1

SRBI U HABSBURKOJ MONARHIJI 1. UVODNE NAPOMENE

1.1.

Srbi pod turskom vlau - na putu ka asimilaciji

Od svog prelaska na Balkan, tanije od Marike bitke 1371. turska vojska je stalno napredovala tako da je do kraja XV veka okupirala jednu polovinu tzv. Dunavske linije - od njegove delte do Beograda i du Save do Vrbasa i preko Cetine do Jadranskog mora. Snaga turske vojske bila je proizvod spleta okolnosti i objektivnih faktora od kojih se u prvom redu uzimaju slabost i nesloga balkanskih naroda, a potom i organizacija, taktika i strategija same turske vojske. Zapravo, Turci u poetku ni ne nastupaju kao osvajai balkanskih srednjovekovnih drava, nego kao plaenici vizantijskih vladara u njihovim nastojanjima da povrate ugled i veliinu Istonog rimskog carstva. Turcima je tek nakon stupanja na Balkan postalo jasno ta sve mogu postii u situaciji koju su zatekli na jugoistoku Evrope. Dinastike borbe, sukobi i graanski ratovi unutar odumiruih carevina (ne samo Vizantije, nego i Bugarske i Srbije) otvorili su im put nepredvienih mogunosti prodora u samo sredite Evrope. Na tom putu Turska nikada nije naila na bilo koji oblik zdruenih snaga balkanskih naroda - naprotiv, gotovo redovno su se pojavljivali kao arbitri ili pomagai jedne strane u sukobu, istovremeno raunajui na pasivnost i izdajstvo druge strane. Kod balkanskih drava (posebno Srbije) od druge polovine XIV veka poinje period razbijanja centralne vlasti i jasna tenja feudalne vlastele za izdvajanjem posebnih oblasti. Feudalna vlastela smatrala je svojim prirodnim pravom da svoj ugled i svoje posede jaa na sve mogue naine. Iako nema dinastikih prevrata (kao to je to sluaj u Vizantiji), ona vrlo veto koristila smene vladara kako bi ojaala svoj utica. U doba slabih vladara, ili vladara kojima je trebala njihova pomo, to jaanje se neretko izvodilo i na raun same drave. Isto tako, Srbija nije imala dugu dravnu tradiciju koju bi karakterisao trajniji dravotvorni kontinuitet. Za neto vie od dva veka svoga de iure postojanja (12121459) ona se stalno nalazila u nekom previranju, traei nove okvire i nove oblike svoje egzistencije. I na vrhuncu svoje moi, za vreme vladavine Stefana Duana (1331-1355) - irenje dravnih granica nije sa sobom nosilo i stvarno jaanje dravne organizacije. Naprotiv, vrlo esto se proirivanje moglo okarakterisati kao navlaenje ome oko sopstve glave, jer se na pokoreno stanovnitvo nije moglo raunati ono ne samo da nije bilo odano, nego nije ni izvravalo svoje obaveze prema novoj vlasti. Za razliku od njih samo je srpski narod dobijao nove i vee namete. Nasuprot tome stajala je turska azijatska koncepcija volje, snage i sloge, gde je sve lino moralo biti bezuslovno podreeno optem interesu. I dok balkanski narodi gube oseaj jedinstva i dravotvornosti; Turci kao vojnika kasta, smatraju dravnu celovitost kao jedini prirodni oblik organizovanja militarizovanog drutva. Sultan je apsolutni gospodar i njegova volja odluuje o svemu. Verski monoteizam naao je svog prirodnog saveznika u apsolutnoj monarhiji. Alah je preneo vlast na zemlji na sultana, koji od Selima I (1512-1520) uzima i titulu kalifa - kao vrhovnog duhovnog poglavara. Osvajajui tue zemlje Turci dobijaju nov podaniki elemenat, koji u novonastalim okolnostima eli da radi za njih, jer oni dobro znaju da raju teko pritiska ceo sistem feudalnih sizerensko-vazalskih obaveza uveanih za obaveze prema crkvi.1 Obeavajui seljacima osloboenje od nameta, oni uspevaju da pridobiju najire drutvene slojeve koji prirodno reaguju u potrazi za boljim uslovima ivota.2
1

ivot srpskog seljaka (meropha i sebra) u srednjem veku bio je veoma teak za redovnu obavezu morao je da 104 dana godinje besplatno radi za svog vlastelina i da crkvi plati desetak ili da na crkvenom imanju radi 36 dana. 2 Postavlja se pitanje ta je srpskog seljaka moglo vezati za dravu u kojoj vlada samo gola borba za vlast - u kojoj se ukorenilo oceubistvo i bratoubistvo i u kojoj nita nije bilo sveto. Kada je mogao njegov vlastelin da angauje turske najamnike protiv drugog vlastelina - seljak se s pravom zapitao zato da onda on ne primi te iste Turke za svoje nove

U turskoj dravi muslimansko stanovnitvo je bilo privilegovano zbog pripadnosti vladajuoj veri, ali ni nemuslimani nisu bili proganjani. Naprotiv, svi sultani su priznavali samoupravu Svete Gore i nisu dirali tamonje manastire. Nakon 1453. zadrana je i Vaseljenska patrijarija u Carigradu, dok je sam sultan Mehmed II (1451-1481) lino dao investituru patrijarhu Genadiju II, pozivajui se pri tome na Sveto trojstvo i obeavajui punu zatitu hrianske vere. Slino je bilo i sa Srpskom pravoslavnom crkvom posle pada Smedereva (1459), Turci su priznali patrijarha Arsenija II (1457-1463), a samoj patrijariji odredili danak. Meutim, ve nakon njegove smrti, Peka patrijarija se postepeno ukida i pripaja Ohridskoj arhiepiskopiji. Iako je bilo sporadinih buna (ustanak smederevskog episkopa Pavla 1528.), Srpska pravoslavna crkva ostala je pod Ohridskom arhiepiskopijom sve do 1557. godine. Osim toga, Turci s poetka svoje vladavine nisu vrili prisilnu islamizaciju. Ostavljali su ljudima da se, s obzirom na prednosti koje daje nova vera osloboenje poreskih dabina, sami opredele. Jedan zapis iz 1509. godine govori o tome kako su mnogi "nemueni ni od kog" - odstupili od pravoslavlja i pristali uz islam gledajui njihovo mnoenje i velikoslavlje. U XV i XVI veku tih je prelazaka bilo mnogo. Vlastela i narod naroito u Bosni i Hercegovini i Srbiji, a manjim delom u Grkoj, Crnoj Gori i Bugarskoj nisu u preveravanju videli nita neobino. Smatrali su to kao potrebu momenta i kao jednu vrstu politikog opredeljenja. Utoliko vie to su ih i sami Turci podravali u tom opredeljenju, ostavljajui im njihove posede i pokazujui prema njima izvesne obzire. Turci ne samo da se nisu trudili da islamizirano stanovnitvo uvedu u pravu veru, nego ih putaju da ive po svojim starim obiajima. Novi muslimani svetkuju i urevdan i Mitrovdan, dok za Svetog Iliju same hode kau da je do podne Ilija, a po podne Alija. Ne menja se ni jezik, samo je renik dobio izvestan broj turcizama kao prirodno naslee ve postojeih kulturnih, privrednih, administrativnih i drugih veza i odnosa. Pismo, kojim se slue preobraeni muslimani je irilica (tzv. bosanica), koja je bila u optoj upotrebi sve do poetka jezikih reformi.3 No, turska tolerancija nije bila dugog veka. Ogromna teritorialna rairenost carevine onemoguavala je nadzor i davala maha udima i prohtevima pojedinaca. Duga ratovanja crpila su finansijsku snagu drave i izazivala nove namete i terete. U finansiskom popslovanju Turci kao vojnici nisu imali mnogo iskustva i dosta rano su poeli da se mue s prikupljanjem neophodnih novanih sredstava. Bogate rudnike u osvojenim zemljama nisu znali da odre, iako je Sulejman Velianstveni (1520-1566) izdavao posebne kanuname sa povlasticama za rudare. Iz glavnih rudarskih mesta u Novom Brdu, Srebrenici, Trepi i Rudniku ubrzo su se povukli strain kapitali pre svega mletaki i dubrovaki, a Turci niti su znali niti mogli da ih zamene drugim. Od tada glavni teret finansiranja drave poinje podnositi hriansko stanovnitvo kao glavni radni i proizvoaki elemenat u carstvu.
1.2.

Srpska despotovina u Junoj Ugarskoj

Izgubivi dravu i poevi postepeno da se asimiluju, za Srbe postaje jedino ugarski kralj Matija Korvin (1458-1490) nada za nekakav spas i ouvanje nacionalnog identiteta. Ali tu cenu opstanku morali su da plate ne novcem, nego organizujui ivim bedem preme Otomanskoj imperiji. Naime, kralj Matija u nameri da od Ugarske stvori jaku srednjoevropsku dravu, eleo je da pored Vlake i Moldavije i gotovo itave Hrvatsku, u zemlje krune Svetog Stevana (Itvana) ukljui i eku i Austriju. U tom cilju on uvodi brojne reforme pre svrega u vojsci, stvarajui stajau vojsku (gde niko nije moga biti izuzet od mobilizacije niti od obaveznog sluenja vojnog roka). U tim svojim namerama imao je izvesnih uspeha, ali je ratujui na dva frontova zapravo oslabio sopstvenu zemlju. Istroen u
gospodare? U ime koje to dravne ideje i tradicije moe takva vlastela da ga poziva na rtvu? Prvo sultansko pismo pisano irilicom napisano je 10. jula 1430. a uputio ga je sultan Murat II Dubrovanima. irilicom je pisan i mirovni ugovor izmeu sultana Bajazita II i maarskog kralja Ladislava iz 1498.

borbama na vie frontova on nije mogao da mobilie dovoljno vojske za odbranu junih granica, odakle je Ugarskoj pretila najvea opasnost. U cilju zatite junih delova zemlje, poinju se regrutovati prebegli Srbi s druge strane Dunava i Save. Kralj Matija je verovao da e novoformirana Vojna granica (budua Krajina) koja se pruala od Beograda du Save i preko Vrbasa do Jajca biti dovoljna zatita za odbranu od Turaka. Istina, za njegova vremena taj bedem nije bio probijen, ali je nakon njegove smrti on vremenom sve vie slabio. Od osamdesetih godina XV veka uestale su borbe na junim granicama Ugarske u kojima se istakao despot Vuk Brankovi (Zmaj Ognjeni Vuk, 1465-1485), koji je uspeo da u jesen 1481. razbije vojsku smederevskog zapovednika Skender-bega i da dopre sve do Kruevca. U povratku za Ugarsku, njega je pratilo oko 6.000 srpskih porodica. Bili su to prvi kolektivni prebezi Srba iz svoje postojbine preko Save i Dunava.4 Te preseljene Srbe kralj Matija je nastanio u Banatu, tanije u okolini Temivara. Namera mu je bila da nenaseljene june oblasti naseli srpskim ivljem i na toj strani osnai otpor neprijatelju. Pretpostavlja se da se do kraja XV veka u Junu Ugarsku preselilo blizu 130.000 Srba. I prvi zakonski akti iz toga perioda koji govore o nasaljavanju i prvim srpskim privilegijama. Naime, da bi to jae motivisao doseljene Srbe za borbu protiv Turaka, Ugarski sabor je 1481. godine doneo jedan zakonski lan, kojim se rasci oslobaaju od plaanja desetka katolikoj crkvi i svetenstvu. Kad je Matija uao u Be 1. juna 1485. stigla mu je tu vest o smrti despota Vuka. Kralj je cenio vernost i saradnju Srba i odluio je da njihovu despotovinu produi i dalje. Isto tako, reio je da produi i dinastiku lozu Brankovia kao najuglednije srpske porodice. Izbor je pao na Vukova brata od strica ora, sina slepoga Stevana. Posle smrti kralja Matije (1490.) u Maarskoj su zavladale velike unutranje krize. Za upranjeni presto kandidaturu su istakli kraljev vanbrani (prema tadanjem pravnom tumaenju nezakoniti) sin Jano Korvin, zatim eki kralj Vladislav, austrijski nadvojvoda Maksimilijan Habsburki i poljski kraljevi Albert. Srpska populacija na elu sa despotom orem bila je za Matijina sina, i na Rakoko polje, gde se imao vriti izbor kralja, stigli su 13. jula sa 7.000 konjanika. Meutim, izbor mlaeg Korvina nije proao. Veina magnata nije mogla da prihvati za vladara oveka koji je nije bio zakoniti sit. To je brzo shvatio i sam Jano, pa se nagodio sa izabranim ekim kandidatom kraljem Vladislavom. Kad su videli da su propali na izboru austriski nadvojvoda i poljski kraljevi, svaki za svoj raun okrenue vojsku na Maare. Despot ore je lojalno pomagao Matijina sina, a kad je ovaj sam odustao od dalje borbe, ore je priao Habsburzima. Nakon toga, neoekivano, despot ore se odrekao titule i otiao u manastir (1496). Titulu despota nasledio je njegov mlai brat Jovan. Meutim, despot Jovan je bio slabog zdravlja, i nakon kratke bolesti umro je decembra 1502. Kako nije imao naslednika, s njim je izumrla muka linija despotske kue Brankovia. Posle smrti Jovanove kralj Vladislav je ponudio despotsku titulu slavonskom plemiu Ivaniu Berislaviu, 1504. god., koji se pre toga oenio Jovanovom udovicom. Berislavii su bili susedi Brankovia i s njima ve u bliim vezama, poto se i udovica despota Vuka bila udala za jednog njihova lana, Franju. Tako su oni (preuzimajui udovice) po nekom pravu dobili i despotsku titulu. Ivani je dobio i posede Brankovia u Sremu. Potpisivao se kao regni Rascie despotus.
4

Posle pada srpske srednjovekovne drave (1459), tradicija srpskih titularnih despota nastavila se u Junoj Ugarskoj. Srpski despoti personifikovali su nepostojeu dravu u dosta specifinim okolnostima bez odreene teritorije, zahvaljujui samo prebeglom srpskom narodu sticao se oseaj srpskog dravnog kontinuiteta. Srbi su sve prisutniji u maarskoj dunavskoj flotili, husarskim odredima i kraljevskoj Crnoj legiji. Kako bi to bolje iskoristio njihov ratniki potencijal Matija Korvin (1440-1490) imenuje 1471. godine Vuka Grgura Brankovia (Zmaj Ognjena Vuka) za prvog srpskog despota u Ugarskoj. Imenovanje osoba titulom koju su nosili poslednji srpski vladari stvarao se utisak dravotvornog kontinuiteta i na tuoj zemlji. Nakon njegove smrti (1485) titulu despota su nosili ore i Jovan Brankovi, Ivani i Stjepan Berislavi. Poslednji srpski despot bio je Pavle Baki, koji je neposredno nakon imenovanja 1537. godine, poginuo u boju s Turcima kod akova. Nakon njegove pogibije izgubio se i poslednji simbol srpke srednjovekovne dravnosti. Tu ulogu e dve decenije kasnije (1557) preuzeti obnovljena Peka patrijarija.

Poloaj srpskoga naroda u Junoj Ugarskoj na poetku XVI veka bio je dosta teak, ali ipak ne onako oajan kao u XV posle pada Smedereva. Ostavi bez sopstvene drave, srpski titularni despoti u Junoj Ugarskoj, ulivali su kod sopstvenog naroda veru i nadu da e se pomou svojih severnih suseda moi nekako odrati i vratiti na svoja ognjita. Meutim, posle pada Maarske (Budim, 1541) ostali su i bez tog oslonca. Postavilo se veito pitanje: ta da se radi? Da li se pomiriti sa sudbinom i priznati stvarno stanje, ili nastaviti borbu pod vostvom neke druge hrianske drave. S turskim osvajanjem Ugarske malaksava srpski otpor, tako da narod sve vie poinje prilaziti osvajau, koji ponovo pokazuje razumevanje za njegove prebege i ponovne povratke. Prevladavalo je i uverenja da se moe vie postii u zajednici s Turcima nego u borbi protiv njih. Na drugoj strani, srpski nominalni despoti, iako su postojali, ipak vie nisu bili njihovi ljudi, a drugih osoba koje bi ih s apsolutnim autoritetom okupile oko sebe nije bilo.5 Upravo u ovom period, od druge polovine XVI veka poela se i profanisati ideja koja je Srbe dotle vodila - da naputaju svoju otadbinu i sve rtvuju u borbi za slobodu. U novonastalim okolnostima, od boraca za slobodu oni postaju tua najamna vojska - pretvaraju se u ratnike od zanata, koji ive od najamnikih plata. 1.3.Obnova Peke patrijarije Posle smrti Arsenija II (1467) srpska crkva nije imala (birala) novog patriarha, tako da je itava hijerarhija potpala pod ohridskog arhiepiskopa, koji e vie od est decenija imati jurisdikciju nad srpskom crkvom. Meutim, srpska crkvena lica nisu bila zadovoljna ohridskom vrhovnom upravom, tako da se oko 1528. godine javio se otvoreni otpor protiv nje. Ovaj bunt bio je u direktnoj vezi sa srpskim ueem na strani Turaka u pohodu na Ugarsku. Kako je turska armada sve vie napredovala, tako su i srpske trupe u njenom sastavu bile sve brojnije. To je naroito dolo do izraaja prilikom osvajanja Banata (1551-52), kada su glavninu turske vojske inili Srbi. U meuvremenu su se i srpske crkvene stareine poele sve osionije ponaati u odnosu na ostale konfesije - naroito prema katolicima, smatrajai se privilegovanim oni poinju traiti da im sada katolika crkva plaa desetak. esti ratovi Turske s Maarima, Austrijancima i Mlecima u prvoj polovini XVI veka pojaali su negativan stav prema katolikoj crkvi i omoguili takve postupke pravoslavne crkve. Turske privilegije srpskoj crkvi niu se jedna za drugom, tako da pravoslavni svetenici uskoro dobijaju slobodu kretanja po itavom carstvu, a slobodno prelaze i u Vlaku i u Rusiju, da od tamonjih crkvenih krugova trae pomo za svoje crkve. Kako bi u potpunosti zadovoljio srpski narod, Sulejman Velianstveni 1557. godine izdaje ferman o obnovi Peke patrijarije. Nesumnjivo, da su na ovu sultanovu odluku uticali i njegovi veziri srpskog porekla: Rustem-paa Opukovi, Ali-paa Semiz i Mehmed-paa Sokolovi. Ovome u prilog ide i injenica da je za prvog patrijarha postavljen Makarije Sokolovi brat velikog vezira Mehmed-pae. Crkvena hijerarhija (patrijarh i episkopi) birani su od strane Sv. Sinoda, s tim to ih je sultan potvrivao svojim beratima. Isto tako je i sama turska drava potvrivala i garantovala srpskoj crkvi redovne godinje prihode.
5

Jedina osoba koja je kratkotrajno uspela da organizuje Srbe bio je Jovan Nenad, legendarni "car", jedna neobina i jo uvek misteriozna linost. Narod, uplaen i zbunjen, poverovao je u njegove natprirodne sposobnosti i mo komunikaciju sa samim Bogom (jer je instiktivno traio i oekivao da se dogodi neko udo). A Jovan Nenad je imao sve ono to je narod upravo prieljkivao - kombinaciju narodnog borca, hajdukog avanturiste i socialnog revolucionara. Pljakao je plemike dvorove, napadao trgovake karavane, ali ulazio i u borbe s Turcima. Hrabrost mu se meala s drskou, popularnost sa terorom. Razumljivo je s toga, to je oko sebe okupio vrlo brzo nekoliko hiljada ljudi (oko 25000). Turske ete i posedi koji su se tada nalazili u Bakoj bili su jo malobrojni i Jovan Nenad ih je mogao bez velike muke savladati. To ga je proulo i podiglo ugled u narodu. Za svoju prestonicu izabrao je Suboticu.

Pod jurisdikciju Peke patrijarije osim Srbije i Stare Srbije (Rake i Kosova), ule su i severna Makedonija, zapadna Bugarska, Crna Gora, Hercegovina i Dalmacija, Juna Ugarska i Bosna. Na taj nain crkva je presudno uticala na objedinjavanje srpkog naroda, jer je u tom vremenu bila jedina nacionalna i dravno-pravna institucija. Ona se (moda i sine cure) prihvatila narodnog vostva, jer druge institucije nije bilo. A vreme je pokazalo da je svetenstvo bilo pouzdaniji voa od feudalne vlastele. Iako neobrazovano, bilo je noeno idejom narodnog jedinstva i barem se trudilo da toj ideji i slui. Otuda se s pravom kae da je crkva bila jedina politika organizacija kod Srba gotovo puna tri i po veka. Tek pod vlau Peke patrijarije izvreno je po prvi put ujedinjavanje srpskog naroda na celom njegovom etnikom prostoru, jer je crkvena jurisdikcija dopirala dokle su dopirale i granice turske drave. Nikad do tada nisu se srpske ni dravne ni crkvene granice poklapale sa podrujima naseljenim srpskom populacijom. Kad su ukinute sve stare feudalne granice naao se srpski narod u jednoj dravi i pod jednom dodue turskom vlau, koja je (u prvo vreme) dozvolila njegovo jedinoj instituci crkvi, da vri vlast nad njime. Na drugo strani, ovaj moment i razvoj dogaaja doprineo je jaanju dravotvorne ideje. Umesto ranijih tenja ka decentralizaciji koja je bila izraz vlastoljubive vlastele, sad je sve vie - po nekom instiktu samoodranja, jaala ideja narodnog jedinstva. Nacionalni unitarizam i egalitarizam unutar Turske drave suzbio je sve oblike separatizma koji su bili karakteristini za feudalnu Srbiju. 1.4.Buenje nacionalne svesti Austrija je, prema turskom prodiranju, koje se sve vie primicalo njenim starim granicama, spremala posebnu organizaciju odbrane. Preventivno, nadvojvoda Karlo, kome je bila poverena odbrana junih austriskih oblasti, poe 1579. god. zidati novi utvreni grad Karlovac kao stoer budue vojne granice (Karlovaki generalat). Slubeni jezik bio je nemaki. Uz stalne nemake vojne postave, slubu su vrili i tamonji "graniari" ili "krajinici" - mahom doseljeni Srbi, koji su bili osloboeni svih poreza i obaveza, ali su za to u dobi od 16-te do 60-te godine smatrani vojnim obveznicima. Ranije hrvatsko stanovnitvo sa domaim plemstvom povuklo se veim delom na sever. Njihovu zemlju i imanja sada su obraivali srpski doseljenici. U meuvremenu je austriski car Rudolf 1592. zakljuio mir s Turcima na osam godina. No, na Porti su tajno dali signal da hercegovaki Hasan-paa Predojeviu nesmetano nastavi sa prodiranjem prema Hrvatskoj. Ali poraz koji je pri tome doiveo posluio je kao casus beli da Turska i formalno objavi rat Austriji. Iste godine (1592) je na papsku stolicu doao Kliment VIII, ovek koji je eleo da okupi hriansku Evropu u borbi protiv Turske i povrati uticaj rimske crkve koji je bio poljuljan Luterovom reformacijom. Meutim, njegova nastojanja da okupi evropske narode oko jedne ideje imala su polovian uspeh. Kako Francuska i Mletaka republika nisu htele u koaliciju sa Austrijom, papska kurija se po prvi put obratila Rusiji za pomo u reavanju evropskih pitanja. Odluka da se u borbu protiv Otomanske imperije uvue i Rusija bila je motivisana eventualnim ustankom pravoslavnih balkanskih naroda - koji bi se sigurno na taj ustanak pre odazvali na poziv Rusije, nego na poziv rimske kurije. Pretpostavlja se da su ovakva razmiljanja dala povoda Sinan-pau, glavnom zapovedniku Beogradskog paaluka, da 27. aprila 1594. uzme moti Svetog Save iz manastira Mileeva i da ih spali na Vraaru. Mislei da e na ovakav nain ubiti slobodarski duh u narodu, paa je zapravo probudio nacionalnu svest kod Srba. Posle ovoga bilo je jasno da ukoliko doe do ustanka, da e on u srpskim zemljama zahvatiti ire razmere. Zbog toga je papska kurija aktivno radila na izazivanju ustanka kod hrianskih naroda na Balkanu - u prvom redu kod Arnauta, Srba i Crnogoraca, s obzirom da su njih smatrali za najborbenije i najspremnije da se suprotstave turskoj vlasti. Krajem 1596. na ustanak se prvo podiglo albansko pleme

Kimarioti, a naredne godine i crnogorsko pleme Bjelopavlii. Meutim, obeana pomo sa zapada je izostala. Naime, rat izmeu panije i Francuske oko italijanskih poseda oslabio je u velikoj meri veru u hriansku slogu i pobedu, tako da je sam ustanak ubrzo propao. Meutim, ustalasani duhovi nisu se mogli lako smiriti. Albanska plemena, a posebno Dukaini, nisu ostavljala oruje. Sukobi s Turcima pretvorili su se u neprekidni gerilski rat. Ustanak, koji je 1609. god. izbio u Gornjoj Albaniji, zahvatio je susedna plemena Klimente, Kue, Pipere i Bjelopavlie, da bi se preneo i na Kosovo. Ali kao i svi raniji ustanci, i ovaj je bio ubrzo uguen, jer je izostala obeana pomo sa zapada. Na drugoj strain, ova izneverena oekivanja imala su i svoj raison detre. Nesumnjiva je injenica, da je krajem XVI i poetkom XVII veka, pod uticajem hrianske zapadnjake aktivnosti, srpski narod u Turskoj izmenio svoju dotadanju politiku i iz pasivne rezitencije preao u aktivnu. Istina, on to jo ne inio na itavom svom etnikom prostoru, ali bitno je, da je to poeo initi u sreditu svog duhovnog i politikog ivota na Kosovu. Turci su bili iznenaeni srpskim dranjem, s obzirom da su oni do tada bili samo orue u tuim planovima - pri emu su esto radili i protiv sopstvenih interesa. Ovaj pokret je za razliku od prethodnih, uneo u dotadanju srpsku obiajnost nove momente. Probuene slobodarske tenje kod naroda vie se nisu mogle uspavati. Spaljivanje motiju Svetog Save stvorilo je dubok jaz izmeu Turaka i srpskog svetenstva, koji se vie nije mogao premostiti. A neugasivim slobodarskim oseanjima doprinosili su i sve prisutniji socijalni problemi. Istroena dugim ratovanjima Otomanska imperija je sasvim poremetila svoje finansije, tako da je morala iznalaziti nove izvore finansiranja. Trgovaki neinventivna, sa nerazvijenom infrastrukturom, bez ikakve aktivnosti da poradi neto na sopstvenoj sposobnosti stvaranja kapitala, Turska administracija je pribegavala dosta primitivnim metodama akumulacije poveavanju starih i uvoenjem novih poreza, to je jo vie pojaalo nezadovoljstvo hrianskog stanovnitva. Kao najvidnija posledica ove promene u politikom dranju Srba bilo je poveano iseljavanje iz Turske. U prvoj polovini XVII veka dolazi do talasa srpskih izbegliza u severozabadne delove balkanskog poluostrva (Lika, Krbava, Banija) gde austrijske vlasti formiraju Vojnu krajinu, koja ima sedite u dva generalata: karlovakom (za tzv. Bansku Hrvatsku) i varadinskom (za Slavoniju). Na poetku XVII veka u tadanjoj Hrvatskoj, u varadinskom i karlovakom generalatu, broj srpskog stanovnitva iznosio je oko 60.000. Za podruje Varadinskog generalata dopnesena je 1630. godine uredba pod nazivom Statuta Valachorum, kojom je srpskom ivlju u Krajini dato pravo na unutranju autonomiju.6 Prilino srean zavretak Kandijskog rata (1645-1669), kao i otvoreno neprijateljstvo Luja XIV protiv habzburkog dvora, te ustanak Maara protiv Austrije (1682, kad je voa ustanika grof Emerik Tekeli ponudio Turcima savez) behu osetno digli duh kod Turaka. Turci su poverovali da je ponovo doao trenutak da okuaju ratnu sreu i osvoje Be. U maju 1683. poveo je veliki vezir Kara-Mustafa ogromnu vojsku protiv Austrije, koja je brojala oko 250.000 dobro naoruanih janiara. Skoro bez ikakvog veeg otpora stigla je ta silna armada pod Be. Austriska prestonica bila bi tom prilikom sigurno zauzeta, da nije poljski kralj Jan Sobjetski na molbu papske kurije priskoio u pomo. Ujedinjena poljska i nemaka vojska razbila je Turke pod Beom septembra 1683. tako silno, da su Turci uz velike rtve poeli beati glavom bez obzira. Ali, pokazalo se da to nije bio samo obian poraz.
6

Poloaj Krajinika u Vojnoj krajini zavisio je od stanja odnosa izmeu dve carevine. Ukoliko su ti odnosi bili napeti i da je pretila neposredna ratna opasnost austrijskoj carevini, utoliko je poloaj Vlaha (Srba) bio povoljniji; i suprotno, u periodima mira taj poloaj je bivao sve tei, optereen raznim kontribucijama, dobrovoljnim radom i obaveznom vojnom slubom.

To je bio poslednji turski zalet prema zapadu i njihov najdalji domet. Od ovoga poraza Turska vie nije bila onako vrsta, kao u doba Mehmeda II, Selima I ili Sulejmana Velianstvenog. Uzalud je Kara Mustafa dao ubiti tri pae posle poraza, uzalud je i sam na povratku u Beogradu doiveo istu sudbinu - neminovni toak istorije (da sve ima svoj uspon i pad) nije se mogao vie zadrati. Od ovoga poraza pod Beom prestaje svaka dalja turska inicijativa na zapadu. Njena politika poinje se svoditi na odbranu steenih pozicija i granica, koje e se sve vie pomerati ka jugoistoku. Na drugoj strani, od ove pobede Austrija ima sve veu ulogu u istoriji balkanskih naroda. Posle turskog sloma pod Beom, njoj je bio postavljen istoriski zadatak da iskoristi taj poraz i pree u nezaustavljivu ofanzivu. Iako je car Leopold I bio spreman na mir, iva agitacija papske kurije doprinela je njegovoj odluci da se rat ipak nastavi. U Lincu, 5. marta 1684. obrazovana je nova hrianska liga Sveta alijansa (Sveti Savez), u koju su ule pored Austrije i papske kurije, jo i Poljska i Mletaka republika. Meutim, izmeu saveznika nije bilo prave iskrenosti, naroito ne izmeu Austrije i Mletake republike. Kad je poetkom 1684. sklapan savez onda se jo nije moglo sa sigurnou predvideti kakav e biti opti ishod borbe. Ali kad je ta borba donela uspehe, naroito posle pada Budima, kad su Turci poeli naglo uzmicati, i na jednoj i na drugoj strani javie se veliki prohtevi. Habzburki car, kao nosilac krune zemalja Svetog Stevana, smatrao je da ima istorijsko pravo na sve zemlje, koje su bilo kada i u bilo kom obliku ulazile u sastav Ugarske. S toga je eleo da dobije ne samo celu Hrvatsku (sa Slavonijom i Dalmacijom) i Bosnu i Hercegovinu, nego gotovo pola Balkanskog poluostrva do Bugraske i Grke. Prirodno da je morao doi u sukob s mletakim aspiracijama, koji su traili ire zalee primorja (Lika) i Dalmacije (Hercegovina) do Skadra. Za to vreme austriska je vojska postigla ogromne uspehe. Gotovo u jednom naletu oistila je od Turaka celu zapadnu i severnu Ugarsku i prela u Banat i Erdelj. Meu samim Turcima nastalo je rasulo. Razdraeni janiari ubie velikog vezira, dok je sultan Mehmed IV morao da se odrekne prestola. Tokom 1688. Austrijanci su nastavili napredovanja i osvojili Petrovaradin, Slankamen i Beograd. Prirodna granica na Dunavu je bila ponovo uspostavljena. U to vreme se iznenada meu srpskim ivljem pojavio kao austrijski poverenik jedan do tada malo poznati ovek - grof ore Brankovi.7 Kao brat jednog pravoslavnog vladike Brankovi je imao veza sa pravoslavnim svetenstvom ne samo iz Erdelja i u Vlakoj, nego i sa licima iz unutranjosti Turske, koja su preko Vlake ila za Rusiju. Zahvaljujui tim vezama on je doao u posrednu vezu i sa srpskim patrijarhom Arsenijem III Crnojeviem, koji se u to vreme nalazio u istonoj Srbiji. Nudei patrijarhu 150 dukata, ore je uspeo da od crkve obezbedi dokument o genetskom poreklu svoje porodice - da direktno vodi poreklo od despota Vuka Brankovia. U Beu Brankovi je iznosio plan, da se kroz saradnju carske vojske i srpskih ustanika uspostavi u Junoj Ugarskoj Ilirska drava. Ta drava, koju je on zamiljao, trebala je da bude nastavak stare drave despota Brankovia, sa Slavonijom i Sremom - od Osijeka do Beograda, kojom bi vladao naravno
7

Njegova porodica potie od stare kue Brankovia. ore se rodio u Jenopolju, 1645. Njegov predak vladika Mojsej koji je upravljao jenopoljskom eparhijom, rodonaelnik je vladianske "dinastije" Brankovia. Njega je u eparhiji nasledio sin Sava I, ovoga sinovac Longin. I orev stariji brat, Sava II, bio je svetenik, i postao je pravoslavni arhiepiskop u Erdelju. ore je vrlo mlad stupio 1663. u diplomatsku slubu erdeljskog kneza Mihaila Apafija, te je u svojstvu diplomate proveo nekolike godine u Turskoj. Putovao je i u Rusiju i Vlaku. Ve 1673. god., uobraava sebi veliku politiku karijeru, poeo se izdavati za potomka srpskih despota. Naputa kneza Apafija i prilazi Austriji. Uinio je to s toga, to je knez ravo postupao s njegovim bratom i poeo progoniti pravoslavne. U Beu je u jednoj svojoj pretstavci iz 1683. izneo planove za budunost carevine u sluaju rata s Turcima tvrdei pri tome da bi mogao na granici Ugarske stvoriti "neku vrstu drave nalik na Hrvatsku, koja bi branila Ugarsku od turskih provala", poto "Srbi znaju da su u provincijama, tamo prema Beogradu, nekada vladali njegovi preci". Austriji u tom trenutku njegova saradnja nije bila potrebna, niti su beke kancelarije takve vrste predloga uzimale ozbiljno u razmatranje. Meutim, prilike na ratitu nakon 1688. nalagale su Austriji da joj je svaka vrsta pomoi vie nego dobro dola.

on. ovek velike mate i pun ambicija, Brankovi je u Beu naobeavao svata izmeu ostalog da e austrijska vojska zatei na granici 30.000 srpskih ustanika pod orujem. Kako je Beograd ipak pao uz neznatne austrijske gubitke, izdata je 20. septembra 1688. u znak priznanja carska povelja Brankoviu kojom mu Leopold I dodeljuje titulu grofa. 2. SRBI U HABSBURKOJ MONARHIJI

2.1.Velika seoba i prve privilegije srpskom narodu u Junoj Ugarskoj Ima simbolike u tome da su se upravo na tristotu godinjicu od Kosovskog boja i de facto gubitka svoje srednjovekovne drave, Srbi odluili na sudbonosni iskorak - da se jo jednom otvoreno i kolektivno suprotstave turskoj vojnoj sili. Razloga za to bilo je mnogo, ali ipak, kao glavni povod za ustanak, moe se uzeti injenica, bolje reeno ansa, koju su videli da u sadejstvu sa austrijskom vojskom (koja se ve nalazila u njihovom okruenju) povrate tako davno izgubljenu slobodu. Ali, iznenadna smrt glavnokomandujueg generala Pikolominija (preminuo 9. novembra 1689. u Prizrenu od kuge) izmenila je dalji tok ratovanja. Ubrzo nakon tog nesrenog sluaja usledio je katastrofalni poraz austrijske vojske kod Kaanika, koji je dao povod caru Leopoldu I Habsburkom (1640-1705) da se uvenim Litterae invitatorie obrati balkanskim hrianskim narodima u kom ih poziva da se pridrue njegovoj vojsci u ratu protiv Turaka, a on e im za uzvrat lino garantovati zatitu i dati brojne povlastice. LEOPOLDUS I, Divina favente Clementia Electus Romanorum Imperator, semper Augustus, ac Germanie, Hungarie, Bohemie, Dalmatie, Croatie, Sclavonie, Bosnie, Servie, Bulgarie etc... Rex, Archi-Dux Austrie, Dux Burgundie, Brabantie, Styrie, Carinthie, Carniolie, Lucemburgi, ac superioris, et inferioris Silesie, Wirtemberge, et Theske, Princeps Suevie, Marchio Sacri Romani Imperii, Burgovie, Moravie, superioris et inferioris Lusatie, Comes Habspurgi, Tyrolis, Ferretis, Kyburgi et Gorotie, Landgravius Alsatie, Dominus Marchie Sclavonice, Portus Naonis et Salinarum etc... Svim narodima i zemljama koje od Nae nasledne Kraljevine Ugarske zavise, i svima drugima koji ovo itali ili sluali budu, a poglavito narodu albanskom... Rat sa Turskom na koji smo naruenjem ugovora nepravedno izazvani, ima za cilj da sve hriane iz groznog turskog ropstva izbavi i preanje povlastice i prava im vrati... Zbog toga svi narodi koji po svoj Albaniji, Srbiji, Miziji, Bugarskoj, Silistriji, Iliriji, Makedoniji i Rasciji stanuju, i druge zemlje koje od predreene Nae kraljevine Ugarske zavise, i sve druge narode koji pod turskim jarmom stenju, blago opominjemo, da pobonoj i otaaskoj Naoj elji odgovarajui, u ovoj tako povoljnoj prilici - kad su turske snage Naim orujem satrvene, za svoje spasenje i osloboenje i zakon hrianski, da svi na Nau stranu preu - protiv Turaka na oruje ustanu i pridrue se Naoj vojsci... na zapovest Naih vojvoda i generala, koji e se uskoro sa dovoljnom i mnogobrojnom vojskom na bojitu pojaviti... Obeavamo Vama svima predreenim narodima i zemljama ako se Nama kao kralju Ugarske pravno podine i ako hoe da iskuse Nau milost i blagonaklonost, da e zadrati poglavito slobodu, povlastice i prava svoje veroispovesti i izbora vojvode i da e biti izuzeti ispod svakog javnog tereta i danka... osim u sluaju ratne nude, gde ete za Vae sopstveno spasenje i odbranu, na nain dobrovoljnog danka po mogustvu davati nune priloge, da se vojska Naa odri, zemlja brani i ratni

tereti snositi mogu. A kada se turski jaram zbaci... svakome emo povrati svoja prava i slobodu veroispovesti, povlastice i slobode od tereta... Osim toga obeavamo, poklanjamo i ustupamo svima i pojedinim slobodno prisvajanje dobara, ili pokretnih ili nepokretnih, koja god od Turaka na svojim granicama oduzeli budu. Radite dakle Boga radi, da povratite veroispovedanje, spasenje, slobodu i bezbednost Vau i bez straha preite na Nau stranu, kue Vae i rad u polju ne ostavljajte, Vae drugove pozovite da Vaim stopama pou, i priliku ovu od Boga i od Nas Vama danu, koja se bie nikad povratiti nee, upotrebite ako ete za sebe, ako za sinove Vae, ili najposle za milo oteastvo i spasenje... svima Vama i pojedince jasno nudei Nau carsku i kraljevsku milost. Dato u Naem gradu Beu, 6 dana meseca aprila, godine 1690. Istoga dana, kada je urbi et orbi objavljeno pozivno pismo, car je uputio i jedno lino pismo srpskom patrijarhu Arseniju III Crnojeviu (1633-1706), u kome mu se zahvaljuje na dosadanjoj pomoi koju je pruio austrijskoj vojsci. Leopold I, po milosti bojoj izabrani rimski car, uvek uzvieni, itd... asni, odani i ljubazni! Vie puta Nam je javljeno koliko Vam na srcu lei bezbednost i napredak hrianstva, o emu ste kako sa zadovoljstvom uviamo, pruili izvrstne dokaze vernom pokojnom generalu Pikolominiju... ne sumnjamo da ete zbog ugleda koji uivate u narodu iz onih oblasti, osobito u Albanaca i Rascijana, vredno saraivati da oni ovom zgodom, od Boga datom prilikom, zbace turski jaram pod kojim su dosad gorko stenjali i da pridruivi se naem oruju, potpomognu da se na svaki nain suzbije i uniti varvarska otomanska tiranija. Uiniete bez sumnje delo i Bogu vrlo milo i Nae carske i kraljevske milosti posve dostojno - kao to Vam ovu milost blagonaklono nudimo, isto tako neemo propustiti da je kada se za to ukae prilika i ivim dokazima posvedoimo. Dato u Naem gradu Beu, 6 dana meseca aprila, godine 1690. Dakle, pored zahvalnosti, patrijarh je dobio i carsko priznanje za uticaj koji ima kod albanskog i srpskog naroda, kao i uveravanje da e mu Leopold svoju zahvalnost i ivim dokazima posvedoiti, to se moe podvesti pod carevu elju da vidi patrijarha. Ova dva pisma i obeane privilegije i slobode, bile su vie nego dovoljan motiv da se od svih balkanskih naroda samo Srbi dignu na oruje i stave u slubu austrijskog vladara. Meutim, kako je obeana vojna pomo izostala, a rtva koju su podneli srpski dobrovoljci nije bila dovoljna da zaustavi turske janjiare, primoralo je ostatak austrijske vojske na povlaenje. S obzirom da je Srbima u novonastalim okolnostima bezbednost na genetskom prostoru bila vie nego ugroena, njegovi duhovni predvodnici na elu s patrijarhom doneli su odluku o naputanju Kosova. Tako se austrijska vojska nije povlaila sama - nju je na njenom putu za domovinu sada pratio i srpski narod na svom putu ka obeanoj zemlji. Prema podacima samog patrijarha Crnojevia, kolona je brojala oko 37.000 srpskih porodica, to predpostavlja da se tada sa Kosova iselilo skoro pola miliona stanovnika. Doavi sredinom juna u Beograd, Arsenije III je sazvao Sinod kako bi se ponovo definisali uslovi prelaska preko Save i Dunava. Od Bea se u zamolnici jo jednom zahtevalo da potvrdi slobodu veroispovesti, sabornost (suverenost) u biranju crkvenih velikodostojnika i njihovu jurisdikciju nad Srbima gde god se nalazili u Ugarskoj i Hrvatskoj, praznovanje po starom kalendaru i osloboenje crkvenih imanja od obaveza prema dravi. Na odgovor se nije dugo ekalo. Ve 21. avgusta usledila je novo pismo Leopolda I, kojim su potvreni svi zahtevi izreeni na Beogradskom saboru: Mi Leopold I...

10

asnom, odanom i Nama ljubaznom Arseniju Crnojeviu, Srbalja istone crkve grkog obreda arhiepiskopu, episkopima i svima drugima crkvenim i mirskim staleima... Ne samo iz poniznog pisma koje Nam u ime vas sviju podnese poslani k Nama episkop jenopoljski Isaija akovi, nego jo jasnije iz usmenog njegovog pretstavljanja najmilostivije primismo vau poniznu zahvalnost, to smo vas iz eljusti varvarskog turskog tiranstva oteli i preanjoj slobodi povratili, kao i veitu obaveznost kojom ispovedate da ste Nam vi i vai potomci zbog tolikog uinjenog dobra obavezni istina po dunosti vaoj, ali na Nae utoliko vee zadovoljstvo, to priznavi Nae pravo... izjavljujete da vam od sada pod senkom Nae zatite valja iveti i mreti. Smatrajui ne toliko ovo vae Nama odve milo svedoanstvo i izjavu, blagonaklono vas primamo sve skupa i pojedine u Nau carsku i kraljevsku zatitu... Vae molbe odobravajui, milostivo smo zakljuili: - da po obiaju Srbalja istone crkve grkog obreda i po propisu starog kalendara slobodno opstojati moete; - da vam nikakvi crkveni ili svetovni stalei nikakve dosade initi ne mogu; - da slobodno izmeu sebe, sopstvenom vlau, iz srpskog naroda i jezika postavljate sebi arhiepiskope, koga e crkveni i svetovni stalei izmeu sebe birati; - ovaj arhiepiskop neka ima slobodnu vlast raspolagati svima istonim crkvama grkog obreda, episkope posveivati, svetenike po manastirima, varoima i selima rasporeivati i gde bude nuno crkve sopstvenom vlau zidati - jednom rei, da bude poglavar nad crkvama grkog obreda i nad stanovnitvom iste veroispovesti; - crkvenim staleima, kako arhiepiskopu i episkopima, tako i monasima i svakoga reda svetenicima grkog obreda u manstirima i crkvama neka ostane vlast raspolagati, tako da niko u predreenim manastirima, crkvama i rezidencijama naim nikakva nasilja initi ne moe - nego od desetka, danka i kvartira da budu osloboeni; niti da ima iko od svetovne vlasti, osim Nas, koji moe nad crkvenim staleom vlast vriti, nego da arhiepiskop moe takve od njega zavisne crkvene ljude ako to skrive, po pravu crkvenom ili kanonskom kazniti. - Prilaemo dalje i potvrujemo da se grkog obreda crkve, manastiri i sve to k ovima pripada, kao i dobra koja arhiepiskopu i episkopima pripadaju, a koja je Turin, neprijatelj hrianske crkve od vas oduzeo kada se oslobode, zapovediemo da se u vae ruke predaju; - Najposle, kad ahiepiskop ili episkopi vai manastire i crkve budu obilazili ili parohe i parohijane pouavali budu, neemo dozvoliti da ih iko ometa u tome. (Ova taka odredila je smisao privilegija ka postojanju tzv. crkveno-kolske autonomije Srba u Ugarskoj - prim. B.K.) Na kraju car izraava nadu da e Srbi ovu njegovu najmilostiviju koncesiju svojim trudom zasluiti, kao i da e svoju vernost i privrenost neprestano uvati, i da je nikakve bure poruiti nee. Srbi su dobili potpunu slobodu u unutranjoj samoupravi - u svim duhovnim i svetovnim stvarima, o ijem sprovoenju e se brinuti izabrani arhiepiskop. Ova privilegija bila je upuena iskljuivo srpskom narodu, a na adresu njihovog patrijarha, i to je jo mnogo vanije po prvi put se Srbi nazivaju svojim pravim imenom i priznaje im se status naroda, koji e iveti na odreenoj teritoriji i organizovati svoju vlast. Posmatrana ovako, avgustovska privilegija Leopolda I imala bi, dodue s anglo-saksonskog pravnog aspekta - konstitutivni karakter, jer se ovaj pravni sistem temelji, izmeu ostalog, i na kraljevim ukazima (statute low). Meutim, Srbi se nisu uselili na britanske kolonije u Severnoj Americi, nego u austrijsku carevinu, iji se pravni sistem zasniva na rimskom pravu, prema kom je zakon (a ne vladarev ukaz) osnovni izvor prava. Naviknuti na sultanovu apsolutnu vlast (carska se ne porie) u okviru Otomanske imperije u kojoj su bezmalo proveli puna tri veka, Srbi nakon prelaska Save i Dunava ne shvataju u dovoljnoj meri svu sloenost Habsburke monarhije. U sutini gledano, beki dvor je svojim novim graanima morao odrediti pravni poloaj i status, jer Srbi nisu preli u Ugarsku kao begunci (glavom bez ozira) i nezvani gosti nego im je svojevrsnu

11

kolektivnu useljeniku vizu dodelio suveren jedne mone drave. Jedini problem u tom trenutku je to Srbi ne vide da im se Leopold I obraa kao ugarski kralj, a ne kao austrijski car i da se oni useljavaju u Maarsku, a ne u Austriju. Formula na kojoj funkcionie Leopoldova dualna titula bazira se na sporazumu izmeu vladara i skuptine maarskih dravnih stalea - tako da su a priori sve careve odluke doneene bez saglasnosti Dijete smatrali pravno nitavnim. Pitanje srpskih privilegija ubrzo e se instrumentalizovati i postati jedno od sutinskih problema na relaciji Be Peta. Zato Srbi nisu dobrodoli u novu sredinu gde nailaze na neprijateljski odnos starosedelakog stanovnitva i katolike crkve. Njihov prelazak u Ugarsku oznaio je poetak duge borbe za ouvanje sopstvenog identiteta srpskog imena i pravoslavne vere. Carevo obeanje o slobodnom izboru vojvode, koji e upravljati Srbima u zemljama gde oni budu iveli (stilizovano u povelji obeavamo, poklanjamo i ustupamo svima i pojedinim slobodno prisvajanje dobara, ili pokretnih ili nepokretnih, koja god od Turaka na svojim granicama oduzeli budu) ostalo je samo mrtvo slovo na papiru. Naime, osnovni problem srpskih privilegija dobijenih od bekih vladara leao je u tome to one nisu imale teritorijalni - nego personalni karakter, a menjale su se i tumaile u skladu sa potrebama i prilikama kroz koje je prolazila Habsburka monarhija. Tako su se i rei o izboru vojvode i Vojvodini poele pravno tumaiti da je car mislio na njihovu postojbinu, odnosno da druge teritorije za konstituisanje svoje drave Srbi osim Kosova nemaju. Kasnije e se ispostaviti, da niko nije imao pravo da im obea da e u tuoj Ugarskoj zemlji birati sebi vojvode i imati svoju Vojvodinu, pa ni sam car lino. Poslednja privilegija Leopolda I iz marta 1695. godine omuguila je stvaranje crkveno-kolske autonomije unutar Ugarske. Njom se austrijski suveren slae sa formiranjem Karlovake mitropolije i uspostavljanje crkvene organizacije kakvu je ustrojio patrijarh Arsenije III. Posle Leopolda I, u kriznim momentima po crno-utu monarhiju, nove privilegije srpskom narodu darovali su podjednako njegovi naslednici - Josif I (1678-1711), zbog Rakocijevog ustanka i Karlo VI (1685-1740) usled estih ratova sa Turcima. Uglavnom, kad god je trebalo podneti rtvu za carevinu, Be se obraao srpskoj populaciji za pomo, nudivi im za uzvrat razne povlastice, a kada bi opasnost nestala - ubrzo bi u zaborav padala tako velikoduno izreena obeanja. U poveljama od 27. septembra 1706, odnosno od 10. aprila 1715, dravne vlasti pokazuju indicije i da uestvuju u vaspitnom i obrazovnom podizanju srpskog naroda, ali jo nisu sasvim sigurne ta je najbolje za njih. Ali, nisu samo zvanini dravni organi bili nesigurni da li treba investirati u prosveivanje Srba, ili ih drati zaostalim na marginama deavanja. Konicu sopstvenog kulturnog napretka u Habsburkoj monarhiji drali su i Srbi sami sebi - svojim neinventivnim odnosom prema sopstvenoj budunosti, preputajui da o svemu odluuju uvari njihove autonomije mitropolit i njegovi episkopi.8 Stupanjem Marije Terezije (1717-1780) na beki presto, otpoeo je tzv. rat za austrijsko naslee (1740-1748). Iako je austrijskoj carici kruna bila obezbeena dekretom njenog oca Karla VI (dokumentom poznatim pod nazivom Pragmatika sankcija), doveden je u pitanje dalji opstanak Habsburke monarhije - posebno u delu odnosa sa Ugarskim saborom. Naime, maarsko plemstvo je zahtevalo nove ustupke radi zatite svojih istorijskih prava, to je a priori oivelo i stare rasprave o pravnom satusu Srba u Ugarskoj, odnosno da li su Srbi patrimonium domus Austriacae ili provinciale et politicum Hungariae.

Iako je i sam patrijarh Arsenije III pred kraj ivota uputio molbenicu bekom dvoru, da pomognu u osnivanju kola i tamparija za Srbe, a pismo istog sadraja dve godine kasnije (1708) uputio i njegov naslednik mitropolit Isaija akovi, vlast se teko odluivala da ovim zahtevima izae u susret. Ali kada su se na taj korak konano odluili, naili su na odbijanje upravo onih koji su ih koliko do jue za tu pomo molili. Tako se u jednom pismu iz 1721. godine, upuenom ruskom caru Petru Velikom, mitropolit Mojsije Petrovi ali kako im katoliki kalueri nude i kole i tamparije, i sve to im treba, ali - pita se mitropolit Mojsije kuda bi to odvelo na jadni narod?

12

U svom prvom obraanju mitropolitu Arseniju Jovanoviu i plemenu ilirskom i narodu rascijanskom carica nalae i zapoveda celokupnom dravnom aparatu i svim sudovima kako crkvenim, tako i svetovnim - neka dozvole da spomenuti patrijarh i predreeni narod na miru i bez ikakve neprilike, smetnje i uznemiravanja koriste, uivaju i raduju se, svim skupa i svakoj ponaosob privilegijama, preimustvima, slobodama, ovlaenjima, milostima i doputenjima, koja im je svojim kraljevskim otvorenim pismom u celini i pojedinostima njegovog sadraja premilostivo dodelio Na preuzvieni gospodina deda, a potvrdili ih na preljubazni gospodin stric i preslavni roditelj. Neka ih takoe tite od svih onih koji bi ih napadali uznemiravali i nanosili im tetu... sve donde dok ovaj narod ili pleme rascijansko bude istrajavalo u neumanjenoj vernosti i odanosti Nama i Naem uzvienom austrijskom domu... Dato u Naem gradu Beu, dana 24. meseca aprila, godine 1743. injenica da su privilegije davane na principu personalnog prava srpskoj narodnoj i verskoj zajednici, a ne na principu partikularnog prava, omoguavala je da se njima manipulie u pravcu postepenog suavanja, da bi poetkom HH veka i de iure bile ukinute. Samo nekoliko godina kasnije, u periodu izmeu 1745. i 1750. godine, dolazi do razvojaenja Osijekog generalata, kojim je ukinuta Posavska i Podunavska vojna granica, a ubrzo zatim i Segedinskog generalata, kojim je ukinuta Potiska i Pomorika vojna granica. Zapravo, reforme unutar pojasa Vojne krajine nisu imale strateki karakter, nego im je cilj bio promena pravnog reima i privilegija koje su uivali krajinici.
2.2.

Srpska crkveno-kolska autonomija u Junoj Ugarskoj

Terezijanske reforme otpoete sa reorganizacijom Vojne granice, doivele su svoju punu opravdanost na ureenju kola u carevini i naslednim zemljama krune Svetog Stefana. Dolazi do potpunog laiciziranja kolskog sistema u nameri da se od svakog podanika, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, stvori aktivni - produktivni subjekt, sposoban da se ukljui u dravnu privredu i odbranu zemlje, odnosno da se obezbedi pomoni administrativni kadar za potrebe odgovarajuih nacionalnih sredina.9 Inicijativu za otvaranjem novih kola i unifikaciju nastavnih programa, od crkve postepeno preuzima drava, to e u budunosti dovesti do otvorenih sukoba izmeu ove dve institucije. A na to se nije dugo ekalo. Na udaru reformi prvo se naao Banat, s obzirom na namere dvora da ga pretvori u zemlju sa veinskim nemakim - katolikim stanovnitvom. Pokuaji temivarskog i vrakog vladike Vientija Jovanovia Vidaka i Jovana Georgijevia da jurisdikciju nad pravoslavnim crkvama u Banatu zadre u svojim rukama nisu uspeli. Crkva je u svojim kolama videla sredstvo za ouvanje pravoslavlja od svih inovernih infiltracija i garanta za najispravnije moralno vaspitanje srpske mladei. Za razliku od nje, drava kroz unifikaciju kolskog sistema vidi mogunost unoenja utilitaristikog elementa u cilju jaanja privrede i odbrane zemlje. Meanje dravnih organa u poslove narodnog prosveivanja poprimili su takve razmere (esto i uz primenu sile), da su crkvene stareine bile primorane da odustanu od svakog oblika dalje borbe. Reforma kolstva bila je u nadlenosti Ilirske dvorske deputacije, koja je osnovana 1747. godine u cilju reavanja srpskih poslova. Deputacija, koja e kasnije prerasti u kancelariju, do kraja XVIII veka izdala je nekoliko dokumenata kojima su narodno-crkvena prava izmatike nacije postepeno suavana. Jedan od prvih akata te vrste bio je tzv. Regulament ili Zakon o ureenju srpske pravoslavne crkve iz 1770, u okviru kog je dato Uputstvo za poboljanje osnovnih pravoslavnih kola (Regulae directive). Nakon toga izdata je 1774. Opta kolska uredba (Allgemeine Schulordnung), a dve godine kasnije i
9

U pojasu Vojne granice pored narodnih, tzv. trivijalnih kola u kojima je nastava trajala godinu-dve, a ponekad i petest godina, odnosno sve dok uenik ne bi nauio itati, pisati i osnove veronauke na slavjanoserpskom jeziku, sve vie se osnivaju i nemake tzv. normalne kole u cilju obrazovanja budueg vojnikog kadra. Karakteristino za ove kole bilo je to da su pravoslavni uenici mogli sluati nastavu iz veronauke na svom maternjem jeziku.

13

kolski ustav (Schulsystem), na osnovu kog je donet Zakon za kole Ugarske i pridruenih joj zemalja od 22. avgusta 1777. Ovim pravnim aktom su sva narodna uilita stavljena pod dravni nadzor, a teritorija Kraljevine podeljena je na devet kolskih distrikta. Terezijanske reforme zavravaju se izdavanjem tzv. Deklaratorija (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis) od 16. jula 1779. kojim je otpoela sekularizacija svih najbitnijih narodno-crkvenih prava i institucija koje su do tada bile u nadlenosti Karlovake mitropolije. Marija Terezija, po milosti bojoj rimska carica, ugarska i eka kraljica... Mi emo na srpski narod dokle god ostane u vernosti i u dunoj pokornosti prema Nama najmilostivije tititi, drati u uivanju privilegija, to su od Nas i od Naih predaka najmilostivije podeljene i potvrene... Kao to e pravoslavni srpski narod u Karlovakoj, Banskoj, Varadinskoj, Slavonskoj i u Banatskoj Vojnoj granici u delima koja se tiu vere, savesti, zakona i uopte due, zavisiti od svoga mitropolita i od svojih vladika, tako e isto srpski narod, skupa sa svojim svetenstvom u Vojnoj granici zavisiti najpre od Nae u svakoj Granici postavljene Generalkomande, a onda od Naeg Dvorskog ratnog saveta. Bilo kakva upuena neposredno Nama mimo spomenute vlasti nee se uvaiti. Arhiepiskop i mitropolit za svoga ivota samo je u crkvenim delima vrhovni stareina, ali nikako nije u graanskim poslovima glava srpskog naroda. Mitropolita neka bira narod, ali ostaje Naoj carskoj i kraljevskoj vlasti da taj izbor potvrujemo, da ga na Narodnom saboru proglaujemo i da predajemo dostojanstvo i vlast preko naeg poverenika kada nam se mitropolit prethodno zakune, po svojoj dunosti, na vernost, odanost i pokornost... Kako bi lake bilo i srpskom svetenstvu i narodu nabavljati potrebne knjige, dali smo stoga podii posebnu tampariju za srpski i ostale istone jezike... Kao do sada, tako i u budue, bez Nae prethodne dozvole nije slobodno pravoslavnim drati opti ili partikularni Sabor. I kada se zamoli doputenje za dranje Sabora, treba ujedno Nama naznaiti za to potrebne trokove. Isto tako, nije slobodno ni od strane mitropolita, a niti od bilo kog od strane pravoslavnih, odailjati izaslanstva ili deputacije k Naem dvoru, dok se pre ne imenuju osobe, dok se ne prijavi zbog ega deputacija hoe da doe, dok se ne iskae odakle e se za to namai troak bez optereivanja vojnitva i poreskih obveznika i dok se za to ne dobije Naa najmilostivnija dozvola, pa i onda zabranjuje se najozbiljnije i mitropolitu i vladikama, i svima pravoslavnima sabiranje priloga bilo kakvim vidom... Dranje starog kalendara, koga su pravoslavni do godine 1779. drali, najmilostivnije potvrujemo i nadalje. Ali u onim mestima gde pravoslavni pomeano stanuju s rimokatolicima, moraju pravoslavni osim nedelje koja se ionako s obe strane zajedniki svetkuje, vee rimokatolike praznike, a poimence Boi i Uskrs skupa s rimokatolicima svetkovati, ili da ne bi bilo sablazni, moraju svoje duane i radionice bar zatvorene drati celoga dana i ne raditi nikakvih rabotnih poslova. Ostale rimokatolike praznike ne moraju pravoslavni svetkovati, ali su duni od 8 do 10 asova do podne, kada se slui rimokatolika misa, sve duane i radionice pozatvarati i ne raditi ni zanatlijskog posla kod koga se lupa, niti drugoga koga kojim bi se moglo dati do povodajavnoj smetnji. Pravoslavni smeju samo one praznike svetkovati koji su sinodalno potvreni 1774. godine i koji su naznaeni u prilogu pod slovom E (tzv. crvena slova prim. B.K.). Na sve ostale praznike to su razreeni od ovoga i od preanjega Sinoda, treba da svaki ide sa svojim poslom i da te dane ne svetkuje. Osim toga, ipak doputamo da pravoslavni - to u kakvoj tekoj nevolji osobite svetitelje izabrae za zatitnike i zavetovae se da e ih svetkovati, dda taj zavet prenesu i na svoje potomstvo. Takve zavetne praznike (tzv. krsne slave prim. B.K.) mogu oni po starodavnom obiaju po ceo dan svetkovati, kako pojedine porodice, tako i cele mesne optine. Ali u budue nije slobodno nijednoj optini ni pojedincu nove zavetne praznike uzimati, dok za to ne dobiju dozvolu, potvrdu i blagoslov od mitropolita, koji to ima Nama javiti preko dotine dvorske kancelarije...

14

Za vreme desetogodinje vladavine cara Josifa II (1741-1790), koje je u istoriografiji oznaeno epohom prosveenog apsolutizma, sprovedene su brojne antifeudalne i prosvetiteljske reforme. Najpoznatije su svakako Patent o toleranciji iz 1781, kojim kolovanje postaje dostupno svima, a garantujui slobodu veroispovesti omoguuje da i nekatolici dobiju pravo pristupa u sve dravne i javne slube i akt poznat pod nazivom Konzistorijalna sistema iz 1782. godine, kojom je ureen rad crkvenih sudova. Odnosi izmeu Bea i Pete jo se vie pogoravaju nakon smrti cara Josifa II. Naime, maarska strana optuila je naslednika prestola Leopolda II (1747-1792) da neustavno vlada i da moe postati ugarskim kraljem samo ako prihvati uslove maarskih stalea. Suoen sa pretnjom raspada drave, car je potegao srpsku kartu koja se ve pokazala kao dobar adut u rukama Bea. Na zahtev mitropolita Mojseja Putnika on - bez doputenja Ugarske dijete, odobrava sazivanje crkveno-narodnog sabora u Temivaru (ne u Karlovcima, koji pripadaju uem podruju Kraljevine), to izaziva reakcije maarskih politikih krugova. Otuda kardinal Joef Baanji upozorava mitropolita Putnika da ne ini pogrene korake, jer su Srbi u Ugarskoj jo tuinci i da njihovo pravo nije zasnovano na zakonu nego na privilegijama. Ono to je u odreenom smislu inilo svojevrsnu kohezionu snagu carevine, jeste strah od ujedinjenja i secesije brojnih naroda koji su iveli na prostoru Dvojne monarhije. Otuda Be u voenju unutranje politike esto primenjuje recept slian rimskom devide et impera odravati ravnoteu nezadovoljstva i nikad se ne poistovetiti sa jednom nacijom, nego naprotiv stalno ih podsticati na rivalitet i suparnitvo. Jer samo tako se moglo upravljati dravom koja se sastojala od osam nacija, pet vera, preko trideset nacionalnih manjina, devet slubenih jezika, sedamnaest krunskih zemalja i deset stalekih zakonodavnih skuptina. S obzirom da je ve sto godina prolo od dolaska Srba u Ugarsku, a da se jo uvek postavljalo pitanje - da li Srbima u Ugarskoj treba dati zakoniti poloaj kao narodu, ili ih ostaviti pod carskom zatitom (u nesigurnom privilegovanom poloaju) - smatralo se da e konkretne predloge na ovo sutinsko pitanje dati Sabor. Meutim, pre nego to e skup u Temivaru poeti sa radom, iznenada je preminuo motropolit Putnik, tako da po svom dnevnom redu Sabor nije bio samo rasparvni, nego i izborni. Be je oduvek pazio da na mitropolitskoj stolici u Karlovcima sedi njemu odan ovek, tako da je od tri kandidata podrku Leopolda II dobio episkop Stefan Stratimirovi. Ali ono glavno zbog ega je Sabor bio sazvan, nije se dogodilo. Srbi ne samo da nisu postigli jedinstven stav po pitanju svog pravnog statusa, nego nisu postigli ni kompromisno reenje. Prevladava miljenje da je manjina izglasala i uputila caru zahtev za stvaranjem sopstvene teritorije unutar Ugarske i osnivanjem zasebne pridvorne kancelarije, dok je veina na elu sa Savom Tekelijom (koji je tada bio jedini Srbin doktor pravnih nauka) bila protiv stvaranja drave u dravi. Upuivanje pismenog zahteva caru za stvaranjem zasebne pokrajine predstavljalo je zapravo meru pritiska Bea na Ugarski sabor, a ne stvarnu nameru da se Srbima izae u susret. Otuda je Tekelija smatrao da su prava koja daju ugarski zakoni mnogo sigurnija od carskih privilegija koje se stalno mogu menjati u skladu sa carevim, a ne narodnim interesima. Zbog toga je izneo miljenje da se prava iz privilegija mogu inartikulisati u ugarske zakone pod uslovom da im ne prtivree, odnosno da Srbi trebaju pruati otpor inkorporaciji u maarsku dravu, ali ne i inartikulaciju prava iz privilegija u ugarski pravni sistem. Osim toga Tekelija je prvi dao pravno tumaenje Leopoldovih privilegija i smisao vojvode i Vojvodine, smatrajui da se ove kategorije odnose na teritorije na kojima su Srbi iveli pre Velike seobe i pod uslovom da se taj prostor integrie u Ugarsku kraljevinu. I, kao to se moglo i oekivati, jo u toku trajanja Sabora car je uspeo da se nagodio sa Maarima, tako da su srpske privilegije samo provizorno egzistirale kao pravno-politiki akti. Kako je istovremeno sa radom otpoela i ugarska Dijeta, jedna od prvih zakonskih odluka (lan XVI) usvojena na Dijarijumu

15

odnosila se na obavezno uvoenje maarskog jezika u kolstvo i administraciju kao jezika otadbine, to je a priori znailo da uiteljski i inovniki posao ne moe obavljati osoba koja ne zna maarski, kao i da je uenje maarskog jezika u trivijalnim kolama obavezno.10 Isto tako je ve naredne (1791) godine Ugarski sabor usvojio i XXVII zakonski lan kojim je omogueno da i Srbi dobiju graanska prava koja uivaju i drugi stanovnici Kraljevine, ali uz prethodno ukidanje zakona koji su bili kontradiktorni sa osnovnim naelima ustrojstva zemlje (iako se pomenuti zakonski lan odnosio na Srbe, nije uvaio njihovo pravo ime, nego ih je tretirao kao nesjedinjene stanovnike grkog obreda prim. B.K.). S obzirom da su srpske privilegije uglavnom bile u suprotnosti sa principima maarskog dravnog poretka, to je znailo da su morale biti ukinute ili u najboljem sluaju drastino smanjene. Ovim zakonskim lanom su srpske privilegije svedene na povlastice koje se odnose iskljuivo na slobodu veroispovesti, kolovanje na maternjem jeziku i postojanje crkvenih fondova, s tim to je svetovni vladar (austrijski car) uzeo pravo potvrde izbora mitropolita i episkopa, davanje dozvola za odravanje sabora i imenovanje kraljevskih komesara na njima. Meutim, Temivarski sabor, iako nije odigrao oekivanu ulogu u voenju nacionalne politike, oznaio je prekretnicu u voenju kolske i obrazovne politike Srba u austrijskoj carevini.
2.3.

Borba za autonomiju i prve kolske ustanove

Jedna od odluka Temivarskog sabora, koja se bez sumnje moe smatrati sudbonosnom, bila je da se u Karlovcima osnuje Seminarijum koji bi predstavljao prvu ozbiljniju srpsku obrazovnu ustanovu sa nastavom po dravnom planu i programu. Jo tokom saborovanja prikupljena su znatna novana sredstva od pojedinih uesnika, a donacija Dimitrija Anastasijevia Sabova novoizabranom mitropolitu Stratimiroviu omoguila je osnivanje Karlovake gimnazije, koja je poela sa radom 1. novembra 1792. godine. Gimnazija je po ugledu na ostale takve kole u zemlji imala est razreda, a nastava se izvodila na latinskom jeziku. Saborske odluke o kolovanju i obrazovanju srpskog stanovnitva u Monarhiji podrao je i sam car Leopold II, koji je u dekretu od 23. aprila 1791. dao nalog da se u svim optinama (parohijama) sa veinskim pravoslavnim ivljem osnuju trivijalne kole sa nastavom na maternjem jeziku i irilskim pismom. U naredbi se jo navodi da ukoliko u seditu parohija ne postoje struni uitelji (preparande), da njihovu ulogu preuzmu za vrlo umerenu platu crkvena lica. Jedan od prvih kolskih nadzornika koji je reagovao na ovu carsku direktivu, bio je Avram Mrazovi (1756-1826), koji je ve imao viegodinje iskustvo u institucionalnom organizovanju srpskih obrazovnih ustanova. ovek vizionar, Mrazovi je jo 1778. godine osnovao u Somboru prvu kolu na kojoj su pored redovne nastave izvoeni i kursevi za uitelje tzv. Normu, iji je nastavni plan i program bio usklaen sa upravo izvrenom prosvetnom reformom u Monarhiji. Naime, koncept terezijanskih sveukupnih drutvenih promena odnosio se i na reorganizovanje obrazovnog sistema. Reforma je predviala osnivanje jedinstvenog kolskog sistema baziranog na tzv. Normalnim uilitima, sa jedinstvenim planovima i programima. Norme su imale sedita u distriktualnim inspektoratima du Vojne granice, kako bi se u njima na povremenim preparandskim teajevima vrilo dokolovanje buduih uitelja trivijalnih kola. Somborska Norma je trasirala put obarzovanja i modernizacije kulturnog naslea Srba u Habsburkoj monarhiji od jezika i knjievnosti do podizanja nacionalne svesti. Sveteniko-uiteljske funkcije u obrazovanju srpske populacije u Habsburkoj monarhiji do kraja XVIII veka jo uvek nisu bile izdiferencirane, a takva situacija je prisutna i na poetku XIX veka. Jer, ne
10

Ova zakonska odluka je ublaena u reskriptu Ilirske dvorske kancelarije od 9. septembra 1791, kojim se nacionalnim manjinama ostavlja mogunost dobrovoljnog uenja maarskog jezika, uz napomenu da bi bilo dobro da ga ue oni aci koji ele da nastave kolovanje ili imaju nameru da stupe u javnu slubu Ugarske Kraljevine.

16

samo da Srpska pravoslavna crkva ne odustaje od organizovanja sopstvenih kola, nego ni drava jo ne uspeva da u potpunosti preuzme ingerencije nad obrazovnim sistemom. Tako u seditu Karlovake mitropolije Stratimirovi osniva 1794. godine prvu bogoslovsku kolu u nameri da obrazuje sveteniki kadar koji bi bio kompetentan da preuzme i uloge uitelja. Prema miljenju samog mitropolita - osnovni zadatak srpskih kola je da od uenika stvore dobre hriane, a to se moe postii samo kroz dobro obrazovane svetenike. Kako bi smanjili uticaj crkve u narodu, godinu dana kasnije Ugarsko namesniko vee donosi uputstvo o nainu osnivanja trivijalnih kola u Kraljevstvu na principu gde postoji srpska parohija - tu se osniva dravna kola. Stav Srpske pravoslavne crkve prema trivijalnim kolama bio je jasan. U jednom pismu od 20. aprila 1797. upuenom Avramu Mrazoviu, mitropolit Stratimirovi kae: Cilj seoskih kola sastoji se prvenstveno u tome da decu vaspitavaju da na njihovom maternjem jeziku potuju boga, a ne da se bave bilo kakvim naukama i naobrazbom koja zahteva poznavanje vie jezika. Ja ne elim da negiram da je poznavanje maarskog jezika korisno deci nae veroispovesti. Ali, smatram da je neumesno da se za njegovo savladavanje koriste takve prinudne mere koje su u suprotnosti sa zdravim razumom i nepravedno i tetno utiu na normalan i krajnji cilj vaspitno-obrazovnog procesa.11 Ovo dvovlae u obrazovanju srpskog naroda u Ugarskoj trajae sve do 1810. godine, kada kancelar austrijske vlade postavlja Uroa Nestorovia (1765-1825) za vrhovnog inspektora svih pravoslavnih kola u Monarhiji. Dovoenjem Nestorovia na ovu funkciju beki dvor je eleo da izvri korenitu reformu srpskih trivijalnih kola, osavremeni ih i usaglasi sa novonastalim stremljenjima austrijskog drutva. Kao svojevrstan odgovor na odluku bekog dvora moemo dovesti u vezu nameru mitropolita Stratimirovia i episkopa Gedeona Petrovia i Jovana Jovanovia da osnuju Srpsku gimnaziju u Novom Sadu. Donacijom Save Vukovia u iznosu od 20.000 forinti udareni su temelji budue zgrade u dvoritu saborne crkve, koja je otpoela sa radom 1. oktobra 1811. godine. U meuvremenu je i Uro Nestorovi izvrio pregled kola u bakom, sremsko-slavonskom, banatskom i budimskom distriktu, a izvetaj koji je napisao lino caru Francu I (1768-1835) bio je vie nego poraavajui. Opta konstatacija o stanju srpskih pravoslavnih kola u Ugarskoj glasi: Pravoslavne kole u Monarhiji nalaze se u tako jadnom i alosnom stanju da e se, ukoliko se ne preduzmu hitne mere radi njihove reorganizacije, u najkraem vremenu ugasiti i itav stari kolski sistem potpuno raspasti. U izvetaju se dalje taksativno navode razlozi za ovakvo stanje u kolstvu, a oni se prevashodno odnose na nestruni nastavni kadar, nepostojanje strunih uiteljskih kola za njihovo obrazovanje, nemaran odnos organa lokalne vlasti prema kolama, nezainteresovanost distriktualnih direktora i na nadasve lou materijalnu situaciju. Jedini izuzetak istie Nestorovi, jeste direktor bakog distrikta Avram Mrazovi, koji je preparandskim teajevima snabdevao taj regio koliko-toliko sposobnim nastavnim kadrom. Sve u svemu, vrhovni inspektor je doao do zakljuka da je propadanje kola rezultat loeg rukovanja njima, indirektno otuujui za takvo stanje Srpsku pravoslavnu crkvu za propadanje kola kriva je odbojnost svetenstva prema bilo kakvoj vrsti obrazovanja. Nasuprot tome, navodi se da postoje sredine gde srpski narod sam trai od najviih organa vlasti dozvolu da moe pristupiti prikupljanju novanih sredstava za izgradnju i opremanje novih kola, a pria o tobonjoj narodnoj odbojnosti da prihvati obrazovanje je najobinija la.
11

Nakon kolskog pitanja, ubrzo se pokrenulo i tzv. jeziko pitanje. Naime, kako Srbi nisu imali ni jedinstveni pravopis, a ni jedinstvenu gramatiku, na inicijativu Ugarske dvorske kancelarije sazvana je 19. avgusta 1798. godine konferencija u Peti koja je trebala da donese odluku o kodifikaciji i unifikaciji srpskog jezika. Iako je veina uesnika bila za primenu Dositejevog naela narod mora pisati i govoriti narodnim jezikom, Stratimirovi je uspeo da isto lingvistiki problem pretvori u krupno politiko pitanje. Verujui da sudbina i poloaj Srba u Habsburkoj monarhiji zavise od Rusije, on je nameravao da formira jedinstven srpsko-ruski jezik kako bi spojio ova dva naroda. Ovu njegovu ideju kasnije e pruzeti i Srpska pravoslavna crkva, to e predstavljati ogromnu prepreku Vuku Karadiu da sprovede jeziku i pravopisnu reformu srpskog jezika.

17

Ovakva ocena imala je za cilj potpunu eliminaciju uticaja crkvene hijerarhije iz obrazovanja i kolskog sistema uopte. Prema Nestoroviu, osnovni zadatak obrazovanja je da od uenika stvori potene i razumne ljude, odane i vladaru i otadbini graane, pa tek na kraju istinske hriane. Nasuprot njegovim stavovima, mitropolit Stratimirovi je smatrao da je pravoslavna crkva iskljuivi uvar nacionalnih tradicija, jedini nosilac idejnog, politikog i organizacionog jedinstva srpskog naroda u tuini, te nije dozvoljavao da se niko mea u tu njenu svetu ulogu. Nestorovi je u svom Dnevniku (Journal der Schulenbereisung vom Jahre 1810) zapisao da principi koje zagovara Srpska pravoslavna crkva i mitropolit Stratimirovi, nisu u skladu sa sadanjim potrebama nacije i prilikama u kojim ivimo. A kako je crkva svu panju posvetila podizanju bogoslovija, tako se i Nestorovi najvie angauje na osnivanju preparandija, jer smatra da samo kolovani uitelji mogu realizovati planove reforme obrazovanja. U pismu upuenom 5. februara 1811. Ugarskoj dvorskoj kancelariji on predlae osnivanje tri preparandije: jednu u Sentandreji za Srbe, drugu u Aradu za Rumune i treu u Peti za Grke. Predlog je bio prihvaen i od samoga cara Franca I, koji je naredio vrhovnom kolskom inspektoru da ga o svemu detaljno informie. Nakon usaglaavanja nastavnog plana i programa sa direktorom bekog konvikta, kao i diskrepancije sa mitropolitom Stratimiroviem oko bogoslovskih predmeta, carskim dekretom od 22. maja 1812. godine odobren je Nestoroviev plan i program nastavni predmeti i udbenici za pravoslavne preparandije. Tako je 3/15. novembra sveano otvorena i poela sa radom Srpska uiteljska kola u Sentandreji Preparandija. Svoje negodovanje prva je ispoljila Karlovaka mitropolija usled gubitka svakog svetonazora nad radom ove kole, pa ak i u pitanju nastave katihetike (da li treba biblijsku istoriju i tumaenje Svetog pisma uiti zajedno i dr.). Ubrzo su krenule direktne optube Srpske pravoslavne crkve sa ciljem da diskredituju rad Preparandije, tako da je nastavniko vee bilo primorano da se za zatitu obrati distriktualnom direktoru Georgiju Petroviu. No, kako je ovaj pokazao svu nezainteresovanost da suzbije napade i lai crkvene hijerarhije, kolektiv preparandije ga je optuio za neprincipijelnu koalicuju sa crkvom. U novonastalim okolnostima, a pod uticajem javnog mnjenja, Nestorovi je poeo da razmilja o preseljenju Preparandije u neko drugo mesto (u donjim krajevima), gde bi dobio sline uslove za rad koje je svojevremeno dobio u Sentandreji. Kako mu je somborski municipal prvi ponudio besplatno kolsku zgradu, kao i da e o svom troku izdravati Preparandiju, Nestorovi je 21. februara 1816. uputio zahtev Ugarskom namesnikom veu o preseljenju uiteljske kole iz Sentandreje za Sombor. Tako je na osnovu carskog dekreta od 17. maja i intimata Namesnikog vea od 11. juna 1816. odlueno o preseljenju srpske Preparandije u skladu sa Nestorovievim zahtevom. Meutim, konfrontacije na liniji Karlovaka mitropolija - Ugarsko namesniko vee, po pitanju suprematije nad pravoslavnim trivijalnim kolama nisu prestajale. Kako ni jedna strana u sukobu nije elela da popusti, usledile su brojne optube i zabrane. U parohijalne kole vie se nisu mogli primati kandidati koji prethodno nisu zavrili preparandiju, jer svetenici ne mogu drati nastavu iz onih predmeta koje nisu sluali na bogosloviji izuzev itanja, pisanja i crkvenog pojanja. Ugarsko namesniko vee je 17. februara 1824. donelo odluku da se klerici ili otpuste iz uiteljske slube ili da se upute (ukoliko ele) na dokolovanje u preparandije. S druge strane, Mitropolija je sprovela anketu u 57 parohija na osnovu koje su doneti zakljuci da svreni bogoslovi uiteljsku dunost obavljaju daleko savesnije i sa vie umenosti nego preparandi, da uenici kod bogoslova postiu bolje rezultate, kao i da uitelji uivaju veoma lo ugled u narodu, tako da su neke optine izjavile da e se aliti do cara, ako im neko nametne umesto bogoslova preparande za uitelje.12
12

Anketa i izvetaji sline sadrine bili su predmet osporavanja druge strane. Tako je sauvana alba uitelja iz Banata koji su uputili interpelaciju caru u kojoj zahtevaju da budu osloboeni od obaveznog ispomaganja svetenicima u crkvama. Njihov zahtev bio je u skladu sa odlukom vlasti da se uitelji nacionalnih kola imaju osloboditi svih poslova koji bi ih

18

2.4.Revolucija 1848 u Austriji i srpski pokret u Junoj Ugarskoj Apsolutistiki reim kneza Meterniha pretvorio je bio Habsburku monarhiju u pravu policijsku dravu. Uguivan je sistematski svaki slobodoumniji pokret, dok se o nekim pravima oveka i graanina nije moglo ni pomiljati. Austrijska carevina, sastavljena od raznih naroda (Nojeva barka nakrcana narodima), bila je relikt starog politikog feudalnog ambijenta i teko se snalazila u novom vremenu, a njena evropska uloga ivog bedema pred turskim naletima odavno je ve bila zaboravljena. Zapravo, dok se od XV do XVIII veka odvijao svojevrsni integracioni (asimilacioni) proces, kada su se oko Bea okupljali razni mali narodi i drave, kako bi pod austrijskim kiobranom mogli odoleti turskom naletu, posle prestanka turske opasnosti, poinje da se odvija sasvim suprotan proces. S buenjem nacionalne svesti, od poetka XIX veka, sve se vie javljaju tenje, da se ta zajednica napusti i da se brojni narodi svrstaju u okvire sopstvenih nacionalnih drava. Nacionalna aktivnost Maara, veoma iva i impulsivna u prvoj polovini XIX veka, dobila je postepeno karakter narodne borbe za punom nezavisnou od Bea. Pucalo je na sve strane. Meternih je to oseao i zbog toga je kao jedino sredstvo za ouvanje monarhije pribegao represiji. Nije se preduzimalo nita kako bi se artikulisali svi glasovi nezadovoljstva i da se drava osloni na onaj deo populacije koji je, istina, traio izmenu sistema, ali koji do tada jo nije izlazio iz okvira dravne zajednice. Kad je u februaru 1848. izbila revolucija u Parizu, koja je sruila monarhiju i dovela do proglasa Druge republike u Francuskoj, zaljuljala se iz temelja i trona austrijska zgrada. Planue ustanci na sve strane a gorelo je od Milana do Novog Sada. Prvi se bude Italijani i Nemci, ije nacionalno ujedinjenje se moglo postii samo na tetu Habsburke monarhije. Analogno ulozi Pijemonta i Pruske u italijanskom i nemakom ujedinjenju, u Beu su strahovali da bi i jedna slobodna srpska drava na Balkanu mogla postati privlana taka za njene junoslovenske podanike. Pokret za jaanje meusobnih slovenskih veza - nazvan panslavizmom, posmatran je s puno sumnjienja kao ista politika akcija pod vostvom Rusije i sa ciljem da u krajnjoj liniji njoj poslui. Kao svojevrstan odgovor na ovakva predvianja sazvan je Sveslovenski kongres u Pragu na kom se uestvovali izmeu ostalih i P.J. afarik, Lj. tur, F. Pilacki, J. Dvoraek, J. Kolar, M. Ban, . Danii, V. St. Karadi, P. Stamatovi, O. Miloradov i dr. Ovaj skup pratili su i ulini nemiri. Demonstracije su se ubrzo prenele i na prestonicu Be, gde dolazi do tzv. pobune kluba italaca. Meternih je morao podneti ostavku. Ali to nije smirilo uzavrele duhove, naroito ne tamo gde je pokret dobio karakter borbe za ustavne slobode i nacionalno osloboenje. Maarske nacionaliste predvodio je temperamentni besednik Lajo Kout. Njihov nacionalizam proizilazio je iz populacionog odnosa preme drugim narodima. Naime, na podruju zemalja krune Svetog Stevana (Itvana) maarski narod jeu odnosu prema ostalim narodima predstavljao manjinu, dok su dravu i dravne poslove zastupali i obavljali iskljuivo Maari. U strahu da te privilegije ne izgube, odnosno da ih ne bi morali deliti s nekim drugim narodom (srpskim, hrvatskim, rumunskim ili slovakim), oni su svim sredstvima nastojali da u Ugarskoj ouvaju maarski karakter. Svakako das u tim namerama morali doi u sukob s ostalim narodima - u prvom redu sa Srbima i Hrvatima. Postavlja se pitanje zato? Naime, Srbi su imali svoje (stare) privilegije na koje su Maari odavno zlurado gledali, dok su Hrvati isto tako uvali svoja istoriska prava (sabor, jezik) koja su Maari s indignacijom odbacivali. Na drugoj strain, Be je esto znao da upotrebi Srbe i Hrvate kao svoje orue za obuzdavanje maarskih zahteva, to je jo vie doprinosilo stvaranju jaza izmeu nesuenih konstituenata.
mogli ometati u izvoenju nastave.

19

Kada su stigle vesti o neredima u Beu i kada se saznalo ta nameravaju da trae Maari - digli su svoj glas odmah i Srbi i Hrvati. Zagreb je postao vrlo aktivan i pod vostvom bana Josipa Jelaia davao Ilirskom pokretu borbeni karakter, pokazivajui istovremeno nepokolebljivu vernost Habsburkoj dinastiji. Njegovi graniari (krajinici) bili su najbolji deo austrijske vojske i u ono vreme mnogo odaniji dvoru nego bilo koji drugi rod. Oni su u tom duhu lojalnosti vaspitavani stoleima, bez obzira da li dunost graniara obavljao Srbin ili Hrvat. Srbi su ve poetkom marta 1848. proterali mesne optinske vlasti u Zemunu i Panevu, na ijem su elu stajali Nemci, obrazujui pri tome narodnu gardu, tako da je izgledalo u prvi mah da pobuna nije uperena protiv Maara. Nova vlast u Panevu donosi odluku o istupanju iz Vojne granice, dok pobunjenici u Zemunu nose maarsku zastavu. Istovremeno u Peti srpski aci (predvoeni mladim Svetozarom Miletiem) i predstavnici vie desetina optina klicaju maarskim revolucionarima. Narodni odbor, kome je pretsedavao Isidor Nikoli, doneo je u Budimu 6. marta svoje zakljuke (tzv. Petanske punktacije) u kojima je izmeu ostalog stajalo: "Srbi priznaju maarsku narodnost i slubenu upotrebu maarskog jezika u Ugarskoj, ali zahtevaju da se i njihova narodnost prizna i da slobodno upotrebljavaju svoj jezik u svim njihovim delima, kao i da se to zakonom utvrdi". U ostalim takama traili su autonomiju crkve i kole; svoj narodni sabor - koji moe neposredno komunicirati s carem i slobodno samostalno ureenje Vojne granice. Akt se zavravao pokliem: "Kralju vernost, domovini svaku rtvu, a Maarima bratsku ljubav!" Meutim, uskoro se srpsko prijateljsko raspoloenje prema Maarima izmenilo. Naime, u Peti su imali sigurne dokaze da hrvatski Ilirski pokret poziva Srbe u saradnju protiv Maara u ime sveslovenske solidarnosti. Matija Ban nalazio se stalno na relaciji Novi Sad - Zagreb, agitujui istovremeno i za srpsku stvar, ali i za sporazum sa Hrvatima. Kout je doekao novosadsku delegaciju reima: Nova, slobodarska i demokratska Ugarska, liena feudalnih tereta i predrasuda, nee se prema svojim pripadnicima ponaati kao raniji reimi. Ne treba, s toga, traiti zajemivanje posebnih prava, koja nee nikog ugroavati. Srbi, poueni ranijim privilegijama postali su oprezni na takve izjave, jer jedno su bile rei, a drugo dela. Dotadanji postupci Maara i njihov ultranacionalistiki stav nisu im ulivali mnogo poverenja. Zato su oni uz opta prava i slobode traili separatno i svoja - srpska prava. Meutim, Peta im to nije mogla dati iz principijelnih razloga svoje nacionalne politike, koja je nalagala jedinstvo drave u svakom pogledu, kao i zbog injenice da bi srpski sluaj mogli slediti i druge manjine koje ive u Ugarskoj. Jedan od delegata, ore Stratimirovi, glavni organizator narodne garde u Panevu i Zemunu, odgovorio je na ove Koutove rei, reima - da Srbi mogu dobiti satisfakciju i nekom drugom mestu i uz neiju drugu pomou. Ove rei Kout je nazvao veleizdajom, zapretivi pri tome da e u tom sluaju izmeu Srba i Maara odluivati ma. Kod Srba su se tada s vie strana mogli uti pozivi da se ova situacija u Monarhiji iskoristi i izvede ujedinjenje Srba s obe strane Save i Dunava. Paa koji je tada jo stolovao u Beogradu opominjao je austrijske vlasti na opasno vrenje. Be se nalazio izmeu rvnja i nakovnja trebalo se odrediti prema manjem zlu. Prema oceni dvora, maarski separatizam je bio mnogo opasniji, nego svi nacionalizmi slovenskih naroda zajedno u Monarhiji. Za njih je ponovo kucnu as da zavadom naroda osiguraju svoju vodeu ulogu u sve optereujuoj monarhiji. A na to se nije moralo dugo ekati - ve 31. marta zvonio je Svetozar Mileti na uzbunu u urukoj crkvi i pozivao narod u borbu protiv Maara. Mileti apeluje da srpske ete u austriskoj vojsci ne idu u Italiju, nego da ostanu u zemlji u odbrani sopstvenog stanovnitva. U Sremskim Karlovcima su Srbi poetkom aprila 1848. usvojili program delovanja u kom se izmeu ostalog kae: "Prvi i najpoglavitiji osnov teenja naeg taj je, da protiv svakog napadanja obezbedimo ne smo crkvu nau pravoslavnu, u kojoj jednoj savest naa nalazi utehe i spokojstva, no da sauvamo zajedno i

20

sveti onaj, ot dedova nai kao amanet nasleeni koveg narodnosti nae, ime i jezik srpski, bez kojega bi ista ljubljena pravoslavna crkva lako sinove svoje preiveti mogla. Pruajmo dakle ruke jednokrvnoj i jednoplemenoj brai naoj Horvatima, s veselim iz dubljine srca uzklikom: da ivi sloga, da ivi trojedna kraljevina". Srbi su traili stvaranje vojvodstva, u koje bi uli Srem, Baka, Banat i Baranja. U zajednikom zemaljskom Saboru Hrvata i Srba izabrani ban bio bi pretsednik, dok bi od naroda izabrani vojvoda bio bi potpretsednik Sabora. Zajedniko ministarstvo imalo bi polovinu Srba. Prema ovom program i Srbi bi imali i svoj poseban sabor (skuptinu), koja bi se sastajla svake godine i reavala iskljuivo crkvena i kolska pitanja. Sve ove zahteve trebala je da uoblii i verifikuje zakazana za poetak maja - Velika narodna skuptina. Sredinom aprila izbili su uluni neredi najpre u Kikindi, a zatim i u Novom Sadu. Maari su proglasili vanredno stanje i dali iroka ovlaenja (podvoenje pod preki sud) odanom grofu Petru arnojeviu. Ponovo se dokazalo istorijsko pravilo da represija nad buntovnim narodom ima negativne posledice po same nalagodavce. Zanimljivo je da je ovu atmosferu u Junoj Ugarskoj hteo da iskoristi i knez Milo Obrenovi, koji se tada nalazio na svojim imanjima u Erdelju. On je, preko poverljivih osoba nudio usluge Maarima, traei za uzvrat da ga priznaju kao srpskog despota u Junoj Ugarskoj. Na ovu ideju Milo nije doao samoinicijativno, nego su tu inicijativu dali njegovi saradnici, koji su smatrali da meu Srbima u Ugarskoj ne postoji ni jedna linosti oko koje bi se svi sloili i koja bi za obe strane bila kompromisno reenje. Njegove planove razotkrio je Milivoj Blaznavac, tada mladi inovnik iz Srbije, koji se kao uhoda pribliio knezu i stekao njegovo poverenje. Karlovaki mitropolit Josif Rajai, koji e imati jednu od glavnih uloga u pokretu, nije u poetku bio za radikalne mere, jer je bio lan maarskog Gornjeg doma i uestvovao je u obrazovanju prve maarske revolucionarne vlade na elu sa Koutom i Deakom. Razumljivo je s toga, to se izvesno vreme kolebao pred novim dogaajima. Ali, narodno raspoloenje ponelo je na kraju i njega. Utoliko pre, to je u dnevni red Majske skuptine uvrtena taka i o izboru srpskog patrijarha. Za svaki sluaj on je ipak, kao lojalan podanik, prijavio maarskom ministarstvu prosvete sazivanje narodne skuptine za 1. maj 1848. godine. 2.5.Velika narodna skuptina Na dan zasedanja Velike narodne skuptine u Sremskim Karlovcima stiglo je mnotvo naroda odasvud. Ulicama su se meale rodoljubive i crkvene pesme, zvonila su zvona, a guslari su pevali o starim junatvima. Na svima ustima behu imena Duana, Lazara, Miloa kao da se traio njihov duh da d blagoslov za predstojee dogaaje. A glavni dogaaj bile su skuptinske odluke kojima su Srbi proglasili patrijariju i Vojvodinu. Za patrijarha je izabran mitropolit Rajai, a za vojvodu graniarski pukovnik Stevan upljikac. Srpski narod proglasio je sebe "za narod politino slobodan i nezavisan pod domom austrijskim i obtom krunom ugarskom". U isto vreme objavljen je politiki savez Srpske Vojvodine sa Trojednom Kraljevinom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Novoformirani Narodni odbor, s patrijarhom na elu, obratio se sredinom maja posebnim proglasom nemakom i "vlakom narodu" u Ugarskoj pozivajui i njih na saradnju. Veze sa Srbijom bile su jasne i vrste, iako se o njima u skuptinskim protokolima nije moglo govoriti otvoreno (srbijansku delegaciju predvodili su Prota Mateja Nenadovi i mladi Jovan Risti). I kod Hrvata je bila prisutna elja za saradnjom sa Srbijom. Zagreb je eleo da se ne cepa narodna snaga, nego da i Srbi i Hrvati idu zajedniki protiv Maara. S toga je ban Jelai uputio Ivana Kukuljevia Sakcinskog da ide i u Karlovce i u Beograd. Trebalo je izmeu ostalog raspraviti pitanje ureenja odnosa i kompetencija izmeu Vojvodine i Srbije s jedne i Hrvatske i Slavonije s druge strane.

21

Meutim, u samoj Srbiji nije bilo ni razumevanja, a ni saglasnosti oko deavanja ne samo u Sremskim Karlovcima, nego uopte s one strane Dunava i Save. Ne ulazei u dubinu problema vladajui Ustavobranitelji na elu s knezom Aleksandrom Karaoreviem jedino ega su se plaili bilo je ponovno pojavljivanje Obrenovia na politikoj sceni u njihovoj neposrednoj blizini.13 Iznenada, kako bi umirili Maare, Be donosi odluku da od prolea naredne godine itavu Vojnu granicu podredio vladi u Peti. Kao izraz vrstih namera, Be je po zahtevu maaske vlade svrgnuo bana Jelaia sa vlasti. Kao dokaz da vladaju situacijom, Maari su sve ono to su Srbi uredili proglasili za nezakonitim i kada im nije polo za rukom da odvrate Srbe od svojih namera, oni su 23. maja naredili da se proglasi opsadno stanje i upotrebi sila. Srpsku deputaciju, koja je pola caru da izloi narodne zahteve, predvodio je sam patrijarh. Na putu za Insbruk, gde se Ferdinand tada nalazio, deputacija je stigla u Zagreb. U Saboru je 24. Maja potpisan sporazum po kom Srbi i Hrvati u nastupajuoj borbi idu zajedno, potpuno zdrueni, i da se ni jedna strana nee zadovoljiti sama ma kakvim ustupcima bez zadovoljenja i druge strane. Narodni odbor, bojei se napada Maara, pozvao je dobrovoljce na oruje. Oko Karlovaca i Novog Sada okupilo se nekoliko hiljada ljudi pod orujem, sa dosta graniara i ajkaa, koji behu doveli i svoje topove. General Hrabovski iz Petrovaradina, upozoravao je Dvor na raspoloenje u narodu i preporuivao da se ne razdrauju graniari, ali je sam lino uinio jedan ispad koji je pourio dogaaje, odgovorivi jednoj srpskoj deputaciji da on ne zna ni za srpsko ime ni za srpsku narodnost u Austriji. Ogoreni, Srbi su jo istog dana podneli caru tubu protiv njega. 12. juna potpisan je sporazum izmeu Narodnog odbora (. Stratimirovia) i Hrabovskog i arnojevia s druge strane, koji je bio dosta liberalan. S maarske strane pristalo se, da Srbi ostanu do 22. juna na okupu (i pod orujem) i da saekaju izvetaj od deputacije upuene caru, jer su ve tada znali da odgovor nee biti povoljan. Naime, Ferdinand je ve 7. juna primio srpsku deputaciju i kazao joj, sasvim u duhu maarskih shvatanja, da je karlovaki sabor sazvan nezakonito i da su zakljuci na njemu doneti pod uplivom Srba iz Srbije, i da ih on zbog toga ne moe potvrditi. Izabrani vojvoda Stevan upljikac, kao dobro vaspitani graniarski oficir najpre je hteo da dobije za to odoborenje od svojih vlasti i od cara. Izbor ga je zatekao u Italiji, a kako je car u to vreme bio pod uticajem Maara i protivan narodnim eljama, upljikac je ostao na svom mestu. Vostvo srpskog pokreta u Junoj Ugarskoj je s toga pripalo Stratimiroviu.14
13

Beograd se podelio na tri grupe po ovom pitanju. Jednu grupaciju je predvodio stari Vui (oni nisu bili ni za kakav oblik meanja Srbije u stvari preko Save i Dunava; sam Vui nije voleo "preane" i u narodu je vodio agitaciju protiv njih); drugu grupu je predvodio Petronijevi (oni su se kolebali) i treu liniju je predvodio Garaanin (frankofil, uivao je kneevo poverenje, a kada je izbila buna u Maarskoj, on i njegovi ljudi bili su za akciju). Sam knez Aleksandar Karaorevi takoe se kolebao. I verovatno bi ostao pasivan, da se nije javila akcija kneza Miloa, koji je krajem maja posetio Zagreb, s namerom da odatle produi i za Sremske Karlovce. Malo posle toga pojavio se i knez Mihailo u Novom Sadu, oigledno s istim ciljem da agituje u narodu u korist Obrenovia. Pod uticajem njihove aktivnosti, a usled bojazni da ta aktivnost ne prouzrokuje njegovu tetu, reio je i knez Aleksandar da i Srbija, ali samo preko dobrovoljaca, uzme uea u ustanku. 14 Veih borbi izmeu Srba i Maara u poetku nije bilo vie od mesec dana. Maari su se trudili da u anarhinu situaciju unesu reda pomou vojske i njenih organa, a Srbi da se obezbede zauzimajui izvesne strateke poloaje. Prva vea borba razvila sepoetkom jula oko Sentomaa (Srbobrana), koji su Srbi utvrdili, a koji su Maari uzaludno pokuavali da osvoje. Graanski rat uzeo je potom pun zamah. U jednom pismenom aktu generalu Hrabovskom od 20. jula patrijarh je energino izjavio, da e Srbi, ne nau li pravog razumevanja za svoja prava kod nadlenih, opozvati svoju graniarsku brau iz Italije, pozvati sve Slovene u pomo i obratiti se velikim silama i da e ak s Karlom Albertom u Italiji sklopiti

22

U jesen 1848. kada je dolo do novog raskida na relaciji Be Peta (izbio je otvoreni ratni sukob), maarska vlada je uvidela kako je opasno voditi borbu na dva fronta. Sam Kout je doao na misao, da Srbima ponudi sporazum. Maari su nudili Srbima ravnopravnost, slobodu vere i narodnog jezika, potvrdu patrijarha i za Srbe posebnog bana u Slavoniji ravnopravnom banu Hrvatske. uvi za nove vetrove sa Citadele i u Beu su napreac svi postal voljni da zadovolje srpske narodne zahteve i da potvrde zakljuke majskog sabora. upljikac je 19. novembra potvren kao izabrani vojvoda, a naelno odobreno je i stvaranje Vojvodine. Ali i u asu najvee opasnosti oprezni Be nije hteo da se izjasni ni o njenom opsegu, ni o njenoj kompetenciji. Ali sutradan, 20. novembra dogodila se na samom bekom dvoru krupna promena. Car Ferdinand, slab i ogranien ovek, koji nije imao ni svoje dostojanstvo, a ni svoj dravni progam, napustio je presto. Abdicirao je u korist svog sinovca osamnaestogodinjeg Franca Josifa. A s novim carem trebao je otpone i novi kurs beke politike. Kako Maari u prvi mah nisu priznali mladog cara, ovaj je svojim patentom od 3. decembra objavio potvrdu srpskog patrijarha i vojvode. Austriji je srpska pomo bila veoma potrebna, kako bi se jedan deo maarske vojske odvojio za juno ratite. Ubrzo su poeli da pristiu i srbijanski dobrovoljaci na elu sa Stevanom Knianinom, ali na poziv patrijarha i austrijskog konzula, koji su im obeavali novanu naknadu za tu pomo. Vrei smotru jednog tek prispelog dobrovoljakog odreda iz Srbije, 15. decembra kod Paneva vojvodu upljikca je udarila srana kap. Ovde treba napomenuti da je Porta smatrala za dunost da opomene srpske Ustavobranitelje zbog uea srpskih dobrovoljaca u graanskom ratu u Austrijskoj carevini. S obzirom da je ve raniji postojao rascep u Narodnom odboru, kao i da je bila sve izvesnija mogunost da se postavi Stratimirovi za novog vojvodu, patrijarh je namerno odlagao imenovanje. Voleo je da vlast ostane usredsreena u njegovoj ruci. Vojvodina je, zapravo, poela bez vojvode i radila bez njega toliko meseci, tako da je Rajai verovao da tako moe ii i dalje, bez obzira na novonastale okolnosti i psiholoko raspoloenje u narodu (koje je bilo za ora Stratimirovia). Do potpunog raskola u srpskom pokretu dolazi nakon patrijarhove odluke da komandu vojske poveri generalu Kuzmanu Teodoroviu, istina Srbinu, ali oveku malih sposobnosti, koji ni meu svojima nije uivao naroit glas. Kada se pojavio Stratimirovi sa svojim abmicijama, Rajai energino ustade protiv njega, proglasi ga za odmetnika i naredi da ga zatvore. A kada se Narodni odbor stavio na stranu Stratimirovia, tada patriarh done odluku da suspenduje najvii organ izvrene vlasti koji je konstituisala Velika narodna skuptina. Ubrzo je kod naroda prevladala sumnja i malodunost. U Austriji se novi car odluio na reforme, a prva od njih bio je Ustav od 20. februara 1849. godine. Liberalan u naelu, Ustavom je odreeno da Vojna granica ostane sa svojom vojnikom organizacijom kao sastavni deo vojske, a za Vojvodinu se predvialo ureenje, koje e, oslanjajui se na stare povlastice, osigurati uvanje srpske crkvene zajednice i njihovog narodnog imena. Vojvodina je ostala bez srpskog vojvode. Car je patentom od 6. novembra 1849. dao Vojvodini, odnosno slubenom Vojvodstvu Srbiji sledee oblasti: srezove rumski i iloki, delove upanije bake, tamike i torontalske sa veinskim srpskim ivljem, ali joj je pridruio i ceo Banat ija veinska populacija ne
savez. Ko tone hvata se i za vrelo gvoe. Nee biti nikakvo udo ako se oni "bace u naruja" ne moda samo Rusiji, nego ak i Turskoj. Takve rei, u pismenom aktu, sa tako odgovornog mesta, pale su u naoj prolosti sa tolikom otvorenou prvi put; to je ujedno i najbolji dokaz do koje se mere bilo trpelo narodno ogorenje. Poslednjeg jula uputio je patriarh prekor banu Jelaiu, to Hrvati nita ne preduzimaju dok se oni bore, i zapretio je, da e raskinuti savez. Po zahtevu Maara Dvor je, usred te krize, 21. jula bio doneo odluku, da se patriarh svrgava sa svog dostojanstva, i da administraciju karlovake mitropolije ima primiti baki vladika Platon Atanackovi.

23

pripada srpskom etnikom korpusu. Tako je nova oblast, data toboe po srpskoj elji, ispala u stvari nesrpska. Sredite te oblasti postao je Temivar, sa slubenim nemakim jezikom. Graanski i vojniki zapovednici bili su redom stranci; nijedan jedini Srbin nije doao na to mesto. Srbi su ranije traili, u nadi da e to ouvati Vojvodinu kao krunovinu (krunsku oblast), da austriski car uzme naziv Velikog vojvode Vojvodstva Srbije, i on je to i uinio, kako bi ispunio narodne elje. Ali mu to nije zasmetalo, da 15. decembra 1860. proglasi, da se Vojvodina i tamiki Banat spajaju ponovo sa Ugarskom Kraljevinom. Od sve borbe iz 1848. i 1849. godine ostalo je kao jedina trajna narodna "tekovina" obnova prazne patrijariske titule.

2.5 Epilog Sudbonosnu ulogu u srpsko-maarskim odnosima odigrala je revolucionarna 1848. godina, kada je odlukama Majske skuptine u Sremskim Karlovcima proglaena autonomna Srpska Vojvodina. Atribute dravnosti simbolizovali su i novoizabrani patrijarh Josif Rajai, kao i vojvoda Stevan upljikac. Znajui da svaki oblik politiko-teritorijalne autonomije nacionalnih manjina pre ili kasnije dovodi do secesije, predstavnici maarskih vlasti su u takvoj tvorevini videli neprijateljski separatizam prema integritetu i suverenitetu Ugarske Kraljevine. Nakon uguenja revolucije i donoenjem proliberalnog ali centralistikog Ustava od 4. marta 1849. godine, u lanu 72. proglaeno je kao zasebna oblast Vojvodstvo Srbija i Tamiki Banat. Meutim, u takvoj Vojvodini samo po imenu srpskoj, Srbi su u odnosu na ostale narodnosti u njoj jedva inili jednu etvrtinu stanovnitva (22,4%). S obzirom na ulogu koju su Srbi u revoluciji imali, savremenici ovih deavanja su proglasili da su takvom Vojvodinom Srbi za nagradu dobili isto to i Maari za kaznu, odnosno da je prolivena srpska krv donela samo njihovom crkvenom poglavaru titulu patrijarha. Habsburka monarhija Nojeva barka nakrcana narodima, ponovo se poela ljuljati krajem pedesetih godina XIX veka. Potreen Bahovim apsolutizmom iznutra i porazima kod Maente i Solferina spolja, Be je opet bio u poziciji da trai modus vivendi sa Petom, a kao znak dobre volje, carskim dekretom od 27. decembra 1860. ukinuto je Srpsko Vojvodstvo na osnovu dravnopravnih pretenzija Ugarske Kraljevine. A kako se o ovoj carskoj odluci mogao jedino izjasniti narodno-crkveni sabor, isti je sazvan na crkveni praznik Blagovesti, za 2. april 1861. godine. Kao to se moglo i oekivati, veina poslanika na Blagovetenskom saboru koja je pripadala konzervativno-klerikalnoj struji izjasnila se za lojalnost Beu, dok je u manjini ostala nova liberalno-demokratska struja narodnjaka predvoena Svetozarom Miletiem, koja se estoko usprotivila ukidanju autonomije. Posle potpisivanja Austro-Ugarske nagodbe 1867, Karlovaka mitropolija pripala je maarskom delu Dvojne monarhije, tako da je celokupna srpska autonomija zavisila od ugarskih dravnih organa, ije odluke je formalno-pravno samo potvrivao zajedniki vladar u svojstvu maarskog kralja. Srpska prava su potvrena ponovo IX zakonskim lanom Ugarskog sabora godinu dana nakon potpisivanja Nagodbe i Uredbom o ureenju crkvenih, kolskih i fondacionih poslova grko-istone mitropolije, tzv. Reskriptom. Osnovna karakteristika ovih pravnih akata sastojala se u tome to je crkveno-kolska autonomija priznata na osnovu XX zakonskog lana Ugarskog sabora od 1848, a ne na osnovu privilegija dobijenih od Habsburga.15 Na osnovu Reskripta, konfesionalne kole su se nalazile pod upravom crkveno-kolskih odbora, a finansirale su se iz parohijalnih fondova. Sva nastava u njima izvodila se na srpskom jeziku, sve do 1879.
15

Srpski poslanici u Ugarskom saboru su protestvovali protiv usvajanja Reskripta, pozivajui se i dalje na istorijske privilegije. U svakom sluaju, Reskriptom je omogueno maarskoj vladi direktno meanje u srpska autonomna prava, to je u praksi znailo njihovo permanentno suavanje.

24

godine kada je kao obavezan predmet uveden maarski jezik. Veroispovedne kole su u pogledu materijalnih uslova daleko zaostajale za komunalnim kolama koje su finansirane iz dravnog budeta. Crkveno-kolska autonomija ponovo se nala na udara 1907. godine, kada je Ugarski sabor usvojio XXVII zakonski lan (poznatiji pod nazivom Aponjijeva uredba), po kom su sve narodne kole podvrgnute kontroli dravnih prosvetnih organa, sa obavezom vaspitanja uenika u duhu pripadnosti maarskoj dravi i politikoj naciji. Naime, svi oni uitelji koji predaju maarski jezik, raun, zemljopis, istoriju i graansko pravo po nastavnom planu i programu odobrenom od ugarskog ministarstva prosvete dobili su ovom Uredbom poseban dodatak na platu. Tako je vetom politikom drava stimulisala uitelje nemaarskih naroda da daju svoj doprinos maarizaciji.16 Na drugoj strani, i Srbi svojim nejedinstvenim odnosom prema autonomiji olakavaju realizaciju maarskih ciljeva. Od Blagovetenskog sabora gotovo svaki naradno-crkveni skup je poprite sukoba izmeu klerikalne struje i svetovne opozicije koju su predvodili poslanici Radikalne, Liberalne i Samostalne stranke. Sutina konfrontacija poticala je iz razliitih stavova po pitanju mesta i uloge Srpske pravoslavne crkve u ivotu Srba u Ugarskoj. Klerikalci su smatrali da je Arhijerejski sinod suveren u svim oblastima ivota, dok su predstavnici graanskih partija sve vie isticali naela prirodnog i politikog prava, priznajui crkvi suverenitet samo u verskom pogledu. Pored ovih, ideolokodogmatskih sukoba, mnogo znaajniji su bili oni koji su utucali na javno mnjenje i podele u drutvu. A njih je bilo na pretek od sporova oko uprave i korienja narodno-crkvenih fondova, izbora patrijarha i obeleavanja 500-godinjice Kosovske bitke, do sluaja Beoinske kaje i zloina zvanog Tucindanska tragedija. Da situacija unutar srpske narodno-crkvene autonomije u okviru Ugarske Kraljevine postane jo komplikovanija (a ne samo bipolarna) pobrinuli su se sami akteri. Tako se nezadovoljan radom Sinoda oko usvajanja Jedinstvenog statuta povlai u manastir Grgeteg arhimandrit Ilarion Ruvarac. S druge strane, srpske graanske stranke kao opozicione stranke jedne malobrojne narodnosti, nisu imale nikakvog izgleda da vre neku znaajniju ulogu u politikom ivotu maarske drave, pa su teite svoga interesovanja prebacile na probleme iz domena autonomije. Meutim, kako je svaka od njih imala svoj program reavanja tekuih problema, tako su se sve vie meusobom sukobljavale do te mere da su pojedini sukobi imali ak i smrtne posledice. Takvo stanje u autonomiji posluie kao izgovor maarskim vlastima da je sve vie suavaju, ostavljajui samo neke njene simbole da egzistiraju kao uspomena na Arsenija III Crnojevia. Na prelasku iz XIX u XX vek srpska autonomija je bila u dubokoj krizi izazvanoj maarskim zakonodavnim ogranienjima i sukobima interesnih grupa koje su jedna drugoj osporavale primat u voenju srpske nacionalne politike. Nije bilo pravog kormilara da preuzme mali brod trone srpske autonomije po uzburkanom moru Dvojne monarhije, jer se posada meusobno gloila oko prava i dunosti, a nezadovoljna sopstvenom sudbinom esto je proklinjala i more i davno preminulog vou puta. A kada su se odnosi izmeu Austro-Ugarske i Srbije do te mere zaotrili (izazvani Majskim prevratom, topovskim pitanjem, Carinskim ratom, aneksionom krizom i dr), samo je bilo pitanje vremena

16

Aponjijeva uredba nalagala je voenje svih kolskih protokolarnih dokumenata i dnevnika i na maarskom jeziku, da u svakoj uionici na vidnom mestu stoji maarski grb, kao i da se na zgradama za vreme praznika istakne maarska zastava. Isto tako, nastavna sredstva koja se koriste u srpskim kolama moraju biti domai proizvod i ne smeju sadravati aluziju na stranu istoriju ili zemljopis, niti ih dovoditi u vezu sa stranom dravom ili narodom. Na kraju, kae se u Uredbi, da nastava i vaspitanje moraju razvijati i uvrivati u dui detinjoj duh privrenosti ugarskoj dravi i pripadanja ugarskom narodu.

25

kada e izmeu njih izbiti rat.17 U takvim okolnostima je 1912. godine doneta odluka Ugarskog sabora o ukidanju svih prava i privilegija koje su uivali Srbi u okviru svoje crkveno-kolske autonomije.18 Politika maarskih vlasti nalagala je mobilnost srpskog naroda na pojaanu borbu za ouvanje svojih prava i privilegija. Meutim ratni planovi Austro-Ugarske nisu dozvoljavali postojanje bilo kakvog srpskog uporita na tlu zemalja krune Svetog Stefana koji bi proklamovane ciljeve sabotirao ili na bilo koji drugi nain doveo u pitanje, tako da je a priori autonomija morala biti ukinuta.

17

Reenje srpskog pitanja u Austro-Ugarskoj dostiglo je kritinu taku nakon Prvog balkanskog rata, s kojim je Srbija posle vie od pet vekova povratila Kosovo. Istovremeno Srbija postaje svojevrsni balkanski Pijemont u okupljanju junoslovenskih narod, koji su zahtevali trajno reenje svog nacionalnog pitanja. A ono se moglo reiti samo temeljnim preureenjem Dvojne monarhije, to je a priori podrazumevalo dramatine sukobe nepredvidivih razmera i krajnjih ishoda. elei pak da izbegne konfrontacije unutar carevine, beki dvor se odluuje za jedan preventivni mali rat protiv Srbije, kao laku opciju za reenje nagomilanih unutranjih problema. 18 Mnogobrojni poverljivi austrougarski izvetaji iz toga vremena svedoe da se nakon ukidanja autonomije u lojalnost Srba vie nije moglo verovati, kao i da se za vreme Balkanskih ratova (1912-1913) njihov separatizam sve vie ispoljavao.