawa sastoji se iz ~etiri svetska perioda: isprva je sfairos jedinstvo svih elemenata vladavinom qubavi, zatim dolaskom mr`we qubav i mr`wa su jednako raspore|eni u sfairos-u, kada i nastaju pojedina~ne stvari, posle ovoga zavlada mr`wa, kad qubavi vi{e nema, nestajawe stvari, i napokon opet zavlada qubav, otpo~iwe dakle novi ciklus kru`nog kretawa kosmosa. Svet je celina, praznine nema, Zemqa miruje u sredi{tu sveta, na ~ijim su periferijama sunce, zvezde i planete. Ali, ovaj sfairos zapravo je misao koja je voqa sveta, ono {to brzim mislima projuri ~itav kosmos, {to upu}uje na primisao da um vlada svetom. Ovaj stav, da um vlada svetom, temeqna je Anaksagorina postavka, um je dakle neograni~en, s wim otpo~iwe kretawe, s kojim onda nastaju stvari, sjediwewem semena svih stvari (spermata pantwn crhmatwn), ili homeomerija, pri ~emu je u svemu deo svega, osim uma, jer on je uredio sav svetski poredak. Niko nije uredio svetski poredak, prema Demokritu, postoji samo beskona~no mnogo svetova, raspore|enih u me|usobno razli~itoj udaqenosti, koji nastaju i nestaju, a prvi principi sveta jesu atomi i prazan prostor, tako da ni{ta ne mo`e postati ni iz ~ega: najpre je nastalo nebo, onda zvezde, vazduh, zemqa, i svet se razvija sve dotle dok ne mo`e vi{e ni{ta primiti spoqa (Diels, prema D. Laertiju, Aetiju, Simpliciju, Hipolitu). Dakle, svemir je beskona~an jer je u wemu beskona~an broj svetova, i jer ga nipo{to niko nije stvorio (Diels, prema Plutarhu), svetovi su nastali vihornim kretawem raznolikih atoma u praznom prostoru, sve se u svemiru kre}e, nastaje i nestaje, kao i Zemqa koja je ravna i koja se okre}e oko svoje ose. U nekim svetovima nema sunca, nema ni meseca, a na{ svet samo je jedan od bezbrojnih svetova, jedan veliki svetski raspored, u kome je ~ovek mali kosmos (anqrwpoj mikroj kosmoj, Diels/Kranz, B 34). S ovom idejom o ~oveku kao malom ure|enom svetu, s Demokritom dakle, dovr{ava se pretplatonsko mi{qewe kosmosa, koje onda, sa sofistima, nije vi{e bilo bitno mi{qewe filozofije, jer po~elo je biti da je ~ovek mera svih stvari sveta. A zatim su Platon i Aristotel mislili svet i wegov postanak, to je mi{qe-

254

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

we mi{qeno bitnijim mi{qewem, naime dijalektikom i metafizikom, kojima je fizika druga filozofija. IV U pozno doba svog `ivota filozofije, Platon je sa~inio dijalog Timaj, i tamo izlo`io, prvi u dotada{woj povesti filozofije, celovito gledawe na postanak sveta, jednu koncepciju matemati~ke kosmologije. U Proemium-u spisa nazna~ena je svrha rasprave, dakle postanak svemira, s prethodnim razgrani~ewem ve~nog bi}a, koje nema postanka, i onoga {to postaje a nikad nije bi}e (to on): prvo se saznaje logosom a drugo ~ulnim opa`awem, mnewem, jer nastaje i nestaje. Dakle, nebo ima svoj po~etak postajawa, postoji tvoriteq svemira i uzor prema kome je sa~iwen, jer kosmos je najlep{i od svega {to je postalo, a wegov tvorac najboqi od svih uzroka. Sjediniteq je sjedinio postajawe i svemir, prema dobru, kako bi bio sli~an wemu samome, i to tako {to je sve vidqivo preveo iz nereda u red, stavqaju}i um u du{u i du{u u telo; tako je kosmos Bo`jom promisli postao `ivo bi}e s du{om i umom koje u sebi sadr`i sva `iva bi}a wemu po prirodi srodna, stoga je ovaj kosmos, po svome postanku, jedan i jednorodan, postoji i jo{ }e postojati (Timaj, 31a). Kosmos je delo uma, i prema umu, prema umu demijurg je stvorio svemir, koji je zato najlep{i, savr{en, jer mu je uzor najlep{i i savr{en. Telo svemira sastavqeno je od ~etiri roda, vatre, vode, zemqe i vazduha, i to je sva materija svih stvari sveta, ima, stoga {to je savr{en, sferi~ni oblik i kre}e se u krug jer je krug najsavr{eniji lik. Okre}e se dakle jedan jedini usamqeni svemir oko svoje ose, dovoqan samome sebi, s du{om u svom sredi{tu, ra{irenom onda po ~itavom telu; ili, odre|enije, sa~iniv{i sklop du{e sjediniteq je u wenu unutra{wost ugradio sve telesno, koje je onda s wenim sredi{tem stavio u harmoniju sredi{te du{e. Tako je du{a utkana u nebo svuda, nevidqiva je, a telo je neba vidqivo, i to je ovaj svet stvari koje nastaju i nestaju, s prethodnim postankom vremena, postankom neba, kao pokretne slike ve~nosti, gde su postali sunce, zvezde, planete, mesec i zemqa, na255

MIRKO A]IMOVI]

{a hraniteqka koja se vrti oko ose protegnute kroz svemir. Svemir je primio u sebe sva smrtna i besmrtna bi}a, ispuniv{i se postao je `ivo bi}e koje obuhvata sve vidqivo, opa`qiv bog, slika umnog, najve}i i najboqi, najlep{i i najsavr{eniji, nebo jednorodno i jedno (Timaj, 92c). Dakle, svemir nije postao iz ni~ega, wegov tvorac, demijurg, ne stvara ex nihilo nego prema ve~nim bi}ima, ili matemati~kim likovima, stoga su isto tvoriteq i wegovo delo, ono {to je najboqe i najsasvr{enije od svega {to postoji: zato kosmos i ima matemati~ku strukturu unutra{we sadr`ine, skrivenu za spoqa{wu vidqivost prolaznih stvari. V Aristotel, me|utim, nije na stanovi{tu geometrijske kosmologije. Razabiru se kod Aristotela pojmovi to pan, kosmos, ouranos i theos, dakle sve, ili svemir, svet, ili poredak, nebo i bog, s prethodno ve} razlu~enim kategorijma metafizike to on, einai, ousia i hen. Kod Aristotela je to pan (to pan) u zna~ewu sve, celina i svemir, kosmos (kosmoj) je svet, ali i poredak, sklad, i nebo, ouranos (ouranoj) je pre svega nebo a onda i svemir, a theos (qeoj) je uvek bog, ili Bog. Istra`uju}i na~ela i uzroke supstancije, ousia, Aristotel ka`e, ako je sve, to pan, neka celina, onda je supstancija wen prvi deo (Met. XII 1069a 15), dakle, ovde je sve isto {to i svemir, a oni su celina, Sve jeste svemir, gde se jednostavno preme{tawe onoga sve, ili celine, shvata kao vidqivo kru`no kretawe svemira (isto, 1073a 30, 1076a), {to, ovo potowe, upu}uje na kretawe neba. U drugim prilikama, kosmos je sklad kao sveukupna lepota i celokupni poredak, sveop{ti red i ure|ewe, kada se misli na Anaksagorino odre|ewe uma (Met. 984b 15), zatim je kosmos pitagorejskim brojevima sastavqeni svet (isto, 990a 20), nebeska tela (1063a 15). Isto tako, govore}i o harmoniji kod pitagorejaca, ka`e kako je celo nebo sklad, kako postoje delovi neba i celokupni poredak sveta (ouranoj, diakosmoj, 986a), zatim se ouranos uzima i kao celokupno nebo, svet u celini, univerzum (1010a 25), kao nebo
256

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

i wegovi delovi, sunce, zvezde, mesec, potom je nebo prvo nebo (prwtos ouranoj, 1072a 20), gde se prevashodno misli na spoqa{wu sferu svemira zvezda. A nebo je jedno, ka`e Aristotel, prema principu nepokretnog pokreta~a, jer ono {to se ve~ito kre}e i {to je neprekidno mo`e biti samo jedno. Ova metafizi~ka odre|ewa kosmolo{kih pojmova u bitnom su sadr`ana i unutar fizi~ke nauke kao druge filozofije, te onda i u raspravama o nebu i o nastajawu i nestajawu. I tamo je to pan mi{qeno kao sve, kao svemir i sveukupnost: sve nije nigde, jer ono {to je negde jeste ne{to, a ono {to je ne{to jeste u ne~emu, pa osim toga sve i celine ne postoji ni{ta drugo, ni{ta nije izvan svega, i otuda su sve stvari u nebu, jer nebo je mo`da sve.4 Govore}i o pre|a{wim kosmolozima, osobito o Demokritu i pitagorejcima, Aristotel spomiwe nastanak sveta, ovo nebo i sve svetove (ouranos, kosmoi, Fizika, 196a 25), zatim je kosmos neograni~eni svetovi (Fiz., 203b 25), a razlu~uju se sve, mali svet, veliki svet i beskona~no kao celina (Fiz., 252b 25). Isto tako ka`e se i za nebo, naime da nije kao celina nigde, niti u kojem mestu, jer ga ne sadr`i nikakvo telo (Fiz., 212b 10). Nadaqe, odredbe sve, celina i biti zavr{en iste su po zna~ewu, a razli~ite tek po predmetu.5 Svemir je sva priroda, pantoj fusewj (Peri ouranou, Lib. I, Cap. II 1, str. 127), dovr{ena celina, ali nije beskrajan po veli~ini, celina svemira nije beskona~na jer ni jedno telo nije beskona~no, zbog prirode kretawa i wegovog prvog pokreta~a: jer, {ta je pokreta~ beskona~nog, ako bi i postojao, to bi bilo drugo beskona~no u odnosu prema pokrenutom beskona~nom. Isto tako, ne mo`e se biti u beskona~nom, ne mo`e se imati mesta, a bez mesta nema ni kretawa, jer beskona~no nema ni sredi{ta, ni kraja, niti gore, dole u odnosu prema ~emu bi se i{ta kretalo. Svemir je jedan, nebo je dakle jedno, jedinstveno, nenasta-

4 Aristotel: Fizika, SNL, Zagreb, 1987, IV, 212b 15; Aristotelous fusikhj akroasewj (Fusikh akroasij, Physica) Aristotelous ta swsomena (Aristotelis opera omnia), ed. C. H. Weise, Lipsiae, MDCCCXLIII, Cap. V, 2, 3, str. 20. 5 Peri ouranou (De Coelo), Aristotelous ta swsomena (Aristotelis opera omnia), Weise, Lipsiae, MDCCCXLIII, Cap. I, 2, str. 127.

257

MIRKO A]IMOVI]

lo i neuni{tivo, ako je ono svemir kao celina. Ali, za Aristotela nebo je, osim {to je svemir, i nadlunarni i sublunarni svetovi i sfera nepokretnih zvezda. Nebo je jedno jer vi{e neba ne mo`e ni biti, ono je ve~ito jer je nenastalo i neuni{tivo, a sastoji se iz svega onoga {to je po prirodi telesno i ~ulno. Aristotel dakle odre|uje nebo kao celinu obuhva}enu najudaqenijom sferom, koja se sastoji iz svega prirodnog i ~ulnog, izvan ~ega ne mo`e biti vi{e ni~ega: svemiru kao celini pripada wemu svojstvena materija koja je jedno prirodno i ~ulno telo, zato mno{tvo nebesa i ne postoje, niti ih je bilo, niti }e ih biti, otuda je nebo jedno jedinstveno i savr{eno u svojoj puno}i. S one strane neba nema ni mesta, ni praznine, niti vremena, ni~ega nema jer ono jeste sve. Ali pod nebom se podrazumeva i supstancija krajwe oblasti svemira, prirodno telo koje je vrh prostora gde obitavaju bo`anska bi}a, zatim ono {to pripada kraju svemira i gde se nalaze mesec, sunce i neke zvezde. Ovim je Aristotel zapravo prigovorio atomistima, Heraklitu, Empedokleu i osobito Platonu i wegovom Timaju, koji i ka`e kako je nebo nastalo premda }e postojati ve~ito. Nije dakle mogu}e da je nebo nastalo a da je ve~ito, niti je mogu}e da ve~ito nastaje i nestaje, niti opet da se sastoji iz elemenata koji su pre toga bili u nekom drugom stawu, jer nebo, svemir, ne mo`e u isti mah biti i ve~it i da je postao, i da je jedan i da je beskona~no mno{tven. U kona~nom, nebo je celina, nenastala, neuni{tiva, nebo je jedno i samo jedno, bez po~etka i kraja, obuhvata sobom svako vreme, kru`no i ravnomerno se kre}e, loptastog je oblika, jer je taj lik najbli`i wegovoj supstanciji i prvi je po prirodi. I zvezde su loptastog oblika, ali se ne kre}u samostalno, nego se kru`no kre}u sfere zvezda nekretnica, kao ni mesec, niti sunce. Zemqa se, me|utim, uop{te ne kre}e, u sredi{tu je svemira i loptastog je oblika. A iz ve~nosti kru`ewa nebeskog svoda sledi nu`nost nastajawa i nestajawa. Prema op{toj Aristotelovoj slici svemira, dakle, svemir je loptastog oblika koji u sebi sadr`i nadmese~ni i podmese~ni svet, u nadmese~nom su ve~ne zvezde kru`nog kretawa kretawem sfera, u sredi{tu je svemira nepokretna zemqa isto tako lopta258

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

stog oblika, oko koje su sferi~ni slojevi vode, vazduha i vatre, a iznad koje postoje daqne nebeske sfere, kojih ukupno ima pedeset i pet, jer ima isto toliko nepokretnih pokreta~a, osim onog prvog nepokretnog pokreta~a koji pokre}e krajwu nebesku sferu nepokretnih zvezda. Ovakva op{ta slika svemira nije u potowem dobnom mi{qewu helinizma bitni pogled na lik sveta. VI Kosmologija, kao fizika neba, jedno je od stvari filozofije u platoni~kim, peripateti~kim, stoi~kim i epikurejskim {kolama filozofskog mi{qewa, ali ona nije od presudne va`nosti za su{tinu filozofije, stoga su helinisti~ka kosmolo{ka gledawa u bitnosti ve} gledana helenskom filozofijom sveta. To su ve} posvedo~ili platonici i, onda, neoplatonici. Prema Heraklidu, nebo sa nepokretnim zvezdama miruje, zvezde su, kao i Zemqa, loptastog oblika, Zemqa se pri tom okre}e oko svoje ose, sli~nog je mi{qewa i Eudoks, a Karnead prigovara stoi~koj ideji o svemiru kao prethodno zami{qenoj tvorevini, pitaju}i se o mogu}nosti da je svemir slu~ajno delo prirodnih sila. Pozniji neoplatonik Plotin razlikuje, u Eneadama6, umstveno i opa`ajno sve, to pan, umstveno sve je istinsko sve, nesastavqeno od delova, nego je stvorilo svoje delove, to je celokupna beskrajna mo}, ono nije ni u ~emu jer ni{ta nije pre wega, ispuweno je samo sobom i jednako samome sebi, a opa`ajno sve zapravo podra`ava umstveno sve, ono je slika uma koji mu je prauzor. Tako onda postoje i umstveni i opa`ajni svet, kosmos, prvi obuhvata sebe u sebi, svuda je savr{en i jedinstven (Eneade, III, 2.1.35), u wemu je sve pojam i iznad pojma, jer sve je um i ~ista du{a (Eneade, III, 3.5.1618), a drugi svet, opa`ajni svet, oduvek je postojao i uvek }e postojati (En. II, 1.1.12), ali ima svoj uzok u voqi boga, slika je umstvenoga sveta, koji je wegov uzrok i uzor, to je tre}i bog (En. III, 5.6.17), prelepa celina, samodovoqna, naklowena sebi i svojim delovima, a kako
6 Plotin: Eneade, IVI, Kwi`evne novine, Beograd, 1984.

259

MIRKO A]IMOVI]

ni jedan svet nije pre wega, to on nije sadr`an u nekom drugom svetu. A nebo, ouranos, telesno je i ima du{u, celina i sve (En. II, 2.2.2), ono besmrtno ako je netelesno, dok su zvezde, ta astra, bo`anske u bo`anskom okru`ju, one su bogovi koji se uredno kre}u i u poretku kru`e (II, 9.8.30), svaka zvezda jeste sunce. Svemu ovome pretpostavke su Prvo, to proton, i Jedno, to hen, prvo je iznad svega {to je drugo (VI, 7.17.8), bez oblika je, mo} je kretawa i mirovawa, ono je na~elo jer nema ni~ega pre wega, svetlost, a Jedno ni{ta nema izvan sebe, na~elo i mo} svega, sve je i nije ni{ta od svega (V, 2.1.1). I prema novoplatoni~aru Proklu svet je `ivo stvorewe emanacije boga, svet je nat~ulni i ~ulni svet, izveden iz henada kao jednih jedinica Jednog, iz kojeg najpre ide um, kosmi~ki um, zatim du{a, koja i posreduje izme|u nat~ulnog i ~ulnog sveta, a sve su to zapravo sfere sveop{teg postojawa. Plotinu i Proklu u ovakvoj stvari mi{qewa sveta prethodi Filon Aleksandrijski, po kome je svet ispuwen bo`anstvom, koje pomo}u logosa kao bestelesnih sila stvara ~ulni svet. Neoplatonizam i neopitagorejstvo, s elementima aristotelizma i Ptolomejevih istra`ivawa, i s biblijskom Kwigom postawa, posta}e obrazac za sredwevekovni i svaki drugi hri{}anski lik univerzuma. Prema op{toj slici takvoga univerzuma (prema Danteu, npr.), Zemqa je sfernog oblika, centar je svemira, nebo se sastoji od deset koncentri~nih sfera, mese~eva sfera je najni`a, iznad koje su sfere koje se prote`u do nepokretnih zvezda, posle kojih stoji nepokretni pokreta~ s ~istom vatrom iznad sebe. A ispod mese~eve sfere stoji zemaqska sfera, ono dakle {to nastaje i nestaje. Peripateti~ari, Teofrast, Aristoksen, Straton i osobito Stratonov u~enik Aristarh, bitnije su pridoneli filozofskoj a onda i nau~noj slici sveta, i time na~inili izvestan iskorak od Aristotelove zamisli kosmosa. Prema Teofrastu, nebeske sfere kre}u se pokrenute nepokretnim pokreta~em, premda to otvara zapitanost o poreklu nu`nosti takvoga kretawa nebeskih sfera, a prema Stratonu bog nije nu`an za stvarawe sveta, sve {to postoji stvorila je priroda a priroda je sila koja deluje po unutra{woj nu`nosti, kojom je i nastao kosmos koji nije `ivo bi}e, unutar ko260

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

jeg postoji prazan prostor, izvan kojeg praznog prostora nema (Simplicije, Ciceron, Plutarh). S wegovim u~enikom Aristarhom otpo~iwe nauka astronomije kao empirijsko znawe o razmerama svemira. Na temequ wegovih prakti~kih merewa, proizlazi i wegov otklon od Aristotelovog, i ne samo Aristotelovog, uverewa da je zemqa u sredi{tu svemira, i to je prvi nacrt za jedan heliocentri~ki sistem sveta, kojim se prevladava prevlast geocentrizma u istoriji dotada{weg znawa o poreklu i prirodi kosmosa. Dakle, treba dopustiti da se Zemqa i druge planete okre}u oko Sunca kao svog sredi{ta. A onda je Aristarh, time, zapao u zaborav istorijskog znawa o biti univerzuma, sve do Kopernika. To je, me|utim, sudbina svakog istinitijeg znawa o su{tini stvari mi{qewa. Pre toga su stoi~ki filozofi unutar fizike razmatrali i pitawe kosmosa. Za wih je kosmos, ili svet, jedinstvena materijalna celovitost oblika kugle, okolo koje postoji beskona~na praznina, u sredi{tu je svemira nepokretna zemqa koja pliva na vodi, iznad koje je vazdu{ni svod, ili nebo. Po svedo~anstvu Diogena Laer}anina (VII 138160), stoici, osobito Zenon, Hrisip i Posejdonije, shvatali su kosmos na tri na~ina, kao boga sveukupne supstancije, zatim kao ure|ewe nebeskih tela i, napokon, i kao boga i kao ure|ewe nebeskih tela. Svet je jedan i ograni~en, oblika sfere, bez praznog prostora u sebi, a nebo je krajwi obim kruga u kome je sme{teno sve {to je bo`ansko. Za Hrisipa je svet umno `ivo bi}e, ~ija je supstancija nastala iz vatre pomo}u vazduha pretvorenih u vlagu, ~ijim je zgu{wavawem nastala zemqa, supstancija boga jeste dakle ceo svet i nebo. Tako tvrde i Zenon i Posejdonije. U ure|ewu vasione, zemqa je u sredi{tu, onda voda oblika kugle opkoqava zemqu, zatim ide sloj vazduha oblika kugle, pa nadaqe postoje nebeski i zemaqski krugovi. U svemu ovome deluje pneuma, to je logos i aktivni princip sveta, a svetom upavqa nu`nost, zakon, zapravo stvarala~ka vatra, bog imanentan svemiru. Stoici razlikuju svemir, to pan, od sveta, kosmos, gde je kosmos, po Hrisipu npr., sistem sastavqen od neba, zemqe i bi}a koja se u wima nalaze (Aetije, II 1,7) a kosmos i praznina, koja je izvan kosmosa, sa~iwavaju svemir, vasionu. Kosmos nastaje i nestaje u odre|enim
261

MIRKO A]IMOVI]

periodima vremena kao rastojawima kosmi~kog kretawa (Simpl. 882), pa posle velike godine (broj godi{wih dana pomno`en sa osamnaest hiqada sun~evih godina) zbiva se svetski po`ar koji paqewem vra}a elemente kosmosa u prvobitno stawe kakvo je bilo na po~etku svemira. Posle toga }e otpo~eti novo stvarawe kosmosa, s ponovnim ra|awem svih stvari (palingenesia), sve ta~no onako kako je ve} bilo, dakle, ve~no vra}awe svetova zapravo je ve~no vra}awe jednakog. U senci etike, rimski stoik Seneka ustvrdio je kako sve nastaje iz svega, kako se sve nalazi u svemu, jer svet je sve {to se vidi, ceo je sliven sa svojim delovima, pa odr`ava sebe silom vlastite mo}i. Ovde je primetan povratak misli o kosmosu na trag Heraklitove kosmologije. A povratak na Demokritov sistem sveta sasvim je o~it kod Epikura i onda wegovog sledbenika Tita Lukrecija Kara, te znatno potom Pjera Gasendija. Polazno Epikurovo stanovi{te jeste da iz ni~ega ne nastaje ni{ta, zatim ni{ta ne prelazi u ne{to {to ne postoji, i, potom, ukupna masa svemira uvek je jednaka (Epikur: Poslanica Herodotu, D. Laertije, X, 3942). To onda zna~i da vasiona, svemir, sve, celokupnost (to pan), nema svog izvan sebe porekla, svemir je uvek ovakav kakav jeste, jer }e takav i biti, ne postoji ni{ta {to bi u svemir moglo prido}i, svemir je neograni~en, sastoji se od materije i prostora, telesnog i praznog, a broj svetova je isto tako beskrajan, kao {to je i beskona~no kretawe ve~nih atoma i elemenata koje su neuni{tive supstancije tela. U Poslanici Pitoklu Epikur ka`e kako je kosmos, svet, odre|eni deo svemira u kome su zvezde, zemqa i sve vidqive stvari, tako je on, kosmos, odse~en od beskona~nog, zavr{en nekom granicom, a postoji bezbroj takvih svetova koji nastaju u svemiru ili me|usvetovima, intermundijama. Neki novi svet, ka`e se daqe u poslanici, nastaje od pogodnih semena sa drugih svetova ili me|usvetova (D. Laertije, X, 8890). Prema svemu ovome, svemir, ili vasiona, to pan, beskona~an je po broju atoma i veli~ini praznog prostora, a svet, ili kosmos, u svojoj je celovitosti sveukupna raznolikost svih pojava, postalih vihornim kretawem atomskih ~estica u praznom prostoru, {to je po-

262

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

reklo svih kosmogonijskih procesa. Dakle, svemir je beskona~an, s kona~nim bezbrojnim svetovima. Ovu atomisti~ku kosmologiju, s upori{tem na Demokrita i Epikura, pojasnio je pevawem rimski filozof Tit Lukrecije Kar. On je tako|e postavio polazno stanovi{te da stvari ne nastaju iz ni~eg i da se stvorene ne mogu vratiti u ni{ta (O prirodi stvari, I 226), a onda je izlo`io svoj stav da je svemir (omne, omni, omnis, u zna~ewima sve, sav, celovitost, celokupnost, celo, ceo, potpun) bez granice i mere, te da se kao takav bezgrani~no rasprostire u svim pravcima, u wemu nema sredi{ta jer ga u dubini sveta ne mo`e ni biti. Nikakva sila ne mo`e promeniti ukupnost stvari (rerum summam), izvan svemira ni~ega nema da bi u svemir prido{lo, ili ka ~emu bi ne{to napustilo svemir (O prirodi stvari, II 304). VII Helinisti~ko i onda rimsko filozofirawe o kosmosu teorijska je pretpostavka hri{}anskoj i sholasti~koj teokosmogoniji, protegnutoj do prvih renesansnih postavki nau~nog principa filozofskog mi{qewa sveta. Hri{}anskim pretuma~ewem Platona, ili platonizovanim pretuma~ewem biblijske kwige postawa, koje se ve} videlo kod Filona, Plotina i Prokla, Aurelije Avgustin je tako|e postavio stanovi{te prema kome je Bog stvorio svet iz ni~ega, ni{ta je ono {to nema oblik, tako da je bog stvorio iz ni~ega najpre jednovremeno oblik i materiju sadr`ine sveta, a svet je jedan, prostorno ograni~en, s vremenskim po~etkom, kao merom kretawa i promene. Stvaraju}i svet stvari, Bog iz sebe Jednog postaje mnogostruk, ostaju}i pritom Jedno, rekao je Pseudo-Dionisije, obrazla`u}i emanaciju boga u svet stvari. Na tom stajali{tu bio je i Xon Skot Eriugena, za koga postavka da je Bog stvorio svet zna~i da je Bog su{tina svih stvari, jer jedino on jeste, sve je iz wega, preko wega, u wemu i za wega; svo postojawe jeste priroda, koja nije ni{ta drugo do stupwevi prirode koji proizlaze prirodama, a ove su nestvorena priroda koja stvara, stvorena priroda koja stvara, stvorena priroda koja ne stvara i nestvo263

MIRKO A]IMOVI]

rena priroda koja ne stvara, kojom se i zavr{ava kosmi~ki proces stvarawa bogom kome je ciq on sam sebi, gde je pak ~ovek mikrokosmos bo`anskog stvarawa. I Bonaventura je smatrao da svet ima svoj vremenski po~etak: ali stvarawe u ve~nosti nije mogu}e, svet nije mogao da postoji oduvek, jer ako je svet postao iz ni~ega on onda postoji pre nego {to je postao; ovaj svet odra`ava Boga tvorca, koji je mogao stvoriti boqi svet nego {to ovaj stvarawem boqe su{tine kojom svet jeste, premda kada bi boqom su{tinom stvorio svet onda taj svet ne bi bio vi{e ovaj svet. Naposletku ovog perioda Toma Akvinski je verovao da je bog stvorio svet iz ni~ega, jer samo bog i mo`e da slobodno stvara, ali tako da ovo ni{ta nije gra|a iz koje je stvoren svet, nego je ni{ta, zapravo, iz ni~ega, ex nihilo. A da li je ovaj svet najboqi od svih svetova, o tome se ne mo`e pouzdano znati, jer se ne mo`e sasvim ta~no znati za{to je bog stvorio ovakav svet kakav jeste, s obzirom na beskona~ne mogu}nosti wegovog stvarawa. Daqwa poja{wewa tada{we slike sveta i wegovog stvarawa, kod Roxera Bekona, Dunsta Skota, Alberta Velikog na primer, bitno ne mewaju ustaqeno mi{qewe prema kome je zemqa sredi{te sveta, koji je nastao od boga iz ni~ega, sveta kome je granica osma sfera nepokretnih zvezda, iza koje se nalazi bog, iza kojeg se nalaze, u devetoj sferi, an|eli s pravednim du{ama. Ali, ve} se sa ovim sholasticima nagove{tava nadolazak novog, nau~nog, principa mi{qewa sveta, renesansna kosmologija prirodne filozofije. VIII Teorijske pretpostavke renesansne kosmologije prirodne filozofije, dakle helenska filozofija prirode i helenska nauka o prirodi, istodobni su proces gr~kog mi{qewa sveta. S fizikom kosmosa helenske, helinisti~ke i rimske filozofije nazna~eni su i bitniji momenti iskustvenog duha anti~kog mi{qewa kosmosa. Na tim su stajali{tima Aristarh, Eudoks, Eratosten, Hiparh, Strabon i Klaudije Ptolemej, s kojim se i dovr{ava anti~ko doba nau~nog mi{qewa sveta. S ovima su, i u ovoj stvari mi{qewa,

264

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

Euklid, tvorac prvog sistema geometrije, i Arhimed, s kojim i otpo~iwe matematika mehani~ke fizike. Re~eno je ve} kako je Eudoks platonik a Aristarh peripatetik, aristotelovac. Prema Aristotelovom svedo~anstvu (Met. 1073b 1835), mo`e se rekonstruisati Eudoksova slika sveta, prema kojoj je svet sistem sfera, a najpre ide nevidqiva sfera, zatim sfera zvezda, sfere Saturna, Jupitera, Marsa, Sunca, Venere, Merkura, Meseca i Zemqe, koja je u sredi{tu kosmosa, s tim da je svaka od ovih sfera zapravo sistem triju sfera razli~itih, me|usobno skladnih, orbitalnih i osnih kretawa. Tako je Eudoks dobio jednu matemati~ku teoriju kretawa nebeskih tela u sfernom sistemu sveta, a onda je ovaj model Kalip priveo ve}oj ta~nosti prema merenim vrednostima. I Eudoksu i Kalipu Aristotel je prigovorio na toj ta~nosti razbrajawa sfera sveta prema nebeskim telima. Merewem dimenzija Sun~evog sistema, Aristarh je do{ao do podatka da je dijametar sunca oko sedam puta ve}i od Zemqinog, {to zna~i da se ovim nagovara ideja o Suncu kao nebeskom telu oko koga se okre}e Zemqa, koja, ovim, i nije sredi{te sveta. To je nagovor na heliocentrizam. U to vreme Arhimedovo izra~unavawe dimenzije svemira ne ide tragom heliocentrizma, kao ni Eratostenovo geometrijsko merewe svemira i Zemqe, a ovakvu geografiju astronomije provodio je i Hiparh, koji je sa~inio i prvi katalog zvezda. A za Strabona svet je oblika kugle, takvo je i nebo, s kojim nepomi~na Zemqa ima zajedni~ko sredi{te, koje je i sredi{te sveta. S Ptolemejem dovr{ava se gr~ko nau~no mi{qewe kosmosa, stoga je wegova kwiga Veliki matemati~ki sistem (Megale matematike syntaxis, ili Almagest) doista nau~ni sistem helenske matemati~ke kosmologije. U eksperimentalnoj astronomiji Ptolemej se pozivao na Hiparha, a prema teorijskoj slici, svemir, ili nebo, sferi~nog je oblika i kre}e se sferi~no, Zemqa je tako|e ovakvog oblika, u sredi{tu je svemira i ne kre}e se: dakle, sfera i krug likovi su svemirske geometrije. Ovakvom slikom svemira teorijski je dovr{en kosmolo{ki geocentrizam. A onda je, mnogo vekova potom, Leonardo da Vin~i u osvitu renesanse ustanovio Il Sole non si muove, Sunce se ne kre}e, dakle,
265

MIRKO A]IMOVI]

mora biti da se Zemqa kru`no kre}e. Iza toga, Kopernik je jo{ jednom postavio heliocentrizam, modelom sistema vasione koji je ekvivalentan Ptolemejevom: svet je sferi~an, kao i Zemqa, kretawe nebeskih sistema je ravnomerno, ve~no i kru`no, Zemqa niti je nepokretna, niti je u sredi{tu sveta, nego je ona centar te`e, a Sunce je sredi{te sveta, oko wega se okre}u sve sfere neba. Kopernik je govorio o formama sveta i ta~nim simetrijama wegovih delova. Tiho Brahe nije tada bio sklon Kopernikovoj slici sveta, jer, prema wegovom mi{qewu, pet planeta kre}u se oko sunca a svi zajedno oko Zemqe, {to podse}a na Heraklitov sistem neba, pa je i primetio kako lik neba nije nepromenqiv. Kepler je isto tako provodio ideju o kosmi~koj misteriji prekrasnih proporcija nebeskih orbita, dakle ideju matemati~ke harmonije sveta, u kojoj je izme|u {est koncentri~nih sfera za planete postavio {est pravilnih geometrijskih tela, gde je Sunce sredi{te svih sfera i samoga sveta. A taj svet je oblika kugle, sve su putawe nebeskih tela kru`ne, jer tako je stvarao premudri stvoriteq, kako bi na~inio najboqi i najlep{i svet, dakle pomo}u veli~ina, ~ija je sva su{tina sadr`ana u razlici pojmova pravca i krivuqe. To je Kepler rekao u spisu Misterium Cosmographicum, i zatim potcrtao kako je ~ovek svrha sveta i svakoga stvorewa (Finis enim et mindi et omnis creationis homo est), on ja dakle svrha one lepe harmonije svih stvari koje je uredio bog prema redu i pravilu, i tako onda podario ~oveku razum i duh, kako bi ovaj mogao znati uzroke postajawa i nestajawa stvari u toj sveop{toj harmoniji sveta. Galilejevo je uverewe da je svemir napisan matemati~kim jezikom, i wegovi su znaci matemati~ke figure, trouglovi, krugovi, dakle u su{tini svemira, i sveukupne prirode, nisu nikakva skrivena svojstva, ili unutra{wi oblici, svemir je promenqiv. Italijanski filozof prirode, Nikola Kuzanski, zastupao je ideju kako je sve u svemu, jer bog je u svemu kao {to je i sve u bogu, tako je onda svemir ~ulni bog koji ujediwuje sve stvari sveta. Zapravo, svet je, kao svemir, zbijeni maksimum, contractum maximum, postao je emanacijom iz apsolutnog maksimuma, absolutum maximum, dakle, svet je teofanija bo`jeg bi}a, koje se pojavquje kao sve ono {to se skriva i sve ono {to se ospoqava (omnia complicans,
266

HELENSKO MI[QEWE KOSMOSA

omnia explicans). Bog je apsolutna bit sveta, a ta zbijena bit boga jeste svet. Takav svet je jedan, drugih svetova nema, ni{ta nije u wegovom sredi{tu jer svaka ta~ka sveta mo`e biti sredi{te sveta, u kome se sve kre}e. Time je svet harmoni~an, druga~iji i ne mo`e biti ako je on zbijenost bo`jeg bi}a. Na tragu Platonovog Timaja, \eronimo Kardano shvatao je svet kao jedan veliki `ivi organizam, sjediweni sistem materije, o`ivotvoren od du{e, koja je time du{a sveta. Sli~no ovome mislio je i Bernardino Telesio, te je, s Kardanom, renesansni zastupnik teorije kosmi~kog hilozoizma. Ovu teoriju provodio je i \ordano Bruno, svakako mera stvari renesansnog filozofskog mi{qewa kosmosa. Svet, ili kosmos, jedinstven je i beskona~an, nepokretan, nestvoren i neuni{tiv.7 Du{a sveta je formalni princip svemira i onoga {to je u wemu sadr`ano, `ivot je u svim stvarima jer du{a je forma svih stvari (O uzroku, principu i jednom, str. 65). Svet je sve, istinit i beskona~an, u svakom svom delu sve, sve u svemiru ima ono {to je svuda sve, obuhvata u sebi du{u sveta, dakle, priroda je bog u stvarima, natura est deus in rebus. Prema tome, svemir je beskrajan fizi~ki skup bezbrojnih kona~nih svetova, postoji bezbroj svetova u svemiru, koji je jedan sa svim zvezdama.8 Ovim je, dakle renesansom, teorijski dovr{en istorijski dah helenskog duha mi{qewa onoga {to pojmovno jeste kosmos. Novi duh filozofije stavio je onda sebi u zadatak da eksperimentalnom filozofijom matemati~ke nauke istra`i granice iskustvene datosti ure|enog poretka sveta, ili onoga {to su stari gr~ki filozofi nazivali kosmosom. *** Umnom mi{qewu isto je svet ili sve, ili apsolutni totalitet, svo postojawe sveukupnog postoje}eg, jestatstvo jednoga sve, sveobuhvatno, ili celina bi}a bitka. Stoga ovi pojmovi jedno dru7 Bruno: O uzroku, principu i jednom, Kultura, Beograd, 1959, str. 111. 8 Bruno: Ve~era na Pepelnicu; O beskrajnosti, svemiru i svetovima, u Dve filozofske rasprave, V. Masle{a, Sarajevo, 1979.

267

MIRKO A]IMOVI]

gome nisu odredba, oni su samo razli~ita odredba onoga istog. A to isto, re~eno razli~ito, i smo je sobom razli~ito, svet je dakle sasvim isto {to i bitkom celina bi}a, apsolutni totalitet svega postojawa, ili jeste jedno sve. S logi~kog stanovi{ta, pojmovna odredba sveta nekim od ovih odredaba nije ni{ta drugo nego sud kojim se bitak subjekta odre|uje bitkom predikata koji je bitak subjekta, tako se onda i predikat odre|uje subjektom koji je, wemu, predikat, to je dakle jedan te isti logi~ki proces bitka. Prema tome, u odredbi svet je jedno sve, jedno sve je isto tako svet, jedno drugome istovremeno je i subjekt i predikat logi~kog sudstvovawa. Na tom je dakle tragu helensko mi{qewe kosmosa u nauci filozofije prirode.

MIRKO ACIMOVIC THE HELENIC THINKING OF COSMOS

SUMMARY This article is written in the realm of cosmology within the science of philosophy of nature. It firstly examines the Helenic thinking of cosmos through the concept of the world in theogonies. It then discusses the essential definitions of the cosmos, given by pre-Platonic physics, then by Plato and Aristoteles in helenism, and by matematical idea of physics of cosmos. These definitions have a common point of view which states that the world is one, everything is made of one, and the world is one everything. Key words: World, Cosmos, Plato, Aristoteles, Epikur, Aristarhos, Ptolomeus.

268