You are on page 1of 144

ERNESTO SABATO TUNEL

Ova knjiga je 1951. godine bila posveena plemenitom prijateljstvu Rohelija Friherija. U dugom nizu godina njegovo ime je dostiglo, esto bolnu, visinu nacionalnog voe. U tom periodu smo se slagali i razmimoilazili, ali neto je ostalo netaknuto: veliko prijateljstvo jo iz studentskih dana.

Ovom oseanju, koje me nikad nije naputalo, sem u politikim pitanjima, obnavljam posvetu onog, ve davnog izdanja.

E.S.

... u svakom sluaju, bio je samo jedan tunel, mraan i usamljen: moj tunel.

Bie dovoljno ako kaem da sam ja Huan Pablo Kastel, slikar koji je ubio Mariju Iribarne; pretpostavljam da se svi seaju procesa i da nisu potrebna dalja objanjenja o mojoj osobi.

Ni sam avo ne zna ega to treba ljudi da se seaju, i zato. U stvari,

uvek sam mislio da nema kolektivnog seanja, koje bi moda bilo kao neka vrsta odbrane ljudskog roda. Reenica: Vreme koje je prolo bilo je bolje ne znai da se ranije dogaalo manje zla, nego da sreom ljudi to zaboravljaju. Naravno, takva reenica nema optu vrednost; za mene je, na primer, karakteristino to to se odlino seam nemilih dogaaja, tako da bih skoro mogao rei: Vreme koje je prolo bilo je gore, kada mi sadanjost ne bi izgledala tako strana kao prolost. Seam se tolikih nesrea, tolikih cininih i svirepih lica, tolikih loih dela, da je pamenje za mene kao bojaljiva svetlost koja osvetljava odvratni muzej srama.

Koliko sam puta ostajao satima u mranom uglu ateljea, skrhan nekom veu u policijskoj hronici! No istina je da se tu ne pojavljuje uvek ono najsramnije po ljudski rod; kriminalci su u izvesnom smislu najistiji, najbezopasniji ljudi; ovo ne tvrdim stoga to sam ja ubio jedno ljudsko stvorenje; ne, to je moje iskreno i duboko ubeenje. Je li neki stvor opasan? Ubije ga, i gotovo. To ja zovem dobra akcija. Pomislite koliko je gore za drutvo da taj stvor i dalje cedi otrov i, umesto da ga likvidira, drutvo hoe da se suprotstavi njegovim delima pribegavajui kojeemu, nevaljalstvima i drugim slinim gadostima, to se mene tie, moram da priznam da sada alim to nisam bolje iskoristio vreme dok sam bio na slobodi pa ubio est-sedam tipova koje poznajem.

Istina je da je suvino dokazivati koliko je svet straan. Dovoljna bi bila samo jedna injenica da se to dokae, eto samo ovo: pre izvesnog vremena sam itao da se u koncentracionom logoru jedan bivi pijanista potuio da je gladan, pa su ga primorali da pojede pacova, i to ivog.

Svakako, nije to ono o emu hou sada da govorim; ako bude prilike, docnije u rei neto vie o tome sa pacovom.

II

Kao to rekoh, zovem se Huan Pablo Kastel. Moda ete se upitati ta me goni da piem o svom zloinu (ne znam da li sam vam ve rekao da u pisati o svom zloinu), a pogotovu da traim izdavaa. Dovoljno poznajem ljudsku duu da unapred pogaam da ete pomisliti na sujetu. Mislite ta hoete, ba me briga. Odavno mi ve nije stalo do miljenja ljudi i njihove pravde. Dakle, pretpostavite da objavljujem ovu priu iz sujete. Konano, i ja sam od krvi i mesa, kostiju, kose i nokata, kao svaki drugi ovek, i ini mi se da bi bilo vrlo nepravino kad biste zahtevali od mene, ba od mene, da posedujem naroite kvalitete. Neko pokatkad veruje da je natovek, ak i kad otkrije da je bedan, prljav i dvolian. O sujeti ne govorim: verujem da niko nije lien ovog znaajnog pokretaa ljudskog progresa. Zasmejavaju me ta gospoda kada se kite skromnou Ajntajna ili njemu slinih. Odgovaram: lako je biti skroman onome ko je slavan; htedoh rei praviti se skroman. ak i kad pretpostavljate da ona uopte ne postoji, odjednom je otkrijete u njenom najfinijem obliku: sujeta skromnosti. Koliko puta nailazimo na takve ljude! Pa ak i ovek, pravi ili simbolini, kao Hristos, ovek pred kojim sam oseao a jo i danas oseam najdublje potovanje, izgovarao je rei koje mu je nametala sujeta ili, u najmanju ruku, ponos. A ta da kaemo o Leonu Bloju, koji se branio od optube da je sujetan dokazujui da je ceo ivot

proveo sluei ljudima koji mu ne doseu ni do kolena? Sujete ima tamo gde je najmanje oekujemo: uz dobrotu, uz samoodricanje, uz velikodunost. Kad sam bio mali, bio sam oajan pri pomisli da moja majka jednog dana treba da umre (vremenom se doe do saznanja da je smrt ne samo podnoljiva nego i utena), nisam ni pomiljao da moja majka ima neki nedostatak. Danas, kad je nema, mogu da kaem da je bila toliko dobra koliko to moe biti jedno ljudsko bie. No, seam se, u njenim poslednjim godinama, kada sam ve bio ovek, kako me je u poetku bolelo kad bih u njenim najboljim delima otkrio ma i sitniju primesu sujete ili ponosa. Neto mnogo oiglednije dogodilo se meni samom, kada su je operisali od raka. Da bih stigao na vreme, trebalo je da putujem dva cela dana bez spavanja. Kada sam priao njenom krevetu, njeno samrtniko lice uspelo je da mi se blago nasmei s nenou. Promrsila je nekoliko saaljivih rei (ona je alila to sam umoran!). A ja sam nejasno u sebi osetio sujetni ponos to sam tako brzo stigao. Otkrivam vam ovu tajnu da vidite koliko ne smatram da sam bolji od ostalih.

Meutim, ne priam ovu priu iz sujete. Moda bih bio spreman da priznam da tu ima malo oholosti ili ponosa. Ali emu ta manija da se trai objanjenje za svaki postupak u ivotu? Kada sam poeo sa ovim izlaganjem, bio sam vrsto odluio da ne dajem objanjenja nikakve vrste. eleo sam da priam o svom zloinu, i gotovo: kome se ne bude svialo, neka ne ita. Mada to ne verujem, jer su upravo ti ljudi, koji uvek trae objanjenja, najradoznaliji, i mislim da niko od njih nee propustiti priliku da proita priu o jednom zloinu do kraja.

Mogao bih da zadrim za sebe razloge koji su me naveli da napiem ove stranice ispovesti: ali, jer mi nije stalo do toga da me smatraju ekscentrinim, rei u istinu, koja je svakako vrlo jednostavna: mislio sam da bi ih mogli itati mnogi ljudi, sad kad sam ve slavan; premda ne smatram da su ove stranice bogzna ta, ipak imam slabu nadu u ljude uopte, a posebno u itaoce ovih strana, da e moi da me razume neka osoba. Pa makar to bila i jedna jedina osoba.

Neko bi se mogao upitati zato tek jedna slabana nada, ako e rukopis itati toliko osoba? Ovu vrstu pitanja smatram nekorisnom. A ipak ih treba predvideti, jer ljudi stalno postavljaju beskorisna pitanja, pitanja koja i najpovrnija analiza otkrije kao nepotrebna. Mogao bih vikati i do iznemoglosti govoriti pred skupom od sto hiljada Rusa, niko me ne bi razumeo. Shvatate li ta hou da kaem?

Postojala je jedna osoba koja me je mogla razumeti. Ali to je upravo bila osoba koju sam ubio.

III

Svi znaju da sam ubio Mariju Iribarne Hunter, ali niko ne zna kako sam je upoznao, kakvi su upravo bili odnosi meu nama i kako sam doao na ideju da je ubijem. Trudiu se da ispriam sve onako kako je bilo, jer, istina, ja sam mnogo patio njenom krivicom, ali nemam glupe pretenzije da sam i ja savren.

U prolenom salonu 1946. godine izloio sam sliku nazvanu Materinstvo. Po stilu je bila kao mnoge ranije; kako kau kritiari u svom nepodnoljivom argonu, bila je solidna, dobre arhitekture. Konano, imala je atribute koje su ovi arlatani uvek nalazili na mojim platnima, ukljuujui neto duboko intelektualno. Ali gore, na levoj strani, kroz jedan prozori, videla se jedna scena malena i daleka: usamljena plaa i ena koja gleda more. Bila je to ena koja je gledala kao da neto iekuje, moda neki nejasni daleki zov. Scena je, po mom miljenju, sugerisala eljenu i potpunu usamljenost.

Niko nije obratio panju na ovu scenu: prelazili su pogledi preko nje kao preko neeg sporednog, moda dekorativnog; sem jedne jedine osobe, izgleda da niko nije razumeo da je ova scena predstavljala neto sutinsko. Bio je dan otvaranja izlobe. Neka nepoznata devojka dugo je stajala pred mojom slikom ne pridajui znaaj, kako je izgledalo, velikoj eni u prvom planu, eni koja je gledala kako se dete igra. Naprotiv, uporno je gledala scenu prozora, i dok je to radila, bio sam siguran da je bila odvojena od celog sveta: nije ni videla ni ula ljude koji su prolazili ili se zadravali pred mojim platnom.

Celo vreme sam je eljno posmatrao. Zatim se izgubila u mnotvu, dok sam se ja kolebao izmeu neukrotivog straha i arke elje da je pozovem. Straha od ega? Moda straha da ne prokockam sav novac kojim raspolaem u ivotu, stavljajui ga na jedan jedini broj. Ali, kad je iezla, bio sam ljut, nesrean pri pomisli da je moda vie neu videti, izgubljenu meu milionima anonimnih stanovnika Buenos Airesa.

Te noi vratio sam se kui nervozan, nezadovoljan, tuan.

Sve dok salon nije bio zatvoren, dolazio sam svakog dana i smetao se dovoljno blizu da bih mogao prepoznati osobe koje su se zadravale pred mojom slikom. Ali ona se nije vie pojavila.

Sledeih meseci mislio sam samo na nju. Bilo je to kao da je mala scena prozora poela rasti i osvajati celo platno i sav moj rad.

IV

Napokon, jednog dana sam je video na ulici. Ila je drugim plonikom, odluno, kao neko ko treba da stigne na odreeno mesto u odreeni sat.

Odmah sam je prepoznao; mogao bih je prepoznati u najveoj guvi. Osetio sam neopisivo uzbuenje. Toliko sam mislio na nju svih ovih meseci, zamiljao sam tolike stvari, da nisam znao ta da radim sada kad sam je ugledao.

Istina je da sam esto razmiljao i detaljno planirao kako u se drati u sluaju da je sretnem. Mislim da sam rekao da sam vrlo stidljiv; zbog toga sam stalno razmiljao o moguem susretu i nainu kako da ga iskoristim. Najvea tekoa, sa kojom sam se sukobljavao u ovim zamiljenim susretima, bila je kako da stupim u razgovor. Poznajem mnoge ljude kojima ne predstavlja tekou da zaponu razgovor sa nekom nepoznatom enom. Priznajem da sam im jedno vreme mnogo

zavideo, jer iako nikad nisam bio enskar, ili, tanije, zato to takav nisam bio, u dva ili tri maha sam zaalio to nisam mogao da uspostavim kontakt sa enom u onim retkim prilikama kada sam mislio da ona nee ostati tuin u mom ivotu. Na nesreu, bilo mi je sueno da budem i ostanem tuin u ivotu svake ene.

U ovim zamiljenim susretima analizirao sam razliite mogunosti. Poznajem svoju prirodu i znam da u iznenadnim i nepredvienim situacijama gubim svaku orijentaciju zbog svoje gluposti i srameljivosti. Pripremio sam nekoliko varijanata koje su bile logine ili u najmanju ruku mogue. (Nije logino da vam intimni prijatelj poalje nekog neznanca da vas vrea, ali svi znamo da je to mogue.)

Devojka je, po onome to smo videli, imala obiaj da ide po slikarskim salonima. U sluaju da je naem u nekome, stao bih uz nju i ne bi bilo mnogo komplikovano upustiti se u razgovor o nekoj od izloenih slika.

Poto sam detaljno ispitao ovu mogunost, napustio sam je. Ja nikad nisam iao u slikarske salone. Moe ovo izgledati vrlo udno za jednog slikara, ali u stvari postoji opravdanje za ovo, i siguran sam da e mi, ako se odluim da to objasnim, svi dati za pravo. Dobro, moda i preterujem kad kaem svi. Ne, sigurno preterujem. Iskustvo mi je pokazalo da ono to meni izgleda jasno i oigledno, skoro nikad nije to i ostalima, meni slinim. Toliko puta sam se ve opekao, da se sada, pre no to ponem da opravdavam ili objanjavam svoj postupak, kolebam i skoro uvek povlaim u sebe i ne otvaram usta. To je upravo bio razlog to se do danas nisam odluio da izloim svoj zloin. Isto tako ne znam da li bi

u ovom trenutku imalo smisla da potanko objanjavam ovu svoju nezainteresovanost za salone, no bojim se da ete pomisliti, ako to ne objasnim, da je posredi ista manija, dok u stvari za to postoje vrlo duboki razlozi.

Zaista, za to ima vie razloga. Pre svega elim da kaem da prezirem grupe, sekte, bratstva, esnafe i uopte te. gomile buba koje se sakupljaju po profesionalnoj liniji, iz uivanja ili sline manije. Ove meavine svega i svaega imaju groteskne osobine: ponavljanje vrste, svoj argon, uobraenje da su vii od ostalih ljudi.

Primeujem da se taj problem komplikuje, ali ne vidim mogunost da se pojednostavi. S druge strane, onaj koji hoe ovde da prekine sa itanjem ovog pripovedanja moe to odmah da uini: jednom zauvek mu stavljam do znanja da rauna sa mojom apsolutnom dozvolom.

ta elim da kaem ovim ponavljanje vrste? Moda ste primetili koliko je neprijatno sresti se sa nekim ko svaki as miga ili krivi usta. Ma moete li da zamislite sve ove tipove sakupljene u jednom klubu? Nema potrebe ii u tu krajnost, dovoljno je, bez sumnje, posmatrati mnoge porodice kod kojih se ponavljaju odreene crte, odreeni gestovi, odreene intonacije glasa. Desilo mi se da sam bio zaljubljen u jednu enu (naravno, potajno) i da sam unezvereno pobegao pred mogunou da upoznam njene sestre. Drugom prilikom mi se desilo neto strano: otkrio sam na jednoj eni vrlo interesantne crte, ali kada sam upoznao njenu sestru, dugo sam bio postien i deprimiran: iste crte koje su mi na onoj izgledale divne, na sestri su izgledale suvie naglaene i

deformisane, unekoliko karikirane, ali ne odvie; da su bile suvie karikirane, to bi bilo sasvim drugo, dok je ovako bilo sasvim dovoljno da izazovu oseanje smenog. I ova vrsta deformisanog izgleda prve ene u njenoj sestri izazvala je u meni, pored ovog utiska, oseanje stida, kao da sam i ja delimino kriv zbog tako smene svetlosti koju je sestra bacala na enu koju sam ja toliko oboavao.

Moda meni stvari tako izgledaju, jer sam slikar i jer sam primetio da ljudi ne pridaju nikakvu vanost ovim porodinim deformacijama. Moram dodati da mi se neto slino dogaa sa onim slikarima koji podraavaju velike majstore, kao na primer oni bednici koji slikaju a la Pikaso. Zatim, tu je i argon, druga karakteristika, koju jo manje podnosim. Dovoljno je uzeti ma koji primer: psihoanalizu, komunizam, faizam, periodizam. Ne volim nijedan, svi su mi odvratni. Uzimam primer koji mi u ovom trenutku pada na pamet: psihoanalizu. Doktor Prato je vrlo talentovan i smatrao sam ga stvarno prijateljem, sve dotle dok nisam doiveo strano razoaranje kad su svi poeli da me progone, kada se i on pridruio toj svetini; no ostavimo to. Jednog dana, tek to sam doao u ordinaciju, Prato mi ree da treba da izae i pozva me da poem s njim:

Kuda? upitao sam ga.

Na jedan koktel Drutva odgovorio je.

Kakvog Drutva upitao sam ga sa skrivenom ironijom, jer me dovodi do besa nain upotrebe odreene rei koju svi oni upotrebljavaju: Drutvo za Udruenje psihoanalitiara, Partija za Komunistiku

partiju, Sedma za Sedmu Betovenovu simfoniju.

Gledao me je zaueno, no ja sam s nevinim izrazom izdrao njegov pogled.

Drutvo psihoanalitiara, ovee gledajui me prodornim pogledom, koji frojdovci smatraju obaveznim u svojoj profesiji, i kao pitajui se: kakvu li sad komediju tera ovaj?

Setio sam se da sam neto itao o nekom skupu ili kongresu kojim je rukovodio neki doktor Bernard ili Ber trand. Ubeen da to ne bi moglo biti to, upitao sam ga da li je to to. Pogledao me je s prezrivim osmehom.

To su arlatani ree. Jedino drutvo priznato u svetu je nae Drutvo.

Ponovo je uao u svoju kancelariju, potraio neto u jednoj fioci i na kraju mi pokazao jedno pismo na engleskom. Pogledao sam ga iz utivosti.

Ja ne znam engleski objasnio sam.

To je pismo iz ikaga. Priznaju nas kao jedino drutvo psihoanalitiara u Argentini.

Napravio sam izraz dubokog potovanja, dok se negde u mom mozgu

iznenada pojavilo poznato lice Lava Trockog sa svojom bradicom. Mislim da se to desilo zbog automatskog povezivanja u mom duhu sa jednom drugom Ortodoksijom i jednom drugom Internacionalom.

Zatim smo izali i odvezli se kolima do tih prostorija. Bilo je mnogo ljudi. Neke sam poznavao po imenu, kao dr Goldenberga, koji je u poslednje vreme postao poznat: poto je pokuao da lei jednu enu, i njega i tu enu strpali su u ludnicu. Upravo je otuda izaao. Paljivo sam ga posmatrao, no nije mi izgledao gore od ostalih; ak mi se inio mirniji. Moda je to zbog toga to je bio u zatvoru. Hvalio je moje slike na takav nain da sam razumeo da ih prezire.

Ambijent je bio toliko elegantan da sam se postideo svog starog odela sa neispeglanim pantalonama. Proveo sam jedan uasan sat. Poeo sam da primeujem neto smeno iako je sve bilo tako rafinirano i elegantno. Kad sam uspeo da pobegnem na ulicu, bio sam besan, a u isti mah bilo mi je smeno, naroito kada sam se ponovo naao meu obinim ljudima: ljudima koji idu na svoj posao, prodavcima novina, trgovinama, policajcima. Sve je to inilo neverovatnim da na jednom mestu, tu u blizini, ima takvih ljudi, zatvorenih, koji jedu sendvie. Moj bes je bio jo vei jer nisam mogao da pronaem uzrok svom neraspoloenju, i zbog ega je ovaj skup u osnovi bio groteskan. ak sam poverovao da sam pronaao uzrok: kontrast izmeu tako istog ambijenta (uglaan pod, novi i sjajni nametaj, elegantna odela, divne gospoice) i u osnovi tako prljavog renika, koji se upotrebljava sa tolikom prirodnou. Tada sam se setio da je moje neraspoloenje dostiglo vrhunac kada je jedna divna dama, dok mi je nudila tanjir sa sendviima, kazala uz put jednom

kolegi:

U ovom snu dominira simbol falusa.

Hteo sam da potraim neki miran kutak, ali stan nije bio velik, a bio je nabijen psihoanalitiarima i njihovim oboavaocima, a kako je druga karakteristika ove sekte da govori samo o svojoj nastranosti, u svakom uglu su se ule sline stvari.

Uostalom, od svih skupova posebno prezirem slikarske. Delom, naravno, zbog toga to ih najbolje poznajem, a poznato je da ovek moe sa vie razloga da prezire ono to mu je skroz poznato. To je neto to nikad nisam mogao razumeti. Kada bih ja bio veliki hirurg, pa kad bi mi neki gospodin, koji nikad nije imao u rukama hirurki no, a nije ni lekar, pa ak nije ni maki namestio prebijenu nogu, poeo da objanjava greke koje sam poinio prilikom operacije, ta biste vi pomislili? Isto je tako i sa slikarstvom. Neobino je to to ljudi ne primeuju da je to isto, pa, mada se smeju pretenzijama kritiara hirurgije, sluaju sa neverovatnim uvaenjem ove arlatane. Moglo bi se sa izvesnim respektom sluati miljenje kritiara koji je nekada slikao, pa makar i prosena platna. Pa ak i u tom sluaju bi ovo bilo apsurdno, jer kako se moe smatrati razumnim da neki prosean slikar daje savete dobrom slikaru?

Skrenuo sam s puta. To je zbog onog prokletog obiaja da opravdavam svaki svoj postupak. Kog avola da objanjavam zato nisam odlazio u slikarske salone? Mislim da svako ima pravo da ide ili ne ide, ako mu je volja, bez potrebe da podnosi opiran opravdavajui izvetaj. Inae, kud bi se stiglo sa slinom nastranou? Ali, konano, to je ve uinjeno, mada u morati jo mnogo tota da kaem o izlobama: ogovaranje kolega, slepilo publike, glupost onih kojima je dunost da pripremaju salon i prave raspored slika. Sreom (ili na nesreu), to me vie ne interesuje; inae bih moda napisao predugaak esej pod naslovom O nainu na koji slikar treba da se brani od prijatelja slikarstva.

Dakle, morao sam da dam prednost mogunosti da je naem na nekoj izlobi.

Moglo bi se pak i to desiti da ona ima nekog prijatelja koji je istovremeno i moj prijatelj; u tom sluaju, dovoljno bi bilo samo jedno obino predstavljanje. Obuzet neprijatnim oseanjem srameljivosti, sa uivanjem sam se bacio u ruke ove mogunosti. Jedno obino predstavljanje! Kako je sve postalo lako, kako prijatno! Ova obuzetost me je spreila da odmah uvidim koliko je apsurdna slina pomisao. Nisam mislio na to da je nai nekog njenog prijatelja bilo isto tako teko kao nai i nju samu, jer je oigledno bilo nemogue nai nekog njenog prijatelja kad ne zna ko je ona. Ali kad bih znao ko je ona, zato onda

pribegavati nekom treem? Ostala je, naravno, mala prednost predstavljanja, koju nisam potcenjivao. Ali, jasno je, osnovni problem je bio nai nju, a zatim, u svakom sluaju, traiti nekog zajednikog prijatelja da nas predstavi.

Ostajao je i obrnuti put: videti da li je neko od mojih prijatelja bio i njen prijatelj. A da bi se to moglo uiniti pre no to je naem, bilo bi dovoljno upitati svakog mog poznanika za jednu devojku takvog stasa i takve i takve kose. To mi je sve izgledalo neizvodljivo, tako da sam to odbacio. Postideo sam se pri pomisli da takva pitanja postavljam ljudima kao to su Mapelji ili Lartige.

Mislim, treba utvrditi da ovu varijantu nisam odbacio zato to je nerazumna; uinio sam to samo iz razloga koji sam upravo izloio. Neko bi zaista mogao verovati da je nerazumno zamiljati daleke mogunosti da neki moj poznanik bude istovremeno i njen poznanik. Moda se to moe initi nekom povrnom duhu, ali ne onome ko je navikao da razmilja o ljudskim problemima. U drutvu postoje horizontalni slojevi koji se sastoje od osoba slinog ukusa, i u ovim slojevima sluajni susreti (?) nisu retki, pogotovu kad formiraju ove slojeve oni koji su u manjini. Desilo mi se da sam susreo jednu istu osobu u nekom kraju Berlina, zatim u nekom malom, skoro nepoznatom mestu u Italiji i, napokon, u jednoj knjiari u Buenos Airesu. Da li je razumno pripisati sluaju ove uzastopne susrete? Ah! govorim kojeta: to zna svaki prijatelj muzike, esperanta, spiritizma.

Dakle, morao sam doi na mogunost koje sam se najvie bojao. ta, do

avola, ine neki ljudi kad hoe da zaustave jednu enu, da ponu razgovor, pa ak i da se upuste u avanturu? Odmah sam odbacio svaku kombinaciju koja bi poela mojom inicijativom; moje nepoznavanje ove uline tehnike i moj izgled naveli su me na ovu melanholinu definitivnu odluku.

Ostalo je samo da ekam srenu priliku koja se ukazuje jedanput u milion: da mi se ona prva obrati. I tako je moja srea bila uloena u jednu vrlo daleku lutriju, na kojoj treba jedanput dobiti da bih stekao pravo da ponovo igram pa da izvuem premiju u sluaju da dobijem u drugom izvlaenju. U stvari, trebalo je da pruim sebi priliku da se sretnem s njom na ulici, a zatim jo manje moguu priliku da mi se ona obrati. Osetio sam nekakvu vrtoglavicu, tugu i obeshrabrenje. Ali, ipak sam se i dalje pripremao za ovakav postupak.

Zamiljao sam, dakle, da mi se ona, na primer, obrati raspitujui se za neku adresu ili za neki autobus; i polazei od ove poetne reenice, mesecima punim razmiljanja, melanholije, besa, oseanja naputenosti i nade gradio sam beskonaan niz varijanata. U jednoj sam bio govorljiv, prialica (u stvari, to nikad nisam bio); u drugoj sam bio umeren; u ostalim nasmejan. Pokatkad sam, to je zaista izuzetno, otro odgovarao na njena pitanja, pa ak i sa uzdranom srdbom; dogodilo se (u jednom od ovih zamiljenih susreta) da je razgovor bio prekinut zbog apsurdne srdbe s moje strane, jer sam joj skoro bezobrazno zamerio zbog jednog pitanja koje sam smatrao da je beskorisno ili nepromiljeno. Ovi neuspeli susreti ispunjavali su me gorinom, i danima sam sebi prigovarao to sam zbog gluposti izgubio tako daleku mogunost da sa njom

uspostavim kontakt; sreom, svravalo se na tome to bih uvideo da je sve to zamiljeno i da u najmanju ruku jo ostaje stvarna mogunost. Onda bih ponovo poeo da se spremam sa vie oduevljenja i da zamiljam nove i uspe-nije uline dijaloge. Tekoa je bila uglavnom u tome kako povezati njeno pitanje sa neim tako optim i udaljenim od svakodnevnih preokupacija kao to je opta sutina umetnosti ili, u najmanju ruku, kakav je utisak ostavio moj prozori. Naravno, ako ima vremena i mira, uvek moe, a da to ne bude napadno, logino da dovede ovakve stvari u vezu; na nekom drutvenom skupu ima vremena na pretek i tamo moe na neki nain da uspostavi vezu izmeu potpuno razliitih tema; ali u guvi neke ulice Buenos Airesa, meu ljudima koji tre i guraju oveka napred, jasno je da je trebalo odbaciti mogunost ovakvog razgovora. No, s druge strane, nisam je mogao odbaciti bez opasnosti da svoju sudbinu dovedem u beznadean poloaj. Dakle, ponovo sam poeo zamiljati dijaloge, najefikasnije i najbre, koji bi poinjali reenicom: Gde je glavna pota? a nastavljali se diskusijom o nekim problemima ekspresionizma ili nadrealizma. Nije to uopte bilo lako.

Jedne besane noi doao sam do zakljuka da je beskorisno i izvetaeno pokuati sa slinim razgovorom i da je bolje odmah udariti u sredinu stvari, jednim hrabrim pitanjem, stavljajui sve na kocku. Na primer, upitati: Zato ste gledali samo prozore? Poznato je da u besanim noima ima teorijski vie mogunosti nego u toku dana, u stvarnosti. Drugog dana, kada sam hladno analizirao ovu mogunost, doao sam do zakljuka da nikada neu imati dovoljno hrabrosti da iznebuha postavim ovo pitanje. Obeshrabrenost me, kao i uvek, bacila u drugu krajnost:

onda sam zamislio jedno toliko posredno pitanje, koje je, da bih doao do onoga to me interesovalo (prozor), zahtevalo skoro dugo prijateljstvo, pitanje kao: Da li vas interesuje umetnost?

Vie se ne seam svih varijanata o kojima sam razmiljao. Seam se samo da je bilo nekoliko tako komplikovanih da su praktino bile neupotrebljive. Bilo bi to izvanredno kada bi stvarnost koincidirala sa vrlo komplikovanim kljuem, unapred napravljenim bez znanja kakvog je oblika brava. No dogaalo se da sam, kad sam razmatrao tolike varijante, zaboravljao red pitanja i odgovora, ili ih pomeao, kao to se dogaa kad se kombinuje u ahovskoj partiji. esto se deavalo da zamenim reenicu iz jedne varijante reenicom iz druge, pa je ispadalo smeno ili obeshrabrujue. Bilo bi groteskno, na primer, da je zaustavim i odmah upitam: Interesuje li vas mnogo umetnost? Kada bih doao u ovakvu situaciju, po nekoliko dana bih se odmarao od preturanja po kombinacijama.

VI

Kad sam je video kako ide suprotnim plonikom, sve su mi se varijante smeale u glavi: zbunjeno sam osetio da u svesti nazirem cele reenice koje sam pripremao i nauio u onim dugim pripremnim vebama: Da li vas mnogo interesuje umetnost?, Zato ste gledali samo prozore? i tako dalje. Jae od svih, nametala mi se reenica koju sam odbacio, jer je bila prostaka, i koja me je u ovom trenutku ispunjavala stidom i inila da se oseam jo smenijim: Svia li vam se Kastel?

Slobodne i ispreturane reenice stvarale su zbrkani rebus dok nisam shvatio da je beskorisno da se time muim: setio sam se da je ona ta koja treba da uzme inicijativu za bilo kakav razgovor. I od tog trenutka sam bio tako glupo smiren, ak verujem da sam pomislio, naravno opet glupo: Aha, sad emo videti kako e to ona izvesti!

Meutim, uprkos ovom razmiljanju, bio sam toliko nervozan i uzbuen da nisam mogao nita drugo sem da idem za njom suprotnim plonikom, ne mislei da bih morao ako elim da joj pruim i najmanju mogunost da me upita za neku adresu prei na drugi plonik i pribliiti joj se. Kako je, u stvari, bilo smeno i zamisliti da e ona odande vikati i traiti od mene neku adresu!

ta da uinim? Dokle e da traje ova situacija? Oseao sam se beskrajno nesrenim. Preli smo tako nekoliko uglova, a ona je i dalje odluno ila napred.

Bio sam vrlo tuan, ali morao sam da idem do kraja: nije bilo mogue da sada, poto sam mesecima oekivao ovaj trenutak, ispustim priliku. A brzi hod, dok se moj duh toliko kolebao, izazivao je u meni neko posebno oseanje: moja misao je bila kao neki slepi i nespretni crv u brzom automobilu.

Skrenula je za ugao Ulice San Martin, prela nekoliko koraka i ula u zgradu Kompanije T. Shvatio sam da se moram brzo odluiti, i uoh za njom, mada sam osetio da u tom trenutku inim neto neskladno i

udovino.

ekala je lift. Nije bilo nikoga sem nje. Onaj hrabriji deo moje linosti izvukao je iz mene ovo neverovatno glupo pitanje:

Je li ovo zgrada Kompanije T?

Natpis dug nekoliko metara, koji je zahvatao celo lice zgrade, pokazivo je da je to zgrada Kompanije T.

Meutim, ona se prirodno okrenula i potvrdno odgovorila. (Docnije, kada sam razmiljao o svom pitanju i o tome kako mi je ona prirodno i mirno odgovorila, doao sam do zakljuka da se esto dogaa da ovek ne primeuje suvie velike natpise i da zbog toga pitanje nije bilo toliko glupo kao to sam pomislio u prvom trenutku.)

A odmah zatim, kada me je pogledala, pocrvenela je, to sam ja protumaio da me je prepoznala. Varijanta na koju nikad nisam mislio, i bez sumnje logina, jer se moja fotografija esto pojavljivala u asopisima i novinama.

Toliko sam bio uzbuen da sam uspeo da bubnem drugo nesreno pitanje; brzo sam joj rekao:

Zato crvenite?

Pocrvenela je jo jae i moda je htela neto da odgovori, ali ja, poto

sam ve potpuno izgubio kontrolu, brzo dodadoh:

Pocrveneli ste zato to ste me prepoznali. I vi verujete da je ovo sluajnost, ali to nije sluajnost; nema sluajnosti. Mesecima sam mislio na vas. Danas sam vas sreo na ulici i pratio sam vas. Moram neto vano da vas pitam, neto u vezi sa prozoretom, razumete?

Ona je bila uplaena:

Prozoretom? promucala je. Kakvim prozoretom?

Osetio sam da me noge ne dre. Zar je mogue da ga se ne sea? Onda mu nije uopte pridavala nikakav znaaj, gledala ga je iz obine radoznalosti. Osetio sam da sam smean i munjevito sam pomislio da je sve to sam mislio i radio u toku ovih meseci (ukljuujui i ovu scenu) bilo vrhunac neskladnog i smenog, jedna od onih tipinih zamiljenih konstrukcija, toliko proizvoljna, kao kad se rekonstruie dinosaurus na osnovu jednog slomljenog prljena.

Devojka tek to nije briznula u pla. Imao sam utisak da se na mene sruio ceo svet, a nije mi padalo na pamet nita smireno i efikasno. Uhvatio sam sebe da govorim neto to me je sada sramota da napiem:

Vidim da sam se prevario. Do vienja! Brzo sam iziao i pourio skoro trei i ne vodei rauna o pravcu. Iao sam moda do sledeeg ugla, kad uh za sobom glas koji mi je govorio:

Gospodine, gospodine!

To je bila ona, ila je za mnom ne usuujui se da me zadri. Bila je tu i nije znala kako da opravda to to se desilo. Rekla mi je tihim glasom:

Izvinite, gospodine ... Izvinite za moju glupost ... Bila sam tako preplaena ...

Svet je do pre nekoliko trenutaka bio haos beskorisnih predmeta i bia. Osetio sam da se ponovo sredio i potinio zakonitosti. Sluao sam je bez rei.

Nisam shvatila da pitate za scenu sa slike ree drhtavim glasom.

Uhvatio sam je za ruku, a da to nisam ni primetio.

Onda, znai, seate se?

utala je jedan tren gledajui u zemlju. Zatim je tiho dodala:

Seam je se stalno.

Zatim se neto udno dogodilo: izgleda da se uplaila onog to je rekla, okrenula se i skoro poela trati. Posle jednog trenutka iznenaenja potrao sam za njom, dok nisam shvatio da to izgleda smeno; zatim sam se obazreo na sve strane i produio da idem brzim ali normalnim korakom. Ova odluka bila je odreena dvema pomislima: prvo, da je

smeno da jedan poznat ovek tri ulicom za nekom devojkom; drugo, da nije bilo potrebno. Ovo poslednje je bilo najvanije: mogao bih je videti u svako doba, pri ulasku ili izlasku iz kancelarije. emu trati kao lud? Ono to je vano, to je zaista vano, to je da se sea scene sa prozoretom: stalno je se seala. Bio sam zadovoljan, bio sam sposoban za velike stvari, i samo sam sebi prebacivao to sam izgubio kontrolu pred liftom, i sada ponovo, kada sam kao neki luak trao za njom, mada je bilo oigledno da bih je svakog trenutka mogao videti u kancelariji.

VII

U kancelariji? odmah sam se glasno upitao, skoro viui, oseajui ponovo da me noge izdaju. Ma, ko mi je rekao da radi u toj kancelariji? Zar u jednu kancelariju ulaze samo ljudi koji tamo rade? Pri pomisli da je izgubim za nekoliko meseci ili moda zauvek, zavrtelo mi se u glavi, pa sam, ne obazirui se na red, potrao kao oajnik; ubrzo sam se naao pred vratima Kompanije T. Ali nje nigde nije bilo. Moda se popela liftom? Hteo sam da upitam liftboja, ali kako mu postaviti pitanje? Moda se popelo mnogo ena, i u tom sluaju bih morao dati detaljan opis; ta bi pomislio liftboj? Iao sam za trenutak neodluno plonikom. Zatim sam preao na drugi plonik i ispitivao zgradu s lica, ni sam ne znam zato. Moda sam se u podsvesti nadao da u videti devojku kako se pomalja na prozoru. Meutim, bilo je apsurdno misliti da bi se mogla pomoliti na prozoru da mi da znak ili neto slino. Video sam ogroman natpis na kome je stajalo: Kompanija T.

Odoka sam ocenio da bi mogao zahvatati oko dvadeset metara lica, i ova ocena je poveala moje neraspoloenje. Ali sada nisam imao vremena da se predajem tom oseanju: muiu sebe malo kasnije, polako. U tom trenutku nisam video drugog izlaza nego da uem. Energino sam prodro u zgradu i ekao da se spusti lift; ali dok se on sputao, primetio sam da moja reenost splanjava istom brzinom kojom moja potmula postienost raste. Tako da sam, kad su se vrata lifta otvorila, ve odluio ta da radim: da ne progovorim ni jednu jedinu re. Pa u tom sluaju, jasno, zato ulaziti u lift? Bilo je nezgodno ne ui u lift posle oiglednog ekanja u drutvu vie osoba. Kako bi se protumaio takav postupak? Nije bilo drugog reenja do da uem u lift drei se, naravno, svog stanovita da ne progovorim ni jednu jedinu re; to je sasvim izvodljivo i ak normalnije nego suprotno: obino niko nema obiaj da razgovara u liftu, sem ako nije sa liftbojem prijatelj, u kom sluaju je prirodno upitati ga za vreme ili za bolesnog sina. Ali kako nisam imao nikakve veze s njim i zaista nikad do ovog trenutka nisam video tog oveka, moja odluka da ne otvorim usta nije mogla prouzrokovati ni najmanju komplikaciju. injenica da je bilo vie osoba olakala mi je napor, jer ga niko nije primetio.

Mirno sam uao u lift, i sve je prolo kao to sam predviao, bez ikakvih tekoa; neko je sa liftbojem govorio o vruini punoj vlage i taj razgovor je uticao da se dobro oseam, jer je potvrdio moja razmiljanja. Osetio sam laku nervozu kad sam rekao osmi, ali to je mogao osetiti samo neko kome je poznat cilj za kojim sam u tom trenutku teio.

Poto sam doao na osmi sprat, video sam da jo jedna osoba izlazi sa mnom, to je malo komplikovalo situaciju; iao sam polako, ekajui da onaj drugi ue u neku kancelariju dok sam jo u hodniku. Onda sam odahnuo; obiao sam hodnik, doao do drugog kraja, pogledao panoramu Buenos Airesa kroz jedan prozor, vratio se i posle toga pravo u lift. Uskoro sam bio na vratima zgrade, a da se nije dogodila nijedna neprijatna scena od koje sam zazirao (neobina pitanja liftboja i tako dalje). Izvadio sam cigaretu, ali je nisam bio ni pripalio a ve sam primetio da je moj mir bio prilino apsurdan: tano je da se nije dogodilo nita neprijatno, ali je isto tako bilo izvesno da se nije apsolutno nita dogodilo. Drugim, prostim reima: devojka je bila izgubljena, sem ukoliko nije stalno zaposlena u ovim kancelarijama; jer ako je ula samo da obavi neki posao, mogla se popeti i sii i mimoii se sa mnom. Jasno je da je isto tako mogue, pomislio sam, ako je ula zbog nekog posla, da ga nije tako brzo zavrila. Ova pomisao me je ponovo ohrabrila pa sam odluio da ekam pred zgradom.

ekao sam itav sat bez rezultata. Analizirao sam razne mogunosti:

1. Posao je bio obiman; u tom sluaju trebalo je i dalje da ekam.

2. Sigurno je, posle onog to se dogodilo, bila suvie uzbuena i verovatno je otila da proeta pre nego to ode da obavi posao; trebalo je takoe ekati.

3. Tu je radila; u tom sluaju je trebalo ekati do kraja radnog vremena.

Znai da se, ekajui do tog asa, suoavam sa tri mogunosti.

Ovo rezonovanje mi se uinilo vrlo loginim i prilino me je umirilo, tako da sam odluio da mirno ekam u kafani na uglu, sa ijeg plonika sam mogao videti ljude kad budu izlazili. Poruio sam pivo i pogledao na sat: bilo je tri i etvrt.

Kako je vreme odmicalo, tako sam sve vie bio uveren da je trea pretpostavka tana: radila je tamo. U est sam se digao, jer mi se inilo da je bolje ekati na vratima zgrade: sigurno e odjednom izai mnogo ljudi i mogue je da je ne vidim iz kafane.

U est i nekoliko minuta slubenici su poeli da izlaze.

U pola sedam bili su skoro svi izali, a to sam zakljuio po tome to su docnije sve ree izlazili. U etvrt do sedam ve nije skoro niko izlazio: samo, s vremena na vreme, neki visoki funkcioner, sem ako ona nije neki visoki funkcioner (pomislio sam, apsurd) ili sekretarica nekog visokog funkcionera (to da, pomislio sam sa slabanom nadom).

U sedam sve je bilo gotovo.

VIII

Dok sam se vraao kui duboko potiten, trudio sam se da jasno razmiljam. Mozak mi vri, ali kad sam nervozan, misli mi se sustiu kao u

vrtoglavom baletu; uprkos tome, ili moda upravo zbog toga, navikavao sam se da ih savlaujem i strogo sreujem; inae, da nije tako, mislim da bih poludeo.

Kao to rekoh, vratio sam se kui u dubokoj potitenosti, ali nisam zbog toga prestao da sreujem, klasificiram misli, jer sam osetio da je potrebno jasno misliti ako ne elim da zauvek izgubim jednu osobu koja je, oigledno, razumela moje slikarstvo.

Ili je ula u kancelariju da obavi neki posao, ili je radila tamo; druge mogunosti nije bilo. Naravno, ova poslednja je bila najpovoljnija mogunost. U tom sluaju, poto se odvojila od mene, verovatno je osetila da je zbunjena pa je odluila da se vrati kui. Dakle, treba je ekati sledeeg dana pred ulazom.

Zatim sam analizirao drugu mogunost: posao. Moda se desilo da se, zbunjena susretom, vratila kui i odluila da ostavi posao za drugi dan. I u tom sluaju trebalo je ekati na ulazu.

To su bile dve povoljne mogunosti. Trea je bila strana: Obavila je posao dok sam ja ulazio u zgradu i za vreme moje avanture ulaska i izlaska iz lifta. To jest, mimoili smo se i nismo se videli. Trajanje cele te radnje bilo je vrlo kratko, i bilo je neverovatno da se sve tako dogodilo, ali bilo je mogue: moglo se desiti da je, na primer, imala samo da preda neko pismo. U tom sluaju smatrao sam da je beskorisno sledeeg dana ekati.

Postojale su, bez sumnje, dve povoljne mogunosti, i uhvatio sam se za njih oajniki.

Stigao sam kui s udnim oseanjem. S jedne strane, svaki put kad bih pomislio na reenicu koju mi je rekla (Stalno je se seam), srce mi je jako udaralo i oseao sam da mi se otvara mrana ali iroka i snana perspektiva; osetio sam da e se neka velika snaga, do ovog trenutka uspavana, razmahati u meni. S druge strane, zamiljao sam da bi moglo proi mnogo vremena pre no to je ponovo naem. Trebalo je da je naem. Uhvatio sam se vie puta kako glasno govorim: Potrebno je, potrebno je!

IX

Sledeeg dana, rano, stajao sam pred ulaznim vratima Kompanije T. Uli su svi slubenici, ali se ona nije pojavila: bilo je jasno da ne radi tamo, iako je i dalje ostajala slaba pretpostavka da se razbolela i da nee nekoliko dana dolaziti u kancelariju.

Osim toga, ostala je i mogunost obavljanja posla, tako da sam odluio da celo jutro ekam u kafani na uglu.

Ve sam bio izgubio svaku nadu (bilo je oko pola dvanaest), kad je ugledali kako izlazi iz podzemne eleznice. Strahovito uzbuen, skoih sa stolice i pooh joj u susret. Kad me je ugledala, zastala je kao da se

odjednom skamenila: bilo je oigledno da nije raunala sa ovakvim susretom. Bilo je udnovato, ali oseanje da mi misli imaju gvozdenu snagu ispunjavalo me je neuobiajenom energijom. Oseao sam se jakim, bio sam pun muke odlunosti i spreman na sve. Tako da sam je skoro grubo uhvatio za ruku i vukao niz Ulicu San Martin u pravcu Trga. Izgledalo je da je bez volje; nije progovorila ni jednu jedinu re.

Kad smo preli jedan ili dva ugla, upita me:

Kuda me vodite?

Na Trg San Martin. Imam o mnogo emu da razgovaram sa vama odgovorio sam joj, dok sam i dalje odluno iao vukui je stalno za ruku.

Promrmljala je neto u vezi sa kancelarijom Kompanije T, ali ja sam je i dalje vukao i nisam nita uo ta mi je govorila.

Dodao sam:

Treba o mnogo emu da razgovaram sa vama.

Nije se opirala: a ja sam se oseao kao nabujala reka koja nosi jednu granu. Stigli smo na Trg i ja sam potraio jednu usamljenu klupu.

Zato ste pobegli? bilo je prvo to sam je upitao. Pogledala me je sa izrazom koji sam bio zapazio prethodnog dana, kada mi je rekla Stalno je se seam, bio je to pogled udan, vrst, prodoran, izgledalo

je kao da dolazi iz dubina; taj pogled me je podseao na neto, na neke sline oi, ali nisam mogao da se setim gde sam ih video.

Ne znam odgovorila je najzad. Sad bih takoe elela da pobegnem.

Stisnuo sam joj ruku.

Obeajte mi da nikad vie neete otii. Potrebni ste mi, mnogo ste mi potrebni rekoh.

Opet me je gledala kao da me ispituje, ali nije nita rekla. Zatim je uprla pogled u jedno daleko stablo.

S profila me nije ni na ta podseala. Njeno lice je bilo divno, ali je imalo tvrd izraz. Kosa joj je bila duga i kestenjasta. Fiziki nije izgledala da ima vie od dvadeset est godina, ali je u njoj bilo neega to je odavalo njene stvarne godine, neeg tipinog za osobu koja je mnogo ivela; to nisu bile sede vlasi niti ikakav isto materijalni znak, nego neto neodreeno i sigurno duhovno: moda pogled, ali do kog stepena se moe govoriti da je pogled jednog ljudskog bia neto fiziko?; moda nain na koji stiska usta, pa, iako su usta i usne fiziki elementi, nain na koji se stiskaju i izvesne bore takoe su duhovni elementi. Nisam mogao utvrditi u tom trenutku, a ne mogu to utvrditi ni sada, ta je to, konano, to je davalo ovaj utisak o godinama. Mislim da bi to mogao biti i nain na koji je govorila.

Mnogo ste mi potrebni ponovio sam.

Nije odgovorila, i dalje je gledala u stablo.

Zato ne govorite? upitao sam je.

Ne prestajui da gleda u stablo, odgovorila je:

Ja nisam niko, a vi ste veliki umetnik. Ne vidim za ta bih vam bila potrebna.

Viknuo sam:

Kaem vam da ste mi potrebni! Razumete li me?

Gledajui stalno u stablo, proaptala je:

Za ta?

Nisam joj odmah odgovorio. Pustio sam joj ruku i zamislio se. Zaista, za ta? Do tog trenutka nisam sebi jasno postavio ovo pitanje i, bolje reeno, posluao sam neto slino instinktu. Jednom granicom poeo sam da crtam po zemlji geometrijske figure.

Ne znam promrmljao sam posle jednog trenutka to jo uvek ne znam.

Intenzivno sam razmiljao i svaki as sam granicom sve vie komplikovao crtee.

Moja glava je jedan mrani lavirint. Pokatkad kao da sine munja i osvetli nekoliko hodnika. Nikad ne mogu da saznam zato inim neke stvari. Ne, nije to ...

Oseao sam se prilino glupo: to niukoliko nije bio moj nain. Duboko sam se zamislio: moda nisam razmiljao? Naprotiv, moj um je stalno razmiljao, kao raunska maina; na primer, u ovoj istoj prii, zar nisam mesecima razmiljao i preturao po pretpostavkama i klasificirao ih? I nisam li, na izvestan nain, najzad naao Mariju zahvaljujui mojoj sposobnosti da logino mislim? Osetio sam da sam blizu istine, vrlo blizu, a bojao sam se da je ne izgubim: uzmuio sam se. Viknuo sam:

Nije to zbog toga to ne znam da mislim! Naprotiv, uvek mislim. Ali zamislite kapetana broda koji u svakom trenutku matematiki odreuje svoj poloaj i dri pravac prema cilju sa neumoljivom strogou, ali koji ne zna zato ide prema tom cilju, da li razumete?

Na as me pogledala zabezeknuto, pa se ponovo zagledala u stablo.

Oseam da ete vi biti neto sutinsko za ono to treba da uinim, iako jo uvek ne znam razlog.

Opet sam poeo da crtam granicom i dalje sam se umno naprezao. Posle izvesnog vremena dodao sam:

Za sada znam da je neto u vezi sa scenom prozora: vi ste bili jedina osoba za koju je ona bila znaajna.

Ja nisam umetniki kritiar promrmljala je.

Razbesneo sam se i viknuo:

Ne govorite mi o tim kretenima!

Okrenula se iznenaena. Ja sam onda spustio glas i objasnio joj zato nisam imao poverenja u umetnike kritiare: konano, teorija o hirurkom nou i sve to.

Sluala je ne gledajui me, a kada sam zavrio, rekla je:

Vi se alite, a kritiari su vas uvek hvalili.

Naljutio sam se.

Tim gore po mene! Ne razumete? To je jedna od onih stvari koje su me ogoravale i koje su me navodile na misao da idem loim putem: zamislite, na primer, ta se desilo u onom salonu: ni jedan jedini od tih arlatana nije zapazio vanost ove scene. Bila je samo jedna osoba za koju je ona bila znaajna: vi. A vi niste kritiar. Ne, u stvari postoji jo jedna osoba koja joj je pridavala neki znaaj, ali negativan: o tome mi je i govorila, uliva joj strah, skoro gaenje. Dok ste vi...

Stalno gledajui preda se, tiho je rekla:

A zar ne bi moglo biti da ja imam isto miljenje?

Kakvo miljenje?

Takvo kao ta osoba.

Gledao sam je uznemireno; ali njeno lice s profila sa stisnutim vilicama nije se moglo prozreti.

Odluno sam odgovorio:

Vi mislite kao ja.

A ta to vi mislite?

Ne znam, niti bih mogao odgovoriti na to pitanje. Mogao bih pre da kaem da vi oseate kao ja. Vi ste gledali onu scenu kao to bih je ja mogao gledati na vaem mestu. Ne znam ta mislite niti znam ta ja mislim, ali znam da mislite kao ja.

Onda, znai, vi ne mislite o svojim slikama?

Ranije sam mnogo mislio, gradio sam ih kao to se gradi kua; ali ovu scenu ne: oseao sam da tako treba da je naslikam, a da ni sm nisam

znao zato. I jo uvek ne znam. U stvari, to nema nikakve veze sa ostalim delom slike, pa ak verujem da mi je jedan od tih idiota i skrenuo panju na to. Hodam pipajui, i potrebna mi je vaa pomo, jer znam da se oseate kao ja.

Ne znam tano ta vi mislite.

Poeo sam da bivam nestrpljiv. Suvo sam joj odgovorio:

Zar vam nisam rekao da ne znam ta mislim? Kada bih mogao jasnim reima da izrazim ono to mislim, to bi bilo skoro kao misliti jasno, zar ne?

Da, tano.

Uutao sam za trenutak i mislio, trudei se da vidim jasno. Zatim sam dodao:

Moglo bi se rei da je sav moj raniji rad povrniji.

Koji raniji rad?

Onaj pre prozora.

Ponovo sam se sredio i zatim rekao:

Ne, nije zapravo to, nije to. Nije bio povrniji.

ta je u stvari bio? Nikad do ovog trenutka nisam razmiljao o tom problemu. Sada sam primetio da sam scenu prozora slikao kao neki mesear.

Ne, nisam bio povrniji dodao sam, kao govorei za sebe. Ne znam, sve to ima neke veze sa ljudima uopte, razumete? Seam se da sam nekoliko dana pre no to sam je slikao, itao da je neko u koncentracionom logoru traio da jede i da su ga primorali da pojede ivog pacova. Pokatkad verujem da nita nema smisla. Na jednoj majunoj planeti, koja juri prema niemu ve milionima godina, raamo se u bolu, rastemo, borimo se, razbolevamo se, patimo, drugima nanosimo bol, viemo, umiremo, umiru i drugi se raaju da bi poeli ponovo beskorisnu komediju.

Da li je to tako, stvarno? Razmiljao sam o ovoj ideji o nedostatku oseanja. Da li je ceo na ivot niz anonimnih krikova u pustinji indiferentnih zvezda?

Ona je i dalje utala.

Ta scena sa plaom me plai dodao sam posle dueg vremena iako znam da je to neto dublje. Ne, hou bolje da kaem da ona dublje predstavlja mene... To je, sad verujem da sam otkrio. To nije jo uvek jasna poruka, ne, ali duboko predstavlja mene.

uo sam da ona kae:

Moda poruka oaja?

Paljivo sam je pogledao.

Da odgovorio sam ini mi se, poruka oaja. Vidite da ste oseali kao ja?

Posle izvesnog vremena je upitala:

A zar vam izgleda pohvalna jedna poruka oaja?

Posmatrao sam je iznenaeno.

Ne odgovorio sam ini mi se da ne. A ta vi mislite?

Prilino dugo nije odgovorila, najzad je okrenula glavu i njen pogled se zario u mene.

Re pohvalna tu nije potrebna kao da je odgovarala na svoje pitanje. Vana je istina.

A vi verujete da je ta scena istinska? upitao sam.

Odgovorila je skoro grubo:

Jasno da je istinska.

eljno sam posmatrao njeno tvrdo lice, njen tvrdi pogled.

Zato ta tvrdoa? pitao sam se zato. Moda je osetila moju elju, moju potrebu za sjedinjavanjem, jer je njen pogled za asak omekao i izgledalo je da mi prua most; ali sam osetio da je taj most bio kratka veka i loman, obeen nad provalijom. Dodala je izmenjenim glasom:

Ali ne znam ta ete dobiti s tim to biste me videli. Nanosim bol svima koji mi se priblie.

Dogovorili smo se da se uskoro vidimo. Bilo me je stid da joj kaem da sam eleo da je vidim sledeeg dana, ili da sam eleo da je i dalje gledam tu i da ne bi trebalo nikad da se odvaja od mene. Uprkos tome to je moje pamenje iznenaujue, imam pokatkad neobjanjivih praznina. Sad ne znam ta sam joj kazao u tom trenutku, ali se seam da mi je ona odgovorila da mora ii.

Te iste noi sam govorio s njom telefonom. Javila mi se jedna ena; kad sam joj rekao da bih eleo da govorim sa gospoicom Marijom Iribarne, uinilo mi se da se za trenutak koleba, ali je odmah dodala da e otii da vidi da li je tu. Skoro istog trenutka uo sam Marijin glas, ali nekako sluben, da je u meni izazvao strepnju.

Moram da vas vidim, Marija rekao sam joj. Od kada smo se rastali, stalno mislim na vas, svakog sekunda.

Zastao sam drhtei. Ona nije odgovarala.

Zato ne odgovarate? upitao sam nervozno.

Priekajte jedan trenutak odgovorila je.

uo sam da ostavlja slualicu. Kroz nekoliko trenutaka ponovo sam uo njen glas, ali sada pravi; sad mi se inilo da i ona drhti.

Nisam mogla da govorim objasnila mi je.

Zato?

Ovde ulazi i izlazi mnogo ljudi.

A kako sad moete da govorite?

Jer sam zatvorila vrata. Kad zatvorim vrata, znaju da ne treba da me uznemiravaju.

Moram da vas vidim, Marija brzo sam ponovio. Od podne stalno mislim na vas.

Ona nije odgovorila.

Zato ne odgovarate?

Kastel... poela je neodluno.

Nemojte me zvati Kastel! povikao sam ljutito.

Huan Pablo ... kazala je srameljivo.

Osetio sam da je sa te dve rei poela beskrajna srea.

Ali Marija je opet zautala.

ta je upitao sam. Zato ne govorite?

Ja takoe mucala je.

ta ja takoe? upitao sam eljno.

Ja sam takoe samo mislila.

Ali na ta mislila? pitao sam dalje nestrpljivo.

Na sve.

Kako na sve? Na ta?

Kako je sve to udno ... Ono sa vaom slikom ... jueranji susret... pa dananji... ta ja znam ...

Neodreenost me je uvek ljutila.

Da, ali ja sam vam rekao da nisam prestajao misliti na vas odgovorio sam. Vi mi ne kaete da ste mislili na mene.

Proao je jedan trenutak. Zatim je odgovorila:

Kaem vam da sam mislila na sve.

Niste dali pojedinosti.

Sve je to tako udno, bilo je tako udno ... tako sam zbunjena ... Jasno da sam mislila na vas ...

Srce mi je udaralo. Bili su mi potrebni detalji, uzbuuju me detalji, a ne opte stvari.

Ali kako, kako?... pitao sam s rastuom eljom. Ja sam mislio na svaku crtu vaeg lica, na va profil kada ste gledali u stablo, na vau smeu kosu, na vae tvrde oi koje se odjednom smekaju, na nain'kako hodate .. .

Moram da prekinem odjednom me je prekinula dolaze ljudi.

Zvau vas ujutru rano uspeo sam da kaem s oajanjem.

Dobro odgovorila je brzo.

XI

Proveo sam burnu no. Nisam mogao ni crtati ni slikati, iako sam u vie navrata neto pokuao. Izaao sam da proetam i odjednom sam se naao u Ulici Korijentes. Dogaalo mi se neto vrlo udno: gledao sam sa simpatijom ceo svet. Mislim da sam rekao da nameravam da ovo izloim objektivno, i sad u vam dati prvi dokaz priznajui jednu od svojih najveih slabosti: uvek sam gledao s antipatijom i gotovo sa odvratnou na ljude, naroito u gomili; nikad nisam podnosio plae leti, fudbalske utakmice, trke, manifestacije. Bili su mi vrlo dragi neki ljudi i neke usamljene ene, prema nekima sam oseao divljenje (nisam zavidan), prema drugima sam gajio stvarne simpatije; prema deci sam uvek oseao nenost i saaljenje (naroito kada sam razmiljajui nastojao da zaboravim da e na koncu postati ljudi kao i svi drugi); ali, uglavnom, uvek sam prezirao ljudski rod. Nemam nita protiv da priznam da ponekad nisam ceo dan jeo, ili po celu nedelju slikao zbog toga to sam posmatrao neku karakternu crtu; neverovatno je do kog stepena gramzivost, zavist, bezobrazluk, prostakluk, nezasitost i uopte sve ove osobine zajedno, koje ine nesrenim ljudski ivot, mogu da se vide na jednom licu, u nainu hoda, u jednom pogledu. ini mi se da je prirodno to posle jednog takvog susreta nemam volje da jedem, da slikam, pa ni

da ivim. Meutim, elim da kaem da se ne ponosim ovom osobinom. Znam da je to jedan dokaz nadmenosti, a znam isto tako da je dua esto pruala utoite gramzivosti, bezobrazluku, nezasitosti i prostakluku. No rekao sam da nameravam da ispriam ovu priu sa punom objektivnou, pa tako u i uiniti.

Te noi je, dakle, moj prezir prema ljudima bio potisnut, ili u najmanju ruku privremeno odsutan. Uao sam u kafanu Marsoto. Pretpostavljam da znate da ljudi odlaze tamo da sluaju tango, ali da ga sluaju kao to neki ljubitelj muzike i vernik slua Pasiju po Mateju.

XII

Sledeeg jutra, oko deset sati, zvao sam je telefonom. Odgovorila mi je ista ena kao i jue. Kada sam upitao za gospoicu Mariju Iribarne, kazala mi je da je ona tog istog jutra otila na selo. Ohladio sam sa.

Na selo? upitao sam.

Da, gospodine. Vi ste gospodin Kastel?

Da, ja sam Kastel.

Ostavila je ovde pismo za vas. Rekla je da izvinite, ali nije imala vau adresu.

Toliko sam se bio saiveo sa milju da u je jo tog istog dana videti, i od tog susreta sam oekivao tako vane stvari, da me je ova vest ubila. Postavljao sam sebi niz pitanja: Zato je odluila da ode na selo? Oigledno da je ovu odluku donela posle naeg telefonskog razgovora, jer bi mi inae u naem telefonskom razgovoru rekla neto o putu, a osim toga ne bi prihvatila moju sugestiju da razgovaramo telefonom sledeeg jutra. Pa dobro, ako je ova odluka usledila posle telefonskog razgovora, bi li moglo to takoe biti posledica ovog razgovora? A ako je bila posledica, zato je htela jo jedanput da pobegne od mene? Da li se bojala neizbenog susreta kao onog dana?

Ovo neoekivano putovanje je probudilo prvu sumnju. Kao to to uvek biva, poeo sam da traim sumnjive detalje od ranije, kojima pre nisam pridavao znaaj. Otkud ta promena u glasu prethodnog dana na telefonu? Ko su bili ti ljudi koji su ulazili i izlazili, a koji su je spreavali da govori prirodno? tavie, to je dokazivalo da je bila sposobna da simulira. I zato se kolebala da odgovori ona ena kada sam je pitao za gospoicu Iribarne? Ali jedna reenica mi se naroito ljuto urezala: Kada zatvorim vrata, znaju da ne treba da me uznemiravaju. Mislio sam da oko Marije ima mnogo senki.

O ovome sam prvi put mislio dok sam trao ka njenoj kui. udno je bilo da ona nije nala moju adresu; a ja sam, eto, znao njenu adresu i njen telefon. ivela je u Ulici Posadas, skoro na uglu Ulice Seaver.

Bio sam jako uzbuen kada sam stigao na peti sprat i pozvonio.

Vrata je otvorio sluga, koji je sigurno bio Poljak ili tako neto, a kada sam mu kazao svoje ime, uveo me u jedan saloni pun knjiga; zidovi su bili prekriveni policama do plafona, a bilo je knjiga i na dva stoia pa ak i na fotelji. Privukla mi je panju preterana veliina mnogih tomova.

Ustao sam da malo pogledam biblioteku. Odjednom sam stekao utisak da me neko tiho posmatra s lea. Okrenuo sam se i video jednog oveka na drugoj strani salona: bio je visok, mrav, imao je divnu glavu, smeio se gledajui prema mani, ali uglavnom neodreeno. Uprkos tome to je imao otvorene oi, primetio sam da je slep. Onda mi je bilo jasno zato su te knjige toliko velike.

Vi ste Kastel, zar ne? upitao me je srdano pruajui mi ruku.

Da, gospodine Iribarne odgovorio sam pruajui ruku neodluno, dok sam razmiljao u kakvoj bi rodbinskoj vezi mogla biti Marija i on.

Istovremeno kada mi je dao znak da sednem, osmehnuo se s lakom ironijom i dodao:

Ne zovem se Iribarne, i ne zovite me gospodine. Ja sam Aljende, Marijin mu.

Naviknut da ceni i moda tumai utanje, odmah je dodao:

Marija uvek upotrebljava svoje devojako ime.

Ja sam stajao kao kip.

Marija mi je mnogo govorila o vaem slikarstvu. Kako sam pre nekoliko godina oslepio, jo uvek mogu dosta dobro da predstavljam stvari.

Izgledalo je kao da eli da se opravda zbog svog slepila. Nisam znao ta da kaem. Koliko sam eleo da budem sam, na ulici, da o svemu razmislim!

Izvadio je pismo iz depa i pruio mi ga.

Evo pisma rekao je jednostavno kao da tu nema nita naroito.

Uzeo sam pismo i hteo da ga stavim u dep, kad mi slepac, kao da je video ta radim, ree:

Proitajte ga. Iako je od Marije, mislim da nije nita hitno.

Drhtao sam. Otvorio sam koverat, dok je on pripaljivao cigaretu, poto je i meni prethodno ponudio jednu. Izvukao sam pismo: bila je napisana samo jedna reenica:

Ja takoe mislim na vas. Marija

Kada je slepac uo da savijam hartiju, upitao je:

Nita hitno, pretpostavljam.

Uinio sam straan napor i odgovorio;

Ne, nita hitno.

Oseao sam se kao udovite, posmatrajui slepca kako se smei, gledajui me otvorenim oima.

Takva je Marija ree kao mislei za sebe. Mnogi pomeaju njene impulse sa hitnou. Kako da vam objasnim?

Rasejano je gledao u pod, kao da trai jasnije objanjenje. Zatim je rekao:

Kao kad neko stoji u pustinji i odjednom brzo promeni mesto. Razumete? Brzina je vana, uvek si na istom mestu.

Povukao je dim i opet se zamislio kao da ja ne postojim. Zatim je dodao:

Pa ipak ne znam da li je upravo to. Nisam vet u metaforama.

Nisam mogao doekati as da pobegnem iz tog prokletog salona. Ali izgleda da se slepcu nije urilo. Kakva je to odvratna komedija? pomislio sam.

Sada se, na primer produio je Aljende die rano i govori mi da ide na imanje.

Na imanje? upitao sam nesvesno.

Da, na nae imanje. Bolje reeno, na imanje moga dede. Ali sada je u rukama moga prvog roaka Huntera. Pretpostavljam da ga poznajete.

Ovo novo otkrie ispunilo me je zebnjom, a istovremeno i prezirom. ta je Marija mogla da nae u tom glupom enskaru i ciniku? Pokuao sam da se umirim mislei da ona ne ide na imanje zbog Huntera, ve prosto zbog toga to je mogla da joj se dopadne usamljenost polja i jer je imanje bilo porodino. Ali sam se rastuio.

Sluao sam o njemu rekao sam s gorinom.

Pre no to je slepac mogao da doe do rei, naglo sam dodao:

Moram da idem.

Do avola, ba mi je ao rekao je Aljende nadam se da emo se opet videti.

Da, da, naravno rekoh.

Ispratio me je do vrata. Pruio sam mu ruku i izaao trei. Dok sam se

sputao liftom, besno sam ponavljao: Kakva je ovo odvratna komedija?

XIII

Trebalo je da se priberem i da mirno razmislim. Iao sam Ulicom Posadas prema Rekoleti.

U glavi mi je bio haos: bezbroj misli, oseanje ljubavi i mrnje, patnje, uvrede i seanja meali su se i pojavljivali jedno za drugim.

Kakva je to, na primer, bila ideja navesti me da idem u kuu da traim pismo i uruiti mi ga preko mua? I kako to da mi nije rekla da je udata? I kog avola je imala da radi na imanju s tim bezobraznikom Hunterom? I zato nije saekala moj telefonski poziv? I taj slepac, kakva li je to vrsta bube? Ve sam rekao da imam neprijatnu predstavu o ljudima; sada moram da priznam da mi se slepci uopte ne sviaju i da pred njima imam utisak kao da se nalazim pred nekim hladnim, vlanim i utljivim ivotinjama kao zmijama. Ako se doda injenica da sam pred njim itao pismo ene u kome je stajalo Ja takoe mislim na vas, nije teko otkriti kakav sam utisak odvratnosti imao u tom trenutku.

Potrudio sam se da malo sredim haos svojih misli i oseanja i da pri tome budem metodian kao to obino inim. Trebalo je poeti od poetka, a poetak (u najmanju ruku neposredni) bio je oigledno telefonski

razgovor. U tom razgovoru bilo je mnogo mranih taaka.

U prvom redu, ako je u toj kui bilo tako prirodno da ona ima veze sa ljudima, kao to je to dokazivala injenica uruivanja pisma preko mua, emu govoriti slubenim tonom dok se vrata nisu zatvorila? Zatim, ta je znailo ono objanjenje: kad su vrata zatvorena, znaju da ne treba da me uznemiravaju? I izgleda da se ona esto zatvarala da bi razgovarala telefonom. Ali nije bilo verovatno da se zatvarala da bi vodila obine razgovore sa kunim prijateljima: trebalo je pretpostaviti da je to radila da bi vodila razgovore sline naem. Znai da je u njenom ivotu bilo i drugih osoba kao to sam ja. Koliko ih je bilo? I ko su oni?

Najpre sam pomislio na Huntera, ali sam ga odmah iskljuio: zato da sa njim razgovara telefonom ako ga je mogla videti na imanju kad je htela? U tom sluaju, ko su bili drugi?

Mislio sam da sam time skinuo pitanje telefonskih razgovora. Ne, nisam. I dalje je ostajalo pitanje njenog odgovora na moje pitanje. S gorinom sam primetio da je, kad sam je upitao da li je mislila na mene, posle tolikog okolienja rekla samo: Zar vam nisam kazala da sam mislila na sve? Odgovoriti pitanjem ne obavezuje mnogo. Na koncu, dokaz da ovaj odgovor nije bio jasan, bio je taj da je ona sledeeg dana (ili iste noi) smatrala potrebnim da odgovori pismom u vrlo jasnoj formi.

Preimo na pismo pomislih. Izvadio sam pismo iz depa i ponovo ga proitao:

Ja takoe mislim na vas. Marija


Rukopis je bio nervozan, ili, u najmanju ruku, bio je to rukopis nervozne osobe. To nije isto, jer ako je tano prvo, onda pokazuje trenutno uzbuenje i utoliko povoljnije indicije za ono to se mene tie. Bilo kako bilo, jako me je uzbudio potpis: Marija. Jednostavno Marija. Ova jednostavnost me je navodila na neodreenu misao pripadanja, neodreenu misao da je devojka ve u mom ivotu, i da mi je na odreeni nain pripadala.

Avaj! Moje oseanje sree bilo je tako kratkotrajno . . . Ovaj utisak, na primer, nije odolevao ni najmanjoj analizi: zar je mu nije isto tako zvao Marija? A sigurno ju je Hunter takoe tako zvao, kako bi je drukije mogao zvati? I druge osobe sa kojima je razgovarala iza zatvorenih vrata? Pretpostavljam da niko ne govori iza zatvorenih vrata s nekim kome s potovanjem kae gospoice Iribarne.

Gospoice Iribarne! Sad mi je pala na pamet zbunjenost sluavke prvi put kad sam pozvao telefonom. Kako je to udno! Kad dobro promislim, to je bio dokaz da ova vrsta poziva nije bila sasvim nova: jasno, prvi put kad je neko pitao za gospoicu Iribarne, iznenaena sluavka je silom prilika morala da ga ispravi naglaavajui ono gospoa. Ali, naravno, poto se to ponavljalo, sluavka je morala slegnuti ramenima i misliti da je bolje ne uputati se u ispravljanje. Naravno, kolebala se, ali me nije ispravila.

Vraajui se na pismo, mislio sam da ima razloga za masu zakljuaka. Poeo sam od najizuzetnije injenice: naina da mi urui pismo. Seam se razloga koji mi je prenela sluavka: Da izvinim, jer nije imala adresu. To je bilo tano: niti je ona traila moju adresu, niti je meni palo na pamet da joj je dam; ali prvo to bih ja uinio, da sam na njenom mestu, potraio bih je u telefonskom imeniku. Bilo je nemogue pripisati njen postupak nekoj neshvatljivoj lenjosti, i onda je dolazio neizbean zakljuak: Marija je elela da doem u njenu kuu i da se sretnem sa muem. Zato? Tu je nastajala jedna vrlo komplikovana situacija: moda je njoj inilo zadovoljstvo da joj mu slui kao posrednik; moda je to muu inilo zadovoljstvo? Sem ovih patolokih mogunosti, postojala je jedna prirodna: Marija je htela da mi stavi do znanja da je udata, kako bih uvideo da nije zgodno da idem dalje.

Siguran sam da e se mnogi od njih koji sad itaju ove stranice izjasniti za ovu poslednju pretpostavku i oceniti da samo ovek kao ja moe izabrati neku drugu. U vreme kada sam ja imao prijatelja, esto su se smejali mojoj nastranosti da uvek izaberem najpogreniji put. Pitam se zato stvarnost mora da bude jednostavna. Iskustvo mi je pokazalo da, naprotiv, ona to nikad nije, i kada neto izgleda izvanredno jasno, neki postupak koji je na izgled jednostavan skoro uvek prikriva vrlo sloene pokretae. Evo jednog svakidanjeg primera: ljudi koji daju milostinju uvek misle za sebe da su dareljivi i bolji od onih koji je ne daju. Biu slobodan da ovu jednostavnu teoriju tretiram sa najveim prezrenjem. Svakome je poznato da se pitanje jednog prosjaka (jednog autentinog prosjaka) ne reava sa deset para ili komadom hleba: time se reava

samo psiholoki problem gospodina koji na taj nain kupuje skoro ni za ta svoj duhovni mir i svoju titulu dareljivog. Promislite samo koliko je taj svet krt kad se ne odluuje da potroi vie od deset para dnevno da bi obezbedio svoj duhovni mir i zadovoljio oholu pomisao o svojoj dobroti. Koliko je potrebno vie istote duha i hrabrosti da se pomogne ljudskoj bedi i bez te licemerne (i uobiajene) operacije!

Ali vratimo se pismu.

Samo neki povran duh bi mogao da se zadri na istoj pretpostavci, jer se ona rui i pri najmanjoj analizi. Marija je elela da mi stavi do znanja da je udata, kako bih uvideo da nije u redu da idem dalje. Vrlo lepo. Ali, u tom sluaju, zato pribei jednom tako munom i okrutnom postupku? Zar mi to nije lino mogla rei, ili ak i telefonom? Zar mi nije to mogla napisati ako nije imala hrabrosti da mi kae? Jo uvek ostaje jedna strana injenica: zato pismo nije u tom sluaju govorilo da je udata, kako bih ja to mogao videti, i nije molilo da prihvatim nau vezu u mirnijem smislu? Ne, gospodo. Naprotiv, pismo je bilo namenjeno uvrenju naih odnosa, i ohrabrenju da se oni povedu najopasnijim putem.

Ostaju, izgleda, patoloke pretpostavke. Je li mogue da Marija osea zadovoljstvo kad koristi Aljendea kao posrednika? Ili je on traio ovakve prilike? Ili se sudbina naalila spajajui dva slina bia?

Odjednom sam se zgranuo kako sam doao do ovih krajnosti mojim obiajem da beskonano analiziram dela i rei. Setio sam se Marijinog

pogleda uprtog u stablo na trgu dok je sluala moja razmiljanja; setio sam se njene stidljivosti, njenog prvog bekstva. Poela je da me obuzima neka neizmerna nenost prema njoj. inilo mi se da je ona krhko, nestvarno bie usred okrutnog sveta punog runoe i bede. Osetio sam ono to sam esto oseao od onog trenutka u salonu: da je ona bie slino meni.

Zaboravio sam svoja neplodna razmiljanja i svoje svirepe zakljuke. Poeo sam da zamiljam njeno lice, njen pogled onaj pogled koji me je podseao na neto to nisam mogao da odredim njen duboki i melanholini nain rezonovanja. Osetio sam da se nepoznata ljubav, koju sam pothranjivao godinama usamljenosti, usredsredila na Mariju. Kako sam mogao pomiljati na tako apsurdne stvari?

Dakle, trudio sam se da zaboravim sve svoje glupe zakljuke u vezi sa telefonom, pismom, imanjem, Hunterom.

Ali nisam mogao.

XIV

Naredni dani su bili vrlo burni. U urbi nisam ni upitao kada se Marija vraa sa imanja; istog dana kada sam bio u poseti, zvao sam telefonom da bih to saznao; sluavka mi je rekla da ne zna; onda sam zatraio od nje adresu imanja.

Iste noi sam joj napisao oajniko pismo, pitao je za dan njenog povratka i zamolio da me pozove telefonom kod doe u Buenos Aires ili da mi pie. Otiao sam do glavne pote i poslao ga preporueno, da bih izbegao i najmanji rizik.

Kao to rekoh, proveo sam nekoliko burnih dana i hiljadu puta su mi se vrtele po glavi mrane misli, koje su mi zadavale bol posle posete u Ulici Posadas. Sanjao sam da nou poseujem neku staru usamljenu kuu. Bila je to kua koju sam na neki nain poznavao i beskrajno eleo jo od detinjstva, tako da su me kroz nju vodila neka seanja. Ali bih se pokatkad izgubio u tami, ili sam imao utisak da bi me mogli napasti s lea skriveni neprijatelji ili ljudi koji su se neto saaptavali ili izrugivali sa mnom i mojom naivnou. Ko su bili ti ljudi i ta su hteli?

Ali bez sumnje, i uprkos svemu, oseao sam da se u toj kui ponovo raala moja stara mladalaka ljubav sa istim drhtajem i onim blagim ludilom, strahom i radou. Kada sam se probudio, shvatio sam da je ta kua iz sna bila Marija.

Tih dana, pre no to sam od nje dobio pismo, moje misli su bile izgubljene kao istraiva u predelu pokrivenom maglom: tu i tamo uspevao sam uz veliki napor da nazrem neodreene siluete ljudi i lica, neodreene obrise provalija i opasnosti. Kad je pismo stiglo, kao da je granulo sunce.

Ali to sunce je bilo crno sunce, nono sunce. Ne znam da li se to mora rei, ali, iako nisam pisac i mada nisam siguran u svoj stav, ne bih

povukao re nono; ta re je moda za Mariju bila najadekvatnija od svih rei od kojih se sastoji na nesavreni jezik.

Poslala mi je sledee pismo:

Provela sam tri udna dana: more, obala, putevi, sve me je to podsealo na druga vremena. Ne samo slike nego i glasovi, vika i duga tiina iz onih dana. udno je to, ali ivot je stvaranje buduih seanja; ovog trenutka ovde uz more znam da pripremam tanana oseanja koja e mi jednog dana doneti melanholiju i oaj. Tu je more veito i besno. Moj nekadanji jecaj ne slui niemu; isto tako ne slue niemu ni moja ekanja na pustoj obali dok uporno gledam u more. Da li si odgonetnuo i naslikao ovo moje seanje, ili si slikao seanja mnogih bia kao to smo ti i ja? A sad se namee tvoj lik: ti si izmeu mora i mene. Moje oi susreu tvoje. Miran si, malo tuan, gleda me kao da trai pomo. Marija
Kako sam ga razumeo i kakvo divno oseanje je u meni probudilo ovo pismo! ak me je i to to mi je govorila ti uveravalo da je Marija bila moja. Samo moja: ti si izmeu mora i mene; tamo nije postojao vie niko, bili smo sami nas dvoje, kao to sam to i slutio onog dana kad je ona gledala scenu s prozorom. Stvarno, zato mi ne bi mogla kazati ti ako se odvajkada poznajemo, od pre hiljadu godina? Kad je ona stala

pred moju sliku i gledala onu malu scenu, a da nije ni videla ni ula mnotvo sveta koje nas okruuje, inilo mi se kao da smo ve tada bili na ti, i ja sam odmah znao kakva je bila, i ko je bila, koliko mi je bila potrebna i koliko sam i ja njoj bio potreban.

Ah, ipak sam te ubio! Ja sam te ubio, ja, koji sam kao kroz neki stakleni zid gledao tvoje lice nemo i enjivo, a da nisam mogao da ga taknem! Ja, takav glupak, tako slep, toliki egoista, toliko svirep!

Dosta raspravljanja. Rekao sam da u vam izneti ovu priu u pravoj svetlosti, i tako u i uiniti.

XV

Ludo sam voleo Mariju, pa ipak re ljubav nismo izgovorili. eljno sam oekivao njen povratak sa imanja da joj je kaem.

Ali ona se nije vraala. Kako su prolazili dani, tako je u meni raslo ludilo. Napisao sam joj drugo pismo u kome sam jednostavno rekao: Volim te, Marija, volim te, volim!

Kroz dva dana sam najzad dobio odgovor u kome su stajale samo ove rei: Bojim se da u ti naneti mnogo zla. Istog trenutka sam joj odgovorio: Nije mi vano ta mi moe uiniti. Umro bih kad ne bih mogao da te volim. Kad te ne vidim, svaki sekund je beskonano muenje.

Prolazili su uasni dani, ali odgovor od Marije nije dolazio. Oajan, napisao sam: Gazi mi duu.

Sledeeg dana uo sam preko telefona njen dalek i drhtav glas. Sem rei Marija, koju sam stalno ponavljao, nisam uspeo da kaem bilo ta, a to mi nije ni bilo mogue: grlo mi se bilo tako steglo da dugo nisam nita mogao izgovoriti. Ona je rekla:

Sutra se vraam u Buenos Aires. Javiu ti im stignem.

Sledeeg dana popodne javila mi se od svoje kue.

Hou odmah da te vidim rekao sam.

Da, videemo se jo danas odgovorila je.

ekam te na Trgu San Martin rekao sam joj.

Izgledalo je da se Marija koleba. Zatim je odgovorila:

Vie bih volela na Trgu Rekoleta. Biu tamo u osam.

Koliko sam ekao taj trenutak, kako sam iao ulicama bez cilja, da vreme bre proe! Koliko sam nenosti oseao u dui, kako mi je divan izgledao svet, letnje popodne, deca koja su se igrala na ploniku. Sad mislim do koga li stepena ljubav zaslepljuje i kakvu maginu mo preobraaja ima.

Lepota sveta! Ah, da umre od smeha!

Bilo je osam i nekoliko minuta kada sam ugledao Mariju kako se pribliava traei me u tami. Bilo je vrlo kasno da bih video njeno lice, ali sam je prepoznao po nainu hoda.

Seli smo. Stegao sam joj ruku i ponavljao sam nerazumno njeno ime mnogo puta; nisam znao ta drugo da kaem, dok je ona utala.

Zato si otila na imanje? najzad sam naglo upitao. Zato si me ostavila samog? Zato si ostavila ono pismo u tvojoj kui? Zato mi nisi rekla da si udata?

Ona nije odgovarala. Stisnuo sam joj ruku. Jauknula je.

Nanosi mi bol, Huan Pablo rekla je blago.

Zato mi nita ne kae? Zato ne odgovara?

Nije nita rekla.

Zato? Zato?

Najzad je odgovorila:

Zato svemu treba odgovor? Ne govorimo o meni: govorimo o tebi, o tvojim radovima, o tvojim preokupacijama. Stalno sam mislila o tvom

slikanju, o onome to si mi govorio na Trgu San Martin. elim da znam ta sada radi, ta misli, da li si slikao ili ne?

Opet sam joj ljutito stegao ruku.

Ne odgovorio sam joj. Ne elim da govorim o sebi, elim da govorim o nama dvoma. Treba da znam da li me voli. Samo to: da znam da li me voli.

Nije odgovorila. Oajan zbog utanja i mraka koji nije dozvoljavao da odgonetnem njene misli kroz pogled, upalio sam ibicu. Ona je brzo okrenula lice skrivajui ga. Drugom rukom sam je uhvatio za lice i prisilio je da me pogleda: tiho je plakala.

Ah ... znai, ne voli me rekao sam s gorinom.

Ali dok se ibica gasila, video sam kako me gleda s nenou. A zatim, ve u potpunom mraku, osetio sam kako njena ruka miluje moju glavu. Blago mi je rekla:

Jasno da te volim ... Zato treba izvesne stvari govoriti?

Da odgovorio sam joj ali kako me voli? Moe se voleti na vie naina. Moe se isto tako voleti neki pas ili neki malian. Hou da kaem: ljubav, prava ljubav, razume?

Imao sam udno oseanje: brzo sam upalio drugu ibicu. Ba kao to

sam oseao, Marijino lice se smeilo. To jest, vie se nije smeilo, ali se smeilo desetinu sekunda ranije. Pokatkad mi se deavalo da se odjednom okrenem s utiskom da me uhode i ne ugledam nikoga, a ipak sam oseao da je usamljenost koja me okruuje bila odskora, i da je neto brzo iezlo, a neki lak drhtaj kao da je jo uvek treperio u prostoru. Bilo je to tako neto.

Smeila si se rekao sam joj ljutito.

Smeila? upitala je zaprepaeno.

Da, smeila: mene ne moe tako lako prevariti. Jasno zapaam detalje.

Kakve detalje si zapazio? upitala je oporo.

Neto je ostalo na tvom licu. Tragovi osmeha.

A emu bi se mogla smeiti? upitala je opet oporo.

Mojoj naivnosti, mom pitanju da li me stvarno voli, ili me voli kao nekog maliana, ta ja znam... Ali smeila si se, u to uopte ne sumnjam.

Marija je odjednom ustala.

ta je? upitao sam iznenaen.

Idem odgovorila je oporo.

Skoio sam kao opruga.

Kako to, ide?

Da, idem.

Kako to, ide? Zato?

Nije odgovorila. Skoro sam je prodrmao Oberna rukama.

Zato ide?

Bojim se da me ti ne razume.

Razbesneo sam se:

Kako? Pitam te neto to je za mene pitanje ivota ili smrti, i umesto da mi odgovori, ti se smei i jo se ljuti. Jasno da to ne mogu razumeti.

Zamilja da sam se smeila rekla je suvo.

Siguran sam.

E pa, vara se. I neizmerno me boli to si to pomislio.

Nisam znao ta da mislim, bio sam vrlo utuen. Odmah zatim osetio sam da me ona neno hvata za ruku, a onda sam uo njen glas, sad tih i bolan:

Ali kako si to mogao pomisliti?

Ne znam, ne znam odgovorio sam skoro plaui.

Opet me je posadila na klupu i pomilovala po glavi, kao to je i u poetku uinila.

Upozorila sam te da u ti naneti mnogo zla rekla mi je posle nekoliko trenutaka utanja. Sad vidi da sam bila u pravu.

To je bilo mojom krivicom odgovorio sam.

Ne, moda je krivica do mene rekla je zamiljeno, kao da sama sa sobom govori.

Kako je to udno pomislio sam.

ta je udno? upitala je Marija.

Zaprepastio sam se i ak sam pomislio (mnogo dana kasnije) da je bila sposobna da ita misli. Ni danas ne znam da li sam glasno izgovorio te reci a da to nisam ni primetio.

ta je udno? ponovo je upitala, jer ja od zaprepaenja nisam bio odgovorio.

Kako je udno to sa tvojim godinama.

Sa mojim godinama?

Da, sa tvojim godinama. Koliko ti je godina?

Nasmejala se.

ta misli, koliko imam godina?

To je ba udno odgovorio sam. Prvi put kad sam te video, liila si mi na devojku od jedno dvadeset est godina.

A sada?

Ne, ne. Ve u poetku sam bio zbunjen, jer me je neto nematerijalno navodilo na misao ...

Na kakvu misao?

Na misao da ima mnogo godina. Pokatkad se oseam pored tebe kao dete.

Koliko je tebi godina?

Trideset osam.

Vrlo si mlad, stvarno.

Zbunio sam se. Ne zbog toga to sam verovao da imam mnogo godina, nego to sam, uprkos svemu, morao biti stariji od nje; jer, u svakom sluaju, nije bilo mogue da ona ima vie od dvadeset est godina.

Vrlo mlad ponovila je, pogaajui da sam se zaudio.

A ti, koliko ima godina? insistirao sam.

Kakvog to ima znaaja? odgovorila je ozbiljno.

A zato si pitala za moje godine? rekao sam skoro izazvan.

Ovaj razgovor je apsurdan odgovorila je. To je sve skupa jedna glupost. udi me da se bavi takvim stvarima.

Ja da se bavim tim stvarima? Zar mi da vodimo slian razgovor? Uistinu, kako se moglo to dogoditi? Bio sam toliko zbunjen da sam zaboravio zato sam postavio poetno pitanje. Ne, bolje reeno, nisam ispitivao uzrok poetnog pitanja. Tek sam kod kue, posle nekoliko asova, shvatio duboko znaenje ovog, na izgled tako prostog, razgovora.

XVI

Vie od mesec dana viali smo se skoro svaki dan. Ne elim da se ponovo seam do u tanine svega to se deavalo u to divno, a istovremeno i strano vreme. Bilo je suvie tunih stvari da bih eleo da ih ponovo oivim u seanju.

Marija je poela da dolazi u atelje. Scena sa ibicama se, sa malim varijacijama, ponovila dva ili tri puta, i ja sam iveo opsednut milju da je njena ljubav u najboljem sluaju bila ljubav majke ili sestre. Tako da mi se telesna veza inila kao garancija istinske ljubavi.

Od sada u kazati da je ta pomisao bila jedna od tolikih mojih naivnosti, jedna od onih naivnosti kojima se Marija sigurno smejala meni iza lea. Telesna ljubav, daleko od toga da me umiri, jo vie me je poremetila, donela mi je nove mune sumnje, bolne scene nerazumevanja, okrutne eksperimente sa Marijom.

asovi koje smo provodili u ateljeu asovi su koje moda nikad neu zaboraviti. Moja oseanja u celom tom periodu oscilirala su izmeu najistije ljubavi i najee mrnje zbog protivrenosti i Marijinog neobjanjivog ponaanja. Uprkos tome to se potpuno predavala, odjednom bi me hvatala sumnja da je sve bilo pritvorno. Na trenutke mi se inila kao stidljiva iparica, a odjednom, opet, kao da je bila svakakva

ena, a tada bi dugi niz sumnji defilovao kroz moje misli: gde? kako? s kim? kada?

U takvim prilikama nisam mogao izbei pomisao da je Marija igrala najsuptilniju i stranu komediju, i da sam ja bio u njenim rukama kao naivni deai koga zavaravaju lakim priama da bi jeo ili spavao. Pokatkad me je obuzimao straan stid, trao sam da se obuem, a zatim sam jurio na ulicu da se osveim i da preivam svoje sumnje i strahovanja. Drugih dana, pak, moja reakcija je bivala pozitivna i brutalna: bacao sam se na nju, hvatao je za ruke kao kletima, uvijao ih, zarivao joj pogled u oi nastojei da joj iznudim dokaz ljubavi, prave ljubavi.

Ali nita od svega toga nije ono to hou da kaem. Moram da priznam da ni sam ne znam ta elim da kaem sa onim prava ljubav; i zanimljivo je da, mada sam esto upotrebljavao taj izraz u ispitivanjima, nikad do danas nisam u potpunosti analizirao njen smisao. ta to znai? Ljubav koja ukljuuje ulnu strast? Moda sam je u svom oaju traio, da bih se vre vezao sa Marijom. Bio sam siguran da smo, u izvesnim sluajevima, uspevali da se veemo, ali na tako suptilan nain, tako prolazno, tako tanano, da sam se docnije oseao jo beznadenije usamljen nego pre, sa onim neodreenim nezadovoljstvom koje oseamo kad hoemo da rekonstruiemo izvesne ljubavi iz snova. Znam da smo, iznenada, gledajui neki park predvee ili odlazak nekog teretnog broda sa udnim imenom, doivljavali izvesne zajednike trenutke. I to to smo bili zajedno ublaavalo je melanholiju, koja je uvek pratila oseanja, sigurno prouzrokovana neshvatljivom sutinom ovih

lepota koje zaas ieznu. Bilo je dovoljno da se pogledamo, pa da znamo da mislimo, ili, bolje reeno, da oseamo isto.

Jasno je da smo skupo plaali ove trenutke, jer sve to se posle dogaalo izgledalo je prosto i runo. Sve to smo inili (razgovarali, pili kafu) bilo je bolno, jer je pokazivalo koliko su bili retki ti trenuci razumevanja. I to je bilo jo gore, prouzrokovali su nova udaljavanja, jer sam je primoravao u oajnoj elji da na neki nain uvrstim ovo sjedinjavanje da se telesno sjedinimo; uspevalo nam je da potvrdimo da je nemogue produiti ih ili uvrstiti ih nekim materijalnim aktom. Ali ona je oteavala situaciju, jer se, moda u elji da me lii ove fiks-ideje, pretvarala da osea stvarno i skoro neverovatno zadovoljstvo; i onda je dolazilo do toga da se brzo obuem i pobegnem na ulicu, ili da joj brutalno steem ruke i elim da iznudim priznanje o istinitosti njenih oseanja. I sve je bilo tako strano, da je ona, kad bi osetila da se pribliavamo telesnoj ljubavi, pokuavala da to izbegne. Na kraju je pala u potpuni skepticizam i nastojala da shvatim da je to ne samo nekorisno za nau ljubav nego ak i opasno.

Ovakvim stavom uspela je samo da povea moje sumnje u pogledu vrste njene ljubavi, jer sam se ja pitao ne tera li ona egu da bi posle mogla dokazivati da je telesna ljubav opasna i da je na taj nain ubudue izbegne, budui da je istina da ju je od poetka prezirala i zbog toga se pravila da u njoj uiva. Naravno, dolazilo je i do drugih svaa i bilo je beskorisno da ona pokua da me ubeuje govorei mi o parkovima i brodovima: uspevala je samo da me jo vie zaludi novim i najtananijim sumnjama, i tako je opet dolazilo do novih, jo komplikovanijih

ispitivanja.

Ono to me je najvie ozlojeivalo u tim eventualnim prevarama bilo je to to sam joj se predao bez ikakve odbrane, kao neko derite.

Ako li ikad posumnjam da si me prevarila govorio sam joj ljutito ubiu te kao psa.

Uvijao sam joj ruke i gledao uporno u oi, ne bi li otkrio kakav znak, neki sumnjiv sjaj, neki neuhvatljiv blesak ironije. Ali me je ona u tim asovima gledala uplaeno kao dete, ili tuno sa rezignacijom, dok se utke poinjala oblaiti.

Jednog dana razgovor je bio uniji nego obino i doviknuo sam joj jednu stranu re. Marija je zanemela i ukoila se. Zatim je, polako, utke otila da se obue iza paravana za modele; i kada sam ja, poto sam se borio sa mrnjom i kajanjem, potrao da zatraim izvinjenje, video sam njeno lice obliveno suzama. Nisam znao ta da radim: neno sam joj ljubio oi, ponizno sam zatraio izvinjenje, plakao sam pred njom, optuio sam sebe da sam svirepo udovite, nepravedno i osvetoljubivo. I ovo je trajalo sve dok je ona pokazivala tragove oaja, ali im bi se smirila i radosno osmehnula, poelo mi se initi da je neprirodno to ona nije i dalje tuna: mogla se smiriti,

ali je bilo krajnje sumnjivo da se ona prepusti radosti poto sam joj doviknuo takvu re, izgledalo mi je da bi se svaka ena oseala ponienom kada bi je tako okvalifikovali, pa i sama prostitutka, no

nijedna ena ne bi mogla tako brzo postati vesela, sem ako nema izvesne istine u onome to sam za nju rekao.

Sline scene su se ponavljale skoro svaki dan. Pokatkad su se zavravale relativnim mirom, i mi smo izlazili da se etamo po Trgu Francuska kao dvoje zaljubljenih mladih, razgovarajui o slikarstvu, muzici, i nije bilo retko da mi ona tiho otpeva neku ariju. Ali ovi trenuci nenosti bili su sve rei i krai, kao prolazni odblesci sunca na sve burnijem i mranijem nebu. Moje sumnje i moja ispitivanja su obavijala sve, kao neka lijana koja obavija i gui drvee nekog parka u monstruoznoj mrei.

XVII

Moja ispitivanja, svakim danom sve ea i izvitoperenija, bila su zbog njenog utanja, njenih pogleda, njenih izgubljenih rei, njenog odlaska na imanje, njenih ljubavi. Jedanput sam je pitao zato se jo uvek zove gospoica Iribarne, umesto gospoa Aljende. Nasmeila se i rekla:

Ala si ti dete! Zato je to vano?

To mi je veoma vano odgovorio sam ispitujui njene oi.

To je porodini obiaj odgovorila mi je prestajui da se osmehuje.

Bez sumnje dobacio sam prvi put kada sam govorio sa tvojom kuom i pitao za gospoicu Iribarne, sluavka se kolebala za trenutak

pre no to mi je odgovorila.

Uinilo ti se.

Moe biti, ali zato me nije ispravila?

Marija se ponovo smeila, ali jae.

Upravo sam ti objasnila rekla je da je to na obiaj, prema tome i sluavka to isto tako zna. Svi me zovu Marija Iribarne.

Marija Iribarne mi izgleda prirodno, ali mi manje prirodno izgleda da se sluavka tako malo udi kad te zovu gospoica.

Ah... nisam primetila da te je to iznenadilo. Dobro, to nije uobiajeno i moda to objanjava kolebanje sluavke.

Zamislila se kao da prvi put primeuje problem.

Ali ipak me nije ispravila nastavio sam.

Ko? upitala je kao dolazei k sebi.

Sluavka. Nije me ispravila u vezi sa onim gospoica.

Ali, Huan Pablo, sve to nema nikakvog znaaja i ne znam sta hoe s tim.

Hou da pokaem da to nije bilo prvi put da te zovu gospoica. Da je prvi put, sluavka bi ispravila.

Marija se poela smejati.

Pa to je fantastino rekla je skoro veselo, milujui me neno.

Bio sam ozbiljan.

Sem toga nastavio sam kad si mi odgovorila prvi put, tvoj glas je bio neodreen, skoro sluben, dok nisi zatvorila vrata. Zatim si nastavila da govori blagim glasom. Otkud ta promena?

Ali, Huan Pablo odgovorila je uozbiljivi se kako sam mogla govoriti s tobom tako pred sluavkom?

Da, to je razumljivo; ali kazala si: kad zatvorim vrata, znaju da ne treba da me uznemiravaju. Ta reenica se nije mogla odnositi na mene, jer sam tada prvi put sa tobom govqrio. Isto tako se nije mogla odnositi ni na Huntera, poto njega moe da vidi kad god hoe na imanju. ini mi se oigledno da ima i drugih osoba sa kojima govori ili sa kojima si govorila. Zar nije tako?

Marija me je tuno gledala.

Mogla bi odgovoriti, umesto da me gleda s tugom ljutito sam

dodao.

Ali, Huan Pablo, to su detinjarije sve to govori. Jasno je da razgovaram i sa drugim osobama: roacima, porodinim prijateljima, mojom majkom, ta ja znam ...

Ali ini mi se da za tu vrstu razgovora nije potrebno skrivati se.

A ko ti dozvoljava da kae da se skrivam? ustro je odgovorila.

Ne uzbuuj se! Ti si mi sama govorila jednom prilikom o nekom Rikardu, koji ti nije bio ni roak, ni porodini prijatelj, ni tvoja majka.

Marija je bila vrlo utuena.

Jadni Rikard rekla je blago.

Zato jadni?

Ti dobro zna ta se dogodilo i da sam na izvestan nain i ja donekle kriva. Pisao mi je strana pisma, ali nikad nisam nita mogla uiniti za njega. Jadni Rikard!

Voleo bih da mi pokae neko od tih pisama.

emu, ako je ve mrtav?

Nije vano, ipak bih voleo.

Sva sam spalila.

Mogla si mi odmah rei da si ih spalila. Ne, nego si mi rekla: emu, ako je ve mrtav? Uvek isto. A sem toga, ako si zaista to uinila, zato si ih spalila? Jednom si mi poverila da uva sva svoja ljubavna pisma. Mora da su pisma tog Rikarda bila vrlo kompromitujua, kad si to uinila. Zar ne?

Nisam ih spalila zato to su bila kompromitujua, nego zato to su bila tuna. Deprimirala su me.

Zato su te deprimirala?

Ne znam... Rikard je bio depresivan ovek. Bio je veoma slian tebi.

Jesi li bila zaljubljena u njega?

Molim te ...

Molim te ta? Ma nemoj, Huan Pablo. Svaka tvoja misao ...

Ne vidim da je nerazumna. Zaljubljuje se, pie ti pisma tako strana da smatra da je bolje spaliti ih, ubija se, a ti misli da je moja misao nerazumna. Zato?

Jer, uprkos svemu, nikad nisam bila zaljubljena u njega.

Zato nisi?

Zaista ne znam. Moda zato to nije bio moj tip.

Kazala si da je bio slian meni.

Zaboga, htela sam da kaem da je bio slian tebi u izvesnom smislu, ali ne da je bio identian. Taj ovek je bio nesposoban da stvori bilo ta, bio je destruktivan, imao je ubitanu inteligenciju, bio je nihilista. Neto tako kao tvoja negativna strana.

Dobro. Ali i dalje ne razumem potrebu da spali pisma.

Opet ti kaem da sam ih spalila jer su me deprimirala.

Ali mogla si ih uvati i ne itati. To samo dokazuje da si ih mnogo puta itala dok ih nisi spalila. A ako si ih toliko puta itala, to je bilo zbog neega. Zbog neega u njemu to te je moralo privlaiti.

Nisam rekla da me nije privlaio.

Rekla si da nije bio tvoj tip.

Boe moj, boe moj! Rikard me je privlaio kao to me privlai smrt ili nitavilo. A verujem da ovek ne treba tim oseanjima da se preda

pasivno. Moda ga zbog toga nisam volela. Zato sam spalila njegova pisma. Kada je umro, odluila sam da unitim sve to je produavalo njegovo postojanje.

Bila je potitena i nisam uspeo da izvuem vie nijednu re o Rikardu. Ali moram dodati da me nije taj ovek najvie muio, jer, na kraju krajeva, o njemu sam dosta saznao. Muile su me nepoznate osobe, senke koje nikad nije spominjala, a koje sam svakako oseao da se tiho i mrano kreu u njenom ivotu. O Mariji sam zamiljao najgore stvari ba u vezi sa ovim anonimnim senkama. Muila me je, a i danas me jo mui re koja joj se omakla iz usta u jednom trenutku telesne ljubavi.

Ali meu svim tim sloenim ispitivanjima bilo je jedno koje je bacilo stranu svetlost na Mariju i njenu ljubav.

XVIII

Bilo je logino pomisliti da je nekad morala neto oseati za Aljendea, kad se ve venala s njim. Moram rei da je taj problem, koji bismo mogli nazvati problem Aljende, bio jedan od onih koji su me najvie opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naroito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga jo uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo mogue da voli razne osobe na razne naine, kao to se dogaa izvesnim ljudima? Ali isto tako

je bilo mogue da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih avola, deaka, govori da smo jedini, a da su ostali obine senke, bia sa kojima je odravala povrnu ili prividnu vezu.

Jednog dana sam odluio da razjasnim problem Aljende. Poeo sam s pitanjem zato se udala za njega.

Volela sam ga odgovorila je.

Znai, sada ga ne voli.

Nisam rekla da sam ga prestala voleti odgovorila je.

Rekla si: volela sam ga. Nisi rekla: volim ga.

Uvek se hvata za rei i sve izvre do neverovatnog protestovala je Marija. Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kaem da ga sad ne volim.

Ah, onda voli njega kazao sam brzo, kao da elim da je uhvatim u greki u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.

utala je. Izgledala je utuena.

Zato ne odgovara? upitao sam.

Jer mi se ini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo esto vodili na skoro

isti nain.

Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voli Aljendea, i rekla si mi: da. ini mi se da se seam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.

Marija je opet utala. Ljutilo me je ne samo to to je bila protivrena nego i to to je trebalo muke da joj izvue bilo kakvu izjavu.

ta kae na to? opet sam upitao.

Ima mnogo naina da se voli i ljubi odgovorila je umorno. Valjda shvata da sada ne mogu voleti Aljendea na isti nain kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.

Na kakav nain?

Kako, na kakav nain? Zna ta hou da kaem.

Nita ne znam.

esto sam ti to govorila.

Govorila si, ali nikad nisi objasnila.

Objasnila! uzviknula je ogoreno. Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objanjenje, a sad mi kae da

objasnim neto toliko sloeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga uvam, da oseam mnogo nenosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se ini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega oseam kao bedno i greno bie. Kako, dakle, moe pretpostaviti da ga ne volim?

Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voli. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Moda je trebalo da zakljuim da si ga volela kad si se udala, kao to kae da sada voli mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela.

Pogledala me je tuno.

Dobro, pustimo kraju tu protivrenost nastavio sam. Ali vratimo se Aljendeu. Kae da ga voli kao brata. Sada elim da mi odgovori samo na jedno pitanje: ima li telesnih odnosa sa njim?

Marija me je jo tunije pogledala. utala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:

Je li potrebno i na to da odgovorim?

Da, apsolutno je potrebno kazao sam suvo.

Izgleda mi strano da me na taj nain ispituje.

To je vrlo jednostavno: treba da kae da ili ne.

Odgovor nije tako jednostavan: moe se imati i ne imati.

Vrlo dobro zakljuio sam hladno. To znai: da.

E pa, dobro: da.

To znai da ga eli.

Ovo sam izjavio gledajui je paljivo u oi; to sam uinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvuem niz zakljuaka. Nisam verovao da ga zaista eli (mada je i to bilo mogue s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono volim ga kao brata. Marija je, kao to sam i oekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smiljala rei. Najzad je kazala:

Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga elim.

Ah! uzviknuo sam pobedonosno. To znai da ima odnose iako ne eli, ali ga dri u uverenju da ga eli.

Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je liio na razbijeno staklo.

Nisam to rekla polako je promrmljala.

Zbog toga to je to oigledno nastavio sam neumoljivo jer da si pokazala da nita ne osea, da ga ne eli, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje rtva koju prinosi u ast njegove ljubavi, u ast tvog divljenja njegovom uzvienom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad vie legao s tobom. Drugim reima: injenica da to i dalje ini pokazuje da si ti u stanju da ga prevari ne samo u pogledu svojih oseanja nego ak i u pogledu svoje ulnosti. I da si sposobna da savreno glumi uivanje.

Marija je gledala u zemlju tiho plaui.

Neverovatno si svirep konano je mogla da kae.

Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje sutina. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama vara svoga mua ne samo u pogledu svojih oseanja nego i u pogledu svoje ulnosti. Zakljuak bi i ak mogao izvui: zato ne bi varala i mene? Sada e razumeti zato sam esto ispitivao istinitost tvoje ulnosti. Uvek se seam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna ena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog oveka. A meni nita nije moglo izbiti iz glave injenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.

Za trenutak sam osetio elju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:

Varati jednog slepca!

XIX

I pre no to sam izgovorio tu reenicu, ve sam se bio malo pokajao. U meni koji sam hteo da je izgovorim i doivim perverzno zadovoljstvo neko istije i nenije bie bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost reenice uini svoj efekat, i ve je preutno na izvestan nain stalo na Marijinu stranu pre no to su izgovorene te glupe i beskorisne rei (ta sam, u stvari, njima mogao postii). Tako da ih je to bie iznutra slualo sa uasom im su poele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je mogue da ih drugo bie izgovori. I kako su rei silazile, poelo je da upravlja mojom saveu i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da sprei da reenica sie kompletna. Tek to sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovrio reenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da traim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik stranih dogaaja! Dok me je jedna strana navodila da uinim divno delo, druga me je optuivala za prevaru, licemerstvo i lano dobroinstvo; dok me je jedna navodila da vream neko ljudsko bie, druga ga je saaljevala i optuivala me za ono za ta ja optuujem druge; dok mi je jedna omoguavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ruan i koliko je smeno svako oseanje sree. Pa eto, bilo je, u svakom sluaju,, ve kasno da se na Marijinoj dui zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u

nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je ve suvie kasno. Marija se, krajnje umorna, utke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad sputala meu nae due: bio je to tvrd pogled neprobojnih oiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu oajanja nisam se dvoumio, da se podvrgnem najveim ponienjima: na primer, da joj ljubim noge. Polo mi je za rukom da me samo saaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omeka. Ali iz saaljenja, samo iz saaljenja.

Dok je izlazila iz ateljea, jo jednom me je pokuala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao ta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu taku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da uinim masu stvari.

Istrao sam na ulicu, ali Marije ve nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kui, jer sam pretpostavljao da ona nee ii pravo kui, pa sam oekivao da u je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam ekao vie od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kue i da se nije vraala jo od etiri sata (upravo od kada je pola u moj atelje). ekao sam jo nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija nee dolaziti kui do noi.

Oajan, izaao sam da je traim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obino sastajali i etali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada eta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podseala na nae najlepe asove. Opet sam odjurio do njene kue, ali

je ve bilo vrlo kasno i verovatno se ve vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemogue da doe na telefon. A ipak sam dao svoje ime.

Neto se meu nama slomilo.

XX

Vratio sam se kui s oseanjem potpune usamljenosti.

Uglavnom, ovo oseanje da si sam na svetu javlja se pomeano sa ponosnim oseanjem superiornosti: omalovaavam ljude, ine mi se prljavi, runi, nesposobni, zavidni, prosti, krti; ne plai me moja usamljenost, ona je skoro olimpijska.

Ali u tom trenutku, kao i u drugim slinim, oseao sam se usamljen zbog svojih osobina, zbog svojih prljavih dela. U takvim sluajevima oseam da je svet dostojan prezrenja, ali shvatam da sam i ja deo njega. U takvim trenucima obuzima me bes samounitenja, uljuljkujem se iskuenjem samoubistva, opijam se, traim prostitutke ... I oseam izvesno zadovoljstvo dokazujui svoju vlastitu niskost, potvrujui da nisam bolji od prljavih udovita koja me okruuju.

Te noi sam se opio u jednoj obinoj krmi. Bio sam potpuno pijan kad sam osetio strano gaenje prema eni koja je bila sa mnom i mornarima koji su me okruivali, pa sam trkom izleteo na ulicu. Iao sam

po Viamonte i spustio se do pristanita. Tamo sam seo i plakao. Prljava voda odozdo stalno me je dovodila u iskuenje. emu patiti? Samoubistvo dovodi oveka u iskuenje zbog lakog unitenja: za jedan tren ceo ovaj apsurdni svet se srui kao neka gigantska utvara, kao da je vrstina njegovih oblakodera, njegovih krstarica, tenkova, zatvora, samo jedna iluzija u kojoj su vrsti jedino oblakoderi, krstarice, tenkovi i zatvori iz neke more.

ivot u svetlosti ovakvog razmiljanja izgleda kao neka duga mora od koje se ovek ipak ne moe osloboditi smru, koja bi bila kao nekakvo buenje. Ali zato buenje? Ova neodlunost da se strmoglavim u veito i apsolutno nita zadravala me je u svim planovima samoubistva. Uprkos svemu, ovek je toliko vezan za ono to postoji, da na kraju vie voli da podnosi njegovu nesavrenost i bol koji nanosi runoa nego da uniti iluziju jednim aktom sopstvene volje. A isto tako se esto deava da kad stignemo do ivice oaja, koji prethodi samoubistvu, kada smo iscrpeli sve ono to je zlo i stigli do take kada se zlo ne moe vie prevazii bilo kakav elemenat dobra, pa ma koliko siuan bio, dobija neizmernu vrednost, postaje odluujui, i hvatamo se za nj, kao to se oajnik hvata za bilo kakvu travku kad je u opasnosti da se skotrlja u neki ambis.

Bilo je skoro svanulo kad sam odluio da se vratim kui. Ne znam kako, ali, uprkos ovoj odluci (koje se vrlo dobro seam), odjednom sam se naao pred Aljendeovom kuom. Interesantno je, ah se uopte ne seam ta se u meuvremenu zbilo. Na pristanitu sam, gledam u prljavu vodu i mislim: Sad treba da idem na spavanje, i odjednom se naem pred

Aljendeovom kuom, gde gledam u peti sprat. Zato gledam? Glupo je i pomisliti da bih je u ovo doba mogao videti. Dugo sam bio zablenut, dok mi nije pala na pamet ideja: spustiti se do avenije, potraiti kafanu i pozvati telefonom. To sam uinio, ne mislei ta da kaem da bih se opravdao zato telefoniram u ovo vreme. Kad je posle pet minuta zvonjenja neko odgovorio, ukoio sam se i ni usta nisam otvorio. U paninom strahu obesio sam slualicu, izaao iz kafane i poao nasumice. Odjednom sam se ponovo naao u kafani. Da ne bih privlaio panju, poruio sam jednu klekovau i, dok sam je pio, odluio sam da se vratim kui.

Posle prilino dugog vremena, najzad sam se naao u ateljeu. Onako obuen bacio sam se na krevet i zaspao.

XXI

Probudio sam se, u pokuaju da viknem, i odjednom sam se naao na nogama nasred ateljea. Sanjao sam ovo: trebalo je nas nekoliko da idemo u kuu jednog gospodina koji nas je pozvao. Doao sam pred kuu, koja je spolja izgledala kao svaka druga, i uao unutra. Istog trenutka kada sam uao bio sam siguran da to nije bilo tako. Da se razlikovala od ostalih. Vlasnik mi je rekao:

ekao sam vas.

Osetio sam da sam upao u neku klopku i hteo sam da beim. Uinio sam

ogroman napor, ali bilo je kasno: telo me ve nije slualo. Pomirio sam se s tim da vidim ta e se desiti, kao da je posredi neto to nema veze sa mnom. Onaj ovek je poeo da me pretvara u pticu, pticu veliku kao ovek. Poeo je od nogu: video sam kako se malo-pomalo moje noge pretvaraju u noge petla ili tako neto. To se nastavilo u transformaciju celog tela odozdo prema gore, kao kad nadolazi voda u nekom bazenu. Sada su mi jedina nada bili prijatelji koji, ne znam iz kojih razloga, nisu dolazili. Kad su najzad stigli, desilo se neto to me je zaprepastilo: nisu primetili da sam se transformisao. Ophodili su se sa mnom kao i obino, to je bio dokaz da su me videli onakvog kakav sam oduvek bio. Mislei da ih je arobnjak hipnotisao, tako da me vide kao normalnu osobu, odluio sam da im ispriam ta mi je uinio. Mada sam nameravao da im mirno ispriam ovaj fenomen, da ne bih izazvao arobnjaka suvie jakom reakcijom (to bi ga moglo navesti da uini neto jo gore), poeo sam da priam iz svega glasa. Onda sam primetio dve neverovatne stvari: reenica koju sam hteo da kaem pretvorila se u pravo kretanje, oajno i udno kretanje, moda zbog toga to je u sebi sadravalo neto ljudsko; a to je bilo neuporedivo gore, moji prijatelji nisu uli to kretanje, kao Sto nisu videli ni moje telo u obliku ptiurine; naprotiv, izgledalo je da uju moj obini glas koji govori obine stvari, jer nijednog trenutka nisu pokazali ni najmanji znak zaprepaenja. Uutao sam uplaeno. Vlasnik kue me tada pogleda sa podrugljivim sjajem u oima, skoro neuhvatljivim, koji sam samo ja mogao nazreti. Tada sam shvatio da niko nikad nee saznati da sam pretvoren u pticu. Bio sam izgubljen zanavek, a tajna e sii sa mnom u grob.

XXII

Kao to rekoh, kad sam se probudio, naao sam se na nogama nasred sobe, sav obliven hladnim znojem.

Pogledao sam na sat: bilo je deset pre podne. Pojurio sam ka telefonu. Rekli su mi da je otila na imanje. Bio sam kao ubijen. Dugo vremena proveo sam leei na krevetu, ne odluujui se ni na ta, dok se konano nisam reio da napiem jedno pismo.

Sad se ne seam tano rei toga pisma, koje je bilo vrlo dugo, ali otprilike govorio sam joj da me izvini, da sam ubre, da ne zasluujem njenu ljubav, da sam s pravom osuen da umrem u najveoj samoi.

Uasni dani su prolazili, a odgovora nije bilo. Poslao sam joj drugo pismo, pa onda tree, pa etvrto, govorei uvek isto, ali svaki put sve neutenije. Odluio sam da joj u poslednjem ispriam sve to se dogodilo one noi posle naeg rastanka. Nisam izostavljao detalje, ni niskosti, kao to nisam propustio ni da joj priznam da sam bio u iskuenju da izvrim samoubistvo. Bilo me je stid da to upotrebim kao oruje, ali sam ipak upotrebio. Moram dodati da sam se razneio sam nad sobom dok sam opisivao ono najnie to sam radio i svoje oajanje zbog usamljenosti u noi pred njenom kuom u Ulici Posadas, pa sam ak i plakao od samosaaljenja. Mnogo sam se nadao da e Marija, itajui ovo pismo, osetiti neto slino, i ta nada me je prilino razvedrila.

Iskreno reeno, kada sam poslao preporueno pismo, bio sam optimista.

Kao odgovor dolo je od Marije pismo puno nenosti. Oseao sam da e se ponoviti neto iz naih asova ljubavi, ako ne sa onom divnom originalnom prozranou, a ono bar sa nekim bitnim osobinama, otprilike onako kao to je kralj uvek kralj, iako su ga neverni i perfidni podanici trenutno izdali i ukaljali.

Htela je da doem na imanje. Brzo sam spremio kofer i kutiju sa bojama i kao lud otrao na stanicu Konstitusion.

XXIII

Stanica Aljende je jedna od onih seoskih stanica sa nekoliko ljudi, sa efom u koulji, jednim kolima i nekoliko kanti s mlekom.

Razljutile su me dve stvari: odsustvo Marije i prisustvo ofera.

Tek to sam siao, priao mi je ofer i upitao me:

Vi ste gospodin Kastel?

Ne odgovorio sam ozbiljno. Nisam gospodin Kastel.

Odmah sam pomislio da e biti teko ekati na stanici voz za povratak: mogao je kasniti pola dana ili tako neto. Odluio sam, zlovoljno, da

priznam svoj identitet.

Da skoro odmah sam dodao ja sam gospodin Kastel.

ofer me je zaprepaeno pogledao.

Drite rekao sam mu, dodajui mu svoj kofer i kutiju sa bojama...

Doosmo do automobila.

Gospoa Marija se nije oseala dobro objasnio mi je ovek.

Nije se oseala dobro promrmljao sam polako. Kako sam znao te izgovore! Opet me je spopala misao da se vratim u Buenos Aires, ali sada, pored ekanja na voz, postojala je i druga stvar: potreba da uverim ofera da ja zaista nisam Kastel, ili moda potreba da ga ubedim da, iako sam Kastel, nisam lud. Brzo sam razmiljao o raznim mogunostima koje su mi padale na pamet i doao do zakljuka da bi, zacelo, bilo teko uveriti ofera. Odluio sam da pustim da me odveze na imanje. Uostalom, ta bi se desilo u sluaju da se vratim? Bilo je lako pretpostaviti da bi to bilo ponavljanje mnogih ranijih situacija: Ostao bih sa svojim jo eim besom zbog nemogunosti da ga iskalim na Mariji, uasno bih patio to je nisam video, ne bih mogao raditi; i sve to u ast eventualnog muenja Marije. A kaem eventualnog, jer nikad nisam mogao stvarno utvrditi da li je mue ovakve represalije.

Hunter je imao neke slinosti s Aljendeom (mislim da sam ve rekao da

su prvi roaci), bio je visok, crn, pre mrav, ali pogleda koji izmie. Ovaj ovek je bez volje i licemer pomislio sam. Ova pomisao me je razveselila (to sam, u najmanju ruku, verovao tog trenutka).

Primio me je sa ironinom pristojnou i predstavio me jednoj mravoj eni koja je puila na vrlo dugoj mutikli. Imala je pariski naglasak, zvala se Mimi Aljende, bila je zloudna i kratkovida.

Ma gde je, do avola, Marija? Da li se zaista ne osea dobro? Toliko sam je bio eljan, da sam skoro zaboravio na prisustvo ovih bia. Ali kad sam se odjednom setio svoga poloaja, naglo sam se okrenuo prema Hunteru da bih ga posmatrao. To je metod koji daje izvrsne rezultate sa ovakvim osobama.

Hunter me je ispitavao svojim ironinim pogledom, koji je brzo pokuao da izmeni.

Marija se nije dobro oseala pa je legla rekao je. Ali verujem da e uskoro sii.

Prokleo sam se u sebi to sam bio rasejan: sa ovim ljudima treba uvek biti na oprezu; sem toga, bio sam vrsto odluio da se upoznam sa njihovim nainom miljenja, njihovim alama, njihovim reakcijama, njihovim oseanjima: sve mi je to moglo biti od velike koristi sa Marijom. Poeo sam, dakle, da sluam i gledam i nastojao sam da to inim u najboljem moguem raspoloenju. Opet sam pomislio da me raduje opti licemerni i mravi izgled Huntera. Ali ipak je moje raspoloenje bilo

tmurno.

Vi ste, dakle, slikar rekla je kratkovida ena, gledajui me poluzatvorenim oima, kao to se radi kad vetar nosi prainu. Ovaj gest, izazvan sigurno eljom da smanji kratkovidost bez naoara (jer bi sa naoarima mogla biti jo runija), jo vie je doprinosio da izgleda ohola i licemerna.

Da, gospoo odgovorio sam ljutito. Bio sam siguran da je bila gospoica. '

Kastel je izvanredan slikar objasnio je drugi. Zatim je dodao seriju budalatina kao pohvale, ponavljajui one gluposti koje su kritiari pisali o meni uvek kada sam izlagao: solidan, i tako dalje. Ne mogu da poreknem da je ponavljajui ova zajednika mesta otkrivao izvestan smisao za humor. Video sam da me Mimi ponovo ispituje svojim poluzatvorenim oicama i postao sam prilino nervozan mislei da e govoriti o meni. Jo je nisam dobro poznavao.

Koje slikare najvie volite? pitala me je kao neki ispitiva.

Ne, sad se seam, to me je pitala kad smo sili. Tek to me je predstavio ovoj eni koja je sedela u vrtu, blizu jednog stola gde je bilo postavljeno za aj, Hunter me je odveo unutra, u sobu koju su odredili za mene. Dok smo se penjali (kua je imala dva sprata), objasnio mi je da je kua, sa izvesnim doterivanjem, bila skoro ista kao to ju je sagradio deda na imanju pradede. ta se to mene tie? pomislio sam. Bilo je

oigledno da se time hteo prikazati kao jednostavan i iskren, iako ne znam zato. Dok/je on govorio neto o satu, o suncu ili o neemu u vezi sa suncem, ja sam mislio da je Marija moda u nekoj prostoriji gore. Moda zbog mog ispitivakog pogleda, Hunter mi ree:

Ovde ima vie spavaih soba. U stvari, kua je vrlo komotna, iako je graena u jednom vrlo ljupkom stilu.

Setio sam se da je Hunter bio arhitekta. Trebalo je videti ta je podrazumevao pod neljupkim konstrukcijama.

Ovo je stara dedina spavaa soba, koju sada ja koristim objasnio mi je pokazujui onu u sredini, nasuprot stepenitu.

Zatim je otvorio vrata jedne susedne spavae sobe.

Ovo je vaa soba objasnio mi je.

Ostavio me je samog u sobi i rekao da e me ekati dole da popijemo aj. Tek to sam ostao sam, srce je poelo jako da mi udara pri pomisli da Marija moe biti u nekoj od ovih spavaih soba, moda i u susednoj. Stojei nasred sobe, nisam znao ta da radim. Sinula mi je ideja: priao sam zidu koji me je delio od susedne spavae sobe (ne Hunterove) i poeo blago da udaram akom. ekao sam odgovor, ali ga nije bilo. Izaao sam u hodnik, pogledao da li ima koga, priao sam vratima sa strane, i dok sam oseao strano uzbuenje, podigao sam ruku da zakucam. Nisam imao hrabrosti, nego sam se trei vratio u svoju sobu.

Docnije sam odluio da siem u vrt. Bio sam veoma smeten.

XXIV

U jednom trenutku, za stolom, mrava ena me je upitala koje slikare volim. Nespretno sam nabrojao nekoliko imena: Van Gog, El Greko. Ironino me je pogledala i rekla kao za sebe:

Tiens. (1)

(1) Gle
Zatim je dodala:

Ne volim suvie velike ljude. Mogu ti rei nastavila je obraajui se Hunteru da mi ti tipovi, kao Mikelanelo ili El Greko, idu na nerve. Tako su napadne veliina i dramatinost! Zar ti se ne ini da je to nedostatak vaspitanja? Ja mislim da bi umetnik morao sebi da stavi u dunost da nikad ne privlai panju. Vreaju me ekscesi dramatinosti i originalnosti. Zar biti originalan ne znai na izvestan nain objavljivati osrednjost ostalih, a mislim da to dokazuje vrlo sumnjiv ukus. Mislim da bih Ja, kad bih slikala ili pisala, stvarala dela koja nijednog trenutka ne bi privlaila panju.

U to ne sumnjam rekao je Hunter zlobno.

Zatim je dodao;

Siguran sam da ne bi volela da pie, na primer Brau Karamazove.

Quelle horreu! (1) uzviknula je Mimi diui oi k nebu. Zatim je dovrila svoju misao:

1 - Kakva strahota!
Izgleda da su svi intelektualni nouveaux-riches (2) ... ukljuiv i onog moine (3) kako se zove? ... Zozime.

2 Skorojevii. 3 Kaluer.
Zato ne kae Zozimo, Mimi? Sem ako nee to da kae na ruskom.

Ve poinje sa tvojim istunskim glupostima. Ti zna da se ruska imena mogu izgovarati na mnogo naina. Kako je kazalo ono lice u jednoj farce: (4) Tolstoi ili Tolstua, na koji od ova dva naina se moe i mora rei.

4 Farsa.
Sigurno zato ree Hunter u jednom panskom prevodu, koji sam upravo proitao (prema izdavau, direktnom prevodu sa ruskog),

stavljaju Tolstoi sa dve take na i.

Ah, oboavam te stvari veselo ree Mimi. Jednom sam itala neki francuski prevod ehova, gde si mogao nai, na primer, re kao ichvochnik (ili neto slino) i tu je stajala zvezdica. Pogledam u objanjenje na dnu stranice i naem da to u tom sluaju znai porteur. (5) Zamisli, u tom sluaju ovek ne moe sebi da objasni zato ne stave na ruskom isto tako i rei kao malgre (6) ili avan (7). Zar ne? Ti me prevodioci, kaem ti, oaravaju, pogotovu kad su u pitanju ruski romani. Podnosite li vi ruske romane?

5 Nosa. 6 Uprkos. 7 Pre, ispred.


Ovo poslednje pitanje je nepredvieno uputila meni, ali nije saekala odgovor, nego je produila ponovo gledajui u Huntera:

Zamisli, nikad nisam mogla do kraja da proitana nijedan ruski roman. Tako su teki... Pojavljuje se hiljadu lica, i na kraju ispada da ih je samo etiri ili pet. Ma naravno, taman pone da se navikava na nekog gospodina koji se zove Alexandre, ispadne da se zove Sacha, pa onda Stachka, pa Sachenka, pa odjednom nekako grandiozno kao Aleksandre Aleksandrovitch Bunine, pa kasnije obino Aleksandre Aleksandrovitch. Taman se snae, a oni te opet zbune. To nema ni kraja ni poetka: svaka linost izgleda kao cela porodica. Nee mi rei da to isto i tebe ne zamara.

Opet ti kaem, Mimi, da nema razloga da ruska imena izgovara na francuskom. Zato umesto Tchekhov ne kae ehov, to je daleko slinije originalu? Sem toga, ono isto je straan galicizam.

Ali zaboga molila je Mimi ne budi tako dosadan, Luisito. Kada e nauiti da prikriva svoje znanje? Tako si teak, tako epuisant (1) ... zar vam se ne ini? zavrila je obraajui se odjednom meni.

1 - Zamoran, iscrpljujui.
Da odgovorio sam, a da nisam ni bio svestan ta govorim.

Hunter me je ironino pogledao.

Bio sam vrlo tuan. Posle kau da sam nestrpljiv. Jo uvek me zadivljuje kako sam sa toliko panje mogao sluati sve te budalatine, a naroito to to ih se tako verno seam. udno je to to sam, dok sam ih sluao, nastojao da se razveselim mislei: Ovi ljudi su prosti, povrni. Ljudi kao ovi mogu da izazovu u Mariji samo oseanje usamljenosti. Ljudi kao ovi ne mogu biti rivali. Pa ipak nisam mogao da se razveselim. Oseao sam da mi neko iz dubine preporuuje tugu. A kako nisam mogao da osetim uzrok ove tuge, postajao sam zlovoljan, nervozan; tavie, trudio sam se da se smirim, obeavajui da u ispitati ovaj fenomen kada budem sm. Mislio sam takoe da bi uzrok mojoj tuzi moglo biti Marijino odsustvo, ali sam primetio da me ovo odsustvo vie ljutilo nego alostilo. Ne, nije bilo to.

Sada su govorili o policijskim romanima. Odjednom sam uo kako ena pita Huntera da li je itao poslednji roman Sedmi krug.

Zato? upitao je Hunter. Svi policijski romani su isti. Jedan godinje je dovoljno. Ali jedan nedeljno ini mi se da dokazuje siromatvo mate itaoca.

Mimi se naljutila. Hou da kaem, pretvarala se da se naljutila.

Ne govori gluposti rekla je. To je jedina vrsta romana koju sada mogu da itam. Kaem ti da me oduevljavaju. Sve je tako komplikovano, a detektivi tako sjajni i razumeju se u sve: u umetnost epohe Ming, u grafologiju, u Ajntajnovu teoriju, u baseball (1), u arheologiju, hiromantiju, politiku ekonomiju, statistiku gajenja kunia u Indiji. A sem toga, tako su nepogreivi da je milina. Zar nije tako? upitala je obraajui se ponovo meni.

1 - Amerika igra loptom bezbol.


Trgnula me je tako neoekivano da nisam znao ta da odgovorim.

Da, tako je kazao sam tek da bih neto rekao.

Hunter me je opet ironino pogledao.

Rei u Martinu da te policijski romani dovode do besa dodala je

Mimi gledajui strogo Huntera.

Nisam kazao da me dovode do besa, rekao sam da mi svi lie jedan na drugi.

U svakom sluaju, rei u to Martinu. Sva srea da nije ceo svet takva cepidlaka kao ti. Gospodinu Kastelu se sviaju', zar ne?

Meni? upitao sam uasnut.

Jasno nastavila je Mimi, ne ekajui moj odgovor, okreui pogled ponovo prema Hunteru kad bi sav svet bio tako savant (2) kao ti, ne bi se moglo iveti. Sigurna sam da ve ima celu teoriju o policijskom romanu.

2 - Uen, nauno obrazovan.


Tako je prihvatio je Hunter smejui se.

Zar vam nisam rekla? komentarisala je Mimi strogo, obraajui se ponovo meni i kao uzimajui me za svedoka. Ah, ja ovoga dobro poznajem. Da vidimo, briljiraj bez ikakvih skrupula! Sigurno umire od elje da je iznese.

Hunter se zaista nije dao mnogo moliti.

Moja teorija je sledea objasnio je on. Policijski roman u

dvadesetom veku predstavlja ono to je roman o vitetvu predstavljao u vreme Servantesa. tavie, verujem da bi se moglo napraviti neto to bi odgovaralo Don Kihotu: satira na policijski roman. Zamislite neku osobu koja je provela ceo ivot itajui policijske romane i koja je dola na ludu ideju da poveruje da svet funkcionie onako kao u romanima Nikolasa Blejka ili Elerija Kvina. Zamislite da taj nesrenik na kraju pone da otkriva zloine i da se u stvarnom ivotu ponaa kao detektiv iz nekog od ovih romana. Verujem da bi se moglo napraviti neto smeno, tragino, simbolino, satirino i divno.

Zato ti to ne uini? upitala je Mimi podrugljivo.

Iz dva razloga: prvo, nisam Servantes, a drugo, strahovito sam lenj.

ini mi se da je dovoljan prvi razlog dodala je Mimi.

Zatim se, na nesreu, obratila meni:

Ovaj ovek rekla je pokazujui sa strane svojom dugakom mutiklom na Huntera govori protiv policijskih romana, jer je nesposoban da napie ikakav, pa makar i najdosadniji roman na svetu.

Daj mi jednu cigaretu rekao je Hunter obraajui se svojoj roaki.

Zatim je dodao:

Kad e prestati da preteruje? Prvo, ja nisam govorio protiv

policijskih romana: jednostavno sam kazao da bi se moglo napisati neto tako kao Don Kihot naeg doba. Drugo, vara se da sam apsolutno nesposoban za ovakav posao. Jednom prilikom mi je pala na um lepa ideja za jedan policijski roman.

Sans blague! (1) samo je to rekla Mimi.

1 - Ma nemoj!
Da, kaem ti stvarno. Vidi: jedan ovek ima majku, enu i sina. Jedne noi na tajanstven nain ubiju majku.

Policijska istraga ne dolazi ni do kakvog rezultata. Neto kasnije ubiju enu; ista stvar. Na kraju ubiju maloga. ovek je izvan sebe, jer ih sve voli, a naroito sina. Oajan, on odluuje da istrauje zloine za svoj raun. Uobiajenim metodima induktivnim, deduktivnim, analitikim, sintetikim i tako dalje tih genija policijskog romana dolazi do zakljuka da zloinac treba da poini i etvrto ubistvo, tog dana, u taj sat, na tom mestu. Njegov zakljuak je da sada ubica treba da ubije njega. U odreeni dan i sat ovek odlazi na mesto gde treba da se izvri etvrto ubistvo i eka ubicu. Ali ubica ne dolazi. On revidira svoje zakljuke: moda je loe proraunao mesto; ne, mesto je u redu; moda je loe raunao vreme; ne, vreme je u redu. Zakljuak je uasan: ubica treba da je ve na mestu. Drugim recima: ubica je on sam, poinio je druge zloine u nesvesnom stanju. Detektiv i ubica su isto lice.

Suvie originalno za moj ukus rekla je Mirni.

A kako se svrava? Zar nisi rekao da treba da bude i etvrto ubistvo?

Zakljuak je oigledan rekao je Hunter lenjo ovek se ubija. Ostaje dilema da li se ubio zbog grie savesti, ili ja ubice ubija ja detektiva kao u nekom obinom ubistvu. Ne svia ti se?

ini mi se zanimljivo. Ali jedno je ovako priati, a drugo je pisati roman.

To je tano mirno je odgovorio Hunter.

Zatim je ena poela da govori o jednom hiromantu koga je upoznala u Mar del Plati i o nekoj vidovitoj gospoi. Hunter je napravio jedan vic i Mimi se naljutila:

Veruj da je to neto ozbiljno rekla je. Mu joj je profesor tehnikog fakulteta.

Zatim su govorili o telepatiji, a ja sam bio oajan to se Marija ne pojavljuje. Kada sam ponovo obratio panju na njih, govorili su o poloaju kmetova.

Eto, to je govorila je Mimi, drei mutiklu kao dirigentsku palicu ti ljudi nee vie da rade.

Pri kraju razgovora odjednom mi je neto sinulo i rasprilo moju

neobjanjivu tugu: osetio sam da je Mimi dola u poslednji trenutak i da Marija nije silazila da ne bi morala da slua miljenja (koja su joj sigurno, bila toliko poznata da su je ve zamarala) Mimi i njenog prvog roaka. Ali sad se seam, ovo oseanje nije bilo potpuno iracionalno, nego posledica rei koje mi je kazao ofer dok smo se vozili ka imanju, a na koje ja u poetku nisam obraao nikakvu panju: neto u vezi sa gospodinovom roakom koja je upravo dola iz Mar del Plate na aj. Bilo je jasno: Marija, oajna zbog iznenadnog dolaska ove ene, zatvorila se u svoju sobu pod izgovorom da se ne osea dobro; bilo je oigledno da nije mogla podnositi sline osobe. I oseanje da se moja tuga razilazi sa ovim zakljukom odjednom mi je otkrilo razlog te tuge: kad sam doao u kuu i video da su Hunter i Mirni obini licemeri i prostaci, najpovrniji deo moje due se razveselio jer sam na taj nain video da Hunter ne moe da bude rival, ali dublji sloj se raalostio pri pomisli (bolje reeno, zbog oseanja) da i Marija ini deo ovog kruga i da je na izvestan nain mogla imati sline osobine.

XXV

Kad smo ustali od stola, u nameri da proetamo po parku, video sam da nam se pribliuje Marija, a to je potvrivalo moju pretpostavku: ekala je ovaj trenutak da bi nam prila, izbegavajui besmisleni razgovor za stolom.

Kad god mi se Marija pribliavala okruena drugim osobama, mislio sam: Izmeu ovog divnog bia i mene postoji tajna veza, a zatim, kada sam

analizirao svoja oseanja, otkrivao sam da mi ona postaje neophodna (kao neko koga ovek nae na pustom ostrvu), da bi se docnije, kad strah od potpune usamljenosti proe, pretvorila u nekakav luksuz kojim sam se ponosio; a bio sam u ovoj drugoj fazi svoje ljubavi, u kojoj je poelo iskrsavati hiljadu tekoa; to je otprilike onako kao neko ko umire od gladi, bezuslovno prihvata bilo ta, da bi kasnije, kad zadovolji najneophodnije, poeo sve vie da se ali na nedostatke i tetnost toga. Viao sam poslednjih godina emigrante, koji su dolazili ponizno kao oni koji su pobegli iz koncentracionih logora, kako prihvataju bilo ta da preive, i kako veselo obavljaju i najnie poslove; ali je dosta udno da jednom oveku nije dosta to je izbegao muenje i smrt pa da zadovoljno ivi: jer im pone ponovo da se osea sigurnim, odmah ponos, oholost i nadmenost, to je na izgled zauvek bilo uniteno, opet poinju da se pojavljuju kao ivotinje koje su se, preplaene, bile razbeale; pa se na odreeni nain ponovo pojavljuju sa vie nestaluka, kao da se stide to su tako nisko pale. Nije teko da se u takvim prilikama ispolji nezahvalnost i neodavanje priznanja.

Sada kad mogu mirno da analiziram svoja oseanja, mislim da je neto od toga bilo u mojim odnosima sa Marijom i oseam da shvatam na izvestan nain bezumlje to se nisam zadovoljio Marijom koja me je (trenutno) spasila od usamljenosti. Ovaj ispad ponosa i ova rastua elja za iskljuivim posedovanjem Marije mora da su mi otkrili da idem loim putem, po savetu ponosa i oholosti.

U tom trenutku, kada sam video Mariju kako dolazi, to oseanje ponosa nestade pred oseanjem stida i krivice zbog scene u mom ateljeu, moje

glupe, svirepe i ak vulgarne optube da vara jednog slepca. Osetio sam da mi noge otkazuju i da mi led i bledilo oblivaju lice. I nai se tako meu ovim ljudima! I ne moi se ponizno baciti pred nju da mi oprosti i ublai uas i prezir koji sam oseao prema samom sebi!

Pa ipak, izgleda da Marija nije izgubila vlast nad sobom, i ja sam skoro istog trenutka poeo da oseam kako me opet poinje obuzimati neka neodreena tuga.

Pozdravila me je vrlo umereno, kao da je htela da pred roacima dokae da meu nama nije postojalo nita sem obinog prijateljstva. Setio sam se kako sam ispao smean u odnosu na nju pre nekoliko dana. U jednom od onih naleta oaja kazao sam joj da bih eleo jednom obii sa njom u sumrak pristanita na Seni ili osmatrati sa nekog breuljka kule Svetog Heminjana. arko me je pogledala i rekla: Divno, Huan Pablo! Ali kad sam joj predloio da pobegnemo jo iste noi, uplaila se, lice joj je otvrdlo i mrano je kazala: Nemamo pravo da mislimo samo na nas. Svet je vrlo komplikovan. Pitao sam je ta je htela tim da kae. Odgovorila je jo mranije: Srea je okruena bolom. Naglo sam je ostavio, bez pozdrava. Tada sam vie nego ikad osetio da se nikad neu potpuno sjediniti s njom i da moram da se pomirim s tim da u imati tako tuno neuhvatljive, krhke trenutke veze, kao seanje na neke snove, ili na neke razdragane muzike pasae.

A sada je dolazila i kontrolisala svaki pokret, proraunavala svaku re, svaki izraz lica. ak je bila u stanju da se osmehuje onoj drugoj eni.

Upitala me je da li sam doneo skice.

Kakve skice! uzviknuo sam ljutito, znajui da upropaujem neki komplikovani manevar, iako je on iao nama u prilog.

Skice koje si obeao da e mi pokazati insistirala je potpuno mirno. Skice luke.

Gledao sam je s mrnjom, ali je ona mirno izdrala moj pogled i za desetinu sekunda njene se oi smekae kao da mi govore: Potedi me svega toga. Draga, draga Marija! Koliko sam patio zbog tog trenutka molbe i ponienja! Neno sam je pogledao i odgovorio:

Naravno da sam ih doneo. U mojoj su sobi.

Strano elim da ih vidim rekla je opet hladno kao i ranije.

Moemo ih odmah videti rekao sam pogaajui njenu misao.

Zadrhtao sam pri pomisli da nam se moe pridruiti i Mimi. Ali Marija ju je poznavala bolje nego ja, tako da je odmah dodala nekoliko rei koje su onemoguavale bilo kakav pokuaj da nam se pridrui.

Odmah se vraamo rekla je.

I tek to je to rekla, odluno me je uhvatila pod ruku i povela prema kui. Kradom sam posmatrao one to su ostali i uinilo mi se da sam

nazreo neki zluradi sjaj u Miminim oima kada je gledala Huntera.

XXVI

Mislio sam da ostanem nekoliko dana na imanju, ali sam proveo samo jednu no. Sledeeg dana po mom dolasku, tek to se rodilo sunce, pobegao sam peice sa koferom i kutijom.

Ovaj postupak moe izgledati kao ludost, ali e se videti do koje je mere bio opravdan.

Tek to smo se odvojili od Huntera i Mimi, uli smo u kuu, popeli se gore da potraimo tobonje skice i napokon sili s mojom kutijom sa bojama i jednom mapom crtea, koja je trebalo da simulira skice. Ovaj trik je Marija izmislila.

Roaci su ve bili iezli. Marija je onda poela da se osea izvrsno raspoloena, a kada smo ili kroz park prema obali, bila je oduevljena. Bila je to ena drukija od one koju sam poznavao do tog trenutka u tuzi grada: aktivnija, ivotnija. Takoe mi se inilo da se u njoj pojavljuje neka senzualnost koju nisam poznavao, senzualnost na boje i mirise: udno se oduevljavala (udno za mene, koji sam introspektivno senzualan, skoro zbog iste imaginacije) bojom nekog debla, nekog suvog lista, nekakve bubice, mirisom eukaliptusa pomeanog sa mirisom mora. A to ne samo to me nije radovalo, nego me je rastuivalo i dovodilo do oajanja, jer sam oseao da mi je ovakva Marija bila

potpuno tua i da je ak na neki nain morala pripadati Hunteru ili nekom drugom.

Tuga je postepeno rasla, moda i zbog uma talasa koji se svakog asa sve jae uo. Kada smo izbili iza brda i kad se pred mojim oima ukazalo nebo iznad te obale, osetio sam da je ova tuga bila neizbena, bila je to ona ista veita tuga pred lepotom, ili u najmanju ruku pred izvesnom vrstom lepote. Da li svi to oseaju tako, ili je to jo jedan nedostatak moje nesrene prirode?

Seli smo na stene i dugo smo utali sluajui besno udaranje talasa i oseajui na licima estice pene koje su s vremena na vreme dopirale gore do litica. Burno nebo me je podsetilo na Tintoreta u spasavanju Saracena.

Koliko sam puta sanjala o tome da podelim s tobom ovo more i ovo nebo rekla je Marija.

Posle izvesnog vremena je dodala:

Ponekad mi se ini da smo ovu scenu uvek zajedno doivljavali. Kada sam videla onu usamljenu enu kroz tvoj prozor, osetila sam da si ti kao i ja, i da i ti slepo trai nekoga, nekakvog nemog sagovornika. Od onog dana sam stalno mislila na tebe, esto sam te sanjala ovde na ovom istom mestu gde sam provela tolike asove svog ivota. Jednog dana sam ak mislila da te potraim i da ti to kaem. Ali sam se bojala da se ne prevarim, kao to sam se jedanput ve bila prevarila, pa sam ekala

da na neki nain bude ti taj koji e mene potraiti. I ja sam ti intenzivno pomagala, zvala sam te svake noi. Bila sam toliko sigurna da u te nai da sam se, kad je to dogodilo kod onog glupog lifta, ukoila od straha, tako da, sem neke gluposti, nisam uspela nita da kaem. A kada si pobegao, oaloen time to si poverovao da je greka, trala sam za tobom kao luda. Zatim su doli oni asovi na Trgu San Martin, kada si smatrao da treba da mi objasni neke stvari, dok sam se ja trudila da te zbunim kolebajui se izmeu elje da te zauvek izgubim i straha da ti nanesem bol. Pa ipak sam se trudila da te obeshrabrim, da te ostavim u uverenju da ne razumem tvoje nedoreene rei, tvoju ifrovanu poruku.

Ja nisam nita govorio. U mojoj glavi su se preplitala divna oseanja i mrane misli dok sam sluao njen glas, njen divni glas. Padao sam u nekakvu omaijanost. Zalazak sunca je u oblacima zapada palio ogromne buktinje. Oseao sam da se ovaj magini trenutak nee nikad ponoviti. Nikad vie, nikad vie, pomislio sam dok mi se poelo vrteti u glavi od visine litica i od pomisli kako bi je lako bilo povui sa sobom u ambis.

uo sam delove reenica: Boe moj... sa koliko stvari smo u ovoj venosti zajedno ... strane stvari... ne samo da inimo deo ovog predela nego smo siuna bia od mesa i kostiju, beznaajna, puna runoe ...

More se pretvaralo u mrano udovite. Odjednom se potpuno smrailo, a um talasa tamo dole postao je jo kobnije privlaan: Pomisao da je to tako lako! Ona je govorila da smo bia beznaajna i puna runoe; ma koliko da sam znao do kog stepena sam sposoban za niskosti, uasavala

me je pomisao da je i ona to mogla biti, da je sigurno bila. Kako? mislio sam s kim, kada? I u meni je rasla neka potmula elja da se bacim na nju, da je raskidam noktima, da joj steem vrat dok je ne zadavim i da je bacim u more. Odjednom sam uo odlomke druge reenice: govorila je o nekom roaku Huanu ili tako neto; govorila je o detinjstvu na selu; uinilo mi se da sam uo neto o munim i svirepim dogaajima, koji su se desili tom drugom roaku. Uinilo mi se da mi Marija ini dragoceno priznanje, a ja sam ga kao neka budala propustio.

Kakvi bolni i svirepi dogaaji! viknuo sam.

Ali udnovato, izgleda da me nije ula. I ona je takoe bila u transu, kao da je i ona bila sama.

Prolo je mnogo vremena, moda pola sata.

Zatim sam osetio kako me miluje po licu, kao to je inae inila u slinim trenucima. Nisam mogao da progovorim. Naslonio sam joj glavu na grudi, kao nekad majci kad sam bio mali, zaustavljajui vreme kao detinjstvo ili smrt.

Kakva teta to je tu bilo neobjanjivih i sumnjivih injenica. Koliko sam eleo da nisam u pravu, koliko sam prieljkivao da Marija bude samo takva kao u ovom trenutku. Ali to je bilo nemogue. Dok sam tako naslonjen sluao kucanje njenoj srca i dok me je ona milovala po kosi, u mojoj tmurnoj glavi su se kao u nekom blatnjavom podrumu vrzmale mrane misli i ekale trenutak da izau ljapkajui i tiho reei u blatu.

XXVII

Dogodile su se udne stvari. Kad smo doli kui, nali smo Huntera vrlo uzbuenog (iako je jedan od onih koji smatraju da nije pristojno pokazivati oseanja); pokuavao je da to prikrije, ali.je bilo oigledno da se neto dogaa. Mimi je bila otila a u trpezariji je sve bilo pripravljeno za veeru, tako da je bilo oigledno da smo mnogo odocnili. Tek to smo stigli, sluinad je poela brzo i spretno da se kree. Za vreme veere se skoro nije govorilo. Pazio sam na Hunterove rei i pokrete, jer sam oseao da bi mogli osvetliti mnoge stvari koje su mi padale na pamet, a pogotovu one misli koje su sve vie hvatale korena. Obratio sam panju i na Marijino lice; bilo je neprobojno. Marija je, da bi smanjila napetost, rekla da ita neki roman od Sartra. Oigledno neraspoloen, Hunter ree:

Romane u ovo vreme? Da ih piu, hajde de! ... Ali da ih itaju!

Mi smo utali, a Hunter nije uinio ni najmanji napor da ublai efekat te reenice. Doao sam do zakljuka da on ima neto protiv Marije. Ali kako se, pre no to smo poli na obalu, nije dogodilo nita naroito, zakljuio sam da se ovo neto protiv Marije rodilo u toku naeg dugog razgovora; bilo je vrlo teko dopustiti da nije zbog tog razgovora, ili, bolje reeno, zbog dugog vremena koje smo tamo proveli. Moj zakljuak je bio: Hunter je ljubomoran, a to dokazuje da izmeu njega i nje postoji neto vie od obinog odnosa prijateljstva i rodbinske veze. Naravno, nije bilo

potrebno da Marija oseti ljubav prema njemu; naprotiv, bilo je lake da se Hunter ljuti videi kako Marija pridaje veu vanost drugim osobama. Bilo kako bilo, ako se Hunter ljutio iz ljubomore, morao je pokazati neprijateljstvo prema meni, kad ve nieg drugog nije bilo meu nama. Tako je i bilo. Da nije bilo drugih pojedinosti, bilo bi mi dovoljno to me je Hunter jednom pogledao popreko zbog neke reenice koju je Marija kazala u vezi sa liticama.

im smo ustali od stola, izgovorio sam se da sam umoran i otiao sam u svoju sobu. Cilj mi je bio da sakupim to vie razumnih elemenata o problemu. Popeo sam se uz stepenice, otvorio vrata svoje sobe, upalio osvetljenje, zalupio vratima kao da ih zatvaram i ostao u dovratku oslukujui. Odmah sam uo Hunterov glas kako neto ustro govori, mada nisam mogao razabrati rei; Marija nije odgovarala; Hunter je izgovorio jo jednu reenicu, mnogo duu i mnogo ustriju od prethodne; Marija je vrlo tiho izustila nekoliko rei nadovezujui ih na njegove poslednje, koje je pratio um stolica, i u tom trenutku sam uo neije korake uz stepenice, brzo sam zatvorio vrata, ali sam i dalje oslukivao kroz kljuaonicu; za nekoliko trenutaka uo sam korake pored mojih vrata, bili su to enski koraci. Dugo sam ostao budan mislei na ono to se dogodilo i trudei se da ujem bilo kakav um. Ali celu no nisam nita uo.

Nisam mogao da spavam... poelo je da me mui mnotvo misli koje mi ranije nisu padale na pamet. Odjednom sam primetio da je moj prvi zakljuak bio naivan: mislio sam (a to je u redu) da nije bilo potrebno da Marija osea ljubav prema Hunteru da bi on bio ljubomoran; ovaj

zakljuak me je smirio. Sad sam uvideo da ako to i nije bilo potrebno, nije bilo ni prepreka.

Marija je mogla voleti Huntera a da ovaj ipak bude ljubomoran.

E pa, dobro: da li je bilo motiva da se misli da je Marija imala neto sa svojim roakom? Sad verujem da je bilo motiva! Prvo, ako joj je Hunter dosaivao svojom ljubomorom a ona ga nije volela, zato je svaki as dolazila na imanje? Na imanju obino nije niko iveo sem Huntera, koji je bio sam (nisam znao da li je neoenjen, udovac ili razveden, mada mi se ini da mi je jednom Marija rekla da se razveo od svoje ene; ali, na kraju, vano je bilo to da je taj gospodin iveo sam na imanju). Drugo, motiv za sumnju bilo je i to to mi je Marija govorila o njemu uvek nezainteresovano, kao kad se govori o bilo kom lanu porodice; ali mi nikad nije pomenula niti, pak, dala do znanja da je Hunter u nju zaljubljen, a jo manje da je ljubomoran. I tree, Marija mi je ovog popodneva govorila o svojim slabostima. ta je htela da kae? Ja sam joj u svom pismu otkrio niz stvari koje su za preziranje (o mom pijanstvu i ono o prostitutkama), a ona mi je sada govorila da me razume, da i kod nje nisu bili samo brodovi koji odlaze i parkovi u sumraku. ta je time htela da kae, ako ne da je u njenom ivotu bilo tako mranih i ogavnih stvari kao i u mome? Zar i to sa Hunterom ne bi mogla biti niska strast takve vrste?

Preivao sam ove zakljuke i celu no ih ispitivao sa raznih gledita. Moj konani zakljuak, koji sam smatrao strogim, bio je: Marija je Hunterova ljubavnica.

Tek to je svanulo, siao sam niz stepenice sa svojim koferom i kutijom za boje. Sreo sam jednog od slugu koji je poeo da otvara vrata i prozore, da bi istio; zamolio sam ga da sa moje strane pozdravi gospodina i da mu kae da sam morao hitno da odem za Buenos Aires. Sluga me je s udom pogledao, a pogotovu kad sam mu rekao, u odgovoru na njegovo upozorenje, da u do stanice ii peice.

Na maloj stanici imao sam da ekam nekoliko sati. S vremena na vreme sam pomiljao da e se pojaviti Marija; oekivao sam ovu mogunost s gorkim zadovoljstvom, koje osea dete kada se zatvori negde, jer smatra da su mu uinili neku nepravdu i eka da neki odrasli doe da ga trai i prizna greku. Ali Marija nije dola. Kad je stigao voz i kad sam jo jednom pogledao prema putu, u nadi da e se ona pojaviti u poslednjem trenutku, a nisam je video da dolazi, osetio sam beskrajnu tugu. Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Proli smo pored jednog rana; neka ena je ispod nastrenice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: Ovu enu vidim prvi i poslednji put Nikada je vie u svom ivotu neu videti. Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Jedan tren su plovile oko te ene pod nadstrenicom. ta me se ticala ta ena? Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikad vie nee postojati; to je sa moga gledita bilo kao da je ve umrla: malo zakanjenje voza, jedan poziv iz rana i ta ena nikad nije ni postojala u mom ivotu.

Sve mi se inilo neuhvatljivo, prolazno, beskorisno, neodreeno. Glava me nije dobro sluila i Marija mi se stalno pojavljivala kao neto

nestvarno i melanholino. Samo nekoliko sati kasnije, moje misli su postale odreene i snane kao i ranije.

XXVIII

Dani koji su prethodili Marijinoj smrti bili su najstraniji u mom ivotu. Nemogue mi je da tano ispriam sve to sam oseao i uinio, jer iako se dobro seam, sa neverovatnim potankostima, mnogih dogaaja, ima asova, pa ak i celih dana, koji mi se pojavljuju kao nejasni i deformisani snovi. ini mi se da sam itave dane provodio pod uticajem alkohola, opruen na svom krevetu ili na nekoj klupi u Novoj luci. Kada sam stigao na stanicu Konstitusion, vrlo dobro se seam da sam uao u bar i poruivao mnogo viskija, jedan za drugim, a zatim se kao iz daljine seam da sam ustao, uzeo taksi i otiao u bar u Ulici 25. maja ili u Leandro Alem. Zatim se reaju neki zvuci, muzika, krici, smeh od koga sam se koio, razbijene flae, prodorne svetlosti. A onda se seam tegobe i strane glavobolje u nekom zatvoru komesarijata, uvara koji je otvarao vrata, oficira koji mi je neto govorio, a posle toga opet idem ulicama i strano se eem. Mislim da sam opet uao u neki bar. Nekoliko sati (ili dana) kasnije, neko me je doveo u moj atelje. Zatim sam imao neke more, u kojima sam hodao po krovovima neke katedrale. Seam se takoe buenja u svojoj sobi, u tami i sa uasnom milju da je soba postala neizmerno velika i da, ma koliko trao, nikad neu moi da dosegnem njene granice. Ne znam koliko je vremena moglo proi dok su prve svetlosti zore ule kroz prozor. Onda sam se odvukao do kupatila i obuen uao u kadu. Hladna voda delovala je smirujue, a u glavi su

poeli da mi se pojavljuju neki izolovani dogaaji, iako razbijeni i nepovezani, kao kad izranjaju iz vode prvi predmeti posle neke velike poplave: Marija na liticama; Mimi kako dri svoju mutiklu; stanica Aljende; trgovina preko puta stanice koja se zvala Poverenje ili moda Imanje; Marija koja me pita za skice, ja viem: Kakve skice!; Hunter koji me ljutito gleda; ja odozgo eljno oekujem dijalog izmeu roaka; mornar koji baca flau; Marija koja mi prilazi s neprobojnim pogledom; Mirni koja govori Tchekhov, neka smrdljiva ena me ljubi, a ja joj uzvraam stranim udarcem; buve me ujedaju po celom telu; Hunter govori o policijskim romanima; ofer sa imanja. Pojavili su se isto tako i delovi snova: opet katedrala u crnoj noi, ogromna soba.

A zatim, kako sam se hladio, tako su se ti odlomci spajali sa drugim koji su izranjali iz moje svesti i pejza se uobliavao, iako sa onom tugom i pustoi koje su svojstvene pejzaima koji izranjaju iz vode.

Izaao sam iz kade, svukao sam se, obukao suvo odelo i poeo pisati Mariji pismo. Najpre sam napisao da elim da joj dam objanjenje zbog svog bekstva sa imanja (ispravio sam re bekstva i stavio odlaska). Dodao sam da mnogo cenim interesovanje koje je pokazala za mene (ispravio sam ono za mene i stavio za moju osobu). Da sam razumeo da je ona bila vrlo ljubazna i puna istih oseanja, iako su, kao to mi je sama stavila do znanja, pokatkad imale prevagu niske strasti. Rekao sam joj da cenim u pravoj vrednosti pitanje odlaska nekog broda ili nemog prisustva u nekom parku u sumraku, ali da to, kao to je i sama mogla zamisliti (ispravio sam zamisliti i stavio raunati), nije bilo dovoljno da bi se odrala ili dokazala ljubav: i dalje nisam mogao

razumeti kako je mogue da jedna ena kao to je ona bude sposobna da govori rei ljubavi svom muu i meni, a da u isto vreme lee sa Hunterom (ispravio sam Hunterom i stavio gospodinom Hunterom; kombinacija rei lei sa iznenadnim formalnim uvaenjem prema toj osobi izgledala mi je vrlo efikasna). A oteavajua okolnost je dodao sam to je isto tako legala i sa muem i sa mnom; zavrio sam navodei da su me, kao to je mogla primetiti, ovakvi postupci navodili na razmiljanje, i tako dalje.

Ponovo sam proitao pismo i izgledalo mi je da je ono, uz navedene izmene, dovoljno ranjavalo. Zatvorio sam ga, otiao na Glavnu potu i predao ga preporueno.

XXIX

Tek to sam izaao iz pote, primetio sam dve stvari: u pismu nisam kazao zato sam zakljuio da je ona Hunterova ljubavnica; i nisam znao ta sam hteo s tim to sam je tako svirepo ranjavao: moda da izmeni svoj nain ivota, u sluaju da su moje pretpostavke bile tane? To je, oigledno, bilo smeno. Da potri k meni? Nije bilo verovatno da u to postii na ovaj nain. Mislio sam da, ipak, iz dna svoje due elim da mi se Marija vrati. Ali, u tom sluaju, zato joj to ne rei, direktno bez ranjavanja, objanjavajui joj da sam otiao sa imanja jer sam odjednom otkrio Hunterovu ljubomoru? Na kraju krajeva, moj zakljuak da je ona Hunterova ljubavnica, sem toga to je ranjavao, bio je potpuno proizvoljan: u svakom sluaju, to je bila samo pretpostavka, koju sam

mogao formulisati sa jedinim ciljem da usmerim svoja budua ispitivanja. Jo jedanput sam, dakle, uinio glupost svojom navikom da piem vrlo spontana pisma i da ih odmah aljem. Vana pisma treba zadrati najmanje jedan dan, dok se jasno ne sagledaju sve mogue posledice.

Ostajao je jedan oajniki lek, priznanica! Traio sam je po svim depovima, ali je nisam naao: mora da sam je tamo negde glupo bacio. Vratio sam se ipak trei na potu i stao u red za preporuena pisma. Kad sam doao na red, upitao sam inovnicu, dok sam se strano i licemerno naprezao da se nasmeim:

Ne prepoznajete me?

ena me je zaueno pogledala: sigurno je mislila da sam lud. Da bi je izveo iz zablude, rekao sam joj da sam osoba koja je upravo poslala pismo za imanje Los Ombes. Iznenaenje ove glupae izgleda da je bilo jo vee i, moda elei da to iznenaenje podeli ili da zatrai savet o neem to nije uspevala da razume, ona se okrenula jednom drugu; i opet je pogledala mene.

Izgubio sam priznanicu objasnio sam.

Nije bilo odgovora.

Hou da kaem da mi je pismo potrebno, a nemam priznanicu dodao sam.

ena i onaj drugi slubenik su se pogledali za trenutak, kao dva partnera u kartama. Na kraju me je upitala uz prizvuk dubokog divljenja:

Vi hoete da vam se vrati pismo?

Tako je.

A nemate ni potvrdu?

Morao sam da priznam da, zaista, nisam imao taj vaan dokumenat. enino zaprepaenje je poraslo do vrhunca. Promucala je neto to nisam razumeo i ponovo je pogledala svog druga.

Hoe da mu se vrati pismo promucao je.

Glupo se smeio, ali s namerom da pokae kako je jako pronicljiv. ena me je pogledala i rekla:

To je apsolutno nemogue.

Mogu vam pokazati dokumente odgovorio sam vadei neke papire.

Nema leka. Pravilo je jasno.

Pravilo treba, valjda ete to razumeti, da bude u skladu sa logikom uzviknuo sam srdito, dok je poeo da me ljuti jedan dlakavi mlade koji je ena imala na obrazu.

Vama je poznato pravilo? upitala me je lenjo.

Nema potrebe da ga poznajem, gospoo odgovorio sam hladno, znajui da ju je re gospoo morala smrtno uvrediti.

Oi ove korpije su sijale od ljutine.

Vi znate, gospoo, da pravilo ne moe da bude nelogino: mora da ga je napisala normalna osoba, a ne neki luak. Ako ja poaljem jedno pismo i odmah se vratim da traim da mi ga vrate, jer sam neto vano zaboravio, logino je da se izae u susret mome zahtevu. Ili se moda pota trudi da dostavlja nepotpuna ili pogrena pisma? Sasvim je jasno i blizu pameti da je pota sredstvo komunikacija, a ne sredstvo nareivanja; pota me ne moe primorati da poaljem jedno pismo ako ja to neu.

Ali vi ste to hteli odgovorila je.

Da! viknuo sam ali vam ponavljam da sada to ne elim!

Nemojte da viete, ne budite nevaspitani. Sada je kasno.

Nije kasno, jer je pismo tamo rekao sam, pokazujui na koaru sa pismima spremnim za otpremanje.

Ljudi poinju buno da protestuju. Lice usedelice je drhtalo od besa.

Osetio sam sa stvarnom odvratnou da se sva moja mrnja usredsredila na mlade.

Ja vam mogu dokazati da sam osoba koja je poslala pismo ponovio sam, pokazujui joj neke line papire.

Ne viite, nisam gluva ponovila je. Ja ne mogu da donesem takvu odluku.

Onda pitajte efa.

Ne mogu. I suvie ljudi eka rekla je.

Ovde imamo mnogo posla, razumete?

Ova stvar spada u rad objasnio sam.

Neki od onih koji su ekali predloili su da mi ve jednom vrate pismo i da nastave dalje. ena se kolebala jedan trenutak, dok se pravila da radi neto drugo: najzad je ula unutra i posle dueg vremena se vratila besna kao pas. Traila je u korpi.

Koje imanje? upitala je itei kao guja.

Imanje Los Ombes odgovorio sam sa vidljivom smirenou.

Posle namerno produenog traenja uzela je pismo u ruke i poela da ga

ispituje, kao da joj ga nude na prodaju a ona sumnja u korisnost kupovine.

Ima samo inicijale i adresu rekla je najzad.

Pa?

Kakvim dokumentima mi moete dokazati da ste vi osoba koja je poslala pismo?

Imam koncept rekao sam pokazujui ga.

Uzela ga je, gledala i vratila mi ga.

A kako znamo da je to koncept ovog pisma?

Vrlo prosto: otvorimo koverat i moi emo dokazati.

ena se dvoumila za trenutak, pogledala zalepljeni koverat i rekla mi:

A kako emo otvoriti pismo ako ne znamo da li je vae? Ja to ne mogu da uinim.

Ljudi su poeli opet da protestuju. Imao sam elju da napravim lom.

Taj dokumenat ne vredi zakljuila je korpija.

Mislite li da bi bila dovoljna lina karta? upitao sam sa ironinom utivou.

Lina karta?

Razmiljala je, ponovo gledala u koverat i zatim rekla:

Ne, sama lina karta ne, jer se ovde nalaze samo inicijali. Bie potrebno da mi pokaete i uverenje o mestu stanovanja. Ili ako ne to, onda vojnu knjiicu, jer je u njoj upisano mesto stanovanja.

Razmiljala je jo jedan trenutak i dodala:

Mada mislim da je nemogue da se niste selili od vae osamnaeste godine. Dakle, skoro je izvesno da vam nee trebati ni uverenje o mestu stanovanja.

U meni je najzad izbio bes i osetio sam da on stie i Mariju, i to je najudnije, i Mimi.

Poaljite ga i idite do avola! viknuo sam joj odlazei.

Iziao sam iz pote besan kao ris, ak sam pomislio da li bih mogao, vrativi se na alter, na neki nain da zapalim korpu sa pismima. Ali kako? Da ubacim ibicu? Lako se mogla ugasiti u letu. Da najpre stavim malo nafte, to bi sigurno uspelo; ali to bi komplikovalo stvar. U svakom sluaju, mislio sam da saekam kraj radnog vremena ove smene, pa da

izvream usedelicu.

XXX

Posle jednog sata ekanja, odluio sam da idem. ta bih na kraju dobio time to bih izvreao tu ludu? S druge strane, sve to vreme sam proveo u razmiljanju, koje me je najzad smirilo: pismo je bilo odlino i dobro je da doe Mariji u ruke. (esto mi se to dogaalo: da se ludo borim protiv neke prepreke koja mi ne dozvoljava da uinim neto to smatram da je potrebno ili dobro, zatim sa besom prihvatam poraz, i najzad, neto kasnije, uverim se da je sudbina imala pravo.) U stvari, kada sam poeo da piem pismo, uinio sam to bez veeg razmiljanja, a ak su mi neke uvredljive reenice izgledale nezasluene. Ali u tom trenutku, kad sam mislio na sve to je prethodilo pismu, odjednom sam se setio sna koji sam sanjao jedne od onih noi moga pijanstva: virei iz jednog zaklona, video sam sebe kako sedim na jednoj stolici usred mrane prostorije, bez nametaja i ukrasa, a iza mene dve osobe koje su se gledale sa izrazom avolske ironije: jedna je bila Marija, a druga Hunter.

Kada sam se setio ovog sna, obuzela me je neka neutena tuga. Napustio sam vrata pote i poao tekim korakom.

Malo zatim zatekao sam sebe kako sedim na jednoj klupi pred ogromnim drvetom na Rekoleti. Mesta, drvee, staze naih najlepih asova, poeli su da preobraavaju moje misli. ta je to, na kraju krajeva, to sam ja imao konkretno protiv Marije? Najlepi asovi nae ljubavi (njeno lice,

nean pogled, dodir njene ruke na mojoj kosi) poeli su blago da mi obuzimaju duu, sa istom panjom s kojom se uzima drago bie koje je doivelo nesreu i koje ne moe da trpi ni najmanje nagao pokret. Malopomalo dolazio sam k sebi, tuga je poela da se pretvara u enju, mrnja prema Mariji u mrnju prema sebi samome, a moja obamrlost u iznenadnu potrebu da trim kui. Kako sam prilazio ateljeu, tako sam shvatao ta sam eleo: govoriti, zvati je telefonom na imanju, odmah, ne gubei vremena. Kako se nisam ranije setio te mogunosti?

Kada su mi dali vezu, skoro nisam imao snage da govorim. Javio se jedan sluga. Kazao sam mu da treba odmah, ne gubei vreme, da razgovaram sa gospoom Marijom. Malo docnije mi se javio isti glas da mi kae da e me gospoa pozvati otprilike kroz sat vremena.

ekanje mi se uinilo beskonanim.

Ne seam se tano rei tog telefonskog razgovora, ali se seam da sam, umesto da je zamolim za izvinjenje zbog pisma (uzrok zbog koga sam eleo da govorim), zavrio time to sam joj rekao stvari tee nego one u pismu. Jasno je da do ovoga nije dolo bezrazlono; poeo sam, istina, da joj govorim ponizno i neno, ali me je sve vie ljutio bolni ton njenog glasa i to to mi nije odgovarala ni na jedno od mojih jasnih pitanja, po svom obiaju. Dijalog, bolje reeno moj monolog bio je sve glasniji, i to je bio ei, ona je, izgleda, bila sve vie ojaena, a to me je dovodilo do besa, jer sam bio pri punoj svesti i znao sam da je neopravdan njen bol. Zavrio sam viui joj da e me na kraju ubiti, da je ona komedija i da treba da je vidim odmah u Buenos Airesu.

Nije odgovorila ni na jedno od mojih jasnih pitanja, a na moje insistiranje i pretnje da u se ubiti, konano je obeala da e sledeeg dana doi u Buenos Aires, mada nije znala zbog ega.

Jedino to emo postii dodala je vrlo slabim glasom to je da se jo jednom okrutno vreamo.

Ako ne doe, ubiu se ponovio sam na kraju. Zapamti to dobro pre no to donese bilo kakvu odluku.

Obesio sam slualicu ne dodajui nita vie, a istina je da sam u tom trenutku bio odluan da se ubijem ako ona ne doe da razjasni situaciju. Osetio sam udno zadovoljstvo kad sam to odluio. Videe ona, mislio sam, kao da je re o nekoj osveti.

XXXI

Taj dan je bio dostojan prokletstva.

Ljutito sam izaao iz svog ateljea. Uprkos tome to u je videti sledeeg dana, bio sam neutean i oseao sam muklu i neodreenu mrnju. Sad verujem da je to bilo protiv mene samoga, jer sam, u stvari, znao da moja okrutna vreanja nisu imala osnova. Ali me je ljutilo to to se nije branila, a njen bolni i ponizni glas, daleko od toga da me umiri, jo vie

me je razjarivao.

Prezirao sam sebe. To popodne poeo sam mnogo da pijem i svrio sam u jednom baru u Leandro Alem traei neprilike. Dohvatio sam neku enu koja mi se inila najpokvarenija, a zatim sam izazvao na tuu nekog mornara, jer joj je dobacio neto bezobrazno. Ne seam se ta je posle bilo, sem da smo poeli da se tuemo i da su nas rastavili ljudi kojima je to priinjavalo veliko veselje. Zatim se seam da sam bio s tom enom na ulici. Sveina mi je prijala. U zoru sam je odveo u atelje. Kad smo stigli, poela je da se smeje jednoj slici koja je bila na tafelaju. (Ne znam da li sam rekao da se od scene sa prozorom moje slikarstvo postepeno transformisalo, kao da su bia i stvari iz mojih starih slika doiveli neku kosmiku kataklizmu. O tome u govoriti kasnije, jer sada elim da iznesem ta se deavalo tih odlunih dana.) ena je smejui se gledala sliku, a zatim je gledala mene, kao da trai neko objanjenje. Kao to ete pretpostaviti, bilo mi je stalo do miljenja koje je ova nesretnica mogla stei o mojoj umetnosti koliko do crvljivog boba. Kazao sam joj da ne gubimo vreme u glupostima.

Bili smo u krevetu, i najednom mi je kroz glavu sinula strana misao: Rumunkin izraz je bio slian jednom izrazu koji sam zapaao ponekad na Mariji.

Kurva! viknuo sam izbezumljeno, odvajajui se s gaenjem. Naravno da je kurva!

Rumunka se digla kao zmija i do krvi me je ujela za ruku. Mislila je da se

to odnosilo na nju. Pun prezira i mrnje prema celom svetu, izbacio sam je nogom iz mog ateljea i kazao joj da u je ubiti kao psa ako se smesta ne izgubi. Otila je viui i bljujui uvrede, uprkos sumi koju sam za njom bacio.

Dugo sam stajao zabezeknut nasred ateljea, ne znajui ta da inim i ne uspevajui da sredim svoja oseanja i misli. Najzad sam odluio: otiao sam u kupatilo, napunio sam kadu hladnom vodom, svukao se i uao. Hteo sam da razbistrim misli, pa sam ostao u kadi sve dok se nisam dobro osveio. Uskoro je moj mozak opet odlino funkcionisao. Nastojao sam da mi misli budu to otrije, jer sam oseao da sam doao do odluujue take. Koja je bila poetna misao? Mnoge rei su pohrlile posle ovog pitanja koje sam sebi postavio. Te rei su bile: Rumunka, Marija, prostitutka, uivanje, simuliranje. Mislio sam: ove rei treba da predstavljaju bitnu injenicu, dubuku istinu od koje treba da poem. Stalno sam se naprezao da ih svrstam po redu, dok nisam uspeo da formuliem misao u ovoj stranoj, ali nesumnjivoj formi: Marija i prostitutka imale su slian izraz; prostitutka je simulirala uivanje; Marija je, dakle, simulirala uivanje, Marija je prostitutka.

Kurva, kurva, kurva! vikao sam skaui iz kade. Mozak mi je ve funkcionisao sa lucidnom okrutnou iz najboljih dana; jasno sam video da ovome treba da uinim kraj i da ne dozvolim da me jo jednom zavaraju njen bolni glas i duh komedijaa. Trebalo je da pustim da me vodi samo logika i da bez bojazni razradim do krajnjih posledica sumnjive Marijine reenice, pokrete, dvosmislena utanja.

Bilo je to kao da slike iz neke more vrtoglavom brzinom defiluju pod svetlou jedne udovine ie. Dok sam se brzo oblaio, prolazili su preda mnom sumnjivi trenuci: prvi razgovor telefonom, sa zapanjujuom sposobnou pretvaranja i dugog vebanja koju je otkrivala promena njenog glasa; mrane senke oko Marije koje su se otkrivale kroz tolike zagonetne reenice; i taj njen strah da ne nanese bol, koji je samo mogao znaiti: naneu ti bol svojim laima, svojim nedoslednostima, svojim skrivenim delima, simuliranjem svojih oseanja i ulnosti, kad ve nije mogla da mi nanese bol to me zaista voli; i bolna scena sa ibicama; i kako je u poetku izbegavala ak i moje poljupce; i kako je pristala na telesnu ljubav tek kad sam je stavio pred alternativu da prizna svoju odvratnost prema telesnoj ljubavi ili, u najboljem sluaju, da prizna materinsku ili bratsku ljubav; a to me je, naravno, spreavalo da verujem u njene izlive uivanja, u njene rei i u njeno lice u zanosu; sem toga, njeno isto seksualno iskustvo, koje teko da je mogla stei s jednim stoikim filozofom kao to je Aljende; i odgovori o ljubavi prema svome muu, to je samo dozvoljavalo da se jo jednom nasluti njena sposobnost da zavara lanim oseanjima i lanom ulnou; i porodini krug koji ini kolekcija licemera i laljivaca; i ozbiljnost i efikasnost kojima je prevarila dvoje svojih roaka sa tobonjim skicama luke; i scena za vreme veere na imanju, razgovor dole, Hunterova ljubomora; i ona reenica koja joj se omakla na liticama: Kako sam se jedanput prevarila s kim, kada, kako?; i muni i svirepi dogaaji sa onim drugim roakom, to joj se opet nesvesno omaklo sa usana, kao to je to otkrila kad nije odgovorila na moj zahtev da objasni jer me nije ula, jednostavno me nije ula jer je bila okrenuta svom detinjstvu u moda jedinom autentinom priznanju koje je uinila u mom prisustvu; i,

na kraju, ova strana scena sa Rumunkom ili Ruskinjom ili bilo koja da je. I ta prljava ivotinja koja se smejala mojim slikama i lomno bie koje me je nadahnulo da ih slikam imali su isti izraz u nekom trenutku svog ivota! Boe moj, kako da ne budem neutean zbog ljudske prirode pri pomisli da izmeu izvesnih trenutaka umana ili Bramsa i neke javne kue postoje skriveni i mrani podzemni prolazi.

XXXII

Mnogi od tih zakljuaka koje sam izvukao iz tog lucidnog ali avetinjskog ispitivanja bili su pretpostavke, nisam ih mogao dokazati, iako sam bio siguran da se ne varam. Ali sam odjednom primetio da sam do tog trenutka izgubio znaajnu mogunost istraivanja: miljenje drugih osoba. Prvi put sam sa divljim zadovoljstvom i nikad tako intenzivnom jasnoom pomislio na postupak i na pogodnu osobu: Lartige. Bio je Hunterov prijatelj, intimni prijatelj. Istina, taj je ovek bio za preziranje: napisao je jednu knjigu pesama o oholosti svega ljudskog, ali se alio da mu nisu dali nacionalnu nagradu. Nisam hteo da se zadravam na skrupulama. Pozvao sam ga telefonom sa ivom odvratnou, ali odluno, kazao sam mu da moram hitno da ga vidim, otiao sam njegovoj kui da ga posetim, pohvalio sam mu knjigu pesama i (na veliko njegovo nezadovoljstvo, jer je hteo da nastavimo razgovor o njemu) tresnuo mu ve pripremljeno pitanje:

Koliko je dugo Marija Iribarne Hunterova ljubavnica?

Moja majka nikad nije pitala da li smo pojeli jabuku, jer bismo odricali; pitala je koliko, pravei se da je ve utvrdila ono to je htela da sazna: da li smo jeli voe ili ne; a mi smo, neprimetno povedeni ovim naglaskom na kvantitet, odgovarali da smo pojeli samo jednu jabuku.

Lartige je ohol, ali nije budala: posumnjao je da se neto krije u mom pitanju i mislio je da e ga izbei odgovarajui:

O tome ne znam nita.

I opet je poeo da govori o knjizi i o nagradi. Viknuo sam sa stvarnom odvratnou:

Kako su veliku nepravdu uinili tvojoj knjizi!

Izleteo sam trkom.

Lartige nije bio budala, ali nije primetio da su njegove rei bile sasvim dovoljne.

Bilo je tri sata po podne. Trebalo je da Marija ve bude u Buenos Airesu. Pozvao sam telefonom iz jedne kafane: nisam imao strpljenja da idem do ateljea. Kad mi se javila, rekao sam joj:

Moram odmah da te vidim.

Trudio sam se da prikrijem svoju mrnju, jer sam se bojao da neto ne

posumnja i ne doe na sastanak. Dogovorili smo se da se vidimo u pet na Rekoleti, na naem starom mestu.

Ipak ne vidim da emo neto postii tuno je dodala.

Mnogo ta odgovorio sam mnogo.

Veruje? upitala je s prizvukom oajanja.

Naravno.

A ja verujem da emo samo uspeti da jedno drugome nanesemo jo bola, da jo vie poruimo slabi most koji nas spaja, da se ranimo sa vie okrutnosti ... Dola sam, jer si to toliko traio, ali je trebalo da ostanem na imanju ... Hunter je bolestan.

Jo jedna la pomislio sam.

Hvala suvo sam odgovorio. Ostalo je, dakle, na tome da emo se videti tano u pet.

Marija je pristala sa uzdahom.

XXXIII

Pre pet sam bio na Rekoleti, na klupi gde smo se obino nalazili. Moj ve

smraeni duh pao je u potpunu utuenost kada sam video drvee, staze i klupe, te svedoke nae ljubavi. Mislio sam sa oajnom melanholijom na trenutke koje smo provodili u vrtovima Rekolete i na Trgu Francuska i kako sam onda, to mi se inilo strano daleko, verovao u venost nae ljubavi. Sve je bilo divno, kao privienje, a sada je sve bilo mrano, hladno, u svetu lienom oseaja, ravnodunom. Za jedan sekund me je pokolebao strah da unitim ostatak nae ljubavi i da ostanem konano sam. Mislio sam da je moda mogue da ostavim po strani sve sumnje koje su me muile. ta me se ticalo ta je Marija izvan ove nae veze? Gledajui te klupe, to drvee, pomiljao sam da se nikad ne bih mogao pomiriti s tim da izgubim njenu podrku, pa ni u onim trenucima spajanja, tajanstvene ljubavi koja nas je sjedinjavala. Kako sam odmicao u tom razmiljanju, sve sam vie dolazio na misao da prihvatim njenu ljubav tako, bez uslova, i sve me je vie plaila pomisao da ostanem bez iega, apsolutno iega. A iz tog straha se raala i rasla skromnost kojom se odlikuju samo ljudi koji ne mogu birati. Najzad je poela da me obuzima radost kada sam video da nita nije izgubljeno i da sam mogao poeti, od ovog svetlog trenutka, jedan novi ivot.

Na alost, Marija me je izneverila jo jednom. U pet i trideset, uplaen, sulud, ponovo sam je pozvao telefonom. Kazali su mi da se iznenada vratila na imanje. Viknuo sam sluavki a da to nisam ni primetio:

Ali dogovorili smo se da se vidimo u pet!

Ja nita ne znam, gospodine odgovorila mi je neto uplaeno. Gospoa je maloas izala i rekla da e ostati tamo najmanje nedelju

dana.

Najmanje nedelju dana! Uinilo mi se da e se svet sruiti, sve mi se inilo neverovatno i beskorisno. Iziao sam iz kafane kao mesear. Video sam besmislene stvari: fenjere, ljude koji su ili s jedne strane na drugu, kao da to slui neemu. A koliko sam je molio da se vidimo tog popodneva, koliko mi je bila potrebna! A kako sam malo bio raspoloen da to traim od nje, da prosim! Ali pomislio sam sa stranom gorinom izmeu teenja mene u parku i spavanja s Hunterom na imanju nije moglo biti mesta sumnji. Dok sam razmiljao o ovome, sinula mi je u pameti jedna misao. Ne, bolje reeno, bio sam siguran u neto. Pretrao sam nekoliko uglova, koliko mi je trebalo da stignem do ateljea, i odmah sam odande ponovo pozvao telefonom Aljendeovu kuu. Pitao sam da li je gospoa primila telefonski poziv sa imanja pre no to je otila.

Da odgovorila je sluavka posle manjeg kolebanja.

Poziv od gospodina Huntera, zar ne?

Sluavka se opet kolebala. Zapazio sam oba kolebanja.

Da odgovorila je najzad.

Kao demon me je obuzela neka likujua gorina. Ba kao to sam i mislio. Ovladalo je mnome neko oseanje beskrajne usamljenosti i nerazumnog ponosa: ponosa to se nisam prevario.

Pomislio sam na Mapeljija.

Upravo sam se spremao da izjurim iz ateljea, kad mi pade na pamet nova misao. Otiao sam u kuhinju, zgrabio veliki no i vratio se u atelje. Kako je malo ostalo od starog slikarstva Huana Pabla Kastela! Imae ve razloga da se dive sebi one budale koje su me poredile sa nekim arhitektom! Kao da se jedan ovek moe stvarno izmeniti! Koji je od tih budala odgonetnuo da je ispod mojih arhitektura i onog intelektualnog bio vulkan gotov da proradi? Nijedan. Ve e imati i suvie vremena da gledaju ove stubove u paradima, ove statue oteene, ove ruevine u dimu, ove paklene stepenice. Tu su bili kao muzej okamenjenih mora, kao neki muzej Beznaa i Sramote. Ali bilo je neto to sam hteo unititi, da ne ostavim ni traga. Gledao sam to poslednji put, oseao sam kako mi se grlo stee, ali se nisam kolebao: kroz suze sam nejasno video kako u komadima pada ona obala, ona daleka enjiva ena, ono ekanje. Gazio sam komade platna trljajui ih o pod dok se nisu pretvorili u prljave rite. Nikad vie nee primiti odgovor ono nerazumno ekanje! Sada sam vie nego ikad znao da je to ekanje bilo potpuno beskorisno!

Otrao sam kui Mapeljija, ali ga nisam naao: rekli su mi da bi trebalo da bude u knjiari Viau. Otiao sam do knjiare, naao ga, poveo ga za ruku u stranu i rekao da mi je potreban njegov automobil. Iznenaeno me je pogledao i upitao da li se desila neka neprijatnost. Nisam nita mislio, ali mi je palo na im da mu kaem da mi je otac vrlo bolestan, a da nema voza do sutra. Ponudio mi je da me on poveze, ali sam to odbio: rekao sam da bih radije iao sam. Opet me je zaueno pogledao, ali mi

je ipak dao kljueve.

XXXIV

Bilo je est sati po podne. Raunao sam da bi Mapeljijevim automobilom mogao stii za etiri sata, tako da bi u deset bio tamo. U dobar as pomislio sam.

im sam izaao na put za Mar del Platu, raspalio sam brzinom od sto trideset kilometara i poeo da oseam udno uivanje, koje sada pripisujem izvesnosti da u najzad neto konkretno uiniti sa njom. Sa njom, koja je bila kao neko iza nekog neprobojnog staklenog zida, neko koga sam ja mogao videti, ali ne i uti i dotai; i tako smo, razdvojeni staklenim zidom, iveli enjivo i melanholino.

U ovom uivanju pojavljivala su se i iezavala oseanja krivice, mrnje i ljubavi: izmislio sam bolest, i to me je alostilo, pogodio sam da po drugi put pozovem Aljendeove, i to me je ogoravalo! Ona, Marija, mogla je da se bezobrazno smeje, mogla je da se preda onom ciniku, onom enskaru, onom lanom i nabeenom pesniku! Kakav sam prezir oseao prema njoj! Traio sam bolno zadovoljstvo u zamiljanju ove njene poslednje odluke u najodvratnijoj formi: s jedne strane sam bio ja, bio je dogovor da se vidimo toga popodneva; zato? Da bismo govorili o mranim i oporim stvarima, da bismo jo jednom stali jedno prema drugome izmeu staklenog zida, da bismo videli nae enjive i oajnike poglede, da bismo se trudili da razumemo nae znake, da bismo uzalud

poeleli da se dodirujemo, dotiemo, milujemo kroz stakleni zid, da bismo jo jedanput sanjali onaj nemogui san. S druge strane bio je Hunter, kome je bilo dovoljno da uzme telefon i da je pozove, pa da ona potri u njegov krevet. Kako je sve to bilo udovino, kako tuno!

Na imanje sam stigao u deset i etvrt. Zaustavio sam automobil na glavnom putu da ne bih privukao panju zvukom motora i poao sam peice. Vruina je bila nepodnoljiva, vladao je teki mir, i samo se uo um mora.

S vremena na vreme meseeva svetlost se probijala kroz oblake i mogao sam bez tekoa da idem ulaznim puteljkom izmeu eukaliptusa. Kada sam doao do velike kue, video sam da je u prizemlju osvetljenje bilo upaljeno; pomislio sam da su jo u trpezariji.

Oseala se ona nepokretna i pretea omorina koja prethodi snanim letnjim olujama. Bilo je prirodno da iziu posle veere. Sakrio sam se u parku na jednom mestu, odakle sam mogao nadzirati izlazak ljudi sa stepenita, i ekao sam.

XXXV

To je bilo beskrajno ekanje. Ne znam koliko je vremena prolo na satovima, tog anonimnog i univerzalnog vremena na asovnicima, koje je strano naim oseanjima, naim sudbama, graenju ili ruenju jedne ljubavi, ekanju jedne smrti. Ali je bila ogromna i komplikovana masa

mog sopstvenog vremena, puna svaega i vraanja u prolost, bila je to reka pokatkad mrana i potmula, pokatkad udno mirna kao nepokretno i veno more, gde smo stajali Marija i ja licem u lice i nepomino se posmatrali, a onda bi to opet postala reka koja nas je nosila kao u nekom snu iz vremena detinjstva i ja sam je video kako ludo juri na svom konju uarenih oiju, a vetar joj raznosi kosu, a sebe sam video u svom selu na jugu, u bolesnikoj sobi, s licem priljubljenim uz staklo, kako gledam isto tako uarenim oima sneg. A to je bilo kao da smo oboje iveli u paralelnim prolazima ili tunelima ne znajui da idemo jedno pored drugog, kao sline due u slino vreme, da se naemo na kraju ovih prolaza pred jednom scenom koju sam ja naslikao kao ifru namenjenu samo njoj, kao tajno nagovetenje da sam ja ve bio tu i da su se prolazi konano sjedinili i da je doao as susreta.

as susreta je doao! Ali, da li su se prolazi stvarno sjedinili i nae due spojile? Kakve li moje glupe iluzije u svemu tome? Ne, prolazi su i dalje bili paralelni kao i ranije, mada je zid koji ih je rastavljao bio kao neki stakleni zid, a ja sam mogao videti Mariju kao neku utljivu figuru koju nisam mogao dotai... Ne, ak ni taj zid nije uvek bio takav: pokatkad je opet bio od crnog kamena, i ja nisam znao ta se dogaa s njegove druge strane ta je bilo sa njom u tim anonimnim intervalima kakvi su se udni dogaaji deavali; i ak sam mislio da se njeno lice u tim trenucima menjalo, i da ga je neka podrugljiva grimasa deformisala, i da je moda bilo izmenjenih osmeha sa drugim, i da je cela pria o prolazima bila jedna moja smena izmiljotina ili uverenje, i da je, u svakom sluaju, bio samo jedan tunel, mraan i usamljen: moj tunel, tunel u kome je proteklo moje detinjstvo, moja mladost, ceo moj ivot. A

na jednom od onih prozirnih delova kamenog zida video sam tu devojku i naivno sam verovao da je ila drugim tunelom, paralelnim sa mojim, kad je u stvari pripadala irokom svetu, svetu bez granica, onih koji ne ive u tunelima; a moda se iz ljubopitstva pribliila jednom od mojih udnih prozora i ugledala prizor moje beznadene usamljenosti, ili ju je zainteresovao nemi jezik, ifra moje slike. A onda, dok sam ja jo uvek iao dalje kroz svoj prolaz, ona je napolju ivela svojim normalnim ivotom, burnim ivotom kojim su iveli oni ljudi koji ive napolju, onim udnim i besmislenim ivotom u kome je bilo plesova i sveanosti, radosti i frivolnosti. A pokatkad se deavalo, kad sam ja prolazio pored nekog od mojih prozora, da je ona stajala ekajui me nemo i enjivo (zato ekajui me? i zato nemo i enjivo?); ali se pokatkad deavalo da ona ne doe na vreme ili zaboravi to ubogo zatvoreno bie, a onda sam je ja s licem vrsto priljubljenim uz stakleni zid gledao izdaleka kako se smei ili bezbrino plee, ili je nisam, to je bilo jo gore, uopte video, i zamiljao sam je na nepristupanim ili glupim mestima. I onda sam oseao da je moja sudbina bila beskrajno jo usamljenija no to sam to mogao i zamisliti.

XXXVI

Posle tog ogromnog vremena mora i tunela, sili su niz stepenice. Kada sam ih video da se dre pod ruku, osetio sam da mi se srce stvrdlo i ohladilo kao komad leda.

Silazili su polako kao neko kome se uopte ne uri. Zato da im se

uri? pomislio sam s gorinom. A ona je, bez sumnje, znala da mi je potrebna, da sam je tog popodneva ekao i da sam strano patio sa svakim minutom uzaludnog ekanja. A ona je svakako znala da u ja tog istog trenutka, dok ona uiva u miru, biti zaokupljan paklom razmiljanja i uobraavanja. Ah, kakva prokleta svirepost moe da se krije u srcu najosetljivije ene! Kako neumoljiva, kako ledena, kako prljava ivotinja moe da se skriva u srcu najkrhkije ene! Ona je bila u stanju da gleda u burno nebo, kao to je inila u tom trenutku, i da ide s njim pod ruku (pod ruku sa ovim grotesknim stvorom!), da polako eta parkom drei ga pod ruku, da ulno udie miris cvea, da sedne pored njega na travu, iako je znala da sam je ja u tom istom trenutku ekao uzalud, da sam ve govorio sa njenom kuom i saznao da je otputovala na imanje, da u se nai u crnoj pustinji obuzet mnotvom gladnih crva koji su mi razjedali svaki deli utrobe.

I razgovarala je sa ovim smenim udovitem! O emu je Marija mogla razgovarati sa ovom smrdljivom osobom? I na kom jeziku?

Ili sam ja smeno udovite? I da li se ne smeje meni u ovom trenutku? I nisam li ja budala, smean ovek iz tunela i sa tajnim porukama?

Dugo su etali po parku. Oluja je ve bila nad nama, crna, razdirana munjama i grmljavinom. Vetar sa pampe je snano duvao, i pale su prve kapi kie. Morali su da tre da bi se sklonili u kuu. Srce mi je poelo udarati s bolnom snagom. Osetio sam da u iz svog skrovita meu drveem najzad prisustvovati otkriu odvratne tajne koju sam esto zamiljao.

Pazio sam na svetlosti na prvom spratu, koji je jo uvek bio sav u tami. Malo kasnije video sam da se upalila svetlost u srednjoj spavaoj sobi, koja je pripadala Hunteru. Do tog trenutka sve je bilo normalno: Hunterova spavaa soba bila je naspram stepenita i bilo je logino da se prva osvetli. Sada je trebalo da se upali svetlost i u drugoj sobi. Sekundi koji su bili potrebni Mariji da od stepenita doe do te sobe bili su praeni potmulim, divljim udaranjem mog srca.

Ali druga svetlost se nije upalila.

Boe moj, nemam snage da kaem kako mi je oseanje beskrajne usamljenosti ispraznilo duu! Osetio sam da poslednji brod koji je mogao da me izbavi sa mog pustog ostrva prolazi daleko i ne primeuje moje bespomone znake. Snaga me je polako naputala, kao da sam ve ostario.

XXXVII

Stojei ispod drvea koje je njihala vetruina, pokisao do koe, oseao sam da vreme neumoljivo prolazi. A onda sam oima vlanim od suza i kie video da se upalila svetlost i u drugoj sobi.

Seam se kao neke more onoga to se zatim desilo. Borei se sa olujom, popeo sam se do gornjeg sprata preko reetaka jednog prozora. Zatim sam iao preko terase dok nisam naiao na jedna vrata. Uao sam na unutranju galeriju i potraio njenu spavau sobu; svetla crta ispod vrata

pokazala mi je nepogreivo njenu sobu. Uzeo sam no drhtei i otvorio vrata. emu zakljuavati se jo uvek sam mogao da mislim sa ogorenjem. A kada me je ona pogledala svojim uarenim oima, ja sam stajao u dovratku. Priao sam njenom krevetu, i kad sam ve bio pored nje, tuno mi je rekla:

ta e uiniti, Huan Pablo?

Stavljajui svoju levu ruku na njenu kosu, odgovorio sam joj:

Moram te ubiti, Marija. Ostavila si me samog.

Onda sam joj, plaui, zario no u grudi. Ona je stegla vilice i zatvorila oi, a kada sam izvukao no sa koga je curila krv, otvorila je oi i uputila mi bolan i ponizan pogled. Neki iznenadni bes me je uinio nemilosrdnim i jo mnogo puta sam joj zario no u grudi i trbuh.

Zatim sam izaao na terasu i urno siao, kao da se demon zauvek nastanio u mom duhu. Munje su mi poslednji put pokazale pejza koji nam je bio zajedniki.

Jurio sam u Buenos Aires. Stigao sam u etiri ili pet sati izjutra. Iz jedne kafane sam telefonirao kui Aljendea, traio sam da ga probude i da mu kau da moram odmah da ga vidim. Zatim sam odjurio u Ulicu Posadas. Poljak me je ekao na kapiji. Kad sam stigao na peti sprat, video sam pred liftom Aljendea ije su oi bile uzalud irom otvorene. Uhvatio sam ga za ruku i povukao unutra. Poljak je, kao idiot, uao za nama i

uasnuto me gledao. Traio sam da ga izbaci. Tek to je ovaj izaao, doviknuo sam slepcu:

Dolazim sa imanja! Marija je bila Hunterova ljubavnica!

Aljendeovo lice se samrtniki ukoilo.

Glupane doviknuo mi je kroz zube sa ledenom mrnjom.

Izvan sebe zbog toga to ne veruje, dreknuo sam:

Vi ste glupan! Marija je bila moja ljubavnica i ljubavnica mnogih drugih!

Oseao sam strano zadovoljstvo, dok je slepac, stojei, izgledao kao kamen.

Da vikao sam ja sam varao vas, a ona je varala sve nas! Ali sad vie nee moi da vara nikoga! Razumete? Nikoga! Nikoga!

Bezumnie! zaurlao je slepac glasom divlje zveri i pojurio na mene rukom koje su liile na kande. Maknuo sam se u stranu, a on se sapleo o jedan stoi i pao. Podigao se neverovatno brzo i jurio me je po celoj sobi spotiui se o stolice i nametaj, plaui bez suza, isputajui neke suve jecaje i viui samo tu re: bezumnie!

Pobegao sam niz stepenice na ulicu, poto sam oborio slugu koji me je

hteo spreiti. Obuzimala me je mrnja, prezir i saaljenje.

Kad sam se predao, u komesarijatu, bilo je skoro est.

Kroz prozor moje elije video sam kako se raa novi dan s nebom skoro bez oblaka. Mislio sam kako e mnogi ljudi i ene poeti da se diu, a zatim da dorukuju, itaju novine i idu u kancelariju, ili da hrane decu ili maku, ili da govore o sinonjem filmu.

Osetio sam da se u meni otvara i raste neka crna provalija.

XXXVIII

U tim mesecima tamnovanja esto sam pokuavao da mislim na poslednju slepevu re, re bezumnie. Veliki umor ili neki mrani nagon esto me spreava u tome. Moda e mi jednoga dana poi za rukom da to uinim, a onda u analizirati i to to je navelo Aljendea da se ubije.

U najmanju ruku, mogu da slikam, iako mislim da e mi se lekari iza lea smejati, kao to mislim da su se smejali i na procesu kada sam pomenuo scenu s prozorom.

Postojalo je samo jedno bie koje je razumelo moje slikarstvo. Meutim, ove e im slike sigurno sve vie potvrivati njihova glupa gledita. A zidovi ovog pakla e, na taj nain, svakim danom biti sve vie hermetiki zatvoreni.